ЗАПАД РАЗМИШЉА: “ШТА АКО ЗЕЛЕНСКИ ИЗГУБИ А ТРАМП ПОБЕДИ”
Излагање на Округлом столу одржаном у Прес центру Удружења новинара Србије 23. априла 2024, поводом покретања питања «Геноцида у Сребрници» пред ГС УН. Однос политичког Запада према Србији и РС не може се разумети изван контекста глобалних геостратешких циљева Запада у Европи и свету. Експанзија ка Русији, Сибиру и Централној Азији је најважнији геостратешки циљ Запада, на челу са САД, па и најновији потези Запада према РС, Србији, укључујући КиМ, су интегрални део те стратегије. Покретање питања „геноцида у Сребрници“, најпре у СБ УН, а када тамо то није прошло због вета Русије, онда се то «сели» у ГС УН, део је концепта западних центара моћи предузимања свеобухватних мера притисака, претњи и уцена према српском народу на Балкану, а пре свега, у КиМ и Републици Српској због неувођења санкција Русији, непризнавања једностраног отцепљења Приштине и војне неутралности. Притисци се одвијају синхронизовано коришћењем различитих средстава и праваца. Најважнији видови и правци су: интензивирање ревизије Дејтонско-париског споразума и угрожавање опстанака РС, у ком првцу је посебно ангажован илегални Високи представник Кристијан Шмит, из Немачке; безобзирно кршење резолуције СБ УН 1244, посебно, делова који се директно тичу права и легитимних интереса Србије и српског народа, а пре свега, кршење одредби о поштовању суверенитета и територијалног интегритета Србије; пракса двоструких стандарда у примени тзв. Бриселског споразума од 2013. и на њему заснованих других докумената; интензивирање етничког чишћења преостлих Срба са Косова и Метохије; потпуно занемаривања обавезе гарантовања слободног и безбедног враћања преко 230.000 Срба и других неалбанаца. Процес пријема тзв. Косова у Савет Европе одвија се изван свих норми и стандарда. Услови за пријем су лукаво измишљени. Запад настоји да их што скупље „прода“ Србији, посебно формирање ЗСО, да би замаглио чињеницу да, тзв. Косово нема право на чланство у било којој међународној организацији држава, па ни у СЕ. Прво, зато што је то територија под мандатом СБ УН, а СБ нити је консултован, нити је дао сагласност за то; друго, што питање статуса, као најважније, још увек није решено нити садашњи формат дијалога води томе; и треће, што резолуција СБ УН 1244 као исход преговора предвиђа аутономију Ки, у оквиру СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице, и ни један други статус.Толико о праву. Што се тиче, тзв. „правила“ на која се представници Запада често позивају, добро би било уколико би СЕ, у складу са својим мандатом, извршио њихову кодификацију и оставио вредно сведочанство арбитрарности, дуплих станбдарда и самодовољности, у наслеђе будућим генерацијама. Синхронизација свега тога са иницијативом за усвајање декларације ГС УН којом се српски народ жигоше као геноцидни, ствара за српски народ, Србију и Републику Српску ситуацију без преседана. Уз све речено, «Политбиро ЕУ», по директиви са вишег места, врши једнострану измену преговарачког поглавља 35 којом се, као неотклоњивим условом (sine qua non), Србији издаје диектива да призна илегално одцепљење КиМ. У име демократије, људских права и као доказ привржености «заједничким европским вредностима», од Србије се захтева да се одрекне суверенитета и територијалног интегритета и да сарађује у кршењу међународнпог права и резолуције СБ УН 1244! Није ли то обновљен захтев Србији да капитулира, «у име виших циљев»? Какав је, какав треба да буде, њен одговор? Српска политика и дипломатија улажу велике напоре да се последице овог концентрисаног напада политичког Запада смање, уколико се не могу избећи, и ти напори заслужују подршку. Ипак, остаје питање може ли се после овога наставити исто као да оптужбе српског народа за геноцид није ни било и то од стране за коју везујемо суштински део спољно-политичке стратегије? Ако Немачка влада, као влада водеће чланице ЕУ, води акцију за проглашење српског народа за геноцидни, ако њу у томе прати и подржава већина влада других чланица ЕУ, поставља се неизбежно питање, може ли Србија имати поверења у добре намере немачке владе и руководства ЕУ, у њихова обећања, критике или комплименте? Можемо ли са њима равноправно преговарати док нам над главом, као „Дамаклов мач“, држе нови “Act Order“ у виду новог поглавља 35? Ово сигурно није ситуација када можемо још једном рећи – да је оптужба за геноцид само још једно у низу питања о којима Србија и Немачка, односно ЕУ, имају различите ставове, и ништа више од тога?! Чини ми се да нас је садашњи, могу рећи, одлазећи, ешалон политичке елите ЕУ и Запада, са ретким али часним изузецима, својим синхронизованим нападима, принудио на преиспитивање и прилагођавање. Без тога, тешко је очекивати да ће нас и пријатељи и противници озбиљно схватати. Потпуна контрола Балкана од стране САД/НАТО је један је од циљева западне стратегије експанзионизма. Балкан је чвориште чвориште Медитерана, Блиског Истока, Истока, Централне Азије и Африке. За САД/НАТО контрола тог чворишта није потпуна нити поуздана без потпуног покоравања Србије и БиХ. Оно што Запад сада чини у вези са Сребрницом само је један од тзв. асиметричних напада ради сламања отпора увлачењу Србије и БиХ у НАТО и његову стратегију експанзије на Исток. У Украјини и око ње, перспективе западне стратегије су су све друго осим успех. Економски, развојни и социјални пад је стварност. Африка се дугорочно оријентише на партнерство са Кином и Русијом. Глобална већина све одлучније одбија неоколонијализам неолиберално-корпоративног и униполарног модела и хвата корак са мултиполарним поретком. Приближавање европскихи америчких избора уноси неизвесност и страх у редове досадашље политичке елите. Извесно је да ће на таласу незадопвољства маса због инфлације, стагнације и осетног пада животног стандарда, доћи неке нове снаге. Зато су на Западу данас најчешћа питања у пару: „шта ако Зеленски изгуби“ и «шта уколико Доналд Трамп победи». То свакако, није показатаљ самопоуздања, јединства нити оптимизма. Англо-Амерички, англо-саксонски фактори воде дугорочну политику слабљења, дробљења и неутралисања српског народа као политичког фактора на Балкану. Смета им што се српски народ не мири са политиком доминације, што показује отпорност и непокорност, чак и у условима када су други „легли на руду“, а неки се чак и грабе за улогу у кампањи против Србије. Западу поготову смета процес јачања специјалних, паралелних односа Србије и РС, њихово инфраструктурно повезивање, координација у привреди, култури, образовању и у међунородним односима; смета им што не успевају да заваде Београд и Бањалуку, што Србија и РС релативно брже напредују у развоју од других. Водећим земљама Запада посебно смета што руководство РС руководећи се универзалним принципима међународног права и својим виталним интересима, не жели да се одрекне права записаних у Дејтону, да се сагласи са увођењем једностраних, илегалних санкција Русији и што следи политику војне неутралности Србије, спречавајући на тај начин да БиХ уђе у НАТО; Империја не заборавља и не опрашта. У Савету безбедности је Русија спречила усвајање општеобавезујуће резолуције о Сребрници. Враћање тог питања у модификованој форми у Генералну скупштину УН, има двоструки карактер – узвраћања Русији и жигосања српског народа. Сви напади са Запада на српски народ увек су имали и антируски, антисловенски карактер. Данас је то чак и видљивије него раније. Ескалација сукоба у Палестини, масовног убијања цивила, деце, подршка Запада, пре свега, САД и других водећих земаља Запада, Израелу, спречавање СБ УН да предузме делотворне мере ради прекида израелске инвазије – изазивају потребу за „покривањем“ таквих догађаја, заоштравањем „незавршених послова“ на Балкану; Западни центри моћи су, не једном, подметали пожаре и подизали димне завесе на Балкану да би након тога махали својим заслугама за «стварање исламске државе у срцу Европе», да одвраћали пажњу исламског света и светске јавности уопште, од злочина које чине, или које подржавају на Блиском Истоку, да би маскирали стратегије манипулисања и грубе експлоатације арапских и других народа исламске вере. То и данас чине, «вадећи из рукава» карту «геноцида у Сребрници» да би одвратили пажњу од израелске инвазије у Гази. Када им затреба, Западне силе једну националну мањину прогласе за већину и онда јој признају «право на самоопрецдељење» као што ратни злчочин на територији једне општине, прогласе за геноцид! Изабрли су Немачку да буде предводник подмукле антисрпске акције знајући добро да је Немачка целу југословенску кризу обилато користила да би одбацила тесно одело које су јој савезници поклонили по окончању Другог светског рата, знајући добро да Немачка непрекидно тежи да баци у сенку геноцид нацистичке хитлеровске Немачке, да жели да награди своје савезнике из Другог светског рата и казни српски народ и Србију, као и да, уз све то, претендује на «право пречега» на Балкану. Реч је о хазардерској «интерној» игри Запада чији су мотиви у основи исти од разбијања СФРЈ и оружане агресије 1999, али о чијим се последицама, очигледно, не размишља. Живадин Јовановић
ПОСЕТА ГОСПОДИНА ЈАКОВЕНКА, РЕКТОРА ДИПЛОМАТСКЕ АКАДЕМИЈЕ МСП РУСИЈЕ БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
У петак, 19. априла 2024. године, Београдски форум за свет равноправних посетио је господин Александар Јаковенко, ректор Дипломатске академије МСП Руске Федерације, у пратњи господина Андреја Темјашов, министра саветника Амбасаде Русије, господина Станислава Лупина, првог секретара у Амбасади и госпође Маргарите Комисарове, другог секретара у Амбасади. Ректора Јаковенка примио је господин Живадин Јовановић, председник Београдског форума, у присуству господина Радета Дропца, амбасадора у пензији и заменика председника Беофорума и господина Драгомира Вучићевића, амбасадора у пензији и председника Скупштине Беофорума. У дужем отвореном и пријатељском разговору размењена су мишљења о бројним питањима из области актуелних односа у региону, и ситуација у свету, искуствима и начину рада Дипломатске академије Министарства спољних послова Руске федерације и о билатералној сарадњи Србије и Руске Федерације. Разговори су потврдили блискост односа две земље и велики степен подударности у оцени стања ситуација у региону и свету, актуелних ратних сукоба и начина њиховог решавања. Уваженом госту господин Јовановић је поклонио у име Беофорума књигу „Србија у Великом рату 1914-1918“, на руском језику, аутора академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Изражена је обострана спремност за наставак контаката и међусобне сарадње. 75. годишњица Светског савета за мир
Светски савет за мир, који је основан 1949. године, 21. априла о.г. прославља 75 година свог постојања. Ради се о веома угледној међународној организацији, која се активно бори за очување и јачање мира у свету, за пријатељство међу народима и државама, за социјални прогрес, заштиту људских права и културног наслеђа, за равноправност и глобалну безбедност, за строго поштовање основних принципа међународног права, посевбно немешања у унутрашње ствари суверених земаља. Веома је активан у борби против изазивања ратних сукоба, агресија и опасне милитаризације планете, која угрожава опстанак људске цивилизације. Захваљујући свом угледу, Светски савет за мир је, као невладина организација добила консултативни статус у Уједињеним нацијама, и активно сарађује са Унеском, и другим специјализованим организацијам УН, затим са Покретом несврстаних земаља, Афричком унијом и другим међувладиним телима. Светски савет за мир је показао велику солидарност и пружио снажну подршку народу наше земље у време агресије НАТО пакта 1999. године. Био је иницијатор оштре осуде агресије и масовних протеста против НАТО пакта. Београдски форум за свет равноправних је активни члан Светског савета за мир, са којим остварује успешну међусобну сарадњу. На Међународној конференцији поводом обележавања 25. годишњице агресије НАТО пакта на нашу земљу, одржане у Београду 22. и 23. марта о.г., учествовало је целокупно руководство Савета, на челу са председником Палабом Сенгуптом. У свом наступу на Конференцији, председник Сенгупта и други представници Светског савета за мир су, уз оштру осуду агресије, указивање на њену нелегалност и групо кршење основних принципа међународног права, посебно истакли да је агресијом НАТО против СР Југославије, као независне и суверене земље, не само враћен рат у Европу, већ отворен и пут за нове акте дестабилизације и агресије на глобалном плану, у циљу испуњавања циљева империјалистичких центара моћи, угрожавајући безбедност и мир у свету. Београд, 19. 04. 2024. ДА ЛИ ЈЕ ЗАПАД ПРЕШАО РУБИКОН?
Немачка влада предводи акцију да ГС УН усвоји резолуцију којом би се српска нација жигосала као геноцидна. Какав избор, какво лидерство земље која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа! Јасеновац, Јајинци; Крагујевац, Краљево, Ниш... Грчка посланица у ПССЕ Дора Бакојани, сестра премијера Мицотакиса, предводи акцију да се тзв. Република Косово прими у Савет Европе. Какво слепило! Понижавање, застрашивње и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије улази у завршну фазу под покровитељством политичког Запада. Цинични„поклон-пакет“ стиже Србији када обележава 25. годишњицу злочиначке оружене агресије НАТО. Да ли то политички Запад објављује да прелази Рубикон и баца коцку – да срски народ није народ вредан постојања и поштовања већ парија! Стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права РС, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у СЕ јер није извршио „два од три услова“ , не покривају прелазак Рубикона, поготову не ремете логику Запада. Напротив!. Имамо ли важније вредности од егзистенцијалних? Живадин Јовановић Стратешко угрожавање захтева стратешке одговоре
Како би реаговао тзв. политички Запад ако би Србија, којим случајем: * Затражила чланство у БРИКС-у Може ли Србија остати верна ЕУ ако ЕУ (Немачка) жигоше српски народ као геноцидан?! Србија не признаје Дорине или било чије "услове" за чластво тзв. РК у било коју МО, јер не признаје сецесију, отимање своје државне територије. Живадин Јовановић ИСПРАВИТИ СВЕ ШТО ЈЕ СУПРОТНО РЕЗОЛУЦИЈИ СБ УН 1244
Хвала Вам свима што сте се одазвали позиву да присуствујете Међународној конференцији чија је тема „Од агресије до новог праведнијег светског поретка“ и другим догађајима Програма обележавања 25. годишњице од почетка оружане агресије НАТО против Свезне Републике Југославије. Изузетно смо почашћени и захвални свим пријатељима који и овом приликом својим присуством овде изражавају своју солидарност са Србијом и српским народом као што су то чинили свих протеклих деценија. То нам даје снагу и јача уверење да смо на исправном путу, како у одбрани наших легитимних интереса тако и у борби за мир, равноправност и праведнији европски и светски поредк. Данас смо окупљени овде на својеврсном глобалном народном сабору, са пријатељима из свих делова света. Припадамо различитим нацијама, религијама, политичким оријентацијама и цивилизацијама, али смо уједињени у одавању почасти људским жртавама разуларене силе, у осуди агресије НАТО и његовог експанзионизма. Истовремено смо уједињени у напорима да допринесемо миру, слободи и напретку за све земље и народе. Овде смо смо и зато што чувамо истину, учвршћујемо вредност права и правде као и да трагамо за хуманијом и безбеднијом будућношћу свих. Данас одајемо признање браниоцима једне слободољубиве и независне земље која је нападнута иако није представљала опасност ни за коју другу земљу, најмање за чланице НАТО. Оружана агресија је окончана пре две ипо деценије, али је њени покретачи настављају другим средствима све до данашњег дана. Зато осуђујемо све видове агресије и поручујемо да ћемо се се одлучно супротставити без обзира на «алате» који се притом користе. Народ Србије неће нити може заборавити људске жртве и патње за које је агресор одговоран. Злочини извршени над српским народом никада и нигде не смеју се поновити. Мир, једнака безбедност, равноправна сарадњу и напредак су наше и универзално право и не допуштамо да нам, било ко то право гази или отима. Наше тежње су усмерене на изградњу новог светског поретка у чијем центру су људи, њихова равноправност, безбедност и напредак. Опредељени смо за поредак слободе, разумевања и отворености без наметања туђих интереса, вредности и схватања. Тражимо да се поштују историјске, културне и духовне специфичности, да разлике буду третиране као богатство а не као повод за нове поделе, конфронтацију и ратове. Боримо се за нови, прведнији поредак заснован на универзалним принципима равноправности, коегзистенције и немешања унутрашње послове. Глобална већина човечанства не прихвата поредак заснован на сили, привилегијама и «правилима» у интересу мањине. Прошло је време када је било могуће да да мањина свој хегемонизам и неоколонијализам маскира рухом демократије и људских права, да га агресијом и обојеним револуцијама намеће глобалној већини. Замка поделе на «демократије» и «аутократије» не пролази. Глобална већина се опредељује за мултиполарност и инклузивни светски поредак у чијем центру су интереси човечанства а не интереси «златне милијарде». Овде смо да одамо признање храбрости, патриотизму и моралној чврстини снага одбране земље која је била прва жртва разуларених «победника хладног рата». Да подсетимо да је НАТО одговоран за смрт око 4.000 грађана Србије и Црне Горе међу којима је било деце, жена и изнемоглих, за рањавање око 10.000 грађана. Тек треба утврдити колико је људи изгубило животе од одложених дејстава забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, отровни гасови настали бомбардовањем рафинерија, хемијских фабрика и електро-постројења, касетне бомбе и друго. Штета од ратних разарања процењена је на 100 милијарди долара. Агресија НАТО против СРЈ (Србије и Црне Горе) представља злочин против мира и човечности. За Европу и свет ова Конференција је подсећање да агресија НАТО пре 25 година представља тачку преокрета углобалним односима. НАТО је 24. марта 1999. вратио рат на тло Европе начинивши преседан за глобализацију оружаног интервенционизма. Био је то најразорнији ударац на европски и светски систем безбедности успостављен на резултатима Другог светског рата и отварање «Пандорине кутије» са несагледивим последицама. За јубиларну 50. годишњицу оснивања, НАТО је усвојио нова првила и то: 1. НАТО се од одбрамбеног, трансформише у офанзивни војни савез; 2. Од регионалног, НАТО прелзи у глобални војни савез; 3) НАТО је изнад Савета безбедности УН; и 4) За НАТО не важе принципи и обавезе према Повељи УН, Завршном документу ОЕБС, нити међународном праву уопште. «Тамо где међународно право стоји на путу ширења НАТО, треба га елиминисати» - саопштили су Американци савезницима убзо после агресије. Овде смо, да подсетимо да је агресија извршена под лажним изговорима. «Хуманитарна катастрофа», «масовно кршење људских права» нису постојали. Избеглички талас је почео после и услед агресије. НАТО је бомбардовао колоне избеглица-повратника. У Рамбујеу није било преговора. «Споразум из Рамбујеа» не постоји. «То је сраман документ који никада није требало да угледа светлост дана» - оценио је бивши амерички државни седкретар Хенри Кисинџер. Српско-југословенска државна делегација је одбила да потпише капитулацију и окупацију земље, а не мирно политичко решење. Тзв. «план потковица» за наводно протеривање припадника албанске националне мањине, оптужбе о «концентрационом логору» на стадиону у Приштини, а посебно оптужбе за тзв. «масакру цивила у Рачку» биле су само епизоде у сценарију спиновања западне јавности да подржи употребу оружане силе против наше земље. Лидери земаља чланица НАТО и ЕУ дисциплиновано су следили тај сценаријо. «Све је почело лажима» - тврде немачки аутори истоименог документарног филма. Уствари, све је почело, текло и почива на лажима, до данас. Зашто? На основу докумената чија елаборација за ову прилику није прикладна, може се рећи: Агресија НАТО на СРЈ 1999. није био никакав «мали косовски рат», «интервенција», или «кампања», најмање «хуманитарна». То је био рат глобалних циљева који се може разумети једино као нјважнији корак у остваривању стратегије експанзије САД/НАТО на Исток. «Рат против Југославије је вођен да би се исправила једна грешка Двајта Ајзенхоуера из Другог светског рата. Зато се тамо, из стратегијских разлога, морају накнадно стационирати амерички војници». То је објашњење које су амерички представници дали својим савезницима и кандидатима за чланство у НАТО-у, на конференцији одржаној у Братислави 28. априла 2000. године, а које је забележио Вили Вимер у свом извештају канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године. Где су у томе «људска права угрожених Албанаца»? Што се «тиче стратегије ширења НАТО на Исток», подстимо да је 1999. НАТО имао 19 чланица, данас их има 32. Данас је Европа премрежена страним војним базама којих има далеко више него у ери хладног рата. У тој стратегији експанзије на Исток српској покрајини Косово и Метохији намењена је улога носача САД/НАТО војне силе, и одскочне даске. Србија се није одрекла, нити ће се икада одређи свог суверенитета и тапије на Косово и Метохију као интегралног дела државе Србија. Покрајина,на основу рез. СБ УН 1244 остаје привремено под мандатом СБ УН. Таква стратегија, разуме се, није могла да се заснује на истини и међународном праву, најмање је могла да рачуна на одобрење СБ УН. Зато је агресија 1999. изведена кршењем Повеље УН, основних принципа међународног права и игнорисањем улоге СБ УН. Пошто је експанзија глобална стратегија и извире из бића неолибералног корпоративног система, зато што се посматрано са Пацифика, на пример, јавља као експанзија на Запад, агресија 1999. на СДРЈ се, на поменутој конференцији у Братислави, проглашава за преседан «који ће се користити увек када затреба». Имајући ово у виду, могло би бити бар мало јасније, опткуда вишегопдишњи паралелизам све масовнијих демонстрација војне моћи, у региону Балтика као «Браниоци Европе» а на далеком Истоку «Браниоци Пацифика». Завршио бих позивом да све постојеће конфликте треба решавати признавањем њихових узрока а будуче проблеме демократизацијом међународних односа. Мултиполаризација глобалних односа отвара перспективе да све земље могу потпуније и ефикасније штитити своје легитимне националне и државне интересе, па тако и Србија. Питање Косова и Метохије може се разматрати и решавати само на основу и у оквиру резолуције СБ УН 1244, основних принципа међународних односа и Устава Србије као старе европске државе, оснивача и члана Друштва народа, Уједињених нација, ОЕБС-а. Српска покрајина Косово и Метохија није под мандатом ни НАТО, ни ЕУ, поготову,није под мандатом неке групе држава или појединих сила. Косово и Метохија је интегрални део државе Србије под мандатом СБ УН. Србија није капитулирала ни у Рамбујеу, ни током оружане агресије, ни у Куманову. Србија не зна за капитулације. Све што је урађено супротно резолуцији СБ УН 1244 и мандату СБ УН мораће да се исправи. Кад тад.
У МЕДИЈИМА - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 1999 – 2024.
О КОНФЕРЕНЦИЈИ: Вучевић о НАТО агресији: Право је поражено, а правда погажена 24. марта 1999. године https://rt.rs/srbija-i-balkan/81854-vucevic-godisnjica-nato-bombardovanje/ Живадин Јовановић о 25 година НАТО агресије: Српски народ и Србија су бољи део Европе https://rt.rs/srbija-i-balkan/81863-zivadin-jovanovic-nato-agresija-obelezavanje/ Одржан састанак Светског савета за мир у Београду: Резолуција 1244 темељ за решавање питања KиМ https://rt.rs/srbija-i-balkan/81693-svetski-savet-za-mir-srbija-sastanak-beograd/ 25 година од НАТО бомбардовања: Конференција "Од агресије до новог праведног поретка" у Дому војске https://rt.rs/srbija-i-balkan/81311-konferencija-25-godina-nato-agresija-jugoslavija/ Кинески званичник: Ожиљке од НАТО бомбардовања не деле само Кинези и Југословени, већ и цео свет Годишњица НАТО агресије: Oтварања Међународне конференције "Од агресије до новог праведног поретка" https://rt.rs/videos/81872-video-obelezavanje-nato-agresije/ Одржана конференција „Од агресије до новог праведног поретка“ поводом обележавања две и по деценије од почетка НАТО агресије https://balkanekspresrb.rs/arhive/122371 Beogradska deklaracija: NATO agresija rušenje pravnog poretka, mira i bezbednosti u Evropi i svetu Usvojena Beogradska deklaracija učesnika konferencije povodom 25. godina NATO agresije Vučević o godišnjici početka NATO bombardovanja: Smrt međunarodnog javnog prava Primakov u Beogradu: Iznad svih sukoba posle agresije na Jugoslaviju lebdi zloslutna figura NATO ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА: „Били смо само деца“: обележавање годишњице НАТО агресије почело полагањем цвећа на споменик дечијим жртвама Боцан-Харченко и Примаков положили венце на Споменик деци страдалој у НАТО агресији (ФОТО) https://rt.rs/srbija-i-balkan/82236-tasmajdan-primakov-bocan-harcenko/ Положени венци на споменик "Вечна ватра", Вулин: Изабрали смо да будемо на страни истине https://rt.rs/srbija-i-balkan/82258-vulin-vecna-vatra/ У ЗНАК СЕЋАЊА НА НАЈМЛАЂЕ ЖРТВЕ: Селаковић положио венац код Споменика деци страдалој у НАТО агресији (ФОТО) POLOŽENI VENCI KOD SPOMENIKA DECI STRADALOJ U NATO AGRESIJI https://sabac24sedam.rs/vest/polozeni-venci-kod-spomenika-deci-stradaloj-u-nato-agresiji/ „Били смо само деца“: обележавање годишњице НАТО агресије почело полагањем цвећа на споменик дечијим жртвама https://diplomaticportal.bidd.org.rs/
Konferencija „Od agresije do novog pravednog poretka“ Ministar Vučević otvorio konferenciju „Od agresije do novog pravednog poretka“ Ministar Vučević otvorio konferenciju „Od agresije do novog pravednog poretka“ https://www.youtube.com/watch?v=fwbvmGt9CL0&ab_channel=KTVTelevizija-Zvani%C4%8Dnikanal Obraćanje Živadina Jovanovića na konferenciji „Od agresije do novog pravednog poretka“ https://youtu.be/Oxct_l2W5-E?si=pkSRtepMBRpkVleP Položeni venci na spomenik svim žrtvama NATO agresije "Večna vatra" https://www.tanjug.rs/video-gallery/2c70103f-5eaa-4fcc-8481-ade0089d7819 RTS JUTARNJI PROGRAM - Od agresije do novog pravednog poretka https://www.youtube.com/watch?v=LzO2m_HP2UU&ab_channel=RTSBeogradskahronikaJutarnjiprogram Beograd, od agresije do novog pravednog poretka, pokrivanje https://www.youtube.com/watch?v=1JXLADYF4rE&ab_channel=Videoplusnewsagency Лазаревић, Вучевић, Селаковић, Миладиновић... фотографије Министарство одбране ИНТЕРВЈУИ НАШИХ ГОСТИЈУ Pukovnik Ogar: Kfor nije ispunio svoju misiju, čak i Albanci napuštaju Kosovo Štokinger: Samo je Srbija istinski neutralna u Evropi https://www.vesti-online.com/stokinger-samo-je-srbija-istinski-neutralna-u-evropi/ Херој Републике Кубе: Бомбардовање је било противзаконито, Савет безбедности УН мора да се реформише Примаков: Што више будемо говорили о НАТО агресији, лажљиви западни медији ће теже испирати мозгове https://rt.rs/srbija-i-balkan/82189-primakov-rusija-srbija-nato-agresija-jugoslavija-godisnjica/ Јелена Гускова за РТ Балкан: Нико не може да уништи Русе док им Срби чувају леђа https://rt.rs/srbija-i-balkan/82085-guskova-bombardovanje-nato-agresija-godisnjica/ МЕЂУНАРОДНА СМОТРА ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Смотра документарног филма у Југословенској кинотеци DA SE NE ZABORAVI: Međunarodna smotra dokumentarnog filma o NATO agresiji na SRJ, od 22. do 24. marta https://informer.rs/vesti/politika/888319/medunarodna-smotra-dokumentarnog-filma Завршена смотра документарног филма о НАТО агресији: Да се не заборави (ФОТО) https://rt.rs/kultura/82294-srbija-bombardovanje-nato-agresija-smotra-filmovi/
Живадин Јовановић: Неодржавање седнице доказ колики је страх Запада од суочавања са истином
НАТО агресија је била тачка преокрета у глобалним односима и то није био никакав "мали косовски рат", никаква интервенција, акција, поготово не хуманитарна, већ откључавање Пандорине кутије, чиме је започето уништавање и разарање европског и светског поретка безбедности, оцењује некадашњи министар спољних послова То што синоћ није одржана седница Савета безбедности УН, где је, на предлог Русије, требало да се расправља о НАТО бомбардовању СР Југославије, показује колики је страх Запада од суочавања са истином и последицама тог злочиначког чина агресије, извршеног 1999. године против једне независне, суверене, европске државе, која никога није угрожавала, по најмање било коју чланицу ЕУ, каже за РТ Балкан некадашњи министар спољних послова Живадин Јовановић. Наиме, Савет безбедности УН одбио је да на предлог Русије расправља о НАТО бомбардовању СР Југославије. Већина чланова Савета гласала је против стављања на дневни ред ове теме, а једино су Русија, Кина и Алжир желели да се пред Уједињеним нацијама говори о НАТО агресији, док је осталих 12 чланица било суздржано. "Западне земље биле су против, а највише се супротставила Француска. Француска и њихови представници упрегли су све снаге да се њихови злочини не забележе у документима и седишту УН. Међутим, сасвим је очигледно да иза свега стоје САД, које су практично дисциплиновале, не само своје западне савезнике, него и низ других земаља. И ова ситуација синоћ је показала колико је то био опасан преседан и колико је Запад, односно НАТО, одговоран за урушавање европског и светског система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата", оцењује Јовановић и додаје да је управо због тог чина "свет данас у хаосу без јасних параметара и оријентације". Истиче да је то био један отпор суочавању са истином, отпор подсећању да је Запад, НАТО 1999. године практично вратио рат на европско тло и направио преседан. Колико је та акција била освајачког карактера, наставља Јовановић, показује то да је потпуно јасно било да је непосредан циљ агресије било отимање дела државне територије Србије, КиМ, како би се тај регион претворио у носач НАТО трупа. "То је била и само једна фаза и корак у стратегији експанзије ка руским границама, јер 1999. године НАТО је имао 19 чланица, а након агресије па све до данас, тај број се повећао на 32. Колико је повећан број страних војних база, пре свега америчких у централној, источној, југоисточној и северној Европи, то је тешко и избројати. Након 'Бондстила' на КиМ, НАТО војне базе су ницале као печруке после кише", каже наш саговорник. Како додаје, у Бугарској су отворене три НАТО базе, Румунији четири, укључујући и тзв. антиракетни штит, затим у Пољској, Балтичким земљама, централној Европи све до повећања војног нуклеарног арсенала у Европи по формули тзв. "напредног стационирања", односно како наводи некадашњи министар, "напредно распоређивање" нуклеарног потенцијала као најновији део НАТО плана. "Од агресије 1999. године дошло је практично до стварања 'нуклеарне завесе', коју Запад поставља Русији. Више није то само гвоздена, него нуклеарна, која се поставља уз одлучујућу улогу САД, јер Европа у свему томе нема скоро никакву самосталност и аутономију. Она само следи америчку стратегију поделе и одвајања Европе од Русије и тоталну контролу над њом", истиче Јовановић. Јовановић додаје да је светски поредак те 1999. доживео највећи ударац од Другог светског рата, јер је тада успостављен преседан за интервенције широм света без одобрења СБ, без поштовања међународног права. Према његовим речима, тада су успостављена та прва нова правила о којима Запад говори, да жели светски поредак заснован на правилима, која значе интервенције без одобрења СБ и поштовања било ког принципа међународних односа, као и интервенције искључиво у интересу те, како Запад каже, "златне милијарде". "Њих се не тичу интереси осталих шест милијарди становника већ само интерес и безбедност једне, златне милијарде. То је једно разобличавање тог егоистичког прилаза светским односима, где велика већина треба само да следи интересе и наређења из једног центра. То је поредак заснован на правилима, што значи да се Запад практично повлачи из свих договора, конвенција и уговора који почивају на Повељи УН и тражи да сви следе његове интересе", поручује Јовановић. Јовановић указује да ако постоји нешто корисно од тога што седница није одржана јесте сазнање колико је Запад у дефанзиви да не може да прихвати суочавање са истином, да призна и суочи се са оним што је учинио 1999. године. Како наводи, та година је била тачка преокрета у глобалним односима и то није био никакав "мали косовски рат", никаква интервенција, акција, поготово не хуманитарна, већ је то било откључавање Пандорине кутије, чиме је започето уништавање и разарање европског и светског поретка безбедности. "Запад то не жели да призна, већ да кривицу и одговорност пребаци на жртву и на друге факторе. Али очигледно је да им то не може поћи за руком, јер глобална већина се јасно определила за мултиполаран светски поредак. Очигледно је да изградњу мултиполарности предводе земље БРИКС-а, у којима кључну улогу играју Русија, Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка", наглашава он.
"Биће сигурно још тешких ситуација, али уз све препреке и тешкоће, нови светски поредак заснован на сувереној равноправности свих држава је незадржив процес. Оно што је јако важно је да су руски и кинески представници јасно осудили агресију и да упркос томе што седница није одржана, потпуно је јасна одговорност НАТО-а за све оно што је након тога уследило", закључује Јовановић. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 1999 – 2024. БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА
Ми, учесници Међународне конференције, одржане у Београду 22-23. марта 2024. године поводом 25. годишњице оружане агресије НАТО против Савезне Републике Југославије (СРЈ) са темом „Од агресије до новог праведног поретка“, окупљени из свих делова света, изјављујемо: Припадамо различитим земљама, нацијама, идеологијама, религијама и цивилизацијама, али смо чврсто уједињени у привржености миру, равноправности и напретку за све народе, као и у осуди политике силе, експанзије, доминације и хегемонизма. Одлучно осуђујемо ничим изазвану оружану агресију НАТО против СРЈ (Србија и Црне Горе) 1999. године, као илегалан, освајачки и злочиначки рат против суверене, мирољубиве европске земље, предузет без одобрења Савета безбедности УН, уз најгрубље кршење Повеље Уједињених нација, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија (1975) и основних принципа међународног права. Указујемо да је агресија извршена под лажним изговорима и одговорност НАТО не може се ничим умањити. «Хуманитарна катастрофа» није претила од државних власти већ од експанзионизма НАТО. У Рачку се није догодио «масакр цивила» већ легитимна државна реакција против тероризма. «План потковица» није постојао. «Хуманитарни» ратови или интервенције – не постоје. Да је НАТО1999. вратио рат на тло Европе, у коме је Европа учествовала против саме себе. То није био ,,мали косовски рат”, већ рат са геополитичким циљевима. То су: а) отимање Косова и Метохије од Србије и пуна контрола Балкана; б) распоређивање америчких трупа на Балкану за потребе стратегије ширења на Исток; в) успостављање преседана за интервенције кршењем међународног права и неприкосновености СБ УН; г) оправдавање постојања и излазак НАТО-а изван уговорног подручја утврђеног 1949. Да је агресија НАТО представљала рушење правног поретка мира и безбедности у Европи и свету, успостављених на резултатима Другог светског рата. Балкан је данас нестабилнији, Европа без самосталности идентитета и визије. НАТО је признао да је нападом на СР Југославију прекршио међународно право и да је користио муницију са осиромашеним уранијумом. Изражавамо најдубље поштовање недужним људским жртвама и искрено саучешће породицама жртава као и свим грађанима Србије. Уништена је или оштећена инфраструктура, енергетика, индустријски објекати, школе, болнице, обданишта, споменици културе и многи други цивилни циљеви. Директна штета је око 100 милијарди америчких долара. Србија као жртва противправног акта агресије има право на накнаду ратне штете. Апелујемо да се обнови рад посебних државних и стручних за утврђивање последица агресије на здравље грађана и животну средину и да се ратни злочини против цивила и за непоштовање ратних конвенција процесуирају и санкционишу. Изражавамо снажну подршку и солидарност са напорима Србије у отклањању последица агресије и настојањима да не дозволи да се оружана агресија НАТО наставља другим средствима. Изражавамо пуну подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије са међународно признатим границама у којима је наставила своје чланство у ОУН, ОЕБС и другим универзалним међународним организацијама. Дубоко смо забринути због масовног кршења основних људских права српске заједнице на Косову и Метохији, настављањем њиховог систематског протеривања као и спречавањем слободног и безбедног повратка преко 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на имања. Уверени смо да се статус покрајине Косово и Метохија, може решавати искључиво у складу са међународним правом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, од 10. јуна 1999. која има трајни, правно општеобавезујући карактер. Осуђујемо сва кршења тог правног документа и политику уцена, притисака и свих једностраних корака који су усмерени на легализацију отимања државне територије, окончање етничког чишћења преосталог српског становништва и припрему стварања тзв. велике Албаније. Супротстављамо се униполарном светском поретку који је заснован на стратегији хегемонизма и глобалне доминације са НАТО-м као оружаним инструментом нанео је велику штету цивилизацији и хуманизму. Агресија на СР Југославију 1999. представља убрзање стратегије ширења на Исток која је извор опасности по мир у Европи и свету. У време агресије НАТО је имао 19, а данас има 32 чланице. После изградње америчке војне базе Бондстил на Косову и Метохији, успостављене су десетине нових НАТО база. На «Старом Континенту» данас постоји више страних војних база и стокова нуклеарног оружја него у време Хладног рата. Изражавамо најдубљу забринутост због убрзања ескалације непријатељстава и сукоба у глобалним односима, доливања уља на ватру сукоба, настављања провокација и опасности од глобалног сукоба. Свет је на ивици понора. Човечанство ће – или обуздати разуларену агресију отуђених центара моћи, или пасти у тај понор. Зато смо јединствени у захтеву за неодложно отпочињање дијалога на стратешком нивоу, под окриљем УН, са циљем да се зауставе ескалација, гомилање конвенционалног и нуклеарног оружја и кршење међународних споразума. Тражимо укидање страних војних база, потпуно повлачење америчког тактичког нуклеарног оружја и постројења тзв. антиракетне одбране из Европе, који погоршавају безбедност. Позивамо да се прекине ратно-хушачка реторика, да се сви одговорни државници окрену дијалогу и изналажењу мирних, праведних и одрживих решења за све текуће сукобе и кризе. Упућујемо апел свим мирољубивим снагама у свету да удруже снаге у борби за поштовање међународног права, суверенитета и територијалног интегритета свих држава, јачање ауторитета и улоге Уједињених нација и других универзалних међународних организација, за поштовање принципа равноправности, суверенитета и територијалног интегритета, за сарадњу и координацију у борби против тероризма и сепаратизма као глобалних опасности. Подржавамо процес мултиполаризације глобалних односа и њихову демократизацију на основама суверене равноправности свих држава и народа Политика конфронтације, интервенционизма и мешања у унутрашње ствари, коју подстичу војно-индустријски комплекс и крупни финансијски капитал, морају уступити место дијалогу, партнерству, поштовању основних норми међународног права и мултиполарног светског поретка. За мир, стабилност, демократију и инклузивни развој неопходне су корените промене у светским односима, поштовање суверене равноправности, немешање у послове других држава, мултилатерализам, уважавање заједничких интереса и искључивање сваког егоизма, протекционизма и привилегија. Највећу препреку поретку равноправних народа представљају реликти Хладног рата. Зато НАТО треба распустити а доктрину хегемонизма, експанзионизма и неоколонијализма послати у историју. Осуђујемо масовно убијање недужног Палестинског народа, посебно, масовно убијање деце, и позивамо на неодложан прекид ватре у појасу Газе и другим деловима у којима живи палестински народ, како би се коначно зауставило страдање људи без преседана у новијој историји, а угроженом становништву несметано испоручили храна, лекови, вода и друге животне потрепштине. Залажемо се за решење по принципу две државе, слободан и безбедан повратак свих протераних, укидање окупације и успостављање Палестинске државе у границама од пре 4. јуна 1967. године са Источним Јерусалимом као престоницом, у складу са Одлукама Уједињених нација. Изражавамо солидарност са народом Кубе који је дуги низ година суочен са разопрним последицама једностраног ембарга САД. Кубански народ има неотуђиво право да самостално бира путеве унутрашњег развоја, без ичијег мешања са стране. Захтевамо поштовање ставова УН о укидању америчке блокаде Кубе и скидање Кубе листе „држава које спонзоришу тероризам“ лишене сваког основа. Сматрамо да је Украјинска криза последица стратегије ширења НАТО-а на Исток, при чему су изневерени сви договори да неће бити експанзије. Верујемо да се криза може решити мирним путем, уз признавање и отклањање узрока и гарантовања једнаке безбедности за све државе. Заједничка будућност човечанства искључује егоизам и уске прилазе каква је теза о безбедности „златне милијарде“. Изражавамо признање и захвалност домаћинима – Београдском форуму за свет равноправних, Клубу генерала и адмирала Србије, СУБНОР-у Србије, Фонду дијаспора за матицу и Удружењу ветерана војнообавештајне службе, као и грађанима Србије – на гостопримству и доброј организацији рада. Организатори изражавају признање учесницима Конференције, посебно Светском савету за мир и њеним чланицама, на солидарности и подршци Србији и српском народу, као и на доприносу резултатима рада Конференције.
Учесници Међународне конференције одржане 22. и 23. марта 2024. године, у Београду, поводом 25. годишњице од почетка оружане агресије НАТО против СР Југославије, - Најоштрије осуђују гнусни, бестијални и провокативни терористички напад у Москви, у којем је настрадао велики број недужних људи и изражавају уверење да ће починиоци бити брзо ухваћени и предати правди. У Београду, 23. марта 2024. године ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ ЗА ГОРЧАКОВ ФОНД / ИНТЕРВЈУ
Председник Београдског форума за свет равноправних, г. Живадин Јовановић, говорио је за Горчаков Фонд поводом 25. годишњице агресије НАТО на СРЈ. Разговор је водила Анастасија Котова. ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА НА СПОМЕНИК ИЗГИНУЛОЈ ДЕЦИ НА ТАШМАЈДАНУ И НА СПОМЕНИК ВЕЧНА ВАТРА НА НОВОМ БЕОГРАДУ
Поштовани, Због потребе усаглашавања нашег програма обележавања 25. годишњице од агресије НАТО са државним програмом који се одвија изван Београда, дошло је до промене времена полагања цвећа код Споменика деци жртвама агресије у Парку Ташмајдан. Молимо за разумевање разлога ове промене. Са поштовањем, Kонференцијa „ОД АГРЕСИЈЕ ДО НОВОГ ПРАВЕДНОГ ПОРЕТКА“
Поштовани пријатељи, У прилогу Вам достављамо Позивницу и Програм: Очекујемо Ваше присуство и учешће у свим планираним активностима предвиђеним Програмом.
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних, Амбасадор Кубе у Београдском форуму
Амбасадор Кубе у Србији, Лејд Ернесто Родригес Ернандес, посетио је Београдски форум за свет равноправних. У разговору са Живадином Јовановићем, председником Форума, размењена су мишљења о кретањима у региону Балкана и шире, као и о позитивном развоју традиционалних пријатељских односа између Србије и Кубе. Живадин Јовановић је упознао амбасадора Кубе, Лејда Ернеста Родригеса Ернандеса, са програмом активности на обележавању 25. годишњице од почетка илегалне агресије НАТО на нашу земљу. Изражена је забринутост растом напетости у глобалним односима, поделама и конфронтацијом које угрожавају мир и безбедност. Јовановић је изразио солидарност са кубанским народом који је симбол борбе за равноправност, слободу избора пута унутрашњег развоја, постојане борбе против политике силе, метода блокаде, илегалних санкција, лицемерја и арбитрарног понашања у међународним односима. Изражено је обострано уверење да је тренд мултиполарног уређивања глобалних односа и њихове демократизације на основама суверености и равноправности незадржив. Јовановић је изразио захвалност на принципејлној подршци Кубе суверенитету и територијалном интегритету Србије. Он је такође изразио велико задовољство што ће у раду међуанродне конференције поводом 25. годишњице од агресије НАТО учествовати Фернандо Гонзалес Љорт, национални херој Кубе. Београд, 14.03.2024. НЕ, ИЛИ - ЈОШ НЕ?
Макрон је пре годину-две прогласио НАТО клинички мртвим. Данас предлаже слање НАТО војника у Украјину. Камерон то подржава, Пољаци нису против, Шолц се не слаже, Карлсон Такер сматра да би то водило светској трагедији... Врховни заповедник с оне стране Атлантика прати, сабира и, у складу са «правилима» која само он зна, одлучује – не, или - још не! У многим земљама, испоставе познатих америчких служби истовремено усмеравају и власт и опозицију, у складу са америчким интересима. Слично, унутар САД, војно-индустријски комплекс усмерава и демократе (Бајдена) и републиканце (Трампа) у складу са својим интересима. Притом, сви тврде да све раде у националном интересу. Од тог националног рада елита све богатија, народ све сиромашнији. Америчка администрција и оба дома Конгреса критикују Израел али му истовремено обезбеђују нмепрекидну војну помоћ. У случају Украјине сви подржавају Украјину али Представнички дом одбија да одобри нови пакет помоћи од 60 милијарди долара. Резултат: Украјини нема (нове) помоћи. Или, још не. Коме ће бити наклоњенији бројачи гласова у новембру? Живадин Јовановић Одржана трибина Кијев и Москва – две године сукоба: поглед из Београда
Трибина ,,Кијев и Москва – две године сукоба: поглед из Београда”, на којој су говорили бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић и проф. др Душан Пророковић са Факултета за дипломатију и безбедност, одржана је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Живадин Јовановић истакао je своју забринутост због тога што се не говори довољно о излазној стратегији из овог цивилизацијског и глобалног судара. Он је напоменуо да на површини видимо сукоб Русије и Украјине, али да се он постепено претворио у конфликт светских размера. „Забринут сам што се о коренима сукоба не говори, јер то значи да се не говори ни о његовом решавању. Веома је опасно на глобалном плану што има мало говора и делотворних залагања да се сукоб оконча и да се Европа врати миру и развоју, сарадњи и партнерству, уз све разлике које постоје“, рекао је Јовановић. Живадин Јовановић подсетио je на идеју Бжежинског да је Украјина кључ за овладавање Евроазијом, ко контролише Украјину контролише и Евроазију, а ко контролише Евроазију као целину, тај контролише и планету. Он је објаснио да напредују технологије доминације путем којих најразвијеније земље света стварају неоколонијалне односе. Проф. др Душан Пророковић указао je да данас сведочимо процесу трансформације структуре светског политичког система, од једнополарног ка мултиполарном. Он је додао да та промена може да се одигра на два начина, кроз кооперацију и конфронтацију, али се чешће одигравала кроз сукобе. „Проблем је што се догађаји често анализирају без контекстуализације, постављају се теоријски и методолошки оквири одвојено од времена и простора у коме се одвијају. Процеси детерминишу међународне односе и појединачне догађаје морамо тумачити из контекста тих процеса дугог трајања, а не као изоловане случајеве“, закључио је професор Пророковић. Проф. др Душан Пророковић осврнуо сe на изјаву Владимира Путина да је један од циљева Русије успостављање нове безбедносне архитектуре Европе. Он је поручио да се мора осмислити формат као што је био Савет безбедности Уједињених нација током педесетих или ОЕБС осамдесетих година. Модератор трибине је био Алекса Добријевић из студентске организације Српски политички форум са Факултета политичких наука Универзитета у Београду. Трибину је организовала студентска организација Српски политички форум са Факултета политичких наука Универзитета у Београду, у оквиру хуманитарне акције ,,Осмех за Космет”. Извор: fpn.bg.ac.rs (БЕЗ)СМИСЛИЦЕ
На конференцији НАТО 28. априла 2000. у Братислави, представници САД су упознали своје савезнике да је агресија 1999. на СР Југославију, земљу изван НАТО, кршењем међународног права, без одобрења Савета безбедности УН, преседан који ће се користити увек када затреба. САД још нису објасниле како једнострно отцепљење Косова и Метохије, иако резултат преседана, није преседан већ „јединствен случај“. Ни безгранична посвећеност Шолца и Макрона као лојалних америчких прокси играча чини се недовољном. Шпанија, Румунија, Грчка, Словачка и Кипар препознају кукавичја јаја. Глобална већина, Русија, Кина, Индија, Бразил, ЈАР, Иран - поготову. Оптужбе НАТО да је Русија интервенцијом у Украјини 2022. прва вратила рат на тло Европе сведочи колико је НАТО-у непријатно сећање на агресију 1999. против СРЈ. Ни Шолц и Макрон, маколико били посвећени, нису у стању да умање ту непријатност. Живадин Јовановић Срето Танасић за „Глас Српске“: Није лоше да учимо енглески, лоше је што не учимо српски
Кључ за уређење језичке ситуације је у осмишљавању националне језичке политике, а језичка политика се осмишљава и води у доброј сарадњи између струке и државе. Каже то за “Глас Српске” предсједник Одбора за стандардизацију српског језика и дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, лингвиста Срето Танасић. Недавно је обиљежен 21. фебруар - Међународни дан матерњег језика, чији је основни циљ да подигне свијест о значају матерњег језика, а Танасић истиче да о томе колико смо свјесни значаја српског језика најбоље говори положај у коме се он данас налази у српским земљама тамо, дакле, гдје је и матерњи и службени језик. ГЛАС: Крајем 2023. објавили сте књигу “Српски језик и ћирилица: Огледало српско”. На самом почетку наводите да “српски језик, са својим писмом ћирилицом, представља један од најзначајнијих елемената српског националног и културног идентитета”. Колико смо данас свјесни тога? ТАНАСИЋ: У одговору на то питање можемо се ослонити и на наслов поменуте књиге. О томе колико смо свјесни значаја српског језика најбоље говори положај у коме се он данас налази у српским земљама тамо, дакле, гдје је и матерњи и службени језик. Снажна подршка шире културне јавности нашим захтјевима да се поправи статус српског језика и ћирилице као оних из најбитнијих идентитетских знакова говори да се у народу мијења свијест. Потребно је да и у држави учврсти свијест да је статус српског језика и ћирилице важна и трајна њена обавеза и да у складу с тим дјелује у сарадњи са струком, прије свега са Одбором за стандардизацију српског језика, свенационалног и свеинституционалног тијела образованог управо са задатком да брине о статусу српског језика на цјелокупном српском националном и језичком простору. Мислим да се из реченог лако види мој одговор. ГЛАС: У књизи говорите о бројним проблемима српског језика, који како наводите нису мали ни лаки. Који је, према Вашем мишљењу, највећи? ТАНАСИЋ: Да, управо тако бројни су проблеми. Кад знамо и кажемо да су сви они или многи озбиљни тешко је међу њима издвојити највећи. Кључ за уређење језичке ситуације је у осмишљавању националне језичке политике, а језичка политика се осмишљава и води - поновићу оно што је поставка науке која се овим питањем бави - социолингвистике и пракса у уређеним државама - у доброј сарадњи између струке и државе. Одбор годинама на то указује и нуди сарадњу, али у држави нема довољно изграђене свијести о значају српског језика као националног и такође свијести о одговорности за вођење на одговоран начин и тог сегмента националне политике, а то не може без сталне сарадње са струком – у нашем случају то је Одбор. Проблеми који се стално јављају у вези са српским језиком, као и све веће незадовољство у широј културној јавности статусом и достојанством српског језика и ћирилице могу довести до промјене односа и у држави. Тада ће се ставити на сто сви проблеми и тражити начин за њихово рјешавање. Ту је незамјењива струка, она указује у сарадњи са државом на начине за рјешавање проблема, а држава у сарадњи са струком спроводи одговарајуће одлуке. ГЛАС: Какав нам је језик данас у администрацији, документима јавних установа, науци и средствима информисања? ТАНАСИЋ: Код овог питања пада ми на памет из “Горског вијенца” она пошалица Вука Мићуновића на рачун поп Мићиног читања: “Лијепо ли нам ова сабља чита / дивно ли нас данас разговара! / Аманати ђе научи тако?”, а поп Мићо му одговара: “Ти се, Вуча, кȃ да са мном ругаш! / Какав наук, такво и читање! / Да сам имȃ бољег учитеља, / те бих и ја данас боље читȃ.” Ми се нећемо подругљиво освртати на данашњи српски језик у администрацији, документима јавних установа, науци и средствима информисања јер ствар је озбиљна и није за шалу, а сажет одговор на Ваше питање заиста је садржан у ријечима попа Миће: како се учи тако се и зна српски језик. Само за разлику од попа Миће они вјерују да ту нема шта да се учи. Данас наши академски грађани у Српској, а тако је и у Србији, не уче српски језик у току студија. Зато је логично да они слабо познају језик струке, а гле чуда, на многим факултетима се учи енглески језик, почесто и неки други страни језик. Што није лоше, лоше је што се не учи и српски. И нигдје се при запошљавању не пита: „Како знаш српски језик?“, а врло често, малтене да је постало узречица при разговору с кандидатима за посао питање: Како знаш енглески језик? Не може се овдје детаљније говорити о слабостима језика из поменутих области, али само као примјер подсјетио бих како смо у вријеме заразе вируса корона у информацијама добијали и неке изразе за које народ никад није чуо јер су то термини који нису ни излазили из факултетских учионица и кабинета. Да се учи српски језик на медицинским факултетима, ти стручњаци би учили и то како треба ускостручне термине при обраћању широј јавности замијенити разумљивијим ријечима а опет тако да јавност сазна истину. То новинари без великог труда не могу учинити умјесто њих, а то захтијева вријеме кога у новинарству обично фали. ГЛАС: Кажете да је језичка струка у посљедње двије деценије српском језику и ћирилици посвећивала доста пажње, да су разматрани готово сви проблеми који се тичу положаја српског језика и ћирилице и предлагани начини њиховог рјешавања. Колико су њихови приједлози уважавани и реализовани? ТАНАСИЋ: Тако је, много је писано о српској језичкој ситуацији, указано је на све битне узроке који су довели до таквог неповољног стања, а они, већина њих, нису од јуче: деценијама није вођена брига о српском језику. Одржано је неколико научних скупова посвећених српској језичкој ситуацији, она се разматра на цјелокупном српском језичком и националном простору. Два таква скупа одржана су и у Бањалуци, под кровом и у суорганизацији Академије наука и умјетности Републике Српске – 2011. и 2017. године. На тим скуповима су разматрани многи крупни проблеми везани за статус српског језика и указивано на начине за њихово рјешавање. На тим скуповима добили смо све, или готово све, што је са стручне стране потребно за осмишљавање српске језичке политике. Сад је потребно, како сам рекао, да се држава укључи јер то се ради у хармоничној сарадњи струке и државе. У том погледу могао бих рећи да смо дошли на праг рјешавања српске језичке ситуације, али је нисмо ријешили. У појединим случајевима држава нам се некада и обраћа, некада и прихвати наше приједлоге а некада, да не кажем чешће, нас не чује. ГЛАС: У Српској и Србији прије више од двије године усвојени су закони о језику и писму, који би требало да дају основе и оквире за осмишљавање језичке политике. Какав је помак направљен од усвајања ових закона? ТАНАСИЋ: Само усвајање ових закона био је помак с обзиром на то да српска језичка ситуација ни у Србији ни у Републици Српској послије распада српско-хрватског књижевно-језичког заједништва није законски уређена. Деценијама прије тог распада није било озбиљног друштвеног односа према српском језику, напротив. Истицао сам, иако не можемо бити сасвим задовољни овим законима, они би могли дати основе и оквире за осмишљавање српске језичке политике јединствене за српски језички и национални простор. Не могу бити задовољан како се у пракси примјењују ти закони, још се не види у животу њихово дјеловање, чини ми се да преовлађује државна инерција нечињења ништа на том плану, не знам да ли се она свјесно подржава, а држава зна кад хоће како се закони спроводе. Добро је што су формирани, према овим законима, савјети за српски језик. Да не можемо бити задовољни односом према српском језику у обје ове српске државе, говори чињеница да се на њихово образовање послије доношења законȃ дуго чекало, у Српској и мало дуже од тог дуго. Као да смо ријешили све проблеме. Шта тек да кажемо за положај српског језика у Црној Гори. Из свега реченог јасно је да не може бити напретка док се не утврди српска језичка политика, као један од централних стубова српске националне политике, а с тим споро иде зато што ми у држави цијели један вијек немамо у мозаику државних обавеза и важну обавезу бриге о српском језику као националном. Зато и данас наша висока државна бирократија не обраћа много пажњу ни на то што је незадовољавајућа српска језичка ситуација нити на наша упозорења да се мора много озбиљније водити језичка политика. ГЛАС: Шта би требало мијењати у образовању? Како привући студенте да уписују студије српског језика и књижевности? ТАНАСИЋ: Потребно је да у систему образовања српски као национални језик добије статус који то подразумијева. Прво је потребно да у основној и средњој школи добије онај број часова који имају национални језици у другим европским државама, а да се уведе његово учење на све факултете. Кад се то утврди, потребно је направити програм српског језика и књижевности као националних дисциплина - јединствен за Србију и Републику Српску и Црну Гору за српски језик у њој. На другој страни, потребно је да се промијени однос према српском језику, да у свим областима буде важно да се користи српски стандардни језик. То значи и враћање лекторске службе свуда гдје се користи српски језик. Наравно, то подразумијева уз уважавање ове професије и примјерено плаћање стручњака. Требало би да се вратимо у ситуацију кад ће млади, кад размишљају о томе шта ће студирати, знати да је то професија посебно важна за друштво, цијењена и пристојно плаћена. Наравно, вјерујем да има посла и за факултете на којима се студира српски језик на овом путу враћања значаја и достојанства овој професији - једној од најзначајнијих у сваком друштву. У питању је једна од најзначајнијих идентитетских дисциплина и како бринемо о стварању кадра тако бринемо о очувању српског националног и културног идентитета. Јасно је да је све мање младих па и број оних који желе да студирају српски језик. Ипак није само то разлог што се сад на овај студиј може уписати и са најслабијим успјехом у средњој школи, а није било давно кад су и одлични ученици остајали испод црте. Урушавање свега па и ове професије показује да није било одговарајуће бриге о српском као националном језику. Међутим, услов за све ове промјене јесте то да се у држави међу најважније обавезе уведе и обавеза бриге о српском језику као једном од најзначајнијих идентитетских знакова, што свијест о тој обавези не постоји бар посљедњих стотину година. “Повеља Матице српске” ГЛАС: Крајем прошле године Ви и Одбор на чијем сте челу награђени сте “Повељом Матице српске за његовање српске језичке културе за 2022. годину”, као и Институт за српски језик САНУ. Шта ово признање значи за Вас? ТАНАСИЋ: Данас нисам на челу Института за српски језик САНУ, али у њему сам провео мало више од пола свога радног вијека и десет година руководио њиме, тако да имам право да вјерујем да има и моје заслуге за оно вриједно чиме је Институт заслужио ово признање. Одбор је добио награду поводом 25 година од његовог оснивања и Матица је цијенила укупан његов допринос. Наша језичка ситуација је таква да је Одбор у посљедње вријеме и гласнији и присутнији у јавности и многе ствари у погледу српске језичке ситуације биле би другачије без нашег дјеловања. Значајно је што је Матица српска као наша најстарија културна и научна институција новијег доба препознала наш рад и резултате. Институт за српски језик САНУ и Одбор за стандардизацију српског језика имају изузетну улогу, свако у складу са задацима с којим су основани. Посебно у овоме времену када је угрожено национално, када се морамо свим силама борити да сачувамо свој језик и културу створену на њему, свој национални и културни идентитет, односно свој суверенитет, а нису прикривене тежње да се и једна и друга институција скрену са испуњавања својих задатака. Ова награда значи и признање и подршку, али и још више и подсјећање челника који су то признање примили на велику одговорност. Добио сам и лично “Повељу Матице српске” за свој рад. Наравно, човјек осјети задовољство сваки пут кад неко види и цијени допринос који је он учинио у складу са својим могућностима и на мјестима на којим је “постајао”. Посебно је то случај кад једна институција каква је Матица српска тако оцијени тај рад, јер у Матицу се слила наша двовјековна наука и култура. Ми који данас живимо и радимо у области националне науке и културе морамо бити свјесни тога и бити спремни не само да радимо „свој посао“ него да се на њему и жртвујемо за националне интересе, како су то радиле многе и многе генерације прије нас. Дакле, примио сам то признање колико са задовољством и поносом што сам и сȃм дао свој допринос у нашем националном послу, а исто тако и са пуном свијести о одговорности на коју ме оно подсјећа и обавезује. Отимање насљеђа ГЛАС: Упозорили сте, више пута, да се одавно српски споменици културе својатају. Како се борити против тога? ТАНАСИЋ: Својатање и крађа споменика културе, па и њихова пљачка, није новост. Сјетимо се само колико је античких споменика културе опљачкано и пренесено у европске престонице којим они не припадају. Ја говорим о српским писаним споменицима културе. Много тога је такође покрадено или опљачкано. То би била тема да се о њој у наставцима пише, и да говоре упућенији од мене. Да овом приликом подсјетим на чувени „Српски псалтир“ с краја 14. вијека, настао вјероватно за вријеме кнеза Лазара или његовог сина Деспота Стефана на српској редакцији старословенског језика, а данас у Минхену – гдје су га однијели баварски војници, сматра за најљепши псалтир у Европи. Према мишљењуакадемика Војислава Ј. Ђурића, „то је најраскошнија српска књига из средњег вијека“. Српски писани споменици разнесени су по цијелом свијету. У својој књизи написао сам и податак да је српска монашка заједница била најјача словенска заједница на Светој земљи, од посјете Светог Саве Јерусалиму 1229, па пуна три сљедећа вијека. Шта ће се још открити сачувано од онога што су монаси ту написали! И гдје је то покрадено. То је покрадено, опљачкано и отуђено, али се ипак водило као српско писано благо. Како прије – тако и данас: краде се, али сада и покушава присвојити наше богато писано насљеђе, чак и оно што је донедавно у свијету науке сматрано неспорно српским. Нарочито је на удару све оно српско насљеђе које је настајало западно од Дрине – на њега су се грабљивице окомиле, било да је ријеч о споменицима на српској редакцији старословенског језика, било на српском народном језику. О томе сам више пута говорио, а говоре и друге колеге. Струка скреће пажњу на то и држави тако је и на научном скупу одржаном у Бањалуци – у Академији наука и умјетности Републике Српске 2011. И прошле године у вези са Чајничким јеванђељем. Па и у закону о српском језику и ћирилици, који је у Републици Српској донесен 2022, стоји изричита обавеза заштите нашег писаног насљеђа; а и у закону о језику и писму у Србији из 2021. Струка је спремна да свој дио посла уради, али то не може без државне подршке. Нужно је те споменике описивати и публиковати и поново показати да је ријеч о неспорно српским споменицима културе. Јер што се некада знало мора се у ово вријеме свакаквих кривотворења – поново приказивати и научном аргументацијом побијати те лажи. Једини је то начин да сачувамо своје. Ако тако не поступимо, остаћемо без највреднијих писаних споменика – посеже се и за највреднијим, какво је Мирослављево јеванђеље један од сто највреднијих писаних споменика свијета, међу најскупљим драгуљима у свјетској ризници културе. У том погледу још не радимо ни близу нужног, а већ каснимо. Извор: glassrpske.com Владимир Кршљанин: Корумпирана демократија, нови наци-фашизам и наметање мира
У преамбули Повеље Уједињених нација, као своје темељно опредељење, народи који је доносе, изражавају решеност „да поново потврдимо веру у основна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих“, али и „да радимо на социјалном напретку и побољшању животних услова у већој слободи“. А у Члану 1. Повеље, наводе се Циљеви Уједињених нација: одржање међународног мира и безбедности; Универзална декларација о људским правима у свом Уводу наглашава да је „признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свету“. Члан 1. Декларације каже: „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и свешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.“ А Члан 3. Прописује да: „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности.“ Данас је веома важно цитирати и одредбе Члана 16: „1. Пунолетни мушкарци и жене, (…) имају право да склопе брак и да заснују породицу. (…) 3. Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту државе и друштва.“ Можемо дакле, са сигурношћу тврдити да су свеопште право на живот, достојанство и вредност људске личности, пријатељство, сарадња и братство међу људима и народима, као и породица – темељне духовно-моралне вредности читавог човечанства, уграђене у темељне документе међународног права, створене после Другог светског рата – најдрастичнијег покушаја потирања тих вредности помоћу наци-фашизма. У стварању наци-фашизма у Европи, велику улогу је имао страни, посебно англосаксконски капитал. Ипак, владе ових земаља су се опрале пред историјом својим учешћем у антихитлеровској коалицији. У најновијем светском (засад хибридном) рату, чије су фазе ратови против Срба и Руса, западне владе су, међутим, директно учествовале у стварању и отворено се ставиле на страну хрватских, босанских, косовско-албанских, украјинских (и других) неонацифашиста. Западни народи још увек имају шансу да смењивањем својих влада и осудом њихове политике, сачувају свој опстанак, умање своју одговорност и оперу свој образ. И на тај начин уједно изврше и обнову демократије у својим земљама, која је сада корумпирана до нивоа своје потпуне негације. Дакле, иста она капиталистичка закулиса, која је финансирала Хитлера, данас је корумпирала и инструментализовала западне владе, пре свих САД и Британије и натерала их да стварају и подржавају терористе и нацифашисте, распирују и воде агресивне и геноцидне ратове, газе цивилизацијске духовно-моралне вредности и важеће међународно право, позивајући се на фиктивни „поредак заснован на правилима“. Његов важан елемент су нове технологије инструментализације људи кроз искорењивање људске духовности, ЛГБТ уништавање породице и глобални мрежни рат. Тај данашњи злочиначки систем, можемо назвати нови наци-фашизам и дефинисати као владавину демократски нелегитимних појединаца и група, засновану на масовној инструментализацији и масовном убиству људских бића. Прве деценије системске кризе и почетак пада западног империјалистичког система камуфлирани су падом Совјетског Савеза и деценијама агресивног „унилатерализма“ уз бројне режиране кризе и ратове на тлу бивше Југославије и СССР, на Блиском Истоку и у Централној Азији. Експанзивни империјалистички и (нео)колонијални систем је већ тада дефинитивно изгубио историјску утакмицу са поретком слободе, равноправности и братства, поретком сарадње, хуманистичким поретком заснованим после победе над фашизмом у Другом светском рату. Серија режираних ратова, коју је наметнула западна олигархија, а која кулминира сада сукобом са Русијом, само је очајнички и узалудни покушај да се очува криминална и неправедна светска доминација западне олигархије. Нови наци-фашизам са којим смо суочени, као и раније хитлеризам, биће неминовно поражен, и то врло ускоро, јер је потрошио све своје моралне и већину својих материјалних ресурса. Иако је човек подложан манипулацији и инструментализацији, људска врста неће дозволити да буде уништена од стране шачице својих етички и ментално деформисаних јединки. Без обзира на очајничке покушаје да се распиривањем ратова на целом свету спречи неминовни губитак водеће позиције западне олигархије, дешавају се епохалне историјске промене и настанак Новог света, уз одбрану духовно-моралних вредности људске цивилизације и међународног права. Весник тих промена је била Србија, а њихови носиоци и предводници светске већине су Русија и Кина. Нови свет, предвођен Русијом, сада се налази у рату за мир. Војно-техничка и морална супериорнсост Русије су битне, не за уништење противничких влада, а поготову не народа, које нико не доживљава као противнике, него за наметање мира. Оног часа када мир буде наметнут, када престану ратови, светска већина ће демократски и стваралачки, уз пријатељство и сарадњу, заувек елиминисати канцер људске врсте у лику новог наци-фашизма и његове мега-злочине инструментализације и масовног убиства људских бића. Као нација која је једна од највећих жртава новог наци-фашизма и која је својим отпором постала весник Новог света, Србија мора што пре своје политичко, економско и војно тежиште да приближи свом срцу и својој духовности. Свака предност ЕУ и САД у српској политици у односу на Русију и Кину, мора бити заувек и потпуно елиминисана, онако неумољиво као што се то данас дешава у свету. Најновија антисрпска резолуција Европског парламента, толерисање и подстицање од стране ЕУ и НАТО Куртијеве наци-фашистичке праксе, као и намера Савета ЕУ да нам признање „Косова“ наметне као услов за улазак у ЕУ, постају обавезујући поводи за то. Извор:srbratstvo.ru С Е П А Р А Т И З А М
Сепаратизам и тероризам су глобални проблем. Косово и Метохија је проблем сепаратизма, тероризма и организованиг међународног криминала. То је глобални проблем. Све сталне чланице СБ УН - САД, ВБ, Француска, Русија и Кина суочене су са проблемима сепаратизма и тероризма. Не постоје добри и лоши сепаратизми и тероризми. Дупли стандарди се непогрешиво враћају као дупли бумеранг. Кога Шолц, уз пратњу Макрона, брани подршком сепаратизму Аљбина Куртија? Косово и Метохија је питање будућности глобалног система безбедности. Зато је одрживо решење има шансе само на основу универзалних принципа Повеље УН и рез. СБ УН 1244. Нема јачег поглавља или кластера од поглавља VII Повеље УН. Ако је поглавље VII Повеље УН испоштовало Србија, у чему је проблем да га испоштују Шолц, Макрон и Курти? Живадин Јовановић Српска политика 30 година
У Београдском форуму одржани је у среду, 7. фебруара одржан разговор поводом књиге проф. др Зорана Аврамовића "Српске муке са политиком", у издању Мали Немо, Панчево. Говорили су аутор проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Милан Орлић, проф. др Небојша Кузмановић, проф. Драгољуб Којчић, проф. др Зоран Јевтовић и проф. др Слободан Кањевац, проф. др Александар Лукић и Живадин Јовановић. У протекле три деценије бар пет „отворених рана“ не зацељује: схватање и парктиковање политике, нестабилност демократије, југословенско наслеђе, Косово и Метохија, западноевропска и америчка политика према Србима. Ове теме присутни су конкретизовали питањима: ◦ Да ли је постизање сагласности о општим националним и државним интересима најтежи проблем у Србији и српском народу? Оцењено је да књига проф. др Зорана Аврамовића представља изузетно вредан допринос расветљавању и разумевању услова, циљева и актера политике Србије у протекле 3 деценије. Закључено је да тема, иако покрива временски ограничен период, није омеђена и да ово треба да буде само први у низу разговора који ће уследити. Београд, 8. фебруар 2024. КУРТИ – СА ЉУБАВЉУ СРБИЈИ
Аљбин Курти је непревазиђена фотографија демократских вредности Запада 21. века, са посветом Србији, коју потписују фронтмени Макрон и Шолц, у садејству ВБ и САД. ВБ и САД скривају своју фотографију Аљбина Куртија у другачијој резонанцији за коју верују да је, за Србе импресивнија. Нека се континенталци испуцају. Али, у оба случаја је – Курти, Србији са љубављу. Да ли нас је Запад, заиста, уверио у свој успех у катарзи освајача, колонијалиста, расиста, фашиста, нео-колонијалиста, хегемона? Да ли је ово време за свечане изјаве верности било чијим вредностима? И да никада у историји нису били, Срби су данас глобална парадигма. Живадин Јовановић КОСОВО ЈЕ ПИТАЊЕ ЦЕЛОГ СВЕТА: ЕУ немоћна - УН једини реалан спас
Захтев Србије да се одржи седница СБ УН као и евентуално наше обраћање на заседању поводом драме на Косову и Метохији афирмација је Резолуције 12 44 као трајног документа без кога нема мирног и одрживог решења. КиМ је интегрални део Србије и овим потезом показујемо да не одступамо од својих принципа, оцена је Живадина Јовановића. Србија је послала писмени захтев Савету безбедности Уједињених нација за хитно одржавање ванредне седнице по питању дешавања на Косову и Метохији. То је учињено са јасним предзнаком да је КиМ по Резолуцију 1244 део територије Србије као и да су Уједињене нације те које су по обавезујућој Резолуцији задужене за мир и безбедност на овом простору. Акценат у писму који је Србија упутила СБ УН је на терору над Србима који спроводи власт Аљбина Куртија, а који се граничи са злочинима против човечности. Србија је истакла и сва кршења Резолуције 12 44 почев од формирања оружаних снага Косова па до укидања динара. Сви ти потези имају за циљ протеривање Срба. Дипломата и бивши министар спољних послова Живадин Јовановић сматра да је кључно то што је Србија у захтеву акцентовала значај Резолуције 12 44. „Сасвим је исправо да се Србија обрати СБ УН по питању Косова и Метохије у драматичној ситуацији по српски народ. Ово је у толико оправданије јер етничко чишћење српског народа траје у континуитету и што траје у периоду када је тај део Србије под мандатом СБ УН. ЕУ која је добила мандат да олакшава дијалог две стране излази из оквира свог мандата и то тако да се ставља на страну сепаратизма, а не на страну права. Сматрам да је дошло време да се на то прекорачење мандата ЕУ скрене пажња. Све што се дешава на КиМ па и интензивирање етничког чишћења, долази као последица непоштовања статусно неутралног положаја ЕУ,“ мишљења је Јовановић. Како каже, ЕУ уместо да буде неутрална, она је све време од 2010. године недвосмислено јачала положај сепаратиста, а слабила улогу Србије као државе чланице УН са јасно дефинисаном територијом у коју спада и Косово и Метохија. „Ситуација је на ивици да се угрози мир и безбедност. Уколико СБ УН буде имао правилан прилаз онда ће се одлучити за преузимање превентивних мера да се ситуација која је драматична за Србе заустави и да се ствари врате на колосек дипломатије и дијалога. Овако ЕУ прекорачивањем свог мандата који је добила од СБ УН свесно или несвесно иде на руку дестабилизације и ескалације,“ напомиње саговорник Спутњика. Јовановић подсећа да је ЕУ од УН добила искључиво одобрење да олакша дијалог две стране, а под то не могу да се подведу начин на који они тумаче и Бриселски и овај нови Охридски споразум, који нема потврду УН. „Мислим да тај документ представља ултиматум и акт претње Србији, јер није део дијалога и усаглашавања воље Београда и Приштине. Тај „споразум“ је супротан државним и националним интересима Србије. Није у складу са Повељом УН и представља кршење Резолуције 1244 СБ УН“, децидан је Јовановић. По његовим речима, сасвим је сигурно да се Србија није одлучила на овај корак, а да пре тога није обавила дипломатску активност како би се осигурала да ће седница бити одржана. „Сматрам да ће ову позицију Србије подржати не само Русија и Кина као сталне чланице СБ и наши стратешки партнери, већ да ће то урадити и остале чланице СБ јер интерес је не само Балкана него читавог света да се питање КиМ реши у оквиру међународног права и односа,“ истиче Јовановић. Осима пет сталних чланица СБ УН Русије, Кине, Америке, Велике Британије и Француске, тај орган чини и десет несталних чланице чије ангажовање је почело ове године. То су Алжир, Еквадор, Гвајана, Јапан, Малта, Мозамбик, Република Кореја, Сијера Леоне, Словенија, Швајцарска. Мисија Србије у Њујорку поднела је захтев Гвајани, држави која председава СБ УН, у којем тражи ванредно заседање због ситуације на Косову и Метохији. Извор: Спутњик СРБИЈА БОЉИ ДЕО ЕВРОПЕ
Србија је увек своја. Нема дуга према историји и човечности. Увек се узда у себе и равноправност. Поштује пријатеље изнад сваке користи. И када су разне " quinte " на страни њених противника, узда се у себе. Пријатеље не заборавља ни када јој говоре да се на забораву добро зарађује. Србија је и данас бољи део Европе. Помаже јој да се врати себи. Свету нису потребне поделе: Зашто је важан Покрет несврстаних
Најзначајнија одлика Покрета несврстаних је то што је ова организација против блоковског сврставања и дисциплиновања било које врсте у међународним односима, каже некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић Самит Покрета несврстаних у Азербејџану Покрет несврстаних настао је пре више од шест деценија, а управо у Београду, главном граду тадашње СФРЈ окупили су се званичници 25 земаља на првој конференцији Покрета. Србија у овој организацији данас има статус посматрача, али, како за РТ Балкан наводи некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић, њен утицај у Покрету несврстаних је далеко већи. "Мислим да је интересовање Србије за Покрет несврстаних сасвим на месту и логично, јер она у овом покрету има веће могућности за заштиту својих националних и државних интереса на међународном плану, а пре свега боље резултате у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. Посебно је значајно питање решавања статуса Косова и Метохије, јер Покрет несврстаних земаља чини више него двотрећинску већину у Уједињеним нацијама, у чијој је надлежности и питање КиМ", објашњава Јовановић. Према његовим речима Србија је баштиник врло плодне сарадње (економске, научно-техничке, културне...) у бившој Југославији, која је једна од најзаслужнијих земаља за формирање Покрета несврстаних. "Србија природно тежи томе да то позитивно искуство, укључујући и оно у сфери економије, у савременим условима искористи за заштиту, не само суверенитета и територијалног интегритета, већ и за социјални и економско-технолошки развој", додаје наш саговорник. Јовановић напомиње да је формално Србија посматрач у овом покрету, али да је, по односу, сарадњи и степену узајамног поштовања и разумевања са земљама чланицама, много више од тога. Управо зато, истиче, није ни чудно да је највећи број земаља које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, поштовање међународног права, посебно Резолуције Савета безбедности УН 1244, управо у Покрету несврстаних земаља. "Чланице покрета су земље које имају различит ниво развијености и утицаја, али и различите културе и религије. Све оне Србију виде као партнера од великог поштовања, угледа и поверења. Зато кажем да је Србија само формално посматрач, али у најмању руку има статус између посматрача и пуноправог члана", објашњава Јовановић. Он наводи да је најзначајнија одлика Покрета несврстаних то што је ова организација против блоковског сврставања и дисциплиновања било које врсте у међународним односима. Наш саговорник истиче да је то данас посебно важно, јер поред НАТО-а, западни центри моћи покушавају да створе и "неку демократску алијансу, која је наводно супротан пол од неких наводно ауторитарних режима". "Такве тенденције сврставања у ствари су тенденције из прошлости и превазиђене су, јер су рођене у време Хладног рата и постојања блокова чији су геополитички циљеви међусобно били супротстављени", додаје Јовановић. Он напомиње да су свету данас најмање потребне поделе и сврставање, јер то "не води демократизацији међународних односа, већ хегемонији и израз су хегемонистичких циљева који коче напредак човечанства". "Покрет несврстаних је значајан као снага која води демократизацији међународних односа, пре свега кроз међународне форуме. Он, такође, нуди латералне активности, и то највише у оквиру система Уједињених нација, организацији у којој несврстани чине две трећине чланства", истиче Јовановић. Он подсећа да је овај покрет важан и због тога што се бори за бржи развој мање развијеног дела планете, против остатака колонијализма и покушаја да се колонијализам замени суптилнијим методама експлоатације, као што је неоколонијализам. Јовановић напомиње да је неоколонијализам "рак рана савременог света", јер није видљив као колонијализам, али је много жилавији и борба са њим је тежа. "Покрет несврстаних је потребан и као антипод настојањима центара моћи да униформишу унутрашњи развој свих земаља на свету, и подреде интересима најбогатије мањине. Покрет несврстаних је једна снага која, у условима нових подела и конфронтација и претњи миру, треба да одржи интензитет активности за демократизацију међународних односа и поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН и других универзалних међународних правних и политичких докумената", додаје наш саговорник. Он оцењује да је данас тренутак да се размисли о томе да се оствари синергија између Покрета несврстаних и организације БРИКС. "БРИКС представља израз настојања земаља водеће економске и развојне моћи да обезбеде нови светски поредак који ће бити заснован на сувереној равноправности земаља. Циљеви БРИКС-а је и коегзистенција земаља са различитим друштвеним уређењима на основама сарадње у којој сви добијају - у којој неће бити простора за експлоатацију већине од стране богате, војно моћне мањине", наводи Јовановић. Он даље истиче да би пажња нових снага на глобалној сцени требало да буде усмерена на координацију активности БРИКС-а и Несврстаних. "То је комплекс односа који захтева промишљање и сналажење, како би се у што краћем року обезбедио нови светски поредак заснован на принципу равноправности и поштовању универзалних принципа међународних односа, а не на хијерархији и на доминацији", закључује Јовановић. Извор: https://rt.rs/srbija-i-balkan/72330-pokret-nesvrstanih-srbija/ ДРУГИ СКЛОП
Супруга амбасадора „Врховне демократије“ је објавила да јој се свиђа фотографија сусрета Вучић-Боцан Харченко у Руском дому неопрезно откривши да види даље од мужа чиновника. Живадин Јовановић КО ЈЕ КО
Страни амбасадори су гости а не гувернери, протектори или саветници против "малигних", "ауторитарних" или "системских" утицаја. Ко је помагао Туђману, Изетбеговићу, Тачију и њиховој братији, у прогону и погрому Срба? Ко је и зашто "селио" ОВК са листе терориста на листу ослободилаца? Ко је 1999. вратио рат на тло Европе разоривши и Србију и глобални систем безбедности? Ко је подржавао пуч у Београду 5. октобра 2000? Ко је у Клубу Привредник у Шекспировој одређивао и састав Владе Србије? Ко данас имитира Даладјеа и Чемберлена из 1938, покушавајући да сломе кичму Србији ултиматумом да призна КИМ? Ко тако високо цени Србе да затвара очи и ћути на Куртијево етничко чишћење, одузимање српске имовине, српских православних цркава... свега српског? Ко надирући фашизам према Србима на КиМ види као "напредак демократије"?!
Саучешће поводом смрти Дика Мартија
У саучешћу се истиче да Дик Марти одлази у историју као велики и непристрасни европски борац за истину и правичност, као аутор Извештаја о злочинима терористичке ОВК и о трговини људским органима. У Србији ће бити упамћен као храбар и достојанствен борац за међународно право, равноправност, достојанство и идентитет Европе. Своју књигу о агресији НАТО 1999. године против Србије/СРЈ ("The Aggression") из 2014. године, Београдски форум је посветио Дику Мартију. УСТВАРИ...
... Преговора о Косову и Метохији никада није било, поготову не у Брислу и Охриду. Осим ако неко жели да, по сваку цену, у појам преговора укључи преваре, уцене, ултиматумe и понижења. Још мање се може рећи да је ЕУ икада водила рачуна о мандату који јој је додељен од Генералне скупштине УН а који гласи: ЕУ треба “да олакшава дијалог страна“. Преговори о Косову и Метохији тек треба да почну. А могу довести до одрживог решења само кад се прихвати уравнотежени састав учесника, и када сви учесници претходно прихвате обавезу да ће поштовати и доследно применити Повељу ОУН и Резолуцију СБ УН 1244. Синдром „рајске баште“ озбиљно је нагризао моћ реалног расуђивања бриселских комесара и компромитовао Брисел. Зато је најлогичније да преговори о Косову и Метохији почну и одрже се у седишту ОУН – у Њујорку или Женеви. Живадин Јовановић ЗАПАД – ИСТОК
Историја сведочи да је Запад заснован на концепту богаћења недозвољеним средствима. Исток је заснован на концепту одбране од експанзионизма Запада. Живадин Јовановић Дружење у Беофоруму
Традиционално новогодишње дружење у сусрет 2024. години, одржано је данас у просторијама независне, непрофитне организације. Оснажени су контакти, везе и охрабрена је сарадња у будућности разним областима деловања Беофорума. Председник Живадин Јовановић поздравио је све присутне и топло им се захвалио на досадашњој сарадњи и свесрдној подршци. "Ништа није тако вредно као састајање и подсећање да смо заједно и да нико није сам. Ово наше састајање је традиција, када се свима захваљујемо што нам помажете мишљу и радом." Присуствовали су бивши шеф Генералштаба ВЈ генерал Бранко Крга, командант војске СРЈ на Косову и Метохији генерал Милош Ђошан, највећи српски обавештајац 20. века генерал Јован Милановић, декан Факултета за дипломатију и безбедност проф. др Радојица Лазић, доајен српског новинарства Драган Вујичић, бивши амбасадори СРЈ и Србије Душан Васић, Милена Луковић, као и многе друге дипломаете, публицисти, универзитетски професори. Госте, међу којима је било и професора и студената, дочекали су и угостили и заменик председника Раде Дробац, директор Драгутин Брчин, председник Скупштине Драгомир Вучићевић, а у име Фонда дијаспоре за матицу др мед Љиљана Вернер из Хановера, Немачка. Јовановић је подсетио да идуће 2024. године, Форум, Клуб генерала и адмирала, СУБНОР и друга патриотска удружења обележавају 25. година од оружане нелегалне агресије НАТО на Србију (СРЈ). Скуп је протекао у пријатном дружењу и новогодишњој атмосфери. ЕУ – ОД МЕДИЈАТОРА ДО ДИКТАТОРА
На питање РТ портала да прокоментарисе најаву Брисла да це Савет ЕУ просирити поглавље 35 преговарацког оквира уносењем обавезе да Србија примени усмени споразум из Брисла И анекс из Охрида, Живадин Јовановић, прдседник Београдског форума за свет равноправних је рекао да се ради о тексту предлога документа за Европски савет те да ће се тек видети шта ће Савет прихватити, а шта неће. По његовом мишљењу тај текст врви од наредбодавних и претећих захтева Србији од којих су неке понижавајуће. То говори о стању унутар ЕУ које је далеко од конструктивног и принципијелног. Зашто уцењују и понижавају Србију, зашто се толико журе и ломе сложене, дуготрајне проблеме "пореко колена"? Због избора у ЕУ и САД? А да ли неког у Брислу уопште занима како се њихов ултиматум, уколико га Савет прихвати, може одразити на процесе у Србији? Или ултимативни тон можда брзина, рокови И ултимативно расположење долазе због лоших прогноза уучинка ратоборне политике у Украјини? Намера да се "споразуми" из Брисла и "анекс" из Охрида једнострано, без консултација са Србијом, унесу у тзв. поглавље 35, толико година после усвајања преговарачког оквира је потез без преседана. Је ли и то показатељ принципијелности, равноправног третмана Србије са старим и новим кандидатима за чланство, предвидивости поступака ЕУ као партнера, или је пре разоткривање себичлука, бахатости и експанзионизма кључних чланица ЕУ, по упутствима Вашингтона? И до сада је било свакојаких поигравања Немачке, Француске, ВБ и САД са Србијом, али не и овако отворених понижавања каквим врви предлог документа за Савет. Притом није битна сама садржина припремљене " допуне" тзв. поглавља 35, које је и само по себи брука и срамота за "демократију и владавину права" којима се ЕУ поноси, већ сама чињеница да се то покушава наметнути једнострано и толико година након прихватања "преговарачког оквира". Колико ће пута, Брисел селити обавезу о стварању ЗСО из једног у други папир, колико пута Србија треба да плаца оно што је још 2013 енормно преплатила заобилазећи чак И сопствени Устав?! Не знам какве су "намере" ЕУ у вези са обавештавањем УН, да ли је то опет нека претња, застрашивање Београда, али Србија, за одбрану суверенитета, територијакниг интегритета, Повеље УН и свог Устава, свакако може рачунати на разумевање и подршку од велике већине у ГС, а у СБ на принципијелну И пријатељску подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. То је добро познато и Брислу и Вашингтону па не видим потреб, да то проверавају, ако им је то уоште стварна намера. Лично сматрам да је ЕУ у обавези да поднесе извештај ГС УН, од које је добила мандате, за “олакшавање дијалога стрна”, шта је и како радила као "олакшивач” (фацилитатор), да ли се у изршавању мандата ГС УН руководила Повељом УН, међународним правом и посебно општеобавезујућом рез. СБ УН 1244? ЕУ се од посредника, медијатора, “олакшивача дијалога”, у односу на Србију, претворила у диктатора што потврђује “дицтум” папира припремљеног за Савет ЕУ - сматра Живадин Јовановић, председник Београдског форума. Србија може и треба да интензивира промовисање својих принципијелних ставова на најширем плану који укључује све чланице УН, посебно да учврсти подршку пријатељских земаља које нису признале једнострано отцепљење; да ради на отпризнавању, да држи интензиван дијалог са чланицама ЕУ које нису признале тзв. РК + са Мађарском, Италијом; да шаље недвисмислене поруке свима да неће ни заобилазно, индиректно, нити у “слотовима”, признати отимање своје државне територије, да ће се енергично супротставити свим покушајима учлањења тзв. РК не само у УН него, уједно, у било коју другу светску или регионалну организацију, које чине искључиво суверене земље као на пример што су - ОЕБС, СЕ, ОИК и многе друге, укључујући и оне у Којима сама Србија није чланица, али где запажа растуће разумевање за српске принципијелне ставове и интересе. Сматрам да самој ЕУ треба отворено рећи - желимо чланство, али искључиво као целовита и суверена земља. Србија не прихвата да буде жртва геополитичких иагара. Претње, уцене и ултиматуме треба одбити – сматра Јовановић. КАД ОРБАН ЈАВНО КАЖЕ
Кад Виктор Орбан јавно каже да није сигуран да ЕУ искрено жели Србију, то значи да Србија треба да буде сигурна да Шолц и Макрон не желе Србију унутар ЕУ, штагод говорили и обећавали. За њих не постоје реформе, стандарди ни концесије равне разбијању Србије што их једино интересује. Живадин Јовановић ПОЈАС И ПУТ КА БОЉЕМ ЖИВОТУ
Угледни кинески и светски пословни часопис "Кинеске инвестиције" (China Investment) објавио је у свом децембарском броју, текст председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића посвећен Трећем самиту Појаса и Пута и сарадњи Србије и Кине. Текст (cover story) објављен, паралелно, на енглеском и кинеском језику, преносимо у целини. Линк чланка: mp.weixin.qq.com ШТА СЕ СПРЕМА?
Министри иностраних послова НАТО су на свом састанку у Брислу у исту раван изазова Алијансе сврстали ратне сукобе у Украјини и Палестини који свакодневно односе стотине, ако не и хиљаде људских живота, и ситуацију на тзв. западном Балкану. Иако ситуација у овом региону дуже време ескалира и далеко је од трајно одрживе, овакво рангирање НАТО изазова, представља драматизацију. Имајући у виду да је кључни извор ескалације у држању фактора који су миљеници НАТО-а, а то су они који систематски крше резолуцију СБ УН 1244, не поштују никакве договоре, као и они који систематски ревидирају Дејтон да би укинули Републику Српску и повратили Изетбеговићеву унитарну БиХ – логично се поставља питање – шта су прави циљеви оваквог рангирања проблема на тзв. западном Балкану, шта се спрема? Питање је за Србију утолико важније што највиши представници НАТО и земаља чланица за сва забрињавајућа дешавања у овом делу Балкана, поготову од маја ове године, мање или више директно, оптужују Србе, Београд и Бања Луку. Све то одвија се иза завесе НАТОиозиране западне пропаганде која више година, свакако пре сукоба у Украјини, промовише тезе о «малигним» утицајима Русије и Кине на Балкану. Западни званичници, пре свих, амерички, отворено критикују развој односа Србије са Русијом и Кином, траже диверсификацију снабдевања енергентима, односно, смањивање увоза из Русије, не улажење у аранжмане са «непоузданим» испоручиоцима технологије Г5, како карактеришу Кину. Протеклих пар месеци амерички и британски «независни» аналитичари развијају «теорију» о наводном «другом руском фронту у Европи - на Балкану» приписујући Русији и одговорност за све што уствари провоцирају Приштина, Сарајево и још по неко из региона, по познатом шблону замењених адресата. Колико је у свему томе апсурда, говори и то што данас, док теку прогон, застрашивање и тзв. «тихо» етничко чишћење Срба са Косова и Метохије, Запад јавно оптужује Србе за троризам, повређивање десетина војника КФОР, тражи да званичници Запада учествују у истрази коју, поводом трагичног догађаја у Бањској, воде надлежни органи Србије што, бар по форми, неодољиво подсећа на оптужбе и ултиматум Аустроугарске Србији 1914. Није ли и то технологија грађења жељене перцепције која би била подлога за нове ултиматуме према Србији и, коначно, за њено дисциплиновање на линији геополитике експанзије и тоталне доминације Запада на Балкану. Састанак МИП-ова НАТО у Брислу је важан јер се дешава у јеку сукоба у Украјини и на Блиском Истоку, у атмосфери растућих европских и глобалних тензија, а за Србију посебно зато што се неки од ставова и оцена тичу егзистенцијалних интереса српског народа на Балкану. Следи му и Министарска конференција ОЕБС-а у Скопљу. Нема сумње да ће бити настојања да се неке од оцена из Брисла «преселе» и у Скопље, јер ччланице НАТО чине већину чланица ОЕБС-а. Разлика ипак, постоји, јер је ОЕБС далеко шира организација, не само што обухвата и велики број земаља које нису чланице НАТО, укључујући Русију, већ и по надлежности која подразумева гарантовање једнаке, недељиве безбедности за све земље, без обзира да ли су или нису чланице неког војног савеза, и што обухвата сарадњу засновану на равноправности. Тек када буду познати резултати бриселске и скопске конференције биће могуће, мање или више, говорити о резултатима и прогнозама. А ни резултати се не мере само званичним декларацијама или усвојеним документима. Не ретко, тек протек времена изнесе на површину да су се неки важни разговори и договори постизали изван конференцијских сала. Било је и биће још сличних конференција. Важно је да оне доприносе смањивању тензија, попуштању, прекиду и избегавању сукоба, никако њиховом ширењу или разбуктавању. Што се Србије тиче, верујем да је најбоље да се држи својих основних принципа који су уједно универзални принципи међународних односа, да активно брани своја пшрава и легитимне интересе, посебно независност, суверенитет и територијални интегритет и да не узмиче под билокаквим притисцима или уценама. То је наш европски, слободарски и национални идентитет који је свима познат и који представља извор снаге и врло широке међународне подршке. У нашем је вековном идентитету да смо увек били отворени, и остајемо отворени, за сарадњу са сваким другим који нас истински уважава, али да никада не изневеравамо осведочене пријатеље, савезнике и стратешке партнере. И по томе се Србија разлкује од многих других. То има своју цену, Србија то такође боље познаје од многих других. Србија је војно неутрална и треба да брани и чува своје право на такав избор. Што се мене тиче, сматрам, да то као и суверенитет и територијални интегритет не могу се упарити ни са каквим «бенефитима» финансијске или економске природе, са инвестицијама, донацијама, или обећањем чланства у «демократским», европским или другим ексклузивним «клубовима», интеграцијама, малим или великим, цивилним или војним «шенгенима». У периоду «дисконтинуитета» са «ауторитарном», «комунистичком» или било којом другом прошлошћу, специфична врста српских политичара се «мисионарски» удаљавала од Истока и умиљавајући се тражила скровиште под скутовима Запада. У том периоду је било свакојаких одрицања од историје, националног, моралног и културног идентитета. Парадигму вазалног понашања представљају одрицање од континуитета чланства земље у ОУН, ОЕБС и другим МО, потписивање понижавајућих докумената као што су СОФА (дипломатски статус војника НАТО), ИПАП 1 и 2 (прихватање стандарда НАТО, ширење позитивне представе о НАТО у српској јавности, приватизација) и други. Усвојен је низ закона и других прописа који су све друго осим израз слободе, демократије, људских права, независности идостојанства земље и народа. Постоје и два споразума о транзиту НАТО трупа преко наше територије из ранијег периода – један везан за БиХ, односно, ИФОР и други за , Косово и Метохију, односно, КФОР. То су биле специфичне намене и ситуације. То се, међутим, не може данас, користити као аргуменат или оправдање, за ширење права НАТО на територији Србије, без граница. У принципу, грешке из прошлости, нису алиби за нове, можда, још веће у условима који су за Србију и српски народ, бар нешто повољнији него што су били пре две или три деценије. НАТО је пре 25 година извршио злочиначку агресију на Србију коју српски народ неће и не може заборавити. И то је био корак, покриће да НАТО (САД) распореди своје трупе ближе руским границама. Да исправе грешку коју је, наводно, учинио генерал Двајт Ајзенхауер током Другог светског рата, како је констатовано на самиту НАТО-а априла 2000. године у Братислави. Колико је мањих «Бондстила» после оног првог и правог, успостављено у земљама северно и источно од Србије? НАТО се шири(о) из Европе на Исток, са Индо-Пацифика на Запад. Између су, поред многи других, два стратешка партнера Србије – Русија и Кина. Ако неко данас захтева од европских земаља «војни Шенген» да би НАТО слободно спроводио своје «игре без граница» нека свако о томе доноси слободну и независну одлуку. Што се става Србије тиче, мишљења сам да то није спојиво са војном неутралношћу и да неће допринети миру и безбедности. Живадин Јовановић, 29.11.2023. МИХАИЛО МАРКОВИЋ - ПРИНЦИПИ, ИСТИНА И ЧВРСТИНА
Реч на скупу одржаном у САНУ 30. новембра и 1. децембра 2023. поводом 100-те годишњице од рођења Михаила Марковића
Дубоко сам зхвалан и почашћен могућношћу која ми је указана да у овој највишој националној институцији науке и културе могу да говорим о академику Михаилу Марковићу. Академика Михаила Марковића дуго сам, али површно, познавао као јавну личност посредством медија за масовно комуницирање као, уосталом, и највећи део југословенске и српске јавности. Професора Марковића лично ћу упознати тек крајем 90-тих година прошлог века, најпре током оснивања Београдског форума за свет равноправних 2000, а у потоњих 10 година током заједничког рада у том удружењу. Професор Марковић је до краја свог живота био члан Управе овог удружења. У том периоду врло ретко се дешавало да је, због других обавеза, изостајао са редовних састанака «уторком у 11». Зрачио је скромношћу, одговорношћу, стрпљењем. И када је полемисао чинио је то са мирноћом, са уважавањем саговорника, без вишка емоција или прејаких речи. Спремно је прихватао и уважавао све договоре. То је подразумевало и његово учешће на многим конференцијама у земљи и иностранству, писање аналитичких текстова и предоговора за књиге које Форум издаје, честе изјаве, чланке или интервјуе. Иако у поодмаклим годинама, пословима Форума путовао је у суседне земље увек сам, возом или аутобусом. Ценио је то што се Форум издржава од чланарине и прилога чланова, што није мезимче ни наших власти, ни Сороша, USAID-a, NED-a, овог или оног Штифтунга или других страних NGO – наручилаца „пројеката“. Имао је аверзију према НВО и реаговао би ако би неко у било којој прилици за Форум рекао да НВО. «Ми смо независно удружење грађана» - подсећао је често, чак и својим иступањима у медијима. Били смо свесни његовог великог угледа у земљи и иностранству. Сретали смо његове пријатеље и колеге у иностранству од којих су поједини, такође учествовали у раду «Корчуланске школе», као, на пример, швајцарског филозофа Проф. Ану Марију Кајзер, оснивача организације «Храброст за морал», из Цириха. Немачког филозофа Волфганга Рихтера који о професору Марковићу каже: „Његов борбени антифашизам остаје несаломив до краја његовог живота“, а француски професор Лук Маршал да је проф. Марковић поседовао ретку храброст да води борбу за истину и правду. Неретко сам се питао шта то мотивише великана српске филозофије и мудрости, човека који је мост Србије у комуницирању са највећим филозофима у Европи и свету, да троши своје драгоцено време полемишући са нама, који неупоредиво мање знамо од њега, па још, притом, налази да из оног што чује, по нешто уноси у своју свеприсутну бележницу? Признајем да никада нисам успео да дођем до комплетног одговора. Кад сам прочитао његов «Јуриш на небо» схватио сам да је проф. Марковић је из сваког разговора или расправе знао да извуче танушну «жицу злата». Посебан допринос је давао планирању, односно, избору тема и активности, њиховом везивању за најважнија национална и државна питања, за кретања у региону, Европи и свету. Сматрао је да идеологија глобализма представља велику опасност за универзалне вредности хуманизма и цивилизације, да неолиберални концепт развоја и систем у коме доминирају тржишни фундаментализам и догма приватизације, са профитом као новим божанством, води дехуманизацији, деградацији морала и цивилизације. Сматрао је да је слобода у долажењу до одлуке шта треба да буде предмет изучавања, анализа, или пројеката –лежи кључ слободе мишљења и стваралаштва, уопште. Залагао се за ангажован, активан однос интелектуалаца, посебно научника према друштву и његовим изазовима. Није прихватао став о вредносно неутралној науци. Доказивао је да «уствари, наука никада није била вредносно неутрална».[1] У том периоду професор Марковић је у едицијама Београдског форума објавио више десетина својих радова и студија међу којима се издвајају: студија о Косову и Метохији, Смисао и последице агресије НАТО, Приоритетни национални и државни интереси српског народа, Догма приватизације, Одговорност интелектуалаца у времену кризе, Антифашистички покрет у Србији и други. Већи део тих «расутих» радова сакупљен је и објављен 2012. године у књизи под насловом «Како је говорио Михајло Марковић». Други се налазе у тематским зборницима радова у издању Београдског форума. Верујем да долази време да се млади истраживачи позабаве и опусом стваралаштва академика Марковића током десетогодишњих активности у Београдском форуму. Залагао за друштво социјалне правде, за равноправност свих људи, народа и држава, за поштовање универзалних вредности цивилизације као што су истина, правичност, храброст, поштење, достојанство. У ово време које неки «тркачи апокалипсе» карактеришу као време после истине, после историје, као време после морала и права, има значаја подсећање да се Михаило Марковић увек борио за поштовање истине, морала, правде и права – у науци, педагогији, политици, јавном и приватном животу. Заступао је најшири концепт људских права онако како је записан у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација од 1948. године, концепт који обухвата лична, политичка, економско-социјална и културна права. Критиковао је праксу влада водећих западних земаља, па и ставове својих западних колега због њихових селективних прилаза концепту људских права који у први план истичу само политичка права маргинализујући социјално-економска и права радника. Посебно је био критичан према раширеним злоупотребама људских права за мешање у унутрашње послове и дестабилизацију земаља чија политика није по вољи западних центара моћи. Писао је, говорио, доказивао да су тзв. невладине организације продужена рука глобалистичких центара моћи. Своје излагање на округлом столу 17. маја 2006. године Михаило Марковић закључује оценом: «Невладине организације су најдрастичнији облик лицемерја и лажног представљања у целој досадашњој светској историји. Никада се тако крупно није лагалао за тако велике паре». Био је храбар борац и полемичар, поштовао је разлике у мишљењима, али је био бескомпромисан у одбрани принципа, цивилизацијских вредности и својих личних убеђења. Није се поводио за приликама нити «бенефитима». Спремно је прихватао цену слободе мишљења и јавног деловања. Пред опасностима се није повлачио - ни као партизан-антифашиста, ни као дисидент. Увек је био оптимиста, неуморни трагач за истином и правдом. Залагао се за представничку и партиципативну демократију, оштро је критиковао партократију. Као аутор и учесник у јавном животу био је систематичан, марљив и увек отворен за сарадњу, мишљење или разговор. Имао је посебан дар и неизмерно стрпљење за рад са младима. И његов професорски кабинет и његов дом на Сењаку увек су били отворени посебно за младе истраживаче. Био је против теза које бољи живот своде на поседовање више материјалних добара. Сматрао је да такве тезе имају посебно плодно тле у осиромашеним земљама у транзицији. У једном полемичном јавном иступању 2009. године проф. Марковић каже: „Ако смисао живота сводите искључиво на поседовање добара и, евентуално, мало политичке влaсти, онда је то за прилично жаљење, то је погрешна оријентација. Ипак се у животу треба оријентисати ка нечему смисаоном, ка раду који вам причињава задовољство, ка пријатељским, другарским односим са људима, ка стваралаштву“. Једна цивилизација, једна култура, то нису само архитектура, архитектонска здања, књиге или симфоније него су то универзалне људске вредности, то су и принципи међународног права, морала, солидарности. Кад једна цивилизација згази те принципе и те универзалне вредностсти, она престаје да живи, она живи још само у Помпеји, у преосталим здањима и декорацијама, затрпаним пепелом.“ Професор Михаило Марковић био је јединствена личност по томе што се целог живота, једнако као интелектуалац, научник, политичар и приватна личност руководио истим универзалним принципима истине, правде и морала, што су притом у центру његове пажње били људи, друштво као целина и њихов напредак. ХВАЛА ____________________________________________________ ПОРУКА СОЛИДАРНОСТИ СА НАРОДОМ ПАЛЕСТИНЕ
Поводом Дана међународне солидарности са народом Палестине (29. новембар), Београдски форум за свет равноправних је, посредством партнерских организација у Палестини, упутио следећу поруку солидарности: Драги пријатељи, Поводом Дана међународне солидарности са народом Палестине, Београдски форум за свет равноправних изражава искрену солидарност са пријатељским народом Палестине и пружа снажну подршку његовој дугогодишњој праведној борби, за слободу и остваривање легитимних националних права, заснованих на универзалним принципима међународног права и релевантним резолуцијама Савета безбедности УН. Дубоко саосећамо са Палестинским народом, који је суочен са трагичним хуманитарним последицама израелске бруталне војне акције у Појасу Газе. Најоштрије осуђујемо насилно премештање Палестинског народа и бруталне нападе Израела у Појасу Газа, који су праћени немилосрдним разарањем палестинских градова и села, болница, школа и дечијих установа, што је довело до хиљаде невиних жртава, посебно деце и жена. Палестински народ Газе је, противно међународном праву, био изложен тоталној блокади, када око два милиона становника није имало храну, воду за пиће, стују, гориво, лекове и друге животне потребе. Садашња војна акција у Појасу Газе довела је до најтеже хуманитарне трагедије у новијој историји. Она је директна последица седамдесет-петогодишње окупације од стране Израела, насилног протеривања стотине хиљада становништва са њихових територија, стварања илегалних насеља на палестинској територији и настављања негирања легитимних националних права Палестинског народа. Да би се уклонили корени нових сукоба, избегле нове људске трагедије, спречило ширење рата и створили услови за трајни мир на Блиском истоку, Београдски форум за свет равноправних позива обе стране да тренутно примирје прогласе за трајно и да се обнове преговори под покровитељством Уједињених нација, на принципима постојања две независне државе и престанка сваке врсте окупације, у складу са релевантним резоуцијама Уједињених нација. Захтевамо, такође, безусловно ослобађање свих израелских затвореника од стране Хамаса, и палестинских политичких затвореника из израелских затвора. Позивамо међународну заједницу, посебно Уједињене нације, да народу Газе и целом народу Палестине, пруже сву неопходну хуманитарну и сваку другу помоћ у отклањању трагичних последица ратних сукоба и успостављања трајног мира на Блиском Истоку. Пријатељски поздрав, Округли сто „ЈАСЕНОВАЦ – ЛИЦИТИРАЊЕ БРОЈЕМ УБИЈЕНИХ“
У организацији Друштва српских домаћина и Евроазијског безбедносног форума у Београду је одржан 26. октобра 2023. г. ( Медија центар) одржан О овој изузетно значајној и данас актуелној теми, говорили су: - проф. др Милоје Пршић, историчар; Јединствена је порука свих учесника овог округлог стола, да не сме бити никаквог лицитирања бројем убијених Срба, Рома, Јевреја и других, у систему логора Јасеновац. Реч је о геноциду над српским народом који је систематски спровођен у организацији Независне Државе Хрватске и фашистичких окупатора. Умањивање броја жртава је опасан фалсификат и неприхватљива ревизија већ утврђених историјских чињеница о преко 600 000 страдалих у овим логорима. Ово округлом столу присуствовали су и чланови Београдског форума Снежана Прелић, Никола Чубрић и Драгутин Брчин. Београд, 27.11.2023. Шта је старије – међународно право или случај Србије
Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и ’правила’ за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на којем је тестирано ново ’правило’ о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права Свет је већ сукобом Русије и НАТО-а, преко украјинског рата, новим геостратешким прегруписавањима на планетарном нивоу, а сада и суровим ратом у Гази, усмерен на стварање новог поретка. У основи је сукоб две тенденције: даља доминација либерално-демократског идеолошко-политичког поретка, заснованог на јавно прокламованим „правилима”, на челу са колективним Западом и мултиполаризам на реафирмисаним основама Повеље ОУН и принципа међународног права, које промовише већински колективни Југ са Кином на челу (и Русијом). У жижи је суштински даља судбина повеље и саме ОУН где важно место заузима и будући статус принципа међународног права и „правила”. Како „правила” нису заступљена у теорији и науци међународног права и односа, то је дозвољено слободно тумачење на основу ефеката деловања да се у случају „правила” ради о методама деловања и конкретним акцијама међународних субјеката за остваривање стратешких циљева у специфичним међународним околностима када међународно право то не гарантује. Драстичан пример је наравно противправна агресија НАТО на суверену СРЈ, државу нечланицу тог савеза, са увођењем „правила” о хуманитарној интервенцији. Руска противправна агресија на Украјину и реафирмација принципа међународног права на глобалном плану, донекле успоставља баланс у надметању два различита приступа супротстављених табора. Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и „правила” за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на коме је тестирано новоуспостављено „правило” о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права (покушај насилне сецесије мањине, противправна агресија на суверену земљу, искакање из уговора о простирању НАТО и као одбрамбеном савезу). На нешто модификованим „правилима” (кажњавање за тероризам, заштита народа од ауторитарних режима) са правом на интервенцију у сувереним државама такве акције су у овом веку изведене у Авганистану, Заливу, Либији, Сирији. Примена „правила” на примеру Србије око КиМ је настављена са новим о „посебном (суи генерис) случају” у покушају да се на тај начин озакони остварење стратешког циља што применом важећих основних и међународних права није могуће. То што ово „правило” није заживело на глобалној сцени не умањује значај покушаја да се на примеру суверене Србије и њене покрајине КиМ оно озакони у међународном правном поретку када је реч о принципима и нормама који важе за суверене државе са последицама на њихов статус и генерално права мањина. Ту није крај. Наставља се десетогодишњим непоштовањем Бриселског споразума чији је потписник и ЕУ, а у покушају да се државност Косова потврди по сваку цену. Пример су и најновији ставови америчког амбасадора у Приштини, господина Ховенијера, који драстично одударају од елементарних права. Господин амбасадор, неуважавањем одредби важећег Бриселског споразума у делу о ЗСО (тачке 1-6) каже да ЗСО мора да се формира на основу заједничког писменог прилога/коментара о томе двојице високих функционера америчког МИП-а, господе Шолеа и Ескобара, из фебруара ове године, као заменом за одредбе Бриселског споразума потписаног и од стране Европске уније, чиме уводи ново „правило”, јер тако налажу интереси САД, партнера у ЕУ и Приштине у корист потврде „косовске” државности. Када је реч о „Охридском споразуму”, господин амбасадор, како преноси Косово онлајн, уз наслов да „Куртијев захтев да Србија потпише споразум ремети његову примену”, каже: „За САД је решено питање да ли су та питања обавезујућа за Косово и Србију. Потврђено је у време када је постигнут Основни споразум (Брисел), речено је када је било речи о Анексу имплементације (Охрид) и овим одобреним прелиминацијама да су то обавезе које су преузеле обе државе” са констатацијом „ЕУ је текст Основног споразума уврстила у закључке једног од састанака Савета Европске уније и ово је велика ствар”. Уз додатак да тако мисле и европски лидери Шолц, Макрон и госпођа Могерини! Дакле, став САД и закључци Савета ЕУ имају, по „правилима” за Србију, обавезујућу правну снагу, иако о питањима на која се односе постоје јасне норме међународног права (рез. 1244, принцип суверенитета и тер. интегритета, важећи правно перфектан споразум, разматрање нацрта споразума без обавеза и резерве...). Како рокови за бонус у теми КиМ истичу, нису искључена за Србију и нека додатна „правила” са међународним обавезујућим претензијама. Али критички однос са најширим глобалним ефектима око постављања САД и Израела занемаривањем међународног хуманитарног права, употребе прекомерне силе и прекорачења права на самоодбрану у текућој блискоисточној кризи, могло би да буде опомена да аргумент силе и осећај самодовољности у поступању великих и јаких ипак имају границе. Др Зоран Миливојевић, Дипломата у пензији Извор: www.politika.rs МОНОГРАФИЈА „ЕПС ТОКОМ НАТО АГРЕСИЈЕ“ КАО ЈЕДИНСТВЕНИ ТРЕЗОР ИСТИНЕ
Закључна седница Издавачког савета и Уредништва Монографије Дана 22. новембра 2023. године, у просторијама Београдског форума за свет равноправних, одржана је закључна седница Издавачког савета и Уредништва Монографије „ЕПС током НАТО агресије“. На седници је закључено: 1. Да је задатак издавања сведочанства о страдању и функционисању Електропривреде Србије током агресије завршен. 2. Одато је признање свим члановима Издавачког савета и Уредништва, као и признање свим ауторима на доприносу реализацији вредног издавачког подухвата. 3. Констатовано је да је на годишњицу издања, тираж књиге дистрибуиран свим важнијим националним државним и стручним институцијама као трајно сведочанство о последицама агресије НАТО и о функционисању ЕПС-а у ратним условима. 4. Слободан Бабић, главни и одговорни уредник издања, одао је признање Београдском форуму за свет равноправних као издавачу за одговоран однос и успешну реализацију јединственог пројекта који трајно чува чињенице и истину о последицама агресије НАТО на ЕПС, о мерама за отклањање последица и о напорима свих људи ЕПС-а захваљујући којима је обезбеђивано функционисање виталног привредног и друштвеног система. Рекао је да књига представља трезор истине о разарању и функционисању ЕПС-а у ратним условима. Подсетио је да је ЕПС био кичма функционисања привредног и друштвеног система у ратним условима, темељ одбране и обнове. Захвалио се и свим донаторима који су својим прилизима омогућили припрему и издавање Монографије. Београд, 22.11.2023. Амбасадор Ирана посетио Београдски форум
Амбасадор Исламске Републике Иран у Републици Србији Њ.Е. Рашид Хасанпур, посетио је Београдски форум за свет равноправних. У дужем и пријатељском разговору са ранијим амбасадорима СРЈ и Србије Живадином Јовановићем и Радетом Дропцем размењена су мишљења о билатералним односима и о актуелним догађањима у Европи и на Блиском истоку. Изражено је обострано задовољство успешним развојем билатералних односа и сарадње чему свој допринос дају и невладине организације. Представници Београдског форума за свет равноправних изразили су захвалност за подршку Ирана суверенитету и територијалном интегритету Србије и за непризнавање једностраног и илегалног отцепљења Приштине. Изразили су уверење да ће Иран наставити са својом принципијелном и пријатељском подршком Србији у Уједињеним нацијама и свим другим универзалним и регионалним међународним организацијама. Изражена је обострана забринутост трагичним развојем сукоба на Блиском истоку и неопходност да се сукоб неодложно прекине, заустави егзодус и масовно страдање народа Палестине, посебно жена и деце. Оцењено је да је мирно и одрживо решење могуће само отклањањем узрока, поштовањем међународног права и посебно Резолуција СБ УН, које потврђују право на постојање две државе. Београд, 21.11.2023.
Р Е А Г О В А Њ А Милица Радојковић-Хензел: НЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ЧИН
Поводом Саопштења Београдског форума за свет равноправних у вези са измештањем Споменика - Спомен плоче палим борцима Балканских и Првог светског рата, на српском православном гробљу у Приштини, стигле су бројне реакције читалаца. Издвојили смо реаговање госпође Милице Радојковић - Хензел које преносимо у целини: "Хвала Вам на достојанственом и патриотском отпору ревизији историје. Као потомак ратника из Балканских ратова и Првог светског рата са огорчењем и тугом прочитала сам информацију о измештању споменика балканских ратника, који ту почивају. Мој индиректни предак (није имао своју породицу) је генерал Божидар - Божа Терзић учесник оба балканска рата и министар војни од 1915. до 1918. године. Мој прадеда погинуо је у Првом светском рату у борби са Бугарима,а мој деда је са 16 година дозивео Албанску голготу. И моја прабака, као и милиони тадашњих мајки, дала српској војци 16-годишњег сина јединца, који је са 17 година учесник Солунског фронта. О Првом светском рату, моја генерација је само на једном цчасу историје чула предавање о Солунском фронту, остало је било заборављено. Ја сам, као и милиони потомака солунских бораца, о Првом светском рату сазнала од свог деде. Рекао ми је једну истину, коју сам тада морала да чувам, а то је, да њега и остале оболеле од тифуса у болницу у Бизерти нису превезле (како је говорио) француске лађе, већ италијанске. Тешко болестан од туфуса гледао је усидрене француске лађе и молио Бога да их превезу у болницу. Али, то нису учиниле француске лађе, како је то у "историји" записано, већ италијанске. Тако сам ја одрасла у породици која није гајила лажни култ француске безусловне помоћи српској војци и некритичке захвалности Француској (волимо Француску као што је она нас волела), што је много тога касније откривено. Што се тиче учешћа немачког амбасадора у том нецивилизацијском чину, то потврђује покушај садашње немачке политике да изврши ревизију историје и "повампирење" мрачне прошлости у којој су страдали милиони људи. Драге колеге, молим Вас за извињење што сам изнела нека лична сећања, јер у Србији нема породице која није изгубила балканскг или солунског ратника. СРБИЈА-КИНА-ЕУ НА МАРГИНАМА САМИТА БЕФ
Прошлог месеца ( од 17. до 18. октобра) у Пекингу је одржан Трећи самит Економског форума Иницијативе Појаса и Пута (Belt and Road Initiative - BRI) уз учешће шефова држава, или влада и других високих представника око 140 земаља и 30 међународних организација. У раду Самита су, поред других, учешће узели Председник Србије Александар Вучић, председник Руске федерације Владимир Путин и Генерални секретар УН Антонио Гутереш. Самитом је обележено 10 година откако је Председник Си Ђинпинг у септембру 2013, покренуо Иницијативу Појаса и Пута као глобалну, отворену, развојну интеграцију. Самит је био прилика да се сумирају резултати импресивних инвестиција у укупној вредности од једног трилиона америчких долара и да се договоре приоритетни правци сарадње за наредну декаду.
За Србију, која је играла важну улогу у сарадњи у оквиру ове Иницијативе, као и у формату 1+17, то је била прилика да афирмише, по много чему, изузетне резултате и да, уједно, обезбеди континуитет стратешког дијалога и јачање свеобухватне сарадње. О томе сведочи чињеница да је током боравка у Кини српска делегација потписала нових 18 споразума, укључујући стратешки важан споразум о слободној трговини. Само две седмице након разговора Председника Вућића и председника Сија, кинески Председник је примио у Пекингу и српску премијерку Ану Брнабић после чега су медији пренели да ће председник Си Ђинпинг поново посетити Србију током 2024. године. Објављено је и да се преговара о новим инвестицијама Кине у српске пројекте са најмодернијим технологијама, у вредности од две милијарде УСД.
Након разговора са председником Вучићем, кинески председник Си је, поред осталог, изјавио да су српско-кинески односи пример какве пријатељске односе Кина жели да има са другим европским земљама. Многи су то протумачили као фину реакцију на суздржаност, ако не и рестриктивност унутар ЕУ када је реч о учешћу у Појасу и Путу, у формату 1+17 и уопште, када је реч о кинеским иницијативама за унапређење обострано корисне сарадње. Чини се да је Европа све мање своја, да прокламована аутономија и “окретање себи”, не само да стагнирају, већ видно назадују, нарочито од фебруара 2022. Показује се, на пример, да Немачка индустрија тешко може напредовати без огромног кинеског тржишта, поготову, без јевтиних руских енергената и сировина. А када немачкој привреди не иде како треба, тешко је претпоставити да други унутар ЕУ то могу надокнадити. Зато, ако је рецесија ушла у дом најмоћније националне привреде у ЕУ, тешко да ће се ту и задржати.
Промене су неминовне, а са њима и уклањање “уских грла”, подозривости и вештачких, нетржишних препрека у сарадњи ЕУ са Кином, укључујући сарадњу у оквиру Појаса и Пута (BRI) и формату 1+17. Ако се рецесија надвија над ЕУ, као целином, извесно је да ће то још више погодити развој мање развијених чланица из Централне и Источне Европе. Како ће се успорени развој, односно, рецесија најразвијенијих, одразити на прилив средстава у фондове ЕУ – остаје да се види. У сваком случају, обазривост налазе да и чланице ЕУ тзв. “нове Европе”, дакле, управо учеснице формата 1+17, буду скромнијих очекивања од фондова ЕУ. Што се тиче кандидаткиња за чланство, међу којима је и Србија, оне ће, највероватније, бити у трећем или четвртом “кругу извлачења грантова” ЕУ. Која ће цена тек за њих бити уколико се рестриктивни неекономски прилази задрже као једно од нових правила!? Што се Србије тиче, чини се да је своје лекције научила и да не неће допустити да јој било ко са стране бира или намеће партнере у сарадњи, да их проглашава за «поуздане» или «непоуздане» кроз призму геополитике. Независно и суверено одлучивање у области спољних економских односа, о слободном избору партнера и подручја сарадње, итекако су део тржишног понашања и демократије. Има доста тога чудног и контрадикторног у понашању водећих сила Запада. Залажу се за слободно деловање тржишних законитости, али истовремено, из својих уских политичких и геополитичких разлога, уводе рестрикције, протекционизам, санкције, непрекидно проширују листу компанија које нису за продају или приватизацију, теже монополу у одлучивању на светском тржишту. Док глобална већина тежи да ојача ауторитет УН, вредност универзалних принципа међународног права, Повеље УН и одлука СБ УН, водеће силе Запада све то игноришу, чак и грубо крше кад год оцене да је препрека за остваривање њихових ужих, хегемонистичких интереса. Залажу се за владавину права, у пракси, намећу владавину својих “правила” која није усвојио ни један универзални међународни форум. На речима се залажу за демократију, у пракси покушавају да све и свакога подреде својим интересима, неретко, грубо кршећи универзалне принципе међународног права. На речима су за равноправност, у пракси свет деле на “демократије” и “аутократије”. У групу «демократија» сврставају оне који су за униполарни, хијерархијски устројен светски поредак у коме је све подређено интересима “врховне демократије”, у «аутократију», већину земаља света (глобалну већину) које граде мултиполарни, демократски светски поредак заснован на међународном праву, отворености и сувереној равноправности. Интереси Србије Кина је друга најмоћнија економија на свету, највећа трговинска сила, стална чланица СБ УН. Својим брзим привредним растом и обимом даје највећи допринос расту глобалног светског производа. Представља мотор убрзаног развоја ЕвроАзије и највећу радионицу нових модерних технологија, вештачке интелигенције и роботизације. Односе Србије и Кине карактерише блискост ставова о свим важнијим међународним питањима, укључујући о новом, демократском, мултиполарном светском поретку. Трећу годину заредом Кина је највећи инострани инвеститор у Србији а три њене фирме су највећи извозници из Србије. Кина је допринела и наставља да доприноси брзој модернизацији путне и железничке мреже и инфраструктуре Србије и њеном прекограничном повезивању. Сарадња са Кином доприноси равномернијем распореду економских односа (интереса) Србије на међународном плану, што значи, и јачању међународног положаја Србије, у крајњој линији - њене независности. Тиме се смањују простори за уцене, претње, манипулације. Сарадња у области одбране и безбедности такође има велики значај за Србију као војно неутралну земљу. Кина не прихвата сепаратизам Приштине, подржава резолуцију 1244 СБ УН, суверенитет и територијални интегритет Србије. Нарочито је важно што се Кина при свему томе не меша ни у унутрашње, ни у спољне послове Србије. Интерес Кине за продубљивање сарадње и стратешког партнерства са Србијом расте јер Кина види Србију као независну, суверену, војно неутралну европску земљу са славном слободарском традицијом. За Кину је Србија стратешки партнер јер доследно поштује политику једне Кине, не следи музичка либрета диригената из Вашингтона, Лондона или Брисла, који очекују да сви као један певају углас о “малигним утицајима”, поузданим и непоузданим испоручиоцима 5Г технологије, наводном “дужничком ропству”, разврставању на “демократије” и “аутократије”. Интереси Кине Србија је за Кину поуздани економски партнер и мост за економско повезивање и сарадњу са другим европским земљама и ЕУ, посебно, на вертикали Медитеран (Пиреј, Солун) – Северно и Балтичко Море. Србија је излог за презентацију кинеских могућности у областима инвестиција, развоја и трансфера напредних технологија, зеленог развоја, обновљивих извора енергије. Требало је да се пусти у рад деоница брзе пруге Београд-Нови Сад, да се прецизира да ће кинеске компаније завршити деоницу Нови Сад – Суботица до краја 2024., а Суботица-Будимпешта до краја 2025. да би ЕУ тек тада јавно изразила спремност да, на истом коридору Е-75, финансира модернизацију пруге Београд – Ниш. Има ли јаснијег признања да је српско-кинеско-мађарски договор од пре више година, о изградњи брзе пруге Београд-Будимпешта био стратешки исправан, у заједничком интересу Србије, Мађарске и Кине, али уједно – у интересу Европе и европско-кинеске сарадње. Свеједно, билатералне или оне у оквиру Пајаса и Пута (БРИ), или 1+17? Није ли и то показатаљ да Запад није више ексклузивни кратор реалности којима други морају да се прилагођавају, да су на увелико сцени нови креатори реалности, бар у области економије, којима се и Запад мора прилагођавати а не супротстављати без већих изгледа на успех у томе. У ситуацији када ратови у Украјини и на БИ апсорбују добар део политичких, економских и финсијских потенцијала Запада, Кина самитом БЕФ у Пекингу слави 10 година БРИ уз учешће представника готово двотрећинске већине земаља на планети и најважнијих међународних организација, бави се развојем и објављује нове стотине милијарди УСД за инвестиције у земље глобалног Југа. Од свега је најзначајнија порука да одржавањем БЕФ-а Кина потврђује не само да не одустаје од Иницијативе Појаса и Пута већ, напротив, да га шири, јача, подиже ниво одговорности својих компанија за све што раде у тој глобалној економској интеграцији. Један од резултата Самита у Пекингу је и сагласност председника Сија и Путина о даљем јачању стратешког партнерства, о плану узајамне размене од 200 милијарди УСД као и пуној координацији Појаса и Пута, ЕвроАзијске Економске Уније, ЗНД, СХОС, АУ и других интеграција земаља глобалне вецине. Зато и питање – има ли смисла, док глобална вецина у Пекингу планира и потписује хиљаде споразума о сарадњи, инвестицијама у развој свих делова света, повезивање и солидарност – да се било ко, у било којем крају света, залазе за поделе, сврставања, бригу о “златној милијарди”, изолацију, хијерархију међу цивилизацијама, санкције или доливање уља на ватру сукоба у току? Живадин Јовановић СРАМАН АНТИСРПСКИ ЧИН
Београдски форум за свет равноправних наојоштрије осуђује измештање спомен плоче српским војницима палим у Балканским ратовима и Првом светском рату, на православном гробљу у Приштини. Тај нецивилизацијски чин, који је извршен уз садејство дипломатских представништава Француске и Немачке на срамоту њихових држава и држављана, представља део јасне антисрпске политике и вређање достојанства српског народа. Место за Спомен плочу српским херојима-ослободиоцима се не налази ни у Фрнцуској ни у Немачкој и нису га бирали, нити су Спомен плочу постављали Французи, Немци или Албанци да би је век након тога, иза леђа српског народа, измештали по свом нахођењу. Београдски форум за свет равноправних сматра да је потребно уложити демарше Француској, Немачкој, УНМИК-у и КФОР-у и одлучно захтевати да се Спомен плоча врати на своје место где је првобитно постављена, а о свему обавестити УНЕСКО. ИНФОРМAТИВНА СЛУЖБА Римска мировна конференција „Зауставите 3. светски рат“
Делегати 40 организација и појединаца из 25 земаља окупили су се у Риму од 27. до 28. октобра 2023. како би разговарали о узроцима актуелног рата у Украјини, утицају рата на међународни мир, опасностима са којима се суочава наш народ и задацима покрета за правичан и трајан мир. Наши закључци: – Агресивна политика Сједињених Држава и њихових најближих савезника (Запада) су основни узроци рата у Украјини и, као што видимо у Палестини, гура човечанство на ивицу трећег светског рата. У овом оквиру Запад: - Напада Русију са јасним циљем да је уништи као суверену државу и подели на скуп слабих вазалних држава. Наш став у вези са актуелним ратом у Украјини: Рат у Украјини није почео 24. фебруара 2022, па чак ни када су САД подстакле државни удар 2014, већ даље у прошлост, крвавим ширењем НАТО-а ка источној Европи. Прљави ратови у Југославији и распад некада најјаче балканске државе, подстицање ратова на Кавказу биле су фазе истог пројекта. Рат против Русије је већ почео одмах након незаконитог распада СССР-а, који је наметнут против воље њених грађана. Формирање нових граница у источној Европи и централној Азији наметнуто је ван оквира међународног права. НАТО је био инструмент САД да наметне своју контролу над читавом Европом. Њено ширење на исток било је противзаконито и представља трајну претњу свим сувереним и независним државама. Руска влада је покушала да избегне тренутну фазу рата, али је Запад, преко својих заступника у Украјини, наставио да циља на руско становништво и одбио је било какав мировни споразум заснован на једнакој безбедности, као што је предложила Русија. Акције Запада учиниле су рат неизбежним. Како Запад води рат показује да он има за циљ бескрајну ескалацију и да максимално исцрпи и Украјинце и Русе. Употреба илегалног оружја попут касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом показује да је нехумано деловање западних елита било без граница. Њихови напори да у сукоб укључе све земље источне Европе −− као и друге земље − показују да водеће елите Запада покушавају да искористе европску популацију као топовско месо као што сада користе Украјинце. Једина основа за решавање међународних спорова треба да остане међународно право, које у својој основи има Повељу УН. Воља САД и њених савезника −− такозвани „поретак заснован на правилима” −− више не би требало да буде обавезно правило за свет. . Шта је потребно људима у свету: - Пораз НАТО-а у Украјини. Без овог предуслова нема могућности за трајни мир. Победа Запада над Русијом била би нова катастрофа за човечанство. То би постало полазна тачка за нове ратове на Балкану, Блиском истоку и у источној Азији, значајно у Јужном кинеском мору и на Корејском полуострву, односно дуготрајном трећем светском рату. - Нови оквир сарадње у Источној Европи и Балкану, ослобођен од контроле САД-ЕУ, заснован на равноправним односима и преобликовању катастрофалних последица победе Запада у Хладном рату. - Свет суверених земаља где народи могу да одређују своју будућност, ослобођени глобалне економске диктатуре коју намеће Запад, ослобођени једностраних мера принуде. Свету су потребне комерцијалне, финансијске, комуникационе и транспортне мреже слободне од контроле Запада. У том правцу, позитивни помаци су формирање нових организација за сарадњу између држава, ослобођених западне контроле, и појачана улога Глобалног југа у постојећим међународним организацијама. - Нова архитектура у УН која одражава права глобалног југа и принцип једнаког суверенитета за све државе. Наши задаци: - Имамо много посла у информисању и образовању. У земљама НАТО-ЕУ и другим земљама у којима доминирају САД постоји виртуална потпуна цензура. Треба да обавестимо ово становништво да је рат Запада у Украјини неправедан рат. Одлучили смо 1. Формирати сталну мрежу за координацију наведених задатака под именом *Напомена: рачунарски превод ЕУ нема мандат СБ УН
На основу међународног права и Устава Србије Косово и Метохија је покрајина Србије под мандатом СБ УН. Мандат СБ УН врше УНМИК, као цивилно и КФОР, као војно, присуство, чије су дужности и права таксативно утврђени резолуцијом СБ УН 1244. УНМИК и КФОР немају никаква друга права осим оних која су изричито утврђена резолуцијом СБ УН 1244. Нико, осим СБ УН, није овлашћен да проширује, смањује или преузима мандате УНМИК-а и КФОР-а. ЕУ нема мандат СБ УН за решавање питања статуса, најмање за неметање услова, рокова и «решења» по мери хегемонистичких геополитичких интереса, кршењем међународног права и правно обавезујућих одлука СБ. ЕУ и свака њена чланица појединачно, имају обавезу да свим својим актима, активностима и захтевима према Србији поштују резолуцију СБ УН 1244 као императивну, општеобавезујућу међународно-правну одлуку. Србија нема обавезу да прихвата, да се саглашава, спроводи или учествује у било којим актима који нису засновани на или који нису у складу са Повељом УН, резолоуцијом 1244, другим одлукама СБ УН или њеним Уставом. О мирном, праведном и одрживом решењу нa Косову и Метохији одлучује само СБ УН. Свођење одбране суверенитета и територијалног интегритета, на неприхватање чланства тзв. Косова у УН и његовог признавања, резултат је континуираних подвала западних кувара фазног признања и кршења резолуције СБ УН 1244. Покушаји учлањења тзв. Косова у друге форуме суверених држава (СЕ, УНЕСКО, ОЕБС, ОИК, ИНТЕРПОЛ и сл.) захтевају одлучно превентивно политичко и дипломатско деловање и супротстављање Србије ослонцем на међународно право, важеће одлуке и пријатељске земље које представљају глобалну већину. Заштита суверенитета и територијалног интегритета налаже континуирано инсистирање да се изврше обавезе утврђене резолуцијом СБ УН 1244 које нису извршене а тичу се животних права и интереса Србије као што су – остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања, гарантовање једнаке безбедност и основних људских права Срба у Покрајини, враћање договорених контигената војске и полиције Србије и друга.
ГЕОПОЛИТИКА НЕМАЧКЕ - ИЗ МИНХЕНА, БЕРЛИНА И БРИСЛА
Сарадник француског председника Де Гола, генерал Жан Пјер Галоа, је марта 2009. открио српској јавности да је Немачка више деценија радила на разбијању бивше СФРЈ да би отцепљењем наградила Хрвате и Бошњаке, као своје савезнике у два светска рата, а истовремено казнила Србе који су допринели њеним поразима. На основу разговора са немачким министром одбране, касније и финансија, Францом Џозефом Штраусом (ЦДУ), генерал Галоа оцењује да је то била стратегија немачке геополитике. Немачки амбасадори у Београду после „демократских промена“ 2000. Андреас Цобел, Томас Шиб, Волфрам Мас су систематски злоупотребљавали гостопримство Србије и вређали њено достојанство изјавама против њеног суверенитета и територијалног интегритета, све до јавне претње Цобела да ће се Србија, уколико не призна независност Косова (и Метохије), суочити са захтевима за отцепљење Војводине, Санџака... Генерал Галоа би, вероватно, поново закључио – и такве изјаве су одраз дугорочне геополитике експанзије Немачке и кажњавање српског народа. Председница ЕК Урсула Ван Дер Лајен је ових дана у Приштини, изјавила да од Србије очекује „де факто“ признање (илегално отцепљеног) Косова (и Метохије). Није баш јасно да ли је то став ЕК као институција ЕУ, или је то њен лични захтев. Нејасноћа није без значаја кад се зна да, како тако, Ван Дер Лајенова представља и Шпанију, Словачку, Румунију, Грчку и Кипар, дакле, и земље које нису, нити желе да признају једнострано отцепљење. Ту изјаву није поновила у Београду, можда, и зато што јој подсвест налаже да се не понавља на једној те истој државној територији. Без већег ризика, можемо претпоставити да је подробније говорила о перспективи убрзања пута ка чланству у ЕУ, инвестицијама, донацијама и „бољем животу“ у Србији, ако смо мудри, одговорни и разумни, што ће рећи, ако поступамо према њеним (немачким) очекивањима. На садашњи положај Ван Дер Лајенова је дошла са дужности министарке одбране Немачке са листе ЦДУ са које је, пре више деценија, на истој дужности био и Франц Џозеф Штраус. (Посетио Албанију у време Енвера Хоџе). Приликом подношења програма ЕК 2019. Ван Дер Лајенова је нагласила да ће се ЕК руководити геополитичким интересима. Њена недавна посета тзв. Западном Балкану, у који је, без поштовања географије, смештена и Србија, потврђује доследност Ван Дер Лајенове. И геополитике Немачке. Живадин Јовановић Самит у Кини – глобални економски и политички значај
Самит Појаса и Пута има глобални значај за светску економију. Запад грца због енергетске, емигрантске и других криза које је сам себи натоварио следећи стратегију експанзионизма, "изузетности", протекционизма и хегемоније. Кина, сама, преко БРИКС-а, стратешким партнерством са Русијом и одлучним настављањем Појаса и Пута, показује предност позитивног односа према тежњама човечанства, глобалне већине, отворености и предности партнерства над неоколонијализмом и протекционизмом. Показује и посебно да Кину и њене кључне партнере не могу зауставити никакве санкције САД ни целог Запада. Санкције САД и њених сателита, према Русији и Кини само успоравају развој Запада и убрзавају конституисање новог, праведнијег мултиполарног светског поретка. Самит у Кини иако развојни и свечарски, има и велики политички значај јер је добродошао и као оквир и за размену идеја на највишем нивоу о томе како зауставити сукобе и опасне регионалне пожаре пре него што прерасту у директни глобални сукоб. Очекујем да Самит по позиву председника Сија покрене конструктивне иницијативе и ојача снаге мира и развоја за све народе на планети а не само за "изузетне" или самопроглашену "златну милијарду". За Србију самит означава даље јачање свеобухватног стратешког партнерства, ширење дијалога на највишем нивоу са лидерима земаља глобалне већине, јачање подршке суверенитету и територијалном интегритету у време када са Запада стижу уцене и претње, уравнотежење и јачање међународниг положаја. Док шири дијалог, партнерство и сарадњу изван круга самозванаца, Србија поручује да се неће препустити на милост и немилост било коме. Споразум о слободној, бесцаринској трговини и други који се потписују током боравка председника Вучића у Кини, означавају нови, виши ниво стратешких односа, међусобног поверења и свеобухватне сарадње. То је и корак ка уравнотеженијем распореду дугорочних економских интереса Србије на међународном плану. Живадин Јовановић Београд, 16. октобар 2023. Јовановић: Глобална ситуација захтева самит Савета безбедности УН
На питање новинара да ли постоји опасност од избијања Трећег светског рата, Живадин Јовановић је одговорио да зависи ко шта подразумева под светским ратом - да ли директни сукоб највећих војних и економских сила, или сукоби великих сила преко посредника или светске, глобалне последице постојећих сукоба и кризних жаришта од Авганистана, Украјинске кризе, кризе на Рогу Африке, преко Израелко- палестинског рата, до кризе у Западној и Централној Африци. Многи аналитичари и политичари сматрају да је светски рат већ отпочео јер је озбиљно нарушен европски и светски безбедносни поредак, јер светску економију угрожава претња рецесије, док је Европа већ захваћена рецесијом. У сваком случају, Јовановић сматра да постоје реалне опасности од преливања постојећих сукоба, укључујући и Палестинско-израелски, изван ужих региона. Поједине светске силе при свему томе се служе и ратовању преко посредника што је, такође, велика опасност, јер је граница између посредног и директног ратовања све мање распознатљива. Јовановић је истакао да је глобална атмосфера пренапрегнута конфликтним потенцијалом и да је све реалнија опасност од повезивања низа ратних пожара и кризних жаришта у глобални, директни сукоб. Опасност по човечанство се повећава готово из седмице и седмицу а глобалне кризе као што су економска, енергетска, прехрамбена, избегличка се заоштравају. Међутим, уместо хипотетичких разматрања које нове опасности угрожавају човечанство, неопходно је у овом часу мобилисати све мирољубиве факторе и ресурсе, неопходно је покренути лидере највећих светских сила и изаћи из ћорсокака међусобних препуцавања, пропаганде и оптуживања. Док у сукобима и кризним жариштима свакодневно страдају стотине, ако не хиљаде, недужних људи, неопходно је да се отвори дијалог о миру, безбедности и спашавању планетарне катастрофе. У том смислу, Јовановић се заложио за сазивање седнице СБ УН на највишем нивоу са темом "Изналажење мирних решења за постојеће ратне сукобе и отварање перспективе стабилности, мира и развоја за све народе и све људе". Затворене групације, савези и интеграције који би да се старају о добробити само једног дела човечанства су превазиђене категорије. Ако је планета глобално село најодговорнији не могу бринути само о "засеоцима" или привилегованим групацијама. Мир, безбедност и развој су једнака потреба свих цивилизација и људске врсте као целине. Лидерима сталних чланица Савета безбедности је неопходан превентивни прилаз и превентивно деловање а седница СБ на врху би била показатељ озбиљности и одговорности тих лидера, нагласио је Живадин Јовановић. Поклон Београдском форуму
Госпођа Бранислава Клипа из Хамбурга (Немачка), поклонила је Београдском форуму за свет равноправних aрхивиране белешке немачке штампе за време Југословенске кризе коју је годинама сакупљала, систематизовала и чувала. Председник Београдског форума Живадин Јовановић, уручио је госпођи Клипа пригодну плакету признање истакавши да ће њен поклон представљати вредан део документације Београдског форума о Југословенској кризи и агресији НАТО пакта 1999. године. Изразио је уверење да ће ова архивска грађа бити од велике користи истраживачима и историчарима који се баве изучавањем овог периода наше новије историје. Госпођи Клипа, Јовановић је поклонио књигу "Србија у Великом рату 1914-1918." академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића, на немачком и на српском језику, која представља једну од највреднијих издања Београдског форума за свет равноправних и која се налази у библиотекама, научним и образовним установама широм света. Јовановић: за проактивну позицију на седници СБ УН
На питање новинара Блица шта мисли о изјави Гутереша да следећа седница СБ о Косову и Метохији буде затворена за јавност, Живадин Јовановић је изјавио да су такве седнице веома ретке и да му нису јасни мотиви оних који се залажу за затворену седницу Савета безбедности. У сваком случају о карактеру седнице, такође ће одлучивати СБ. Шта стоји иза такве иницијативе, да ли страх да расправа не доведе до даљег компликовања или жеља да се оствари напредак, тешко је предвидети. На друго питање какво је његово мишљење о иницијативи Западних земаља чланица Савета безбедности да се измени мандат УНМИКА, Јовановић је рекао да му се чини да иза такве иницијативе стоји англо-амерички фактор који се дуже времена залаже за потискивања Савета безбедности из решавања овог сложеног питања што је на линији политике свршеног чина, јер су управо САД и велика Британија биле међу првим земљама које су признале илегално отцепљење Косова и Метохије. Јовановић је додао да је следећа седница Савета безбедности прилика за Србију да недвосмислено затражи извршавање свих неизвршених обавеза из Резолуције Савета безбедности као што су: поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије, гарантовање једнаке безбедности и основних људских права за све грађане укључујући Србе на Косову и Метохији, слободно, безбедно и достојанствено враћање 250 000 протераних Срба и других неалбанаца пре 25 година, као и извршавање обавезе и права да се договорени контингенти војске и полиције Србије врате у Покрајину Косово и Метохија и да се распореде, како је изричито предвиђено у Резолуцији 1244, и на важније међународне граничне прелазе што се по његовој тврдњи односи на граничне прелазе према Северној Македонији, Албанији и Црној Гори. Овакав наступ Србије био би проактиван а не реактиван - рекао је Јовановић. Обавезно тумачење централе за Куртија
Ми ћемо јавно да те, к'о бајаги, критикујемо, чак и претимо сменом и санкцијама. Ти знаш шта ти је посао - не дозвољавај повратак протераних, хапси, застрашуј и протеруј преостале Србе. Ми смо доследни - наоружавали смо, финансирали и обучавали КЛА (ОВК). К'о бајаги, због људских права. Направили смо ти државу, сада ти правимо и наоружавамо војску. К'о бајаги, за одбрану! Јавно те критикујемо да Срби поверују да смо данас бољи него 1999. Запамти, без наше заштите, ти следи међународно право, р. СБ УН 1244 и реинтеграција! Живадин Јовановић ИЗГЛЕДА ПОЗНАТО
Док Курти гази рез. СБ УН 1244, саботира уговорне обавезе, отима српске њиве за базе на Северу и без призива хапси Србе, Запад као негодује, позива на преговоре и деесклацију. Испод тога убрзава испоруке дронова, борних кола, хеликоптера, далекометног оружја и обучава кадрове будуће војске. Ври на КиМ, у БиХ, Црној Гори... Заједничко – Срби су непожељни. Живадин Јовановић ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ - СОЛИДАРНОСТ ДИЈАСПОРЕ
Од свог оснивања 1999. године Фонд дијаспора за матицу уложио је у обнову, развој и решавање хуманитарних проблема у Србији (СРЈ), РС, ЦГ више милиона евра. Мало је познато да је мост „Варадинска дуга“, на Дунаву, код Новог Сада, мостови на Великој Морави код Варварина, на Западној Морави код Крушевца и у Трстенику и многи други капитални објекти, обновљени средствима српске дијаспоре преко Фонда дијаспоре. За санирање последица катастрофалних поплава 2014. и 2015. овај Фонд дијаспора је обезбедио помоћ од близу два милиона евра којом је обновљено 52 дома у Обреновцу, комуналне и јавне установе у Параћину, Крупњу, Ваљеву, Коцељеви, Голубцу, Градишту, Новиграду, Бјељини... Протеклих година и данас помоћ Фонда је усмерена превасходно ка сиротињи на Косову и Метохији. Фонд је обезбедио средства за изградњу обданишта у Брњици, код Грачанице. Већ седам година Фонд обезбеђује редовну помоћ народним кухињама на КиМ у износу од 100.000, а од ове године 150.000 динара месечно за намирнице. Кухињама руководи хуманитарна организација „Мајка девет Југовића“, под окриљем Епархије рашко-призренске, а оброци хране обезбеђују се свакодневно за 2.000 људи. Ово су само неке од илустрација рада представљеног на Скупштини Фонда одржаној у парохијском дому Храма Светог Саве, у Београду, уз благослов Његове Светости Патријарха Српског господина Порфирија. Поред представника српског расејања из Немачке, Швајцарске, Француске, Аустралије и других земаља, у раду су учествовали Њ.П. Владика Бачки господин Иринеј Буловић, Милица Ђурђевић-Стаменковски, председница и Миломир Вујадиновић, заменик председника Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије, Драган Станић, председник Матице српске, Никола Божић, саветник министра Ђорђа Милићевића, гости из Републике Српске, Црне Горе, Хрватске. Извештај о раду и извештај у протеклој години као и посебан извештај о посети делегације Фонда Покрајини Косово и Метохија, поднели су Др Љиљана Вернер, председница Управног одбора, из Хановера, Немачка, Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора и Гојко Слијепчевић, члан Управног одбора из Стокхолма, Шведска. Скупштина је усвојила план рада за наредну годину (у прилогу). Извештај о раду Фондације „Сања Миленковић“, поднео је Славко Вејиновић, управитељ. Извештаји су једногласно усвојени. Скупштина је усвојила план рада (у прилогу). Делегати дијаспоре који су учествовали у раду Скупштине, приложили су Фонду нових 60.000 евра чиме су показали разумевање и солидарност са сународницима у матици, посебно са сународницима на Косову и Метохији, којима је неопходна хуманитарна помоћ. Уз захвалност донаторима, изражено је очекивање да ће њихов гест деловати и као пример.
1. Јачање организационе и материјалне основе Фонда дијаспора за матицу као трајне, добровољне хуманитарне организације српског расејања, уз поштовање Статута, закона, одлука Скупшштине. 2. Пружање хуманитарне помоћи искључиво из прихода од камате на орочена средства Фонда и од нових донација које пристужу током године, уз очување главнице средстава. 3. Поштовати вољу донатора у погледу намене донираних средстава. 4. Доприносити активностима чији је циљ јачање међусобног поверења и свестраног повезивања матице и расејања, у складу са карактером Фонда као добровољне, хуманитарне организације. 5. Хуманитарни приоритети Фонда ће бити: учешће у решавању ургентних проблема избеглица, расељених лица, угроженог српског народа у Покрајини Косово и Метохија, сиромашних породица са троје и више малолетне деце. 6. Радити на даљој афирмацији Фонда као добровољне, хуманитарне организације, која својим 25-годишњим радом и позитивним искуствима подстиче хуманитарни рад на ширем плану, доприносећи јачању солидарности и свестраном повезивању српског народа у матици, региону Балкана и расејању. 7. Редовну месечну хуманитарну помоћ народним кухињама на Косову и Метохији од садашњих 100.000,00 динара повећати за наредни период на 150.000,00 динара, месечно. Наставити са реализовањем ове помоћи преко хуманитарне организације «Мајка Девет Југовића» која ради под покровитељством Епaрхије рашко-призренске СПЦ и Њ. П. владике Теодосија. 8. Реализовати одлуке о ургентној помоћи здравственим и образовним установама, обданишту «Ђурђевак» у Брњици, СПЦ и материјално најугроженијим породицама, у складу са Извештајем делегације Фонда која је током августа посетила Покрајину Косово и Метохију, на основу одлука Управног одбора од 1. септембра 2023. године. 7. Појачати напоре усмерене на јачање материјално- финансијске основе хуманитарног рада, повећавање прихода Фонда путем обезбеђивања најповољнијих камата на орочене депозите у банкама и прикупљање нових донација из расејања и матице. 9. Наставити активности за накнаду невраћених и неовлашћено утрошених средстава Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука “Сања Миленковић”. Наставити ангажовање и контакте са надлежним органима ради ослобађања Фонда од пореза на приход јер опорезивње смањује средства за хуманитарну помоћ што није у интересу друштва. 10. Интензивирати контакте са државним органима ради нормализације рада Фондације «Сања Миленковић» 11. Пружати одговарајући допринос очувању националног, културног и духовног идентитета српског народа, у складу са Статутом и расположивим средствима 12. Интензивирати рад на реализацији пројеката Српског Дома, Меморијала жртава геноцида над српским народом у 20. веку, и Србослова (Српске читанке) и Библиотеке српског расејања. Српски Дом треба да буде јединствена национална институција која би симболизовала повезаност матице и расејања и доприносила томе систематским организованим развијањем специфичних активности на културном, образовном, научном, издавачком и другим пољима од значаја за свеобухватно повезивање и сарадњу. Дом би уједно био седиште организација као што су Фонд дијаспора за матицу, Фондација за таленте из математике и техничких наука «Сања Миленковић», Библиотека српског расејања и друге. 13. У сарадњи са државним органима обезбедити адекватан простор за привремено седиште Фонда дијаспора за матицу, Фонддацију «Сања Миленковић» и Библиотеку српског расејања, до реализације пројекта Српског дома. 14. Наставити и даље унапредити сарадњу са државним органима, СПЦ, локалном самоуправом, са хуманитарним и другим организацијама од значаја за рад Фонда. 15. Неговати и даље јачати сарадњу са медијима за масовно информисање, ширити број волонтера и активиста Фонда, посебно, већом заступљеношћу младих. Актуелизовати и осавременити веб страницу Фонда. ПАРАДОКС
Што су перспективе ЕУ лошије, то су перспективе кандидата за чланство боље. Живадин Јовановић МАКРОН У МАКАЗАМА
Макрон изјављује да жели нови демократски светски поредак, али решење за Косово и Метохију по старом хегемонистичком - да Србија призна силом отету државну територију. Љути се што други потцењују Савет безбедности УН, али му је важнији став Шолца од Рез. 1244. Живадин Јовановић МЕРИЛО 1244 - Живадин Јовановић
"Нормално је да Србија остане отворена за обострамо корисну сарадњу са САД, Немачком и В. Британијом. Живадин Јовановић ЛИЦЕМЕРЈЕ - Живадин Јовановић
"Отимати Косово и Метохију од Србије а телалити против промена међународних граница, агресијом и уценама смањивати државну територију Србије а говорити против "Велике Србије" једнако као и против Велике Албаније, позивати на поштовање суверенитета и територијалног интегритета а лобирати за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене нације, тешко може успавати јавност Србије." Живадин Јовановић Извор егзистенцијалних проблема србског народа
Извор егзистенцијалних проблема српског народа на размеђу другог и трећег миленијума је стратегија владајућих западних елита да Србију уценама, ултиматумима и силом лише права на вођење независне унутрашње и спољне политике, на сувренитет и територијалну целовитост. Понашања Приштине, Сарајева и неких других извођача на балканској сцени, су улоге по изводима из те експанзионистичке стратегије. Живадин Јовановић РТ Балкан анализа: Како Запад поруком председника Литваније ризикује глобални сукоб против Русије
Западне земље и даље живе у илузији да може да се одржи униполарни светски поредак и да светски односи могу да се врате, сматра некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић Време је да НАТО прекине сву сарадњу са Русијом и да успостави сталне војне базе у близини њених граница, поручио је данас литвански председник Гитанас Науседа са дугоочекиваног Самита Алијансе у Вилњусу. Безбедносна структура у балтичком региону почела је да се мења након распада СССР-а и затим, недавно, када су Финска и Шведска, јасном жељом да приступе НАТО-у, одбациле своју неутралност и уместо тога прогласиле да су "војно несврстане", што је уже одређење и не укључује политичку сарадњу.
Међутим, више од три деценије Запад је игнорисао забринутост Русије за сопствену безбедност, стално понављајући да ширење НАТО-а "није усмерено против Русије" и да "Москва не треба да буде параноична". Шта би требало да значи изјава литванског лидера и да ли смо пред вратима глобалног сукоба, о којем нас већ дуже време већина светских лидера упозорава? Запад и даље живи у илузијама да може да се одржи униполарни поредак и да светски односи могу да се врате на старо, каже за РТ Балкан бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, прецизирајући да се ради о једној самообмани, јер је мултиполарност већ део стварности планете и свако онај ко мисли да може да заустави глобалне трендове и развој историје, има проблем са реалношћу.
Додаје да западни савези и земље не могу, наводно због своје бриге за сопствену безбедност, да даље угрожавају безбедност других земаља, у овом случају, безбедност Русије и Белорусије.
Литванија је гласноговорник АмерикеЈовановић наводи да, као што је Вилњус, главни град Литваније изабран за Самит НАТО-а по одлуци кључних чланица и у складу са њиховом политиком експанзије на исток, тако и све изјаве и потези, као и ставови Литваније, домаћина овогодишњег Самита, могу да се разумеју само тиме да је Литванија гласноговорник Америке.
Напомиње да се овде непосредно угрожавају Русија, Белорусија и Кина, али посебно глобални мир и безбедност, светски развој, јер таква политика сукоба и ескалације одваја народе и удаљава од курса социјално-економског развоја и решавања економских проблема.
Јовановић је појаснио да пре свега мисли на Велику Британију и Немачку, јер Велика Британија поготово потпуно следи и подржава стратегију САД, као и да учествује у њеном креирању. Према његовим речима, Немачка као најмоћнија финансијска и привредна сила у Европи покушава да нађе свој интерес у томе и да ово глобално заоштравање користи за обнову своје војне моћи, за милитаризацију и конфронтацију, јер како наводи, Немачка је земља која је на свету издвојила највише новца за наоружавање, док је друга земља Јапан.
Самит са одликама изразито антируског духаСаговорник РТ Балкан истиче да ће се у наредним данима сазнати о чему су разговарали на Самиту НАТО-а у Вилњусу, као и да сасвим сигурно није случајно што се у Литванији одржава самит који има изразито антируски дух и служи ескалацији затегнутости против Русије.
Као дипломата са огромним искуством, Јовановић оцењује да прихватање Шведске у НАТО, затим договор са Турском, одлука о америчкој испоруци кластер бомби и оружја, и многе друге одлуке искључиво су у функцији појачавања учешћа НАТО-а против Русије. Наш саговорник указује да нема никакве сумње да ће Русија наћи одговоре у складу са својом безбедношћу и интересима и да то може да се тумачи као апсолутна неспремност Запада да тражи глобално и мирно решење у Европи и свету, засновано на равноправности свих земаља на недељивости мира и безбедности и на принципу да један савез, једна земља не може да гради своју безбедност и да брани своје интересе на штету или угрожавање безбедности и интереса других земаља.
Запад није спреман за мирКако истиче Јовановић, све изјаве из Литваније и одлуке из Вилњуса говоре о оријентацији глобалног Запада на даљу оружану конфронтацију и ескалацију по принципу силе уз занемаривање основних тековина Другог светског рата, Међународног права и његовог директног кршења, и уз непоштовање Повеље УН.
Некадашњи шеф наше дипломатије наглашава да "Запад уместо да схвати и прихвати нови незаустављив тренд мултиполаризације и да прилагоди своје циљеве уважавањем једнаких права и партнерства са другим земљама, он се и даље руководи мишљу да је могуће војним путем зауставити историјски тренд мултиполаризације" и да је могуће војном силом вратити униполарни светски поредак, успостављен након пада Берлинског зида.
Академик Славенко Терзић оцењује да се налазимо на великом и умногоме судбоносном историјском раскршћу пуном неизвесности. "Реторика коју чујемо из Вилњуса веома забрињава. Она је изразито агресивна и милитаристичка и понекад имам утисак да се налазимо уочи неког великог светског сукоба као што је то било уочи Првог и Другог светског рата. Веома забрињава тај милитаристички дух и милитаризација целе Европе која почиње да личи на велики војнички логор. Уместо дијалога, сарадње, разговора, враћа се дух диктата који никада не може да води у добром смеру. Бојим се да је Европа свим овим што се дешава далеко отишла од свог класичног идентитета који је био узор многим народима и да ће се тешко вратити на тај пут". Извор:https://rt.rs/svet/40505-litvanija-vilnjus-samit-nato-rusija-ukrajina/ КОСОВО: СИТУАЦИЈА И ИЗГЛЕДИ
Разговор Енрика Виње (Италија) са Живадином Јовановићем, председником Београдског форума за свет равноправних, бившим министром спољних послова СРЈ и бившим амбасадором СФР Југославије Питање Енрико Виња: - Ситуација на Косову и Метохији могла би се оценити можда најтежом од агресије НАТО-а из 1999. године. Шта мислите о томе и који би се према Вашој процени конкретни кораци могли предузети за „прави“ излаз? Одговор Живадин Јовановић: - Има већ месец дана како је ситуација на Косову и Метохији ескалирала. Окидач је било кад су у општинске просторије четири општина насељених Србима насилно ушли нови председници општина, сви Албанци, изабрани на скорашњим општинским изборима. Ти избори одржани су након што су тамошњи Срби напустили институције укључујући општинске, из система Приштине којим управљају Албанци као системом такозваног Косова. То је био колективни политички протест Срба, јер им је Приштина ускратила нормалан живот. Затим, на тим изборима учествовало је мање од 5 процената бирачког тела и то искључиво етнички Албанци. Срби су бојкотовали те изборе у знак протеста због бројних проблема, међу којима су милитаризација средине у којој живе, конфисковање земљишта у њиховом приватном власништву и у власништву општина ради подизања бази за припаднике наоружаних снага Албанаца, правна и физичка небезбедност, свакодневни напади и самовољно хапшење Срба, непоштовање Бриселских споразума из 2013. и 2015. године о оснивању Заједнице српских општина. Новоизабрани председници општина Албанци фактички су наметнути српском становништву у уопштинама у којима искључиво или претежно живе Срби. Да би се избегло даље погоршање, морају се уклонити основни узроци. Конкретно, треба пустити све неоправдано ухапшене Србе, повући специјалне јединице и затворити њихове базе у подручјима на северу у којима живе Срби, повући нелегитимно постављене албанске председнике општина и основати Заједницу српских општина онако како је било договорено и потписано у Бриселу 2013. године. Ипак, главни узрок продужене кризе је то што албански лидери у Приштини нису заинтересовани за ишта друго осим да Србија призна такозвану „Републику Косово“. Иако је Покрајина још увек под мандатом Уједињених нација, албанско руководство уз подршку својих западних промотера једноставно занемарује Резолуцију 1244 (1999) Савета безбедности УН и све до сада потписане споразуме, непрестано провоцира Србе, крши њихова основна људска права као што су лична безбедност, слобода кретања, приватна имовина, да поменем само неке. Око 130.000 Срба у Покрајини третирају се као таоци по гетоима, док се још увек не дозвољава да се осталих 250.000 Срба протераних из Покрајине пре више од 20 година врате својим кућама и имањима. На жалост, западне земље и то пре свега САД, Велика Британија и Немачка, упорно игноришу ову узнемирујућу стварност. Очигледно да нису спремне да предузму никакве конкретне мере којима би натерале албанско руководство да се придржава слова Резолуције 1244 СБ УН и Бриселских споразума нити да поштује основна људска права кад се тичу Срба. Њихова политика дуплих стандарда сада се појављује у виду кажњавања Србије преко треће стране због тога што не признаје једнострану и незакониту сецесију Косова и Метохије, зато што остаје војно неутрална и зато што не уводи санкције Русији. Питање Е.В: Не само на Косову и Метохији већ и изван Покрајине говори се о могућем рату. Шта мислите о томе? Одговор Ж.Ј: - Све што сада могу рећи јесте да су Србија и Срби опредељени за мир, за мирно решење засновано на универзалним начелима међународног права и Резолуцији 1244 СБ УН. Нико не би требало да од Србије очекује да призна откидање њеног суверенитета и територијалног интегритета. Изузетно је опасно то што исте оне стране које су спровеле агресију 1999. године и наметнуле признање криминалне сецесије 2008. године, сада настоје да приморају Србију да све то легализује, те тиме ретроактивно њихова злодела пресвуче у нешто тобоже морално и мирољубиво а без експанзионистичких и хегемонистичких намера. Дакле, ко год да стоји иза њих, провокације Приштине морају престати, људска права Срба морају се поштовати, потписани Бриселски споразуми морају се поштовати сходно свом изворном тексту, а дијалог о нормализацији мора се наставити. Питање Е.В: - У Србији се настављају протести неких политичких снага против владе. Да ли су то покушаји „обојене револуције“? Одговор Ж.Ј: - Недељни протести започели су неколико дана после трагичних догађаја прошлог маја у једној београдској школи и градићу Младеновцу, под мотом „Србија против насиља“. После Београда, сада се у још 10 градова одржавају мирни протести на којима се траже оставке министра унутрашњих послова и директора Безбедносно информативне агенције (БИА), смењивање чланова Регулаторног тела за електронске медије, смена управе РТС-а и друго. Нема сумње да опозиционе политичке снаге које су иза протеста намеравају да промене целу владу. Те снаге инсистирају да се прво формира прелазна влада после које ће уследити превремени избори. Чини се да је Влада спремна за превремене изборе али одбацује идеје о прелазној влади. Све се то поклапа са све јачим притисцима на српско руководство да призна једнострану незакониту сецесију Покрајине Косово и Метохија, напусти политику војне неутралности и уведе санкције Русији. Док теку антивладине демонстрације, амбасадори неких западних сила у Београду дају јавне изјаве како је Србима јасно да Србија у целости припада западном свету. Оно што зачуђује јесте то да се није јавио нико из актуелне власти да их подсети да је 85% становништва Србије против НАТО, те да је отприлике исти проценат и против чланства у ЕУ уколико би оно било условљено признањем сецесије Косова и Метохије. Или да бар неко из власти упита те амбасадоре да ли заиста мисле да су Срби заборавили ко им је био наметнуо најтеже санкције 1990-их година и покренуо криминалну агресију 1999. године која је однела око 4.000 живота, у којој је рањено око 10.000 људи, бачено 15 тона осиромашеног уранијума и тако даље? Питање Е.В: - Из Покрајине Косово и Метохија свакодневно пристижу бројне критике, сумње, недоумице па чак и напади на деловање председника Србије Александра Вучића. Шта мислите о томе? Одговор Ж.Ј: - Слажем се да има разлога за критиковање политике садашње владе. На пример, верујем да би руководство Србије требало да изричито захтева пуну примену и поштовање Резолуције 1244 СБ УН која обавезује сваку чланицу УН, укључујући земље чланице ЕУ и НАТО, на поштовање територијалног интегритета Србије. Влада би морала далеко самоувереније да наступа на међународним форумима у циљу гаранција истинске безбедности и слободе Срба на Косову и Метохији. Упоредо с тим, постоји потреба за трајном иницијативом која би гарантовала права на слободан и безбедан повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца њиховим кућама и имањима у Покрајини. Коме је сада потребно да се држе војне вежбе Србије и НАТО, упркос званичном мораторијуму? Међутим, треба истаћи да је Александар Вучић, пре само годину дана, изабран за председника Републике још у првом кругу и то други пут заредом. Његова странка (СНС) је убедљиво побеђивала на свим изборима од 2012. године до данас. Ми треба да добро пазимо и извлачимо поуке из претходних искустава. Док настојимо да решимо стварне друштвеноекономске проблеме, побољшамо животни стандард и демократизујемо власт, не смемо да поновимо грешку и занемаримо сумњиве ставове неких опозиционих снага о будућем статусу Косова и Метохије, чланству у НАТО или о санкцијама Русији. Сматрам да Србија треба да настави са уравнотеженим приступом на плану својих политичких, економских и културних веза са свим земљама и интеграцијама које је прихватају као равноправног партнера, уз доследну одбрану својих легитимних интереса заснованих на универзалним начелима и међународном праву, те да остане неутрална. 26. јун 2023.
Реч Живадина Јовановића на трибини „Деколонизација БиХ и самоопредељење Српске“ одржаној 8. јуна 2023. године у Београду
* Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији * У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе * Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану * Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ ГЛАВНИ извор проблема је нерешено национално питање српског народа на Балкану. То питање не само да није решено него је током протекле три деценије непрекидно заоштравано дробљењем српског националног бића и територија које Срби насељавају вековима. Основни урзорк погоршања положаја српског народа на Балкану је стратегија експанзије и хегемонизма Запада и оцена да српски народ представља препреку тој стратегији. Стратегија сталног слабљења, фрагментације и ограничавања права српског народа да се развија у складу са принципом самоопредељења, равноправности и својим потенцијалима, постаје видљивија од почетка 80-тих година прошлог века. Она се реализује различитим средствима и интензитетом све до данас и наствља се. Настојања да се кривица за такав тренд, па чак и за сепаратизам, превали на грешке, наводно великодржавље или национализам српских фактора, представљају велику помоћ страним факторима који, заједно са сепаратистичким руководствима бивших југословенских републике, носе стварну одговорност за разбијање заједничке државе. У том погледу, све више је доказа о томе које су западне земље, којим средствима и колико дуго помагале сепаратизме разбијајући и обесправљујући српску нацију, потискујући је са запада на исток и са југа ка северу, све то, ради своје експанзионистичке геополитике. У протекле три деценије стратегија слабљења српске нације очитује се у непрекидном развлашћивању Републике Српске насилним одузимањем уставних прерогатива загарантованих Дејтонско-Париским споразумом, у покушајима централизације одлучивања у Сарајеву, тобоже, у име некакве «европске функционалности» и негирања консенсуса. Присутни су и покушаји забијања клина у односе између руководстава Србије и Републике Српске и игнорисања права на специјалне паралелне односе који су такође загарантовани Дејтонско-париским споразумом. Паралелно са ревизијом Дејтона и настојањима да се, корак по корак, укине Република Српска, сведоци смо игнорисања резолуције СБ УН 1244 и настојања да се Србија принуди да призна једнострану, илегалну сецесију покрајине Косово и Метохија. Заједничко у оба случаја је кршење права српске нације и награђивање Албанаца и Бошњака. Три деценије од разбијања СФРЈ, у готово, свим бившим југословенским републикама делови српског народа су дискриминисани, лишених основних имовинских, људских и политичких права. Погледајмо, на пример, какав је положај Срба у Хрватској и Словенији! Питање одузимања уставних права Републике Српске није ствар само накарадног избора и још горег понашања Високих представника, или странаца чланова Уставног суда БиХ, као појединаца. Прави разлог је геостратегија дробљења и слабљења српског народа, територија на којима вековима живи и дробљења и слабљења Србије као матичне државе. У Вашингтону се није крило да су амерички циљеви спречавање Срба да икада буду политички фактор на Балкану, затим, трајно држање Срба ван главних токова развоја у Европи, на једној, и «стварање исламске државе у срцу Европе» као доказа пријатељског односа САД према муслиманском свету, на другој страни. Дакле, и актуелни притисци на Републику Српску, на њено руководство да прихвате одузимање земље, шума, вода, природних богатстава, да се одрекну политике војне неутралности, да БиХ уведе санкције Русији, па чак и да призна једнострану илегалну сецесију Косова и Метохије, на свој начин говоре да се српски народ, његова државна организованост, његове институције не третирају као суверене, слободне и равноправне. Суштински посматрано, све то је израз нерешеног српског националног питања на Балкану и његовог заоштравања тако што се српска нација третира као монета за подмиривање апетита њених противника силом, уценама, чак и ултиматумима. Међутим, нови трендови у европским и светским односима, чини ми се, позивају на преиспитивање, да је неопходно да више пажње посвећујемо ширем оквиру заштите положаја и остваривања права Републике Српске и права Србије као носиоца неотуђивог суверенитета над покрајином Косово и Мтохија. На глобалној сцени суочени смо са експанзионистичком, хегемонистичком геополитиком САД која се спроводи преко НАТО-а и која је видљива у Европи, Азији, на Далеком Истоку и у другим деловима света. Међутим, све је јачи отпор било чијем хегемонизму, или изузетности а све снажнији захтеви за демократизацију светских односа, инклузовни развој и управљање светским пословима. Око тог новог тренда већ је уобличена глобална већина чланица УН што говори да је реч о незаустављивом процесу демократизације светских односа. Образац сличан понашању САД на глобалном плану, у Европи следи Немачка која, поред несумњиве економске, технолошке и финансијске моћи, убрзано јача и војну моћ о чему говори и њена нова стратегија безбедности, као и издвајање додатних 100 милијарди евра за наоружавање, укјључујући и борбене авионе F16S, за коришћење нуклеарних бомби. Зато, када се говори о циљевима тзв. политичког или колективног Запада, у суштини, ради се о хегемонизму САД, уз асистенцију Велике Британије и Немачке. У мери у којој Немачка подржава глобални хегемонизам САД, она присваја и право на ширење сопственог хегемонизам у Европи, посебно на Балкану. Док траје сукоб у Украјини, немачке амбиције да што пре постане најмоћнија војна (нуклеарна) сила на континенту, изазивају мање видљиву подозривост. Али, извесно је да ће се ствари и у том погледу, мењати. Кад је реч о Немачкој, дозволите ми да прочитам пар редова које је пре 15 година написао творац француске нуклеарне стратегије генерал Пјер Мари Галоа у поруци упућеној пријатељима у Србији 2009. Цитирам: "Треба рећи да је растурање Југославије дуго припремано у Немачкој... Немци су 1976. и 1977. сматрали да Југославија не треба да опстане и да треба припремити другачију територијалну организацију тог простора. Зашто? Прво, због жеље Немачке да се освети Србима који су два пута 1914. - 1918, и 1939. - 1945. пришли савезницима и допринели њеном поразу... Друго, да треба наградити Хрвате и босанске муслимане који су се током 2. светког рата придружили нацистичкој немачкој војсци а казнити Србе... Треће, да увуку Хрватску и Словенију у ЕУ којом доминира Немачка и да на тај начин остваре немачки утицај на далматинској обали и Медитерану». Имајући у виду ова запажања генерала Галоа, постаје још јасније зашто је Немачка прва признала отцепљење Словеније и Хрватске, зашто је испоручивала оружје хрватској паравојсци док је СФРЈ још увек, бар формално, постојала, зашто је помагала сепаратизам и терористичку ОВК и годинама пружала гостопримство тзв. «Косовској влади Бујара Букошија у избеглиштву», зашто је «Бундесвер» први пут после Другог светског рата кренуо ван граница Немачке управо нападом на положаје Војске РС 1995., зашто су баш у Бону 1997. усвојени тзв. Бонски принципи који су претворени у механизам за одузимање уставних надлежности РС, зашто је у том документу покренуто и питање Косова и Метохије иако Савет за остваривање мира у БиХ нема никакве ингеренције по том питању, зашто су три висока представника у БиХ са немачког говорног подручја, зашто...
Република Српска је остварила велике резултате у афирмацији на међународном плану. Ту немам у виду само стратешке партнерске односе са Руском Федерацијом и са Белорусијом, ту такође у виду имам колико толико нормалне односе са турским државним врхом, са Израелом, а Мађарском, са низом других земаља. Зато мислим да би један од приоритета требало да буде даљи напори на учвршћивању и афирмацији Републике Српске на међународном плану. Учвршћивање и даљи развој добрих односа са земљама које су показале отвореност за сарадњу са Републиком Српском али и тражење нових простора можда и у низу других сложених држава - федерација, унија, конфедерација итд. где би се тражило постепено повезивање са ентитетима других држава. Стратешки је најбитнија координација са Србијом и мислим да се ту остварују веома добри резултати, да је правна основа дата у Дејтону, да је даље разрађена Споразумом о паралелним и специјалним односима и да треба ширити и подручја и дубину сарадње а треба координирати и наступ на регионалном, европском и на међународном плану. Треба чувати унутрашњу стабилност и даље учвршћивати систем дијалога јер они који су противници Републике Српске и они чија је стратегија узрок проблемима ту траже место на унутрашњем плану и то како видимо без ограничења, свуда, од Београда до Бања Луке. Изузетно је битно чување и учвршћивање унутрашње стабилности, обезбеђивање континуитета стабилног, одрживог социјално-економског развоја. Одбијање свих покушаја одузимања надлежности и прерогатива Републике Српске и њихова централизација у Сарајеву једноставно, не смеју се допустити. Очување свих права стечених Дејтонско-париским споразумом и Уставом је приоритет од којег зависе опстанак и развој Републике Српске. Сматрам да долази време када ће морати и укупна безбедност у Европи да се разматра и да ће пре или касније и они који данас доливају уље на пожар у Украјини, морати да седну за преговарачки сто са онима којима данас уводе санкције. Потребно је да размишљамо о нашој агенди за то време. Дотле, морамо одолети свим претњама и притисцима. Потребни су - одбрана од унитаризације и координирани дипломатски напори за укидање Високог представника који производи проблеме а не решења. Кристијан Шмит се понаша као Бењамин Калај из времена када је Босна и Херцеговина била под окупацијом Аустроугарске а он се ослањао на беговат у Сарајеву игноришући интересе и српског и хрватског народа. Координиране дипломатске активности са носиоцима новог, мултиполарног европског и светског поретка, су незаобилазан начин извлачења Босне и Херцеговине из тродеценијског колонијалног положаја. (Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Јовановић је говорио на тему „Још је на делу геостратегија дробљења и слабљења српског народа“)
РТ Балкан анализа: Да ли је Блинкен у Кину донео маслинову гранчицу или наставак ескалација?
мерички државни секретар Ентони Блинкен налази се у посети Пекингу, где се данас састао са председником Кине Си Ђинпингом, у тренутку када се кинеско-амерички односи налазе на најнижим гранама у последњих неколико деценија. Односи две силе на кратко су на кратко релаксирани након састанка Сија и америчког председника Џозефа Бајдена на Балију прошлог новембра, а било је најављено и да ће Блинкен посетити Пекинг почетком фебруара ове године. Та посета је, ипак, напрасно отказана након инцидента са "кинеским шпијунским балоном" и хистеријом коју је он изазвао у Америци. Након вишемесечних конфронтација по мање-више свим релевантним питањима, од трговине и Тајвана до технолошких инвестиција и сукоба у Украјини, стиче се утисак да се сама чињеница да две водеће светске силе и даље разговарају може сматрати одређеним успехом. Ипак, простора за ограничени оптимизам има уколико се обе стране буду држале "минималних заједничких интереса", наглашава "Глобал тајмс". За Кину, приоритет у односима са Сједињеним Државама представља укидање трговинских ограничења из ере Доналда Трампа, која Бајденова администрација и даље није укинула, као и питање Тајвана, односно поштовање кинеског суверенитета, територијалног интегритета и принципа "једне Кине". Ванг Ји је Сједињене Америчке Државе позвао да "размотре" свој приступ и да заједно са Кином раде на "управљању разликама" како не би дошло до "стратешких незгода".
СИТУАЦИЈА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ КРОЗ ЗВАНИЧНЕ ФАКТЕ
У понедељак, 29. маја 2023. године снаге КФОР-а су у послеподневним часовима разбиле ненасилан скуп грађана који су били окупљени испред општине Звечан. Коришћени су сузавац и шок-бомбе, а тзв. косовска полиција користила је бојеву муницију. Епилог: - Повређено 52 грађана српске националности; Узрок настанка последње кризе на КиМ - Последња криза на КиМ почела је одржавањем нелегитимних избора 23. априла 2023. године у 4 општине где живи већински српски народ; Осврт на чињенице: - Број регистрованих расељених и прогнаних лица са Косова и Метохије у другим деловима Србији и региона чини преко 260.000 хиљада прогнаних лица; Извор: Министарство спољних послова ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ! 10. ЈУН !
Дан сећања на крај оружане агресијe НАТО на СРЈ (Србију) 1999.године У суботу, 10. јуна 2023. године представници Београдског форума за свет равноправних, Никола Чубрић и Снежана Прелић, заједно са председницом Управног одобра Удружења "Фонд дијаспора за матицу" др Љиљаном Вернер, положили су цвеће на споменик "Вечна ватра" на Новом Београду, у оквиру обележавања Дана сећања, дана окончања оружане агресије НАТО на СРЈ 1999. године и усвајања Резолуције СБ УН 1244. Манифестацију је организовало Удружење бораца НОР-а Нови Београд са партнерским удружењима, а у извршној продукцији Храма културе „Бежанија“. Обележавању овог изузетно важног датума, поред представника Беофорума и Фонда дијаспора за матицу, присуствовале су и делегације општине Нови Београд, представници локалних органа, бројних политичких и пријатељских организација. Ове године, запажено је велико присуство младих и деце, као и представника локалних самоуправа. Богат програм манифестације започео је сећањем на хероје одбране, које је обележено победничком трком посвећеној атлетичару Горану Раичевићу, трагично страдалом током НАТО агресије. Трка је завршена симболично у 12:44 часова. Учесницима атлетске манифестације додељене су дипломе и Спомен медаље „Горан Раичевић“. У име организатора, присутнима се обратио Владимир Илић, координатор у пројекту „Култура сећања Новобеограђана“ и председник Градског одбора Покрета социјалиста. У свом говору под насловом „Резолуција 1244. Устав. Тачка“, подсетио је на претке који стоје као вечни узор својим херојством, непоколебљивошћу у одбрани, поносом и пркосом, одлучношћу, као и љубављу према отаџбини. Охрабривши младе нараштаје као чуваре сећања, на вредности љубави према свом народу, позвао их је да у срцима сачувају истину о херојству и да је са поносом преносе даље. Испред споменика „Вечна ватра“, одред Извиђача „Пантер“ извршио је смотру, предао рапорт и одао почаст страдалим браниоцима Отаџбине. У уметничком делу програма деца чланови Креативне учионице „Борац“ представили су се кроз рецитал „Ватра и ништа“, а манифестацију су затвориле хорске композиције посвећене одбрани Отаџбине у извођењу дечијег хора „Хорић“. За сву децу и младе учеснике програма Дана сећања припремљени су пригодни пакетићи и поклони, захваљујући свесрдној материјалној помоћи Удружења „Фонд дијаспора за матицу“. Овогодишње обележавање 10. јуна било је изванредно успешно и показало је учинковиту и плодну сарадњу удружења и локалних органа, чиме се употпуњује празнина која се у Србији осећа овог важног датума и дана. По својој суштини значај овог обележавања је национални и државни. Ко то зна?
Кад би САД одлучивале, цео регион Западног Балкана био би у ЕУ до 2030., изјавио је амерички званичник Данијел Ескобар. Да ли тако касно - због незадовољства брзином „реформи“? Или, тако брзо као награда за „напредак“? Или, је реч о „хладном тушу“: Пошто је ЕУ аутономна, на пријем нових чланица не треба рачунати ни после 2030? Осим, можда, уколико би Србија признала отимање Косова и Метохије пре америчке председничке изборне кампање? Живадин Јовановић Промене
Амбасадор велике демократске земље поручи ових дана преко српских новина да Србија треба „потпуно да промени свој правац и да потпуно приђе Западу“! Не рече ништа откуда му толики дар бољег разумевања интереса Србије од њених институција и грађана. Не објасни ни колико је од значаја за демократију то што грађани Србије не желе чланство у НАТО, нити чланство у ЕУ уколико је цена признавање отимања Косова и Метохије 1999. од стране Запада. А што се тиче „промене правца“, Србија би, као и глобална већина света, здушно поздравила крај политике доминације, мешања у унутрашње послове и ароганције према другим земљама и народима. Живадин Јовановић Немири на Косову – још један фронт у Трећем светском рату?
Аутор Херман Плоппа Постављање америчке војне базе у срцу Балкана, постигнут, УЧК је распуштена. Мисија остварена. Сада су екстремисти ОВК примљени у полицију и војску нове квази-државе Косово. Од тада, Срби који су остали на Косову морали су да буду веома опрезни. На Косову су крајем прошле јесени расписани избори за градоначелнике. На северу Косова и даље постоје заједнице са српском већином. Срби који тамо живе бојкотовали су ове локалне изборе. Излазност бирача у овим регионима је дакле била нешто изнад три одсто. Албанске кандидате који су учествовали на изборима изабрали су њихови сународници, остављајући градоначелницима смешан „легитимитет“ да их је на функције поставило три одсто бирача са правом гласа који желе да заузму градске куће. Ово је сада био случај. Срби у региону нису спремни да прихвате ову апсурдну ситуацију. Већина суседних земаља Косова то види на исти начин. Није само Србија та која одбија признавање уметничког ентитета Косово по међународном праву. Румунија, Босна и Херцеговина, Словачка и глобални тешкаши као што су Народна Република Кина и Русија такође не желе да имају никакве везе са косовским конструктом. То је пре неколико месеци нагнало канцелара Олафа Шолца и француског председника Емануела Макрона да уцене Србију. План Макрон-Шолц ће Србији омогућити улазак у Европску унију само ако Србија прихвати истовремено признање и интеграцију Косова у мреже Савета Европе, Интерпола, Унеска, Европске уније, УН и евентуално НАТО. Другим речима: У овом контексту, међутим, све је нејасније ко заправо има интерес за немире на Косову и ко подстиче немире. Уосталом, немири су довели до тога да је западна заједница вредности послала још 700 војника из својих јединица КФОР-а на Косово. Тиме је још јасније ко заправо има реч на Косову. Ово је одавно подвучено од стране надзорне организације у Европској унији. Реч је о комисији за владавину права Европске уније, тзв. Еулексу. Преко две хиљаде полицајаца, управника затвора и цариника из других земаља ЕУ овде живи свој живот. Косовске власти немају право приговора на рад и ткање Еулекса. Косову су под строгом контролом Међународног монетарног фонда и – немачке Цоммерзбанк! Све респектабилне светске организације су присутне на Косову са јаким кадровима последњих двадесет година. И упркос томе, или можда због тога, организовани криминал овде напредује више него било где другде у Европи. Који се закључци могу извући из овога? И иако Косово има поприличан број изузетно скупих луксузних аутомобила којима се може дивити, обични људи који би желели да раде поштено живе у сиромаштву које може парирати Бангладешу. Незапосленост осцилира око 50 одсто. Незапосленост младих у лошим временима достиже 70 одсто. А 34 процента свих људи у овом нарко рају вегетира испод границе сиромаштва. Они који могу да емигрирају у Немачку или друге регионе света. Не само Косово – цео Балкан крвари на суво. Младе жене из југоисточне Европе намамљене су у Немачку занимљивим понудама за посао, да би биле продате у принудну проституцију. Ропство у нашој средини је ред дана. Мушкарци морају да троше своје животе као возачи камиона у централној Европи, усамљени и опустошени у возачкој кабини свог Гигалинера, возећи се од А до Б без друштвених контаката. У немачким борделима за камионџије, тада ће можда поново срести жене из своје домовине. Да ли вам је сада јасно зашто је на Косову тако непријатно? Извор: apolut.net Ништа од трампе: Америка смислила „генијалан“ план – цепање Србије да би добила оно што јој припада
Амерички званичници стално подижу цену ЗСО не би ли се у њиховом науму изједначила са вредношц́у признања Косова као независне државе од стране Србије. Користе ЗСО, која није договорена у Бриселу, као монету за притисак. Најрадије би да се деси истовремено, признање независности тзв. Косова од стране Србије и формирање Заједнице. Ништа од те трампе. Овако излагање званичника задужених за Балкан у америчком Конгресу коментарише за Спутњик некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић: На саслушању на тему "Процена политике САД за Западни Балкан" специјални саветник Стејт Департмента Дерек Шоле и специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар истакли су да САД у потпуности подржавају независност самопроглашеног Косова и његову интеграцију у међународне институције, укључујуц́и УН и приближавање НАТО и ЕУ. Ескобар је нагласио да формирање ЗСО не представља уступак Србији , вец́ да ц́е Срби бити подведени под „косовски правни систем“. Он додаје да ЗСО о којој су Ескобар и Шоле говорили у Конгресу, уопште није она која је договорена 2013. и потписана 2015., са извршним функцијама, самосталним уређивањем, суштинском самоуправом. Зато, каже, САД непрекидно уверавају западну јавност да то никако нец́е бити нова Република Српска, на Косову и Метохији, вец́ заједница по њиховом моделу, у складу са уставом тзв. Косова. У Конгресу се чуло и да су Сједињене Државе заинтересоване за зближавање са Србијом, како би је одвукле од руског утицаја. Јовановић каже да је то још један доказ да Америка не прихвата нову реалност, мисле да и даље може стварати реалности које су њој по вољи. Он додаје да Америка заборавља да Србија никада од ње није тражила помоц́ да је ослободи „малигног утицаја Русије и Кине“, земаља сталних чланица Савета безбедности УН које признају њен суверенитет и територијални интегритет и решење за питање Косова и Метохије, као и Србија, траже у оквиру међународног права. Он закључује да је излагање у америчком Конгресу заправо још један сјајан доказ да САД полазе од циља да целу Европу ставе под директну контролу, да у том науму, како и сами кажу, недостаје део Западног Балкана да би цела Европа била слободна, демократска и уједињена, под - тоталном контролом Америке Извор: sputnikportal.rs Живадин Јовановић - фрагменти 4
Мир у Украјини се може постићи само уклањањем узрока сукоба. Решење је у гарантовању једнаке безбедности за све земље, без обзира на то да ли су чланице било ког војног савеза, или не. Мир и безбедност су недељиве вредности, признавајући њихову недељивост, може се доћи до решења украјинске кризе. * * * Живадин Јовановић Како окончати рат у Украјини?
аутор: Жан Брикмон С обзиром на разорне ефекте овог рата, прво у Украјини, али и, кроз санкције, на светску економију и ризике од глади које они носе, чини се очигледним да би први задатак сваког дипломате и политичког лидера требало да буде окончање овог рата. Проблем је у томе што постоје најмање два начина да се размотри како ће се ово завршити и они су непомирљиви. Први, који је донедавно био став владе САД, који је став украјинске владе, европских Зелених и већине наших медија, јесте да је руска инвазија нелегитимна, ничим изазвана и да се једноставно мора одбити: Украјина мора да поврати сву своју територију, укључујући и Крим (који је припојен Русији од 2014). Други, који подржавају различити појединци као што су Чомски, Папа, Лула у Бразилу и Кисинџер, јесте да је решење путем преговора неизбежно, што у пракси значи да Украјина одустаје од територија као што су Крим и Донбас и вероватно других региона, као и пристајући на неутралност те земље. Присталице првог решења обасипају увредама оне другог: љубитеље Путина, прорусе, присталице умирења пред руским фашизмом итд. Али о овом првом решењу можемо поставити бар два питања: да ли је праведно? И да ли је то реално? Основни проблем са праведношћу овог решења је тај што се претпоставља да су једна Украјина и један украјински народ на удару Русије. Али Украјина, која је постала независна 1991. године распадом СССР-а, није била бивша нација коју је Русија припојила у прошлости. Свакако, постојала је историјска Украјина која је била апсорбована у Руско царство, али оно што је постало независно 1991. била је бивша Украјинска Совјетска Социјалистичка Република, створена 1922. након Октобарске револуције и која је укључила становништво које говори руски на истоку садашњости. Украјине, а чије мишљење нико није питао. Укључује и територије на западу које су додате Украјини 1939-1945, као и Крим додан 1954. године. Распад мултинационалних држава као што су СССР или Југославија или чак бивша колонијална царства супротставља се идеји државног суверенитета, укључујући „територијални интегритет“ државе, против идеје права на самоопредељење народа. У време распада Југославије, територијални интегритет ове државе сматран је нелегитимним на Западу, пред тежњом за самосталношћу хрватског и словеначког народа; али су границе хрватске републике тада постале сакросантне у име права на самоопредељење народа, док је у овим границама живео добар број Срба. Они нису прихватили своју нову ситуацију и на крају су силом протерани из Хрватске. Слична ситуација се десила 1999. године са Косовом, које је било део Србије, али чија је већина становништва, Албанаца, желела да се отцепи. Тамо је НАТО преузео на себе да бомбардује Србију 78 дана како би добио фактичку независност Косова, уз протеривање многих неалбанских мањина које тамо живе. Ако је право на самоопредељење народа свето наспрам територијалног интегритета држава у којима су мањине, зашто онда територијални интегритет република, које су једним делом биле административне целине у распаду мултинационалних држава, одједном постаје сакросантан у лице тежњи мањина које живе у тим републикама? Руси се често присећају преседана косовског рата: ако је интервенција НАТО-а тамо била легитимна за подршку Косоварима, зашто руска „војна операција“ за заштиту становника Донбаса није легитимна? Било је много других сукоба исте врсте, и много крвавијих: на пример, подела Британске империје Индије 1948. између Индије и Пакистана, која је у почетку укључивала садашњи Бангладеш (у то време зван Источни Пакистан) који је постао независан После жестоког рата 1971. Не постоји једноставно решење за ову врсту сукоба. У принципу, може постојати: референдумом на локалном нивоу питати којој држави жели да припада свако становништво. Али ово решење готово нико не прихвата: ако референдум на Криму буде за присаједињење Русији, чији је Крим био део између 1783. и 1954. ауторитарни начин), Запад га проглашава нелегитимним. Ако у остатку Украјине буду одржани и други референдуми, они ће такође бити проглашени нелегитимним. Оно чему треба да се надамо да бисмо решили ове локалне сукобе је да их стране силе не користе за унапређење својих економских и стратешких интереса. Међутим, САД и Британија су од 2014. године (ако не и раније) у Украјини учиниле управо супротно, прво подстакавши државни удар који је довео до свргавања легално изабраног председника Јануковича, који је морао да побегне да би спасио живот. Овај председник је виђен као проруски оријентисан, а Сједињене Државе и Британија нису биле спремне да прихвате ситуацију. Како је нова власт у Кијеву била не само насилно антируска, већ и непријатељски расположена према делу свог становништва који говори руски, део потоњег захтевао је већу аутономију унутар Украјине, што је одбијено. Од тада се води рат мање-више ниског интензитета између дела Донбаса и украјинске војске. Опет, у принципу, мирно решење је могло да се нађе преговорима са лидерима побуњених провинција, а то су предвиђали споразуми из Минска, које је украјинска влада прихватила, али никада није применила. Истина је да у свету постоје и друге мањине које њихове владе прогањају или их лоше третирају, али је било посебно неодговорно што се кијевска влада тако понашала према својој мањини на истоку земље, знајући да може имати користи од заштите руског „великог брата.“ И мало је вероватно да би ово понашање било усвојено без охрабрења и политичке и војне подршке Сједињених Држава и Британије. Због тога се може сматрати да је управо америчко-британска политика натерала Русију да интервенише. Очигледно се може осудити ова интервенција као супротна међународном праву, али би се онда морало одговорити на питање: шта су Руси требали да ураде да заштите становништво источне Украјине, под претпоставком да су њихови захтеви за аутономијом прихваћени као легитимни (а ако не , у име чега да их одбијем)? Чекати? Преговарати? Али то је оно што раде већ осам година, шаљући врло јасне сигнале крајем 2021. да њихово стрпљење има границе. Очигледно се може реаговати рекавши да је „Путин упао у замку“ коју су му поставиле Сједињене Америчке Државе. Али, с једне стране, ово је признање да су Сједињене Државе заиста гурнуле Русију у рат и, да бисмо знали да ли је он заиста упао у замку, мораћемо да сачекамо до краја непријатељстава. Ако Русија победи, барем делимично, Сједињене Државе ће изгубити образ и бити ухваћене у сопствену замку. Неопходно је истаћи и невероватну хипокризију дискурса о рату у Украјини, и пратећим санкцијама, од стране већине наших новинара и интелектуалаца: када смо нешто слично урадили током америчке инвазије на Ирак? Наравно, тада нису предузете никакве економске санкције, али ни симболичне, док је у случају Русије санкционисано све: политичке личности, али и спортисти, уметници, научници. Чак су и дела прошлости „поништена.” Какве везе Достојевски има са ратом у Украјини? Једини начин да оправдамо овај двоструки стандард је да отворено признамо да смо на страни Сједињених Држава, било зато што делимо њихове вредности или зато што је то у нашем интересу. Што се вредности тиче, требало би да идемо даље од лаких парола о демократији, коју овде нико, а свакако ни Руси ни Кинези, не угрожавају, и да постанемо свесни монструозности америчке спољне политике. Чак и без враћања на рат у Ираку (или Вијетнаму) може се помислити на Јемен, где Саудијска Арабија води рат далеко бруталнији од онога што Русија ради у Украјини и који је наоружан од стране Сједињених Држава и њених европских савезника. Или Авганистан, где су Сједињене Државе конфисковале половину јавне благајне док земља пати од глади. Или размислите о људским последицама ембарга и санкција које су Сједињене Државе предузеле против великог броја земаља: Кубе, Венецуеле, Ирана, Сирије, Ирака (између 1991. и 2003.). Што се тиче интереса, јасно је да Сједињене Државе користе свако оружје које им стоје на располагању, укључујући шпијунажу, да фаворизују своје послове на рачун нашег. Али што је дубље, њихова политика се све више супротставља у не-западном свету: најизненађујући аспект реакција на руску инвазију на Украјину је можда чињеница да је већина земаља, истовремено осуђујући инвазију у принципу (што је био минимум за с обзиром на њихову приврженост Повељи УН – а велике земље попут Индије и Кине нису ни извршиле ову минималну услугу), нису примениле никакве санкције Русији. Афричке земље „памте“ подршку СССР-а током борби за независност и недавно су имале веома срдачан самит са Лавровом у Москви. Можемо слегнути раменима и рећи да су ове земље вођене антиамеричком огорченошћу или да немају велику тежину у светској економији, што би била прилично типична „западна“ реакција, али потпуно супротно нашим дугорочним интересима. Ми Европљани немамо никакав утицај на америчку политику и наш „савез“ са овом земљом је само питање њиховог праћења. Али ефекат овог праћења је да неизбежно делимо непријатељство које Сједињене Државе изазивају према себи од остатка света. И док је непријатељство изражено према господарима, оно је комбиновано са презиром када су у питању њихове слуге. Што се тиче реализма, мора се направити разлика између економског и војног аспекта. Што се тиче економског питања, односно санкција, за сада је тотални промашај: рубља је ојачала уместо да пропада, руска економија опстаје и преоријентише се на Азију. Штавише, већина светских земаља одбија да примени санкције које су увеле Сједињене Америчке Државе и Европска унија, а све указује да ће те санкције нанети штету западним економијама, чак и не разматрајући ефекат могућих руских контрасанкција. Што се тиче војног питања, тешко је дати дефинитивна предвиђања, али Руси за сада иду напред, макар и много спорије него на почетку. Ниједна украјинска контраофанзива није имала трајни ефекат. Неки се надају преокрету ситуације након испоруке софистицираног оружја Украјини од стране Сједињених Држава и њихових савезника, али то остаје да се види, а различити гласови у самом Вашингтону сматрају потребу за преговорима као јединим решењем за кризу. . У сваком случају, мало је вероватно да се украјински ратни циљеви опоравка читавог источног дела земље и Крима могу постићи. Руси ове територије, а посебно Крим, сматрају делом „отаџбине“ и далеко су од тога да су све своје снаге уложили у ову битку. Да би се украјински ратни циљ остварио, морао би доћи до потпуног колапса не само руске војске већ и руског друштва у целини, са променом режима и постављањем прозападног лидера на Путиново место. Најмање што можемо да кажемо је да ова перспектива за сада није у плану: главне критике упућене Путину у руском јавном мњењу су да је превише благ у вођењу рата и превише попустљив према ономе што наставља. да своје западне назове „партнерима“. Наравно, као и увек у ратовима, могућ је и преокрет ситуације. Дакле, чекајте и видећете. Ако бисмо кренули на пут преговора, прво бисмо морали да видимо шта Руси траже: признање везаности Крима Русији, независност Донбаса и вероватно других региона као што су Херсон или Запорожје, демилитаризација и денацификација Украјине. Ако је први од ових захтева легитиман, или барем ако би се њихов легитимитет могао проверити референдумом, последња два су много упитнија: тражити да се ближњи разоружа када је сам пренаоружан типично је понашање великог човека. власт, а „денацификација“ Украјине је превише нејасан захтев да би се заиста спровео (у ком тренутку неко престаје да буде екстремно десничар да би постао нациста?) У идеалном свету такав захтев као што је демилитаризација суседа не би требало да постоји. Али контекст је опет битан: првобитна намера Украјине после 2014. била је да буде део НАТО-а, а не само да има војску. Ово је опет била неодговорна политика, јер је било очигледно да Русија никада неће прихватити ово чланство и да има средстава да то спречи, што је историја показала. Што се тиче замера да Русија води политику велике силе, треба имати на уму да Сједињене Државе нису прихватиле размештање совјетских ракета на Куби 1962. године и да су чак сматрале да је Сандинистичка револуција 1979. у малој Никарагви претња њиховој национална безбедност. Политика великих сила може се окончати само ако се њихово одбијање односи на све. Жан Брикмон је пензионисани белгијски теоријски физичар. Он је коаутор са Аланом Сокалом књиге Модерна бесмислица, злоупотреба науке постмодерних интелектуалаца (Picador, NY, 1998), Хуманитарног империјализма; Коришћење људских права за продају рата (Monthly Review, NY, 2007) и Квантног смисла и бесмислица (Springer, 2017). Живадин Јовановић - фрагменти 3
Светска престројавања нису повод за било каква колебања, или одступања од спољно-политичке стратегије уравнотежених односа са свим земљама и државама, које Србију поштују у свакодневној пракси равноправне сарадње. Напротив. Национално јединство и консензус су насушна потреба Србије. Да се та потреба оствари неопходно је јасно дефинисати националне и државне циљеве и на њима стрпљиво изградити поверење и јединство. * * * ЈЕДИНСТВО СЕ НЕ ПРОГЛАШАВА, ВЕЋ ИЗГРАЂУЈЕ * * * Јавност има има право да зна какве су последице оружја са осиромашеним уранијумом употребљеног у агресији НАТО а Влада обавезу да ту информацију обезбеди и објави. Ко је и зашто укинуо скупштинско и владино тело задужено да то истраже? Живадин Јовановић Живадин Јовановић - фрагменти 2
Када се каже да Србија брани права Срба на Косову и Метохији, онда то мора да обухвати и захтев за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. Живадин Јовановић Живадин Јовановић - фрагменти
Данас смо суочени са агресијом да се Србија одрекне Косова и Метохије и подршке Републици Српској, да прекине сарадњу са Русијом и Кином, да уведе санкције Русији и да се прикључи НАТО. Све је то део вишедеценијске стратегије ширења НАТО на Исток. Живадин Јовановић Саучешће породицама убијене деце
ПОРОДИЦАМА ПОСТРАДАЛИХ У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ "ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР", БЕОГРАД СА ВАМА СМО У НАЈТЕЖЕМ БОЛУ. БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ АПЕЛ ЗА МИР за разум, равноправност и развој
Учесници Скупштине Београдског форума за свет равноправних одржане 22. априла 2023. године у Београду, изразили су најдубљу забринутост због ескалације сукоба у Украјини и повећања опасности његовог неконтролисаног ширења и упутили апел за прекид ватре и хитне преговоре о миру. Дијалог и преговори – по њиховој једнодушној оцени - су једини начин да се прекину непријатељства и да се регион сукоба, уништавања људских живота и разарања врати на пут стабилизације, обнове и развоја. За постизање мира је битно разумевање узрока сукоба и спремност да се они отклоне без уплитања геостратешких интереса са стране. Мир у Украјини је претпоставка да се Европа и свет посвете изградњи новог светског поретка заснованог на равноправности свих народа и земаља, коегзистенцији и демократским принципима међународних односа. Европи и свету нису потребне нове поделе, искључивост, зидови или блокови, под било каквим изговорима већ - разум, реализам и развој у равноправности. Мир је услов да се огромна средства од преко 2,2 трилиона долара која се троше на трку у наоружању усмере у развој и стварање бољих услова живота за све људе, да се Европа и свет окрену развоју и примени нових технологија, обнови покиданих ланаца снабдевања, решавању енергетске, прехрамбене, мигрантске и глобалне економско-социјалне кризе. Наглашено је да су мир и безбедност недељиве вредности које једнако припадају свим земљама и народима, без обзира на њихову величину, економску или војну моћ и да је неприхватљиво грађење безбедности једних на рачун безбедности других земаља. Указујући да светски односи доживљавају најдубље промене од краја Другог светског рата, учесници Скупштине су позвали све релеватне чиниоце на прилагођавање реалностима мултиполарног светског поретка што искључује хегемонизам, унилатерализам и привилегије и захтева поштовање равноправности, јачање мултилатерализма и улоге међународног права под окриљем Уједињених нација. Оцењено је да у условима нових трендова у Европи и свету расте значај политике војне неутралности Србије и њене стратегије урвнотежених односа и равноправне сарадње са свим земљама које Србију прихватају као равноправног партнера, посебно са оним које подржавају њен суверенитет и територијални интегритет а решење за покрајину Косово и Метохија виде као аутономију унутар Србије, у складу са резолуцијом СБ УН 1244. ПОВОДОМ ГЛАСАЊА ГРЧКЕ У СЕ
Уздржан глас Грчке према кандидатури Приштине за чланство у Савету Европе (СЕ) није логичан нити принципијелан с обзиром да Грчка не признаје Приштину као државу а неутралношћу омогућава настављање процедуре за њено чланство у СЕ. Такав став је контрапродуктиван јер не уважава чињеницу да је сецесија Приштине резултат тероризма, етничког чишћења и агресије НАТО 1999. са крајњим циљем стварања Велике Албаније. Српска јавност је најмање очекивала да грчка Влада буде jeдина од 5 чланица ЕУ које нису признале тзв. Републику Косово, а која накнадно заузима неутралну позицију. Од владе Грчке, као колевке демократије и балканске земље, очекивало се да покаже више разумевања за животне интересе Србије и значај традиционалног пријатељства српског и грчког народа за зеједничку будућност. Живадин Јовановић ОКВИРНИ ПЛАН РАДА ЗА 2023/24. ГОДИНУ
Београдски форум ће током 2023. и 2024. године наставити сарадњу са сродним удружењима и организацијама из земље и иностранства, промовишући мир, равноправност, демократизацију међународних односа и изградњу мултиполарног светског поретка. Залагаће се за јачање Уједињених нација као најширег демократског светског форума, улоге Савета безбедности као најодговорнијег органа за мир и безбедност као и за поштовање међународног права заснованог на Повељи УН. Посебну пажњу посветиће сарадњи у оквиру Светског савета за мир, као придруженог члана ЕКОСОКА. Форум ће наставити блиску сарадњу са Клубом генерала и адмирала Србије, СУБНОР-ом Србије, Друштвом српских домаћина и другим удружењима сличне програмске оријентације, уз поштовање самосталности и специфичности сваке организације. Полазећи од чињенице да у раду Форума од његовог оснивања учествују и угледни предствници српског расејања са свих континената као и од подршке и помоћи расејања, Форум ће још снажније радити на продубљивању и јачању свестраних веза и поверења између матице и расејања. У том циљу, Форум ће и даље подржати напоре за успостављање Српског дома у Београду као место сусретања, бољег информисања и чувања националног, културног и духовног идентитета. Форум ће наставити сарадњу са надлежним државним органима, Српском православном црквом, научним и образовним институцијама, посебно када је реч о остваривању иницијатива и пројеката Форума и Савета Сабора матице и расејања, као што су подизање Меморијала српским жртвама геноцида у 20. веку, Српског дома, Библиотеке српског расејања, Документационо-истраживачког центра о агресији НАТО и других пројеката од значаја за очување националног, културног и духовног идентитета српског народа. Форум ће се постојано залагати за решавање питања статуса Покрајине Косово и Метохије дијалогом и мирним средствима, уз пуно поштовање Устава Србије, резолуције Савета безбедности 1244, основних принципа Повеље УН и Завршног документа ОЕБС-а. Форум ће и даље одлучно разобличавати све покушаје превара, уцена, ултиматума и понижавања од стране водећих чланица НАТО и ЕУ, усмерених да кршењем међународног праве, Устава и резолуције СБ УН 1244, принуде Србију да призна криминалну творевину као закониту, независну државу. Форум ће се постојано залагати за поштовање Дејтонско-париског споразума, иступаће против његове ревизије и свих покушаја унитаризације Босне и Херцеговине. Пружаће пуну подршку напорима Републике Српске да сачува своје уставне надлежности и идентитет интгегритет гарантован Дејтонско-париским споразумом. Залагаће се за неодложно окончање функције Високог представника утолико пре што је садашњи илегално узурпирао ту дужност. Форум ће и даље подржати напоре за успостављање мира у Украјини, отклањањем узрока сукоба, гарантовањем једнаке безбедности свих држава и народа и поштовањем основних принципа међународних односа. Ангажоваће се на ширењу мреже огранака Форума. Припреме за обележавање 25. годишњице агреесије НАТО на СРЈ марта 2024. године имају приоритетни значај. Припремама ће руководити Организациони одбор састављен од чланова Управног одбора, представника Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а, Друштва српских домаћина, српског расејања и јавних личности из области привреде, науке, културе, медија, цивилног друштва. На обележавање 25. годишњице агресије НАТО биће бити позвани осведочени пријатељи Србије из иностранства међу којима су многи носиоци највиших одликовања Србије. Форум ће наставити своју издавачку активност у складу са финансијским могућностима. Проучиће могућност организовања Форума за економску дипломатију као и организованости за напредно информисање јавности. Форум ће успоставити Повељу равноправности која ће се додељивати домаћим и страним личностима за посебан допринос идејама равноправности, поштовања универзалних принципа међународног права и демократских односа међу државама и народима. ДОБРОВОЉНИ ТАЛАЦ
Србија је добровољни талац „јединог пута“: на сваком семафору прихвата нова правила, ПРЕДВИДИВА ПОЛИТИКА
Једног дана лицемери, гаулајтери и лажови, другог дана стратешки партнери, донатори и пријатељи! Редовна годишња скупштина Беофорума 22. април 2023.
У суботу, 22. априла 2023. године одржана је редовна годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних и тиме обележено 23 године од његовог оснивања. У пуној сали Скупштине општине Врачар, поред осталих присуствовали су и епископ топлички г. Петар, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, као и ђакон Владимир Антић изасланик епископа Бачког господина Иринеја. Скупштини су присуствовали и амбасадор Кубе Његова екселенција Леиде Ернесто Родригес Ернандес, представник руске амбасаде у Београду саветник Михаил Генералов, представници српске дијаспоре међу којима и председница Управног одбора Удружења "Фонд дијаспора за матицу" др Љиљана Вернер из Хановера као и господин Рајко Радичевић, представник Срба из Чешке. Учеснике скупа је поздравио епископ топлички епископ топлички г. Петар, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија. У дискусији су учествовали проф. Велимир Недељковић, саветник у адвокатској канцеларији Алексић из Ниша који се бави еколошким последицама НАТО агресије; адвокат Горан Алексић из Ниша; Бранислав Тапушковић, познати београдски адвокат и amicus curiae у Хашком трибуналу; представник Клуба генерала и адмирала Србије генерал Лука Кастратовић; генерал Слободан Петковић и други. Скупштини су присуствовали и Никола Шаиновић, представници Срба Косова и Метохије и Српског културног клуба СербиКа из Гњилана, пријатељи из Друштва српско-кубанског пријатељства и други. Присуствовали су и представници огранака Београдског форума из осталих крајева Србије - из Ниша, Ћуприје, Зрењанина и других места, представници пријатељских организација СУБНОР-а Србије, Друштва српских домаћина и осталих. Извештај о раду је поднео директор Драгутин Брчин, Извештај надзорног одбора Славољуб Матић. Оквирни план рада је представила потпредседница Скупштине Београдског форума Милица Арежина. На седници је изабрано ново руководство Београдског форума. За председника Београдског форума поново је изабран Живадин Јовановић, за председника Скупштине амбасадор Драгомир Вучићевић, за директора Драгутин Брчин. Међу петнаест чланова Управног одбора једна трећина је новоизабраних углавном млађих српских интелектуалаца афирмисаних како у својим професијама, тако и у јавној делатности. Скупштини се обратио новоизабрани председник форума Живадин Јовановић. У прилогу достављамо план рада за 2023. и 2024. годину. ПОРЕДАК И ПРАВИЛА - ПОКУШАЈ КОДИФИКАЦИЈЕ ПРАВИЛА
Правило 1. Свет се дели на демократију и аутократију. Демократија је увек у праву. Аутократија је увек ван закона. Правило 2. Демократија се организује на националном, регионалном и глобалном плану. Глобалном демократијом управља Врховна демократија (у даљем тексту ВД) по принципу демократског централизма, регионалном демократијом специјални изасланици, а националном демократијом амбасадори ВД.
Мањински део власти припада влади сваке земље чији састав самостално проглашава национални парламенат, уз претходну сагласност амбасадора ВД. Правило 3. Постоје демократије по положају, наслеђем и стицањем по процедури, у складу са правилима. Листе демократских и аутократских држава утврђује и повремено, сходно указаним потребама, објављује ВД. Аутократије које претендују на статус демократије пролазе статус кандидата чије трајање зависи од напретка у прихватању интереса ВД као својих сопствених и креативног и одрживог исказивања лојалности. Правило 4. Свака земља слободно и суверено утврђује и спроводи своју унутрашњу и спољну политику у складу са интересима ВД. Свака земља има загарантовано право на суверенитет и територијлни интегритет када је то у складу са интересима ВД. Сецесије од демократских држава представљају најгрубље кршење правила, угрожавју демократију и нису прихватљиве. Сецесије од аутократских држава представљају ширење демократије и јачање система владавине правила, отуда их на сваки начин треба охрабривати. Правило 5. Агресије су својство аутократије које демократија најоштрије осуђује и спречава. Демократије, на челу са ВД, шире и бране демократске вредности, људска права, бољи живот и друге тековине, у складу са правилима. Употреба војне силе у хуманитарне сврхе, за ширење демократије, људских права и бољег живота је у искључивој надлежности демократије. Правило 6. Да ли нека земља поштује принцип владавине правила и људских права зависи од оцене да ли је у стању да гарантује одрживост слободе деловања корпорација, обавештајних агенција, медија и невладиних организција ВД, на једној, као и да ли су баријере против водећих аутократија довољно високе, на другој страни. Висина баријера из претходног става не мора бити прописана, али се мора ефикасно примeњивати. Правило 7. Недопустива је и кажњива ауторитарна контрола извора енергената, стратешких минерала, стратешких комуникација и велика тржишта. Неотуђиво је право демократије на употребу свих расположивих средстава, укључујући војна, како би се ти ресурси ставили у функцију ширења демократије у свим правцима, посебно на Исток. Правило 8. ВД се обавезује да своје захтеве или обавезне инструкције другим демократијама или кандидатима за демократију неће уручивати писаним путем. Изузетно ВД своје захтеве може испоручити у писаном облику ради избегавања велике штете или пропуштања изванредне прилике у корист демократије, али и тада уз обавезу чувања угледа и части циљаног субјекта. Демократије и кандидати за демокртију се обавезују да, одговорним и креативним тумачењем интерса ВД и променом свести народа, обезбеде прихватање и ефикасну имплеменатацију интереса ВД као приоритетних сопствених националних и државних интереса. Правило 9. Етничко чишћење је апсолутно неприхватљиво и за најоштрију осуду. Изузетно, етничко чишћење може бити политички целисходно. (Случај за студирање: етничко протеривање око 250.000 Срба са КиМ). Правило 10. Врховна демократија је креатор реалности по вољи свевишњег. Реалност по којој се регулишу међународни односи и проблеми је све оно што ВД прогласи за реалност. У случају сукоба са чињеницама и истином, у интересу ефикасности и предвидивости, предност има проглашена реалност. Повеља УН и међународно јавно право уопште имају субсидијарни карактер. У случају сукоба међународног права и правила, предност имају правила. Обавезна тумачења Правила даје ВД.
Западно балкански "Квад" - Живадин Јовановић
Западно балкански "Квад" је англо-америчко упозорење Србији да мора признати тзв. Косово, увести санкције Русији и ући у НАТО. Једини исправни одговор Србије јесте одлучна приврженост свом Уставу, међународном праву, Резолуцији СБ УН 1244, војној неутралности и принципијелној неприхватљивости једностраних и незаконитих санкција. Не смеју се давати поводи за помисао да је било који од наврдених елемената државне стратегије привременог карактера. Иступања појединаца из Владе супротна државној стратегији, остављају утисак нејединства и колебљивости изазивају пометњу и забринутост. Затезање око успостављања ЗСО није последица некооперативности Куртија већ англо-америчке тактике изнуђивања признања и сагласности Србије са чланством тзв. Косова у УН. Лидери одрешених чланица НАТО не желе Србију и Србе на КиМ. Да није тога, око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца, одавно би се слободно и безбедно вратили на своја огњишта и имања на КиМ. Курти је амерички прокси играч у геостратешком сценарију комадања Срба и Србије, као што су били и сви његови претходници. Инвестиције, донације, бољи живот, чланство "на дохват руке", обећања атеста "за храброст" и "визионарсто" део су метода увлачења у решења штетна за Србију и српски народ. Ових дана дипломате ЕУ, у својој не нарочито инвентивној офанзиви шармирања грађана Србије, не силазе са наших ТВ екрана. Нема цене коју не би платили, ни обећања које не би дали, само да им народ поверује да је за Србију најбоље да слуша САД/ НАТО/ ЕУ. Срећом народ памти. Није превише богат ни моћан да би се спорио, али ни сиромах који би трпео понижење. Живадин Јовановић Редовна Скупштине Београдског форума
Поштовани чланови и пријатељи Београдског форума, У прилогу Вам достављамо позивно писмо поводом одржавања редовне Скупштине Београдског форума у суботу 22. априла 2023. године.
Грешка у карактеру
Нашу привреду, инфраструктуру и здравље су разорили бомбама 1999., КиМ су отели силом и прогласили да припада другоме, оно што је преостало узели су демократизацијом, транзицијом и реструктуирањем, али наш народ и даље им не верује и незахвалан је! Живадин Јовановић Самит демократија
Бајден другим "самитом демократија" жели да: - импресионира америчку и ширу јавност наводном међународном подршком у кампању за реизбор за други мандат, Не постоји ниједан доказ да је Бајден икада подржао било који легитиман интерес српског народа. Постоји обиље доказа да је најгрубље вређао српски народ без обзира што је био свестан да су српски и амерички народ савезници. "Самит демократија" под дирегентском палицом Џоа Бајдена, таквог какав јесте, симбол је посрнућа слободе, демократије и западне цивилизације уопште, америчке у првом реду. Живадин Јовановић Ко руши Европу?
Слепо следећи америчку стратегију ширења на Исток, европска политичка елита дестабилизује и руши Европу, а не некакви "Путинови спавачи". Прича о "Путиновим спавачима" који наводно руководе социјално политичким бунтом европских маса је велико понижавање европске цивилизације и медиокритетско забијање главе у песак да се прикрију немоћ и пораз политике санкција и изолације Русије. Стратегија тзв. обуздавања Русије и Кине је синоним за заостајање Европе на мултиполарном путу. Закључак: на Западу ништа ново. Живадин Јовановић УТИСАК ?
"У светском правном поретку резолуција Савета безбедности УН 1244 има статус одлуке највеће правне снаге. Откуда онда утисак да је за Србију та резолуција мање значајна него Шолц-Макронов план? Хоће ли Шолц и Макрон (ЕУ) обезбедити да око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца остваре своје право на слободан и безбедан повратак на њихова огњишта и имања на Косову и Метохији? Какву нам поруку шаљу они који уочи сваког круга разговора затворе по неког од виђенијих Срба или спроведу неку антисрпску рацију на Косову и Метохији?" Живадин Јовановић ЗИДОВИ
"Један бетонски зид - Берлински - срушен је пре више од 30 година. Други, транс-континентални, грађен је после тога од Балтика, преко и Кавказа до Блиског Истока. Иако голим оком тешко видљив, нови зид далеко је трагичнији од свог Берлинског претходника. Зидови у главама (хегемона) најтеже се демонтирају." Живадин Јовановић ИЗАБРАТИ КОЕГЗИСТЕНЦИЈУ
Глобални односи су у транзицији. Две моћне назови демократије, САД и ЕУ, настоје да ширењем одрже глобалну униполарну хегемонију. Истовремено две моћне назови ауторитарне силе, Русија и Кина, све тешње сарађују у изградњи глобалног мултиполарног демократског поретка. Пошто је у транзицији коегзистенција неминовност, природно и логично стање, зашто би икоме сметало да то буде и обострани избор, утолико пре што позитивна искуства и одређени принципи постоје а могу се и прилагодиту и допунити?" Живадин Јовановић Округли сто „Агресија НАТО – 24 године после“
Данас, 23. марта 2023. године одржан је Округли сто под називом „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. На Округлом столу су говорили: генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији; Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века. Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа. Присуствовао је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. Округлом столу су присуствовали и амбасадори више пријатељских земаља, већи број народних посланика Народне Скупштине Србије и угледни културни, друштвени и научни радници.
Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела; Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије; Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине. Интегрална излагања биће доступна на интернет страници Београдског форума за свет равноправних www.beoforum.rs.
Млађен Цицовић, шеф Представништва Републике Српске у Србији
обраћање на округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“ ,23.03.2023.г., велика сала Дом Војске Србије, у 11.00 сати Овај дан, као дан сјећања на бестијално бомбардовање Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом , од стране Америке и њених сателита из Европске унује сабраних у НАТО, истовремено је и дан који Србе из Републике Српске подсјећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску. Увјерен сам да у оваквим приликама, не само сјећања на жртве бестијалног бомбардовања Срба, Републике Српске и Србије него и аналитичног промишљања разлога, трајања и ужасних посљедица тог бомбардовања, ваља нагласити да је то бомбардовање - као израз највулгарније мржње према српском народу у трећој Југославији - имало своје дубоке коријене у прошлости. Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, па неизљечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их је и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум па умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата колективноиг Запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, а друга страна је печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, а то значи и против свог континента, против Европе. Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсјећа, па и данас, да Европска унија и Европа нису исто; та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дијели њене историјске, културне и моралне вриједности. Велики, рекао бих пресудан значај историјских, културних и моралних вриједности једног народа јесте, прије и изнад свега, оно што га чини таквим у сваком опредјељењу, и у народном и државном послу, а колико су они код словенских народа били и јесу изражени говори, поред осталог, и чувена „Доктрина америчке борбе против Истока“, америчке а то истовремено значи и свезападне доктрине против словенских народа. У тој доктрини, базираној на свесловенској мржњи непојамних размјера, први на удару су историјско памћење, па култура и културан начин вредновања оног што се пружа народу као истинско стваралаштво, те морални кодекси понашања од кућних послова до државних одлука и стремљења, у којима је православна вјера и узор и опомена. Имајући све то у виду, увијек посебно наглашавам, па и сада: значај српског једниства, јединства свих Срба у његовању културе сјећања, очувања наше вјере православне, нашег језика и писма, као и јединствености културног и информативног простора са двије стране Дрине и посебно брижног његовања историјских вриједности из којих је израсла вертикала свесрпског постојања и трајања. Ово говорим и понаваљам у најдубљем увјерењу да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима. Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности. Живјела Србија. Полагање цвећа и венаца на Ташмајдану и на Ушћу
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
На споменик деци - жртвама НАТО агресије, на Ташмајдану цвеће су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић и менаџер града Београда Мирослав Чучковић. Венце је на оба споменика положио је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. На позив Београдског форума за свет равноправних, венце су положили и амбасадори пријатељских земаља: амбасадор Белорусије Валериј Бриљов, амбасадор Русије Федерације Александар Боцан-Харченко, амбасадор Боливарске Републике Венецуеле Димас Хесус Алваренда Гера, амбасадор Кубе Леиде Ернесто Родригез Ернандез. Што се тиче друштвених организација, венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије, Удружења "Фонд дијаспора за матицу", Друштва српских домаћина, студентске организације Правног факултета и Факултета политичких наука, извиђачке организације Новог Београда, Социјалистичка партија Србије и друге политичке странке и покрети. У име Београдског форума за свет равноправних цвеће је положила делегација на челу са председником Форума Живадином Јовановићем. У име Клуба генерала и адмирала Србије, делегацију је предводио генерал Миломир Миладиновић. У име СУБНОР-а Србије, делегацију је предводио председник организације, генерал Видосав Ковачевић. У име Друштва српских домаћина, проф. др Миладин Шеварлић. У име српске дијаспоре, Удружења "Фонд дијаспора за матицу" и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука "Сања Миленковић", венце су положили др Љиљана Вернер из Хановера, др Мирко Луковић, српски научник из Швајцарске и Слободан Аћимовић. Код Споменика свим жртвама агресије НАТО, након полагања цвећа, великом броју присутних грађана и делегација обратио се ранији председник Владе Републике Србије и ранији потпредседник Савезне владе СРЈ, господин Никола Шаиновић. Ово је било подсећање на око 4000 жртава палих током агресије НАТО, од којих је три четвртине цивила и 78-оро деце од једне и по године, колико је имала Милица Ракић из Батајнице, до 18 година колико је имала млада српска математичарка Сања Миленковић из Варварина. Запажено је далеко веће присуство грађана и учешће омладине у овим манифестацијама у односу на раније сличне прилике.
Округли сто „Агресија НАТО – 24 године после“
Данас, 23. марта 2023. године одржан је Округли сто под називом „Агресија НАТО – 24 године после“, који су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина. На Округлом столу су говорили: генерал Миломир Миладиновић, председник Клуба генерала и адмирала Србије; Никола Шаиновић, ранији потпредседник Савезне владе СРЈ у време агресије НАТО; Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; проф. др Миладин Шеварлић, председник Извршног одбора Друштва српских домаћина; др Момчило Вуксановић, председник Српског националног савјета Црне Горе; Млађен Цицовић, шеф Представништа Републике Српске у Србији; Новак Бјелић, генерални директор комбината «Трепче» у последњој декади XX века. Округлом столу, у свечаној сали Дома Војске Србије присуствовао је велики број чланова и симпатизера организација домаћина овог скупа. Присуствовао је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић. Округлом столу су присуствовали и амбасадори више пријатељских земаља, већи број народних посланика Народне Скупштине Србије и угледни културни, друштвени и научни радници.
Први, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других оружја чија је употреба забрањена међународним конвенцијама током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела; Други, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије; Трећи, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине. Интегрална излагања биће доступна на интернет страници Београдског форума за свет равноправних www.beoforum.rs. Информативна служба Беофорума ЗБОГ БУДУЋНОСТИ - Живадин Јовановић
Живадин Јовановић, Реч на Округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“, одржаном 23. марта 2023. године у Дому Војске Србије
Протекло је готово четврт века од агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4.000 а рањено двоструко више наших суграђана. Три четвртине страдалих су цивили међу којима је и велики број деце, од мале Милице Ракић, из Батајнице до средњошколке Сање Миленковић, из Варварина, српске шампионке у математици. Колико је жртава закаснелих последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, хемијских токсичких средстава и нексплодираних касетних бомби, тешко да ћемо икада прецизно утврдити. Због свих њих смо се окупили и окупљамо, како данас и овде Живадин, тако сваке године и широм земље, широм Европе и других континената, гдегод нас има. Њима, палим херојима одбране, свим недужним жртвама, данас се клањамо, њима данас упућујемо наше мисли и молитве. Србија се још увек није опоравила – ни духовно од бола и неправде, ни материјално. У самом језгру Београда и даље пролазимо поред разорених здања чије нас зјапеће руине подсећају на дела наших партнера. Хвалимо њихове донације, још увек не постављамо најављиване па заборављене захтеве за ратну штету. Колико је то израз тежње да будемо конструктивни, реални и поштовани, тешко је рећи. Можда би било добро да се рушевине здања Генералштаба и МУП-а Србије прогласе и заштите као споменици културе, не само зато што то захтева мање средстава, него зато што би то вероватно имало више смисла него реконструкција или изградња нових здања. Био је то злочин против мира и човечности, против земље која није представљала никакву опасност ни за кога, најмање за НАТО, или њене чланице. Није пуко понављање истине када и данас кажемо да је агресија НАТО извршена кршењем основних принципа међународних односа, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Париске Повеље; када кажемо, да је НАТО, пет ипо деценија после краја Другог светског рата, вратио рат на европско тле; да су бомбе и крстареће ракете убијале грађане Србије али да су биле намењене и другима; да су истовремено разарале европску и светску архитектуру безбедности и сарадње; да је то, у суштини, био рат против Европе у коме је и сасма Европа учествовала; да је то био преседан за освајачке ратове и преврате у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток и тзв. демократизације; да је НАТО агресијом на Србију и Црну Гору (СРЈ) своју јубиларну 50. годишњицу обележио преласком из одбрамбеног и регионалног у освајачки савез глобалних хегемонистичких циљева. Када све то понављамо 24 године после, то је најмање због навике, ритуала или робовања прошлости, то је искључиво због садашњости и будућности. Због мира, безбедности и напретка као једнаких и недељивих вредности свих народа и земаља. Чинимо то и зато што нас управо данас ставови из Брисла, Охрида, Вашингтона и других дестинација, опомињу да се агресија на Србију наставља другим средствима али са истим циљем – да се цео српски српски народ на Балкану обесправи и понизи, да се трајно удаљи од традиционалних пријатеља и њихове подршке и да се одрекне свог државног права на покрајину Косово и Метохију. Протекло време и савремена дешавања недвосмислено потврђују да је прави циљ агресије био – отимање Косова и Метохије од Србије, збацивање председника Слободана Милошевића и претварање Балкана, у одскочну базу за поход на Исток. Уверен сам да је, с обзиром на сва досадашња искуства и трендове дубоких промена у глобалним односима, најбољи пут за Србију је реафирмисање независне, неутралне и уравнотежене спољне политике, чување и учвршћивање односа са традиционалним пријатељима и савезницима и отвореност за равноправне односе и сарадњу са свим земљама и интеграцијама које прихватају Србију као равноправног партнера. Праведно, и одрживо решење статуса за покрајину Косово и Метохију могуће је само уз доследну примену Устава Србије, основних принципа међународног права и Резолуције СБ УН 1244 која је трајна и неотклоњива правна обавеза. Једино такво решење може бити у интересу трајног мира, безбедности и сарадње. Сваки други силом, претњама и уценама наметнути статус, без обзира на форму, не може се се претворити у право или компромис, нити може постати прилог миру. Напротив. Дозволите ми да предложим да са овог скупа упутимо три молбе: Прва, да се обнови рад Скупштинске комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО и Владиног интерресорног тела; Друга, да се до обележавања 25. годишњице агресије НАТО марта идуће године, оконча рад на утврђивању списка свих цивилних жртава агресије; И треће, да се изврши анализа обраде наставне јединице о агресији НАТО у свим уџбеницима свих нивоа образовања и обезбеди очување истине. Надам се да нема потребе да ове предлоге ближе образлажем. Хвала! ГЛОБАЛНА ПРЕКРЕТНИЦА - Аресија НАТО на Југославију 1999.
Напад НАТО 1999. на Србију (СРЈ) је парадигма свеобухватног посрнућа Европе. Био је то напад на Европу, њен идентитет и аутономиоју, на европску и глобалну архитектуру безбедности. Остаће заувек записано да је Европа 1999. учествовала у рату против себе, своје аутономије и интереса. Ако данас нема снаге да се окрене себи већ је принуђена да се задовољи улогом пратиље, то је зато што се 1999. сасвим предала англо-америчкој доминацији. Враћање Европе себи, свом миру, безбедности и својој цивилизацији, кад-тад мора да обухвати и дубоко преиспитивање односа према српском народу на Балкану, према Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије. Овог 24. марта, Београдски форум за свет равноправних, Савез генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана СУБНОР Србије и нека друга независна удружења и трустови мозгова, обележиће 24. годишњицу агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору (Савезна Република Југославија), одавање почасти херојима палим у одбрани земље као и свим жртвама овог незаконитог и кривичног дела. Данас, 24. године од почетка 78-дневне агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ) опште је прприхваћена оцена да је, та агресија извршена без мандата Савета безбедности УН, кршењем основних принципа међународног права, укључујући и кршење Повеље Уједињених нација. Имајући у виду да Југославија није представљала претњу ниједној држави чланици НАТО-а, руководство НАТО-а је нападом на СРЈ, прекршило чак и сопствени оснивачки акт од 1949. године, док су земље чланице НАТО-а истовремено прекршиле сопствене уставе улазећ,и у рат без овлашћења својих парламената. На НАТО конференцији на високом нивоу одржаној у Братислави, од 20. до 30. априла 2000. године, дакле, само неколико месеци по окончању агресије, представници САД су својим савезницима и тадашњим кандидатима за чланство у НАТО-у, експлицитно потврдили три важна мотива за „рат против Југославије“: прво, да се Покрајина Косово и Метохија одузме од Србије и прогласи посебном, независном државом; друго, да се претвори у базу за стално стационирање америчких трупа; и, треће, да се успостави преседан за војне интервенције широм света без тражења мандата СБ УН. Доказ за то представља писани извештај Вилија Вимера, немачког политичара (ЦДУ) и државног секретра за одбрану, канцелчару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000. у коме се поред осталог, наводи: да су амерички представници, иначе организатори конференције, већ тада поставили савезницима захтев да «што је могуће брже, изврше признање независне државе Косово»; да је «рат против Југославије вођен да би се исправила једна грешка генерала Двајта Ајзенхауера» из Другог светског рата, (није инсистирао да Стаљин прихвати распоређивање америчких трупа на Балкану, већ се задовољио њиховим распоређивањем на удаљенијем Апенинском полуострву); и да је «јасно да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба». Вимеров извештај, изузетно вредан историјски извор, уз његову сагласност, у целини је објављен у публикацији Београдског форума за свет равноправних «Актуелна питања спољне политике», (стр. 73-77), фебруара 2007. Осим става да је напад на Југославију био у функцији да се «тамо, из стратешких разлога, накнадно стационирају амерички војници», Вимер не наводи да су амерички званичници навели било који други разлог за свој напад. Док су НАТОизовани медији агресију лажно представљали као „хуманитарну интервенцију“, у својој суштини то био рат за геополитичку експанзију НАТО/САД на Исток, ближе ка руским границама, постављајући преседан и за друге агресије које су уследиле – на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију… Успостављање једне од највећих америчких војних база ван територије САД, базе «Бондстил», у близини Урошевца, Косово и Метохија, била је само прва карика у дугом ланцу нових америчких војних база успостављених у средњој и источној Европи у међувремену – Бугарска (3), Румунија (3), Пољска (неколико и више њих). На територијама нових чланица и кандидата за чланство у НАТО, у међувремену су успостављене или се граде ваздушне, противракетне, пешадијске, поморске, сајбер и друге војне базе, центри за обуку и други објекти САД и НАТО-а - у Албанији, Естонији, Грузији, Мађарској, Хрватској, Црној Гори, Летонији, Литванији, Пољској, Словачкој, Северној Македонији). Од пада Берлинског зида 1989., који је најављиван и очекиван као историјска прекретница ка миру, стабилности, демократији и благостању за све народе Европе и света, Европа је убрзо претворена у највећу концентрацију страних војних база и војног арсенала, укључујући нуклеарни, у историји цивилизације. Неупоредиво већа него у време када су хладни рат, блоковска и идеолошка конфронтација представљали врхунац претње. Зато повремене оцене појединих медија и аналитичара да се Европа и свет налазе у новом хладном рату представљају велико потцењивање стварних опасности са којима је чиовечанство данас суочено. Агресијом 1999. на Југославију НАТО не носи неславни примат што је први вратио рат на тло Европе после Другог светског рарта већ је истовремено дао изузетан подстицај процесу свеобухватне милитаризације Старог континента, и глобалних односа. Све земље чланице су ћутке пришле извршавању налога о издвајању 2% свог БДП-а на војну потрошњу, поједине и далеко више, дајући својим већим наруџбинама нови замајац америчком војно-индустријском комплексу. Прихватиле су, такође, да прилагоде целокупну цивилну инфраструктуру новим војним стандардсима, да ограниче продају великих компанија потенцијалним инвеститорима само из земаља чланица ЕУ и НАТО („из безбедносних разлога ”), да не увозе нове технологије од „непоузданих добављача” (нпр. 5Г), да не купују енергенте од добављача који их, наводно, користе „да поткопају безбедност Европе”. Те 1999. године, ракете, укључујући и оне са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, падале су на Србију и Црну Гору, убијајући њихове грађане и уништавајући њихове привреде. Од око 4.000 страдалих и 6.000 рањених људи, три четвртине су били цивили, међу којима је било и много деце, од оних у бомбардованим породилиштима и мале Милице Ракић из Батајнице, до гимназијалке, математичког шампиона Сање Миленковић, из Варварина. Колико их је умрло од последица тешког рањавања, од осиромашеног уранијума, закаснелих експлозија касетних бомби – тешко да ће се икада прецизно утврдити. Србија још увек покушава да се опорави од огромних економских и друштвених губитака. Београд и други већи градови, чак иу самим градским језгрима, и даље живе поред аветињнских рушевима, укључујући и рушевине важних владиних и других јавних здања које је разорио НАТО. У исто време, агресија НАТО-а на Србију и Црну Гору (СРЈ) уништила је целокупну архитектуру безбедности и сарадње Европе и света, поништивши Техеран, Јалту, Потсдам, Хелсинки и многе друге стубове архитектуре безбедности и сарадње у Европи и свету успосџтављене на резултатима Другог светског рата. Чему хаос, неизвесност и претње уништењем и самоуништењем? Шта су, а шта треба да буду одлике примерног вођства и изузетности? Можемо ли кренути пут мира, стабилности и напретка за све ако не кренемо од узрока нестабилности и сукоба? Можемо ли утврдити узроке јадног стања у Европи заобилазећи стратегију хегемонизма, похлепе за туђим и ширења на Исток која је у основи агресије НАТО на Југославију 1999. и уцена према Србији 24 године после? НАТО агресија је окончана Резолуцијом 1244 СБ УН(1999), гарантујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ (Србије) и суштинску аутономију покрајине Косово и Метохија у саставу Србије. Агресија је, међутим, од тада настављена другим средствима. Циљ да се Србији одузме аутономна покрајина Косово и Метохија сада се спроводи у новом оквиру. Док је Покрајина била под мандатом УН-а и управљањем УНМИК-а и КФОР-а, састављеним, углавном, од трупа НАТО-а овлашћених да гарантују једнаку безбедност за све, око 250.000 Срба и других неалбанаца је етнички очишћено, њихове куће спаљене, а земљиште и имовина конфискована и узурпирана. Бивше руководство терористичке Ослободилачке војске Косова (ОВК) је 2008. године прогласило једнострано отцепљење. Земље НАТО-а и Европске уније, са изузетком Шпаније, Румуније, Словачке, Грчке и Кипра, биле су прве које су признале једнострано илегално отцепљење. Србија се налази под невиђеним притиском САД/ НАТО/ ЕУ да фактички призна то отцепљење, да се не противи чланству Косова у међународним организацијама, укључујући УН, да успостави добросуседске односе засноване на равноправности, поштовања суверенитета и територијалног интегритета, да призна државне и националне симболе и да успостави квазидипломатске односе са својом Покрајином. Да, наводно, у интересу мира, призна да је легално оно што јој је силом отето! Под плаштом „нормализације односа“ Запад, предвођен САД, заправо настоји да обавеже Србију да де факто призна нову државу Косово која је настала као резултат агресије НАТО-а 1999. године. Обећања чланства у ЕУ, инвестиција и донација користе се да се Србија намами да призна отцепљење дела своје државне територије, да се одрекне животних интереса заснованих на међународном праву, Повељи УН, гаранцијама СБ УН – да погази сопствени Устав, да се одрекне идентитета, независности и националног достојанства. Сви ови захтеви садржани су у такозваном „Споразуму о путу нормализације односа између Косова и Србије“ представљеном Србији 27. фебруара 2023. године и потврђеном 18. марта 2023. године у Охриду, Северна Македонија, у форми мање-више отвореног ултиматума. Занимљив је календар који предвиђа да ће овај ултиматум, уз претње економским, финансијским и другим мерама и ограничењима у случају неприхватања, потврдити највиши орган ЕУ - Европски савет, 24. марта 2023. године, датум када је пре тачно двадесет четири године НАТО почео злочиначко бомбардовање Београда, Приштине и других градова широм Србије. Прави разлози за све ово су: Да Косово стекне право да се учлани у НАТО-у и да се уједини са Албанијом; успостављање потпуне НАТОизације Балкана, обухватајући и Србију и Босну и Херцеговину као једине БЈР које нису чланице НАТО; елиминисање руског и кинеског присуства на Балкану; окретање Србије против Русије и Кине као «носилаца малигног утицаја»; отклањање разлога што пет држава чланица ЕУ (Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка, Кипар) и четири чланице НАТО (наведене, осим Кипра) не признају једнострано илегално отцепљење Косова да би се, по предвиђањима руководства ових интеграција, повратило јединство савезника. НАТО агресија на Србију и Црну Гору (СРЈ) 1999. била је прекретница у трансформацији Северноатлантске алијансе из дефанзивне у агресивну, од делимично аутономне Европе у потпуно потчињену у функцији глобалне конфронтације «колективног Запада», на челу са САД, против Русије и Кине. Интерес Србије је мир. Ако има истине у томе да је агресија НАТО на Југославију представљала највиши домет ароганције и необуздабности лидера униполарног светског поретка, онда је бар исто толико тачно да је то уједно био позив на буђење и акцију свима који верују у нови демократски светски поредак заснован на сувереној равноправности, слободи и једнаким шансама за напредак свих народа. Херојска одбрана једне мале европске земље и достојанство њеног народа су вредности којима се треба дичити и које треба чувати као највећу драгоценост. Речима и делом. Живадин Јовановић, КАЛУПИ ЗА САКАЋЕЊЕ
Не дајмо алиби онима који сматрају да смо лакоми, поводљиви и да брзо заборављамо зла и понижења која нам наносе! Помозимо им да се тргну: Вратимо се праву, резолуцији СБ УН 1244 и Уставу. На делу. Ако су у Охриду једни мењали свој а други туђи устав, то је њихов избор. Србија не купује ни нове ни коришћене калупе за сакаћење. Живадин Јовановић 24 ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ (СРЈ) ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
24. МАРТ 1999 – 24. МАРТ 2023. Поштовани пријатељи, И ове, 2023. године, као и свих претходних година, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у сарадњи са другим независним удружењима и организацијама, обележавају годишњицу почетка агресије НАТО пакта на СРЈ, односно, Србију и Црну Гору. Одаћемо почаст свим жртвама агресије НАТО и изразити поштовање и захвалност легендарним херојима одбране. Част нам је да Вас позовемо да нам се придружите у следећим активностима: ЧЕТВРТАК, 23. МАРТ 2023. 11:00 ОКРУГЛИ СТО «АГРЕСИЈА НАТО – 24 ГОДИНЕ ПОСЛЕ» Велика сала Дома Војске Србије Говоре: ПЕТАК, 24. МАРТ 2023. 11:00 СВЕЧАНО ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА И ВЕНАЦА код споменика Деци-жртвама агресије НАТО 12:00 СВЕЧАНО ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА И ВЕНАЦА
С поштовањем, Живадин Јовановић, О САНКЦИЈАМА И ДИЈАЛОГУ
Београдски форум за свет равноправних подржава званични принципијелни став највиших државних институција да Србија не уводи било какве санкције Русији. Српски народ је 90-тих година прошлог века искусио најтеже неправедне санкције у новијој историји цивилизације чије нехумане последице и данас осећа. Зато, свакоме треба да буде јасно зашто Србија не жели да ишта слично искуси било који народ или земља. Србија не може против воље свог народа да уводи санкције Русији само зато што је то у интересу водећих земаља Запада – чланица ЕУ и НАТО. Тако нешто не би ни најмање допринело окончању сукоба у Украјини али би свакако било велико понижење за Србију као стару европску државу која је своју принципијелност, моралну чврстину и приврженост миру, исказивала увек када је то било најтеже за човечанство, укључујући њен немерљив допринос победи над наци-фашизмом у Другом светском рату. Санкције Запада против Русије нису засноване на међународном праву, нити их је усвојио Савет безбедности УН који је једино овлашћени орган за предузимање мера принуде. Зато су те санкције једностране и незаконите. Србија је опредељена за мир дијалогом, правом, истим стандардима и отклањањем узрока сукоба. Санкције нису средство мира већ политике силе, конфорнтације и економско-социјалног изнуривања. Санкције против Русије и поред огромних притисака њихових носилаца, није прихватило три четвртине чланица светске заједнице, међу којима су и све земље растуће економске и политичке моћи као што су Кина, Индија, Бразил, ЈАР, Египат, Сауди Арабија и многе друге, које су изабрале пут новог, мултиполараног свтског поретка заснованог на демократским принципима суверене равноправности, немешања и мирољубиве коегзистенције. Србија као суверена, независна, војно неутрална и мирољубива нема традицију нити интереса да послушнички следи било чије дупле стандарде, захтеве, средства и методе који воде конфронтацији, глобалној економско-финансијско-социјалној кризи и продубљивању дестбилизације. Методе новог хладног рата, неоколонијализма и хегемонизма нису прихватљиве народу Србије као ни другим мирољубивим народима света. Београдски форум сматра да све захтеве, притиске и претње Србији због неувођења санкција Русији треба окарактерисати као апсолутно неприхватљиво мешање у питања суверенитета и независности земље и одлучно одбити. Форум сматра да су циљеви нисилаца политике притисака и уцена: скретсање Србије са пута досадашње политике независности и слободног избора спољно-политичких партнера; гурање Србије у сукоб са Русијом као сталном чланицом СБ УН, традиционалним пријатељем, савезником у најтежим временима и стратешким партнером; сврставање Србије уз носиоце геостратешке стратегије ширења Запада на Исток, хегемонзма, и неокоолонијализма; понижавање Србије у очима партнера земаља Глобалног Југа, односно, несврстаних, посебно, оних земаља које нису признале једнострано, илегално отцепљење Приштине а које чине светску већину; сламање одбране суверенитета и територијалног интегритета у складу са Уставом, Повељом УН и резолуцијом СБ УН 1244 и предаја судбине земље у руке оних који су одговорни сепаратизам и тероризам и злочиначку оружану агресију НАТО-а 1999. чију 24. годишњицу обележавамо управо ових дана. Београдски Форум подсећа да су носиоци садашње политике притисака и уцена ретко када у новијој историји показивали разумевање или поштовање животних интереса Србије и српског народа. Раздробљеност и обесправљеност српског народа и територија; стотине хиљада расељених којима су и данас ускраћена права на слободан и безбедан повратак; десетине, ако не стотине милијарди долара или евра вредне отете имовине, економских и природних богатстава – тек су део сведочанстава о њиховим намерама, плановима и мерило поузданости обећања. У садашњим условима глобалних сучељавања њихова грамзива неоколонијална геополитика је толико огољена - да је потпуно јасно да не постоје ни елементарни услови за принципијелно, праведно и одрживо решење питања статуса Покрајине Косово и Метохија. Дијалог под окриљем ЕУ и обећање чланства у ЕУ су претворени у механизам за изнуђивање признања једностраног насилног отцепљења. «Нормализација односа Косова и Србије» је провидна скривалица Запада за «међусобно признање». Ултиматум „по моделу две Немачке“, у плашту „Предлога ЕУ, уз подршку САД“ представља покушај историјске преваре. Мирно и праведно и одрживо решење које уважава и мири интересе свих релевантних чинилаца није на видику. Свако ко захтева да се Србија удаљи од било којег провереног пријатеља или савезника, да прихвати одговорност за сва зла на подручју бивше СФРЈ, да амнестира одговорне за агресију и сецесију, да одустане од захтева за слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца на њихова имања, да одустане од поштовања резолуције СБ УН 1244 као једине основе и оквира за постизање праведног и одрживог решења Косову и Метохији – очекује, у ствари, да Србија днашњим и будућим генерацијама веже руке – што се не може прихватити. Београдски форум је најдубље уверен да су Устав Србије, међународно право и посебно резолуција СБ УН 1244 једина прихватљива основа и оквир за праведно и одрживо решење у интересу мира, стабилности и развоја. ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Изненадни западни маневар усред Приштине: Лајчак и званично убио Бриселски споразум
Изјавом у Приштини да ће Заједница српских општина бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак убио је Бриселске споразуме. Лајчаку би требало јасно рећи – постоји не 15, него један модел, договорен, разрађен до детаља и потписан у Бриселу. Тиме што је Аљбину Куртију, како је сам рекао, изнео 15 европских модела сличних ЗСО, који би, како је навео, могли да послуже као инспирација за то како ће Заједница функционисати на КиМ, Лајчак је отписао модел Заједнице српских општина који је до детаља договорен и потписан у оквиру Бриселских споразума, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић. Убијање Бриселских споразума по Лајчаковом рецепту Он подсећа да су тај модел усагласили и потписали, не само представници Београда и Приштине, већ и представници ЕУ. „Ово што Лајчак сада говори потпуно је нова ствар, а она значи враћање питања ЗСО на сам почетак и покушај негирања чињенице да је све то усаглашено и договорено и да ни о каквим другим моделима није било речи, нити је таква расправа потребна. Али, ово је очигледно начин да се у то што зову имплементација, у исти пакет, уврсти и ЗСО као потпуно ново питање“, објашњава Јовановић. Овакав Лајчаков приступ чак не значи ни да је питање ЗСО на првом месту у његовом пакету, чему сведоче речи да ЗСО сада и није на дневном реду. Све то разоткрива, додаје наш саговорник, превтрљиву и непоуздану тактику коју испољавају Лајчак и ЕУ. „То што Лајчак сада говори, можемо разумети као став Немачке, Француске и Америке, вероватно и Велике Британије, односно као став Квинте. Још очигледније постаје да читава операција око плана за имплементацију има антисрпски карактер јер показује да нема краја мрцварењу Србије, да нема краја потцењивању и понижавању Србије и да је можда тренутак да Србија каже да оваква игра није прихватљива“, напомиње Јовановић. Србија неће да учествује у сопственој демонтажи Узурпација мандата који једино припада Савету безбедности УН отишла је, додаје Јовановић, предалеко – то како се Лајчак и његови претпостављени понашају нема никакве везе са ставом Генералне скупштине УН из 2010, када је својом саветодавном резолуцијом овластила ЕУ само да олакшава дијалог страна. Од олакшавања дијалога, тринаест година касније дошло се до ултиматума, сталног завртања руку Србији, до мера које ничим не могу да се принципијелно објасне. „Лајчак још изјављује у Приштини да је задовољан како Приштина види план за примену. Очигледно иза тога стоји тактика, да, пошто је и Лајчаку и свима другима познато шта Србија не може и неће да прихвати, да Србија буде та која отежава или одбија нешто што је Приштина прихватила. Дошло се у апсурдну ситуацију и у том детаљу да се сад прави план за имплементацију неког предлога, а предлог нити је потписан, нити је прихваћен“, коментарише Јовановић. Према његовом виђењу ствари, дошао је тренутак да Београд скине рукавице, јер се сваким потезом Србија провоцира како би била оптужена за некооперативност, а свима је јасно да Србија не може и неће да прихвати сарадњу у њеном даљем дробљењу. Замисливо је да неке силе имају интерес да даље дробе српску државу и српску нацију, али незамисливо је да то раде уз сарадњу власти из Београда, додаје он – Србија не може да сарађује у сопственој демонтажи. Запад никада није поштовао споразуме Јовановић подсећа како се Запад односио према међународним споразумима које потписао са Србијом у прошлости – западне силе константно покушавају да ревидирају Дејтонски споразум, а Ердутски споразум, којим је формирана Заједница српских општина у Хрватској никада није ни заживео – та организација сведена је на крају на ниво невладине организације. Наш саговорник такође подсећа и на изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, како је потписивање Минских споразума било само куповина времена како би се Украјина наоружала. Према Јовановићевим речима, у Лајчаковим потезима има сличности са претходном историјом поштовања међународних споразума од стране Запада. То је, каже, логично јер све произилази из једне исте стратегије доминације и експанзије на Исток. Носиоци те стратегије показују незајажљивост, немају граница. „У овом случају се очигледно ради о притисцима на Србију, прво, да призна апсолутну доминацију НАТО-а на Балкану, да се одвоји од Русије и Кине као стратешких партнера. Ништа од овога није хипотеза, то је стварност. Ми видимо и америчког амбасадора у Београду који се претворио у проценитеља штете због неувођења санкција Русији“, каже Јовановић. Подсећамо, Лајчак је у Приштини рекао да Управљачки тим прво треба да изнесе предлог за ЗСО, а затим да се разговара о критикама које имају обе стране. „То је јасно наведено у споразуму из 2013. Управљачки тим је тај који мора да изнесе предлог и онда обе стране имају прилику да дају своје контра-предлоге и коментаре, а то је процес у којем су Косово и Србија равноправни партнери. Европска унија ће се затим побринути да оно око чега смо се договорили, буде у складу са европским стандардима и вредностима“, навео је он. Међутим, Лајчак је истакао и да ће ЗСО бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, додајући да то тренутно није на дневном реду. А шта је онда на дневном реду? – пита Јовановић. 9 Март, 22:24 Изненадни западни маневар усред Приштине: Лајчак и званично убио Бриселски споразум
Изјавом у Приштини да ће Заједница српских општина бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, специјални представник ЕУ Мирослав Лајчак убио је Бриселске споразуме. Лајчаку би требало јасно рећи – постоји не 15, него један модел, договорен, разрађен до детаља и потписан у Бриселу. Тиме што је Аљбину Куртију, како је сам рекао, изнео 15 европских модела сличних ЗСО, који би, како је навео, могли да послуже као инспирација за то како ће Заједница функционисати на КиМ, Лајчак је отписао модел Заједнице српских општина који је до детаља договорен и потписан у оквиру Бриселских споразума, каже некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић. Убијање Бриселских споразума по Лајчаковом рецепту Он подсећа да су тај модел усагласили и потписали, не само представници Београда и Приштине, већ и представници ЕУ. „Ово што Лајчак сада говори потпуно је нова ствар, а она значи враћање питања ЗСО на сам почетак и покушај негирања чињенице да је све то усаглашено и договорено и да ни о каквим другим моделима није било речи, нити је таква расправа потребна. Али, ово је очигледно начин да се у то што зову имплементација, у исти пакет, уврсти и ЗСО као потпуно ново питање“, објашњава Јовановић. Овакав Лајчаков приступ чак не значи ни да је питање ЗСО на првом месту у његовом пакету, чему сведоче речи да ЗСО сада и није на дневном реду. Све то разоткрива, додаје наш саговорник, превтрљиву и непоуздану тактику коју испољавају Лајчак и ЕУ. „То што Лајчак сада говори, можемо разумети као став Немачке, Француске и Америке, вероватно и Велике Британије, односно као став Квинте. Још очигледније постаје да читава операција око плана за имплементацију има антисрпски карактер јер показује да нема краја мрцварењу Србије, да нема краја потцењивању и понижавању Србије и да је можда тренутак да Србија каже да оваква игра није прихватљива“, напомиње Јовановић. Србија неће да учествује у сопственој демонтажи Узурпација мандата који једино припада Савету безбедности УН отишла је, додаје Јовановић, предалеко – то како се Лајчак и његови претпостављени понашају нема никакве везе са ставом Генералне скупштине УН из 2010, када је својом саветодавном резолуцијом овластила ЕУ само да олакшава дијалог страна. Од олакшавања дијалога, тринаест година касније дошло се до ултиматума, сталног завртања руку Србији, до мера које ничим не могу да се принципијелно објасне. „Лајчак још изјављује у Приштини да је задовољан како Приштина види план за примену. Очигледно иза тога стоји тактика, да, пошто је и Лајчаку и свима другима познато шта Србија не може и неће да прихвати, да Србија буде та која отежава или одбија нешто што је Приштина прихватила. Дошло се у апсурдну ситуацију и у том детаљу да се сад прави план за имплементацију неког предлога, а предлог нити је потписан, нити је прихваћен“, коментарише Јовановић Према његовом виђењу ствари, дошао је тренутак да Београд скине рукавице, јер се сваким потезом Србија провоцира како би била оптужена за некооперативност, а свима је јасно да Србија не може и неће да прихвати сарадњу у њеном даљем дробљењу. Замисливо је да неке силе имају интерес да даље дробе српску државу и српску нацију, али незамисливо је да то раде уз сарадњу власти из Београда, додаје он – Србија не може да сарађује у сопственој демонтажи. Запад никада није поштовао споразуме Јовановић подсећа како се Запад односио према међународним споразумима које потписао са Србијом у прошлости – западне силе константно покушавају да ревидирају Дејтонски споразум, а Ердутски споразум, којим је формирана Заједница српских општина у Хрватској никада није ни заживео – та организација сведена је на крају на ниво невладине организације. Наш саговорник такође подсећа и на изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, како је потписивање Минских споразума било само куповина времена како би се Украјина наоружала. Према Јовановићевим речима, у Лајчаковим потезима има сличности са претходном историјом поштовања међународних споразума од стране Запада. То је, каже, логично јер све произилази из једне исте стратегије доминације и експанзије на Исток. Носиоци те стратегије показују незајажљивост, немају граница. „У овом случају се очигледно ради о притисцима на Србију, прво, да призна апсолутну доминацију НАТО-а на Балкану, да се одвоји од Русије и Кине као стратешких партнера. Ништа од овога није хипотеза, то је стварност. Ми видимо и америчког амбасадора у Београду који се претворио у проценитеља штете због неувођења санкција Русији“, каже Јовановић. Подсећамо, Лајчак је у Приштини рекао да Управљачки тим прво треба да изнесе предлог за ЗСО, а затим да се разговара о критикама које имају обе стране. „То је јасно наведено у споразуму из 2013. Управљачки тим је тај који мора да изнесе предлог и онда обе стране имају прилику да дају своје контра-предлоге и коментаре, а то је процес у којем су Косово и Србија равноправни партнери. Европска унија ће се затим побринути да оно око чега смо се договорили, буде у складу са европским стандардима и вредностима“, навео је он. Међутим, Лајчак је истакао и да ће ЗСО бити формирана на основу неког од 15 постојећих европских модела, додајући да то тренутно није на дневном реду дијалога. Извор: sputnikportal.rs КИНЕСКА ДЕЛЕГАЦИЈА У ПОСЕТИ БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
Делегација Кинеског удружења за међународну сарадњу (CNIE) посетила је Београдски форум за свет равноправних. Размењена су мишљења о међусобној сарадњи као и о актуелним кретањима у Евро-Азији. Оцењено је да земље растуће економске и политичке моћи дају одлучујући допринос изградњи новог праведног светског поретка заснованог на сувереној равноправности, немешању у унутрашње послове и демократизацији, као и да мултиполарни светски прихвата огромна већина земаља света. Заједнички је оцењено да удружења, научне и културне организације имају важну улогу у промовисању разумевања, равноправне, обострано корисне сарадње између Србије и Кине као свеобухватних стратешких партнера. Представници Београдског форума су истакли да Глобалне иницијативе о безбедности (GSI) и развоју (GDI) Председника НР Кине Си Ђинпинга и план од 12 тачака за мирно решење конфликта у Украјини представљају примерe позитивнe, конструктивнe и одговорнe улоге НР Кине у време растућих напетости, подела и опасности од неконтролисаног развоја. Оцењено је да су мир и безбедност недељиви и да успех у изналажењу мирног решења билоког сукоба или проблема зависи од правилног утврђивања узрока и њиховог отклањања. Изражена је обострана заинтересованост да се досадашња добра сарадња шири и даље унапређује. ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА СТАВОВИ БЕОФОРУМА ПОВОДОМ „ПРЕДЛОГА СПОРАЗУМА ЕУ“
Поводом притисака ЕУ/САД да Србија, убрзано, корак по корак, призна једнострано илегално отцепљење Косова и Метохије Београдски форум за свет равноправних подсећа на следеће: Једнострано отцепљење Приштине резултат је агресије НАТО извршене пре 24 године. Циљ оружане агресије је био доминација на Балкану, као део стратегије ширења НATO на Исток и припрема конфронтације са Русијом. Циљ продужене агресије чији је израз ултиматум да Србија призна тзв. Косово је исти – формализовање отимања Покрајине силом, супротстављање Србије Русији и Кини и припрема глобалног обрачуна. Оружана агресија је окончана преговорима, а преговори усвајањем Резолуције СБ УН 1244 којом се, поред осталог, гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а за Покрајину Косово и Метохија предвиђа широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Резолуција 1244 СБ УН је документ највеће правне снаге у светском правном поретку који обавезује сваку од 193 чланице УН, без изузетка и временског ограничења. Та одлука је даље на снази и нико, осим СБ УН, нема права да је укине, измени или прекрши наметањем другачијег решења. Србија има животни интерес да се ова Резолуција испоштује и до краја спроведе. „Предлог Споразума о путу нормализације између Косова и Србије“, објављен на сајту Европске уније 27. фебруара 2023. од увода до последњег, 11. члана, представља грубо кршење Резолуције СБ УН 1244, принципа међународног права и Устава Србије. Настојања ЕУ према Србији као старој, европској држави, чланици УН и других међународних организација, да је претњама и уценама, принуде да прихвати изједначавање у правима и обавезама са њеном Аутономном Покрајином под привременим мандатом УН, представља јединствен пример у новијој историји бахатог и волунтаристичког понашања, нарушавања суверенитета и територијалног интегритета, злоупотребе мандата Генералне скупштине УН и преседан са тешко предвидивим последицама по мир и безбедност на Балкану и у Европи. Од Србије се захтева да сама смањи своју Уставом утврђену, међународно признату државну територију са којом је постала чланица ОУН, ОЕБС и свих других међународних организација и да је пренесе криминално наметнутој творевини (чланови 2. и 4). «Предлог Споразума» је пун контрадикторних одредаба и формалне симетрије од којих је свака на штету виталних интереса Србије. Творци су «Странама» оставили простор да свака на свој начин уверава јавност да је победила. Ако би се «Предлог Споразума» прихватио, потпуно је јасно да би у сваком спору пресуђивали ЕУ/САД, као што је јасно да би то, као и досад, увек било на штету Србије. Речено је да "Предлог Споразума" није потписан, али је остало нејасно да ли је усмено прихваћен или није, о чему круже различите информације и тумачења која уносе пометњу у јавности. У таквој ситуацији је чудна сагласност свих учесника да преговарају о примени "Предлог Споразума" који није потписан, за који није потврђено да је прихваћен, који није објављен ни у једној институцији или службеном гласилу у Србији. Такав однос је неспојив са судбоносним значајем питања. Србија и српски народ су суочени са покушајем историјске подвале ЕУ/САД. Излаз није у прихватању подвале под изговором да се морају сачувати мир и перспективе напретка и бољег живота. Неправедно, преваром и претњама наметнуто решење у функцији глобалне конфронтације, може бити све друго осим допринос миру, развоју и бољем животу. Нужан је отклон од свих планова и прогноза који су и даље засновани на тезама о крају историје, и настојање да се Србија трајно одрекне трајних животних интереса зарад малих примамљивих понуда и користи. ЕУ је показала своје право лице и 2013. принудивши Србију да повуче своје државне институције, укључујући полицију и судство, са севера Покрајине у замену за обећање успостављања ЗСО. Шта се дешава на северу Покрајине након тога, посебно шта је остало од обећања НАТО да тамо неће дозволити улазак ничијих дугих цеви, познато је: на делу су не само дуге цеви већ војне базе, отимање земље и пуна милитаризација! Десет година касније ЕУ/САД поново обећавају ЗСО, али у пакету - "и примена `Предлога Споразума ЕУ` и ЗСО по уставу тзв. Косова". Толико о поштовању потписаног. На крају, може се поново десити - само примена "Предлога споразума ЕУ"! Али, добићемо гаранције! Чије?! Оних који су их увек давали и никада испоштовали?! Обећавање инвестиција и донација уколико се Србија одрекне својих државних права на делу своје државне територије, свог достојанства и идентитета, пример је агресивности оживљеног неоколонијалног, неорасистичког менталитета и лицемерја за које смо веровали да су давно предати историји. Ово време има историјски значај. Оно захтева да се Србија инспирише својим највећим дометима у најтежим историјским прекретницама, да се врати самопоштовању, општеприхваћеним принципима, Уставу и Резолуцији СБ УН 1244 као јединим поузданим ослонцима. Да се не мири са менталитетом подређености, зависности и немоћи који јој се потура. Да више поштује сопствене људске, научне, културне, духовне, привредне, геополитичке и природне потенцијале. И да не преговара о питањима која ограничавају њен суверенитет и територијални интегритет у пакету са страним бенефицијама, поготову не у страху од губитка нечијег милосрђа. Колико год било, оно се никад неће ни приближити износу штете од злочиначког «Милосрдног анђела». И у односима са ЕУ треба сви да се руководимо начелом да су Србији други потребни онолико колико је Србија њима потребна, а не да у име «реализма» добровољно прихватамо заразу синдромом мање вредности. Време је да више и одговорније водимо рачуна о ономе шта су Србија и српски народ преживели кроз историју, од кога и да је неколонијални менталитет незајажљив. У наш однос према ЕУ и Западу уопште, морамо заувек уградити осећај - шта је Србија дала Европи подносећи милионске људске жртве за које се још нико није извинио. Ако нас потцењују, ако нас уцењују, као што чине, то је добрим делом због тога што ми сами себе потцењујемо. Не смемо се ослонити на обећања и гаранције оних који су нас најчешће изневеравали. БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Београд, 07. март 2023. ЗНАЧЕЊЕ
Кад кажемо да нећемо признати тзв. Косово то не значи да ћемо се понашати као да нам није прихватљив само израз, реч „признање“ већ суштина појма „признања“. Србији нису прихватљиве скривалице индиректног, прећутног признања каквих има, готово, у сваком члану Шолц-Макроновог „Основног споразума Косова и Србије“, од наслова на даље. Кад кажемо да нисмо за чланство тзв. Косова у Уједињене нације, то није довољно. Недостаје – јасан и недвосмислен став да ће се се Србија борити свим правним, дипломатским и политичким средствима, против чланства тзв. Косова у било којој међународној организацији суверених држава, поготову против чланства у ОУН и да ће, ослонцем на пријатеље широм света, активност у том правцу водити непрекидно све док се у потпуности не примени резолуција СБ УН 1244. Шта НАТО/ЕУ могу радити и постићи без или против Србије то знамо, али нека не очекују да ми то рекламирамо, или да у томе сарађујемо. Србији су други партнери важни онолико колико поштују Србију, њене легитимне интересе и достојанство. 27.02.2023. Живадин Јовановић Разум - Живадин Јовановић
Шолц-Макринов папир није предлог јер праћен листом претњи "страни" која га не прихвати. Није преговарачки оквир јер се. зове "Основни споразум" а не "Основни преговарачки оквир". Уколико би био потписан "основни споразум" би представљао прекретницу као први правни основ и први међународно-правни извор права и обавеза "страна" обезбеђујући визу правног основа за све будуће акте и споразуме "страна". Ништа од свега потписаног пре тзв. Основног споразума, ако буде потписан, укључујући и тзв. Бриселски споразум од 2013. нема правну основу нити је извор права. Сетимо се да је Уставни суд Србије својевремено прогласио Бриселски споразум за политички, неправни акт. То би био први билатерални споразум између Србије и тзв. Косова, први случај у историји да Србија призна да прихвата тзв. Косово као себи равног међународног правног субјекта и суседа, дакле као страни ентитет и субјекат. Шолц/Макроновим тзв. Основним споразумом "стране", готово успутно, прихватају обавезу да потпишу "свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији". Из те. сада међународно-правне обавезе (тј. ако се потпише Шолц-Макронов "Основни споразум") , ни једна "страна", дакле, ни. Србија, више не може изаћи. А шта је "нормализација" тумачиће, не Србиија, него ЕУ/НАТО. ЕУ и НАТО не скривају да то, у крајњој линији, значи успостављање дипломстских односа озмеђу Србије и тзв. Косова. Јасно је да ће Београд тврдити да то није тако и да то не прихвата. Проблем је што би одговор ЕУ/НАТО био да се Београд већ одрекао противљења прихватањем Шолц/Макроновог тзв. Основног споразума. То би уједно био крај процеса отпризнавања и отварања врата за нова прузнања илргалног отцепљења укључујући и од неких чланица РУ које су то до дада одбојале. Право и принципи међународних односа су најпоузданији ослонац мира, безбедности и напретка. Запостављање и омаловажавање принципа и права, на једној и повлађивање богатим западним отимачима српске државне територије, на другој страни, тешко се може подвести под српски или цивилизацијски интерес. Живадин Јовановић ИНТЕРВЈУ ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА КИНЕСКОЈ НОВИНАСКОЈ АГЕНЦИЈИ СИНХУА
1. Шта мислите, какве је последице преливања сукоба између Русије и Украјине и какве негативне утицаје је донео свету? Најпре, треба рећи да сукоб у Украјини није почео пре годину дана већ 2014.нападом неонациста и снага безбедности на руско становништво у Доњецку и Луганску. У тим продуженим нападима погинуло је преко 14.000 незаштићених људи. Друго, САД су готово одмах после пада Берлинског зида усвојиле стратегију ширења НАТО на Исток ка руским границама, кршећи тако све договоре и обећања да до тога неће доћи. Треће, у тој стратегији експанзије и потискивања Русије из Европе, САД су посебно тежиле да успоставе своју контролу над Украјином јер су уверене да ће то омогућити спречавање економско-енергетско-сировинско повезивање Европе и Русије, осигурати зависност Европе од САД, као и премоћ САД на читавом Евро-Азијском простору од Атлантика до Пацифика. У том правцу, САД су још 2008. године, на самиту НАТО у Букурешту покушале да увуку Украјину и Грузију у чланство НАТО-а, али им то није пошло за руком, због противљења Немачке и Француске које су сматрале да би тај корак представљао опасну провокацију према Русији. Сукоб Запада са Русијом на територији Украјине припреман је у дужем периоду. Сетимо се само ставова САД изложених на самиту чланица и кандидата за чланство у НАТО, одржаном априла 2000. када је саопштено да је циљ НАТО успостављање линије контроле од Балтика на северу до Анадолије у Турској, практично до Блиског Истока, да треба спречити приступ Русије Балтичком мору. Бивша немачка канцеларка, и не само она, је признала да су преговори о окончању сукоба у југоисточној Украјини и споразуми Минск 1 и 2 имали улогу куповине времена за наоружавање Украјине и сукоб са Русијом. САД и НАТО су у дужем периоду гомилали ратну технику на Истоку, увежбавали интероперабилност на масовним вежбама под заједничким називом «Бранилац Европе», градили тзв. антиракетне штитове у Пољској и Румунији, успостављали ваздушни, копнени и електрпонски надзор у појасу «од Балтика до Анадолије». Тај појас који је јасно претваран у нови, интерконтинентални зид, нову челичну завесу, биће касније формално објашњаван као обуздавање «ауторитарних земаља» од «света демократије» . У истом периоду, Запад, пре свега САД, отказују готово све споразуме о контроли наоружања и средстава за пренос, укључујући нуклеарно оружје, споразуме о «отвореном небу» и друге. САД су одбијале низ руских иницијатива заснованих на принципима недељивости мира и безбедности и гарантовања једнаке безбедности за све земље. На сцену је ступила русофобна пропаганда и политика сузбијања “малигног утицаја“ Русије и Кине (опасност од „дужничког ропства“), са циљем одвраћања малих и средњих земаља од обострано корисне сарадње (win win) са тим земљама. У Украјини се води «прокси» рат између Русије и НАТО. Највећа жртва је Украјина и украјински народ. Европа је вишеструка жртва. На дужи рок је угрожен њен нормални развој и напредак, њена економија улази у дужи период кризе како због наметнутих огромних издатака за помоћ Украјини, тако и због пресецања дотока енергената и сировина из Русије и прекида нормалне трговинске размене. Инфлација је већ двоцифрена, а животни стандард становништва у паду. Индустријска производња је у паду, многи капацитети се затварају, издвајања за војне потребе расту а транзиција ка зеленој привреди је отежана. Прилив више од 5 милиона избеглица из Украјине и нови таласи масовне имиграције са Блиског Истока и из Африке неминовно утичу на социјално економске прилике. Расте незадовољство становништва због инфлације и пада животног стандарда. Све теже пролази стандардно објашњење европских политичара да је за све недаће одговорна Русија. Европски систем безбедности и сарадље не функционише. Опасност је утолико већа, што у САД доминирају снаге које верује да је могуће настављање политике доминације, хегемонизма и враћање на униполарни поредак. Заговорници војне победе над Русијом настојали су да искористе Минхенску конференцију о безбедности као форум за продубљивање глобалних подела и дисциплиновање земаља учесница на фронту против Русије као да је Минхен штаб за планирање још интензивнијег и дуготрајнијег рата против Русије. Што, ипак, није било тако највећа заслуга припада представнику Кине Ванг Јиу, директору департмана за међународне односе ЦК КП Кине који је у први план ставио идеје и напоре за мир и развој у складу са Глобалном безбедносном иницијативом председника Си Ђинпинга изложену на Боао Форуму. позвао на размишљање како зауставити рат и вратити се мирним средствима решавања проблема. Веома су опасне тезе лидера НАТО да је излаз у даљем наоружавању Кијева, да се до мира може доћи само још већиом испорукама оружја, да Запад не сме дозволити да Русија победи и слично. Таква зарицања су нерационална, провокативна и контрапродуктивна. Она игноришу узроке сукоба, реалности у Украјини, али и у Европи и свету, као и историјска искуства. Јасно је да приоритет треба дати отклањању узрока сукоба и све напоре усмерити ка постизању договора о глобалном миру и безбедности као недељивим вредностима. То треба да буде приоритет за деловања свих мирољубивих снага. Мировне иницијативе имају веће изгледа на успех уколико их покрећу и воде земље и лидери са највише кредибилитета, каква је Кина на челу са председником Си Ђинпингом, на пример. Коначно, мир захтева да сви, укључујући Запад, на челу са САД, прихвате реалност да је стратегија доминације и експанзије једних на рачун других – прошлост. У новим односима нема услова за ширење НАТО нити за наметање егоистичких интереса силом . 2. Може се чути да се преко 150.000 Руса доселило у Србију после руско-украјинског сукоба. Колико ће се по вама ова ситуација наставити и какав ће утицај имати на Србију? Расположиве информације и анализе указују да ће се сукоб у Украјини наставити и да се повећава опасност од његове ескалације у преливање изван граница Украјине. На то указују и изјаве највиших представника НАТО и водећих земаља Запада ових дана на Конфееренцији о безбедности у Минхену. Најављене су нове испоруке тешког наоружања, тенкова, артиљеријских оруђа, ракета. Формира се некаква «коалиција за испоруку борбених авиона». Кијев тражи балистичке ракете, подморнице. Запад, уствари, непрекидно долив уље на ватру ратног пожара. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изнео је застрашујућу оцену у Минхену да би руска победа у Украјини била опаснија од опшасности преливања рата изван Украјине, што значи и од светског сукоба. Јасно је да сви губе од настављања рата, пре свега, Украјина и Русија, али и цела Европа и светска заједницаа. Добија једино војна индустрија САД и финансијски капитал јер преко испорука оружја и војне опреме згрћу енормне профите. Питање је треба ли огромна већина светске заједнице да ћути на ту чињеницу или да енергичније и организованије крене са иницијативама за прекид сукоба, преговоре и мирно решење у глобалном контексту. Јасно је да ситуација захтева окретање дијалогу и тражењу одрживих решења у оквиру прилаза да су мир и безбедност недељиви и да односи у мултиполарном свету морају почивати на основама пуне равноправности, без хегемоније, доминације или хијерархије. Што се Србије тиче, јасно је да не може бити изолована од последица на економском, хуманитарном, политичком па и безбедносном плану. Суочена је и са приливом избеглица из Украјине и са имиграцијом из Русије, али далеко мање него друге земље, посебно, чланице ЕУ. Има довољно искуства и основних ресурса у том погледу, па успева да задовољи хуманитарне потребе придошлица, смештај, школовање деце, па чак и запошњавање у складу са могућностима. Привреда функционише стабилно иако нешто нижим стопама раста него у нормално време, јер прекиди у ланцима снабдевања неминовно успоравају производњу, трговину. Резерве енергената, посебно гаса, су засад задовољавајуће док је транспорт нафте отежан. Инвестициони пројекти се реализују без застоја, што се односи и на велики број пројеката у сарадњи са кинеским партнерима. Посебно смо задовољни како тече изградња брзе пруге Београд-Будимпешта. Део Веоград-Нови Сад је завршен и већ годину дана функционише зна обострано задовољство допк ће деоница Нови Сад-мађарска граница бити завршен крајем идуче године (2024.). Иначе, Србија је значајан европски произвођач и извозник хране и у том погледу Србија добро стоји, помажући и другим земљама, нарочито опним у окружењу да попуне своје резерве хране. На политичко безбедносном плану, Србија је изложена јачим притисцима Запада нарочито у вези са решавањем питања статуса покрајине Косово и Метохија која је 2008. године прогласила једностран, илегалну сецесију. Већина чланица НАТО и ЕУ је пожурила да призна то илегално одцепљење направивши опасан преседан. Сада водеће земље Запада, пре свих, САД, ВБ, Немачка и Француска, врше притисак на Србију да се одрекне те своје покрајине и да и она призна, најпре чланство тзв. Косова у УН и друге међународне организације, а потом и целокупни међународно-правни субјективитет, до успостављања дипломатских односа. У неким аспектима те земље се понашају као да су оне, а не Савет безбедности УН, надлежне да решавају то сложено и за Србију изузетно важно питање, па чак и да уценама намећу решења која би одговарала њиховим хегемонистичким и експанзионистичким интересима. Србија је отворена за дијалог и мирно, уравнотежено и одрживо решење, али на основама и у оквиру резолуције СБ УН 1244, Повеље УН и Устава Србије, а не изван или супротно тим документима. Србија је захвална НР Кини и њеном руководству на челу са Председником Џи Ђинпингом на постојаној, принципијелној и пријатељској подршци суверенитету и територијалном интегритету и решавању питања статуса Покрајине Косово и Метохија на основама међународног права и резолуције СБ УН 1244. 3. Од избијања украјинске кризе, европске земље су сукцесивно уводиле санкције Русији и пружале помоћ Украјини. Да ли мислите да су европске земље у стању да самостално доносе одлуке или су под утицајем Сједињених Држава? Најпре, сматрам да санкције нису средство мира већ конфронтације и сукоба. Србија на основу сопствених искустава из 90-их година прошлог века, може да посведочи да су санкције нехумане јер погађају народ а не руководства, изазивају тешке последице у свим областима живота, рада, и развоја, укључујући здравство, исхрану и снабдевање, комуникације. Санкције Запада према Русији су једностране, нелегалне јер нису уведене одлукама УН већ под притиском САД. Оне су контрапродуктивне јер немају утицаја на решавање сукоба у Украјини нити им је то циљ. Највеће жртве ових санкција су земље глобалног југа, најсиромашније и најзадуженије земље којима је отежано снабдевање храном, вештачким ђубривима и енергентима. После њих, највеће жртве су управо земље Европе које су због санкција према Русији суочене са, вероватно, највећом економском кризом од Другог светског рата. Њихов послератни развој добрим делом био је заснован на увозу енергената и стратешких минерала из Русије и на извозу на тржиште Совјетског савеза, односно Русије. Сада је то, под притиском САД онемогућено и европска привреда, посебно привреда Немачке као кључне привреде и мотора развоја ЕУ, озбиљно посустаје а говори се и о дезуиндустријализацији Европе. Још сасвим неразјашњена диверзија на гасне токове у Балтичком мору представља велики ударац европској привреди на дужи рок. Чињеница да ¾ земаља чланица УН није подлегло притисцима САД да уведе санкције Русији представља значајан показатељ расположења светске заједнице не само према санкцијама, већ уопште према политици хегемонизма, доминације и диктата. Иначе, зависност Западне Европе од САД потиче од периода Другог светског рата и Маршаловог плана за обнову Немачке. По признању самих Американаца тог доба, НАТО је основан да држи САД у Европи, Немачку под контролом а Русију изван Европе. У том смислу, САД су широм Европе успоставиле мрежу својих војних база а највећи број база налази се управо у Немачкој. Многи Немци који су незадоволјни толиким бројем америчких база на својој територији, и не само они, склони су да, уз нешто претеривањ кажу да је Немачка и даље окупирана земља. САД имају своје нуклеарно оружје распоређено у пет европских земања: у Немачкој, Италији, Белгији, Холандији и Данској. Да у транс-атлантском савезништву није мед и млеко говоре многе чињенице као што су, на пример: повлачење америчких снага из Авганистана без координације и претходног договора са савезницима иоз тзв. «коалиције вољних»; «заштитне» царине САД на увоз аутомобила и низа других производа из ЕУ и реципрочне мере ЕУ; истискивање Француске из споразума са Аустралијом вредног око 40 милијарди УСД, о испоруци подморница на нуклеарни пшогон и преузимање тог посла од стране САД и ВБ; наметање Европи става да се не може снабдевати технологијом Г5 од «непоузданих испоручилаца», што у њиховом поимању значи – од НР Кине. То свакако није све чак ни од оног што је у принципу доступно јавности а камо ли друге «пукотине» на транс-атлантској осовини које се пажљиво чувају од очију и ушију јавности. По мом мишљењу, аутономија и самопоуздање Европе почели нагло да еродирају 1999. када су европске чланице НАТО, под притиском администрације тадашњег председника Била Клинтона, прихватиле да учествују у илегалној агресији против СР Југославије. Било је потпуно јасно да је то у својој суштини био рат не против једне мирољубиве европшске земље, већ против читаве Европе, против њеног система безбедности и сарадње од којег се Европа ни до данас није опоравила. Дакле још тада је Европа, под америчким притиском, учествовала у рату против себе саме, против своје стабилности и развоја. У међувремену, зависност Европе од САД је осцилирала, али се резултанта зависности увек пела навише, посебно у времену ширења НАТО на Исток. Мишљења сам да је сукоб у Украјини показао највиши ниво зависности Западне Европе од САД , односно, најнижи ниво њене аутономије. Верујем да ће Европа доста бити суочена са дуготрајним економским, енергетским, социјалним и политичким последицама готово слепе послушности њене управљачке елите према САД. Верујем да ће управо те последице деловати отрежњавајуће на грађане Европе и да ће талас буђења, коликогод био болан, отворити простор за нову генерацију европских лидера са визијом другачијих односа, идентитета и аутономности. 4. Украјина покушава да се придружи НАТО-у, а обим алијансе се шири. Мислите ли да војни савези као што је НАТО треба да се шире у мирнодопским условима? Од свог оснивања до данас НАТО се није показао као инструмент одбране , мира, срадње и демократије, већ искључиво као инструмент америчке стратегије хегемонизма доминације и екплоатације. Иако је 1949. основан као савез за одбрану својих чланица, он се врло брзо претворио у светског полицајца који брани и силом намеће интересе САД и других земаља Запада на штету интереса огромне већине земаља света. Таква његова улога долази посебно до изражаја са падом берлинског зида када НАТО постаје инструмент експанзије и одржавања униполарног поретка на челу са САД. Агресијом на Југославију 1999. НАТО грубо крши Повељу, преузима прерогативе СБ УН, формално напушта концепт одбрамбеног и преузима концепт агресивног војног савеза. НАТО је инструмент хладног рата који тешко може да се интегрише у мултиполарни светски поредак заснован на сувереној равноправности. НАТО је уједно инструмент неолибералног корпоративног система у чијој суштини је тежња за експанзијом и богаћењен на рачун других земаља и народа. Као светски полицајац и интервенционистичка полуга НАТО ограничава право сваког народа да суверено располаже својим природним, економским и људским ресурсима и да слободно бира сопстевни пут друштвено-економског система. Уместо што планира ширење на Исток, у регион Азије и Пацифика за будућност би било најбоље да се НАТО распусти као реликт хладног рата. Уверен сам да би свет без НАТО био далеко мирнији, богатији и просперитетнији. ПИТАЊА О КОНЦЕПТУ КИНЕСКОГ РАЗВОЈА 5. Које идеје или иницијативе које је Кина изнела у последњих десет година оставиле су на вас најдубљи утисак? (као што је модернизација у кинеском стилу, заједница са заједничком будућношћу) Импресиван је укупан развој Кине током протекле деценије. Мене посебно импресионира успех Кине да искорени сиромаштво око 200 милиона својих сународника. То је епохални успех и допринос суштини људских права и демопкратије не само Кине, већ и целог човечанства. То је охрабрење да и дуге земље и региони могу остварити сличне резултате. Разуме се да покретање глобалне развојне иницијативе Појаса и Пута има историјски значај за повезивање, глобални економски развој и мир. Зато је и прихваћена од стране преко 120 земаља из свих делова света доприносећи глобалном расту и бољем животу. Србија је активни партнер у остваривању те иницијативе захваљујући чему има стабилан развој и успешно изгрђује модерну трансгрничну инфрструктуру. КО СУ ГАРАНТИ?
Затезањем око ЗСО Запад подиже вредност улога да би се Куртијево прихватање ЗСО (уз или без поштовања Устава тзв. Косова) представило као велики уступак Србији и Србима на КиМ а за узврат обезбедило да Србија прихвати Шолц-Макронов «Основни споразум». Прво издање ЗСО било је предвиђено тзв. Ердутским споразумом о Сремско-барањској области од 1995. којој су јавно придавана својства гарантоване аутономије за Србе у Хрватској. Време је показало да је то био само краткотрајни мамац за лидере Срба да лакше прогутају реинтеграцију Источне Славоније у поредак Хрватске. Прихватање данас гаранција и решења оних који га деценијама неуспешно намећу санкцијама, бомбама и уценама било би велики хазард за Србију. Док јасно и одлучно трагамо за мирним. праведним и одрживим решењем на основу принципа међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава имамо ослонац и подршку, без тога смо на изволте. Сметају ми тезе као да је Србија имела на ЕУ/НАТО крошњи, или буџету, којој се може претити прекидом исхране ако је непослушна. Живадин Јовановић РТ Балкан анализа: Путинов говор тумачиће цео свет
Председник Путин је на неки начин поновио фразу руског цара Александра Трећег да Русија има два главна савезника: руску флоту и руску армију Председник Русије Владимир Путин обратио се данас Федералној скупштини и у свом двочасовном говору послао важне поруке и руској јавности, али и међународној заједници. Он је изложио ситуацију у земљи и објаснио главне токове руске спољне и унутрашње политике која треба да обликује будућност нације. Упутио је и више критика међународној заједници, али и о томе да Русија мора да ради на јачању своје економије. Историчар и бивши амбасадор Србије у Русији, академик др Славенко Терзић каже за РТ Балкан да је данашњи говор председника Русије био програмски и посвећен не само међународним односима, већ и унутрашњем развоју Русије. "Председник Путин је на неки начин поновио фразу руског цара Александра Трећег да Русија има два главна савезника: руску флоту и руску армију. У говору се истиче јачање армије и флоте, као и нуклеарних потенцијала Руске Федерације", каже саговорник РТ Балкан. Терзић оцењује да је важна порука Путина да је Русија била заинтересована за мир, и да је настојала да дође до договора са европским земљама и САД, али је упркос томе Запад непрекидно ширио НАТО на исток и тиме се вратио концепцији са краја 19. века, а то је продор на исток. "Порука председника Путина је јасна: Русија ће учинити све да заштити своју безбедност и своје примарне стратешке интересе, неће допустити да се бивше совјетске републике инструментализују као њени противници", каже Терзић. Према његовим речима, Путин је јасно ставио до знања каква је позиција Русије према Криму и Донбасу, те да ће те територије остати у саставу Руске Федерације. Наш саговорник истиче и да је Путин критиковао не само међународне политичке односе, већ и цивилизацијски суноврат дела западне цивилизације. "Посебно је истакао то што свештеници појединих цркава одобравају истополне бракове, те да је реч о једној дубокој моралној кризи Запада", каже Терзић. Путин је велики део говора посветио унутрашњој консолидацији руског друштва, економском развоју Русије, као и социјалној солидарности са породицама чији су чланови погинули на фронту. "Пола беседе Путин је посветио унутрашњим питањима развитка руског друштва, опструкцији Запада да се изазову унутрашњи расколи и побуне. Неспорно je да Путин располаже информацијама о намерама Запада да, не само економски сломи Русију, већ да изазове унутрашње расколе и подели друштво", каже Терзић. Русија суспендује учешће у споразуму о офанзивном наоружању Путин је данас казао да Русија суспендује своје учешће у споразуму о офанзивном наоружању. Генерал у пензији Митар Ковач каже да је овај потез Русије изнуђен исто као и војна операција у Украјини која је изазвана хибридном агресијом Запада. "Запад је у последњих девет година учинио све да наруши европску безбедност и нажалост у томе је у великој мери успео. У том домену хибридне агресије изнуђен је потез Руске Федерације у односу на формално међународно право, па је приказан као агресија Русије на Украјину", рекао је Ковач за РТ Балкан. Наш саговорник оцењује да суспендовање учешћа Москве у споменутом споразуму показује колико су заоштрени односи, да Запад кроз НАТО и ЕУ, која је милитaризована организација, све страственије подржава Украјину у рату. "То се може потврдити низом изјава политичара из бриселске администрације, Америке и НАТО пакта. Кроз процене и обавештајне информације Русија је дошла до закључка да и тај део споразума треба привремено зауставити како би заштитила своје безбедносне интересе. Након сукоба ће коначно и Америка прихватити Русију као суверену глобалну силу која има право да штити своју безбедност било где у свету, када су јој угрожени национални интереси, а посебно у њеном дворишту", казао је Ковач. Додаје да је суспендовање учешћа у споразуму порука Москве упућена Западу, те да Русија даје до знања Америци да не може да скине са себе одговорност ако нуклеарна средства учини доступним, пре свега Немачкој и Пољској, или ако се неко тактичко оружје достави Украјини за проширење зоне сукоба. "На овај начин Русија је рекла да је Запад прешао у многоме црвене линије, посебно испоруком тешког наоружања и пресвлачењем НАТО јединица у украјинске униформе на фронту", истиче наш саговорник и додаје да је то био сигнал за Руску Федерацију да стави до знања Америци да Украјина није једини простор сукоба и да уколико буде угрожена национална територија Русије, одговор могу очекивати државе које у томе буду учествовале. Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже за РТ Балкан да Запад испоручује Украјини наоружање не водећи рачуна да ли је у питању офанзивно или дефанзивно оружје. "Запад ничим не осећа обавезу према било каквим споразумима, они су до сада водили игру отказивања и напуштања споразума о контроли наоружања. Вероватно се Русија осећа у повећаној опасности и не жели да има везане руке у појединим областима које су са њеног становишта значајне за безбедност и циљеве", казао је Јовановић. Наш саговорник каже да је недавно одржана Минхенска безбедносна конференција изгледала као штаб за подргевање рата у Украјини, те да се повећавају поделе и неповерење, а недостаје смислени дијалог. Руски председник данас је казао да је Америка хегемонистичка сила која је уништавала друге, попут Југославије, Либије и Сирије. Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да је Америка још од пада Берлинског зида радила на томе да врши своју експанзију на исток, те је било јасно да је циљ тог ширења био сукоб са Русијом. "Америка је почев од агресије НАТО-а 1999. на Југославију поставила нову гвоздену завесу, нови зид великих размера који сада чини читав регион који дели Европу од Азије, од Балтика до Блиског истока. Све је рађено како би прилагодили потребама НАТО-а, почев од инфраструктуре у Европи", каже Јовановић. Наш саговорник истиче да Запад покушава да наметне став да је рат у Украјини први на тлу Европе након Другог светског рата што је, каже Јовановић, измишљотина. "Шта је са ратом у Југославији? Они су је разорили уздуж и попреко са свим својим потенцијалима, укључујући и забрањене касетне бомбе и ракете са осиромашеним уранијумом", каже Јовановић. Он каже да је сукоб у Украјини испровоциран експанзијом Запада на исток, те да је Америка све време "ударала у ратне бубњеве". Коментаришући изјаву Путина да је Русија од НАТО-а добила захтев да се врати у споразум о нуклеарном наоружању, генерал у пензији Митар Ковач каже да је Западу потребна још та копча да свеже руке Руској Федерацији, односно да јој укине способност и моћ заштите националних интереса одузимањем нуклеарног оружја. "Русија као прва нуклеарна сила ни у једној опцији неће се одрећи тога, када са друге стране има 30 држава у оквиру НАТО и оне које нису у савезу, а учествују у елементима хибридне агресије на Русију. Свакако да би Америка и даље желела да исцрпљује Русију у једном конвенционалном рату и да шири зону сукоба како би крварила руска војска и стекли услови за унутрашњу дестабилизацију и разарање", казао је Ковач. Историчар и бивши амбасадор Србије у Русији, академик др Славенко Терзић каже да је неоспорно да Запад не поштује споразуме, те да Русија жели да покаже да је она и даље важан фактор међународних односа, да има снаге да се супротстави настојањима Запада. "Многи западни аналитичари често говоре о деколонизацији Русије, што је само друго име за њено разарање на мноштво мањих делова. Путин је свестан тога и жели да каже да ће Русија по сваку цену бранити своју територију и своје интересе", каже Терзић. Наш саговорник каже да ће Запад сигурно анализирати поруке Путиновог говора, али не очекује да ће то утицати на промену односа Вашингтона према Москви. "Крајни циљ Запада је пораз Русије и изазивање унутрашњих немира и њено распарчавање. Зато не очекујем промену става Америке", закључује Терзић. Извор: rt.rs УСТАВ И РЕЗОЛУЦИЈА 1244 ОКВИР СВИХ ОКВИРА
Шолц-Макронов „Предлог Основног споразума» о статусу српске покрајине Косово и Метохијија (како је објављен у медијима, а није демантован) је у супротности са Уставом Србије и резолуцијом СБ УН 1244 коју Србија поштује и на коју се позива. Ни једна од земаља тзв. Квинте, па ни Немачка и Француска, није саопштила да не поштује резолуцију СБ УН 1244. Шолц-Макронов «Предлог» представља се у јавности као «нови преговарачки оквир ЕУ, уз подршку САД». Уколико цивилизација поштује своје принципе и кохерентност система владавине оправа, онда је јасно да легитиман преговарачки оквир може бити само онај који је у оквиру резолуције СБ УН 1244. и Устава Србије као чланице УН, ОЕБС и СЕ. Ни један преговарачки оквир који није у складу са резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом Србије није легитиман, легалан нити прихватљив за Србију, као ни за, бар, 2/3 човечанства. И најновија отпризнавања сведоче о привржености велике већине чланица ОУН принципима међународног права и одлукама СБ УН. ШОЛЦ-Макронов „предлог“ нит је предлог, нит «преговарачки оквир». Предлог није зато што иза њега стоје листе претњи последицама за «страну» која га не прихвати. Симетрија претњи према «обема странама» је замка којом се пројектује неутралност «медијатора», јер је добро знано да се «претње» Запада према Приштини (тзв.ОВК) никада не остварују, не, бар, од 1995. до данас. Преговарачки оквир није јер садржи готова решења за суштинска питања статуса каква одговарају носиоцима доминације Запада, а не Србији и српском народу. Уколико би икада ико то прихватио у име Србије, Приштина од тог часа више не би имала интереса за било каквим разговорима, јер би јој пут ка чланству у УН, НАТО, као и ка уједињењу са Албанијом био широм отворен. Живадин Јовановић Живадин Јовановић- носилац медаље за изутетне заслуге
Председник Беофорума Живадин Јовановића је добитник посебне медаље за изузетне заслуге и постигнуте резултате у области јавних и хуманитарних делатности. Медаљу му је уручио председник Републике Србије Александар Вучић на Сретење 15.фебруара 2023. у згради Председништва. Монографија "ЕПС током НАТО агресије"
Монографија "ЕПС током НАТО гаресије" сведочи, између осталог, о свеобухватном разарању и страдању Електропривреде Србије у време агресије НАТО. Аутори прилога су еминентни стручњаци за област електропривреде, а временска дистанца омогућава целовит, стручан и објективан прилаз једном, по хуманитарним последицама, од најопaсанијих аспеката НАТО агресије. Монографија има фактографски приступ теми. Уредници: Слободан Бабић, Миленко Гостојић, Драган Јовановић, Аца Марковић, Драгутин Марковић, Миливоје Стефановић. Форамт: Б5, тврди повез, обим: 472 стр; тираж: 500 примерака. Цена 1800 РСД, информације о куповини књиге можете добити путем мејла Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или на број телефона 011-328-3-778.
СЛОБОДА НЕ ПРИЗНАЈЕ ОКВИРЕ
Санкције Русији значиле би одрицање Србије од Косова и Метохије, прихватање чланства у НАТО и губитак самосталности. Сваки преговарачки оквир који није у оквирима Резолуције 1244 и Устава Србије, укључујући и Шолц-Макронов, је супротан вековним интересима Србије и њеној будућности. Парадигма која Србију лишава историје, достојанства и слободе, није српски пројекат за будућност. Заштита српског народа у Покрајини Косова и Метохије не сме бити у туђим рукама. Заједница српских општина (ЗСО) је мамац да Србија поклекне као држава. Живадин Јовановић
ХУМАНИТАРНА ПОМОЋ НАРОДУ СИРИЈЕ
Чланови Београдског форума за свет равноправних сакупили су добровољне прилоге за хуманитарну помоћ народу Сирије коју је делегација Форума предала Амбасади Сирије у Београду, 10. фебруара 2023. године. ВРЕМЕ ОДГОВОРНОСТИ ЗА СЛОБОДУ
Некадашњи шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић каже да изјаве државних званичника поводом најновијих ултимативних захтева Запада везаних за Косово и Метохију да ће о свему одлучивати грађани, за њега, али верује и за већину грађана, значи одлучивање референдумом. Наравно да референдум не сме да се организује форме ради и када све буде претходно одлучено у уском кругу, иза кулиса. Исход референдума, дакле, зависи од одговора на питања када референдум и о чему. Промена граница, Устава и одрицање од резолуције СБ УН 1244, не долазе у обзир. Референдум захтева целовиту и реалну информисаност грађна. Зато не искључује скупштинску расправу, унутрашњи дијалог. Разговори са политичким партијама имају смисла ако су припрема за расправе у Скупштини и референдума. Јовановић наглашава озбиљност ситуације и сматра да је, више него икада раније, неопходна одговорност, пуна истина и отвореност, јер тренутак када се одлучује о опстанку, целовитости и слободи земље, није за пропаганду, подметања, или одбранаштво. Важно је да се грађанима отворено каже да би сагласност за улазак тзв. Косова у УН било фактичко признање независности сепаратистичке творевине, нечега што је створено силом, безакоњем и игнорисањем легитимних интереса Србије и српског народа. Сада је тренутак да будемо начисто да они који захтевају да се Србија одрекне себе, идентитета и државне територије нису они са којима делимо исте вредности или пријатељство. Државни представници треба да буду искрени и одговорни и према себи, и према грађанима, али и према будућим генерацијама - казао је Јовановић. Одговорност за инвестиције и донације није исто што и одговорност за слободу, независност, заштиту наслеђеног дома, засада, идентитета, угледа, достојанства. Свим поступцима током протекле три деценије, најмоћније земље Запада су демонстрирале неразумевање, потцењивање и понижавање српског народа, показивале су да не желе целовиту и независну Србију, већ расцепкану Србију и сропски народ, покорене и послушне, без Русије и Кине као стратешких партнера. Јовановић је рекао да га однос водећих сила Запада према Србији, поводом Косова и Метохије, подсећа на њихов однос према Чехословачкој 1938., када су "спашавајући мир", Покрајину Судета предали Немачкој, подстакли њене експанзионистичке апетите и тако, широм отворили врата Другом светском рату.
УЛТИМАТУМ
Живадин Јовановић Уколико је текст „Основног споразума“ о Косову и Метохији који дуже време кружи у медијима на албанском а од 20. јануара и на друштвеним мрежама, на српском, бар близак аутентичном, може се рећи да то није споразум, осим што се тако зове и има чланове, већ ултиматум да Србија у пракси (de facto) призна насилну сецесију своје Покрајине. Текст приписан лидерима две највеће демократије у Европи Макрону, председнику Француске Шолцу, канцелару Немачке, као ауторима, представља још једно грубо кршење резолуције СБ УН 1244, основних принципа демократских међународних односа, Повеље УН, Париске повеље и Завршног документа ОЕБС. Текст инспирисан силом и величином, понижава Србију и српски народ налажући да Србија испоштује равноправност, суверенитет, територијалн интегритет и државне симболе тзв. Косова и свих других држава, осим свој сопствени суверенитет, територијални интегритет и своје међународно признате границе потврђене од стране УН, ОЕБС, других МО, као и од специјалне Бадинтерове комисије. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ ПРОГЛАСИО ФОНД ДИЈАСПОРЕ ЗА ДОБРОТВОРА
Патријарх Српске православне цркве Порфирије, прогласио је Фонд дијаспора за матицу за Добротвора Спомен Храма Светог Саве на Врачару, у Београду. Ово хуманитарно удружење је у више наврата, од свог оснивањана на Сабору матице и дијаспоре 1999., обезбеђивало попмоћ за завршне радове на Храму Светог Саве. Поштујући вољу донатора из српске дијаспоре, Фонд је годинама пружао помоћ Српској православној цркви за обнову и реконструкцију срењевековних манастира и цркава, за изградњу нових цркава, за опремање манастирских економија, како у Србији, укључујући покрајину Косово и Метохију, тако и у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској. Тако је Фонд, поред осталог, помогао изградњу спомен храма Светог Ђорђа у Мојковцу, у славу хероја Мојковачке битке, обнову храмова СПЦ у Плашком, Петрињи, Пребиловцима, Клепцима, Манастира Дубоки Поток код Косовске Митровице и Парохијског дома у Пећи, Манастира Милива, код Деспотовца, Манастира Каленић и Прерадовац, изградњу нове цркве у Банатском Великом Селу и многе друге. Фонд је од свог оснивања, посвећивао посебну пружању помоћи српском народу на Косову и Метохији. Поред других значајних видова помоћи, пружених протеклих година, ово хуманитарно удружење српске дијаспоре седам последњих година даје редовну месечну помоћ од 100.000 динара Народним кухињама на Косову и Метохији, под патронатом Епархије Рашко-призренске, за набавку основних животних намирница. У Брњици, недалеко од Грачанице,Фонд је финансирао изградњу дечјег обданишта „Ђурђевак“, за 130 деце. Након оснивања, Фонд је посветио посебну пажњу пружању помоћи за отклањање последица агресије НАТО (мост „Варадинска дуга“, на Дунаву код Новог Сада; мост на Великој Морави код Варварина; мост на Западној Морави, Јасика, Крушевац). Прилозима нашег расејања и српских пријатеља из иностранства, сакупљено је око седам милиона евра. Највећи део прикупљених средстава уложен је у обнову и изградњу оштећених и порушених мостова, путева, породичних кућа, болница, војних касарни, просветних и културних објеката. За отклањање последица земљотреса у Краљеву, поплава у Србији и Републици Српској и за борбу против пандемије Ковид 19, Фонд је обезбедио финансијску помоћ од 2,5 милиона евра, која је реализована у сарадњи са надлежним државним и органима локалне самоуправе. Примера ради, Фонд је финансирао обнову 22 породичне куће у Обреновцу, дечијег вртића и Средње техничке школе у Параћину, Болнице у Крупњу, мостова у Ваљеву и Коцељеви, комуналних, школских и других обејката у Кладову, Великој Градишки и у пет општина у Републици Српској. Средствима фонда изграђено је пријемно одељење Болнице у Аранђеловцу. У оквиру своје мисије на очувању националног идентитета српског народа, Фонд је помогао штампање посебних издања најугледнијих српских културних институција, као што су: Матица Српска, Српска књижевна задруга, Вукова задужбина и друге. Поводом 100-те годишњице избијања Првог светског рата, Фонд је финансирао издавање књиге ,,Србија у Великом рату 1914-1918”, чији су аутори: академик Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић. Књига је доживела више издања на српском, енглеском, руском, немачком, македонском и словачком језику, и успешно дистрибуирана широм света. Фондом руководе Управни одбор од 9 чланова (6 из дијаспоре и 3 изматице) и Надзорни одбор од 5 чланова (3 из дијаспоре, 2 из матице). Одлука Патријарха Порфирија о проглашењу Фонда дијаспора за матицу за Добротвора Спомен Храма Светог Саве, представља велико признање и охрабрење за Управу, чланове и донаторе, да наставе и јачају своју хуманитарну делатност
ПОВЕЋАВА СЕ ОПАСНОСТ ОД ШИРЕЊА РАТА
Живадин Јовановић, Беогрдски форум за свет равноправних Одговор: Зато што је ово отпочетка рат НАТО против Русије. НАТО је годинама гомилао оружје и војну технику у близини руских граница, укључујући у Украјини, Пољској, Румунији, Балтичким републикама. То се истрошило, отуда НАТО, пре свега САД, мобилишу чланице и друге западне савезнике да испоручују Украјини нове количине, сваки пут, разорнијег оружја и војне технике. Круже оцене да су поједине чланице НАТО испразниле своје залихе и практично угрозиле своје неприкосновене резерве због енормних испорука Украјини. Сигурно је да америчка војна индустрија добија велике нове наруџбине оружја и војне тѕехнике остварујући огроман профит. Да ли је то само због великих испорука Украјини, или су испоруке украјини покриће за ослобађање од залиха застарелог оружја и убрзано наоружавање најновијим генерацијама оружја, то ће тек време показати. У сенци сукоба у Украјини, Немачка је издвојила додатних 100 милијарди, Јапан 50 милијарди америчких долара за оружје и војну опрему, већим делом из САД. 20. Јануара треба да се одржи састанак западних земаља које дају помоћ Украјини. Шта се може очеивати од тог састанка? Одговор: Да, од сутра већ почиње серија састанака на којима је централна тема како обезбедити што више наоружања Украјини, укључујући тенкове. Изгледа да су се земље Запада тргле после пада Соледара и претераних тврдњи да ће њихов Зеленски победити. Тако, сутра и прекосутра се одржава дводневни састанак војних команданат НАТО у Брислу. Интересантно је да је прекосутра прва тема на том састанку КФОР и његова улога на Косову и Метохији. Шта то практично значи тк ћемо видети. Два дана после Брисела, 20 јануара, у америчкој војној бази Рамштат у Немачкој сатају се министри одбране НАТО. Поред. испорука тешког наоружања, немачких и британских тенкова, први пут се помиње и идеја за слање војника „вољних“ чланица НАТО на украјинско тло. Као потенцијалне „добровољне“ учеснице у том новом подухвату помињу се САД, ВБ, Пољска и Румунија. Интересантно је да међу „вољнима“ нема помена Н емачке, Француске, ни Италије. Уколико до тога, заиста, дође, то би представљало драстично одступање од досадашње тактике индиректног ратовања и прелазак на „ограничено“ директно учешће чланица НАТО. Ова промена, уколико би се остварила, представљала би реалну опасност од ширења ратног пожара изван граница Украјине, све до централне Европе, Балкана и Атлантика. Надајмо се да до тога, ипак, неће доћи. То што би у томе учествовале поједине чланице, а н е НАТО као војни савез, сувише је прозирна тактика, да би прикрила чињеницу да НАТО улази у дирекни сукоб са Русијом. Има сигнала да се тзв. „глобални НАТО“ спрема и за провокације на Далеком Истоику. Да ли се, по Вашм мишљењу Русија и Украјина налазе у одлучујућој фази рата? Одговор: По свему судећи, суочавамо се са ескалацијом сукоба и повећаном опасношћу од његовог преливања на шири простор Европе и Атлантика. Ескалација прети због најављених нових исорука тешког наоружања и модерне опреме из НАТО земаља шт је до сада било под неком врстом ембарга, као и због најаве слања војних контигената извесног броја чланица НАТО на тло Украјине. У том смислу војноиндустријски комплекс и медији врше велики притисак на председн ика Бајдена. Није случајно што је управо у време напредовања руских снага у Украјини, интензивирана кампања против Председника Бајдена због тајних докумената које је задржао још из времена када је био потпредседник. Да ли је Путин реалан у процени руских војних снага? Одговор: Као што знате, ја нисам војни стручњак и нисам компетентан за такву процену. Сви знамо да је Путин дуго у стратешкој политици, да је успешно извукао Русију и њен систем одбране и војну индустрију из летаргије Јељцинове ере и постигао велике резултате. Ако још увек постоји каква таква глобална равнотежа, посебно нуклеарна, онда је то захваљујући Путиновој Русији. Може ли се за Зеленског рећи да прецењује украјинску моћ? Одговор: Лично не верујем да Зеленски доноси суверене одлуке, или процене. Зато је упутније питати се колико су реалне или нису реалне процене САД и НАТО по питању сукоба у Украјини. Блиска ми је процена да НАТО није реалан, јер у суштини, тежи да заустави глобалне промене у распореду моћи зато што не одговарају експанзионистичкој стратегији Запада, не верујем да је то уопште могуће. И то не само због руске моћи, већ напросто што огромна већина света не прихвата хегем онизам и експанзионизам Запада, на челу са САД. На колике губитке су, према Вашем мишљењу, спремни и Руси и Украјинци да би овај сукоб окончали победом? Одговор: Све што бих рекао јесте да су губици, пре свега у људским животима, огромни и да је најважније активирати канале стратешког дијалога најважнијих светских сила за окончање сукоба и отклањање реалне опасности од преливања рата на целу Европу и свет. Да би се до тога дошло, морају се идентификовати и отклонити корени сукоба. А он и су, у политици експанзије НАТО на Исток чија је прва жртва била наша земља 1999. Који је следећи град на мети руских снага? Одговор: Не верујем да су градови као такви мете рускикх снага. Мете могу да буду концентрације противничких снага, војне технике, центри комуницирања, линије снабдевања војних снага, војна инфраструктура и слично. Уопште узев, сматрам да треба бити обазрив према западној пропаганди. ПРИНЦИПИ ШТИТЕ ИНТЕРЕСЕ, А НЕ ОБРАТНО
Живадин Јовановић Читамо и слушамо да ће се Србија у вези са важним питањима постављати у складу са својим интересима. Тако, Србија ће се по критеријуму својих интереса постављати према кампањи Запада да тзв. Косово учлани у међународне организације, затим, према притисцима Запада да уведе санкције Русији, према плану Шолц-Макрон. Такав критеријум коликогод изгледао логичан, оставља простор за различита тумачења шта би у одређеним околностима могло да се оцени као интерес Србије. Ово, утолико пре што се редовно, уз погледе на егистенцијална државна и национална питања, укључујући и на будућност Косова и Метохије, нашироко говори о високом степену економске и финансијске зависности Србије од Запада (инвестиције, трговина, донације, „бенефити“, заједничке вредности и сл.). Принципијелно је неприхватљиво да се питања суверенитета и територијалног интегритета, као круцијална питања трајног опстанка државе и нације, третирају у пару са економским, финансијским или питањима чланства у ЕУ која су, неупородиво мање значајна и подложнија брзим променама. Колико год жељни инвестиција, бржег развоја и бољег живота није упутно да се полакомимо и брзоплето ослонимо на било каква и било чија обећања, поготову на слаткоречива обећања оних који су нас толико пута у историји ждне преко воде превели. Једноставно, морамо бити начисто, да то нису упоредиве вредности и тиме се руководити у свакој прилици. Морамо узети у обзир и чињеницу да су у историји Европе и нека друга наметнута решења нуђена као „спашавање мира“, а у стварности су широм отварала врата глобалној катастрофи. Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Матохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај немачког отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке, уз секундирае Француске, Велике Британије и Италије. Вредно је подсећања да је и тада то рађено „иза леђа Русије“ што се покушава и данас са отимањем Косова и Метохије. Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије? Или су нови хазардери у својој надмености умислили да су месије спасења мање обдарених? Чини се да недостаје доследно позивање на принципе, право и Устав Србије који су основа трајне заштите виталних националних и државних интереса. За Србију као независну, суверену и мирољубиву земљу принципи представљају најпоузданији ослонац, право и обавезу. То је њена иторијска тековина, обележје идентитета и залога њеног угледа у Европи и свету. Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, потсети на принцип поштовања Утава Србије! Уосталом, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД! Принципијелно посматрано „црвена линија“ не треба да буде само чланство тзв. Косова у ОУН, већ чланство у било којој међународној организацији суверених држава. Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану, мање више, индиферентни, или чак и задовољни, тешићи се да се, ипак, поштује „звездица“. Кратковидо! Инфериорно. Пошто знамо да је тактика Запада да се делимични међународно-правни субјективитет комплетира у пар корака, онда, штагод нам нудили или говорили, не можемо прихватити улогу пасивног регистратора или посматрача. Гдегод, кадгод се нека понашања и потези било којег фактора на медјународном плану тичу наших интреса морамо имати активан став и јасну, одговарајућу дипломатску реакцију. Што се тиче притисака за увођење санкција против Русије, њих је увео Запад а не Савет безбедности УН који је за такве мере једини овлашћен орган на свету, зато су оне једностране, правно неосноване. Уз то санкције су, као што је Србији из болног сопственог искуства добро познато, нехумане. Србија их не прихвата из принципијелних разлога, а не из рачунџијских интерса. Огромна већина светске заједнице, међу којима су и стратешки партнери Србије, такође не прихвата санкције Запада против Русије. Србија није против света већ против кршења владавине права и принципа у међународним односима. Србија је са са земљама које чине ¾ земаља света и светске попмулације. Судећи по изјавама званичника и већине домаћих аналитичара, изгледа да смо задовољни ставом Шолеа да Зеједница српских општина (ЗСО) мора да се формира. У сенци таквих реакција остаје Шолеов став – али у складу са „уставом“ тзв. Косова. Иако је ЗСО прихваћена као компромис пре 10 година, без ичијег позивања на ичији устав, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта –ЗСО без извршних овлашћења, али као део новог компромиса у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“. Сме ли ико званично да постави питање, није ли ово еклатнтна узурпација мандата Савета безбедности УН, неовлашћено вршење туђих послова? „Олакшавање дијалога страна“ што је улога ЕУ одређена резолуцијом ГС УН, не може бити покриће ни за било какве притиске, уцене, рокове, „дилове“ или ултимативне планове, ма од кога долазили. Рат у Украјини, признавање илеглне сецесије Приштине од водећих сила Запада и њихових сателита на валу злочиначке агресије НАТО 1999. нису разлози за релативизацију потребе непрекидног истицања принципијелних позиција Србије заснованих на међународном и уставном праву. У вези са тзв. планом Шолц-Макрон+ потребно је увек изнова афирмисати принципијелну позицију да је Србија спремнна на дијалог и преговоре који воде мирном, праведном и одрживом решењу које ће бити у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом Србије. Све што није извршено из резолуције СБ 1244 и договора постигнутих у међувремену, потребно је да се претходно изврши. Треба јасно ставити до знања да Србија неће прихватити трговину нити наметнуто решење супротно међународном праву и њеном Уставу. Свима у старту сваког дијалога о будућности треба помоћи да схвате да је резолуција СБ УН 1244 озакоњени компромис најважнијих чинилца глобалних односа и за Србију докуменат трајне важности све до његовог потпуног извршења. Србија очекује од ЕУ, од сваке њене чланице појединачно, као и од земаља које подржавају улогу ЕУ, пуно поштовање резолуције СБ УН 1244, као и мандата ГС УН који је дефинисан као „олакшавање дијалога страна“. И ништа више од тога. Добро је што је Србија препознала настојања Запада да, из својих геополитичких разлога, изолује Савет безбедности, посебно Русију и Кину, као његове сталне чланице и стратешке партнере Србије, од процеса дијалога и решавања питања Косова и Метохије. Немар према историји, поготову од стране Француске и Немачке, изива дубоку забринутост. Београд, 16. јануар 2023. године „САВЕТОДАВЦИ“ - Живадин Јовановић
Бурне реакције и осуде ових дана изазивају изјаве немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад која багателише суверенитет и територијални интегритет Србије, оправдава агресију НАТО 1999. у земљи која тај акт званично третира као злочин против мира и човечности. Још бурније су осуде изјава њеног колеге Јорна Родеа, немачког амбасадора у Приштини који званичан захтев Владе Србије КФОРУ да се, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, омогући распоређивање контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији, назива апсурдним и још наредбодавно захтева да Срби уклоне барикаде до божића! Сличне стрела ка Београду одапиње зелена министарка иностраних послова Немачке Аналена Бербок. Треба ли уопште рећи да су реакције у нашој јавности логичне и оправдане. У међувремену су немачки издавачи добили мандат да штампају уџбенике, укључујући и уџбенике историје, за образовни систем у Србији, тако да ће недостатак који је мучио амбасадора Маса и разне друге„празнине“ и „једностраности“ у новијој историји српског народа, бити тихо отклоњене, без проблема. Касније се у медијима појавила вест да је Мас, по окончању амбасадорске мисије, примљен за саветника Владе Србије. Била је то још једна потврда дубоког поверења и уважавања „добронамерних“ савета и примедби немачких званичника и охрабривање праксе која се у другим земљама, посве неоправдано, третира као грубо мешање у унутрашње послове. Ових дана медији у Србији преносе да су Пољска и Грчка обновиле своје захтеве Немачкој за накнаду ратне штете нанете тим земљама током Другог светског рата. Све три земље су завидног нивоа демократије, окренуте будућности, деле исте вредности, чланице НАТО и ЕУ. Пољској и Грчкој ништа под овим небом не смета да од Немачке, траже више од трилиона еура - ратних репарација. Нису нимло суздржане, чак ни због реалне могућности да Немачка, као најмоћнија чланица и највећи контрибутор фондовима ЕУ, блокира, или бар отежа, неке од опционих исплата које те земље очекују, на пример, из заједничког фонда за компензације штета од пандемије Ковид 19, енергетске кризе, или других. Траже своје, уверене да је то њихово право, поштују себе и своје људске жртве, не клкулишу, не колебају се што ће Шолц то, вероватно, одбити. Бар засад. Ставиле су своје карте на сто и чекају, а карте нико други, осим њих самих, не може склонити. Ако су толико деценија чекале, спремне су да и даље чекају Шолца, неког новог Шолца, новог Бранта, арбитражу... Немачка је у прошлом веку извршила четири агресије против Србије и српског народа – Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање Републике Српске 1995., агресија НАТО 1999. Одговорна је за огромне људске жртве, за злочоне против српског народа без преседана, као што су, на пример, масовно стрељање ђака у Крагујевцу октобра 1941., или масовно стрељање цивила у Краљеву, или... Ко ће се и када извинити за милионске људске жртве српског народа, за гноцид НДХ у систему логора смрти Јасеновац? Ко ће и када Србији исплатити ратну штету изазвану наведеним агресијама, злочинима и геноцидом? Шта се постиже непокретањем одговарајућих званичних захтева? Да ли је ћутање о ратним репарацијама, повређивању незалечених рана и историјским неправдама Немачке и НАТО само за Србију пут ка миру, разумевању, будућности и пријатељству, док за друге, као што су, на пример, Пољска и Грчка, то није? Колико је морално и достојанствено да трпимо фрапантну дискриминацију Србије и српског народа на националној основи да бисмо завредели нечије донације, инвестиције, подршке за ово или оно или испразне комплименте често увредљивије него јвне грдње. Историја се не може заборавити. У времену пред нама и њено фалсификовање ће ићи све теже. Зато, српски и немачки народ, као равноправни европски народи, треба да се помире. То је историјска нужност, европска и цивилизацијска потреба и обострани интерес. Пут се зна. Управљање електроенергетским системом Електропривреде Србије у периоду бомбардовања 1999. године
Излагање Аце Марковића, члана Савета Агеницје за енергетику Р. Србије Електроенергетски систем Србије је од септембра 1991. године се одвојио од европске интерконекције УЦТЕ испадом 400 kV далековода Младост Ернестиново. Од тада ми смо остали у једном малом електроенергетском систему кога су чинили Република Српска, Црна Гора, Македонија, Албанија, Грчка и наравно Србија. На наш систем се 1994. године прикључио електроенергетски систем Румуније преко 400 kV далековода Ђердап 1 Портиле ди фиер 1 (Porțile de Fier). Након две године на наш електроенергетски систем се прикључио електроенергетски систем Бугарске преко 400 kV далековода Ниш – Софија Запад, Козлудуј - Цинцарени и Солун – Благојевград. Тиме је формирана II УЦТ зона која је функицонисала до 10. октобра 2004. године када је дошло до повезивања ове зоне са електроенергетским системом Европе. Ово је важно да би се разумело у којим условима је функционисао електроенеретски систем у периоду бомбардовања 1999. године. ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА Раздобље агресије на СРЈ, у пролеће 1999. године, се може поделити у три фазе: Прва фаза: бомбардовањe од 24. марта до 1. маја Друга фаза: бомбардовање у периоду од 02. маја до 21. маја 1999. године Прво једновремено бомбардовање великог броја објеката ЕПС са циљем да се изазове распад ЕЕС и да се што дуже онемогући напајање потрошача, извршено је 2. маја 1999. у 21:45. Бомбама са високопроводним влакнима гађани су најзначајнији објекти преносне мреже и то: трафостаница 400/220 kV Обреновац, трафостаница 400/220/110 kV Нови Сад 3, трафостаница 400/220/110 kV Ниш 2, трафостаница 220/110/35 kV Бајина Башта и разводно постројење 400 kV Дрмно. Други део рестаурације система зависио је од брзине уклањања високопроводних влакана из засутих постројења. Постројења су чишћена механички, разним импровизованим алатима, четкама, моткама, метлама. Ангажован је велики број људи – не само из ЈП “Електроисток”, него и из комуналних предузећа – како би потрошачи што пре добили напон. Ипак ограничења у испорукама ел.енергије била су неминовна. Трећа фаза: бомбардовање у периоду од 22. маја до 11. јуна 1999. године Први такав комбиновани удар је извршен у нападу 22. маја у 02:18. Бомбама са проводним влакнима гађана су постројења: разводно пстројење 400 и 110 kV Дрмно, трафостанице 400/220 kV Београд 8, 400/220/110 kV Ниш 2 (на 400 kV и 220 kV сабирнице), 220/35 kV Бајина Башта и термоелектрана Костолац А (110 kV). У исто време су ракетирани и потпуно разорени разводно постројење и командна сала термоелектране Колубара. У разматраном периоду диспечери ЕПС су извршили 99 синхронизација острва и затварања петљи у мрежи ЕПС. Како су се, због измена у производњи и дневних промена конзума, поједини правци преоптерећивали, тако су свакодневно, пребацивањем делова конзума са напајања из једног на напајање из другог подсистема, вршене промене уклопног стања у мрежи (забележено је 76 оваквих манипулација). У тим дејствима уништена су или су оштећена 32 енергетска трансформатора, укупне снаге 4315 мегаволтампера (MVA), и то: шест на напону 400 kV, снаге 2300 MVA, 12 на напону 220 kV, снаге 1300 MVA и 14 на напону 110 kV, снаге 632 MVA. Затим, 98 поља на трафостаницама и разводним постројењима на напону 400 kV, 220 kV и 110 kV. Свако од ових поља (трансформаторско, далеководно или спојно) садржи знатан број високонапонских уређаја ( прекидача, растављача, одводника преднапона …)
Потребно је истаћи да је помоћ од суседних ЕЕС у појединим критичним тренуцима била од огромног значаја. Диспечери суседних електропривреда су често излазили у сусрет нашим захтевима за испомоћ и имали разумевања за тешкоће у функционисању нашег ЕЕС које су се рефлектовале на целу интерконекцију. Нарочито је било значајно напајање дела ЕЕС на подручју трафостанице Суботица из Мађарског ЕЕС. Високо разумевање показала је и електропривреда Румуније на честе високе осцилације снаге на међуспојном воду 400 кV. Ђердап 1 – Portile de Fier изазваних поремећајем у нашем ЕЕС-у Izlaganje Slobodana Babić, glavnog urednika monografije “EPS tokom NATO agresije”
Želja nam je bila da knjiga, najzad bude izdata, povodom drzavnog obelezavanja 20-te godisnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju. O ovom poduhvatu Beoforum je obavestio sve relevantne pojedinče i institucije u drzavi.Niko nije tada oficijelno osporio nameru izdavanja ove Monografije. Te 1997. godine, EPS je zapošljavao 63 500 radnika, sa Direkcijom, 23 JP za proizvodnju uglja, električne energije, prenos i distribuciju energije i imao jedinstven granski Sindikat radnika. Zajednički cilj i zadatak bio nam je da obezbedimo kontinuirano i stabilno snabdevanje elektičnom energijom privrede i gradjana Srbije. Poslovanje EPS-a pod sankcijama dovelo je do smanjene pouzdanosti i sigurnosti EES Srbije. Rukovodstvu i svim radnicima u periodu sankcija treba odati javno priznanje što su sa takvim ograničenjima sačuvali EES Srbije od kolapsa. EPS je od svojih predhodnika nasledio procedure kako treba održavati, revitaizovati i modernizovati postojeci EES, blagovremeno pripremiti planove razvoja i novih investicija sa jednim ciljem da bude oslonac privrednom razvoju Srbije. Sadražaj knjige nismo opterećivali tim aktivnostima, verujem da mi nećete zameriti što će pojedine biti telegrafski nabrojane: - studiju,reorganizacije EPS-a sa procenom vrednosti kapitala EPS-a, sa Ekonomskim institutom i D&T, obe studije Praćenje i kontrola svih tekućih planova proizvodnje i poslovanja se podrazumevala i izveštaji su preko Upravnog odbora dostavljanj ministarstvu i Vladi. Na Kosmetu, naše firme i svi radnici bili su tokom 1998. godine izloženi stalnim pretnjama OVK terorista koji su od Zapade vec bili proglašeni za borce za slobodu. Zvuci sirena u sredu, 24.03.1999. oko 20h uveli su gradjane Srbije pa i radnike EPS-a u novu sadašnjost i neizvesnu budućnost. Nadležnost organizacionih delova, službi i pojedinca, podrazumevala je zajedničku i ličnu odgovornost. To je važilo za sve radnike EPS-a i tako je postupano, uz napomenu da struka i znanje moraju biti u svakom trenutku poštovane. Na kraju želim da sa vama podelim nekoliko činjenica koje su pratile EPS tokom agresije i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Doneli smo odluku da gradjane i privredu obaveštavamo na osnovu realnog stanja EES posle dejstava agresora i pocene naše realne mogucnosti da što pre otklonimo posledice i osposobimo ga za dalje kontinurano snabdevanje potrošača. Ovakvim odgovornim postupanjem u informisanja i obaveštavanju, EPS je zadobio iskreno poverenje javnosti Srbije tokom NATO agresije. Rukovodstva EPS-a i Sindikata su postigli dogovor a svi radnici njih 63 500 su prihvatili, da primaju umanjene plate za vreme NATO agresije. U aprili 30, maju 40 i junu 40 %. Time se nismo hvalili u javnosti a radnici EPS-a se nisu žalili. Radnicima je novac nakon agresije bio dinamički isplaćen u sačuvanoj vrednosti. Ova knjiga je priča o radnicima EPS-a zato što su bili svesni svoje uloge za odbranu nase zemlje. Tokom agresije nijedna naredba nikom nije izdata, svi su znali šta im je dužnost i pod bombama. EPS tokom agresije i zatim nije pričao o rezultatima svoga rada, to su gradjani Srbije sami ocenili. Takodje EPS je do novembra 1999. godine pripremio EES Srbije u realnim okolnostima posle NATO agresije za zimu 1999/2000. P.S. "Електропривреда Србије током агресије НАТО" - Монографија – Трезор истине
"Електропривреда Србије током агресије НАТО", наслов је Монографије која је данас промовисана у Дому Војске Србије. Монографија је резултат вишегодишњег рада око 60 аутора и преко 100 волонтера. Књигу су представили Слободан Бабић, главни уредник Монографије, Аца Марковић члан Савета Агенције за енергетику Републике Србије и Живадин Јовановић председник Београдског форума и издавач. Промоцији су присуствовали, поред других и Снежана Пауновић потпредседница Народне Скупштине Републике Србије, в.д. генерални директор ЕПС-а Мирослав Томашевић, чланови САНУ, декани и профеосoри Београдског и других универзитета, представници Клуба генерала и адмирала Србије, истакнути представници привредног, политичког, јавног, културног и друштвеног живота. Живадин Јовановић је у име Београдског форума, као издавача рекао да монографија представља трезор истине о разарању Електропривреде Србије од стране НАТО-а и о одлучности, знању и самопоуздању руководства и радника ЕПС-а у отклањању последица. Захваљујући томе, у условима рата обезбеђено је континуирано функционисање ЕПС-а, као суштинског дела одбране земље и нације. Јовановић је додао да је ово књига која обавезује данашње и будуће генерације да сачувају и развијају ЕПС као државни и национални ресурс од виталног значаја за безбедност и независност земље. Аца Марковић је истакао да је ЕПС у ратним условима функционисао као електро-енергетски систем, без обзира што је био искључен из Европске интерконекције. Успеси ЕПС-а у рату, признати су на међународном плану. Слободан Бабић је посебно истакао да ја ова књига прича о радницима ЕПС-а зато што су били свесни своје улоге за одбрану наше земље. Током агресије ниједна наредба мије ником издата, сви су знали шта им је дужност и под бомбама. Стручност, знање, дужност и одговорности у ЕПС-у се подразумевало а храброст и патриотизам, није могуће наредити. То су радници ЕПС-а имали су својим срцима за своју Србију.ЕПС током агресије и затим није причао о резултатима свог рада, то су грађани Србије сами оценили. Данас, после толико година, можемо изговорити да је ЕПС био један од стубова одбране и обнове наше Србије. „Агресорски рат САД и НАТО против Југославије“ Мишел Чосудовски
Представљање књиге Мишела Чосудовског, Београдски форум за свет равноправних, 24. октобар 2022. године: Искрено се захваљујем на овој добродошлици у Републику Србију. Морам вам рећи да је данас моје срце у Републици Србији. И посебно хвала Живадину. Треба да знате да ми је пре неких 15 минута поклонио боцу шљивовице. Донета ми је у собу у четврт до 11, пре 15 минута. То вам је оружје за масовно уништење [смех у публици] али уједно и чин солидарности и заједничког дељења. Кад сам ушао у ову салу, та боца шљивовице била ми је у руци а онда ми је неко запленио и склонио на онај сто тамо. Али поделићемо је, попићемо је заједно кад се заврши презентација [смех]. Дакле, та боца је симбол дељења и солидарности у српском контексту. Мислим да је ова презентација битна с обзиром на то да је свет на раскршћу најозбиљније кризе у модерној историји. На много начина, агресија САД и НАТО на Југославију која је, узгред буди речено, трајала неких 20 и више година, јер је започела раних 1980-их година, била је генерална проба за све потоње ратове које су спонзорисале САД. Важно је указати да су истакнути научници тај рат против Југославије назвали „праведним ратом“. Пазите, нема ничег иоле „праведног“ у том рату, то је злочиначки подухват. Ипак, има људи као што је професор Ричард А. Фолк (Richard A. Falk) са Универзитета Принстон (тренутно ангажован у антиратном покрету у вези са Украјином), који је 2001. године увео појам „праведног рата“. Иако је сваки случај сложен а чињенице се могу разумети на различите начине, овде ћу укратко изнети своју процену из перспективе праведног рата. Косовски рат био је праведан рат јер је покренут да би се избегло вероватно „етничко чишћење“ које спроводе српске власти бивше Југославије, а био је успешан у томе што је косовском народу пружио шансу за мирну и демократску будућност. Тај рат је био праведан упркос томе што је покренут нелегално, без одобрења Уједињених нација и упркос томе што је вођен на начин који је неоправдано произвео косовске и српске цивилне жртве док је настојао да сведе на најмању меру ризик од смрти или рањавања на страни НАТО. Из интервјуа са Р. Фолком: Југославија је била уводно поглавље за Авганистан, засновано на истим премисама злочина над сувереним земљама. Истраживање сам започео почетком 1990-их, са фокусом на економској и социјалној димензији јер су оне кључне за разумевање војне и стратешке димензије. Ту мислим на чињеницу да је раних 1980-их година постојало нешто што би се могло описати као „план економског рата“, углавном реализован инструментима ММФ-а и Светске банке, који се у суштини састојао у разграђивању целокупне националне економије. Сећам се да је рат против Југославије почев од 24. марта 1999. године суштински циљао цивилну инфраструктуру: школе, болнице, инфраструктуру стамбених насеља. То је обилно документовано. Ипак, ту постоји један елеменат који је више од пуког злочина. Кад сам годину дана касније дошао у Београд, посетио сам Дечју болницу, а ту дечју болницу САД и НАТО су били утврдили као мету, стратешку мету. Кад год кажем САД и НАТО, уствари одлуке доноси САД. НАТО је тек пуки додатак Пентагона. САД и НАТО су категорички изјавили да им је циљ да спашавају животе те да зато нису бомбардовали део болнице у којем су бле смештене бебе већ су уместо тога гађали агрегате који снабдевају струјом болницу, укључујући инкубаторе за бебе. То је значило да је цела болница уништена јер су те паметне бомбе разориле основно функционисање болнице, због чега је болница морала потом да се евакуише тако да су, свакако, због тога многа деца умрла. Почев од 1960-их и 1970-их година, Југославија је била успешна економија са социјалним пројектом. Звали су је „тржишним социјализмом“. Имала је кооперативну структуру управљања предузећима и највишу стопу раста у поређењу са европским земљама, вишу од 6 посто, као и потпуно развијену социјалну државу. Треба рећи да се тај процес одвијао у земљи која је претрпела велике губитке у Другом светском рату, чему је била посвећена јучерашња комеморација. Први пут сам посетио Југославију 1967. године, као студент. У ствари, био сам са групом студената са Института за друштвене науке у Хагу, у Холандији. Одлучили смо да дођемо у Југославију да упознамо тај „тржишни социјализам“. Институт је све организовао. Без намере да уносим лични аспект, морам рећи да сам током посете имао мањи здравствени проблем. Отишао сам код лекара и добио третман. На моје питање „Колико дугујем?“ рекао је „Ништа“. Одговорио је „Ми у Републици Србији дочекујемо стране госте добродошлицом и пружамо им пуну здравствену заштиту“. Ниједна друга земља на свету не би имала такву процедуру. То је била потпуно установљена здравствена покривеност за грађане Југославије и за странце. То искуство било је нешто што је остварило очит утицај на начин на који сам анализирао историјат онога што се догодило са тим друштвеним пројектом и како је он био намерно уништен. Реганова администрација је 1984. године објавила акт назван Директива по одлуци о националној безбедности. Био је то битан политички документ, под ознаком „тајно и осетљиво“. Циљ му је био да подрије тржишни социјализам и интегрише Југославију у такозвану слободну тржишну економију. Нисам имао увид у та документа. Али постоји један документ који сам видео а то је био извештај Светске банке објављен почетком 1990-их година, који је открио целокупну логику начина да се дестабилизује и уништи нека земља. Послао сам тај документ, он постоји у архиви Београдског форума. Морам рећи да је, у тренутку кад сам га ја добио, то био интерни документ Светске банке. Добио сам га од представника тадашње југословенске владе. Наравно, то је било нешто што није ни требало да буде објављено. Тај документ у суштини описује програм банкротирања, инициран под патронатом Светске банке, који је довео до потпуног гашења индустријског сектора, био примењен на све главне секторе југословенске привреде, а диктирали су га, наравно, повериоци владе у Београду. Историјат „хуманитарног ратовања“: НАТО-ва владавина терора на Косову. Уништење Југославије Фискална структура југословенске федерације играла је кључну улогу у трансферу средстава од централне владе ка републикама. То је основа федералне структуре. Њоме се врше трансфери прихода и расхода од централне владе републикама чланицама федерације. После примене шок терапије, федерална фискална структура је уништена и растурена, чиме су широм отворена врата за стварање услова за отцепљење. Већ на почетку 1990. године отпуштено је 614.000 радника из укупног корпуса радне снаге од 2,7 милиона. Другим речима, скоро четвртина радне снаге, са највећом концентрацијом у фирмама из Србије, Боснеи Херцеговине, Македоније и са Косова које су отишле у стечај. У периоду од 1990-1995. године, стратегија америчке обавештајне службе била је да доводе своје терористе, тачније, ал-Каиду. Чланови ал-Каиде су још у раној фази били интегрисани у армију босанских муслимана. То можда не зна свако, али ал-Каида је творевина ЦИА-е из времена првог рата с Авганистаном, званог Совјетско- авганистански рат (1979-1989). Тачније, то није био Совјетско-авганистански рат већ рат у којем су САД биле спонзор такозваних „бораца за слободу“, односно групације која је касније описана као ал-Каида. У преводу, ал-Каида значи „база“, а ал-Каида је била база у ЦИА-ној бази података о борцима за слободу заврбованим да се боре против Совјетског Савеза у Авганистану. Однос између Армије босанских муслимана и ал-Каиде документован је у конгресном документу. Другим речима, то је документ америчког Сената, који је у то време написала Републиканска странка и оптужила Клинтонову администрацију да је довела ал-Каиду. Све је то потврђено. Они су довели ал-Каиду у Босну и Херцеговину и, наравно, у каснијој фази довели су ал-Каиду и на Косово. Овде треба рећи и то да су припадници Ослободилачке војске Косова били обучавани у Авганистану, захваљујући ангажману америчких обавештајних служби. Тај наводни мировни споразум закључен је 1995. године, потписан у америчкој војној бази Дејтон, у Охају. Место договора није била Женева већ америчка војна база у Охају, под будним оком америчке владе и војске и армијом правника и консултаната. Дејтон је место на којем је написан Устав Босне и Херцеговине. То превазилази колонијализам. У Дејтону је написан устав једне наводно суверене државе. Међутим, то нипошто није суверена држава, пошто њен устав садржи одредбу која ме је запрепастила, морао сам да проучим додатке на устав, ту одредбу није било лако наћи. Устав прописује да председник Централне банке Босне и Херцеговине, која је главни инструмент монетарне и макроекономске политике, неће бити држављанин Босне и Херцеговине ни неке суседне земље. Председника или председницу именоваће ММФ. Е то је оно што зову демократијом. Постоји транзиција из Босне на Косово. Сједињене Америчке Државе имале су приватне плаћеничке компаније јер нису желеле да буду директно умешане у сукоб. Реч је о компанији Милитари профешенел ресорсис инкорпорајтед (Military Professional Resources Incorporated, MPRI). MPRI била је укључена у обучавање терориста у Хрватској и Босни, а њено деловање у обуци је, на крају крајева, такође допринело извршењу злочина над српским становништвом у Хрватској, тачније у Крајини, Медачком џепу, ако се тачно сећам. Затим смо, наравно, имали начелника генералштаба са именом Агим Чеку, а сви знамо ко је он. Њега је регрутовала MPRI, коју углавном чине бивши високи војни официри Пентагона. Наравно, Агим Чеку је у каснијој фази постао врховни командант косовских снага. Али, пре тога, одиграо је кључну улогу у Операцији Олуја, која је била злочиначка операција усмерена против српског становништва у Хрватској. Историја садржи много појединости, али боље да пређем на наредну фазу агресије САД и НАТО на Југославију, а то је нелегална инвазија и бомбардовање Југославије 1999. године и улога наводних косовских бораца за слободу, односно, ОВК. То је јавности представљено као хуманитарни подухват, медији по целом западном свету су се повиновали том опису тако да је, као што сам већ рекао, Ослободилачка војска Косова доживљена као кегитимни ентитет који штити људска права албанске мањине. То је наравно тотално смеће, јер је Ослободилачка војска Косова била повезана са организованим криминалом. Интерпол је већ имао досије о Хашиму Тачију, то је била јавна тајна. Касније су наравно борци за слободу Ослободилачке војске Косова добили, такорећи, пасоше УН-а. Тако су борци за слободу повезани са организованим криминалом постали припадници Косовсог заштитног корпуса. Све то је, наравно, било не само нелегално већ и криминално. Крајем марта 1999. године почео сам да пиштем текст под насловом „Косовске борце за слободу финансира организовани криминал“. До тада, био сам редован аутор сарадник листа Монд дипломатик (Le Monde diplomatique) који је тада био и још увек је престижна француска месечна публикација. У то време, сарађивао сам са њима десет година, почев од 1989. године. Тај мој чланак никад није био објављен у листу Монд дипломатик, а ја сам доспео под удар разних људи са левице због моје процене Ослободилачке војске Косова. Као што сам рекао, Ослободилачку војску Косова штитили су ЦИА и немачка обавештајна служба (Bundesnachrichtendienst, BND). Њене припаднике тренирали су обавештајни оперативци ових служби и, како сам поменуо, неке обуке обављене су у Авганистану тако да је ОВК имала везе са ал-Каидом почев од пре 1999. године. Кад је реч о медијима и овом питању, било је апсолутно забрањено поменути да Хашим Тачи има досије у Интерполу. Ја то знам, проверио сам, та информација била је позната али никад не и саоштена за време рата. Дакле, не само што је вођа једне терористичке организације био повезан са организованим криминалом, већ је тај лидер те организације постао идеалан кандидат за место шефа државе самопроглашене Републике Косово. Иронија је у томе што је Хашим Тачи постао председник док је имао кривични досије, тако да је тек скоро 20 година касније из Хашког трибунала пристигао извештај у којем се каже да је извршио злочине против човечности и слично. Баш згодно: вест се појавила после скоро 20 година, иако се још крајем 1990-их година знало да је злочинац. Овде морам нешто да објасним, злочинци се иначе сматрају идеалним кандидаима за највише функције (председника, премијера). Зато што слушају шта им се каже! Именована лица која су злочинци или корумпирани политичари неће преиспитивати шта им кажу људи који стоје иза њих. И шта се десило? Мафијашка држава коју је инсталирао НАТО тицала се политичког субјекта и његовог вође који је био на Интерполовој листи, али то није било битно, јер неће тај вођа доносити никакве самосталне одлуке, пошто одлуке доносе САД и НАТО. Врло згодно именовање, корисно за обе стране. Мислим да закључим излагање тиме што ћу да истакнем колико су битни ратови које су САД и НАТО водили против Југославије да бисмо разумели шта се сада дешава у Украјини и шире. Зато што је после Југославије уследио читав низ ратова које су спонзорисали САД и НАТО, било директно или индиректно. НАТО је свакако био умешан у дешавања у Либији, Сирији и, наравно, Авганистану. Израз мафијашка држава није ограничен само на Косово. У многим аспектима, Европска унија постала је мафијашка држава. Не бих залазио дубље у ту тему, само о једном кључном именовању у Европској унији, а то је место председника Европске централне банке. Ради се о томе да Кристим Лагард, бивша генерална директорка Међународног монетарног фонда, има кривични досије у Француској. Осуђена је на казну затвора у трајању од годину дана због улоге у прању новца и преусмеравању јавних средстава. О свему постоји евиденција. Али њу су француске судије ослободиле те пресуде након што је Управни одбор ММФ-а, којим она председава, послао ноту француској влади у којој је навео да је Лагард веома поштена особа и затражио укидање пресуде. Међутим, кривични досије и даље постоји. Зашто је то важно? Зато што она извршава наређења врхушке финансијског естаблишмента. Постоје бројни елементи именовања приписивих мафијашкој држави унутар Европске уније који су актуелни. Завршићу ово представљање књиге осврнувши се на природу кризе која сада погађа Европску унију и, наравно, Украјину. Све је међусобно повезано. Постоји чин економског рата којем је по много чему узор био економски рат против Југославије. Говорим о окидачу за стечаје, о дестабилизацији пољопривреде. Веома је сложен али је у суштини фокусиран на две варијабле: једна је енергија а друга је храна. Енергија је инпут за производњу, храна је опстанак. Напад на те две варијабле и деловање Сједињених Држава да блокирају снабдевање Европске уније енергентима представљају злочине против човечности. Али на страни Европљана, то јест политичке класе или како кажемо на француском La classe politique, то је чин издаје, јер су у истој постељи са непријатељом. То је рат против Европе, а не против Русије. То је рат који се води у Европи, иза којег постоји читав историјат. Нећу овде залазити у детаље. Конкретно, Северни ток био је акт саботаже америчке владе. Имамо све информације о томе. Сам Бајден је рекао „Да, обећавам да ћемо то урадити“. Имамо доказе. Према међународном праву, чин саботаже на инфраструктури у територијалним водама суверених држава Европске уније, односно Шведске и Данске, је ратни чин, дефинише се као чин рата. ***
Књига је доступна на нашој интернет страници. У ствари, управо данас сам је поново поставио. Веома је читана преко интернета и наставићемо да је промовишемо. Мислим да је проблем у томе што штампане верзије није лако дистрибуирати у датом контексту, због цензуре. Мој истраживачки центар је престао да штампа публикације. Пре свега, немамо ресурса за то, али смо прешли на оно што зовемо е-књиге. Управо сам завршио књигу о кризи изазваној короном за коју мислим да је такође релевантна за ову дебату. Али то је друга тема, с тим да је књига сада доступна. Постоје српске заједнице у Северној Америци и у многим градовима у Канади, нарочито у Торонту. Мало смо изгубили контакт, али били смо веома активни 1999. године на разним местима у којима је био укључен и покојни Ремзи Кларк. Постојао је кохерентан мировни покрет. Мислим да је сада проблем у томе што немамо кохерентан мировни покрет. Питање 2: Друго, дотакли сте се неколико питања о рату у Украјини и Европској унији и занима ме да ли планирате да напишете књигу о тим темама? То би била веома занимљива књига. О Украјини сам опширно писао у форми чланака и, наравно, имамо бројне сараднике и ауторе који су писали о томе. У овом тренутку, доступне су све те информације о Украјини, са дневним покривањем. Своје новије и не тако скорашње књиге написао сам о нуклеарном рату, од којих је прва објављена 2011. године. Следила је књига под насловом „Глобализација рата“ која је изашла 2015. године и на крају моја најновија књига о корона кризи, после скоро две године истраживања, тако да је веома детаљна. Дозволите ми да поменем само једну димензију, која је веома битна. Економска криза није почела фебруара ове [2022] године, већ јануара 2020. године. Оно што економисти не схватају, а што је уједно карактеристика наше дисциплине, јесте какви су ефекти кад спроведете изолацију која захтева затварање радне снаге и кад им затворите радна места и то истовремено у 193 земље. Последица је највећи економски и друштвени крах у светској историји, а десио се 11. марта 2020. године. То сам веома исцрпно истраживао, тако да је целокупна криза изазвана короном део нашег разумевања свега што се дешава у Украјини и свега другог. Понављам, то је засебна тема, али та књига је доступна на интернету и постараћу се да буде доступна Београдском форуму, тако да сви заинтересовани могу добити примерак. Посета Јана Оберга Београдском форуму
Јан Оберг оснивач ТФФ-а (Транснационалне фондације за мир и истраживање будућности), посетио је 25. новембра 2022, године Београдски форум за све равноправних, где је са Живадином Јовановићем разговарао о потенцијалној сарадњи ТФФ фондације и Беофорума. Јан Оберг је унивезитетски професор, истраживач међународних односа и аутор већег броја књнига, чија је везивна мисао – мир се гради искључиво мирним средствима –. Много пута је посетио Србију, гостовао као предавач на факултетима друштвених наука, а ових дана је учествовао на Конферецији у САНУ о друштвеној улози интелектуалаца. ЕКСПАНЗИЈА вс. ЕГЗИСТЕНЦИЈА
"За Англосаксонце и неке друге, Косово и Метохија је питање експанзије на исток, за Немачку и неке друге на југ, за исламски фактор на запад, а за Албанце питање експанзије на север. За Србију је Косово и Метохија питање егзистенције ту где се налази, а са егзистенцијом се не тргује." Живадин Јовановић БЕЗ ВАЈКАЊА
"Ставови Џона Болтона, бившег Трамповог саветника за националну безбедност, у интервјуу данашњој „Политици“ сведоче о моћи „дубоке државе“ која далеко надилази моћ становника Беле куће, био то демократа или републиканац. Станари се мењају зависно од приноса, војно-индустријски комплекс који приносе убира, остаје исти." Живадин Јовановић Немачка као нуклеарна сила? - Живадин Јовановић, за Спутњик
НАТО је покриће за убрзано наоружавање Немачке. Та земља је искористила југословенску кризу да први пут изведе војнике Бундесвера изван својих и граница НАТО, наводно, да би исказала солидарност и помогла савезницима. Садашњи конфликт у Украјини, глобалну конфронтацију и атмосферу русофобије користи за убрзано војно јачање, укључујући поседовање нуклеарног оружја, каже за Спутњик бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић. Европа је данас подељена по многим основима a свe указује да ће се те поделе наставити, ширити и продубљивати. Наслаге узастопних криза се гомилају, иза сваке остаје више егоизма и неповерења, а мање кохезије. Стара Европа је је нешто обазривија, нова не пита за цену америчког загрљаја. Иако се та покорност формално везују за НАТО и Америку, каже Јовановић, у суштини то је служење интересима америчког војно-индустријског комплекса. Европа је и даље подељена око «квота» за пријем миграната, «квота» из Резерног фонда за ублажавање штете од пандемије, штете од последица санкција Русији, око војне помоћи Зеленском, око «зелене агенде», структурних промена, односа са Кином, ширења НАТО. „Погледајте само шта се прво десило после 24. фебруара – Немачка је објавила да издваја додатних 100 милијарди евра за наоружавање, а највећи део од тога наменила је за куповину америчких борбених авиона F-35s опремљених да носе нуклеарне бомбе. Није ли том великом и атрактивном наруџбином код Локид Мартина, Немачка, «успут» купила и право на поседовање нуклеарног оружја? Јер, зашто би плаћала много скупље авионе ако би их користила за класично наоружање,“ упитао је наш саговорник. Немачки канцелар Олаф Шолц, је изјавио да ће његова земља издвајати више за јачање војске јер мора имати кључну улогу у заштити безбедности Европе, да јој таква улога припада зато што има најбројније становништво, најснажнију економију, велику територију и зато што се налази у центру Европе. Разуме се, такву политику Шолц представља као израз одговорности за јачање НАТО, као помоћ другим савезницима у расподели терета колективне безбедности. „Ту је Алијанса покриће за наоружавање Немачке. Он је био прилично отворен и јасан у образлагању плана да Немачка буде војно најмоћнија у Европи. Поставља се питање, може ли Немачка то бити поред Француске као нуклеарне силе и сталне чланице СБ УН, а да не поседује нуклеарно оружје? Може ли бити водећа војна сила у Европи у пуном капацитету и кредибилитету ако би сваки пут када њени пилоти треба да вежбају нуклеарним оружјем, или да га размештају морала да моли Американце за претходну дозволу да на своје скупо плаћене F35s укрцају америчке нуклеарне бојеве главе које се, иначе, од времена хладног рата, налазе на њеној територији? Шолц, дакле, рачуна на поседовање нуклеарног оружја и то можда модернијег од Француског,“ сматра Јовановић. Немачка користи НАТО за билдовање нуклеарних мишића Нашег саговорника забрињава што такав развој тече готово неприметно, без ближих информација, дебате и анализа чему то води. Он подсећа и на речи немачког председника Франка Валтера Штајнмајера да његова земља има легитимно право да војно интервенише изван својих граница како би штитила своје интересе. На тој линији, мо же бити интересенартно да је немачко ваздзхопловство недавно учествовало у здруженим војним вежбама у Аустралији и на Индо-Пацифику. „Хоћемо ли ми да разумемо овладамо свим тим новим трендовима, да их протумачимо на прави начин? Да ли је то допринос недељивој, једнакој безбедности свих земаља Европе? Колико то доприноси међусобном поверењу, кохезији Европе «као заједничког дома за све»? Да ли то јача осовину Берлин – Париз тако често истицану као окосница ЕУ? Или су поменуте вредности и актуелни развој у хармонији и синергији? Немачка дуго, па и данас, користи Европску унију да би маскирала своје геополитичке интересе на Балкану. Он каже да су њега лично Немци 90-тихгодина прошлог века притискали за сагласност да отворе своју канцеларију на Косову и Метохији користећи аргумент – ако сте већ то дозволили Американцима, треба да дозволите и Немцима. Јовановић је, каже, рекао колеги Волфгангу Ишингеру да и поред тога што ценимо Немачку као партнера, сматрамо да су САД једина суперсила на свету и да би они, који имају толико америчких база и војника на својој територији, требало да нас разумеју. „Он ми је на то рекао: не морате да дате Немачкој, задовољићемо се ако дате сагланост Европској унији за канцеларију у Приштини. Тако они данас користе НАТО и конфликт у Украјини, као оправдање за билдовање своје војне мускулатуре. Наивна предвиђања да Русија може да изгуби овај рат Што се тиче сукоба у Украјини наш саговорник сматра да је то последица стратегије доминације и ширења Запада на Исток чија је прва жртва била Србија 1999. По њему, западни стратези гледају на конфликт у Украјини као на технологију за исцрпљивање Русије да би је на крају и распарчали. Такав циљ, коликогод апсурдан, јавно је прокламован још 90-тих година, а конципиран много раније. Међутим, Јовановић оцењује да су наивна предвиђања да Кремљ може да изгуби овај рат. Ово што се дешава, каже, само је један облик глобалног рата против Русије који не може да се реши са Владимиром Зеленским. Зато је, додаје он, потребно да се ради на каналима преговарања између Русије, САД, Кине и Брисла. „Шта више, чак и све што би се договорило у оквиру саме Европе, не држи воду. Овде се ради о тражењу решења прво за нову безбедносну архитектуру у Европи која ће гарантовати једнаку безбедност свим нацијама без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису“. А друго, неопходни су и договори о глобалном систему безбедности, јер је Запад погазио многе досадашње договоре. Јовановић тврди да је свет суочен са дестабилизацијом и то не од 24. фебруара, већ много дуже. Свима је, каже он, јасно да на светској сцени не постоји лидери попут Шарла де Гола или Џона Кенедија који би могли да донесу исправне одлуке ма колико биле тешке. То води ка закључку да нас очекује смена генерација политичких лидера у Европи и нада да би дошли други који схватају интересе Европе и који неће ићи преко Атлантика по своје мишљење. Разуме се, не смемо изгубити из вида ни чињеницу да не зависи све ни од смене неспособних и сервилних вођстава у Европи. Читав систем либералног мултинационалног корпоративног система поодавно исцрпео своје потенцијале и државао се превасходно на експанзији и експлоатацији туђих пространстава и богатстава. Најновији развој сведочи да је дошао крај политике експанзије, неоколонијализма и доманације и да улазимо у епоху новог светског поретка заснованог на сувереној равноправности и демократизације међународних односа без хегемонизма и изузетности. Уједињене нације постоје са Русијом или их нема Као дугогодишњи дипломата, Јовановић наглашава да приче о ограничавању права Русије као оснивача ОУН и сталне чланице СБ УН представљају нонсенс и израз немоћи оних који их лансирају. То је далеко од разума, за тако нешто нема никаквог правног основа. Он каже да нема земље на планети која је као Русија у темеље УН и њихове основне вредности уградила између 25 и 27 милиона људских живота. „Сада, замислите какав би то систем био када би земља са толикм жртвама била ограничена у тој организацији на било који начин. У том случају УН би доживеле исту, или гору судбину од Друштва народа уочи Другог светског рата. Чуди ме да уопште има људи који не схватају да Уједињене нације постоје са Русијом као сталном чланицом СБ или их нема уопште“. Решење за кризу која је настала, наш саговорник види у прилагођавању лидера западних земаља новим глобалним трендовима и реалностима. Требало би да виде да историја не може да се врати уназад, да текући трендови мултиполаризације и демократизације међународних односа не могу да се зауставе, као и да нови светски поредак заснован на мултицентричном уређењу нема алтернативу. Униполарни светски поредак је неповратно за нама, у историји и не може се вратити ни санкцијама, ни изопштењем, ни новцем, ни нуклеарним оружјем! Уз признавање реалности основно је да се сви кључни фактори глобалних односа прихвате равноправност, партнерство засновано на заједничким интересима, да на тој основи дијалогом и дипломатијом траже могућност за нови глобални договор чији би неизоставни део би обнова и јачавање улоге Уједињених нација у складу са новим условима и изазовима. ПРИЗИВАЊА
"Ко јавно потцењује међународно право, несвесно охрабрује силу. Ко јавно предвиђа притиске, уцене и ултиматуме – несвесно им утире пут. Ко се јавно жали да га не разумеју пријатељи, несвесно охрабрује непријатеље." Живадин Јовановић ДИВЕРСИФИКАЦИЈА
"Диверсификација добављача енергената је легитимна политика, поготову, ако је независна и није последица спољних притисака или несмотрено преузетих обавеза. Зашто се онда не каже да је једнако потребна и политика диверсификација страних инвеститора и економских партнера, поготову што видимо да се економска зависност отворено користи као полуга за уцене на рачун независности, суверенитета и интегритета Србије?" Живадин Јовановић ДАВИД СТОКИНГЕР У БЕОФОРУМУ
Давид Стокингер, публициста и хуманитарац из Беча, данас је посетио Београдски форум за свет равноправних, где је разговарао са председником форума Живадином Јовановићем. Стокингер је у Београду на повратку из хуманитарне мисије у току које је посетио српске енклаве јужно од Ибра где је уручио значајну хуманитарну помоћ низу места и енклава. У Гораждевцу је уручио помоћ школи, помоћ у виду апарата за мерење крвног притиска, као и значајну новчану помоћ коју је сакупио међу својим пријатељима у Бечу. Давид Стокингер течно говори српски језик јер је дуги низ година у контакту са партнерима Србима са Косова и Метохије и у Београду. Често је присутан у медијима Мировног покрета које уређује. Разговарано је о заједничкој сарадњи на бољем међусобном информисању и у заједничком хуманитарном ангажовању. Београд, 28. октобар 2022. ПАТРИК БЕСОН У БЕОФОРУМУ
Француски писац Патрик Бесон (1956 - ) посетио је Београдски форум за свет равноправних где је разговарао са председником форума Живадином Јовановићем. Бесон ових дана борави у Београду поводом изласка из штампе његове нове књиге на српском језику „Ђоковић: Одбијам“, у издању Чигоја штампа. Више од двадесет Бесонових књига преведено је на српски језик. Као велики пријатељ Србије и српског народа ангажован је у француској и српској јавности, у одбрани истине о српском народу, разбијању СФРЈ и посебно о агресији НАТО 1999. године на нашу земљу. Током агресије боравио је у Србији и објављивао текстове и књиге о узроцима и последицама тих дешавања како их је он видео и доживљавао. Познанство Јовановића и Бесона датира из тог периода. Бесон се интересовао о раду Форума и изразио спремност да учествује на конференцијама које Форум организује. Београд, 28. октобар 2022. Немачка постаје нуклеарна сила? | Од четвртка до четвртка
Догађаје који су обележили протеклих седам дана у емисији „Од четвртка до четвртка“ коментарише Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних Москва упозорава да Кијевски режим припрема провокацију на територији Украјине уз употребу „прљаве бомбе“ са циљем да оптужи Русију. Србија је добила нову Владу, премијерка поручује да ће наставити да се бори да не уведемо санкције Руској Федерацији. На Косову и Метохији тензије пред одлуку о замени регистарских таблица – званичници у Београду под притиском земаља Квинте, док Срби у покрајини најављују отпор, за почетак миран. ДПС Мила Ђукановића доживео дебакл на локалним изборима у Црној Гори, а Велика Британија има првог премијера који је азијатског порекла. АПЕЛ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
Позив за дијалог, дипломатију и детант Београдски форум за свет равноправних изражава најдубљу забринутост због погоршања глобалне конфронтације која је праћена дубоком економском и друштвеном кризом у Европи, као и у свету. Свеобухватна криза се свакодневно погоршава и представља претњу за живот, мир и безбедност у свету. Забринутост је утолико већа што не постоје никакве веродостојне и искрене иницијативе за прелазак са колосека конфронтације на колосек суштинског дијалога, дипломатије и детанта. Лекције историје се не смеју занемаривати. Стање инертности и неразумевања ризика надолазећих опасности, угрожава саме основе људског постојања. Сукоб у Украјини може се превазићи једино решавањем његових узрока. Мировни напори не смеју бити спречавани, нове гвоздене завесе морају бити уклоњене, једностране санкције бити изопштене из међународне праксе. Полазећи од историјских искустава Србије, укључујући и она из недавне прошлости, као и од искустава Европе, Београдски форум за свет равноправних упућује апел свим мировним удружењима, владама, као и међународним организацијама, а посебно ОУН, да покрену и подрже иницијативе за дијалог, дипломатију и детант као једини исправан пут за спречавање глобалног сукоба који прети опстанку човечанства. Апелујемо за моментално започињање дијалога и дипломатске акције на највишем нивоу између Вашингтона, Москве, Пекинга и Брисела. Основ треба да буде „мирна коегзистенција“ суверених и равноправних држава одлучних да зауставе даље погоршање сукоба које може довести до избијања Трећег светског рата, не искључујући ни нуклеарни. Признавање равноправности, међузависности и партнерства у очувању мира, безбедности и развоја, као недељивих цивилизацијских вредности, једини је пут за опстанак и сигурну будућност човечанства. Бранко Крга, излагање на промоцији књиге М. Чосудовског 21.10.2022.
Поштовани господине професоре Чошудовски, господине председавајући, даме и господо, Појава сваке нове књиге представља радост за аутора, стручну јавност и шири круг читалаца, али је то и допринос науци и култури једне земље.
Лука Кастратовић, излагање на промоцији књиге Мишела Чосудовског 21.10.2022.
Даме и господо
Значај ове књиге је и у томе што је дио текстова написан у току агресије, што је професор Чосудовски од почетка агресије, када смо били усамљени, устао да осуди агресију САД и НАТО. Указао на њен карактер, мотиве, циљеве и последице. Објаснио је реализацију поверљивог америчког Плана разбијања Југославије из 1984. године под називом ''Политика САД према Југославији'' са кога је касније скинута ознака тајности, каду су САД отворено вршиле политичке притиске и на крају, послије одбијања Југославије да им се повније, кренуле у агресију, у рат против СРЈ, против Србије. Детаљно је објаснио активности САД на разбијању националне економије, на подршку етничким и оружаним побунама и посебно агресију и окупацију КиМ. Истакнуте су бруталне акције масовног бомбардовања градова и насељених мјеста, велика разарања и велике људске жртве. Употребу забрањеног оружја и муниције са осиромашеним уранијумом назвао је нуклеарним ратом ниског интензитета. Истакао је ангажовање САД на обучавању припадника ОВК за вођење копнених војних операција. Подсетио је светску јавност да су терористи ОВК били укључени и у убијање Срба у Хрватској у ''Олуји'' августа 1995. године, када су Срби протјерани из Српске Крајине. Нагласио је да је изградња војне базе ''Бонстил'' планирана прије агресије. Међу првима објашњавао је свјетској јавности да је агресија предузета под лажним хуманитарним изговором заштите Албанаца на Ки М, грубо кршећи све међунардне акте као и Међународно право и Повељу ОУН. Пратећи и пишући текстове о злочинима САД и НАТО у току агресије шест година послије агресије написао је поглавље: ''Економски ратни злочини: Разбијање Југославије, реколонизација Б и Х'', гдје је детаљно, са подацима, описао ''уништавање и подјелу Југославије, укључујући и режирани банкрот наметнут од Светске банке који је довео до пропасти производног сектора Југославије крајем 1980-тих годиха'' као и ''шок третман'' који је активирао ММФ 1. јануара 1990. године. Написао је да су ''сецесионистичке тенденције које се хране друштвеним и етничким подјелама добиле на замаху управо у периоду бруталног осиромашења југословенског становништва, а економске реформе изазвале су економску и политичку пустош'' Другим ријечима САД су започеле ''аграсију прије агресије'', као и да су послије неоствареног циља у агресији да окупирају цијелу територију СРЈ наставили агресију другим средствима која траје и данас. У уводу Чосудовски је објаснио: ''Са ове дистанце рат против Југославије био је -генерална проба- за потоње –хуманитарне ратове- под спонзорством САД и НАТО међу којима су били Авганистан (2001), Ирак (2003), Либија (2011) Сирија (2011), Украјина (2014), Јемен (2015) и Венецуела (2019). Мислим да само ових неколико детаља из књиге од десет поглавља пружа јасну слику о узроку, циљевима и последицама агресије САД и НАТО на Југославију. Господине Чосудовски даозволите да Вам се лично захвалим што сте учинили и што чините за Србију и уопште за освјетљавање напора слободољубивог дијела свијета у борби за изградњу слободног свијета и праведних, хуманих међународних односа. Београд 21. 10 2022. Лука Кастртовић Промоција књиге "Агресија САД и НАТО на Југославију" проф. др Мишел Чосудовски у Београду 21. октобар 2022.
Агресија НАТО 1999. године је израз политике ширења на Исток која се наставља до данашњих дана и почетак милитаризације Европе. Ово је, поред осталог, речено на представљању књиге "Агресија САД и НАТО на Југославију" познатог канадског економисте, научника и педагога, носиоца Ордена Златне медаље Србије, Мишела Чосудовског, данас одржана у сали хотела Москва у Београду. Аутор овог двојезичног српско-енглеског издања проф. Чосудовски, окарактерисао је агресију као илегални и криминални чин а његове носиоце одговорне за цивилне жртве, убиство деце, разарање цивилне инфраструктуре и, како је рекао, за нуклеарни напад ниског интензитета. О књизи и поводом књиге говорили су проф. генерал у пензији, Бранко Крга, генерал у пензији Лука Кастратовић, председник ИО Клуба генерала и адмирала Србије и Живадин Јовановић, у име Београдског форума за свет равноправних као издавача. Генерал Крга истиче 3 главна утиска о књизи: први, пошто појам агресија представља саму суштину онога што се овде догађало те 1999. године, верује да је наслов књиге апсолутно примерен; други, аутор се потрудио да за сваки процес пронађе саму суштину или, како филозофи кажу, трагао је за одговором на онтолошка питања; трећи, аутор је обухватио широк географски простор и разрадио велики број тема које су у директној вези са агресијом НАТО на овим просторима. Те теме су политичке, геополитичке, економске, међународно – правне, кривично-правне, криминалне, војно-стратегијске, хуманитарне, еколошке, медијске, етичке итд. Генерал подвлачи да је свака од ових тема писана са низом интересантних података, који објективно указују на то шта се заиста догађало и који су узроци тих процеса. Генерал Кастратовић је истакао да је значај ове књиге у томе што је део текстова написан у току агресије, што је професор Чосудовски од почетка агресије, када смо били усамљени, устао да осуди агресију САД и НАТО, указао на њен карактер, мотиве, циљеве и последице. Генерал из књиге као посебно значајно истиче поглавље које је написано шест година после агресије, под називом: ''Економски ратни злочини: Разбијање Југославије, реколонизација БиХ'', где је детаљно, са подацима, аутор описао ''уништавање и поделу Југославије, укључујући и режирани банкрот наметнут од Светске банке који је довео до пропасти производног сектора Југославије крајем 1980-тих годиха'' као и ''шок третман'' који је активирао ММФ 1. јануара 1990. године. Подвлачи цитирајући из књиге да су ''сецесионистичке тенденције које се хране друштвеним и етничким подјелама добиле на замаху управо у периоду бруталног осиромашења југословенског становништва, а економске реформе изазвале су економску и политичку пустош''. Живадин Јовановић је рекао да су НАТО и САД одговорни за враћање првог рата на тло Европе после Другог светског рата, за илегалну сецесију српске покрајине Косово и Метохија и за урушавање архитектуре Европске безбедности и сарадње, која се ни до данас није опоравила од последица те агресије. Он је рекао да питање КиМ никад нико није изместио из надлежности СБ УН, нити предао било коме овлашћења за његово решавање. Генерална скупштина УН је својом саветодавном резолуцијом само констатовала интерес Европске Уније (ЕУ) да "олакшава дијалог страна" и ништа више од тога. Ово питање остаје у искључивој надлежности СБ УН. Додао је да све покушаје притисака, поготово ултиматума, Србији да призна илегално оцепљење КиМ, односно да дозволи његово чланство у УН и друге међународне организације, треба осудити и одлучно одбити у старту. Он је, такође, рекао да притиске и ултиматуме у најави треба одлучно осудити а не "објективистичким" регистровањем, призивати. Професор Чосудовски, носилац Ордена Златна медаља, положио је данас цвеће на Споменик Деци жртвама агресије 1999. године у Ташмајданском парку. КАНАДСКИ ПРОФЕСОР МИШЕЛ ЧОСУДОВСКИ СТИГАО У БЕОГРАД
Професор Мишел Чосудовски је јуче, 19. октобра 2022. године стигао у Београд. Делегација Београдског форума за свет равноправних на челу са председником Живадином Јовановићем дочекала је уваженог госта. У вишечасовном садржајном и темељном разговору указали су на значај ширења истине која се темељи на чињеницама и документима. Гост је указао на опасности од нуклеарног рата и дао поглед на тренутну геополитичку ситуацију. Професор Чосудовски је дугогодишњи пријатељ Србије и сарадник Београдског форума. Као независни интелектуалац посебно је значајан његов ангажман на разобличавању карактера агресије НАТО на Југославију. БЕЛЕШКА О АУТОРУ Мишел Чосудовски је награђивани писац, (почасни) професор економије на Универзитету у Отави, оснивач и директор Центра за истраживање глобализације (ЦИГ). Написао је једанаест књига, међу којима Глобализација сиромаштва и нови светски поредак (2003), Амерички „Рат против тероризма“ (2005), Сценарио за Трећи светски рат: опасности од нуклеарног рата (2011), Глобализација рата, Дуги амерички рат против човечности (2015). Сарадник је Енциклопедије Британике. Његови радови објављени су на више од двадесет језика. Године 2014. додељена му је медаља за заслуге Републике Србије за радове о агресорском рату који је водио НАТО против Југославије. Почасни докторат из друштвених наука Националног аутономног универзитета у Никарагви (УНАН), Манагва, додељен му је 2016. године.
Проф. Мишел Чосудовски у Београду - промоција књиге
Поштовани сви, Обавештавамо Вас да ће господин Мишел Чосудовски, професор на Универзитету у Отави (Канада) на департману за економију, научник, директор Центра за истраживање глобализације, боравити у Београду од 20. до 24. октобра 2022. године, као гост Београдског форума за свет равноправних. Професор Мишел Чосудовски је носилац Ордена Златне медаље за заслуге, коју му је Влада Републике Србије доделила 2014. године у знак признања и захвалности за његово објективно писање о агресији НАТО. У петак, 21. октобра 2022. године биће промоција његове књиге "Агресија САД и НАТО на Југославију". Промоција ће се одржати у сали Хотела Москва са почетком у 11 часова. О књизи ће говорити: Г. Мишел Чосудовски, аутор; КО КОГА НЕ РАЗУМЕ?
"Изјаве да нас Русија, наводно, не разуме значе, поред осталог, призивање још већих притисака Запада и гурање Србије ка НАТО-у и тзв. политичком Западу који је у "прокси" рату против Русије. Живадин Јовановић Интервју са госпођом Љиљаном Вернер
Интервју са госпођом Љиљаном Вернер, председницом Управног одбора Удружења "Фонд дијаспора за матицу" у викенд броју Вести од 8. и 9. октобра. Госпођа Вернер је детаљно изложила досадашњу хуманитарну активност Фонда, истакла последице агресије НАТО, између осталог осврнула се на еколошки геноцид и културу сећања. Прелистајте интервју овде: Vesti_Ljiljana_Verner.pdf Светски рат већ почео!
Вести са анализом тренутне геополитичке ситуације и глобалном сукобу који нам прети у дневном листу Вести од 6.10.2022. године. Изјаве дали Живадин Јовановић и генерал Радован Радиновић. СЕКРЕТАР УДРУЖЕЊА СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ ПОСЕТИО БЕОФОРУМ
Господин Милојко Будимир, секретар Удружења Срба из Хрватске, посетио је у понедељак, 3. октобра 2022. године Београдски форум за свет равноправних. Амбасадор Дробац је упознао госта са мисијом, циљевима и активностима Београдског форума за свет равноправних, као и са богатом издавачком делатношћу. Господин Будимир је упознао заменика председника са радом Удружења Срба из Хрватске, њиховим активностима и издавачком делатношћу и уз то је изразио жељу за повезивањем, дубљом и широм сарадњом. Истакао је да је присуствовао и учествовао на Скупштини Удружења „Фонд дијаспора за матицу“ која је одржана у суботу, 24. септембра и да је са великим интересовањем пратио сва излагања, која су по ширини превазишла и тематику. Господин Дробац је позвао господина Будимира и његове сараднике да дођу у Форум и учествују у скуповима организације. Договорили су се да међусобно размењују информације од значаја за активности оба удружења и позиве на скупове. Господин Будимир је уручио поклон књиге Беофоруму: монографију „Три године избјеглиштва“, 3 Зборника радова „Грађански рат у Хрватској“ и информатор о раду Асоцијације Избегличких и других удружења Срба из Хрватске. Амбасадор Дробац је у име Беофорума госту поклонио књигу генерала Радована Радиновића «Карактер ратова за разбијање Југославије», за коју је господин Будимир изразио посебно интересовање, као и «Поруку српском народу» на 3 језика, аутора Пјер-Мари Галоа и и данас актуелну «Декларацију» са међународне конференције Агресија НАТО – 10 година после из 2009. године. Београд, 04. октобар 2022. Раде Дробац на међународној конференцији у Пекингу поводом Међународног дана мира УН
У Пекингу је 21. септембра 2022. године у Великој сали Народа у Пекингу одржан међународни скуп посвећен годишњици Међународног дана мира Уједињених нација. Организатор и домаћин скупа била је Асоцијација за мир и разоружање у свету (Association for Peace and Disarmament - CPAPD) у оквиру Глобалне иницијативе за очуванње мира и стабилности. У име Београдског форума за свет равноправних, на позив организатора, скупу је, путем видео линка, присуствовао заменик председника Форума амбасадор у пензији Раде Дробац. Скуп, коме је, што лично, што преко видео линка, присуствовало око 250 учесника из целог света. отворен је поруком Председника Републике Кине Си Ђинпинга коју је прочитао ПП владе Републике Кине у његово име. Си Ђинпинг је истакао значај мира за Кину и њен уврзани економски и друштвени развој али и потребну да се међународни односи одвијају на бази равноправне и обострано корисне сарадње, у интересу целе међународне заједнице. Након поздравне речи кинеског председника говорили су бројни председници држава, парламената, влада, подпредседници влада, министри, посланици, бројне невладине организације и угледни појединци из целог света. У временски ограниченим излагањима огроман број говорника је истицао значај мира за безвбедност, развој и благостање њихових и других народа а значајан број њих је истакао да је за то потребно међународне односе довести у раван равноправне сарадње, без предрасуда, притисака, уцена и условљавања јер се само тако све земље и народи света могу успешно и свестрано развијати а то је и најважнији услов за мир у свету.
Не постоји понуда којом се Србија може поткупити ...
"Не постоје модели за решавање статуса за српску Покрајину Косово и Метохију (КиМ) изван међународног права, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Најмање то могу бити модел "две Немачке" или Судети 1938. Живадин Јовановић Слушамо на ТВ колико је дана Србија издржала да не уводи санкције Русији!
"Слушамо на ТВ колико је дана Србија издржала да не уводи санкције Русији! Живадин Јовановић Русија се не може избацити из УН
У својој изјави за наше медије са 77. заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, председник Републике је пренео ставове неких земаља које се залажу за избацивање Русије из Савета безбедности и оспоравање њеног чланства у УН. Као познавалац ових питања с обзиром да сам се током своје дипломатске каријере дуге више од 40 година претежно бавио проблематиком УН, могу о томе да изнесем следеће: 1. Нема ничег спорног у томе како је Руска Федерација наставила чланство бившег СССР у УН. За питање чланства Русије најважнија је Одлука Савета шефова држава Заједнице независних држава усвојена у Алма-Ати 21. децембра 1991. Пошто су се, оснивањем ЗНД, сагласиле да је СССР престао да постоји, земље чланице ЗНД су, поред осталог, ”одлучиле да подрже да Русије настави чланство СССР у УН, укључујући и стално чланство у Савету безбедности, и у другим међународним организацијама.” Ову Одлуку су потписале учеснице састанка Азербејџан, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, Молдова, Руска Федерација (РСФСР), Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина. Овде треба имати у виду да су Белорусија и Украјина, од оснивања УН, биле пуноправне чланице Организације. Документи из Алма-Ате објављена су као званични документи УН јер их је Белорусија као председавајућа ЗНД доставила Генералном секретару УН (А/47/60-S/23329 од 30.12.1991). С обзиром на сагласност чланица ЗНД о томе да Руска Федерација може да настави чланство СССР у УН, председник РСФСР Јељцин упутио је писмо које је својим писмом стални представник (тада још СССР) при УН проследио Генералном секретару УН 24. децембра 1991. У том писму се наводи да ”Руска Федерација (РСФСР) уз подршку земаља ЗНД наставља чланство СССР у УН укључујући у Савету безбедности и у другим органима система УН”. С тим у вези, затражио је да име ”Руска Федерација” буде коришћено у УН уместо СССР и да Руска Федерација преузима сву одговорност за сва права и обавезе СССР из Повеље УН, укључујући и финансијске обавезе. Јељцин је такође затражио да се то писмо има сматрати као потврда пуномоћја за представљање Руске Федерације у органима УН за све особе које тренутно имају пуномоћја представника СССР у УН. Тиме се Руска Федерација у ствари определила да тражи међународно правни континуитет у односу на бивши СССР, а не да буде једна од држава сукцесора (наследница) јер би у овом другом случају морала да као и све друге бивше републике СССР (осим Белорусије и Украјине) прође процедуру за пријем нових држава у УН. Генерални секретар је писмо председника Јељцина циркулисао свим државама чланицама УН и о томе обавестио председнике Генералне скупштине и Савета безбедности, с обзиром да се радило о питањима од интереса за систем УН. Нажалост, ово писмо није објављено као званични документ УН (јер то Русија није ни тражила), тако да се може наћи само у архивима држава чланица и Секретаријата УН. Пошто Генерални секретар није примио било какву примедбу од стране држава чланица на писмо које је циркулисао, Руска Федерације је заузела своје место у Генералној скупштини, Савету безбедности и другим органима, где је постављена је таблица са њеним именом, а у седишту УН је подигнута нова застава. Нису подношена нова пуномоћја за сталног представника јер то нико није доводио у питање, а председник Јељцин је 31. јануара 1992. седео на месту Руске Федерације на Самиту Савета безбедности на коме су учестовали многи шефови држава или влада. Нико није оспорио чињеницу да је Руска Федерација наставила чланство СССР, ни када је реч о чланству у УН, нити у погледу њеног својства сталне чланице Савета. Председник Савета (премијер В. Британије Мејџор) је после говора Јељцина пожелео у име Савета добродошлицу Русији као сталној чланици (S/PV.3046, p. 48, стр. 48). Председник САД Буш, који се тих дана састао са Јељцином, је у свом божићном обраћању изнео да ће САД подржати да Русија преузме место сталне чланице у Савету безбедности. Од решења овог питања протекло је већ 30 година, а у моменту када се то дешавало, као ни после тога, ни Украјина ни било која друга земља чланица нису оспориле чланство Русије, тако да би свако покретање овог питања у овом моменту било беспредметно и без изгледа на успех, поготово што би свака акција у том правцу морала да почне у Савету безбедности у коме Русија има право вета (ако се мисли на искључење државе чланице које је регулисано у члану 6 Повеље, где је потребна препорука СБУН за одлуку ГС о том питању). 2. Помиње се и некаква иницијатива која би се покренула у Генералној скупштини на основу члана 108 Повеље, који предвиђа један од могућих начина за ревизију Повеље на следећи начин: ”Измене и допуне Повеље ступају на снагу за све чланове Уједињених нација када их усвоје две трећине чланова Генералне скупштине и када их, сагласно њиховом уставном поступку, ратификује две трећине чланова Уједињених нација, укључујући и све сталне чланове Савета безбедности.” Овај поступак има две фазе. У првој фази, била би најпре потребна одлука ГСУН у форми резолуције, чији нацрт би поднела нека држава чланица или група држава. Члан 108 прописује да би за усвајање такве резолуције била потребна ”двотрећинска већина чланова ГСУН”. За разлику од неких других ситуација, овде није реч о ”двотрећинској већини држава чланица које су присутне и које гласају” (када се не рачунају гласови држава које су биле уздржане или које нису гласале), већ се у ствари ради о двотрећинској већини земаља чланица УН, дакле о знатно већем броју потребних гласова који се рачунају од укупног броја чланица (193). Уколико би се и обезбедила двотрећинска подршка за такву резолуцију, што је врло тешко остварљиво, треба имати на уму да резолуције ГСУН немају обавезну снагу и да не би аутоматски обавезивале државе да у другој фази, односно у процесу своје националне ратификације, заузму исти став. Како члан предвиђа, било би потребно да такву резолуцију, односно предлог садржан у њој, ратификује две трећине чланства УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, чак и да се постигне две трећине ратификација, без једног сталног члана СБУН, таква измена Повеље не би могла да буде пуноважна. У поступку који је предвиђен у члану 108, СБУН нема никакву улогу, већ се само тражи да одлуку ГСУН ратификују сви стални чланови СБУН. Улога СБУН помиње се у члану 109, на основу кога је предвиђено сазивање конференције за ревизију Повеље, која се може сазвати на основу одлуке ГСУН која се доноси већином гласова чланова ГСУН и гласовима ма којих девет чланова СБУН. У овом случају, вето не би могао да игра улогу. Међутим, да би измене Повеље ступиле на снагу, потребно је поново да их ратификује две трећине држава чланица УН, укључујући и све сталне чланове СБУН. Дакле, на крају се све своди на исто, као и у поступку из члана 108. Из горњег произилази да нема никаквих могућности да се на било који начин (одлуком СБУН или ГСУН) ограничи право вета, осим путем ревизије релевантних одредаба Повеље. Сви досадашњи предлози који су ишли у том правцу су били само у домену препорука. Уколико би и била покренута иницијатива за избацивање Русије из СБУН путем ревизије Повеље, она тешко да би могла да буде успешна. Тиме би се само рушили темељи Повеље и довела у питање улога СБУН, укључујући и сталних чланова, што представља основне стубове садашњег система УН. Аутор: Братислав Ђорђевић, дипломата, специјалиста за УН Одржана 23. Скупштина Удружења "Фонд дијаспора за матицу"
ПОТРЕБНА БОЉА ОРГАНИЗОВАНОСТ ЗА ОДНОСЕ МАТИЦЕ И РАСЕЈАЊА Гојко Слијепчевић (Шведска), др мед. Љиљана Вернер (Хановер, Немачка, председница Управног одбора), Живадин Јовановић (заменик председника Управног одбора), Ружица Деспотовић (Холандија), Драгомир Вучићевић (секретар Управе) Јачање веза матице и расејања, продубљивање поверења, културног и духовног јединства између свих делова српског народа представљају стратешку обавезу државних, националних, научних и духовних институција и удружења. Повезаност свих делова српског народа око најважнијих националних и државних циљева услов је за успешан развој и напредак Србије као суверене и независне земље као и за још веће поштовање Срба у расејању као мостова сарадње и разумевања. У временима дубоких пормена, великих изазова и неизвесности каква су данашња то је уједно и услов успешне заштите најважнијих националних и државних интереса. Ово је, поред осталог, истакнуто на седници Скупштине Фонда дијаспора за матицу одржаној у Парохијском дому Храма Светог Саве, у Београду. Поред представника српског расејања из више европских земаља, САД, Канаде и Аустралије, у раду Скупштине су учествовали Милица Ђурђевић Стаменковски, председница Одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Србије, Мирослав Чучковић, градски менаџер Града Београда, Миодраг Јакшић, председник Матице исељеника Србије и други представници јавног, културног и друштвеног живота. Раде Дробац, амбасадор у пензији и заменик председника Београдског форума за свет равноправних, проф. др Миливоје Павловић, члан Управног одбора Фонда и професор на Универзитету Мегатренд, Мирослав Чучковић, градски менаџер града Београда, Сања Лакић, чланица одбора за дијаспору и Србе у региону Народне скупштине Републике Србије Скупштина је усвојила Извештај о раду, завршни рачун за протекли период, као и смернице за рад у наредној години. У смерницама је истакнуто да ће Фонд и у наредном периоду, у складу са утврђеним критеријумима, дати приоритет решавању хуманитарних проблема угроженог народа у Покрајини Косово и Метохија, избеглим и расељеним лицима као и сиромашним породицама са троје и више малолетне деценаставити. Указано је да расте број молби за хуманитарну помоћ док се приходи Фонда од камата на депозите у банкама и нових донација смањују. Зато је упућен апел потенцијалним приложницима и донаторима из расејања и матице да својим прилозима Фонду омогуће решавање хуманитарних случајева. У истом циљу, Фонд ће наставити своје вишегодишње напоре за укидање пореза на хуманитарну делатност како се средства за хуманитарне потребе не би пореским оптерећењима смањивала.
Председница Управног одбора Др Љиљана Вернер је обновила иницијативу Управе за изградњу Српског дома у Београду као институције културног и друштвеног повезивања матице и расејања као и Меморијала жртава геноцида над српским народом у 20. веку. Указала је и на потребу да се заврши започета реконструкција споменика жртвама агресије НАТО у Парку „Ушће“, на Новом Београду и да се упали вечна ватра. Она је такође изразила очекивање да ће се раније узурпирана средства Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука „Сања Миленковић“ врате како би се нормализовао и проширио њихов рад, али како би се, уједно oтклонили изроци и даље присутног неповерења у односима матице и расејања. У расправи је указано да дубоке промене у Европи и свету, појачани притисци на Србију и српски народ, као и надолазећа економска, финансијска и посебно, енергетска, криза захтевају далеко већу пажњу повезивању матице и расејања, сарадњи и отколањању свих узрока неповерења из прошлости. Изражено је мошљење да досадашња организованост у матици за односе са расејањем није усклађена са надолазећим потребама и да је треба унапредити и учинити делотворнијом. Председница скупштинског одбора за дијаспору и Србе у расејању се заложила за већу пажњу повезивању матице и расејања, за интензивнију комуникацију и успостављање Министарства за дијаспору у новој влади чије формирање предстоји. Мирослав Чучковић, градски менаџер града Београда Градски менаджер града Београда Мирослав Чучковић је изразио признање Фонду дијаспора за матицу за финансирање реконструкције 50 домова у Обреновцу оштећених током катастрофалних поплава 2014 године и најавио већу подршку главног града будућем раду Фонда. Др Мирко Луковић, млади српски научник, педагог и члан управе Фонда, из Швајцарске, подсетио је да, поред хуманитарне помоћи, годишњи прилив од дознака српског расејања износи око четири милијарди долара, да је то велики допринос платном билансу, девизним резервама и привредном развоју Србије што се мора уважити у процесу грађења стратегије односа матице и расејања. Он сматра да пословни људи из расејања могу дати још већи допринос привредном развоју, посебно инвестицијама у малу и средњу привреду, али да то предпоставља бољу организованост, узајамну информисаност и активнији однос економске дипломатије. Нина Марковић, политоколог, педагог и ранија саветница Парламента Аустралије за међународне односе, упознала је учеснике Скупштине са хуманитарним активностима Срба у Аустралији и изразила спремност да се још интензивније ангажује у хуманитарном раду Фонда дијаспора за матицу и Фондације за таленте из математике и техничких наука. Универзитетски професор и писац Миливоје Павловић је указао на забрињавајуће стање у обликовању свести младих нараштаја кроз образовни систем. Изнео је податак да преко 70% уџбеника за основно и средње образовање у Србији уређују и штампају издавачи са Запада, у првом реду из Немачке, док Завод за уџбенике Србије, као државна институција законом установљена и овлашћена за одабир, уређивање и штампање уџберника, обезбеђује тек неколико процената уџбеника. У расправи је оцењено да је таква пракса веома опасна и штетна јер представља део инжењеринга за формирање свести младих нараштаја Србије у складу са дугорочним интересеима западних центара моћи и доминације и да се са досадашњом праксом, која је страна свакој земљи која држи до свог достојанства и будућности, мора енергично раскинути. Препуштање штампање уџбеника цернтрима хегемонизма и доминације под изговором поштовања «европских вредности» и тзв. слободном деловању тржишта је кратковидо одустајање од стратегије очувања националног, културног и духовног идентитета. Оно се посебно очитује у препуштању тренду ревизије историје па чак и у учествовању српских аутора и рецензената у томе, ради задовоњавања личних лукративних интереса.
У Извештају о раду и дискусији је истакнуто да је Фонд заснован искључиво на добровољном раду, и да своју хуманитарну делатност развија у Србији, Републици Српској и другим бившим југословенским републикама у којима живе делови српског народа. Наведени су примери помоћи у отклањању последица поплава у пет општина у Републици Српској, Србима у околини Петриње за санирање последица катастрофалног земљотреса и џдруги. Градски менаџер града Београда Мирослав Чучковић је подсетио да је Фонд, поред остлог, обновио 50 домова у Обреновцу оштећених у поплавама. За борбу против пандемије Ковид 19 Фонд је уплатио буџету Републике Србије 10 милиона динара Ђурица Голомејић, бизнисмен и Србин из Сан Франциска (САД), Никола Шаиновић, бивши председник Владе Републике Србије и бивши потпредседник владе СРЈ, Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора Фонда Учесници Скупштине су изразили забринутост због продужене дискриминације припадника Српског народа у бившим југословенским републикама, тихог етничког чишћења и све теже заштите њиховог националног, културног и духовног идентитета. Дата је пуна подршка политици заштите њихвих основних људских права у складу са европских и светским стандардима и праксом пуне равноправности коју припадници других народа уживају на територији Србије. Изражена је пуна подршка очувању и напретку Републике Српске са свим изворним уставним надлежностима, специјалним паралелним односима између Србије и Републике Српске и доследној примени и поштовању Дејтонско-Париског споразума. Никола Шаиновић, Миодраг Јакшић, Ђурица Голомејић (Сан Франциско, САД), Ђорђе Ђорђевић (Нирнберг, Немачка), Живадин Јовановић, Нина Марковић (Аустралија), генерал Милош Ђошан, Љиљана Вернер, Драгомир Вучићевић Модел две Немачке
Иза модела "две Немачке" крије се одлучујућа фаза у процесу стварању Велике Албаније на рачун државне територије Србије. Уколико би ико икада то прихватио, ничије гаранције да се неће допустити стварање Велике Албаније не би биле кредибилне. Колико је пута КГ обећала да нема прекрајања граница на Балкану да би 2008. све њене чланице, осим Русије, признале једнострану, илегалну сецисију тзв. Косово?! Док су темељи стабилности Европе уздрмани, док се провоцира ширењe ратног пожара, не постоје никакви услови за стабилно, праведно и одрживо решење за питање статуса покрајине Косово и Метохија. Држати се свог Устава, Повеље УН и резолуције СБ 1244, као минимума, једина је исправна стратегија и основа егзистенције, дугорочног напретка и независности Србије. Нагодбе и дилови у стилу - територије за економски развој или обећања "европске перспективе" - замке су западних геополитичара које морамо одбити. Шаљући своје ојачиваче Лајчаку, Макрон и Шолц потврђују нефункционалност ЕУ као медијатора и покушавају да узурпирају мандат ГС УН дат ЕУ. Француска као традиционални савезник и пријатељ Србије, нажалост, поново асистира ширењу немачке геополитике на Балкану. Живадин Јовановић
ОТВОРЕНО ПИСМО АМЕРИЦИ Не помажите више никоме, молимо вас!
Објављено ан фејсбуку То вам је изговор да ратујете са целим светом. Отворено писмо Америци и амбасадорки САД у Црној Гори, Су Кеј Браун црногорског новинара Марка Милачића: „Не помажите, please“. Зашто ратујете са светом? Спремате се за нови рат, ви и ваши надређени. Није се ни охладило разорено либијско тло од ваших бомби, а већ пуните ратне бродове ракетама типа томахавк, у Средоземљу. Није се ни спрала крв Моамера Гадафија, а већ имате нову мету, Башара Асада. Ратујете и док спавате. Ратујете док преговарате. Волите да ратујете. Уживате у ратовању. Рат је, госпођо Браун, за вас и ваше, очигледно – боца с кисеоником. Ваше природно стање. Стање вашег мира. Ратујете на више фронтова истовремено. Започињете нове ратове, не окончавајући старе. Ратујете, наводно, за мир, при чему у вашим ратовањима за мир, мира, најчешће, има колико и у оном нашем ратовању за мир, деведесетих. Ни трунку. Претворили сте се у земљу, претворили сте вашу земљу, има томе нарочито нешто више од пола вијека, у земљу за рат, земљу у рату и земљу од рата. Томахавк земљу. Ријечима свјетски признатог интелектуалца Тарика Алија, изговорених мени, у интервјуу: “Рат је сада легитимни инструмент док год се користи уз одобрење САД или, радије, уз директно учешће САД. Ова колонизација 21. вијека је потпомогнута глобалним медијским мрежама, потпорним стубом за политичке и војне операције.“ Ратујете на копну: Авганистан, Ирак… Ратујете из ваздуха: Југославија, Либија… Ратујете са мора. Ратујете са одобрењем Савјета безбједности УН. Ратујете без одобрења Савјета безбједности УН. Ратујете под окриљем НАТО савеза. Ратујете самостално. Ратујете са савезницима. Ратујете без савезника. Ратујете јавно. Ратујете тајно. Ратујете из потребе. Ратујете из интереса. Ратујете „превентивно“. Ратујете „хуманитарно“. Ратујете „милосрдно“. Ратујете из „љубави“. Скоро сваки амерички предсједник након Другог свјетског рата имао је кућног љубимца и свој рат. Ратујете са војним буџетом, 800 милијади долара, већим од војних буџета свих осталих свјестких земаља скупа! Окупирали сте Ирак лажући да ваш некадашњи пријатељ Садам Хусеин посједује оружје за масовно уништење. Каните се ударити на Сирију јер је тамошњи режим Асада, наводно, користио хемијско оружје, што никако ваљано да докажете. Уништили сте Либију и збрисали вашег старог партнера Гадафија због преувеличаних тврдњи о цивилним жртвама, никада доказаним. Упали у Авганистан, наводно, као одговор на рушење торњева близанаца, да тамо, по неприступачним планинским врлетима, тражите шаку, наводно – одметника. Талибана, које сте, узгред, ви са печатом ЦИА, створили, седамдесетих. Ратујете, наводно, против тероризма, тиме распирујући тероризам. Ваша земља, тако, јесте највећи извозник тероризма у свијету. Ратовали сте, ракетирали сте: …Кореју 1950 – 1953, Гватемалу 1954, Индонезију 1958, Кубу 1959 – 1961, Гватемалу 1960, Конго 1964, Перу 1965, Лаос 1964 – 1973, Вијетнам 1961 – 1973, Камбоџу 1969 – 1970, Гватемалу 1967 – 1969, Гренаду 1983, Либан 1983 – 1984, Ел Салвадор и Никарагву – осамдесетих, Либију 1986, Иран 1987, Панаму 1989, Ирак 1991, Сомалију 1993, Судан 1998, Авганистан 1998, Југославију 1999, Авганистан 2001, Ирак 2003, Либију 2012… На ред вам је, сада, дошла суверена Сирија. На путу до сувереног Ирана, сјутра. До суверене Русије, прекосјутра. Ратујете против свих облика суверености, за рачун оне ваше, на силу наметнуте. Ратујете са подршком Ваших скоро хиљаду војних база (детаљно: Туга империје, Американац Чалмерс Џонсон) колико имате широм планете, на свим континентима осим Антарктика, од којих је једна од највећих (видљива са Мјесеца), Бондстил, ту, на вашем Косову. Слика ваше мирољубивости: до почетка седамдесетих острво Дијего Гарсија, у Индијском океану, било је насељено локалним становништвом. Педесетих година, почиње етничко чишћење од стране Велике Британије, како би се острво изнајмило вама, САД, у војне сврхе. Ту се, данас, налази једна, од укупно три антене, дио Глобалног Позиционог Система (ГПС) и најважнија америчка војна база за Индијски океан. “Старосједиоци и њихова дјеца, од тада се боре за повратак. Чагосијансима, има их стотињак, априла 2006, дозвољено је да под пратњом војника ваше, америчке војске, посјете острво на седмицу, како би обишли гробове најближих и посјетили родна мјеста.” На недјељу дана! У пратњи војника! За посјету својој земљи! Ратујете на све начине, свуда, стално. Ратујете, друге потпирујући на рат. Туђе ратове, ако уопште има ратова у које нијесте умијешани, користите за своја ратовања. Најновије откриће, базирано на документима ЦИА-е: Вашингтон – онај који сада жели бомбардовати Сирију због наводног коришћења хемијског оружја – током рата између Ирака и Ирана, осамдесетих, давао је обавјештајне податке Ирачанима иако су знали, иако сте знали, да ће Ирак примијенити хемијско оружје. Ратујете свакојако, госпођо Браун. Како заборавити 1974. годину, и оно што је објавио ваш политички стратег Хенри Кисинџер, тадашњи савјетник за националну безбједност Бијеле куће, о чему детаљно пише угледни историчар Вилијам Енгдал. Подсјетићу: ријеч је о документу Меморандум о студији Савјета за националну безбједност 200, скраћено НССМ 200. Ваш предсједник Џералд Форд објавио је Меморандум којим потврђује потребу за “америчком контролом над питањима свјетске популације”! Између осталога, пише да пораст становништва у одређеним земљама у развоју, које имају стратешка богатства потребна америчкој привреди, представља потенцијалну “пријетњу националној безбједности САД”. Ово међу редовима, госпођо Браун, мирише на нешто много опасније од било којег рата, у историји планете. Ратујете подржавајући ратнохушкаче, садашње и бивше, са свих меридијана, све док се њихови ратови поклапају са вашим, тиме уништавајући државе и друштва, које вам дођу као колатерална штета. Ту вашу матрицу глобалне политике живимо и ми, у Црној Гори. Одлично Ви знате, госпођо Браун, ко је наш седмоструки премијер Мило Ђукановић. Ви сте га, такође, стварали. Вама је требао, превасходно за ваш рат против Слободана Милошевића, па, сада, за осигуравање уласка Црне Горе у ваш, злочиначки, НАТО савез. Најопасније: и даље га, упорно, мајчински штитите. Ви и ваши, тако, постајете његов саучесник, Мрс. Броwн. Јер, знате Ви, до у детаље, о каквом је политичару ријеч: у пресуди Касационог суда Италије, 2004. година, Мило Ђукановић је окарактерисан као “опасан међународни криминалац” за кога је затражено хапшење! Човјек чије се име налазило, тренутно архивирано, на првом мјесту међу петнаест особа осумњичених за мафијашко удруживање. Политичар за којег је некадашњи министар финансија Италије и дугогодишњи шеф државне Агенције за борбу против мафије Отавиано дел Турко казао: “Без Ђукановића не би било Прудентина, најмоћнијег, најбогатијег и најопаснијег шверцера на Медитерану. С друге стране, без Прудентина не би било Ђукановића.” Госпођо Браун, да сте слушали ваше велике умове, рецимо оног, ових дана актуелног – Мартина Лутера Кинга, никада не би дошли до овога: да сте, у континуитету, деценијама, претворили САД у земљу страшило, државу пендрек, империју грубе силе, планетарног извозника рата, а тиме и – масовних страдања. За наше и ваше добро, немојте овако помагати. Ни Ирану. Ни Сирији. Ни Европи. Ни Црној Гори. Плеасе. Пише: Марко МИЛАЧИЋ Аутор је новинар „Монитора“ ШТО СЕ ГР(У)БО РОДИ...
Живадин Јовановић Шта је циљ и откуд баш сада заједничко писмо француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца српском председнику Александру Вучићу у вези са Покрајинom Косово и Метохија? Јасно је да прави одговор знају једино потписници писма. Другима, укључујући и аутора ових редова, остаје да коментаришу, мање или више основано нагађају и можда да и сами по нешто питају. Прво, што се може приметити, писма у „дуету“ шефова суверених држава шефу треће суверене државе, нису баш тако честа појава у политици и дипломатији, поготову у комуницирању између пријатељских држава и стратешких партнера. Што су се Макрон и Шолц ипак одлучили на такав корак разлог може бити процена да ће тако изазвати јачи утисак на примаоца и у српској јавности. Медији преносе да је писмо упућено „у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону западног Балкана“. Добро је што Макрон и Шолц повезују питање Косова и Метохије са безбедношћу Европе. Међутим, то што превиђају да су корени проблема у сецесионизму и илегалној агресији НАТО 1999. и што не помињу да је одрживо решење могуће једино у оквиру и на основу резолуције СБ УН 1244, даје повода за помисао да им је прави циљ драматизација, застрашивање како би Србија прихватила неприхватљиво – одрицање од дела своје државне територије, признање међународног субјективитета тзв. Косова „по моделу две Немачке“, амнестију НАТО од одговорности за агресију, људске жртве и разарања и тако платила цену васпостављања јединства унутар ЕУ. У настојању, ваљда, да објасне неоснован притисак на Србију Макрон и Шолц наводе: „Уверени смо да, у светлу руске агресије над Украјином, морамо да уложимо још снажније напоре како би европска перспектива западног Балкана постала реалност“... Поставља се питање какву везу виде Макрон и Шолц између принципијелне српске позиције мирног решавања питања Косова и Метохије у складу са међународним правом, резолуцијом СБ УН 1244 као и и инсистирања на спровођењу свега неизвршеног, на једној страни, и конфликта у Украјини, на другој? Да ли Макрон и Шолц поручују да Србија, стара и независна европска држава, због конфликта у Украјини, мора да одустане од својих права на суверенитет и територијални интегритет јер то одговара нечијим геостратешким интересима? Да ли је и то „заједничка европска вредност“? Ко је и када изузео Француску и Немачку од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244? Не подсећа ли држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој „европској перспективи западног Балкана“ већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара. Генерална скупштина је својом резолуцијом дала мандат помагача у дијалогу Београда и Приштине Европској унији. Ни једној земљи чланици ЕУ појединачно. Ту улогу ЕУ је раније поверила баронеси Кетрин Ештон, потом Мирославу Лајчаку. Колико је познато, њему је помагао и „директно подржавао“ ЕУ комесар Жосеп Борељ, или обратно. Сада Макрон и Шолц обзнањују именовање својих саветника Емануела Бонеа и Јенса Плетнера, „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку“. Шта значи „директна подршка“ званичном представнику ЕУ као целине, од стране две чланице исте ЕУ? Да ли то значи да свака чланица ЕУ може, по сопственом избору, да одреди свог пружаоца „директне подршке“ заједничком представнику ЕУ, што у крајњем значи да бих могло бити 27, или је та могућност резервисана само за оне равноправније? Зар је неко сумњао у јединство ставова Француске са Немачком геополитиком према Балкану и Србији? Зато што су Макрон и Шолц оценили да њихови саветници могу повећати тежину Лајчака приближавајући је Американцу Габриелу Ескобару? Каква би то била илузија! Или, су Макрон и Шолц одлуке о именовању својих саветника „за директну подршку“ донели по скраћеној процедури у духу „принципа“ комбиновања – Немачка најјача, Француска, пратиља Немачке као традиционални пријатељ Србије? Сећамо се и 90-их прошлог века када је бивши француски МИП Ибер Ведрин педантно секундирао свом немачком колеги Клаусу Кинкелу у притисцима на Србију. То што су се Макрон и Шолц истоветним писмом обратили и Албину Куртију чини њихову ароганцију према Србији само још јаснијом.
Смоквин лист - текст Живадина Јовановића
"ЕУ је прихватила улогу смоквиновог листа за хегемонизам и ширење англосаксонских геостратешких интереса у Европи и на Балкану, у том оквиру, и за америчку узурпацију овлашћења ГС УН за посредовање у дијалогу Београда и Приштине. За интересе Србије као и за улогу УН, то је злоупотреба која отежава и одлаже постизање уравнотеженог и одрживог решења за Косово и Метохију у складу са резолуцијом СБ УН 1244. као свеобухватног, правно општеобавезујућег документа." Живадин Јовановић Енес - Енко Карабеговић ( 1947 - 2022 )
Живадин Јовановић Раде Дробац - Нова рунда, стара игра Запада: Да Србија дигне руке од Косова
Састанак делегација Београда и Приштине у Бриселу је део игре мачке и миша која траје већ десет и више година, у којој Србију на разне начине покушавају да приволе да призна Косово, каже бивши амбасадор Раде Дробац, коментаришући исход данашње рунде бриселског дијалога. У очекивању сутрашњег обраћања председника Александра Вучића по повратку из Брисела, након састанка с председником владе у Приштини Аљбином Куртијем, Дробац каже да не би био изненађен ако чујемо да опет није било напретка. „Не видим да је овај састанак био у било чему другачији него претходни. Он има можда неке карактеристике које неки ранији нису имали, а то је да се дешава у тренутку сукоба у Украјини кад они и на тај начин покушавају да праве проблем Руској Федерацији и створе тензију која неће бити ником пријатна, а најмање Србима али ни Албанцима на Косову“, констатује бивши амбасадор. Дробац сматра да се, с друге стране, функционери ЕУ који се, како каже, најмање питају у целом овом процесу, понашају као изасланици Сједињених Држава. НАТО уз АлбанцеДробац такође истиче и да је став Квинте био и остао да Србија треба да призна Косово. На питање, може ли се очекивати да, уколико опет дође до ескалације на северу Кфор заштити Србе, Дробац уз подсећање да те снаге чине јединице из НАТО земаља каже да не смемо да заборавимо да нас је НАТО бомбардовао, а да и дан данас притиска само Србе. „Лепо је то што они нас штите. Они нас штите док год је таква полика да неће отворени сукоб. Али не дај Боже да до неког сукоба дође они неће штитити Србе него Албанце. Уосталом, не обучавају они Србе за рат него Албанце на Косову. Они њих хоће да приме у НАТО, они од њих праве косовску армију. Тако да ја никакво поверење у њих немам. То је све договорена политика“, сматра Дробац. Он истовремено додаје да ни НАТО није монолитна организација, као ни ЕУ нити међународна заједница. Неке српске манастире и Србе јесу заштитили припадници Кфора али то су били, каже, они који су то учинили из моралних побуда, као рецимо припадници италијанског контингента. „Ми НАТО-у нема шта да верујемо. Уосталом, да је НАТО посвећен инструкцијама УН применили би без поговора Резолуцију 1244 јер је она јача од свих папира. Ми слушамо о споразуму који би имао неку трајну вредност и легалност. А шта ћете више од резолуције УН. Нама не треба ништа више него да се она спроведе као први корак у повратку поверења“, каже Дробац. Приштина не испуњава ништаОн се на крају пита како да повратимо међусобно поверење с Албанцима кад ништа од оног што је требало да испуни албанска страна није испуњено док се на Београд стално врши притисак, а да то што из ЕУ поручују да Приштина то треба да испуни, ништа не значи: Извор: https://sputnikportal.rs/20220818/nova-runda-stara-igra-zapada-da-srbija-digne-ruke-od-kosova-video-1141271771.html ДОГОВОР КОМАНДЕ НАТО СА ХРВАТСКИМ И МУСЛИМАНСКИМ ЛИДЕРИМА У СПЛИТУ ОКО ИЗВОЂЕЊА НАПАДНЕ ОПЕРАЦИЈЕ НА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ И РЕПУБЛИКУ СРПСКУ
Бошко Антић, контраадмирал УВОД Република Хрватска је од самог почетка кризе на подручју СФР Југославије показивала претензије за проширењем граница до Дрине и да тиме оживљавање Независнe Државe Хрватскe. Да би то остварила нова власт је успоставила партнерске односе са многим антијугословенских круговима на Западу, бројном хрватском усташком емиграцијом и муслиманима у Босни и Херцеговини проглашавајући га „хрватским цвећем“. Због тога је Хрватска пружили помоћ муслиманима у проглашењу независности БиХ истовремено пружајући помоћ у формирању и обуци паравојних јединица на својој територији уз илегално снабдевање наоружањем преко своје територије.Током већег дела оружаних сукоба Хрватска војска вршила је агресију на територију БиХ усмерену против српског народа. И поред неколико потписаннх споразума између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића о сарадњи и пријатељству те организовања садејстава обе стране против Војске Републике Српске кренуло се и даље. Сукоби између Хрватског вијећа обране и Армије Републике БиХ нису престајали све док муслиманска страна није дошла у неповољан положај у односу на Србе који су држали под контролом већи део територије Босне и Херцеговине. Влада Републике Босне и Херцеговине (БиХ) схватила је да се не може одржати сама па је затражила хрватску војну интервенцију. АГРЕСИЈА ХРВАТСКЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Од почетка југословенске кризе Хрватска је отворено исказала своје претензије на територију Босне и Херцеговине најављујући инкарнацију Независне Државе Хрватскесве до реке Дрине. Хрватски председник Фрањо Туђман изјавио је тих дана да је Независна Држава Хрватска „повијесна тежња хрватског народа“, а Далибор Брозовић да се „побијањем“ хрватских застава на Дрини, исцртава источна граница Независне Државе Хрватске. Већ улето 1991. године плански се упућују муслимански младићи из БиХ на тромесечне полиицијске курсеве у Хрватску. Многи од њих били су укључени у борбена дејства која су вођена са српским снагама у Хрватско, а касније обучени распоређивани су у полицијске станице широм Босне Хецеговине. У складу са међусобним договором касније су успостављени „Обучни центри“ где је вршена обука припадника Армије Босне и Херцеговине од 1991-1992. године и, посебно, „Обучницентри“ у којима су обучавани пилоти Армије Босне и Хецеговине . „Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима највећим делом из Кабула организовано се пресељава босанским муслиманима“ . Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу документације да Иран, Турска и Малезија преко Хрватске кријумчаре оружје у бившу Босну и Херцеговину. Регуларна војска Хрватске је у више наврата извршила агресију на Босну у Херцеговину: -Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су 1. априла 1992. године наступале од Ливна према Купресу и извршили покољ српског становништва у селу Молован. Ангажоване снаге за ова дејства образоване су у Оперативну групу „Сјевер“ (Зборно место Сплит). Командант је био Анте Готовина, а чиниле су је следеће јединице: 4. гардијска бригада „Пауци“ из Сплита, 7. гардијска бригада „Пуме“ из Вараждина, 5. гардијска бригада „Соколови“ из Винковаца, 40. инжињеријски батаљон из Сплита, 60. домобранска пуковнија Хрватске војске, 6. домобранска пуковнија из Сплита, 114. бригада из Сплита, 1. хрватски гардијски здруг, 14. артиљеријски дивизион из Шибеника, 22. диверзантски одред Хрватског вијећа обране, јединица посебне намјене Хрватског вијећа обране и Специјална јединица МУП-а Хрватске Републике Херцег-Босна. ПРЕТХОДНИЦА СПЛИТСКОЈ ДЕКЛАРАЦИЈИ Одмах на почетку сукоба у БиХ 21. јула 1992. године председници Хрватске Фрањо Туђман и Републике БиХ Алија Изетбеговић потписали су у Загребу Споразум о пријатељству и сарадњи Хрватске и Босне и Херцеговине. Уговор је потписан месец дана касније од проглашења ратног стања и опште мобилизације од стране Председништва БиХ, а као агресоре навело је Србију и Црну Гору, „бившу ЈНА“ и естремни део Срба у БиХ. Такав договор хрватске и муслиманске стране омогућио је оружана дејства хрватских снага у пограничним подручјима БиХ. Вашингтонски споразум потписали су премијер промуслиманске владе Босне и Херцеговине Харис Силајџић, министар иностраних послова Хрватске Мате Гранић и председник Хрватске заједнице Херцег Босне Крешимир Зубак у Вашингтону 18. марта 1994. године, на основу чега је територија БиХ под контролом хрватских и муслиманских снага подељена на десет кантона. Споразум је касније међусобно ратификован у Бечу. Важно је истаћи да је Вашингтонски споразум постигнут под покровитељством америчке администрације и њиме је успостављена Федерација Босне и Херцеговине. Она је, како су потписници тврдили, успостављен са циљем елиминисања доминације једне етничке групе над другом и заустављања агресије Срба. У новембру 1994. године САД су једнострано прекинуле ембарго Уједињених нација на увоз оружје који је био на снази за простор земаља бивше Југославије. То је омогућило Хрватској војсци да се снабдије испорукама оружја које је стизало за муслимане кроз Хрватску. Америчко учешће у наоружавању хрватских и муслиманских снага била је нова стратегија председника Била Клинтона од фебруара 1993. године да се САД ангажованије укључе на Балкану. СПЛИТСКА ДЕКЛАРАЦИЈА Претходни споразуми између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића нису подразумевали потпуно војно савезништво због чега је дошло до скоро двогодишњег међусобног сукоба Бошњака и Хрвата. Без обзора на све Алија Изетбеговић је изјављивао да још није време за војни споразум са Хрватском, јер би то српски народ „сигурно схватио као отворену претњу“, те да би „било боље оставити још мало простора за деловање међународног фактора“. Произлази да је Споразум у Сплиту последица развоја догађаја око Бихаћа и Сребренице. Ситуацијa на фронту није се развијала плански по Армију Републике Босне и Херцеговине. Руководство Републике Босне и Херцеговине схватило је да не може држати подручје само па је затражило хрватску војну интервенцију. Апел начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине Расима Делића још 29. јуна 1995. године подржао је председник Турске Сулејман Демирел, приликом сусрета на Брионима са председником Хрватске Фрањом Туђманом, следећег дана. Изасланство Републике Хрватске предвођено предсједником Републике Хрватске др Фрањом Туђманом, изасланство Републике Босне и Херцеговине и Федерације Босне и Херцеговине предвођено предсједником Предсједништва Републике Босне и Херцеговине Алијом Изетбеговићем и предсједником Федерације Босне и Херцеговине Крешимиром Зубаком, након разговора у Сплиту, дана 22. српња 1995. године, усвојили су: ДЕКЛАРАЦИЈУ Потврђујући чврсто опредјељење и политичку вољу за јачање сурадње и савезништва хрватског и бошњачког народа у судбоносним тренуцима за опстојност двају народа суочених с појачавањем насиља на окупираним подручјима у Хрватској и Босни и Херцеговини, с неизвјесношћу мировног процеса и с недјелотворношћу међународне заједнице; Утврђујући да наставак агресије и насилних покушаја задржавања окупираних подручја у Босни и Херцеговини и Хрватској, те недостатни резултати мировног процеса, налажу водствима Хрватске и Босне и Херцеговине да темељито и цјеловито размотре стање у регији са становишта очувања националне опстојности хрватског и бошњачког народа и територијалне цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; Позивајући хрватске Србе да преиспитају актуалну милитантну политику и прихвате мирну реинтеграцију у уставни поредак Републике Хрватске, а босанске Србе да прихвате план Контактне скупине; Позивајући „СРЈ“ (Србију и Црну Гору) да одустане од агресије, ради стварања „велике Србије“, престане пружати војну помоћ екстремистима у Книну и на Палама и приступи међусобном признању у међународно признатим границама Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; Подржавајући одлуку о упућивању Снага за брзо дјеловање и заједнички утврђујући да сва питања њихова доласка, мандата и распоређивања требају бити уређена посебним споразумом сукладним суверенитету и територијалној цјеловитости Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине; Потврђујући интерес за хитном проведбом наведених начела Декларације, договорено је: Декларацију су потписали др. Фрањо Туђман, Предсједник Републике Хрватске, Алија Изетбеговић, Предсједник Предсједништва Републике БиХ, Крешимир Зубак, Предсједник Федерације БиХ и Харис Силајџић, Предсједник Владе БиХ. Хрватске снаге за остварење ових циљава груписане су у две групе и резерву: Операција „Маестрал“ називје заједничке војне операције хрватских и муслиманских снага у којој су убијена 655 и прогнане 125.000 српска становника Републике Српске. Ова војна операција представљала је наставак операције „Олуја“ и претходница операције „Јужни потез“. Трајала је на широком фронту од 8. септембра до 17. септембра 1995. године. Операција „Маестрал“ била је прва већа војна операција здружених снага Хрватске војске, Хрватског вијећа обране и Армије Републике Босне и Херцеговине, у којој су окупирани већи простори Републике Српске укључујући градове Дрвар, Шипово, Јајце, Босански Петровац, Босанска Крупа и Кључ. На основу Сплитске декларације о „заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког решењау складу са напорима међународне заједнице“, а у циљу стварања повољних услова за предстојеће мировне преговоре, хрватско руководство је одлучило да изведе операцијупод називом „Уна“ на северозападоном делу ратишта Републике Српске у којој је Хрватска војска са територије Републике Хрватске напала три западнокрајишке општине Републике Српске (Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу). Циљ операције био је да се изврши насилно форсирање реке Уне и реке Саве и створити мостобран, одбацити снаге Војске Републике Српске и продужити дејства на правцима Нови Град – Приједор и Козарска Дубица – Кнежица – Приједор. Према том плану након заузимања Приједора створили би се повољни услови за даља дејства према Бања Луци и избијање на реку Врбас. Операција је почела 18. септембра 1995. године, али се завршила већ идућег дана тешким поразом Хрватске војске. Операција „Јужни потез” била је последња офанзива Хрватске војске и Хрватског вијећа обране у рату у Босни и Херцеговини и одвијала се од 8. до 11. октобра 1995. године. Циљ операције било је пружање помоћи Армији Републике Босне и Херцеговине чије су позиције око града Кључа, заузете током операције „Маестрал”, биле угрожене контраофанзивом Војске Републике Српске. Циљеви операције „Јужни потез” укључивали су заузимање Мркоњић Града и позиција на планини Мањачи што би омогућило Хрватској војсци и Хрватском вијећу обране да директно угрозе Бања Луку. Такође, офанзива је имала циљ заузимање хидроелектране Бочац, једног од последњег значајног извора електричне енергије под контролом Војске Републике Српске у западном дијелу Босне и Херцеговине. Комбиноване снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране биле су под командом Анте Готовине. Може се истаћи да су офанзиве Хрватске војске у Босни и Херцеговини, уз подршку Армије Републике Босне и Херцеговине и Хрватског вијећа одбране, као и НАТО бомбардовања Републике Српске, промениле су равнотежу у рату у Босни и Херцеговини и поспешиле почетак мировних преговора, што је резултирало Дејтонским мировним споразумом. УЛОГА НАТО (САД) У ОПЕРАЦИЈАМА ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ ПРОТИВ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ И ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Сједињене Америчке Државе су интересе на Балкану остваривале користећи снаге НАТО, представљајући се као „међународна заједница“. Посебно место у остваривању тих интереса била је Босна и Херцеговина која је имала доминантно место на Балкану. Да би се то остварило било је потребно решити питање Републике Српске Крајине па су све операције („Бљесак“, „Љето 95“, „Олуја“, „Маестрал“, „Јужни потез“...) планиране у Вашингтону и Загребу. При томе су САД примениле одредбе из Правила употребе своје војске ФМ 100-5 по начелима операција FID (Foreign Internal Defence) – „унутрашња одбрана пријатељске земље“, која у основи подразумева вођење борбених дејства „без формалног ратног стања“ која су усклађена са мерама и активностима земље заштитника и Влaде коју САД подржавају. Склопљени споразум са Хрватском о ангажовању MPRI верификовао је Стејт депертмент, што је обезбедило ангажовање великог броја војних стручњака на обучавању јединица и команди Хрватске војске. У исто време Администрација САД је подржала борбено јачање Хрватске војске и обезбеђење услова за ефикасно ратовање: наоружавање, снабдевање муницијом, опремом за електронско командовање и сателитске везе, психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Админситарције САД најпре на простору Хрватске, а затим и у Босни и Херцеговини, пресудно је имао утицај на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске. MPRI је у договореном периоду плански обучавао хрватске официре у тактичким радњама, организацији јединица, планирању и извођењу борбених операција, коришћењу обавештајних падатака, компјутерским симулацијама... Тежиште је било на обуци вишег старешинског кадра, команди и штабова Хрватске војске и оспособљавању Првог гардијског корпуса са осам елитних гардијских бригада, организованих према НАТО стандардима које су биле попуњене плаћеним професионалцима. Ове бригаде су представљале главну ударну снагу у операцијама против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске. Сједињене Америчке Државе су се војно ангажовале непосредно пре операције „Олуја“ рушећи својом авијацијом, односно авијацијом НАТО све релеје, авијацију и ПВО средства Српске Војске Крајине, а потом и Републике Српске чиме су онеспособљени командни центри везе и аеродроми. У циљу остварења психолошпко-пропагандних ефеката амерички војни специјалци су припремили и реализовали пропагандно-присхолошку операцију према српским снагама и становништву које су имале доста успеха због срушених српских радио и ТВ станица и немогућности демановања интензивне противничке пропаганде и психолошких дејстава. ЗАКЉУЧАК Успех хрватске операције „Олуја” представља стратегијску промену ситуације у рату на простору Босни и Херцеговини којом је онемогућена даља опсада Бихаћа и створени услови хрватском и муслиманском руководству планирање свеобухватне заједничке војне операције на западнокрајишке општин које је биле под контролом Војске Републике Српске. Све те активности реализоване су на основу Сплитског споразума - у циљу стварања нове равнотеже моћи у Босни и Херцеговини, стварањем тампон зоне дуж границе с Хрватском. Септембру 1995. године започела је операција хрватске војске „Маестрал“, подржана снагама Армије Босне и Херцеговине у операцији „Сана ’95“, те комбиновања са НАТО операцијом „Намјерна сила“. У офанзиви здружених снага сломљена је одбрана Другог Крајишког корпуса и 30. дивизије Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске и заузета велика територија западнокрајишких општина. Војна интервенција је настављена операцијом „Јужни потез” током октобра, када су снаге Хрватске војске и Хрватског вијећа обране стигле на око 25 километара од Бање Луке. Међутим, захваљујући предузетој одсудној одбрани Војске Републике Српске и противударом српских снага према Кључу и Крупи на Уни, који је заустављен примирјем, што је омогућило почетак мировних преговора и потом постизања Дејтонског мировног споразума. Генерално, распоређивање снага Хрватске војске на основу Сплитског споразума, показало се као одлучујући утицај на рат у Босни и Херцеговини. Сједињене Америчке Државе одобриле су ангажовање „приватне“ фирму MPRI за обучавање Хрватске војске и сходно договору обезбеђења потребних услова за ефикасно ратовање: обезбеђење наоружања, муниције, обавештајних података са беспилотних летилица, опрему за командовање и везу, снажну психолошко-пропагандну подршку... Коодинисано деловање MPRI и Администрације САД било је најпре на простору Хрватске, затим у Босни и Херцеговини, што је пресудно утицало на успех операција Хрватске војске и Армије Босне и Херцеговине против Војске Републике Српске Крајине и Војске Републике Српске. ЛИТЕРАТУРА 1. Агресија Републике Хрватске на Републику Српску – последице у општинама..., Републички секретаријат за односе са МКС у Хагу и истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2008.
1 На формирању Хрватске демократске заједнице у Босни и Херцеговини (Хрватска заједница Херцег Босна формирана у Грудама 18. 11. 1991.) председник Хрватске демократске заједнице Далибор Брозовић говорио је о хрватским заставама на Дрини. (Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 28.) 2 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Републички центар за истраживање ратних злочина, Бања Лука, 2010.године, карте на стр. 65-66. 3 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука,2010, стр. 67. 4 Индијски часопис „Патриот“, 11. фебруар 1993. 5 Бошко Антић, Сребреница велика обмана, Репубички центар за истраживање рата, Бања Лука, 2010, стр. 11-37. 6 Исто, карта на стр. 64. 7 Бошко Антић, Војска Републике Српске последица војног организовања муслимана и Хрвата, стр. 19. 8 Злочин у Купресу 1992, Википедија. 9 Детаљаније види: Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Репубички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 170-171. 10 Исто, стр 171-172. 11 Током оружаног сукоба у БиХ сукобљене стране нису имале исти третман. У стручној јавности су познате околности и процеси који су довели да Срби у БиХ добију третман „лоших момака“, тј глабалних криваца за оружане сукобе и статус јединих починилаца ратних злочина и злочина против човечности. Такав статус српске стране у рату у БиХ наметнут је из политичких и геостратегијских интереса САД и њихових савезника, како би се лакше могле предузети одговарајуће мере против Срба и њихове Војске, а у корист друге зараћене стране – Бошњачке. 12 Vjesnik, 24. 7. 1995. 01/09/2005 445 13 На састанку генерала Ратка Младића са генералом Рупертом Смитом у Мркоњић Граду (31. јула). Младић је тражио повлачење Хрватске војске са територије Републике Српске, да међународна заједница осуди хрватску агресију и да примени силу за њено заустављање. Смит се позивао на члан 51. Повеље УН да Босна и Херцеговина може позвати Хрватску у помоћ. Било је видљиво да је са уласком Хрватске војске, уз прећутну сагласност НАТО-а, на територију Српске почело офанзивно смањивање њене територије на политички прокламованом омеру 49:51%. 14 Душан Кукобат - Бојан Димитријевић, 2 крајишки корпус Војске Републике Српске, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука, 2019. стр 193. 16 Вељко Ђурић Мишина, Војно учешће САД у нападу на Републику Српску Крајину 1995. године, www.nspm.rs › Дебате › Србија и НАТО. ЕУ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ РУСИЈИ КАО СУСЕДУ И ПАРТНЕРУ
На питање једног дневног листа да прокоментарише усвајање извештаја ЕП којим се од Србије тражи да призна Косово и уведе санкције Русији ако жели да постане чланица ЕУ, Живадин Јовановић је одговорио: "Ако желе Србију у својим редовима очекујемо да ће поштовати међународно право, Финални документ из Хелсинкија, Повељу УН и Резолуцију СБ УН 1244. Раде Дробац за највећи светски пословни часопис China Investment
Највећи кинески месечни пословни часопис China Investment, у најновијем броју за јул 2022. годину доноси дужи аналитички текст Радета Дропца, амбасадора у пензији и заменика председника Београдског форума за свет равноправних. Часопис се издаје под окриљем ЦК КП Кине, штампа паралелно на кинеском и енглеском језику и дистрибуира највећим пословним круговима у свету. У вези заоштравања односа у свету Раде Дробац истиче да актуелни сукоб у Украјини није само непобитна потврда дубоких размимоилажења између два дела света која, овога пута, оличавају Руска федерација и Сједињене америчке државе, већ истовремено очигледан доказ да антагонизми између актуелне и настајућих супер сила почињу да се решавају силом. Сукоб у Украјини је у сваком случају последица стратегије доминације, експанзије и одвраћања које спроводи колективни Запад под вођством САД. Дробац додаје да треба подсетити да је безбедност недељива и једнака за све и свакога а не нечија привилегија на рачун других. У вези са асктуелном ситуацијом у свету Дробац указује да се свет у овом моменту налази у превирању са очигледним опасностима да се ситуација даље комплилкује, тензије на глобалном плану појачају, са могућим трагичним и далекосежним последицама. Дробац објашњава да је овакво стање резултат предугог трајања система међународних односа заснованих, у великој мери, на неједнакости међу државама и народима и покушају неких од њих да међународне односе уреде на начин да одговарају само њиховим интересима и одбијања неких других да такав поредак и даље трпе. Дробац даље наглашава да егоизам, политика протекционизма, дуплих стандарда и доминације над другима треба да остане у прошлости, којој и припада. У тексту Дробац закључује да кинеска „Појас и пут иницијатива“, сарадња у оквиру формата 1 + 17, као и „win-win“ пројекти представљају највећи допринос глобалном развоју и преко тога миру и стабилности у свету. Линк на енглески чланак: beoforum.rs/en/comments-belgrade-forum-for-the-world-of-equals/809-the-world-needs-more-constructive-strength.html «Европску параду поноса» треба отказати
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ Саопштење Најављено је да ће се у Београду од 12. до 18. септембра одржати «Европска парада поноса» и да ће се том приликом у Београду окупити више хиљада припадника ЛГБТ популације из целе Европе. Београдски форум за свет равноправних указује да ће Србија и Београд у предстојећем периоду бити суочени са низом изванредних изазова и задатака који захтевају изузетне напоре и ресурсе државе и целог друштва, као што су - отклањање тешких последица надолазеће економске кризе, питања унутрашње и спољне безбедности, обезбеђивање енергетске и прехрамбене стабилности, запошљавање, очување животног стандарда и друга. Уз све то, већ се суочавамо и са поновним ширењем епидемије вируса Ковид 19, као и са опасностима од ширења нових зараза и епидемија. Имајући све то у виду, Београдски форум за свет равноправних сматра да није време за масовне манифестације те да, у складу са тим, «Европску параду поноса» треба отказати а друштвену енергију и ресурсе усмерити на решавање истинских приоритета који не изазивају поделе у друштву. Информативна служба Сила као спречавање дипломатије
"Хенри Кисинџер је био заступник реал-политичког приступа у међународним односима. Ипак, сматрао је да је тзв. Споразим из Рамбујеа сраман документ који никада није требало ни да се појави и који због одредаба о војној окупацији целе СР Југославије, не би прихватила ниједна земља на свету. Јавно је изнео став да су САД иницирале Рамбује само да би оправдале напад НАТО-а о чему је одлука била већ донета. Кисинџер је касније, као реал-политичар, стао иза агресије НАТО, али није јавно одустао од става да за решавање конфликта на Косову и Метохији, нису претходно исцрпљена средства његовог мирног решавања." Снимак гостовања у ОКО Магазину у емисији посвећеној Кисинџеру можете погледати овде:
НАТО/ЕУ
" ИЗГЛЕДА ... ... да је прихватање придруживања Украјине и Молдавије ЕУ - настављање геополитике САД/НАТО експанзије на Исток ... да је одлагање отварања нових „кластера“ Србији резултат процена Брисла да су Београду потребни време и уверљивији „аргументи“ за усклађивање са НАТО/ЕУ санкцијама против Русије ... да је Београду јасно да би прихватање санкција ЕУ против Русије имало разорније и дуготрајније последице по српски народ од санкција УН против СРЈ 1992-1995. ... да Запад и даље верује да је једини богомдани креатор глобалних реалности и да није спреман да се прилагоди реалностима које увелико креирају други."
МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИЧКА (НЕ)ХИГИЈЕНА
Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности Не тако далеке 1999. године НАТО алијанса је извршила напад на суверену Агресијом је деветнаест држава НАТО-а прекршило и читав низ одредби Република Србија данас, на свом “путу у чланство” у Европској Унији, Услед руско-украјинског конфликта и новонастале геополитичке ситуације у Треба ипак признати, да што се тиче тог, пре свега моралног питања правног Док год постоје појединци, који знају пливати узводно и недвоумно Љубљана, 07.06.2022. Проф. др Богдан Вукосављевић, члан научног већа Европског истраживачког института Извор: insajder.com/slovenija/mednarodna-politicna-nehigiena
Русија и Кина треба најснажније да подрже Србију - интервју Владимира Кршљанина за Guancha.cn
Поводом спречавања посете Лаврова Србији и бурних реакција на тај догађај, о значају српско-руских односа и стању на Балкану Владимир Кршљанин је говорио за Гуанча, један од најпопуларнијих и најутицајнијих електронских медија у Кини. Интервју је у писаном и видео облику објављен 24.6.2022. У наставку је цео текст тог интервјуа. Почетком месеца, руски министар спољних послова Сергеј Лавров није посетио Србију, јер суседи Србије нису пристали да отворе свој ваздушни простор. Шта мислите о овом мешању суседних земаља у дипломатске активности Србије? О којим темама је Лавров планирао да разговара током посете Србији? Сада када је посета блокирана, какав ће то утицај имати на сарадњу Русије и Србије? Говорећи о посети Лаврова Србији, Вучић је више пута помињао посету немачког канцелара Шолца Србији. Постоји ли веза између тих догађаја? Постоји ли нека игра између Немачке и Русије у избору датума њихових посета Србији? Још једна ствар повезана са овим питањем је иницијатива Отворени Балкан. Лавров је рекао да ЕУ не жели да Русија подржава «отварање Балкана», а један новинар са Косова је рекао да је Русија «кум» Отвореног Балкана. Шта мислите о односу између те иницијативе и свих ових превирања? Пријатељски односи између Русије и Србије су познати и ове године су под притиском више пута тестирани. Шта мислите шта одржава руско-српско пријатељство? Шта руско-српско пријатељство значи за Србију? Министарка енергетике Србије Зорана Михајловић је 16. јуна јавно критиковала посету Лаврова Србији, са образложењем да због великог притиска на Србију, ако Русија мисли добро Србији, Лавров не би ни требало да посети Србију. Како бисте оценили овај коментар? Текст: https://www.guancha.cn/VladimirKrsljanin/2022_06_24_646132_s.shtml
ПОСЕТА НАУЧНИЦЕ И ПРОФЕСОРКЕ ИЗ РУСИЈЕ БЕОФОРУМУ
Дана 22. јуна 2022. године Београдски форум за свет равноправних посетила је Екатерина Гендјевна Ентина, доктор политичких наука, редовна професорка Високе школе за економију Универзитета у Москви. Руководилац је одељења Руске академије наука РАН за Црноморски и Медитерански регион. Том приликом, разговарала је са потпредседником Београдског форума за свет равноправних, амбасадором у пензији, Радетом Дропцем. Разговарало се о бројним темама. Било је речи о актуелној глобалној ситуацији, посебно о односима Русије и Србије, о њеној новој књизи «Незападни Балкан», као и о потенцијалним начинима научне сарадње. Амбасадор Раде Дробац је у име Беофорума поклонио 2 књиге гошћи из Русије – „1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Проф. др Јекатерина Гендјевна Ентина је Беофоруму уручила своју књигу «Незападни Балкан» на руском језику. После разговора, размењени су контакти и изражена је спремност да се повезивање настави и продуби даљом сарадњом на плану организовања заједничких скупова, научним повезивањем и писањем научних чланака, као и умрежавањем људи са Универзитета и Београдског форума. Београд, 22. јун 2022 Американци се надају да ће силом оживети униполарни свет: бивши министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић – Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН
Београд, 23. март 2021. Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција – шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе. Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету. Били сте непосредни учесник те трагичне ситуације, видели сте је изнутра. Реците нашим читаоцима зашто је НАТО покренуо агресију на Југославију и која је била њена стварна сврха? – Главни идеолог ове „акције“, америчко руководство, имао је неколико циљева. У принципу, нису се тицали само Србије и Црне Горе и Балкана. Морамо да погледамо дубље: Напад на СРЈ 1999. године значио је примену доктрине ширења НАТО-а на Исток, а посебно, ка Русији. Овај процес започет је већ 1989. године, након договора са Горбачовом, који су и сами западњаци прекршили! Један од првих видљивих резултата бомбардовања било је стварање на Косову и Метохији (КиМ) највеће америчке војне базе ван Сједињених Држава – Бондстила. Следио је читав ланац нових база САД у Бугарској, Румунији, Словачкој, Чешкој, Пољској, балтичким републикама – у непосредној близини Русије. Још 1998. године, адмирал Лејтон Смит[*1] је у Мадриду од мене тражио да се НАТО трупе распореде на Косову. Било је то током конференције Савета за примену мира у Босни и Херцеговини. У паузи за ручак адмирал Смит ме је позвао да седнемо за исти сто а потом, кад смо сели, уз осмех, ме је питао: „Зашто нас не пустите на Косово?“ Питање за мене било изненађење: заједно смо присуствовали многим преговорима, били смо као колеге, никада нешто слично предамном није покретао. Одговорио сам, такође уз осмех, полушаљиво: „Адмирале, на Косову нема посла за вас. Ако, ипак, наставите да размишљате о томе, не заборавите да смо ми тамо већ дуго“. Није инсистирао на настављању разговора о томе, иако је било више него јасно да је распоређивање америчких војника на том делу Балкана циљ стратешки САД. То ће амерички званичници и формално потврдити на самиту НАТО и кандидата за чланство крајем априла 2000. у Братислави[*2]. НАТО агресија је коришћена као преседан за неограничену употребу војне силе на планети од стране Сједињених Држава и других развијених земаља – Немачке, Француске, Велике Британије, Италије, као савезника. Стога је важно схватити да су америчке власти чиниле све да доведу ствари до рата. Ово постаје кристално јасно ако погледамо документа и поруке са самита НАТО-а у Братислави крајем априла 2000. Њихов је циљ, такође, био да зауставе покушаје и тежње Европе за самоидентификацијом и аутономним одлучивањем кроз наметање круте дисциплине и обавезе служења глобалним геополитичким америчким интересима. За Сједињене Државе је вазални положај Старог света битан – из политичких и психолошко-политичких разлога, а не због тога што Америци недостаје оружје. Америчкој влади политички не одговара да сама води ратове, јер америчка јавност лакше подноси, пружа мањи отпор експанзионистичким ратовима ако су у њих укључени и европски савезници. Даље, циљ агресије је био и демонстрирање снаге Сједињених Држава и слабости Русије – показивање тадашњој званичној Москви и другим играчима на глобалној сцени, да су немоћни да спрече експанзију. Демонстрирали сусилу коју тадашња Русија не може да спречи, не може да помогне братској земљи, историјском савезнику. Заобилазећи Савет безбедности УН САД задале су ударац самој ОУН, међународном правном систему, систему безбедности у Европи, успостављеног Хелсиншким завршним документом, погазили су основна начела међународних односа. Показали су шта може очекивати свака друга земља која се усуди да води самосталну, нбезависну политику. Њихов циљ није био мир, већ рат и то без дозволе Савета безбедности УН и његове контроле. Дакле, истовремено је демонстрирана и немоћ УН па је и то постало преседан: агресивни напад без одобрења СБ УН. Од тада су уследиле агресија на Авганистан 2001., наводно, због борбе против Ал Каиде, на Ирак наводно 2003. «због оружја за масовно уништавање», затим на Либију, наводно, «због заштите становништва», па на Сирију, Мали, Судан итд. САД су узурпирале право да сваку тачку на планети могу прогласити америчким националним интересом и практично глобализовали оружани необуздани оружани интервенционизам. – Шта је у сржи тако болне жеље Сједињених Држава и инструмента, који је заправо НАТО, да организују пучеве, војне сукобе у сувереним државама широм света? – Овде вреди обратити пажњу и на менталитет, на ароганцију руководилаца који се понашају у стилу представника «изузетне нације»„изабраног народа“, државе за коју не важе никакви принципи и стандарди који важе за остали свет. Карактерише их веровање да могу да прераде историју и прилагоде је својим интересима, као да на свету треба да постоји само једна сила која може да наређује другим земљама. Али, историја се ипак не може избрисати, или зауставити, она опстаје и наставља се. Крајњи циљ агресије на Југославију био је наметање апсолутне моћи Сједињених Држава на планети и поништавање партнерства или равноправности било које друге силе или земље, укључујући Русију и Кину. Тада ове државе нису биле тако јаке као сада. Било је то време када је Америка „ухватила звезду“ … Бела кућа је сматрала да САД могу да раде шта год желе, без препрека или отпора. Али, тада нису очекивали тако драстичне промене у Москви какве су настале доласком Путина. Веровали су да ће на председнички положај доћи њихов фаворит Виктор Черномирдин, или њему слична особа – никако Путин. Испало је другачије, на срећу Русије, Европе и међународних односа уопште. Драго нам је што је Русија снажна и независна сила, што се данас ни једно глобално питање не може решити без њеног учешћа – не само зато што смо братске државе, већ и зато што је то добро за Европу и глобалне односе. Неопходно је прекинути тиранију на глобалном нивоу. Америчка изузетност постаје старомодна фраза која се похрањује у архивима. Савремена цивилизација и генерације будућности заслужују поредак равноправности, партнедрства и демократских међународних односа. Такву перспективу отвара мултиполарни светски поредак чији су носиоци Русија, Кина, БРИКС што подржава огромна већина држава и народа света. Како су Сједињене Државе показале да желе рат? А када сте схватили да је бомбардовање неизбежно? – Неколико година пре почетка агресије, Србија је била врло активна у трагању за мирним и одрживим решењем питања Косова и Метохије кроз признавање широке аутономије покрајине, уз поштовање српског устава и територијалног јединства Србије. Јединствена војска, јединствени систем привреде, безбедности и спољне политике – са потпуном самоуправом албанске националне мањине у образовању, култури, националном, духовном и културном идентитету, локалном развоју. И сам сам више пута присуствовао преговорима председника Милошевића са Американцима, Европљанима и знам да је увек истицао да нико не жели да се меша у самоуправу Албанаца на Косову и Метохији. Било је планирано да Албанци и друге националне мањине на Косову имају пуну заштиту права у складу са највишим међународним стандардима и сопственим документима, уз једини услов – да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије. Међутим, Албанци су увек, по инструкцијама САД, одбијали такве преговоре док се тероризам ширио. САД и њихови европски савезници су годинама, ако не и деценијама, финансирали, снабдевали оружјем и обучавали терористичку Ослободилачку војску Косова (ОВК). Ту су такође биле укључене, пре свега, Немачка, Велика Британија, у мањој мери – Италија, па чак и Швајцарска. Из свега тога намеће се закључак да они нису желели мирно политичко решење већ рат. Слично је било и у Босни 1992. када су САД рекле Изетбеговићу да повуче потпис испод Кутиљеировог плана за мир у Босни након чега је избио грађански рат који је окончан тек 1995. Дејтонско-Париским споразумом. САД нису желеле договор о мирном решењу за Косово и Метохију ни у Рамбујеу, већ само алиби за агресију НАТО 1999. Америка је припремала терен за рат и управо она сноси највећу одговорност за ситуацију на Космету 1998. године. Када је албанска побуна у лето те године била неутралисана, прекоморски „партнери“ били су изненађени успехом српске и југословенске владе, које су успеле да разбију терористе тзв. ОВК. Зато су извршили страховит притисак на Србију, да прихвати мисију ОЕБС-а (КВМ), којас је требало наводно да „верификује“ ситуацију на Космету, односно, поштовање споразума Милошевић-Холбрук од 13. октобра 1998. Према свим документима, ово је требало да буде цивилна, ненаоружана посматрачка мисија састава 1.500 „верификатора“[*3]. Међутим, испоставило се да су «цивилни верификатори», изузев оних из Русије и још неколико пријатељских земаља, били бивши официри, обавештајци, војни и полицијски службеници. Били су то одабрани професионални војни и полицијски шпијуни обучени у цивилна одела, у режији САД, под капом ОЕБС-а и командом Американца Вилијама Вокера. У почетку је и Русија у Бечу гласала за ову мисију. Кремљ је открио превару тек кад је било касно. Као резултат, мисија је оживела терористичку организацију и наставила је да је опрема модерним средствима за комуникацију и оружјем – припремајући милитанте тзв. ОВК за рат као пешадију НАТО, а не услове за мир. – Кажете ли то на основу посебних, нејавних информација којима сте имали приступ? – Много је информација, јавних и нејавних. Неке су „из прве руке“. Тако, на пример, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг, који је био шеф мисије ЕУ (ЕЕЗ) на Космету[*4] у исто време када је Вокер био на челу мисије ОЕБС-а, говорио ми је да је Вокер непрестано говорио сарадницима у свом окружењу, да распоређивање НАТО војске на Косову и Метохији нема цену нити алтернативу, да зато треба све да чине што води томе циљу. Хартвиг је имао читаву мрежу представника у сваком већем насељу на Космету. Од њих је добијао дневне извештаје, на основу којих је састављао недељне и месечне, и све то слао Брислу (ЕЕЗ), Бечу (ОЕБС) и Берлину. Дакле, био је веома добро упознат са стварношћу у целој Покрајини. Нажалост, Хартвиг више није међу живима, али његови извештаји са Космета и његова писма Ангели Меркел, заувек ће сведочити о прљавим методама коришћеним за правдање агресије НАТО на Србију (СРЈ), лицемерју и неморалу америчких и европских политичара и организованом спречавању јавности да сазна истину. Треба рећи да уз Хартвига, велике заслуге у одбрани истине, разоткривању обмана и хегемонистичких циљева САД/НАТО имају, такође, немачки политичар Вили Вимер који је био и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, немачки генерал Хајнц Локвај и многи други. Овде можете видети јединство стратешких циљева НАТО и ЕУ, подела према обрасцу „ЕУ је добра, а НАТО лош“ је релативна, јер 90% од онога што је вашингтонска стратегија доминације и експлоатације других земаља, и ЕУ прихвата. Реч је о пирамидалном концепту глобалних односа, где САД стоје на врху, са НАТО-ом као инструментом силе, а испод њих су све остале државе које морају да се покоре – укључујући савезнике па и саму ЕУ. – Испада да истински циљеви долазе у директан сукоб са званичним циљевима агресије? – Званично, један од задатака био је спречавање хуманитарне катастрофе. Међутим, избеглице су се појавиле и почеле масовно да напуштају своје домове тек након што је НАТО почео бомбардовање Космета и целе Југославиј 24. марта 1999. Пре тога није било «масовних злочина», ни «масовног кршења људских права» који су наводно довели до тога да припадници албанске мањине напуштају своје домове и одлазе у Албанију или данашњу Северну Македонију. То потврђују и званични извештаји Мисије за надгледање ЕЕЗ (ЕУ), писма шефа ЕЦММ Дитмара Хартвига канцеларки Ангели Меркел и други кредибилни извори. Терористичка ОВК је насилно протеривала сународнике из њихових села пратећи их до граница суседних земаља како би НАТО и западни медији под њиховим утицајем, имали материјала за ширење оптужби против српских снага безбедности. Свесно су изазивали избеглиштво и страдање да би га медијима и изјавама званићника приписивали српским снагама безбедности и одбране. Ни то, као што је познато из искустава током грађанског рата у Босни и Херцеговини, није било ништа ново. Истражитељка надлежног државног тужилаштва у Приштини Даница Маринковић, када су терористи разбијени, најбрже што је могла, стигла је на лице места да изврши увиђај и обезбеди све чињенице у складу са законом. Међутим, када је стигла на лице места, непознате особе су пуцале на њу из аутоматског оружја, спречавајући је да у том часу изврши увиђај. Очигледно је Вокеру било потребно време да изаврши инсценацију укључујући премештање тела, пресвлачење погинулих у цивилна (сељачка) одела и друго како би се антитерористичка акција америчкој и светској јавности представила као «масакр цивила». Пре доласка новинара на лице места, погинули су пресвлачени, погинулих у размени ватре премештана како би изгледало као да су сви стајали у линији на малом простору, да би се представило као да су стрељани изблиза. Међутим, ране на телима, парафинске рукавице и други докази показивали су да су ове особе погинуле на различитим местима, из различитих праваца и са различитих удаљености, као и да су током операције користиле ватрено оружје. Извештај међународног тима патолога[*7] које је, у име ЕУ, предводила Др Хелена Ранта, финска дентисткиња (!), дуго је скриван од јавности у коридорима ЕУ, ипак није потврдио тезу о «масакру» и убиствима из непосредне близине. Значајно је подсетити да је оптужба за «масакр цивила» у Рачку била међу првим тачкама тужбе против југословенског председника Слободана Милошевића пред тзв. Хашким трибуналом, али да је убрзо након почетка тог процеса, та тачка волшебно повучена. За «случај Рачак» у Хагу није оптужен ни један други српски или југословенски руководилац. Независно од свега, у историји ће остати забележено да је Рачак, заслугом Вокера, Клинтона, Блера и Шредера, одиграо улогу окидача за агресију НАТО на Србију (СРЈ). – Како су заправо протекли преговори у Рамбујеу? – Оно што се, под директним притиском САД (Олбрајтове) и Велике Британије (Кук), уз асистенцију Француске (Ведрин) одвијало у овој прелепој француској палати надомак Париза тешко је назвати преговорима. Заправо, тамо није било никаквих преговора, нити договора, најмање билокаквог споразума. То је била још једна представа за необавештену и обмануту јавност на Западу, у америчкој режији. Америчким редитељима циљ није био постизање мирног решења на Космету нити стабилност Европе, већ обезбеђивање алибија за лансирање првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, трајна дестабилизација «меког трбуха Европе» и распоређивање америчких војника на Балкану. Може се рећи да је Рамбује најнижа квота пада европске самосталности и идентитета после Другог светског рата. Саглашавајући се са исфабрикованим лажима, Европски лидери су прихватили први рат на тлу Старог Континента од краја Другог светског рата. Они су увукли Европу у рат против себе саме, понизили је и лишили је стабилности на дужи рок. Од свега тога нема ни брзог ни лаког ослобађања. Процес окретања Европе себи ће бити утолико дуготрајнији, болнији и неизвеснији уколико њен економско-технолошки-финансијски најмоћнији део, бар привремено, налази шансу за своје геополитичке интересе у повлађивању америчком хегемонизму и доминацији. Рамбује је моменат када Европска политичка елита театрално потврђује своју немоћ, и беспоговорну лојалност САД као свом сизерену, на неодређено време. Хенри Кисинџер ми је рекао током нашег састанка у Њујорку да је овај документ срамотан и да уопште није требало да се појави на светлост дана, те да докуменат са таквим одредбама не би потписала ни једна држава на свету која бар и мало држи до свог суверенитета и достојанства. То није оцена министра Југославије или српског националисте, то је оцена бившег америчког државног секретара – а било је много сличних оцена других светски реномираних личности. Овде је важно приметити писано сведочење пуковника Џона Кросланда, британског војног аташеа у Београду, који је у документу послатом Хашком трибуналу приметио да су у мају 1998. године Клинтон, Олбрајт и Блер одлучили да сруше Председника Слободана Милошевића. Истовремено су ценили да би им терористичка ОВК могла помоћи у спровођењу тог пројекта. Од тог тренутка, написао је пук. Кросланд, постало је потпуно неважно шта он или било ко други на свету мисли о овој терористичкој организацији … За грађанске ратове 1992.- 1995. У Босни и Херцеговини, Хрватској биле су сличне пропагандне и друге припреме, лансиране сличне оптужбе против српског руководства и српског народа. Анти-српска политика и логика је лако препознатљива од разбијања СФРЈ, преко разбијања СРЈ, до агресије НАТО и данашњих настојања да се разбије и сама Србија. – Често кажете да је 24. марта 1999. био почетак пада америчке глобалне доминације. Зашто тако мислите? – Ово је тачно! Све што је тада учињено довело је до пада поверења у НАТО и америчку администрацију. Сада је тешко пронаћи барем једну државу на свету која им верује. НАТО предвођен САД-ом је први корак у провалију направио управо агресијом на Југославију. Послушност других држава према САД заснована је превасходно на страху од њихове одмазде, али им нико не верује. Они се плаше америчке каубојске грубости и дрскости, јер је то једини начин да се објасни понашање Америке и њених администрација и пре Бајдена. Имају дугу историју насиља, расизма, сегрегације, отимања туђег богатства који су урасли у систем који је и данас на сцени. Истовремено, себе сматрају изузетном, најдемократскијом, најмоћнијом и непобедивом нацијом. Каква је то демократија која шири страх и неизвесност код других земаља и народа, која себи присваја неограничено право да тужи, суди и кажњава истовремено, да војно интервенише било где, без одлуке СБ УН, која другима држи лекције о људским правима а америчке староседеоце држи у резерватима, грађане црне, браон и жуте боје коже сматра грађанима друге класе?! Пратећи своје и светске берзе виде како њихова тежина и улога у глобалном поретку слаби, опада. Слични процеси опадања њихове моће очитују се и у другим областима све до политичког утицаја. Њихова је логика – ако сваког дана мира Кина и Русија добијају на убрзању развоја, ако смањују разлику у развијености, моћи и утицају, чему им служи нагомилано оружје. Верујем да има и вишка тзв. јастребова који осећају „свраб“ у длановима и верују да би престао уколико би употребили нуклеарно оружје да зауставе напредак Русије и Кине, да сачувају униполарност, да зауставе историјске неминовности. Глобални губитници, још увек наоружани до зуба, укључујући н уклеарно оружје, не мире се са мирном, демократском транзицијом ка мултиполарном инклузивном поретку и демократским међународним односима. У томе лежи највећа опасност од глобалног сукоба и истребљења савремене цивилизације. Сигуран сам да Москва и Пекинг ово добро разумеју. – Шта можете рећи о тренутној геополитичкој ситуацији? – Искрено говорећи, ово што се данас догађа на Западу може се са назвати делом припрема за рат. Ако сваке године по више пута мобилишете 40-50 хиљада војника, ако месецима пребацујете војну технику, ракете, бомбардере с једног краја Атлантика и Пацифика на други, ако се цивилна инфраструктура ЕУ у потпуности прилагођава потребама војске, што се раније није догодило, ако се у пракси одвија милитаризација политике, финансија, медија, дипломатије, образовања, индустрије и инфраструктуре, када непрекидно слушамо ратнохушкачку реторику, када већ имамо економски рат и масовне војне вежбе уз границе држава које су проглашене за опасне, ауторитарне, ревизионистичке, изворе малигних утицаја – шта још можете очекивати? За враћање на униполарни поредак и спречавање мултиполаризације глобалних односа, већ је касно. Једноставно, то се не може постићи, чак ни оружјем, па ни нуклеарним. Историја нас учи да су све империје имале свој почетак, успон, врхунац након чега су следили бржи или спорији падови и одлазак у историју. Зашто би у овој епоси чији смо сведоци било другачије? Зато што је реч о империји изузетности, или изузетних? Тешко. Која империја, који императори нису сматрали да су изузетни? Изазивањем ратова у кретању низбрдо, само је убрзавало њихове падове. Има изгледа за оцену да су се у овој фази одлучили за стратегију за примену стратегије економског исцрпљивања коју су испробали током хладног рата. Кренули су санкцијама, протекционизмом, трком у наоружању и мешањем у унутрашње послове, односно, унутрашњом дестабилизацијом, не би ли економски и финансијски исцрпљивали Русију и Кину, изазивали социјално незадовољство, сепаратизам и дестабилизацију. Председник Путин, кога настоје да демонизују попут бившег југословенског председника Милошевића, одговорио је стратегијом диверзификованог развоја привреде, интензивирањем развоја сопствених технологија, тржишта, и спровођењем четврте индустријске револуције. Председник Си Ђинпинг обезбеђује стабилан економски раст, континуитет стратешке глобалне иницијативе Појаса и Пута, раст животног стандарда, промовише Кину као поузданог глобалнопг партнера у многим областима, укључујући и борбу против пандемије Ковид 19. Две глобалне силе растуће моћи постале су стратешки партнери који координирају своје развојне и друге приоритете. – А шта је са Србијом? – Уверен сам званични Београд схвата опасност које и по Србију представљају покушаји дисциплиновања и сврставања земаља на «демократске» и «ауторитарне», на «малигне» и «бенигне», «ревизионистичке» и «легитимистичке», наметања новог хладног рата са опасношћу неконтролисаног избијања рата између суперсила. Да, глобални рат, коликогод био невероватан, не сме се искључити, не смемо се навићи на трендове продубљивања неповерења, ратнохушкаче реторике, убрзавање трке у наоружању, демонстрације силе увек на вишем нивоу. Рекао бих да све то представља растућу опасност по мир на планети. Подразумева се да као мала земља Србија мора да се бави Балканом. Истовремено, међутим, Београд се мора залагати за мир и партнерство и равноправност у Европи и у глобалним односима. На то нас обавезује и нерешено питање статуса Аутономне покрајине Косова и Метохије. Даље погоршање глобалних односа негативно би утицало на перспективе мирног, праведног и одрживог решења тог питања од виталног значаја за Србију и српски народ, на остваривање наших интереса и права утврђена резолуцијом Савета безбедности 1244. Патили смо као жртве неједнакости, санкција, агресије – глас Србије, као симбола страдања од стигматизације, кршења међународног права, санкција, терроризма и агресије има знаћајну тежину. Због свега тога и много другог, сматрам да је потребно да се глас Србије у прилог мира, сарадње и попуштања, глас у прилог дијалога, равноправности, мултилатерализма и партнерства, чешће чује и на европском и глобалном плану. Циљ западних земаља је да окрену курс Србије против Русије. Даноноћно раде на томе и верују да могу поновити искуство Мила Ђукановића (актуелног председника Црне Горе, који је подржао санкције против Русије. – Напомена. ФАН). Верујем да су Београд и Москва свесни тога и да развијају односе и сарадњу која је у складу са стратешким партнерством и која делује одвраћајуће у односу на све злонамерне покушаје и настојања. Наша сарадња одлично напредује у енергетици, модернизацији инфраструктуре, инвестицијама, пољопривреди, науци, здравству, култури. Посебни значај има наша сарадња у одбрани и безбедности, производњи и модернизацији одбрамбене технике. У току је реализација капацитета за производњу руске антиковид вакцине у Београду. Србија је захвална Русији на постојаној принципијелној и пријатељској подршци на међународном плану, посебно у Савету безбедности УН где се Русија као стална чланица залаже за решење питања статус покрајине Косово и Метохија на основу и у оквиру резолуције СБ УН 12444. Мултиполарност је постала неповратна стварност. Неопходно је успоставити структуре које одражавају мултиполарност. ШОС је једна структура, ЕАЕУ друга, БРИКС трећа, Нова развојна банка четврта итд. Потребно је убрзати конституисање структура које ће консолидовати нове глобалне односе, објединити енергију стварањем демократског, отвореног, инклузивног светског поретка заснованог на равноправности и истинском партнерству. (фусноте)
ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБУН 1244 И КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА - 23 године после
Друштвенополитичка, економска и војнополитичка кретања у свијету нас опомињу, односно дају за право да треба да се подсећамо на агресију НАТО на СРЈ-Србију, да млађим генерацијама објашњавамо како нам је тзв. ''демократски Запад'' 1992. године наметнуо до тада невиђене економске санкције у истторији и зашто је 1999. године извршио агресију, односно наметнуо рат – зашто истакнути светски теоретичари и политичари јавно наглашавају да је ратом против СРЈ 1999. године почео рат у Европи. Критичари нам ''приговарају'' да је све то познато и да то не треба сваке године понављати , поводом агресије НАТО. Да наведемо само неке чињенице. НАТО агресија на СРЈ је дио Програма САД о уређењу Новог светског поредка, послије разбијања Варшавског уговора, по мјери њених интереса, демократије и људских права, У остваривању своје политике примењивали су и данас примењују стратегију ''подијели па владај'', за разлику од нациста који су примењивали тезу ''завади па владај''. Њихова дипломатска политика је прљава, са подмуклим потезима, лажима и преварама. У изради Плана учествовали су представници САД, Француске, Енглеске и Ватикана,У оквиру тог плана психолошко-пропагандна активност за разбијање СФРЈ отпочела је 1984. године. На челу СКЈ и Република довођени су истомишљеници Запда. Члан Председништва СФРЈ из Србије још 1987. године добио је овај План разбијања у што није повјеровано. Запад је формирао у Рпубликама и Покрајинама странке, које су потом озакоњене у оквиру Програма за прелазак на вишестраначки систем. Програме странака су радиле поједине западне земље, које су имале приоритетан задатак разбијање земље и све активности су усмјеравале. Како се планиране активности нијесу одвијале предвиђеним током подржано је разбијање оружаним путем. Исценирали су масакр на Маркалама у Сарајеву, зашто су оптужили Србе, покренули грађађански рат, нове жртве, разарање материалних добара – и умјесто превазилажења супротности и помирења , код нових генерација обновљена је мржња. У разбијању СФРЈ Србија и Црна Гора се нијесу повиновале диктату Запада , односно САД, већ су формирале СРЈ. За ратове на простору Југославије Запад (САД) је оптужио Србију (СРЈ). Пошто у даљим притисцима нијесу успјели у намјери да СРЈ прихвати њихов систем вриједности, односно да нас покоре исценирали су нови масакр у Рачку, на КиМ и кренули у агресију-рат против СРЈ, Србије и српског народа. Рат су покренули наводно због угрожености албанског народа, а на КиМ био је угрожен српски народ. Требало је да прође двадесет година од агресије НАТО, да би се у Србији агресија назвала правим именом. Одбраном у агресији НАТО задивили смо цијели свијет, што данас слободуљве снаге и у државам чланицама НАТО јавно истичу. Србија је као и увијек у историји показала да народ који се бори за слободу и у немогућим условима не може бити поражен. Између осталог и ова порука посебно смета ''демократском '' Западу. Не смијемо заборавити да нас је напало 19 тада најмоћнијих земаља , да НАТО у агресији није остварио циљ, а требало је да нас покори-окупира за 3 до 5 дана као поклон јубиларној, педесетој годишњици оснивања НАТО . Тај наш успјех је још значајнији када имамо у виду чињеницу да смо тада били сами, без савезника, као и у економскои санкцијама1992. године. И послије 23 године западна алијанса врши притисак да радимо на промјени свијести, да васпитавамо младе генерације како је агресија била оправдана, да су спријечили терор над албанским становништвом, да су донијели слободу у СРЈ , односно Србији. А окупирали су дио територје Србије, формирали тзв. државу Косово и изградили војну базу ''Бонстил'', једну од 800 војних база у око 70 земаља широм свијета. Пријетили су да ћемо зажалити ако ако будемо испитивали последице агресије НАТО, посебно последице од употребе осиромашеног уранијума.. Почетком ове 2022. године огласио се и командант НАТО снага за Европу Весли Кларк, да је агресије на СРЈ била оправдана. Под његовом командом НАТО је извршио стравичне злочине на читавој територији Србије. Поред бомбардовања цивила и цивилнх објеката , употребе осиромашеног уранијума организовали су отмице Срба ради трговине људским органима. И то је, како неки стручњаци објашњавају грађанима Србије, најдемократскија земља на свијету.Само ових неколико примјера показују лицемерје западне- америчке демократије, како је у жаргону зову двстиким аршином. Данас непрекидно дефилују бројни евроатлански миротворци, високи представници и отворено, чак дрско пријете да заборавимо агресију НАТО и прихватимо њихове вриједности. Стално истичу да поштују наш суверенитет да сами треба да изаберемо пут, али наглашавају да је у интересу Србије да прихватимо њихове вриједности, да се одрекнемо Дејтонског споразума и Републике Српске, да признамо тзв. Косово и да нас као независне државе приме у ЕУ, заједницу равноправних народа. Посебан цинизам испољавају у захтјеву да признамо да смо геноцидан народ, да изгласамо Резолуцију којом се негира геноцид у Сребреници. Србе протјерали са вјековних огњишта, извршили геноцид над Србима а хоће да нас прогласе геноцидним. Зар је овоме потребан коментар? Не смијемо да заборавимо да су САД са Западном Европом разбиле СФРЈ, а онда једну по једну ''независну'' и ''демократску '' државу примали у заједницу демократских независних држава. А каква је та равноправност не треба трошити ријечи за објашњавање. Пошто НАТО (читај САД) за 99 дана није остварио постављене циљеве био је приморан да преговара, да у складу са њиховом прљавом дипломатском игром, потпише Кумановски споразум и прихвати Резолуцију СБУН 1244. Tреба стално подсјећати да Војска СРЈ није поражена, није потписала капитулацију, није разоружана, АП КиМ није окупирана оружаним путем. Због неуспеха и губитака, одлучног отпора народа и Војске агресор је прибегао прговорима, Војнотехничком спорзуму и прихватању Резолуције 1244 ОУН, да би избегао ''срамоту'' и да би касније политичким и другим манипулацијама избегли преузете обавезе и Србију, ако се не повинује њиховом диктату, довели у неповољан положај. Војска СРЈ створила је повољне преговарачке услове СРЈ-Србији, повукла се са територије КиМ, према Војнотехничком споразуму, у савршеном војном поредку, док су противничке снаге при поседању испољиле бројне слабости. Између осталог и због тога се, као и херојског отпора Војске и народа, нису одлучили да иду у копнену операцију, како су били планирали. Отпор у аграсији НАТО, упркос губитцима у људству и великим материјалним разарањима, је велики капитал Србије, чији пример отпора агресору и борбе за слободу истичу све слободољубиве земље и народи свијета. У складу са њиховом преварантском политиком игнорисали су Резолуцију Савјета безбиједности ОУН број 1244, према којој је СР Југославија суверена држава у чијем је саставу АП Косово и Метохија. Поред гарантовања суверенитета био је предвиђен и повратак Одреда војске и полиције СРЈ. Постепено су прећуткивали све њене одредбе, да би на крају поступали супротно, а данас врше птитиске да је измијене, Свјесни смо да на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред европских и других понуђених вриједности. У рјешавању свих спорних питања и уопште за спољнополитичку активност одредбе Резолуције СБУН су темељ и окосница од којих се не може одступати. 9.6. 2022. године Честитка новом министру за међународне односе ЦК КП Кине
Његова Екселенција
Ваше импресивно и богато искуство, резултати постигнути на високим дужностима у дипломатији Кине, као и у стратешким областима управљања у КП Кине и у државним органима, гарантују успешан рад и Ваш даљи велики лични допринос циљевима Партије и народа са нове важне дужности. Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Путу свиле већ годинама развијају успешну сарадњу са партнерима из Народне Републике Кине, посебно са Кинеском мрежом за међународну размену (ЦНИЕ) и Међународним удружењем тинк-тенкова на Путу свиле (СРТА). Желим да Вас уверим, Ваша Екселенцијо, да ћемо дати све од себе да у будућности проширимо и ојачамо ову сарадњу са циљем да ширимо повезаност међу нашим народима, узајамно поверење и разумевање, доприносећи даљем јачању свеукупних пријатељских односа и сарадње и свеобухватног стратешког партнерства између Републике Србије и Народне Републике Кине. Молим Вас, примите, господине министре, уверавања мог највишег поштовања.
РЕЗОЛУЦИЈА 1244 Контрола провођења одредби Војно-техничког споразума
Уважени учесници округлог стола, Војнотехнички споразум потписан у Куманову 10. Јуна 1999. године, био је алат са којим је требало реализовати одредбе Резо-луције 1244 СБ УН. О Резолуцији, њеном настанку, очекивању и дометима, говорили су моји уважени претходници па ја то не бих понављао. Одредбама Војно-техничког споразума, између Централног дела Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, постојао је простор ширине 5 км, назван Копнена зона безбедности и Ваз-душна зона безбедности удаљена 25. КM. Постојање ових зона правдано је потребом безбедности снага КФОРА и УНМИК полиције на Косову и Метохији. Због тога су све јединице ВЈ удаљене најмање 5 км од линије раздвајања са Косовом и Мето-хијом, а јединице противваздушне одбране и авијације најмање 25 километара. Управо због тога, моја јединица, 52. арбр ПВО из Ђаковице морала се повући у касарну Пантелеј у Нишу. Војнотехнички споразум предвиђа повратак до 1000 наших вој-ника и полицајаца на Косово и Метохију, као заштиту, граничних прелаза, државних установа, културних споменика. За контролу поштовања одредби Војнотехничког споразума, фор-мирана је комисија, позната под именом ЈИЦ (Џоинт инпле-ментејшн комишн). 1.-Комисија је била орган Команданта КФОР-а, паритетног сас-тава. Један део је био при Команди КФОР-а а други при Генерал-штабу Војске Југославије. 2.-Комисија је формирана са задатком да прати провођење одредби Војнотехничког споразума, унапређује сарадњу и указује на елементе кршења тих одредби. Међутим, ситуација на терену је у потпуности променила замишљену концепцију. Због сталних напада шиптара, уз благонаклон став припадника КФОРа и УНМИКА, Комисија се све више удаљавала од свог изворног задатка и бавила се инцидентима. Сада знамо да је то уствари био вешт маневар, како би се обезвредио њен утицај. Предмет интере-совања, са наше стране било је трагање за несталим и спречавање терора над нашим народом који се са доласком КФОРа и УНМИ-КА повећао. Од прокламоване слобеде кретања није остало ниш-та. Интересовања КФОР-овог дела Комисије била су везана за стање у Копненој зони безбедности, због наводне бриге за сигурност њихових снага. Стално су инсистирали на заједничким извиђа-њима интересантних објеката, тврдећи да су српске снаге поселе тај објекат што угрожава њихову безбедност на простору Косова. Реч Метохија нису употребљавали. Нисмо тражили више од онога што је написано у Споразуму, нити смо пристајали на мање. Тако смо сви у Комисији схватили свој задатак. 3.- Метод рада комисије: Пре сваког следећег састанка, једни другим смо путем факса слали питања о којим желимо разговарати на следећем састанку, па нас ни једно питање није затекло неспремне. То није искључи-вало хитна питања ако би дошло до неког инцидента на терену између два састанка. Прво питање за сваки састанак са наше стране било је време повратка наше Војске и полиције на Косово и Метохију у броју који је назначен у Споразуму. Редовно смо добијали одговор да је то политичко питање и да КФОР није надлежан за то, па га наше демократске власти требају поставити на вишем нивоу. Сваки пут, при спомињању наших власти, редовно су наглашали оно „демократске,“ па нисмо знали да ли нам се ругају или има-ју неку другу поруку за нас. Почињали смо у пленуму и завршавали рад у пленуму. Састанак је отварао и завршавао Начелник КФОРОВОГ дела комисије. Након тога су поткомисије радиле одвојено. О сваком питању рада поткомисија на крају састанка смо ми начелници заузимали свој став, што је улазило у Записник. Ми смо подносили Извеш-тај Заменику Начелника генералштаба а они Команданту КФО-РА, генералу Џексону а касније италијанском генералу Кабиђози. Комисија КФОР-овг дела, на чијем је челу у то време био франц-уски бригадни генерал Бруно Неве, уз неколико пуковника из земаља чланица НАТО и ми, имали смо коректне, односе. Ипак, уочили смо, да су нас после Видовдана 2001 и изручења Пред-седника Слободана Милошевића гледали другачије као да нас више нису сматрали озбиљним саговорницима. Ни пре тога нису озбиљно узимали наше захтеве. Као што сам споменуо, питање које смо редовно постављали, било је повратак наше Војске и полиције у броју до 1000 на Косово и Метохију. Као што је познато, 2001. Године дошло је до побуне шиптарско терористичких снага на простору општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, што су називали Прешевска долина, с циљем да заузму и пресеку аутопут, чиме би поново умешали међународну зајед-ницу. Са друге стране показали су да проблем Косова и Метохије није било гушење људских права шиптара од стране Срба, које су они редовно називали Милошевићев режим, што је искориштено као изговор и оправдање за агресију НАТО на СРЈ. Припреме за преузимање Копнене зоне безбедности биле су дуге и опсежне. Била је то посебна операција Здружене команде, одо-брена и усаглашена са командом КФОРА. За улазак у Копнену зону безбедности формирана је посебна Здружена команда, са седиштем у Врању на чијем се челу налазио генерал-потпуко-вник Нинослав Крстић. Формирање те Команде правдано је „пот-ребом да се реформише Војска, и да се направи отклон од прос-лављених команданата 3.А и Приштинског корпуса у чијој се зони налазила КЗБ. Том приликом Комисија је одиграла посебно значајну улогу. Све се одвијало под нашом контролом. Припадници КФОР су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале „Бордер“ што значи граница, а ми смо инси-стирали да је то административна линија. Нити су они одустаја-ли од свог назива, нити смо ми прихватали тај назив. Осим бројних слабости које су од почетка пратиле рад Комисије и очигледне пристрасности такозваних међународних снага, нега-тивна кампања која се у то време интензивно водила против наше борбе на Косову и Метохији, против онога ко је у тој борби био Врховни командант и против највиших команданата те Војске, битно је утицала на рад Комисије. Након изручења бившег Пред-седника Слободана Милошевића у Хаг и негативаног односа према руском народу, убрзало је одлазак руског контигента са Косова и Метохије, што је додатно охрабрило нападе на Србе, а код нашег народа повећало степен несигурности. Неретко су припадници КФОР-а тражили податке о наводним српским зло-чинима о којим су сазнали из наше штампе, па смо били приси-љени да се уместо помоћи нашем народу, бавимо одговорима на питања која су нам стално наметана. После двојице генерала, Илије Бранковића и генерала Мир-ка Старчевића, ја сам био последњи генерал на челу нашег дела Комисије. По мом одласку, КФОР је такође на чело свог дела Комисије поставио пуковника. Од тог тренутка, Комисија је и формално смањила свој утицај. Смањено интересовање тадашње власти за судбину нашег народа на Косову и Метохији, довело је до опадања значаја Комисије. Бројно стање је смањено, материја-лна средства су још више ограничена, састанци су се проредили а ионако мала ефикасност, постала је још мања. Све је рађено са једним циљем. Требало је обесмислити и Војно-технички спо-разум и Резолуцију 1244. Време је показало да је то већ постиг-нуто на терену. Да ли ће и у Савету Безбедности, остаје да се види. Они који заговарају увођење санкција Русији, намерно и нескривено раде против Резолуције 1244, против нашег народа на Косову и Метохији и целовитости наше земље. Хвала Милош Ђошан, генерал 23 године после Значај Резолуције СБУН 122
Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама високих званичника САД и НАТО, представљала је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.). Извршена је са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“ да би представници САД на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. Саопштили савезницима и кандидатима за чланство, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се из стратешких разлога тамо морају накнадно стационирати америчке снаге“. Многи вропски и светски ауторитети из области међународних односа изнели су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ за јавност и, што је посебно значајно - много пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и Хенри Кисинџер, француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, Вили Вимер, Дитмар Хартвиг и многи други. Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. То је била тачка преокрета ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата (УН, ОЕБС), глобализацији оружаног интервенционизма и замени универзалних принципа „правилима“ по мери једног дела света – Запада. Од 19 чланица колико их је било у време агресије, НАТО данас има 30, ускоро ће добити још две чланице (Шведску и Финску), а после војне базе „Бондстила“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. Европа је данас у потпуности милитаризована са далеко више страних војних база него што их је било на врхунцу хладног рата. Цивилна инфраструктура прилагођава се војним потребама, милитаризациј се преноси у индустрију, образовање, а војни издаци достижу неслућене размере. Само Немачка је повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра. Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари - Черномирдин од 3. јуна, 2. Војно-технички споразум, познати као Кумановски споразум, од 9. јуна и 3. Резолуције СБУН 1244 од 10. јуна 1999. године. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и ОУН и ЕУ. Све то показује да агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ агресија у пуном смислу те речи која, у међународно-правном смислу, представља злочин против мира и човечности. Зато ни мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на неком чиновничком нивоу. Иако посреднички, у њима су непосредно били ангажовани лидери најмоћнијих светских сила и важнијих чланица НАТО пакта, које су, и то треба нотирати, уједно најважније чланице Европске Уније. Суштина ових докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом императивном обавезношћу за све чланице Уједињених нација и незаобилазним, активним учешћем државног руководства СР Југославије као жртве агресије. Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује и одредбама које садрже сва три документа да ће се дозволити накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим дужностима, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Такође, да се гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица. Ове две важне одредбе о легитимним правима и интересима Србије и припадника српског народа нису ни до дана данашњег извршене. Такође, ова документа утврђују да ће у покрајини Косово и Метохији једине оружане снаге и снаге безбедности бити КФОР и УНМИК, по овлашћењу Уједињених нација и у складу са утврђеним мандатом. Светска организација и мировни пакет не предвиђају, нити одобравају било какво друго решење осим аутономије за покрајину Косово и Метохију у оквиру Србије, као нити било које друге снаге принуде и безбедности, осим оних у оквиру КФОР и УНМИК, по овлашћењу СБУН. Оног часа када је СРЈ, односно Србија извршила све своје обавезе које произилазе из докумената мировног пакета, тог часа су НАТО, ЕУ, Запад у целини, не само престали са напорима за целовито и доследно извршење ових правно-општеобавезујућих докумената, већ су се директно окренули против њиховог даљег спровођења, па чак и против њиховог спомињања. Ишли су толико далеко да су и на Србију вршили притиске да заборави на мировни пакет, да заборави на Резолуцију СБУН 1244. Оно што данас траже САД, Немачка и Велика Британија, то је да се Србија трајно одрекне од Резолуције Савета безбедности 1244. То, разуме се, није реално очекивање јер Србија не може да се окрене сама против себе. 23 године од Кумановског споразума и резолуције СБ УН 1244 Реч на Округлом столу, Дом ВС, 09. јуни 2022.
Живадин Јовановић Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама званичних представника САД и НАТО, рат против Србије (СРЈ) представљао је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.). Агресија је извршена са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, према извештају Вимера, представници САД су на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. саопштили, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“. Многи европски и светски ауторитети из области дипломатије и међународних односа обелоданили су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно - пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг и многи други. Многи европски и светски медији, укључујући немачке, француске, чешке, француске и друге, изнели су чињенице о манипулацијама и лажима којима су се служили заппадни политичари да би омбањивали јавност и обезбедили подршку за експанзионистичке циљеве агресије. Председник Београдског форума Живадин Јовановић и Генерал полиције у пензији Обрад СТЕВАНОВИЋ, потписник Кумановског споразума У време агресије НАТО је имао 19 чланица. Данас их има 30, ускоро ће, пријемом Шведске и Финске, имати 32. После успостављања војне базе „Бондстил“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас далеко више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно, него што их је било на врхунцу хладног рата. Цивилна инфраструктура у земљама ЕУ годинама се прилагођава војним потребама, а плима милитаризације не заобилази ни економију, образовање, науку, медије. Војни издаци достижу неслућене размере. Немачка је, на пример, повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра а тренд повећања војних буџета следе и друге чланице НАТО и ЕУ. САД су напустиле низ међународних споразума о контроли и ограничавању нуклеарног наоружања. Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари - Черномирдин од 3. Јуна 1999; 2. Војно- технички споразум, познат и као Кумановски споразум, од 9. јуна 1999; и 3. Резолуција СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и представници ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току. Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве да за прекид, или паузу у разарањима, бар у време празника и док теку преговори. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарање цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта. Агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ оружана агресија која, у међународно-правном смислу, представља највиши злочин против мира и човечности. Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима највиши орган светске организације је потврдио поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице. Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим остаје до постизања мирног политичког решења за статус у оквирима и у складу са резолуцијом СБ УН 1244. Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца, у њихове домове и на њихова имања. Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна илегалну, насилну творевину као правну, потврђују вредност и значај овог правног документа. Зато Србија треба још одређеније и јасније да се позива на ову резолуцију СБ и да тражи извршавање неизвршених обавеза и поштовање свих њених права према тим одлукама. Трансакциона размишљања колико год била изазовна и у тренду на Западу, нису пут за трајну заштиту најважнијих државних и националних интереса Србије. Мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на чиновничким већ на највишим нивоима. Иако посредни, у њима су учествовали лидери водећих чланица НАТО и Европске Уније као и представници Уједињених нација. Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација. Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише иоскључиво као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама сва три документа као и документима КГ, Г-8. Мировна документа утврђују накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица. Ове и друге одредбе правно обавезујућих докумената којима се штите прва и интереси Србије и српског народа, ни 23 године после усвајања нису извршене што предстаѕвља еклатантан доказдуплих стандарда и дискриминације. Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге у Покрајини бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности. Оне чланице НАТО и ЕУ које данас учествују у стварању, обуци, финансирању и наоружавању илегалних формација у Покрајини, крше одредбе резолуције СБ УН 1244 и Кумановског споразума и раде против интереса Србије. То су исте оне земље које су пре агресије финансирале, наоружавале и обучавале припаднике терористичке ОВК директно кршећи резолуције СБ УН 1160, 1199, 1203 и друге. Што се будућег статуса Покрајине тиче, у документима мировног пакета, као и документима који су претходили (ставови КГ, Г-8) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице. За однос водећих чланица НАТО и ЕУ према резолуцији СБ УН 1244, карактеристичан је њихов селективан прилаз. Када су СРЈ, односно, Србија, извршиле све своје обавезе, када су те земље оствариле своје интересе, оне, не само да су престале да траже целовито и доследно извршење обавеза других чинилаца, већ су се директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против самог позивања на одлуке СБ УН. Ишле су толико далеко да и на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те чланице НАТО и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције 1244 и да прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији ослонац од одлуке СБ УН! Досадашње укупно искуство сведочи да су водеће чланице ЕУ и НАТО увек заступале и промовисале нелегитимне интересе противника Србије на штету легитимних интереса Србије и да су изгубиле кредибилитет и као посредници, и као гаранти договора. Резолуција СБ УН 1244 чији су интегрални делови договор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин и Војно-технички Споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То су вредности изнад економских, инвестиционих, трговинских и сличних интереса. У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца домовине, хероја и цивила. Зато, немамо права да се удаљавамо од наведених мировних докумената, да их замењујемо сурогатима и непоузданим гарантима. Немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их, амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћењее оружја за масовно уништавање какво су пројектили са осиромашеним уранијуимом, као и за огромна материјална разарања. Сматрамо да треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО. Не смемо ни несвесно да губимо из вида да су управо те земље, најпре, вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама, потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне људске жртве, патње народа и економску штету коју нису надокнадиле. Основно правно и цивилизаијско начело гласи - да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да исту надокнади. Чак су и представници НАТО признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право. Парадоксално је, да су грађани чланица ЕУ, Италије, на пример, који су у саставу КФОР боравили у Покрајини Косово и Метохија, остварили право на накнаду за здравствене последице изазване осиромашеним уранијумом коришћеним током агресије НАТО, а да је у Србији, после свих иницијатива јавности и Народне скупштине, после свих јавних обећања државних и владиних органа да ће се утврдити пуна истина, поново завладала «уранијумска тишина». Коме то користи, ако је јасно да наноси велику штету поверењу јавности у државне институције? Амбасадор једне угледне чланице ЕУ и НАТО ових дана, преко страница угледног дневног листа подсећа јавност у Србији да «нас повезује заједничка европска прошлост» и позива Србију на заједничку одбрану европских вредности увођњењем санкција Русији. Уједно упозорава да инвеститори из његове земље «помно прате став Србије и њену, гле сад - политичку и економску оријентацију»! За понеког блага, али за већину грађана Србије посве јасна претња са примесом уцене – или уведите санкције, или можете остати без инвеститора из његове земље! Каква похвала слободе тржишта и профита! Какво познавање «шта пали» у јавности санкцијама и агресијом исцрпљене земље чему је, руку на срце, и његова земља дала повелик идопринос! Да ли је и то спада у «заједничке вредности» које треба да брамнимо, како сликовито рече, «раме уз раме»!? Што се тиче «заједничке европске прошлости» његова екселенција и није ближе елаборирао који опсег и које делове «заједничке европске прошлости» има у виду, јер та прошлост, како је добро познато, није била увек једнозначна и са истоветним улогама. ОБЕЛЕЖЕНА 23. ГОДИШЊИЦА КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА И РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244
Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије одржали су у Дому ВС у Београду Округли сто посвећен 23. годишњици потписивања и значају Кумановског споразума и Резолуције СБ УН 1244. Након одавања поште жртвама агресије НАТО 1999, о теми су говорили председник Београдског форума, Живадин Јовановић, генерали у пензији Обрад Стевановић, потписник Кумановског споразума, Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије и Милош Ђошан, један од команданата ВЈ током одбране од агресије НАТО као и генерал Бранко Крга, ранији начелник ГШ ВЈ. Присуствовали су представници амбасада више пријатељских земаља, српског расејања, друштвених, научних и других организација и медија. Интегрална изглагања говорника биће објављена на веб страницама организатора.
I N M E M O R I A M - ДР ЂОРЂЕ ЛОПИЧИЋ (4. јул 1938 – 21. мај 2022)
Читав радни век провео је у дипломатији Југославије и Србије пролазећи кроз све фазе професионалног и политичког напредовања, од приправника до шефа мисије службе унутар Министарства спољних послова. Припадао је плејади врсних дипломата несврстане, независне СФРЈ, СРЈ и Србије. Био је непоколебљив борац слободе, независности, суверенитета и територијалног интегритета наше земље. На свим дужностима борио се професионално и храбро за право, правду и истину. Своје врхунске квалитете знања, умећа и интелектуалне храбрости испољавао је и као југословенски представник при међународним институцијама у Хагу током југословенске кризе. Био је неуморни истраживач о историји српске и југословенске дипломатије и за собом оставља велики број књига и огледа који ће служити као основа и путоказ како будућим генерацијама српских дипломата, тако и истраживачима историје српске и југословенске дипломатије. Своју посвећеност интересима земље и народа, истини и правди наставио је да исказује и након одласка у пензију. Напустио нас је као председник Удружења пензионера Министарства спољних послова и као неуморни активиста Београдског форума за свет равноправних. Београдски форум за свет равноправних ЗАПАД ПРЕМА СРБИЈИ И СРБИЈА ПРЕМА ЗАПАДУ
Живадин Јовановић Нормално је да Србија јасно и недвосмислено реагује на прво сазнање да водеће земље Запада припремају пријем тзв. Косова у СЕ. Све акције и кораци који угрожавају суверенитет и територијални интегритет земље не смеју се релативизовати нити стављати у контекст трговине и економских односа. То нису пријатељске активности нити корци ка партхерству, поверењу и интерацијама већ огољена геополитика експанзије и доминације на рачун животног интереса Србије. Запад тражи начин да заврши свој прљави посао започет 80-их година прошлог века отвореном подршком сепаратизму и тероризму, посао кажњавања, комадања и слабљења српског народа као политичког фактора на Балкану. Настојања да се криминалној творевини произашлој из тероризма тзв. ОВК и агресије НАТО 1999. обезбеди међународно-правни статус равна су сахрањивању остатака сваког правног и безбедносног поретка у Европи и свету. Србија то не може да прихвати и такве «демократске вредности» не дели ни са ким. Суочени са отпорима у највећем броју светских форума и организација, они траже начин да то ураде тамо где неће наићи на противљење већине. Запад зна да је то што ради засновано на политици силе, па ће покушати да издејствује уз што мање противљења Србије. Са њеним знањем, али да добро води рачуина како реагује на оно што захтевају они којима је поднела молбу за пријем у ЕУ. Запад ће тврдити како је пријем тзв. Косова у СЕ у интересу мира и стабилности и превазилажењу застоја у дијалогу, знајући да је Србија за мир, стабилност, развој и дијалог. Представљаће тај потез као нешто добро, а у ствари је добро само за њихову севичну геополитику експанзије и доминације и њихове интересе и циљеве, а не за стабилност Балкана. Запад наставља са покушајем да учврсти државност Косова, уместо да исправи кардиналне историјске грешке које је такав преседан донео. Кад буде схватио и признао своје грешке, превасходно грешке водећих земаља Европе, може бити касно. Србија не сме да чека пријем Косова у СЕ јер би то, објективно, било призивање политике свршених чинова, већ да јасно и званично, изрази своје противљење гесту спонсора који је све друго осим пријатељски и да изнесе обиље правних, поликтичких и безбедносних аргумената. Пријем тзв. Косова у СЕ чији су главни критеријуми поштовање људских и демократских права а принцип вододелница - владавина права, био би још једна кардинална грешка западно-европске цивилизације према Србији и српскмом народу. И Шолцу, Џонсону и Макрону, друге да не помињемо, веома добро је познато да се 250.000 Срба и других неалбанаца претњама, тајним листама и на друге криминалне начине фактички забрањује повратак у њихове домове и на имања која поседују на КиМ, Приштина наставља политику етничког чишћења, а напади на Србе и њихову имовину су све интензивнији. То да ли Приштина поштује или не поштује тзв. Вашингтонски или неки други тзв. споразум је изведено питање. Ваљда смо досад апсолвирали да је Приштина само помагало Запада, излог арсенала експанзионистичке геополитике водећих чланица НАТО према Србији и Србима на Балкану. Какав је положај преосталих Срба на КиМ, каква су њихова права, да ли су безбедни они и њихова имовина, какв је положај СПЦ њене имовине, када ће се дозволити слбодан и безбрдан повратак око 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца? Или, када треба да се оствари геополитич ки интерес запјадних сила -ништа од тога није битно? Да ли се Савет Европе и његове чланице сппремају за најгрубљу суспензију својих оснивачких критеријума док тзв. Косово не приме у своје редове!? Немачки канцелар Шолц и други са Запада који лобирају за пријем Приштине у СЕ морају знати да су се намерили да направе још један опасан преседан пријемом илегалне недржаве у организацију држава, да крше основне принципе Повеље УН, завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Рез. СБ УН 1244 и да отворено раде против виталних интереса Србије ради својих геостратешких интереса експанзије и доминације. Ако им Србија то јасно не каже, онда се поставља питање самих основа њених односа са тим земљама. Ако је мања и слабије развијена, она није са ограниченим суверенитетом, пословном способношћу или без достојанства! (део објављен у «Франкфуртским вестима», 12. маја 2022). ПАРАДОКС
"Косово је насилна, илегална творевина, настала кршењем Повеље УН, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Аутор: Живадин Јовановић
ОНИ И МИ СА ЊИМА (белешке на ободу новина)
Они су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова. Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима - унутрашњим и спољним. Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем. Године 1999. извршили злочин агресије убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације. Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244, Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутилјеиров план... Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести». А ми - неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост - непрекидно о агресији, убијенима, осиромашеном уранијуму,неправди, накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о истини за нас. У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде. Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може. Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранскм нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби. Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова. Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије. „Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!). Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука, да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999. А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најболје – на демократију – слушања, разумевсања и извршавања. Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, иостине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне! Они су увек на другој, осим на страни целовите Србије. Можда су у праву кад се деценијама држе девизе - што мања Србија то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тоага, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србиј на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте? Зато, и не само зато, наставићемо још снажнје да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“. Живадин Јовановић СРБИЈА - ПРИМЕР ЕВРОПИ
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Носиоцима притисака да Србија уведе санкције Русији потпуно је јасно да то неће утицати на Русију да се одрекне од својих интереса и циљева али желе да Србију понизе, одвоје од традиционалних пријатеља и савезника и принуде суверенитет и територијални интегритет преда онима који носе одговорност за илегалну, злочиначку агресију извршкену 1999. године, и за насилну сецесију покрајине Косово и Метохија 2008. Санкције Србије према Русији лишиле би Србију подршке не само Русије, већ и Кине, Индије, БРИКС-а и већине чланица ОУН које знају да нема повратка на време хегемонизма и доминације. Србија није била нити ће бити зона било чијих интереса. Лицемерно је и контрапродуктивно то што јој неко броји столице а стратешке партнере Србије проглашава за преносиоце „малигних утицаја“. И неупућени у историју знају како се Србија држала кроз историју и да конструкције, сатанизације и похлепе западних центара моћи, поготову оних са историјом илегалних агресија, тешко то могу променити. То што западни центри моћи појачавају притиске, коликогод било тешко, за Србију није новост. То је знак да Србија треба још снажније да брани своје и легитимне интересе целог српског народа, засноване на међународном праву. То значи да ће истрајати у одбрани решења за покрајину Косово и Метохију на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244, права на слободн и безбедан повратак свих протераних Срба и других неалбанаца, као и свих надлежности Републике Српске утврђених Дејтонско-париским споразумом и Уставом. У том смислу, вома је значјно што и у садашњим сложеним условима, даље јача одршка коју Србија добија од својих стратешких партнера Русије, Кине и Индије, што је показала и најновија седница СБ УН, као и подршка већине чланица светске организације. Апел Комисије за међународну сарадњу и подршку сународницима у иностранству Генералног савета Сверуске политичке странке „Јединствена Русија“ јавним организацијама и удружењима европских држава
Актуелни драматични процеси су започети у фебруару 2014. године, након што је украјинска опозиција, коју су подржавале САД, флагрантно прекршила Споразум о решавању политичке кризе у Украјини са легално изабраним председником Виктором Јануковичем, који су оверили званични представници земаља ЕУ – Немачке (министар спољних послова Споразум је потписан 21. фебруара, а осујетили су га украјински национал-радикали увече истог дана. Председник Украјине је био приморан да хитно напусти Кијев, плашећи се вансудског обрачуна. Након тога, Покретна снага опозиције, која је преузела власт, били су углавном становници западних региона Украјине, који су историјски били део других источноевропских држава. Управо у овом делу Украјине владала су десничарска радикална расположења, симпатије према хитлеровој Немачкој, као и нацистичким злочинцима и помагачима. Украјински неонацисти су Међу одлукама нове власти, већ 23. фебруара 2014. године, било је Нису сви у Украјини поздравили антиуставни државни удар. Већина становника Аутономне Републике Крим, као резултат референдума, недвосмислено је гласала за излазак из састава Украјине. Полуострво је предато Украјинској ССР 1954. године одлуком шефа совјетске Комунистичке партије Никите Хрушчова, без обзира на мишљење грађана који су тамо живели и уз кршење предвиђене у СССР-у процедуре промене граница савезних република, а пре свега због унутарстраначке борбе, прикривене економским образложењима. Становници индустријског југоистока Украјине, које су у њен састав укључили бољшевици Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, такође су одбили Гушење оних, који се нису сложили са тиме што се десило, извршили Мински „Комплекс мера“ укључивао је следеће тачке, постављене Као што се види, највећи део обавеза морао је да испуни Кијев. Било је неопходно покренути политичко решавање сукоба кроз унутарукрајински дијалог и прилагођавање националног законодавства. Међутим, украјинске власти ништа од тога нису заиста урадиле. А химера „руске агресије“, у коју су веровали ултранационалисти, коначно је довела ситуацију у потпуни ћорсокак. Сви покушаји Москве током седам година да политичким Истовремено, настављено је редовно гранатирање од стране Кијева територије Донбаса, укључујући цивилну инфраструктуру. То је довело Страшне чињенице о злочинима украјинских власти свих ових година намерно су заташкавали медији земаља Европске уније. Нико од посланика Европског парламента и званичника ЕУ током седам година није сматрао могућим да се лично упозна са реалном ситуацијом у ЛНР и ДНР. Скоро сви подаци, који су коришћени у европским престоницама и на основу којих су доношене политичке одлуке ЕУ, засновани су на једностраним информацијама из Кијева и упутствима Вашингтона. Истовремено, од пролећа 2014. године Европска унија је одустала Дуги низ година Русија је нудила да се иде дипломатским путем. Позвала је ЕУ да утиче на Кијев како би га подстакла да примени мински „Комплекс мера“, како би се обезбедила језичка и културна права рускојезичних држављана Украјине. У ширем, евроатлантском контексту, Русија је у децембру 2021. године ставила пред САД и НАТО питање безбедносних гаранција заснованих на принципу недељивости безбедности који је фиксиран у документима ОЕБС-а и између Русије и НАТО. Радило се о неширењу НАТО-а, нераспоређивању претећих система наоружања Саботажа минског „Комплекса мера“ од стране Кијева постала је јасна много пре актуелних догађаја. А у фебруару 2022. године, на Минхенској безбедносној конференцији, украјински председник Владимир Зеленски је најавио не само одсуство жеље да се придржава Минских споразума, У овим околностима Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике. Као одговор Њени циљеви су демилитаризација и денацификација Украјине. Будући да су међу братским народом, руски војници само уништавају војне објекте Украјински неонацисти и њихове формације (тзв. „добровољачки батаљони“) крију се иза цивилног становништва, користе га као „живи штит“ и спречавају евакуацију хуманитарним коридорима које организује Министарство одбране Русије. Они гранатирају цивилну инфраструктуру, представљајући у западним медијима ова разарања као ударе руских Оружаних снага. Истовремено, цинично се заташкавају чињенице о ракетним нападима украјинске војске у Донбасу, попут гранатирања касетном муницијом у центру Доњецка 14. марта, када је погинула 21 особа, а око 30 је повређено. У данашњем међусобно повезаном свету, покушај западних земаља Уверени смо да једини начин да се не само оконча садашња криза, Посебну пажњу одговорних јавних организација и удружења, са наше тачке гледишта, заслужују такве неприхватљиве акције било кога као што је распиривање мржње на расној, националној, језичкој или верској основи. Сматрамо недопустивим било које случајеве глорификације нацизма Сигурни смо да у трећем светском рату, о којем се данас понекад говори у Европи, не може бити победника. Они, који признају његову могућност, воде човечанство у глобалну катастрофу. Повлачење Русије из Савета Европе диктирано је тиме да је ова међународна организација заборавила на принципе постављене приликом њеног оснивања. Нажалост, ова организација, која је изгубила некадашњи углед, као и низ других међународних структура, дала је предност „хладноратовском“ блоковском приступу уместо решавања сложених Уверени смо да би благовремено, озбиљно и конструктивно разматрање од стране европских држава руских предлога из децембра 2021. године Користећи ову прилику, информишемо цивилно друштво европских држава да програм партије „Јединствена Русија“, странке народне већине, садржи следећи задатак: „Принципијелно и чврсто бранећи наше националне интересе, тежимо нормализацији односа са западним земљама. Отворени смо за обострано корисну сарадњу, за развој политичких, економских, хуманитарних, прекограничних и међурегионалних веза“. Рачунамо да уз вашу помоћ пренесемо овај апел широј јавности свих европских држава. Потврђујемо да су наша странка и њена међународна комисија отворене за директан и искрен дијалог са свима онима који високо цене трајни мир, поуздану сигурност, истинску демократију и обострано корисну, равноправну сарадњу. НАПАДНУТА АМЕРИКА НАДОМАК ЗИДИНА КРЕМЉА
У првом случају десило се, поред осталог, да је један од синова актуелног председника Америке, протеклих десетак година, имао важна посла баш у Украјини. Свако ко није имао прилику да дође у контакт са књигом познатог америчког држављанина А.Н.Чомског „Шта то (у ствари) хоће Америка“, неће моћи да схвати поступке америчке администрације. Чомски пише: „За време другог светског рата, радне групе Стејт Департмента за међународне односе, радиле су на креирању послератног света, у виду тзв. „Велике области“, која би била потчињена потребама америчке привреде. Велика област би обухватила Западну хемисферу, Западну Европу, Далеки исток, земље бивше Британске Империје највеће изворе енергије на Блиском истоку (које прелазе у америчке руке након истеривања наших ривала Француза и Британаца), остале неразвијене земље, а, по могућности и цео свет... Индустријске земље требало је да следе две 'велике радионице', Немачку и Јапан, које су доказале своје умеће за време рата, а њих две би наставиле с радом под америчком присмотром.“ Како тада, тако и до сада, скоро једно столеће америчке доминације, с разликом да је у протеклих више од три деценије апсолутни хегемон. А, све је почело 1989 године, када је постигнут договор о истовременом односно паралелном гашењу оба војна савеза, НАТО-а и Варшавског пакта, између Михаила Горбачова, генералног секретара СССР-а с једне стране и Роналда Регана, председника Америке и Маргарет Тачер премијера Велике Британије с друге стране. Уследила је пословична превара од стране западних „партнера“ нашта је Његош још пре два века указао „Латини (католици - западњаци) су старе варалице“. Затим је срушен Берлински зид, од две Немачке постаје једна, као потомка нацистичке творевине, која је изазвала и водила најкрвавији рат икада виђен уз апсолутно највећу погибију становника планете Земље. Ти исти потомци срушили су СФР Југославију, претечу уједињених европских народа и изазвали и помагали крваве грађанске ратове, које и дан данас подстичу. Генезу Америке и њену доминацију у свету, најуспешније приказује поменути потомак усељеника, познати лингвиста, књижевник и филозоф Аврам Ноам Чомски. Историја сведочи да је Америка у својој сржи геноцидна творевина. То потврђује и следећи цитат из књиге такође америчког држављанина, потомка усељеника са старог континента „Огњишта мудрости“, Вил Дурант (1885-1981): „Тек је триста година откако су овамо дошли први усељеници, а само стопедесет година откако је створена наша држава... Неки од наших досељеника били су аристократи, а неки су били злочинци... Не може се рећи да ли су лопови или барони, који су дошли к нама, оставили племенитији род и допринели нашем развоју.“ С друге стране, такође је историјска чињеница, да су сви ти континенти били насељени. У Северној и Јужној Америци живели су староседеоци, аутохтони народи, као што су: Олмеци, Толтеци, Маје, Астеци, Инке и други, који су у то доба успели подићи високоразвијене цивилизације а које су погрешно назвали једним именом 'Индијанци', јер су усељеници мислили да се ради о обали Индије, а не о новооткривеном континенту Америке. Америка је сва три атрибута односно обележја неопходна за формирање државе приграбила силом, земљу односно територију је очистила тако што су уништили преко четрдесет милиона староседелаца, тзв 'Индијанаца', језик су „позајмили“ од Енглеза односно Британије као свог дојучерашњег колонизатора, а народ су чинили усељеници, дошли претежно са европског простора, а из Африке као робови, а касније и са свих континената. На свету постоје, иако су ређи, храбри и хумани људи. Тако је пре пар година шеф турске државе, дигао глас против америчких злочина, о чему је „Политика“ писала под насловом „Ердоган тражи осуду геноцида над Индијанцима“ у броју од 17-ог априла 2019 године. Толико о генези Американаца, њиховој држави и демократији. Насупрот Америке, Русија од самог гашења Варшавског пакта, нуди сарадњу на партнерским основама, чак и улазак у НАТО, али одбацује вазални положај. Русија и Кина не прихватају глобализам и хегемонију. Русија инсистира и гради праведан мултиполаран свет. Кина се залаже за заједничке судбине човечанства. Српски народ има своју државу и српски језик и то пре више од једног миленијума (1172 године), географски и цивилизацијски лоцирана је и припада средишњем делу југоисточне Европе, тачније у централном делу Балканског полуострва. Ни источно ни западно. Они који нас својатају, због својих сопствених интереса, проглашавају нас припадницима „западног Балкана“. Ти исти са западне стране настоје да нас осакате. Покушавају да нам ископају једно око и то десно „западно“, настоје да нам ампутирају једну ногу и то, замислите, поново десну која је раскорачена према западу. Упињу се свим снагама да нам поломе и једну руку и то десну која се шири према западу. Ових дана плебисцитом смо добили новог – старог „вожда“, и очекујемо да у новом мандату ревитализује „оставштину“ председника СР Југославије Слободана Милошевића. Без слоге и јединства Срба, ма где они били, и свих грађана Србије, тешко да се може реализовати „Заједно можемо све“. Новак Бјелић, Пол Крејг Робертс: „Нуклеарни рат је на помолу“
Нуклеарни рат је на помолу. Због неспособности да се признају чињенице, суманути пут ка нуклеарном рату не може се зауставити. Неки читаоци су питали зашто Русија чланство Финске у НАТО види као провокацију. Из истог разлога је чланство Украјине провокација: америчке ракетне базе на граници Русије. САД тренутно немају хиперсоничне ракете, али пре или касније хоће. Такве хиперсоничне ракете на руским границама могле би да стигну до Москве за 3 или 4 минута, јасно представљајући егзистенцијалну претњу. Осим у Финској, Вашингтон жели базе у Шведској и балтичким државама и већ има ракетне базе у Пољској и Румунији. Док Вашингтон намерава чланство Финске у НАТО-у као нову провокацију, не смемо заборавити још две постојеће провокације које је Кремљ прогласио неприхватљивим: постојеће ракетне базе у Пољској и Румунији. Нема смисла да Русија превентивно спречава ракетне базе у Украјини и Финској, док је постојећим базама у Пољској и Румунији дозвољено да остану. Руске интервенције против ове две базе вероватно ће бити следећи потези руске самоодбране. Западни медији су дали све од себе да подстакну глобални гнев против Русије. Огорчени људи не виде неодговорност западних влада, које без разлога прете Русији ракетним базама на руским границама. Уместо да размештање база виде као агресију на Русију, индоктринирани људи виде одговор Русије на егзистенцијалне претње као агресију. Годинама сам наглашавао да ће ове провокације Русије на крају прећи црвену линију и довести до нуклеарног рата. Дуго сам критиковао Кремљ што није зауставио ове провокације снажним наступом. Русија је имала прилику да то учини у Украјини, али је Кремљ изабрао курс који није јасно ставио до знања да ће се земље које подстичу америчку агресију против Русије суочити са разорним последицама. Мање је ризично радити ову демонстрацију у земљи која није чланица НАТО-а него у земљи НАТО-а. Кремљ је такође предуго чекао пре него што је интервенисао у Украјини, дајући САД осам година да наоружају и обуче украјинске оружане снаге. Ако Русија оклева у Украјини, суочиће се са истим проблемом у Финској или негде другде, поред две постојеће базе у две земље чланице НАТО-а на граници Русије. Без сумње, САД/НАТО су кренули путем који води директно у нуклеарни рат. Пошто ништа изван наратива не може бити објављено или дискутовано у западном свету, ништа се не може учинити да се заустави сулуди притисак ка нуклеарном рату. О овој претњи није могуће чак ни расправљати у западним спољнополитичким круговима. Свет поново улази у рат у сну, али овај рат ће бити нуклеарни рат и последњи рат. Све што је Кремљ постигао својом уздржаношћу и ослањањем на преговоре са Западом јесте да појача темпо и интензитет провокација. Шеф НАТО-а Столтенберг промиче Финску и Шведску за чланство у НАТО-у, обећавајући им убрзано чланство и вероватно друге погодности, укључујући много новца. Овај извештај треба да пробуди људе и покаже им право стање, а то је ескалација сукоба. У једном тренутку, егзистенцијални разлози ће приморати Русију да преузме иницијативу и да се повуче са дневног реда Вашингтона. (Ово је превод чланка Пола Крега Робертса (83), који је био заменик министра финансија председника Регана и помогао у стварању Реганомике. Робертс је био помоћни уредник Валл Стреет Јоурнал-а и дуго је био познати политички публициста. Најсавременији оригинал овог текста Текст од 8. априла 2022. је овде, захвалан превод долази са Блог Оппоситион 24!) Извор: Саопштење поводом Срамног гласања Србије за суспензију Русије
Београд, 8. април 2022. С А О П Ш Т Е Њ Е БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ сматра да гласање представника Србије у Генералној скупштини Уједињених нација за суспензију чланских права Руске федерације у Савету за људска права УН није у складу са традиционалним пријатељским односима - савезништвом у два светска рата и Декларацијом о стратешком партнерству Србије и Русије и да је штетно по виталне интересе Србије, њен углед и положај независне и суверене европске земље. Русија, као стална чланица Савета безбедности Уједињних нација и као незаобилазни фактор глобалних односа, данас и у будућности, подржава Србију у свим виталним и легитимним државним и националним питањима, а посебно, по питању суверенитета и територијалног интегритета и решавања питања Kосова и Метохије у складу са међународним правом, Резолуцијом СБУН 1244 и Уставом Србије. Русија је ветом спречила усвајање одлуке СБ УН о одговорности српског народа за геноцид коју су иницирале водеће Западне силе, које данас захтевају да Србија прихвати њихову политику кажњавања и изопштавања Русије. Русија је одлучно против ревизије Дејтонско-Париског споразума, коју заговарају и спроводе водеће земље Запада на штету српског народа у Републици Српској и на Балкану. Русија подржава поштовање Дејтона и стечена права Републике Српске. Земље које захтевају да се Србија окрене против Русије, подржавају враћање на концепт унитарне Босне и Херцеговине уз доминацију Бошњака. Русија је незаменљив фактор енергетске безбедности Србије и један од најважнијих партнера у економској сарадњи. Србија , као независна и суверена земља, не треба да прихвата притиске и уцене са Запада и да следи њихову политику кажњавања Русије и руског народа. То би било једнако супротно историјским искуствима, националном, државном и културном бићу, као и будућности. Србија треба да поштује сопствена историјска искуства која говоре да Запад не подржава легитимне српске интересе већ је редовно на страни непријатеља Србије. Запад је током читаве Југословенске кризе изопштавао Србију (СРЈ) из ОУН, ОЕБС, СЕ и других међународних форума, а систематски подржавао све врсте сепаратизама, наоружавао, обучавао и финансирао сепаратизам и тероризам тзв. ОВК на Косову и Метохији, да би коначно, пре 23 године извршио илегалну агресију на нашу земљу. Такође, Запад се при томе ослањао на конструкције и неистине о «масакру цивила у Рачку», «Плану потковице», заточеницима на стадиону у Приштини, тзв. преговорима у Рамбујеу и многим другим. Све то није чинио ради одбране било чијих људских или демократских права, већ ради покрића за трајно распоређивање својих снага на Балкану и убрзаног спровођења стратегије експанзије на Исток. За слободну, суверену и независну Србију постоје и друге опције осим гласања за антируске мере. Информативна служба Београдског форума за свет равноравних
Раде Дробац о Орбану и изборима у Мађарској у емисији Речено и прећутано
На недељне изборе у Мађарској опозиција је изашла са ризичним слоганом, "Орбан или Европа". Већина је изабрала Орбана. Са рекордном, двотрећинском, подршком актуелни премијер је освојио четврти узастопни мандат. У чему је тајна Орбановог успеха, шта је основа његове политичке филозофије и какве ефекте ће нови мандат имати по Европу. О томе за Речено и прећутано говоре дипломата и бивши амбасадор у Будимпешти Раде Дробац и публициста и политички аналитичар Предраг Рајић. Чланак на сајту РТС-а: https://www.rts.rs/
Однос суседа током агресије - Драгомир Вучићевић
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ДВАДЕСЕТ ТРИ ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно са Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без ограничења. Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеророма, прихватила и размештање снага НАТО на својој територији. Амерички и војници других земаља НАТО из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999. године, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. Са приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000. Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади из свих праваца, повећавајући изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999. године, поводом 50-те годишњице његовог оснивања, „земље прве линије фронта “добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Од званичника НАТО-а је изражено очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле. Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник, Емил Константинеску, је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ), „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“. Осећања румунског народа, са којим српски народ, у својој историји, није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније у њој. Један од најистакнутијих румунских писаца, Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал Национал “, уз осуду званичног става Румуније, је насписао: „Ми од сада заувек немамо правво да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ „и без тридесет сребрењака“. Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије од стране НАТО, истичући да је тим нападом извршен „крвави државно - терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права, квалификује као агресија“. Већи, или мањи отпори агресији НАТО постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Огромна већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су често у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовао и велики број грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба, Драгиша Милетић, поред осталог, је рекао: “Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ “. Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је у саопштењу за јавност осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор. Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада нас Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ), поздрављено рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ, Ивица Пашалић, у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај “. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још увек лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона великог броја Срба, у операцијама „Бљесак“и „Олуја“, 1995. године. Пријатељство за памћење За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ, био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак агресије НАТО и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ), грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција. Већ трећег дана од почетка агресије, организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима – Крфу, Криту и Родосу. Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље са Балкана “, „Даље руке од Србије “, „Америка убица народа “, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини, глумци у популарном атинском „Театру Хипократ“, прекинули су позоришну представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијиг грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је са нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа “. Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовањања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко – српског пријатељства, као и обични грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на острвима Крфу, Криту и другде. Поносан народ осуђује варваризам агресора У пружању моралне подршке и помоћи народу Србије веома су били активни грчки уметници и њихова удружења. Поред многих других акција, као и активног учешћа у протестним скуповима, Удружење глумаца Грчке је 29 марта упутило грчком народу писану поруку, која је тог дана прочитана на масовном протестном скупу у Патри и на другим скуповима. У поруци је, поред осталог, речено: „Европа мора да се супротстави америчком фашизму, јер, због нечијих великих интереса, не смемо дозволити да пате мали народи“. Удружење уметника Грчке организовало је 26. априла, на чувеном централном атинском тргу – Синтагми, хуманитарни концерт, којем је присуствовало око милион Атињана. У програму, изведеном том приликом, наступило је више од педесет највећих грчких уметника. Међу њима је био и илегендарни Микис Теодоракис, један од највећих савремених светских композитора и велики пријатељ српског народа (преминуо је 2. септембра 2021. године). Учествујући у програму, господин Теодоракис је са говорнице, поред осталог, поручио: „ Агресијом на Југославију Вашингтон је потписао смртну пресуду мађународном праву. Чак ни нацисти нису радили то што они данас чине српском народу. Ми Грци морамо бити поносни, јер смо једини који уједињени кажемо НЕ варваризму “. Иако тада у поодмаклим годинама, Микис Теодоракис је био учесник готово свих протестних скупова у Атини. Осим тога, био је један од оних угледних Грка који је дигао свој глас против агресије НАТО и јавно најоштрије осуђивао њене злочине. Лично потресен бомбардовањем и, посебно, цивилним жртвама, Теодоракис је, 29. марта, за време једне вечерње посете познатом музичком клубу „Хамам“, у Атини, уз извиње, одбио молбу присутних гостију да отпева нешто из свог богатог музичког репертоара, рекавши: “Не могу сада да певам, јер моје срце плаче за српском браћом, која су жртва агресије.“. Колико је и лично преживљавао злочине агресора над српским народом, показује и његова снажна изјава поводом бомбардовања зграде Радио телевизије Србије, у којој је, поред осталог, рекао: “Напад на РТС је криминални акт без преседана“. Остајући доследан у свом изузетном ангажману на страни народа Србије, Теодоракис је, на своју иницијативу, заједно са својим чувеним оркестром, 18. и 19. јуна 1999. године, својим авионом допутовао у Београд, где му је приређен срдачан и веома пријатељски дочек. Том посетом је желео да, још непосредније, изрази своје пријатељство и поштовање према народу Србије и његовој херојској борби против агресора, као и да се лично упозна са последицама тромесечне агресије. На крају посете, Теодоракис је, са својим реномираним оркестром, одржао концерт у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, на задсовољство бројних поштовалаца и љубитеља његове музике. Званични органи Грчке, суочени са масовним и снажним протестима грађана широм земље током агресије, настојали су да иду укорак са расположењем народа. На самом почетку агресије, тадашњи министар иностраних послова Јоргос Папандреу, у телефонском разговору са Мадлен Олбрајт, изразио је негодовање владе због напада на Југославију. Осим тога, влада је 26. марта 1999. позвала све земље чланице НАТО да обуставе бомбардовање Југославије и да се врате за преговарачки сто. Бивши премијер и почасни председник Нове демократије, Константин Мицотакис, је у изјави од 28. марта 1999., поред осталог, рекао да је „бомбардовање Југославије више од злочина, невероватна грешка, која истовремено наноси огромну штету и Југославији, и Европи и агресору“. У изјави од 27. марта, председник Грчке Костис Стефанопулос је рекао: „У грчком народу постоје огромне симпатије и топла осећања према поносном српском народу, који се храбро бори за своја права“. Уз активно залагање за обуставу бомбардовања и за политичко решење, грчка Влда је посебно водила рачуна да не буде увучена у непријатељске активности НАТО-а против Југославије. Тако је 15. априла, на састанку у Бриселу, одбијен захтев НАТО да Грчка уступи своје авионе за напад на Југославију. Исто тако, Влада је 21. маја одбила да турским авионима дозволи прелет грчке територије на путу за Немачку (тим авионима је требало да се превезу људство и резервни делови за турске авионе који су учествовали у агресији). На захтев више локалних самоуправа, донете су одлуке о забрани пристајања бродова НАТО у грчке луке. Било је и личних примера храбрости, отпора, пријатељства и љубави, према српском народу. Један од тих примера је поступак капетана Мариноса Рицудиса, заповедника војног брода грчке морнарице. Његов брод „Темистокле“је, по наредби, из безбедносних разлога, упућен у Јадранско море. Када је стигао у Јадранско море, одбио је наређење предпостављених да учествује у бомбардовању Србије (СРЈ). У обраћању својим војницима рекао је: „Као православац, не могу да учествујем у нападу на братски народ“, што су војници прихватили са одобравањем. Окренуо је брод и вратио га у матичну луку. На предлог патријарха Иринеја, одликован је орденом СПЦ, а на захтев рађана Ниша, једна улица носи његово име. У време агресије одржавани су чести званични контакти и интензиван дијалог између две земље, упркос настојањима агресора да се наша земља изолује. Поред званичних сусрета на високом нивоу, већи број делегација политичких партија, синдиката, омладине, општина, удружења новинара и појединих региона, посетио је нашу земљу у време агресије, у знак подршке и солидарности народу Србије. Дошло је и до братимљења неколико општина и то, углавном, на иницијативу грчке стране. Нарочито је била интензивна сарадања на културном плану. На иницијативу Управе реномираног атинског фудбалског клуба АЕК- а, а у знак подршке и солидарности са народом Србије, у Београду је 7. априла, одржана пријатељска фудбалска утакмица са клубом „Партизаном“. Заједно са атинским фудбалерима, у Београд је допутовао и један број чланова грчког Парламента. Они су са собом донели значајну хуманитарну помоћ у одећи, лековима и храни, коју су прикупили спортисти и Управа атинског клуба. Цео приход од утакмице (било је око петнаест хиљада гледалаца), дат је у хуманитарне сврхе. На иницијативу Фудбалског савеза Грчке, 27. априла је организована пријатељска фудбалска утакмица између Југославије и Грчке, у Солуну. Репрезентацију наше земље су чинили наши фудбалери, који су играли у грчким клубовима, а репрезентацију Грчке, најбољи фудбалери из тимова северне Грчке. За тај меч је продато свих тридесет хиљада одштампаних улазница, а цео приход је дат у хуманитарне сврхе, у корист српског народа. Несебична помоћ братског народа Посебан вид пријатељског односа народа Грчке у време агресије, изражен је у његовом активном и несебичном ангажовању на прикупљању и даровању хуманитарне помоћи народу Србије у лековима, медицинској опреми, храни, одећи и новцу. У пружању те помоћи, учествовале су све структуре грчког друштва. Осим Црвеног крста, синдиката, политичких партија, појединих општина, разних професионалних удружења, и невладиних организација, у тој активности се посебно ангажовала и Грчка црква и њено свештенство, као и удружења грчко – српског пријатељства. Бројни и дуги хуманитарни конвоји, готово свакодневно, су стизали у све крајеве наше земље. Међу уружењима грчко – српског пријатељства, најактивније било је Удружење Кефалоније, са седиштем у Аргостолију. Оснивач и председник тог Удружења је велики пријатељ српског народа, др Виктор Рухотас, који је студирао стоматологију на Београдском универзитету, где је и докторирао. Захваљујући његовом неуморном личном ангажовању, као и ангажовању других пријатеља српског народа у Кефалонији, све време југословенске кризе, посебно, за време агресије НАТО, у граду Аргостолију и другим местима, организоване су бројне манифестације солидарности, подршке и прикупљања хуманитарне помоћи народу Србије. Након звршетка агресије НАТО, др Виктор Рухотас је, одлуком Владе Србије, постављен за почасног Конзула Србије у Кефалонији. Поред организованог сакупљања хуманитарне помоћи широм Грчке, у нашу Амбасаду су готово свакодневно долазили и обични грчки грађани, који су давали своје новчане и друге прилоге на име помоћи братском српском народу. Једна жена са Кефалоније, која није желела да каже своје име, је током агресије сваког месеца нашој Амбасади слала новчани прилог, у износу од око 120 вера. Као илустрацију тог изванредног пријатељства и људске топлине, представља пример једног корпулентног, старијег Атињанина, који је једног дана, са штапом у руци, дошао у Амбасаду. Након што је у пријатељском разговору са амбасадором истакао да тешко пати због страдања братског српског народа, извадио је из свог џепа милион драхми (3.000 евра), и рекао: „Дајем ово за помоћ напаћеној српској браћи. То је оно што сам уштедео од пензије за моју сахрану, када време за то дође. Уверен сам, међутим, да је сада корисније да ту скромну суму доделим напаћеној српској браћи, који су жртве бахате силе и којима је тај новац сада потребнији“. На тај дирљив хумани гест узвраћено је топло и с великом захвалношћу, али су речи, из разумљивих разлога, застајале у грлу. На молбу да остави своје име и адресу, како би му Амбасада, у погодној прилици, узвратила одговарајућу пажњу, реаговао је крајње скромно и достојанствено: „Није потребно да вам дајем ни моје име, ни моју адресу. Зовите ме Никос“. Опростио се срдачно и са пуно људске топлине. Неопходно је и овом приликом потсетити на још једно племенито ангажовање грчког народа према српском народу. У сарадњи Црвеног крста Србије и Црвеног крста Грчке, од 1993. године, велики број ратом погођене српске деце (око тринаест хиљада), од осам до шеснаест година, боравио је на одмору и опоравку у Грчкој, и то искључиво у грчким породицама. Углавном су то била деца из Републике Српске Крајине и деца протераних Срба из Хрватске и БиХ. Деца су упућивана на шестомесечни боравак у Грчкој, уз организовање и школске наставе на српском језику. Та активност је настављена и за време агресије, када је известан број деце из Србије, превасходно из места која су била бомбардована, боравио у грчким породицама, у трајању од месец дана.
НАТО - тојага корпоративног капиталзма
Распоређивање додатних НАТО трупа у Румунији, Бугарској, Мађарској и Словачкој, значи да је ситуација у Украјини још даља од мирног разрешења, уз опасност преливања кризе на околне земље, сматра некадашњи дипломата Живорад Јовановић.
Он је и мишљења да и Србија има разлог за бригу због гомилања НАТО трупа у суседним земљама. На самиту НАТО у Бриселу, на коме је учествовао и амерички председник Џозеф Бајден, одлучено је да додатно буду распоређене четири борбене групе у четири државе, а да Украјини буде предата опрема за заштиту од хемијског, биолошког и нуклеарног оружја, као и средства сајбер заштите. НАТО гомила снаге без минута ћутања По оцени Јовановицћа, далеко већи допринос миру од ових закључака било би да су учесници самита одржаног на 23. годишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. минутом ћутања одали пошту њеним жртвама. Више НАТО база него у време Хладног рата Гомилање трупа и ратне технике у иначе претрпаној Европи која, како примећује, данас има далеко више војних база него што је имала када је Хладни рат био на врхунцу, изазива велику забринутост. Закључци самита НАТО о распоређивању додатних борбених трупа као доливање уља на украјинску ватру. Јовановић сматра да ништа што НАТО чини или не чини не може да се објасни изван стратегије доминације и интереса америчког војно-индустријског комплекса. Цела политика НАТО-а од 1999. до данас била је, како каже, стратегија војне експанзије на руске границе и војно приближавање границама Кине. Тољага корпоративног система На питање, да ли се тако може тумачити и груписање НАТО снага на границама Србије која се дуго опире пријему у ту алијансу, Јовановић каже да Србију треба да брине нагомилавања НАТО трупа у њеном најближем окружењу, посебно с обзиром на закључак НАТО-а који се односи на БиХ.
Извор: Спутник ПРЕД СПОМЕНИКОМ ДЕЦИ-ЖРТВАМА НАТО АГРЕСИЈЕ 24. МАРТ 2022.
Децу не могу да праштам. Данас је дан сећања. Данас је дан незаборава. Сабрали смо се, као и протеклих година и деценија да одамо пошту жртвама злочиначке НАТО агресије. И овај непотпуни списак показује да нема града у Србији који током 11 недеља није био мета НАТО агресора. Споменици чувају трагична сећања на НАТО агресију и његове жртве. Споменици нас подсећају и опомињу да жртве нису колатерална штета. Они су жртве ратног злочина, злочина против мира и злочина против човечности. Агресија је припремана дуго и темељно, педантно и плански, свестрано, више месеци, па и година. Зато је тај злочин још већи и још стравичнији. НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара, ангажовано је 1.150 авиона. Лансирано је 420 000 пројектила укупне масе од 22 милиона килограма, укључујући ту и муницију са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе и друга међународним конвенцијама строго забрањена оружја и муницију. Страдало је око 4000 људи, од тога око 3000 цивила и 1031 припадник војске и полиције. Убијено је 89 деце. Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце и 5.173 војника и полицајаца. И данас са овог места, прилика је да поручимо да је обавеза државе да именом и презименом утврди и попише све цивилне жртве агресије. На многим споменицима уклесана су њихова имена. Да смо сваки дан бележили по једно име, давно би ту моралну обавезу испунили. Држава то може. Србија то мора да уради! Са многих скупова у Србији, Европи и свету, заједно са Светским саветом за мир и бројним мировним организацијама и покретима упућивали смо поруку да НАТО као злочиначку, агресивну, војну организацију, одговорну за бројне ратове и милионе жртава у Европи и свету, треба укинути. Тај захтев и данас стоји. Али НАТО се шири и постаје највећа претња миру у свету. Пре 23 године имао је 19 чланова, а данас готово 30. Такође, и данас поручујемо, Србија неће и не сме бити члан НАТО пакта. Жртви није место међу џелатима! На то нас обавезују и хероји одбране: и они са Кошара и хиљаду њих који су дали своје животе. Милица би данас имала 26 година а убијена је у породичној кући Ракића у Батајници. Марко Симић би данас имао 25 година и он је најмлађа жртва агресије. Убијен је у стамбеној згради у Новом Пазару где је живео са својим родитељима. И ове године није изостала снажна подршка српске дијаспоре. Заборав и праштање нису пут ка срећној будућности и вишем животном стандарду. НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН. Нема заборава. Нема праштања. Децу не можемо да опростимо. Злочинци ће кад-тад бити приведени правди, јер ратни злочини не застаревају. Долазе генерације које ће злочинце привести правди. Нека је вечна слава деци жртвама агресије! Драгутин Брчин, ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 24. МАРТ 1999. АГРЕСИЈА НАТО 1999. БИЛА И ОСТАЛА ЗЛОЧИН!
Навршило се тачно 23 године од како је НАТО започео илегалну, неиспровоцирану агресију против Србије (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4000 грађана Србије од чега су 2/3 цивили а нешто више од 1000 страдали војници, полицајци и њихове старешине. Међу цивилима је било и 89 деце. Србија је данас одала пошту свима који су пали и за чију смрт одговорност сноси НАТО и наредбодавци водећих чланица. Агресија НАТО представља први рат на тлу Европе после 2. светског рата, рат у коме је Западна Европа учествовала против Европе, њеног мира, стабилности и њене будућности која је данашња стварност. НАТО је поставио себе изван међународно-правног система а изнад СБ УН као најодговорнијег органа за мир и безбедност. На тај начин НАТО је грубо прекршио повељу УН, надлежност СБ УН, финални акт ОЕБС-а из Хелсинкија, Нирнбершке принципе, резолуцију ГС УН о дефиницији и забрани агресије и многе друге међународно-правне конвенције и акте. Бомбе и ракете НАТО су нештедимице сејане изнад Србије (СРЈ) али су, сејући разарање и смрт у Србији, разориле Европски и светски правни и безбедносни поредак. НАТО је одговоран за коришћење недозвољеног оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе (на пијаци у Нишу), отровне материје и гасова из бомбардованих рафинерија, трафо-станица и сличних постројења својим смртоносним походом. НАТО је само почео бомбардовањем војних циљева, али је током читаве агресије, нарочито у њеном завршном делу са предумишљајем разарао цивилне објекте, укључујући станове, болнице, обданишта, школе, електро-мрежу. Бомбардујући централу РТС-а убијено је 16 медијских новинара и разрушио је близу 30 радио и ТВ релеја. Лидери НАТО су априла 2000. године у Братислави напад на Србију (СРЈ) прогласили за преседан који ће користити „увек када затреба“. Тужба против агресорских земаља и њихових лидера, упућена Међународном суду правде у Хагу, одбијена је јер се суд прогласио ненадлежним. Тако су злочини против мира и човечности остали су до данашњег дана, без правне осуде. Код споменика деци жртвама агресије НАТО у парку „Ташмајдан“ и код споменика Обраћајући се присутнима код споменика Вечна ватра, генерал у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, поред осталог је рекао: „Срби су кроз историју научили да је навећа вредност слобода и независност – поштујемо све али не прихватамо туђе, непријатељске налоге. Иако слободољубиве државе и покрети у свету осуђују агресију САД; НАТО и њихови сателити, стално понављају да је агресија била оправдана. Због тога смо обавезни иако је све јасо и познато, да стално подсећамо на истину.“ Београд, 24. март 2022.
КОСОВО СА МЕТОХИЈОМ ЈЕ СРБИЈА
Проф др Радош Смиљковић, амбасадор СРЈ Под изговором заштите Албанаца (Шиптара на КиМ), 24. марта 1999. године НАТО је бомбардовањем почео агресију на Савезну републику Југославију (Србију и Црну гору). У њу се укључила, супротно свом уставу и Савезна република Немачка. Запад је игнорисао међународно право и Повељу ОУН. Пуних 78 дана даноноћно је трајало убијање народа једне од најстаријих европских држава. Савет безбедности је донео Резолуцију 1244 којом је потврђен територијални интегритет и суверенитет Србије. Косово и Метохија су остали интеграли део Србије. Почетак агресије НАТО алијансе рачунамо од 24. марта 1999 године. Одкад су западњаци, предвођени САД-ом почели да бомбардују Србију и Црну гору, односно Савезну републику Југославију. Англосаксонски моћници су одлучили да нестане сваки траг од некада политички врло утицајне државе у светској политици, оснивача Покрета несврстаних. Генерални секретар ОУН Египћанин, часни Копт, Бутрос Бутрос Гали је својеремено изјавио да је Социјалистичка федеративна република Југославија, иако средње развијена држава, била у светској политици велика сила. Сметала је као таква моћној суперсили и њеним новим савезницима. • АГРЕСИЈА западњака ЈЕ ЗАПОЧЕЛА ЗНАТНО РАНИЈЕ од бомбардовања ширењем невиђених лажи о српским злоделима. О бесправљу Шиптара, иако су права националних мањинна у Србији изнад норми у већини европских држава. Аустрији и ОЕБС-у истрпео сам више партнера слушајући приче да су санкције добра ствар. Тадашњи МИП Аустрије приликом првог официјелног сусрета у априлу 1999 показао је разумевање и за бомбардовање крагујевачке индустрије. Наравно, више је било оних који нису одобравали бомбардовање. За пример је био својим изјавама у штампи о неприхвтљивости агресије на СРЈ др Ханс Фишер тадашњи председник парламента, каснији председник републике Аустрије, затим 95-годишњи кардинал Аустрије др Франц Кениг и др. Записао сам то у књизи „Дипломатски записи Београд-Беч 1999-2000. у издању“ Београдског форума за свет равноправних. О УГЊЕТАВАЊУ ШИПТАРА (АЛБАНАЦА) У ЗАПАДЊАЧКОЈ ШТАМПИ СУ писане НЕВЕРОВАТНЕ ИЗМИШЉОТИНЕ, врхунац су достигле током агресије. У САД—у И НЕМАЧКОЈ су темељно припремали агресију на Србију неретко преко подизања Шиптара на демонстрације као прву фазу борбе за отцепљење. Енглези су знатно раније у том смеру створили кључну сепаратистичку „Призренску лигу“ а двадесет година после рата поднели предлог резолуције у којој се Срби проглашавају за геноцидни народ. Спасао нас је у Савету безбедности руски вето. Они љубоморно чувају челну антисрпску позицију. У Немачкој је формирана пре почетка војне агресије сепаратистичка влада Косова у избеглиштву. Вршене су и припреме стварања тз ослободилачке војске Косова (овк). Наравно, њихово језгро су чинили терористи. Напади на српску полицију а онда и грађане, превасхоодно Србе, убрзо су постали нова косово-метохиска стварност. Да нема никаквог угњетавања шиптара-албанаца немачкој влади су стизали обавештајни подаци њених служби на КиМ. Иначе, у то време добродошли како би аргументовано одбијали молбе за азил. Драгоцени су били извештаји о стварном стању на Косову и Метохији које је тада послао државни секретар Вили Вимер. Нажалост политика владе је према Србији, а пре тога СРЈ је била непријатељска. Подсетимо се на активност немачког Канцелара Кола и министра спољних послова Геншера. Антисрпска пропаганда и санкције нису довели у питање социјалистичку власт на челу са Слободном Милошевићем. Зато Американци 1999. године отварају специјалан биро за изазивање нереда у Србији који би довели до његовог обарања. У Будимпешту су долазили проамерички опозиционари како на припреме насилног обарања власти тако и узимања новца који је у ту сврху био на располагању амбасадору Монтгомерију. Остаће у памћењу хумористичка прича политичара Веље Илића на РТС како су у бироу паковали новац. Бомбардовање је започело у марту 1999. године јер су Американци са Немцима закључили да другачије не могу да успоставе вазалску власт која би им омогућила отимање Косова и Метохије и уништавање српске војске и привреде. Подсетимо се током обележавања 23-годишњице да је НАТО- врхушка своју агресију крстила именом “Милосрдни анђео“. Под којим су авиони западних држава сејали по Србији и Црној гори уранијумске бомбе. Нешто раније су тако убијали српски корпус у БиХ. Судски није било могуће осудити га. Његова историска одбрана Државе Србије и народа српског на суду западњачке правде није остављала такву могућност. Председник Србије и Југославије зато није могао жив изаћи из своје затвореке ћелије. Они који су убијали Југославију и српски народ у њој нису имали храбрости да поднесу пораз у Хагу. По свој прилици био им је довољан војни неуспех на КиМ. Овом приликом смо дужни да нагласимо да наше жртве не смеју да се своде на неколико хиљада изгинулих и сто милијарди долара за материјалну штету. Последице злочина „Милосрдног анђела“ су забрињавајуће; оне су временски неомеђене. НАТО агресори, а то су конкретне земље запада на челу са Америма и Немцима оставили огромне рушевине у градовима и селима Србије. Исцрпли су нас економским санцијама. Земљу су нам затровали: Косоово и Метохија и јужна Србија остаће спомменик уранијумских злодела. Број умрлих и рађање нових генерација са оштећеним органима досада није било могуће залечити. У врањском подручју поједини простори су и даље ризични за нормалну пољопривредну производњу и живот. А манипулацијом послератним политтичко-државним врхом Србије злочини наших агресора су пренебрегавани. О њима се избегавао разговоор, а поготову истраживање и осуда. Само је Београдски форум као невладина организација доследно вршио истраживања и о њима обавештавао нашу и светску јавност У аранжману Форума организоване су домаће и међународне конференције и симпозијуми на којима су се окупљала најпознатија имена науке, културе и политике. Форум је слао своје најугледније чланове широм света на различите скупове на којима је изношшена наша истина о злочинима НАТО. Доласком на власт СНС и СПС Србија се вратила себи у сваком погледу, потврдивши по ко зна који пут у историји како се утемељују слобода и независност. Захваљујући томе наша држава је предузела низ мера како би се злочини аргументовано осудили, а наши хероји одбране добили заслужена признања. Написане су и даље се пишу књиге, позоришна дела, снимају се филмови. Говори се јасно и гласно о величини борбе и жртвама нашег народа у одбрани слободе. Не сагиње се више глава пред натовским моћницима и не дочекују се црвеним теписима они западњаци који су су нас задужили злочинима. Поготову они који су нам припремали проглашење за геноцидни народ. Ми не смемо заборављати злочине западне алијансе, али ни истину да су за њих одговорне владе западних држава и делови политичких, културних и еконоских елита. Амбасадорујући у Аустрији и ОЕБС-у имао сам прилике да сретнем више мојих колега, али и других угледника који су осуђивали злочине над српским народом. Имао сам прилике да чујем неке аустриске историчаре који на јавном скупу изјављују да је запад дужан признање Србији за допринис одбрани у вековима надирања верског екстемизма са истока. Притисак на Србију се наставља и после 23 године од јуначке одбране нашег интегритета и суверенитета. Недавно је у парламенту ЕУ усвојена резолуција у којој се Српској православној цркви упућују политичке опомене за њен пријатељски однос према Русији. Конкретно: промовише Русију као заштитницу породичних вредности. Тражи се да прекине афирмацију русије и руског народа. Одкад је почео рат између Русије и Украјине свакодневно стижу захтеви из Брисла и Вашингтона влади и председнику Србије да се придружи западу у најдрастичнијим осудама и казненим мерама. Од Србије се тражи да изабере страну: запад, НАТО или исток, Русију. Немачка министарка спољних послова 12 марта стигла у Београд. Да би била убедљивија прво је посетила Приштину одакле је у боји албанске заставе изложила бриселске захтеве. Одговарајући на њих предсеник Вучић је нагласио да Србија нема никакве везе са ратом у Украјини. А што се тиче гажења међународног права - када је бомбардована Србија нико од садашњих критичара Русије није се чуо. Енглези, Немци и Американци сносе историјску одговорноост за последњи Косовски бој. Не можемо заборавити то што су својом политиком темељно пореметили односе између српског и албанског народа ,превасходно Шиптара и Срба на Ким. Срби су бранили и даље ће бранити оно што је њихово. Поменуте велике државе ће повратити поштовање слбодног света ако нас и Албанце заједно оставе на миру, да сами решавамо у међусобној сарадњи проблеме својих односа. Уместо својих балканских манипулација и тзв. сузбијања руског утицаја нека помогну лечењу земље и народа од последица уранијумских бомби. Немају морално право да нам држе предавање о демократији и међународном праву.
Стварање новог света | Нови Спутњик поредак
„Нови Спутњик поредак“ истражује зашто је вец́ина чланица Уједињених нација одбила да се прикључи западним санкцијама Русији. Какав притисак Америка врши како би окупила што ширу антируску коалицију, и зашто – од Индије и Пакистана до Бразила и Аргентине – у томе не успева? Зашто је русофобија све израженија на Западу, и како је британски Би-Би-Си признао да чланице НАТО-а наоружавају украјинске неонацисте? Чему је требало да послужи биолошко оружје чији су трагови пронађени у америчким лабораторијама у Украјини? Одговоре на ова питања ц́е у разговору с Николом Врзиц́ем потражити дипломата Раде Дробац, потпредседник Београдског форума за свет равноправних и новинар из Лондона Синиша Љепојевиц́.
Позив - свечано полагање цвећа 24. март 2022.
24. МАРТ 1999 – 24. МАРТ 2022. Поштовани, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и друга независна, нестраначка удружења и ове године ће обележити почетак агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) и одати пошту херојима одбране и цивилним жртвама агресије. ЧЕТВРТАК, 24. МАРТ 2022. 11:00 Свечано полагање цвећа код споменика Деци-жртвама агресије НАТО, парк Ташмајдан; Подсетимо се! НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, укључујући и оружје са осиромашеним уранијумом. Страдало је око 4000 људи, од тога око 3000 цивила и 1031 припадник војске и полиције. СТРАДАЛО ЈЕ 89 ДЕЦЕ. Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас воде као нестали. Прецизна листа цивилних жртава још увек није утврђена, Београдски форум обнавља свој апел државним властима да коначно утврде листу цивилних жртава. Због свега наведеног, важно је да се сећамо и да не заборавимо! У прилогу Вам шаљемо детаљно саопштење овим поводом. ВИДИМО СЕ! ПОСЛЕДИЦЕ
Експанзија НАТО, украјинска криза и санкције Русији највероватније ће убрзати стратешко повезивање Русије и Кине, убрзано избијање Кине на прво место у светској прувреди. Санкције су посебно тежак ударац за извозно оријентусане привреде (ЕУ, Немачка, Јапан, Ј. Кореја). За очекивати је јачање синергије Новог пута свиле и Евроазијске економске уније и убрзано смањивање учешћа Запада у светској трговини и ГДП. Бретон-Вудски систем биће суочен са новим системским изазовима док ће се јачање и стварање нових међународних институција убрзати. Даље смањивање глобалне улоге Долара, готово је извесно. То ће, поред осталог, битно ограничити преливање западне инфлације, енормних трошкова за наоружање и пада продуктивности на Исток и земље у развоју. Губљење привилегија у доскорашњем економско-финснсинском систему, дефицит енергената и стратешких минерала највероватније ће даље подстаћи егоизам унутар западних интеграција и њихово осипање (ЕУ). Све у свему, конституисање новог мултиполарног светског поретка добија замах! Живадин Јовановић ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 23 године од почетка НАТО агресије на Србију (СРЈ)
Београдски форум за свет равноправних и ове, као и свих претходних година, обележава 24. март, дан када је 1999. године отпочела нелегална и злочиначка агресија НАТО пакта на Савезну Републику Југославију (СРЈ) и одаје пошту погинулим браниоцима отаџбине и цивилима. Био је то први рат на тлу Европе од краја Другог светког рата. Бомбе и крстареће ракете најмоћније војне машинерије у историји цивилизације разарале су једну малу европску земљу, али су уједно разарали европски и светски систем безбедности заснован на Повељи ОУН, Финалном документу ОЕБС и Париској повељи. Европа и свет и данас трпе тешке последице тог разарања. НАТО је наступао у савезу са сепаратсистичко-терористичком тзв. ОВК као својом пешадијом. Дао је крила сепартизму и тероризму. Тог 24. марта 2022.г. представници Београдског форума ће, заједно са партнерским Клубом генерала и адмирала Србије и другим патриотским организацијама, у 11,00 часова, положити венац у парку на Ташмајдану на споменик српској деци страдалој током агресије. У има Београдског форума ће се присутнима обратити Драгутин Брчин, директор Форума. Након тога, око 12,00 часова, код спеменика „Вечна ватра“, на Новом Београду, представници Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије, заједно са другим патриотским организацијама, одаће пошту свим жртвама агресије НАТО пакта. Присутнима ће се обратити председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, генерал у пензији Лука Кастратовић. Београдски форум позива све патриотске организације и појединце и организације које баштине сећање на страдале припаднике војске и снага безбедности Србије и свих страдалих, да се придруже овим манифестацијама и тиме изразе поштовање према страдлим браниоцима отаџбине и цивилима. Сведоци смо да се данас САД, ВБ, Немачка и НАТО у целини, дакле, оне исте државе и организације које су незаконито напале СРЈ, без одлуке СБ ОУН, које су свесно користиле пројектиле са осиромашеним уранијумом и друга забрањена оружја, које су намерно масовно бомбардовале цивилне циљеве и инфраструктуру наше земље, убијале децу, жене, болесне и цивиле, и које су јавно, по светским медијима водиле хајку против српског народа, позивају на међународно право и осуђују друге земље за кршење међународног права. Обележавање почетка агресије НАТО 1999. г. на нашу земљу је управо прилика да се поново сетимо свих њихових злоочина и злодела и подсетимо нашу јвност, посебно омладину, на страхоте и штету коју је агресија изазвала, као и последице од којих многе још нису саниране. Преседан агресије без одобрења СБ УН коришћен је за потоње агресије у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији. Агресија НАТО на СРЈ 1999. представљала је корак у остваривању стратегије војне експанзије на Исток, на руске границе, која је у основи украјинске кризе. Током 79 дана непрекидних напада на СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. г., масовним нападима из ваздуха, акваторије и копна НАТО авијације, ракетних система и других оруђа, уз садејство шиптарских терориста ОВК-а, регуларне армије Републике Албаније, плаћеника које су државе Запада окупиле и финансирале и инструктора и специјалним јединица водећих држава Запада, убијани су припадници оружаних снага Војске Југославије, органи реда Републике Србије, цивили, деца, рушени споменици културе, цркве и манастири, уништавана војна, економска, стратешка и саобраћајна инфраструктура, привредни објекти, цивилни објекти и институције, школе, вртићи, болнице, па чак и јавни медијски сервие – Радио телевизија Србије, којом приликом је убијено 16 радника ове установе. НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. Према најчешћим проценама убијено је око 3.500 људи, од тога око 2500 цивила и 1031 припадник војске и полиције. Страдало је 89 деце. Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас воде као нестали. Прецизна листа цивилних жртава још увек није утврђена, Београдски форум обнавља свој апел државним властима да коначно утврде листу цивилних жртава.
У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 km путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине и многих других цивилних циљева. Процењује се да је око 38% бомбардованих објеката имало цивилну намену.. Ратна штета је процењена на око 100 млрди САД долара. Током бомбардовања територије Републике Србије масовно је коришћена муниција забрањена по Женевској конвенцији. На Србију је бачено 15 тона уранијума а као последица бомбардовања осиромашеним уранијумом, 2015. г. је објављено да је Србија прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Истовремено, на 219 локација на површини од 23 хиљаде km² бачено је око 1.000 касетних бомби од којих је страдао велики број цивила. Као последица тога, од завршетка агресије до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло је 6 особа, док је 12 рањено. Колико је жртава одложених дејстава оружја са осиромашеним уранијумом, неексплодираних касетних бомби и других убојних средстава тешко да ће икада бити утврђено. Београдски форум позива надлежне државне органе да обезбеде настављање рада специјалних тела за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других средстава и метода примењиваних током агресије НАТО. Агресија је окончана 10. јуна 1999. г након потписивања војно-техничког споразума у Куманову и доношења Резолуције 1244 СБ ОУН, којом је склопљено примирје а управљање КиМ привремено прешло у надлежност ОУН. Сходно споразуму, Војска СРЈ, полиција и администрација СРЈ, односно Републике Србије, су се привремено повукле на територију Централне Србије. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло око 250.000 косметских Срба и других неалбанаца, чиме је Србија, након овог и других ратова током насилног разбијања Југославије, постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи. Да се не заборави. Видимо се 24. марта 2022. г. НЕ ПОДЛЕЋИ ПРИТИСЦИМА
Kорени украјинске кризе и њене ескалације налазе у стратегији војне експанзије НАТО, на челу са САД, на Исток и угрожавање безбедности Русије коју је Запад у својим доктринама означио за неријатеља. Прва жртва стратегије експанзије НАТО на Исток био је српски народ и Србија. Методе санкција, сатанизације и изолације коришћене 90-их година против Србије и српског народа користе се данас против Русије и руског народа. Центри моћи који су својевремено спречили примену Плана за мир у БиХ, који трже ревизију Дејтона, резолуције СБ 1244, данас спречавају примену Споразума из Минска о миру у Украјини, одбијају преговоре о једнакој безбедности и не одустају од експанзије и војног заокруживања Русије. Србија и Русија, српки и руски народ су вековни пријатељи, савезници и стратешки партнери. Русија даје незаменљиву подршку Србији у очувању суверенитета и територијалног интегритета и мирном решавау питања Косова и Метохије на основу међународног права, резолуције СБ 1244 и Устава. Као стална чланица СБ УН Русија је заштитила Србију од неосноване оптужбе Запада за наводни геноцид. Разуме се да таквом пријатељу и партнеру као што је Русија, Србија не сме да уводи никакве мере и санкције, нити да га оптужује под притисцима оних који сносе највећу одговорност за најгрубља кршења Повеље УН и међународног права уопште, за криминалну агресију НАТО 1999. и илегалну сецесију Приштине. Уколико су времена тежа, турбулентнија и неизвеснија, утолико је и морална обавеза поштовања проверених пријатеља и савезника већа. Јавна нагађања да би могло доћи до искључења Русије из Уједињених нација нису умесна. Према Повељи УН, свака иницијатива морала би претходно да обезбеди сагласност сталних чланица СБ. У том органу свакако би наишла на вето Русије, уколико не и Кине. То значи да СБ УН не би био у стању да Генералној скупштини упути валидан предлог. Русија је постала стална чланица СБ УН актом о оснивању светске организације као земља са највећим људским жртвама и доприносом победи савезника у Другом светском рату, па се, сходно томе, не може лишити тог статуса. Све друго, водило би да ОУН доживи судбину Друштва народа. Какав би то увод био, сувишно је подсећати. Јавна нагађања о судбини резолуције СБ УН 1244 све до помињања могућности да НР Кина, под хипотетичким притиском Запада, одустане од подршке овом општеобавезујућем правном документу, никоме не користе, најмање Србији. За Србију резолуција СБ 1244 треба да остане незаменљив опште-обавезујући правни докуменат трајног значаја, до његовог доследног и потпуног спровођења. Информативна служба Први метак на Украјину – испалио је НАТО 24. марта 1999.
Био је то 24. дан у месецу. НАТО је 24. марта 1999. године, кршећи међународно право. покренуо агресорски рат против града Београда, који је био у дубоком миру, и Савезне Републике Југославије, ОЕБС је данима пре тога извештавао да је на Косову мирно. ОЕБС је своје извештаје прослеђивао својим чланицама укључујући и надлежне органе Немачке. НАТО je, на челу са водећом америчком силом, у претходних неколико месеци доследно радио на овом дану напада. Споразуми између САД и владе у Београду, који су били осмишљени да постигну мирно решење сукоба, били су у тој мери извртани за потребу доношења одлуке НАТО-а да ни они више нису стајали на путу рату против Југославије. Ратом против Југославије требало је истовремено елиминисати међународни мировни поредак који се манифестовао у Повељи Уједињених нација као резултату два светска рата. Апсолутно не поштујући Повељу УН и забрану насиља и рата која је њоме успостављена, САД и њени савезници покренули су напад. Ера америчког глобалног права јачега најављена је употребом немачких бомбардера против Југославије. Први хитац у међународно-правно-противном рату Руске Федерације против Украјине испаљен је такорећи 24. марта 1999. у рату НАТО-а против Југославије. САД тада нисуприхватиле само пропаст међународног права како би оствариле своје циљеве у Европи. Од тада је њихово схватање права потврђено чињеницом да није само међународно-правно-противном агресијом против Југославије уништено до тада важеће међународно право уз монопол УН на употребу силе. Тако је конференција у Братислави у априлу 2000, коју је организовао шеф америчког Стејт департмента, јасно показала да је рат против Југославије уствари створен један преседан. На то се од тада свака држава која жели да предузме акцију попут оне САД против Југославије може позивати. Тиме је Пандорина кутија била отворена и ниједна савезна влада у Бону/Берлину није отада ни покушала да точак разарања међународног права окрену назад. Свако ко је желео да се укључи у тадашњи политички живот Немачке знао је шта је мотивисало овај 75-дневни рат против Југославије. Његов главни циљ био је да се Руска Федерација отера далеко на исток од Јадранског мора. Русија више не би требало да буде у могућности да врши било какав утицај на своје традиционалне партнере у близини Јадрана. Међутим, конференција у Братислави је разоткрила још далекосежније циљеве. Према идејама америчке владе, изнетим на конференцији у Братислави, у годинама које су уследиле требало је предузети све да би се остварила два циља у јужној Европи. Прво је требало кориговати америчку погрешну одлуку из Другог светског рата, у то време је испуштена могућност да се америчке копнене трупе стационирају на Балкану. И то је требало да се исправи што је пре могуће. Међутим, није се радило само о потискивању утицаја Русије на подручје источно од Црног мора. Требало је и саму Русију избацити из Европе. За то је било потребно изградити нови зид између Балтичког и Црног мора. Западно од овог зида била би америчка територија. Источно од ње би могла бити Русија или неке друге државе. У сваком случају, ова област више не би била сусед области под контролом Америке западно од овог новог трансконтиненталног зида. Говор председника Руске Федерације, господина Путина, на пленарној седници немачког Бундестага 2001. био је, свесно или несвесно, руски контрапредлог плановима из Братиславе. који су доспели у јавност. Русија, рекао је председник, у складу са идејом „Европе као заједничке куће” која је само деценију раније изазвала еуфорију у Европи, пружа руку својим западним суседима. Али, рат против Југославије је истовремено имао и другу сврху. Немачке оружане снаге које су 8./9. маја 1945. морале да потпишу безусловну предају и чија је историјска слика о себи као традиционалном делу државног поретка тада претрпела непоправљиву штету, требало је да буду укључене у војну операцију коју је НАТО проценио као успешну. Ништа није толико важно као војно самопоуздање - тако се то тада процењивало у Бону. Али то нећемо наћи у документим Сада је, 24. фебруара у рату Руске Федерације против Украјине проговорило оружје. У новинама је било све припремљено нешто пре Божића 2021. са извештајима о концентрацији руских трупа на руско-украјинској граници. Требало је то раније приметити. На пример, у извештавању о изјави америчког председника, господина Џоа Бајдена, о његовом руском колеги, господину председнику Путину. У месецима који су уследили, њему је било тешко да се осмехне на изјаву председника Бајдена да је он – Путин - „убица“. Али једном речено заувек је речено. Председник Бајден је убрзо по преузимању дужности намерно и без оклевања бацио рукавицу у лице и заоштрио је однос између САД и Русије. Међутим, на томе се ствари нису зауставиле, што су показали и посета Москви америчког државног подсекретара, госпође Нуланд, почетком октобра 2021. године и њени разговори са високим руским саговорницима.У свом говору пред почетак рата у Украјини, руски председник Путин је јасно ставио до знања да су САД Руској Федерацији ускратиле право на независну државу. Речено је да је посета госпође Нуланд одиграла одлучујућу улогу у томе. Развој од тада је, нажалост, превише познат. steht stellvertretend für das Ringen der Russischen Föderation um ihre eigenständige Existenz und dem Willen der USA, Rußland aus Europa herauszudrängen. Управо веза актуелних дешавања у рату против Украјине са ратом против Југославије чини ту димензију јасном. Оно што се догађа на територији Украјине и на штету народа у Украјини, стоји на месту борбе Руске Федерације за своју самосталност и воље САД да избаце Русију из Европе. НАТО је тај који већ дуго покушава да искористи Украјину као врх копља против Русије, поготово што више и не крије у којој се мери, користећи рат против Југославије, из одбрамбеног савеза према Повељи УН, трансформисао у глобалну агресорску формацију. Да ли су у Москва морали да зажмуре на ово? Или на то што немачко оружје у рукама нацистичких батаљона у акцији против руских војника у Русији, одмах оживљава сећање на 1941. То би могао бити део калкулација оних који не траже хитно окончање рата, већ желе да дају одлучујући допринос коначном тровању односа између Русије и Немачке. Све што Запад предузима откако је Руска Федерација, кршећи међународно право, напала Украјину, садржи у себи процену да ли било која мера за окончање рата, која би решавала познате разлике између Русије и САД, у себи садржи и захтев за повлачење руских трупа и отклањање велике штете? Све досадашње мере Запада дају утисак да су санкције усмерене и на то да Братислава постане стварност у Европи.
Раде Дробац: Русија је показала да неће толерисати да је сатерују у ћошак
Previše se dugo vršio pritisak na Rusiju i pretilo, a na kraju su počeli vojne akcije. To stanovništvo gravitira ka Rusiji. Ovo je jedan hrabar potez jedne velike sile. Da se radi o maloj zemlji ona to ne bi mogla da uradi. Rusija je pokazala da neće tolerisati da je sateruju u ćošak. Mislim da sporazumima sa ove dve države štiti svoje granice. Nalazi se u jačoj poziciji nego što je bila juče - rekao je u Usijanju diplomata Rade Drobac. Diplomata Rade Drobac je u emisiji Usijanje na Kurir televiziji kazao da narastajuće svetske sile, poput Rusije i Kine, više ne pristaju na igre drugih velikih sila poput Sjedinjenih Američkih Država. "Velike zapadne sile planiraju već duže vremena da Rusiju zadrže na jednom niskom nivou na kom je bila posle raspada SSSR. Putin je mudro vodio zemlju i ojačao je u tišini. Mislim da je sukob sila koje su sebi dale pravo da vladaju svetom. Sada je to kasno. Rusija je previše ojačala i popravila odnose sa Kinom, koja je takođe ojačala. I SAD je svesna toga. Međunardno pravo postoji da bi se sprovodilo prema svim zemljama. Sada smo došli i situaciju da narastajuća sila, radi što su to radile i Sjedinjene Američke Države. Ni Rusija, ni Kina ne pristaju na to. Rusija će se postaviti na novi način."
Дипломате: У преговорима Русије и САД Косово ће све више бити тема
Косово ће се све више помињати током преговора Русије и Америке јер управо тај пример добро одсликава експанзионистичку природу Запада, лицемерје и наметање правила која штите искључиво интересе Западних сила, кажу у разговору за Косово онлајн некадашњи министри спољних послова Југославије Живадин Јовановић и Владислав Јовановић. Питање косовске независности јуче је истакла портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, реагујући на став америчког секретара Ентонија Блинкена који је пре тога нагласио да је недопустивост насилне промене граница један од америчких циљева током преговора са Русијом. "Да ли смо добро разумели да Вашингтон више не подржава суверенитет Косова и не противи се повратку Сирије у Арапску лигу", иронично је прокоментарисала Захарова. Овом изјавом, како сматра Живадин Јовановић, Захарова заправо подсећа Блинкена да је Америка, у последњих 30 година, била лидер у кршењу међународног права, као и да су након НАТО агресије 1999. године широм света имали читав низ сличних нелегитимних акција са освајачким циљевима. Његов колега, искусни дипломата Владислав Јовановић слаже се да Русија, током преговора са Америком, неће пропустити прилику да подсети на исвоје историјски интересе на Балкану. Можда, како наводи, уследи нека понуда и контрапонуда. "Укљученост Русије у дешавања на Балкану траје два века, од пораза Отоманског царства у Руско- турском рату и потписивања Кучуккаинарџијског мира 1774. Не може данас неко да избрише и да каже да немају ништа да траже на Балкану", наводи наш саговорник. Живадин Јовановић сматра да је одавно јасно да се Запад понаша лицемерно покушавајући да наметне правила која штите искључиво њихове геополитичке интересе. Он наводи да Запад константно критикује Русију и друге земље због наводног кршења међународног права и ширења малигног утицаја, а они су осмислили и наметнули политику непоштовања норми и грубог кршења основних принципа међународног права. За њих та правила која пропагирају, како наводи, очигледно не важе. "Једноставно мислим да смо ушли у фазу када се налазимо на тачки преокрета од униполарног светског поретка ка постизању мултиполарног система у коме се отвара простор за демократизацију међународних односа и равноправност великих и малих држава", додаје Живадин Јовановић и каже да изјаве Блинкена и Захарове показују колико су ти разговори тешки. Наводи да нема сумње ће се и убудуће током преговора помињати Косово као парадигму европског и светског поретка јер је немогуће градити ништа ново док се не искристалишу ставови о грешкама у прошлости. "Управо пример Косова и Метохије одсликава ту експанзионистичку природу Запада. Интервенционизам је најупечатљивија особина мултинационалног корпоративног система на челу са САД. Тај систем почива на грабежу, отимачини, похлепи, а једино мерило исправности је профит. За њих нема забрањеног понашања уколико оно доноси корист", наглашава наш саговорник и додаје да се плаши да западне силе неће презати чак ни од употребе нуклераног оружја како би задржали превласт на глобалној сцени. Владислав Јовановић додаје да су Балкан и централна Азија један од интереса Русије која неће дозволити да се стварају рањиве тачке изазване путем разних "револуција". Он се слаже да ће косовски проблем помињати током преговора две највеће светске силе јер Американци ту немају шта да кажу у своју одбрану. Када је у питању овај случај, како наводи, аргументација САД и НАТО је бесплодна, а Руси то користе. Наш саговорник објашњава да америчко-руски преговори представљају борбу за контролу у троуглу Америка- Русија- Кина. "Односи снага у том троуглу и превласт коју би једна од тих сила могла да добије утицаће свакако на међународне односе у целини. Пошто је Америка проценила да јој је од два противника Русија мање несвладива покушава да је запосли суседним и унутрашњим проблемима. Тако онемогућују да Русија игра улогу једне од највећих сила у остатку света", наводи Владислав Јовановић. Додаје да руска држава мора да се штити од офанзивног ширења Запада наводећи да је то позив на одбрану "која нема цену". Русија је, како подсећа, више пута нагласила да се рат неће водити на њеној територији, чак и уколико тај сукоб буде наменут. Такође, како наводи, циљ Америке је да преведе Русију на своју страну, али не као партнера, што је дуготрајан и веома неизвестан процес. Извор: www.kosovo-online.com ХУМАНИТАРНА АКТИВНОСТ УДРУЖЕЊА „ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ“
У оквиру своје хуманитарне активности, Управа Удружења „Фонд дијаспора за матицу“ последњих шест година је пружала новчану помоћ Друштву за церебралну и дечију парализу „Ана Антонијевић“ из Крагујевца, за куповину новогодишњих пакетића деци о којима се Друштво стара. Оснивач и руководилац Друштва је госпођа Божидарка Антонијевић, позната по својој посвећености хуманитарном раду и бризи о деци. Управа Фонда је и ове године доделила Друштву помоћ у износу од 150.000 динара, за куповину 150 новогодишњих пакетића за децу. Пакетићи су додељени деци на Материце, 26. децембра ове године, у просторијама Друштва у Крагујевцу. Церемонији доделе пакетића су присуствовали: Слободан Аћимовић, председник Надзорног одбора Фонда и Мирослав Млинар, члан Савета Фонда. Осмеси, радост и неизмерна срећа присутне деце дочекали су и ове године представнике Фонда и друге званичнике, иза широм отворених врата скромно опремљених просторија Друштва. Поново су биле раширене руке мале Милице, близнакиња Лене и Неде, Михајла, Димитрија, Вукашина, Теодоре, Маше, Луке, Софије, Нене и многобројне дечице, којима је, како и сами кажу, овај дан годинама најлепши и најсрећнији у години.
Руководство Друштва је и ове године доделило посебну захвалницу и признање Фонду дијаспора за матицу, за бригу и помоћ коју посвећује деци о којој се Друштво стара. Захвалнице су додељене и господину Живадину Јовановићу, заменику председника Фонда, Слободану Аћимовићу, председнику Надзорног одбора и Мирославу Млинару, члану Савета Фонда. Представници Фонда су се у име Фонда захвалили руководству Друштва на додељеном признању и пожелели успешан рад. САНКЦИЈЕ НИСУ ЗА НАЈБЛИЖЕ ПРИЈАТЕЉЕ И САВЕЗНИКЕ
Санкције се не уводе пријатељима, савезницима и братским земљама и народима, поготову када су незаконите, једностране и без одобрења Савета безбедности УН – изјавио је Београдски форум за свет равноправних поводом придруживања Србије новом пакету санкција ЕУ према Белорусији. Ово независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана сматра да санкције ЕУ представљају грубо мешање у унутрашње послове Белорусије са циљем унутрашње дестабилизације, изазивања насилне промене власти и експанзије Запада на Исток ради конфронтације са Русијом. Јасно је да српски народ који је на својој кожи осетио и санкције EU, оружану експанзију НАТО на Исток и „демократску револуцију“, у свему томе не виде своје интересе нити било шта добро за мир у Европи и свету. Напротив. Санкције пријатељској земљи и народу, савезнику у два светска рата, ослонцу Србији у најтежим временима и по најважнијим питањима и поузданом партнеру у равноправној сарадњи, супротне су историјским, културним, духовним и моралним вредностима српског народа. Апелујемо да надлежне државне институције поново размотре одлуку о придруживању санкцијама ЕУ према Белорусији, да их хитно укину или замрзну. То што су уведене под притисаком ЕУ, није оправдање већ понижење. Спољно-политичке одлуке треба да буду принципијелне, засноване на међунродним законима и предвидиве, пре свега, за грађане Србије, пријатеље и савезнике, иначе су контрапродуктивне – сматра Београдски форум за свет равноправних. Информативна служба Београдског форума за свет равноправних ТРАЈНИ КАРАКТЕР РЕЗ. 1244 И ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Живадин Јовановић, Ових дана западни «специјални» изасланици и «високи» представници, дипломате као и њихови гласоговорници на терену, поново приписују исту оцену Дејтонском споразуму и резолуцији СБ УН 1244: да је њихова једина сврха била да окончају грађанске сукобе и да је тиме њихова улога завршена. У ревизионистичком залету који се појачава након доласка администрације председника Џо Бајдена на чело САД, тврди се да су оба документа привременог карактера, те да их с обзиром на протек времена и нове потребе треба преуредити и заменити. Први, некаквим «Дејтоном 2», а други некаквим «свеобухватним правно општеобавезујућим споразумом». Јасно се се види тежња да се «Дејтоном 2» потврде сва досадашња насилна и преварна одузимања надлежности Републике Српске која су јој загарантована Дејтонско-париским споразумом и уједно постави основа за одузимање преосталих надлежности и њихову централизацију у Сарајеву, односно, за стварање унитарне БиХ уз доминацију наследника Алије Изетбеговића. Парадокс је да се све то образлаже као сузбијање «антидејтонских снага» на челу са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ, и потребом стварања БиХ као «функционалне» европске државе. Да припомогну остваривању тог плана, владе западних земаља које се декларишу за правно засновано понашање у међународним односима, именовале су Немца Кристијана Шмита за новог Високог представника, заобилазећи Савет безбедности и кршећи процедуру предвиђену Дејтонским споразумом. Дакле, правно насиље, у интересу «правно заснованих односа!» Како год било, такво понашање, као и оно 1999. када су исте земље покренуле оружану агресију против СРЈ кршењем Повеље ОУН и Финалног документа ОЕБС-а, није засновано на правном систему ОУН који је још увек на снази. На којем и чијем праву почивају «правно засновани међународни односи» којим се руководе водеће земље Запада протеклих неколико деценија, поготово у периоду након бројних иступања САД из међународноправних уговора, није познато. Запад очигледно смера неком новом правном систему, савршенијем од оног створеног на резултатима Другог светског рата и Повељи УН. Разуме се, «савршенијем», за остваривање ужих, западних, не опште-људских интереса. Што се тиче резолуције СБ УН 1244, њено обезвређивање и гурање у страну почело је након што је Србија извршила све своје обавезе из тог документа. Када је дошло на ред извршавање обавеза других, укључујући обавезе које се тичу права и интереса Србије и српског народа, остваривање резолуције 1244 је замрзнуто. Тиме и тада је Запад, у ствари, «замрзнуо» и конфликт. Од тада Запад чини све да сав терет своје деструктивне, отворено проалбанске и антисрпске политике превали на плећа Србије. Уместо да Србија држи иницијативу за целовито спровођење резолуције 1244, Запад тера Србију у непрекидну дефанзиву тражећи да се изјасни да ли је за компромис или за замрзнути конфликт, при чему је «компромис» у њиховом поимању «обострано признање», односно, дизање рампе за чланство тзв. Републике Косово, у УН. То би се, по њима, спровело некаквим «свеобухватним правно обавезујућим споразумом» «по моделу две Немачке»! Такав споразум који би се потписао са представницима криминалне творевине изван сваког закона, «продаје» се Србији као јачи од сваког права, па чак и од резолуције СБ УН као правног документа најваће правне снаге у светском правном поретку! Да, још и то - споразум би гарантовале ЕУ, а можда, још по неко од оних низ чије смо се «уже спуштавали» бар протеклих 30 година, уз добро знане «бенефите» по српски народ. Ако се некоме ово учини претеривање, нека још једном пажљиво прочита поглавља 2, 5 и 7 тзв. споразума из Рамбујеа. А што се тиче Дејтонско-париског споразума и резолуције СБ УН 1244, потпуно је јасно да су то правна документа трајног карктера, дугорочна основа мира, стабилности и развоја, интегрални делови међународног јавног права чији обавезујући карактер нико не може једнострано умањити, изменити, а поготову укинути. Тзв. модел две Немачке за Србију и КиМ и «функционалне европске државе» за БиХ, су кукавичја јаја у инкубатору западне неоколонијалне геополитике. Питање је да ли су дипломатије водећих земаља Запада, а пре свега, САД, ВБ и Немачке, уопште, прекидале своју кампању притисака на друге земаље да признају илегалну творевину коју су назвале „Република Косово“. То не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама - и новцем, наоружавањем, организацијом, обуком и кадровима - помагале сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, да би 1999, у савезу са терористичком ОВК извршиле оружану агресију на СРЈ грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН). Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да „одмрзне“ своје замрзнуто признање тзв. Косова очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину. Кад је реч о нашој Покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много ревноснија у извршавању, углавном, наметнутих обавеза, него у борби да и други испуњавају своје обавезе према Србији и српском народу. Тако је, да подсетимо, Србија давно извршила све обавезе утврђене у резлуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ни једну од својих обавеза. Међу тим обавезама налази се, на пример, суштинска обавеза међународне заједнице (УНМИК, КФОР, НАТО, ЕУ, Г-7) и Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. То што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше, може се објаснити њиховим одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа. Етничко чишћење је неприхватљиво, то је злочин за сваку осуду - рећи ће јавно сви међународни представници и форуми. У пракси, међутим, током периода тзв. југословенске кризе, а и данас, јасно ће доминирати двоструки стандарди: готово промптно, исправљаће се све неправде учињене у грађанским сукоба према припадницима свих народа док се, на другој страни, нико неће претргнути од напора да се исправе етничко чишћење, друге неправде или злочини почињени против Срба. Шта више, међу високим међународним представницима има и таквих који ће вам приватно, у кулоару, готово «пријатељски», рећи: у праву сте, етничко чишћење је, у принципу, неприхватљиво, злочин за сваку осуду, али понекад може бити политички целисходно! Потом вам оставе време да, као «разуман и реалистичан» саговорник, сами закључите: право на слободан безбедан и достојанствен повратак обезбеђује се свакоме осим Србима - из Крајине, Славоније, БиХ, са Косова и Метохије. Дакле, по њима, етничко чишћење против Срба je «политички целисходно» и зато га, протеком времена, треба претворити у стално стање! Однос тзв. међународне заједнице према праву протераних Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак на њихова огњишта и имања одражава стратешки однос према целој српској нацији. Српски народ не може да прихвати да га било ко, зарад својих стратешких геополитичких циљева, вечито држи на оптуженичкој клупи. Предуго је Србија допуштала да јој други диктирају «агенде» и «откривају» шта су њени животни интереси, «једине алтернативе», «бољи живот», ко су јој пријатељи а ко непријатељи и преносиоци паклених зараза. Србија и српска нација су део богате, старе и поносите цивилизације који нит је давао, нити прихватао туторе, нити их је разликовао по одежди или реторици, већ једино по делима. Бриселски документ је још један пример једностраног извршавања. Интерес „међунарнодне заједнице“ и Приштине коју ова нескривено подржава и поред деклартивно прихваћене „статусне неутралности“, доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са рачуницом да ће се сваки извршавати на штету Србије и српског народа, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу и да јој неизввршавање тзв. Брислелског споразума, нарочито што се тиче заједнице српских општина, није сметало да после тога и на основу тог Споразума, закључује нове документе из којих Приштина није ништа извршавала. И тако, готово, у недоглед. ЧЕСТИТКА ИНСТИТУТУ ЗА МЕЂУНАРОДНУ ПОЛИТИКУ И ПРИВРЕДУ
ИНСТИТУТ ЗА МЕЂУНАРОДНУ ПОЛИТИКУ И ПРИВРЕДУ Проф. др Бранислав Ђорђевић Поштовани госпoдине Директоре, Београдски форум за свет равноправних овом путем са великим задовољством и поштовањем честита Институту за међунарону политику и привреду дан Института, 8. децембар, и 74 године постојања и рада на развоју научне и стручне мисли у области међународних односа и спољне политике. Уверени смо да ће Институт и у годинама које долазе наставити да јача свој углед поштоване стручне институције око које су се протеклих деценија окупљали најстручнији људи Југославије, пре свега Србије, али и из иностранства, у потрази за одговорима на проблеме свог времена, и да ће тако бити и у будућности. Србија и српски народ су имали бурну и тешку историју, били на удару великих сила, освајача и поробљивача кроз векове, али су, иако економски и војно слабији и малобројнији, увек успевали да се одбране, захваљујући својој храбрости, достојанству и, посебно, мудрости. У садашњим условима дубоких промена у Европи и свету, Институт на чијем се челу налазите, има посебан значај и одговорност како за разумевање тих промена, тако још више за осмишљавање пута којим Србија треба да иде како би дугорочно заштитила своје виталне интересе и посебно свој суверенитет и територијални интегритет. Уверени смо да ће Институт у том правцу наставити да даје свој пуни допринос. Београдски форум за свет равноправних користи ову прилику да се захвали Институту на досадашњој успешној и обострано корисној сарадњи са жељом да се она настави и даље унапређује. Београд, 3. 12. 2021. Председник Београдског форума Живадин Јовановић ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ ИЗ ЧЕШКЕ БЕОФОРУМУ
Мариан Степановић, председник Чешко-српске асоцијације узајамне сарадње и господин Радим Паненка, чешки новинар који дуго пише и извештава о Србији и Косову и Метохији посетили су у петак, 26. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних. У име Београдског форума за свет равноправних госте из Чешке је примио заменик председника Београдског форума за свет равноправних, амбасадор у пензији Раде Дробац. Амбасадор Дробац је упознао госте са мисијом, циљевима и активностима Београдског форума за свет равноправних, као и са богатом издавачком делатношћу. Гости су заинтересовани за збивања на Косову и Метохији, како историјски тако и са посебним освртом на савремена дешавања, нарочито од 1998. године до данас. Било је разговора о српској историји, начину на који се Србија носила са медијским манипулацијама током 90-их година, о дешавањима 90-их година, о стању на Косову и Метохији данас, као и о даљим могућностима да се непристрасним исвештавањима истина шири. Амбасадор Дробац је у име Беофорума гостима из Чешке поклонио неколико књига у циљу подршке истраживачком подухвату Радима Паненке, и што вернијем и истинитијем извештавању чешке јавности о Србији и дешавањима на Косову и Метохији у блиској прошлости између осталих 1244 - Кључ мира у Европи (2018) аутора Живадина Јовановића, председника Беофорума и Србија у Великом рату 1914-1918“ (2014) на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Чешко-српске асоцијације за узајамну сарадњу и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље шири истина и сарађује погодне и обострано корисне начине. Београд, 26. новембар 2021. ШЕФ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ЕВРОАЗИЈСКОГ ПОКРЕТА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ У ПОСЕТИ БЕОФОРУМУ
Господин Леонид Савин, геополитички аналитичар, главни уредник geopolitica.ru, оснивач и главни уредник часописа Journal of Eurasian Affairs (eurasianaffairs.net) и шеф администрације Међународног „Евроазијског покрета“, посетио је 25. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних. У пратњи Л. Савина била је Бобана Анђелковић, секретарка огранка Међународног „Евроазијског покрета“ у Републици Србији. У име Београдског форума за свет равноправних господина Л. Савина је примио заменик председника Београдског форума за свет равноправних, амбасадор у пензији, Раде Дробац, који је на почетку разговора истакао да је за Форум његова посета изузетна част. Састанак је протекао у пријатељској атмосфери и угодној размени идеја, мишљења, као и узајамном упознавању са активностима, издавачким делатностима и будућим плановима рада. Утврђени су и потенцијални канали сарадње за наредни период а даље продубљивање и рад на реализацији биће оствариван даљим контактима и разменом. Београдски форум, са своје стране, као невладина и непрофитна организација, која своје деловање заснива на трагању за истином, равноправној сарадњи држава и народа и миру у региону и шире у свету, подржава сарадњу са сродним и пријатељским организацијама, које су усмерене ка заједничком циљу. Амбасадор Дробац је у име Беофорума госту из Русије поклонио 2 књиге –„1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића, председника Беофорума, и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Господин Леонид Савин је Беофоруму уручио примерак часописа Journal of Eurasian Affairs (Vol.6, No.1, 2021) и брошуру под називом Euroasian Mission: program materials. Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Евроазијског покрета из Москве и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље размењују идеје и сарађује у оквиру заједничких пројеката, конференција, предавања, издавачке делатности и на друге погодне и обострано корисне начине. Београд, 25. новембар 2021. Мрка ће својим вредностима и делима наставити да надахњује и будуће генерације младих
Поводом одласка Милутина Мркоњића, драгог Мрке, молимо вас да примите изразе нашег најдубљег искреног саучешћа. Као привредника, државног и политичког руководиоца, спортског и хуманитарног радника, Мрку су красиле врхунска стручност, непресушна енергија и оптимизам. Целог живота борио се за истину, социјалну правду и изворне социјалистицке идеје, за јединство, независност и достојанство српског народа. У обнови земље порушене током агресије НАТО пакта био је кључни сарадник и ослонац тадашњем председнику Слободану Милошевићу коме је заувек остао веран. За собом оставља трајна сведочанства најдубље посвећености својој земљи и народу међу којима се својим значајем и симболиком издвајају десетине мостова преко највећих река у Србији. Био је један од оснивача и руководилаца Савета сабора матице и расејања, Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из матматике и техничких наука “Сања Миленковић”. Мрка је био изузетан градитељ, не само по образовању и професији, већ још више као човек, пријатељ и хуманиста коме су слога, разумевање и солидарност биле најдрагоценије. Увек храбар, динамичан и млад интелектуалац Мрка ће својим вредностима и делима наставити да надахњује и будуће генерације младих. Живадин Јовановић, Раде Дробац о гасној кризи и договору Вучића и Путина у Сочију!
Председник Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин састали су се у Сочију где је договорено да, упркос незапамћеој гасној кризи у читавом свету, цена гаса за Србију остане непромењена, односно 270 долара по 1.000 кубних метара. Да ли је овим превазиђена гасна криза или нам је за пола године Да ли добра цена гаса Србију чини пожељном Када у нашу земљиу долази шеф Кремља Владимир Путин На ове теме је са гостима емисије Усијање полемисао Раде Дробац, некадашњи дипломата и заменик председника Беофорума. Јовановић: Чим се удаљимо од Резолуције 1244 – на брисаном смо простору Англосаксонаца и НАТО
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА И САД СЕ СТАЛНО ДРЖЕ ПРИНЦИПА * Дестабилизација која нам прети од стране Лондона и Вашингтона усмерава се на омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао - и ревизије одлука Подгоричке скупштине. Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије * Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба. Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ. Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва * Написао сам књигу од 900 страница са проценом да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава само мир и стабилност Балкана него Европе! КиМ је за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били 1938-ме * Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне. Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна (у Бугарској) - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени * Не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“. Пасивним понављањем – то као да легализујемо. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244 * Може ли се неко ко у СБ УН покреће иницијативу да се српски народ жигоше као геноцидни и неко ко то подржава третирати као пријатељ, или чак и стратешки партнер а да се не жртвују национално достојанство и логика здравог разума?! * Забринут сам што представници Србије не траже да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба. Што не траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора * Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима ---------------------------------------- Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ, председник Београдског форума СЈЕДИЊЕНЕ Државе и њихов најближи савезник Велика Британија узнемирене су слабљењем своје моћи на Балкану и југоистоку Европе, јер многе земље тог региона убрзано развијају сарадњу са Русијом и Кином. Кина на југоистоку Европе има водећу улогу у модернизацији инфраструктуре, пре свега саобраћајне. Гради брзе пруге и аутопутеве. Успоставља линије море-копно, од Пиреја, преко Скопља, Београда, Будимпеште, ка централној Европи и северу и скраћује пут од Средоземља до Северног мора. Русија квалитативно унапређује односе са земљама Балкана и југоисточне Европе о чему сведоче гасоводи и нафтови, као и руско учешће у модернизацији инфраструктуре. Кина и Русија раде неке од тих пројеката заједно, као што је пруга Београд-Будимпешта. Живадин Јовановић Дакле, земље овог поднебља развијају односе са Русијом и Кином и у оним областима у којима су имале сараду са западним земљама. И, тај развој односа иде брже него развој односа са Западом. Земље региона схватају да су односи битно другачији него деведесетих година када су овде доминирали Британци, Американци и Немци, те у новоуспостављеним геополитичким односима, методе санкција, претњи, уцена и измишљених опасности више не дају онакве резултате на које су Британци и Американци раније могли да рачунају. При томе, треба истаћи да се ове констатације односе на цео регион – дакле и на земље које нису чланице НАТО пакта, али и на оне које то јесу! НАТО чланице се градирају по степену поверења. Постоје такозване петоро или шесторо очију, где су англо-саксонци један блок, а сви други немају доступа тајним информацијама! У том смислу, лако је да се разуме да чланство у НАТО не штити једну земљу од притисака нити јој гарантује стабилност, јер Лондон и Вашингтон морају осигуравати своје интересе, а немају поверења према другим чланицама, нарочито према земљама југоисточне Европе и Балкана. Дакле, њихове изјаве о поверењу и партнерству су – декларативне. То није упитно кад се зна да: - Америка шпијунира своје најближе савезнике: прислушкује лидере земаља западне Европе, укључујући Меркел! - Једни друге истискују из великих подухвата на пословном плану. О каквом поверењу се може говорити према западном Балкану кад Америка, Велика Британија и Аустралија ломе кичму Француској на „дилу“ продаје подморница Аустралији и једној Француској - сталној чланици СБ УН, атомској сили, традиционалном савезнику – прљвим методама одузимају велике послове који су били у одмаклим фазама планирања и припрема за реализацију . Српске жртве за Британце и Американце не значе ништа - Бугарска и Румунија су биле необавештене о транспорту С400 из Русије у Србију у време када су ти систему коришћени у заједничким вежбама. Транспорт је ишао преко Бугарске, НАТО није имао појма о томе. - У Пољској и Чешкој су после бомбардовања Југославије пласирани филмови о лажима којима се НАТО служио и био ухваћен од стране новинара у тој сопственој лажи. Почевши од плана Потковица па на даље. НАТО је још тада показао да не држи ни до какве равноправности у савезу, односно да главну реч воде САД и Британија и да не верују никоме другом. То је био преломан тренутак који је открио недемократску природу тог савеза. Она се само временом развијала разним методама, од пропаганде до шпијунаже. - Црна Гора је геостратешки важан део Балкана и Европе, али тамо постоји нестабилност у смислу јаких конфронтација са потпуно опречним ставовима око мера и области сарадње са НАТО. Посебно им је у оку српски фактор. Они сами знају каквим прљавим методама су одвојили Црну Гору од Србије и обезбедили разбијање СР Југославије. Генерални секретар НАТО је био кум изласка Црне Горе из СРЈ. Знају да то што су урадили нема никакве везе са принципима, демократијом, слободном изражавања ставова народа. Јер, народ Црне Горе уопште није питан о њеном учлањењу у НАТО. И у Србији су неке пронатовске снаге говориле да није ни потребан референдум о односу са НАТО, јер шта зна народ – па и не треба да буде питан. Један од основних принципа кога се држе Велика Британија и САД је „немај поверења у Србе“. Где год су Срби - они су мали Руси и у њих се не сме имати поверење. (Можда кад би имали десетак НАТО база у Србији, онда би знали да Србија под силом не може да следи своја убеђења и традицију односа са Русијом.) Такав српски фактор је присутан у Црној Гори. Српски народ званично чини трећину становништва, а суштински, то је српски народ у целини. Истовремено, криминални режим је замењен пре годину дана, а његови остаци су непоуздани ослонац Британцима и Американцима, који су црногорске политичаре спашавали од неких судских процеса да би обезбедили њихову кооперативност у погледу чланства у НАТО и припреме за базе и центре (на Сињајевини) Британија и САД – пошто немају поверења у ова савезништва – спремне су да дестабилизацијама обезбеде жељена понашања земаља Балкана и југоисточне Европе. Оне су ненадмашне у предвиђању, планирању и припремању тако лоших ствари као што је дестабилизација. И немају никаквих предубеђења у томе. Оно што сматрају да је у њиховом интересу – оне ће то и предузети. Ескобар је рекао Кривокапићу да ће та власт имати подршку дотле док подржава атлантистички курс Црне Горе и док је у НАТО. То је претња. У тој форми су упозорили и председника Србије - рекли су да ће имати њихову подршку док је „на курсу ЕУ“. А шта значи „на курсу“? Значи оно што они кажу да значи, а то се може прочитати овако: „Бићете добри када уђете у НАТО“. Флоскуле упозорења се прилагођавају свакој земљи појединачно, али за цео Балкан и југоисточну Европу генерално важи то да се нова дестабилизација у Лондону види као отварање могућности за враћање Британије и САД тамо где је смањено њихово присуство. Дестабилизација је истовремено пут и средство за потискивање Русије из регије. Да ли ће дестабилизација успети, то зависи од нових односа снага моћи у целој Европи. Најмлађе чланице НАТО су схватиле да у НАТО нема ни демократије и никаквог поверења и да је то пирамидална организација у којој се земље концентришу у круговима приближног статуса. Само у последњих месец дана, Црној Гори је Ескобар поручио да се са њом не могу делити све информације, у Бугарској је избила шпијунска афера. Неповерење остаје за дуги период! Понижење које је Бугарска доживела од Британије - њен МУП је ухапсио „руске шпијуне“, али се испоставило да ти шпијуни не раде за Русију него за Британију - то се понижење не може избрисати, оно је ту и остаје трајно забележено. Ако говоримо о перспективама односа, морамо се на једној страни вратити на оно да је прокламовани демократски карактер у Бугарској и Румунији у другим чланицама НАТО земаља само - прокламован. Јер, осећања народа и њихов смисао за исправност и прнципијелност је сасвим другачији од понашања политичких елита. Елите су далеко од народа, а народ није питан ни у Румунији ни у Бугарској за чланство. НАТО није дозвољавао да ту буде демократског изјашњавања, а чланство је добио у неким „пакетима“ као поклон и награду, а у ствари је то значило гушење њихове слободе и губљење њихове независности. Са друге стране, Англосаксонци у Румунији и Бугарској имају НАТО базе и држе у обручу те земље држећи их под контролом. Да би се оне помериле из те контроле, то захтева време. Као и у случају других нових чланица, чији народи осећају јаз у односу на САД и Британију. У главама људи који воде те земље сигурно јесте размишљање о алтернативи. Али, то није само питање одлуке, него процеса који је везан за стратегију глобалне конфронтације Запада против Кине и Русије. Знамо какав је значај црноморског басена, било би прерано да претпоставимо да ће се лако извући из чељусти Англосаксонаца, јер су у игри глобални циљеви. У игри је питање да ли је могуће повратити униполарни поредак. Запад сврбе дланови, сврбе их ракете и нуклеарно оружје. Њихове геостратегије се приближавају правилу да први употребе нуклеарно оружје у превентивне сврхе. Англосаксонци имају тачне планове за шта желе да употребе територију и акваторију црноморског региона. У тим земљама су успоставили мрежу капитала, мултинационалних компанија и медија. Имају све елементе да држе регију под контролом. Ако им засметају неки делови елите, довешће друге лојалније делове. Њихове војно-обавештајне и обавештајне службе су свеприсутне. Видели смо то са Великом Британијом и хапшењем њених шпијуна - што покушава да се заташка, а то такође показује колико су ти односи сложени. Оно што је неспорно јесте да се продубљује неповерење чланица НАТО у сврсисходност њихове позиције као чланова НАТО пакта. Велика Британија и САД то виде, преокупиране су страхом и не бирају средства како да одбране своје позиције! Када је реч о земљама регије које нису чланице НАТО и њихове одбране од дестабилизације која им прети од стране Лондона и Вашингтона, треба да скренемо пажњу на опасности од неколико ствари. Прва је омаловажавање и покушај ревизије Резолуције 1244, омаловажавање и покушај ревизије Дејтонског споразума, а ја сам томе увек додавао и ревизије одлука Подгоричке скупштине. Ја у томе видим антисрпску стратегију САД и Британије. Тим ревизијама је заједничка антисрпска суштина. Ревизија Резолуције 1244 значи негирање суверенитета и интегритета Србије као матичне државе Срба. Ревизија Дејтона значи укидање РС као гаранта опстанка Срба у БиХ. Ревизија одлука Подгоричке скупштине је угрожавање огромног дела српског становништва. И Резолуција 1244 и Дејтонски споразум имају трајну вредност док се у потпуности не изврше! То су документи који по свом карактеру имају највећу правну снагу у међународном правном поретку. Веома сам забринут када слушам одговорне српске политичаре који кажу да им Резолуција 1244 не ваља, да о њој говоре људи који је нису ни прочитали. Ја сам написао књигу од 900 страница и тамо сам написао да је Резолуција 1244 гарант мира у Европи. Онај ко руши Резолуцију 1244, не угрожава мири стабилност Балкана него Европе! Мој је став, пишем то и у књизи, а сада понављам, да је Косово и Метохија за мир Европе важан ништа мање него што су Судети били релевантни у Европи 1938, када су Хитлеру предати, иза леђа Русије, Чемберлен је на Хитроу рекао да је мир спасен, а видели смо да је то отворило врата олуји Другог светског рата. Кад је Хитлер Ушао у Судете, ушао је у целу Чекословачку. Мађари и Пољаци су потом узели своје делове, а онда је уследио напад на Пољску и почео је Други светски рат. Тако и данас, свако удаљавање од 1244 значи призивање сукоба, не на Балкану него у Европи. То није било какав проблем, него део глобалне конфронтације. Зато ме брине кад државници пријатељских земаља наглашавају значај 1244 у разговору са нашим државницима, а наши државници прескачу и не спомињу 1244. Уместо тога, сваки пут кад разговарају са било којим страним државником, наши државници морају да траже пуно спровођење Резолуције 1244. Јер, Резолуција је до сада спроведена само делимично. И то су спроведени само они делови који су садржали обавезе Србије. Британска амбасада у Београду Обавезе према Србији нису спроведене. И ја сам забринут што представници Србије не траже да се те одредбе спроведу, што не захтевају да се спроведе одредба о праву за повратак 250 000 Срба и других наеалбанаца на своја огњишта - а не да предвиђају да повратак није реалан. Даље, морају да траже повратак 1999 војника српске војске на Косово и Метохију. А то није мало, јер на целом КиМ сада има око 3-4 хиљаде припадника Кфора, што би значило да би српски контигент бројао више од половине садашњег Кфора. То треба да траже, а не да говоре да није реално да то добијемо. То су обавезе према Србији и ми морамо да то тражимо. Ми морамо да тражимо од наших државника да јавно траже пуну примену 1244, а не да стално говоре како „то није реално, како Резолуција 1244 није савршена“. Испада да је она савршена за стране државнике од Сија до Путина , Модија или председника Кипра, а несавршена за нас. Шта ми у ствари хоћемо кад то не спомињемо? Не постоји бољи ослонац. Чим се удаљимо од 1244, ми излазимо на брисани простор НАТО пакту. Такође не разумем изјаве да је “Британија стајала иза албански септембарских напада на север Косова, а сада ће напасти и Валач“. Фидел Кастро и Живадин Јовановић Понављајући такве наслове, то постаје обични жаргон, ми то легализујемо тако што понављамо и понављамо да ће овога датума или онога датума бити неки напад. Наши аналитичари и политичари се утркују у предвиђањима зла за Србе на Косову. Уместо тога, у медијском говору треба да доминира захтев за потпуном применом Резолуције 1244. Није никаква мудрост ни умност погађати кога датума ће доћи Росу и шта ће заузети. Како не схватају колико је то деструктивно и понижавајуће да тако говоре?! Па, нећемо ми ваљда да одомаћујемо такве ствари у очима и ушима наше домаће јавности!? Када Русија или нека друга земља каже да подржава решење по Резулцији 1244 и решење са којим се сложи Београд, овај део „решење са којим се сложи Београд“ има функцију да се Београд подсети на своју одговорност, да је он тај који мора да поштује и да се бори за Резолуцију 1244. А не да се позивају на Резолуцији 1244 само кад Кфор дође на север, па онда наши политичари кажу да Кфор има право по 1244. Они се на њу позивају само онда кад треба да кажу да Србија има обавезу трпљења. А сада нешто што ће се чути први пут досад: сви инциденти са таблицама, наводном борбом против корупције и криминала у привреди, упадање Росу на север, све то је пред нашим очима било покриће за милитаризацију севера Косова! Дакле, у међувремену је милитаризован север Косова – не само дуге цеви Приштине него је и Кфор добио своје базе. Сва дестабилизација је била само маска да би се десила милитаризација севера Косова! Србија можда и има неке црвене линије, али оне се стално померају и морамо да пазимо да нам се не зауставе на Коридору 10! У складу са британским и америчким интересима. НАПОМЕНА: Текст је објављен на порталу ЦИЉЕВИ ЗАПАДА И КАДРОВАЊЕ У СРБИЈИ
Живадин Јовановић Неспорно је да САД, ВБ и Немачка, имају стратешке геополитичке интересе на Балкану и посебно, према Србији који су, како и новија историја показује, супротни животним интересима Србије и и српског народа (суверенитет и територијални интегритет, права РС, независна спољна и унутрашња политика). У спровођењу своје стратегије чија је суштина доминација оне примењују најразличитије методе и средства од ласкања и «охрабривања» до уцена, подела, санкција и војне силе. Уграђивање «својих људи», кадрова у структуре власти, на једној, и спречавање позиционирања противника, на другој страни, саставни је део технологије доминације. Најдиректније мешање у кадровање западњака у Србији било је на делу у време пуча 2000. и власти ДОС-а када су о структури Владе и попуњавању одређених ресора одлучивали амерички и амбасадори земаља „квинте“ (познати састанци у „Клубу привредника“, на Дедињу). Зна се и «допринос» генерала НАТО-а, саветника МО „за реформу Војске“. Они су отерали у пензију све генерале и адмирале, учеснике одбране земље од агресије НАТО 1999. и обезбедили да важне положаје у војсци преузму људи који су им одани. Тако је упропашћена, разоружана и понижена Војска, разорен је читав систем одбране, а земља лишена најбољих војсковођа. Сличне кадровске, и не само кадровске, „реформе“ дожевели су готово сви ресори државе, укључујући спољне послове, државну безбедност и привреду. Иако смо војно неутрална и независна земља, у многе институције доведени су саветници из земаља НАТО. Отворено прозападни и про-НАТО министри за иностране послове буквално су протерали најстручније професионалне дипломате, укинули спољну обавештајну службу (СИД) и шифровану комуникацију са ДКП уз образложење да у «демократски» (читај - прозападно) уређеној држави нема тајни! Толики степен понижавања и квислиншког додворавања није забележен у вековној историји српске државе. Све је било камуфлирано „демократизацијом“, „европеизацијом“, „бољим животом“, «предвидивошћу», «одговорном политиком» и другим лицемерним флоскулама. «Викиликс» је пун сведочанстава о улизичком понашању проамеричких кадрова и њиховом утркивању у сервилности према америчким представницима. Не једном је констатовано да велике силе, као што су САД, ВБ и Немачка не мењају своју стратегију и геополитику од једне до друге владе, осим тактички и привремено, уколико наиђу на озбиљније препреке. Уз нешто поједностављења али због фокусирања на суштину, може се рећи да су њихови геополитички и стратешки циљеви и данас исти као и до сада: «Обуздавање», односно, слабљење српског фактора на Балкану; продубљивање и цементирање постојећих подела српског народа и Србије као државе; интензивирање припрема за нова дробљења народа и територије; промена свести српског народа, напуштање националних, културних, моралних и духовних вредности; ревизија историје на штету српског народа; ревизија или укидање резолуције СБ УН 1244 и Дејтонско-париског споразума; признавање независности Косова и Метохије и стварање унитарне БиХ уз укидање стечених права српског народа и доминацију муслиманског фактора; истискивање Русије и Кине из Србије и са Балкана; чланство Србије у НАТО-у. САД, ВБ и Немачка својом вишедеценијском праксом показују да не прихватају Србију као суверену, независну и равноправну европску земљу. Разуме се да ће оне такве оцене јавно одбијати, да ће истицати пријатељске, добре намере, «заједничке вредности», потенцијале Србије, вредност донација и инвестиција, обим трговинске размене и много другога. Мађутим, у пракси за њих је Србија држава са ограниченим суверенитетом, без признатих граница у којима је постала чланица УН, ОЕБС и других међународних организација. У њиховој визури, Србији се не сме дозволити вођење независне спољне политике и стратешка партнерства са Русијом и Кином. Уместо д се извину за нелегалну агресију 1999. за људске жртве и да надопкнаде ратну штету, те земље врше притисак да за све то Србија призна сопствену одговорност! За наметање своје геополитике, интереса и циљева наведене државе ће и у будуће, на најразличитије начине, тражити извршиоце и кадрове у свим важнијим институцијама и доменима управљања државом. Не верујем да су листе подобних кадрова мале јер имају богато искуство и разрађен систем припремама, одабира и размештања способних вазала. Са политиком «враћања на Балкан» и «ширења на Исток» «кадровање» у Србији несумњиво постаје велики изазов за западне службе. Проблем настаје отуда што је и досадашњи ниво мешања био тешко подношљив и што је у значајној мери разобличен у јавности. Сетимо се афера «са елементима иностраности», затим, јавних тврдњи представника власти да у Влади има страних агената, да су функционери неких служби радили недопустиве ствари «у дослуху са западним службама» и слично. Други је проблем, што западне силе у постављању својих циљева, сфера утицаја, средстава и путева за њихово остваривање - не прихватају нове реалности. Оне се тичу, најпре, измењеног односа моћи на глобалној и европпској сцени појавом нових, незаобилазних глобалних фактора, а потом и, бар донекле, измењеног распореда спољнополитичких и спољно-економских интереса Србије данас у односу на време када су водећи српски кадрови, готово, у потпуности своје и интересе Србије поистовећивали са интересима и стратегијом Запада (НАТО, ЕУ). Србија, свакако жели добре односе са Западом и њихово унапређење, али никако по цену слабљења стратешког партнерства са Русијом, Кином, Индијом, или са другим земљама растуће моћи. Уцењивачки потенцијал на који се Запад дуго ослањао у својој политици према Србији и српском народу није исти данас као пре 20 година. Напротив, време и односи данас пре би упућивали на то да Запад отвореније призна сопствене пропусте и озбиљне грешке у односу према Србији и српском народу, него на то да оживљава анахроне методе хладног рата и униполарног поретка. Прихватање Србије и српског народа као важног и независног партнера на Балкану, признавање њених виталних интереса, а пре свих, суверенитета и територијалног интегритета, исправљање грешака из прошлости, јесте једини исправни пут за успостављање међусобног поверења и и свестрану сарадњу. Могу стране силе и службе и даље настојати да у структуре српских институција «уграђују» «своје фаворите» по мери својих циљева и интереса иако ће и то ићи све теже. Међутим, важније од тога је питање каква ће бити српска кадровска политика. Она се мора руководити знањем, стручношћу и претходним резултатима а не страначком или личном лојалношћу. Најефикаснија брана против страног мешања и утицаја су: прво, доследна стратегија независности, суверенитета, територијалног интегритета и аутономног одлучивања; друго, решавање отворених питања дијалогом, мирним путем, на основу међународног права, важећих споразума и одлука СБ УН; треће, добросуседство и отвореност за сарадњу са свим земљама и интеграцијама на основу равноправности и обостраних интереса; и, четврто, избор најспособнијих, најстручнијих и једино Србији оданих кадрова за остваривање наведених циљева. Тенденција да се избором појединаца на одговорна места у држави удовољава очекивањима било ког страног фактора или лобија је контрапродуктивна и неспојива са принципом независности. Стручност, професионализам и безбедност морају добити право место у кадровању.
ПОСЕТА ЕЛЕНЕ МЕЛЕШКИНЕ БЕОФОРУМУ
Др Елена Мелешкина, шеф департмана за политичке науке на Институту за научне информације друштвених наука академије наука Руске федерације (РФ) ИНИОН, РАН (Institute of Scientific Information on Social Sciences of theRussian Academy of Sciences, INION RAN ) посетила је 08. новембра 2021. године Београдски форум за свет равноправних. У пратњи Е. Мелешкине био је пуковник Војске Србије Велибор Стевић, некадашњи војни изасланик Републике Србије у РФ. Гошћа је била заинтересована за погледе на актуелне односе у региону о чему ју је амбасадор Дробац детаљно информисао. Београдски форум, са своје стране, као невладина и непрофитна организација, која своје деловање заснива на трагању за истином, равноправној сарадњи држава и народа и миру у региону и шире у свету, подржава развој регионалне сарадње и истиче важност добросуседских и пријатељских односа. Амбасадор Дробац је у име Беофорума гошћи из Русије поклонио 2 књиге –„1244 - Кључ мира у Европи“ аутора Живадина Јовановића, Председника Беофорума, и „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Овим сусретом су успостављени односи и отворена врата за заједничку сарадњу Института из Москве и Београдског форума за свет равноправних са намером да се даље размењују идеје и сарађује у оквиру истраживачких пројеката и на друге погодне и обострано корисне начине. Београд, 8. новембар 2021. Дијалог између две братске државе је битан!
Гостовавње амбасадора у пензији Радета Дробца поводом посете Здравка Кривокапића Србији, 4. новембар 2021. Јутарњи програм Курир телевизије Балкан се налази под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе Србије и Црне Горе. Посета црногорског премијера Здравка Кривокапића могла би да буде почетак бољих односа две братске државе, али каријерни дипломата Раде Дробац ипак не очекује велике промене због утицаја страних сила. - Дијалог између две братске државе је битан. Ако постоји нека држава са којом Србија треба да има добре односе то је Црна Гора. Не очекујем брзе промене јер сплет међународних односа и условљености онемогућавају неки брзи развој. Влада Здравка Кривокапића нажалост наставља у великој мери политику претходне владе - рекао је каријерни дипломата Раде Дробац у јутарњем програму Курир телевизије. Најважнији неспоразум две државе према његовим речима јесте Темељни уговор владе Црне Горе и Српске православне цркве. - Народ који је изнео литије и који су база гласова очекивали је да се то већ реши. Мени се чини да је наш простор под великим утицајем западних сила и њихово мешање у унутрашње ствари онемогућавају братске односе. Србија према свима у региону шаље братске поруке. Верујем да је и ова посета израз осећања да односи са Србијом морају да се поправе - рекао је Дробац. Напомиње да током посете нису разматрани горући политички проблеми. - Не видим да је неки помак учињен осим разговора о економији. Кад земље које имају политичке проблеме разговарају о економији значи да ти проблеми нису ни отварани. Имамо братске односе са грађанима Црне Горе и то је најважније. Западне силе онемогућавају сваки помак. Очекивало се да прва посета буде Београду и да се крене нови путем. Србија има виталан интерес да се повеже да пријатељским земљама и на томе треба да се ради - напомиње некадашњи дипломата. Дробац се осврнуо и на велике немире током устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу. - Обојене револуције дешавају се свуда у свету. Утицај страног фактора је велики. Тренутно се у Црној Гори негира све што је српско преко такозваног аутохтоног фактора. Временом ће народ постати нервознији и то ће морати да се реши - рекао је Дробац и нагласио да црногорски председник Мило Ђукановић много кочи односе две државе. Додаје да ускоро можемо очекивати изборе. - Влада таква каква је нема снагу, али ни претходна која је поражена нема више снагу. Очекујем нове изборе где ће победити исте снаге, али са другачијем распоредом снага у власти и другачијим принципом деловања. Режим је пао због озбиљног разлога и тешко да ће се вратити. Влада је створена да се оборе Ђукановић и његова партија, међутим, политички се није изразила и постоје проблеми. Неко ко је освојио највише гласова уопште није заступљен у влади. Та прича о експрертским владама је смешна. Не видим да је Кривокапић остварио нешто спектакуларно. Битно је да је претходна власт срушена и да губи снагу и утицај. Нова влада није искористила тренутак да се позиционира и да грађани то препознају да би на неким следећим изборима доказала да претходна власт није случајно срушена - рекао је Дробац. Извор: kurir.rs/vesti/politika Ломи ли се сукоб Америке и Кине преко Тајвана | Свет са Спутњиком
Сједињене Државе, поред здушног залагања за државност тзв. Косова, сад и Тајван покушавају да на мала врата уведу у УН. То наговештавају разговори тајванских и америчких званичника о томе како омогућити да Тајпех „смислено“ учествује у раду УН. Сусрет уприличен уочи обраћања кинеског председника Си Ђинпинга поводом 75 година чланства Кине у Светској организацији смишљен је као очигледна провокација Пекинга, а додано појачан апелом америчког државног секретара Ентонија Бликена осталим земљама да подрже „снажно“ учешће Тајвана у систему УН. Зашто се САД поигравају промовисањем Тајвана у УН, кад и саме немају пуне дипломатске односе с том територијом? Докле је Вашингтон спреман да иде у заштити интереса Тајпеја? Може ли Тајван икада да прескочи кинески вето и закуца на врата УН? Каква је политичка тежина и порука чињенице да је Тајван признало непризнато Косово? Како се и на Балкану брани политика „једне Кине“? О овим питањима у емисији „Свет са Спутњиком“ говоре некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић и др Драгана Митровић, професор на факултету Политичких наука у Београду. БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ ДОДЕЉЕНА ПЛАКЕТА ЗА ИЗУЗЕТАН ДОПРИНОС КУЛТУРИ СЕЋАЊА
Са огромном захвалношћу и уз огромну част преносимо Вам речи и образложење председника Удружења бораца НОР-а Ранка Спалевића за додељену плакету Београдском форуму за свет равноправних. „Уважени чланови БЕОФОРУМА, Захваљујући вашем преданом, патриотском ангажовању, дајете изузетан допринос култури сећања и памћења, не само на овим просторима. У години обележавања Устаничке 1941. посебно су лековити ваша доследност, истрајност, скупови и посебно публикације које су незаобилазно штиво чланова, посебно најмлађих учесника у нашим програмима. Ми, чланови Удружења бораца народноослободилачког рата Нови Београд, посебно ценимо допринос који сте дали и дајете на очувању Места сећања - Вечна ватра, која је за нас један од главних оријентира у програмској и људској опредељености. Наше Удружење жели да Вам се захвали за допринос култури сећања и у том смислу доделило вам је Плакету.“ Господин Никола Чубрић, члан Надзорног одбора Београдског форума за свет равноправних, примио је у име Београдског форума, плакету коју је доделило Удружење бораца народноослободилачког рата Нови Београд нашој организацији за досадашњу успешну и свестрану сарадњу. Пригодна свечаност одржана је 22. октобра у свечаној сали Скупштине општине Нови Београд поводом дана ослобођења општине Бежанија у Другом светском рату. Господин Чубрић је у име Форума захвалио на додељеном признању. Свечани програм манифестације „Дан када је Бежанија рекла: слобода“ организовало је и ове године Удружење бораца народноослободилачког рата Нови Београд са партнерским удружењима и организацијама. Организатори су приредили Програм посвећен Дану ослобођења општине Бежанија - колевке данашњег, модерног Новог Београда. У програму су учествовали ученици - победници на литерарним конкурсима у оквиру пројекта "Култура сећања", потомци бежанијских илегалаца, извиђачи из одреда "Пантер". Милан Кајалић Кајгана - легендарни фудбалер, музичар и син славног оца-фудбалера који је погинуо у НОБ-у уз пригодно слово, улепшао је свечаност музиком. IN MEMORIAM Радомир Раде Богдановић (1933 - 2021)
Дубоко нас је потресла вест о одласку нашег драгог друга, колеге и пријатеља Радомира Радета Богдановића, који је преминуо 17. октобра 2021. године од последица инфекције KОВИД - 19. Плодоносан радни век провео је на различитим одговорним дужностима у Републици Србији и СР Југославији. Био је заменик Републичког секретара за међународне односе Србије а потом и помоћник савезног министра за иностране послове СРЈ. Као дипломата службовао је у више дипломатско - конзуларних представништава, као отправник послова у амбасади СРЈ у Тирани, а затим и као амбасадор у Либији од 1998. до 2001. године. Председавао је Комисијом за разграничење са северном Македонијом. Дао је велики допринос оснивању и раду Београдског форума за свет равноправних и својим несебичним залагањем допринео је његовој афирмацији. Сахрана ће бити одржана у среду 20. октобра у 13:15 часова на београдском гробљу Лешће. Београдски форум за свет равноправних Живадин Јовановић - Изјава за ТВ Курир
На питање новинара ТВ Курира чега се Приштина највише боји, Живадин Јовановић је одговорио да се Приштина највише боји што је већина човечанства опредељена за поштовање принципа суверенитета и територијалног интегритета, а против сепаратизма. То је дошло до изражаја и на Самиту Несврстаних земаља у Београду, поводом 60-те годишњице од оснивања покрета. 60 година од Београдске конференције несврстаних
Живадин Јовановић председник Беофорума, текст за "Печат" (01.10.2021 и 08.10.2021)
Преминуо је члан Београдског форума - Тома Бушетић (1954-2021)
Дубоко смо потрешени прераним одласком нашег друга, пријатеља и друштвено-политичког радника, политиколога, Томе Бушетића. Памтићемо га по његовој преданости националним и државним интересима Србије и српског народа, слободарским идејама и циљевима социјалне правде, као и према његовом хуманом односу према другим људима и безграничној спремности да буде од помоћи. Остаће трајна инспирација младим људима. Београдски форум за свет равноправних ДР ЉИЉАНА ВЕРЕНР НОВА ПРЕДСЕДНИЦА ФОНДА ДИЈАСПОРЕ
У Дому Војске Србије у Београду, одржана је 25. септембра изборна Скупштина „Фонда дијаспора за матицу“ на којој је за председнцу Управног одбора изабрана Др Љиљана Вернер, доктор мед. из Хановера, Немачка. Досадашњи председник Др Инж. Милоје Милићевић из Берлина, који је био председник ове хуманитарне организације од њеног оснивања 1999. године, на личну молбу разрешен је ове функције из здравствених разлога. Др Милићевић је изабран за почасног председника и предложен за одликовање за изузетан допринос хуманитарној помоћи дијаспоре матици. Др Милићевић је дипломирани инжењер машинства и електротехнике, предавач на Универзитету у Берлину и аутор више значајних патената у области кибернетике. За новог председник Надзорног одбора изабран је економиста и банкарски стручњак Слободан Аћимовић из Београда. У поднетом Извештаја о раду истиче се да је Фонд издвојио 110 000 евра помоћи за борбу протви епидемије covid 19 која је реализована у сарадњи са Министарство здравља и Фондом за здравствено осигурање. Истакнуто је да Фонд пуних седам година сваког месеца издваја по хиљаду евра за намирнице за Народне кухиње на Косову и Метохији, да помаже удружења која се баве заштитом здравља деце са церебралном парализом, да се хуманитарна помоћ реализује у сарадњи са органима локалне самоуправе и другим сличним хуманитарним организацијама. Планом рада који је представљен делегатима из Немачке, Швајцарске, Холадније, Канаде и других делова света, предвиђено је ширење активности на прикупљању прилога и донација, како би се у условима смањеног прилива од камата на орочена средства, омогућило одржање и ширења хуманитарног рада. Приоритети ће бити решавање најтежих хуманитарних случајева избегличких и породица расељених лица, сиромашних са троје или више малолетне деце, настављање редовне помоћи у храни Народним кухињама на Косову и Метохији. Поновљене су иницијативе за оснивање Српског дома у Београду; Библиотеке дијаспоре; подизање споменика Српским жртвама геноцида у 20. веку попут сличних у Израелу, Јерменији и другим земљама; штампање пригодне књиге о Србији и српском народу за младе у дијаспори. У Београду, 25. септембра 2021. БОРИСАВ БОРА ЈОВИЋ – ИНТЕРЕСИ ДРЖАВЕ И НАЦИЈЕ НА ПРВОМ МЕСТУ
Опроштајна реч на свечаној комеморацији у Скупштини Града Београда, Живадин Јовановић Поштовани чланови породице и родбино Борисава Јовића, Ретки су државници са тако богатим радним веком као што је то радни век Борисава Боре Јовића. У тешком и турбулентном времену препуном изазова без преседана, вршио је одговорне и најодговорније дужности у Србији и Југославији. Радио је на стратешким реформама друштвено-економског система федерације да би, на крају, био сведок њеног разбијања, саботаже напора за мирно решење, грађанских ратова и етничког чишћења српског народа из њихових вековних завичаја. Руководио је највишим државним институцијама и СПС-ом као најснажнијом политичком странком у Србији. Био је југословенски амбасадор у Италији, једној од најразвијенијих земаља Европе и света. Као члан, потпредседник и председник Председништва СФРЈ залагао се за договор и очување Југославије у којој ће Србија бити равнопрвна са другим чланицама. Себи и другима постављао је питање – „како да се држава реформише а да се очувају интереси српског народа“. Предвиђао је да је разарање СФРЈ – само етапа у разарању Србије и српске нације и стављање раскомаданог простора Балкана под пуну страну доминацију. Његова оцена да је „о разбијању Југославије одлучено изван њених граница, и да је оно било резултат свесне политике растурања и обесправљивања српског народа“ – постаје незаобилазно полазиште сваке озбиљне анализе узрока, последица и одговорности за разбијање Југославије. На амбасадорској дужности у Риму био је од 1975. до 1979. Управо у то време завршени су и потписани Осимски споразуми. Дао је велики допринос њиховом остваривању у политичким и привредним односима, као и у заштити права припадника словеначке и хрватске националне мањине у Италији. Споразуми су били снажан импулс за унапређење укупних односа што је амбасадор Борисав Јовић зналачки усдмерио на развој привредне сарадње, заједничка улагања и трансфер модерних технологија. Аутомобилски гигант «Црвена застава», Крагујевац, је у том периоду израстао у снажан ослонац кооперације и индустријализације у Србији и СФРЈ, а истовремено у европски пример највиших облика сарадње земаља различитих система. Своју одговорност државника, али и врсног српског интелектуалца, потврдио је и богатом списатељском оставштином од више књига мемоарског карактера, огромним бројем анализа, огледа, чланака и интервјуа датих домаћим, европским и светским медијима. Све то представља изузетно богату и незаобилазну баштину чија вредност и значај расту. Она ће помоћи историчарима да на миру, објективно сагледају догађаје, мотиве и улоге свих важнијих чинилаца и личности у догађајима у једном од најтурбулентнијих периода наше новије историје. Борисава Јовића памтићемо као истинског српског државника и политичара коме су Србија, морал и истина увек били на првом месту, као непоколебљивог левичара, успешног дипломату, плодног и храброг српског интелектуалца. Нека је слава и хвала Борисаву Јовићу. Како је започеo рат у Босни
Дзон Бисет бивши канадски амбасадору у Југославији који тврди да је једина одговорна страна за рат у Босни- САД Армин-Паул Хампел- Шта је Немачка урадила на Косову
Армин-Паул Хампер, шеф спољнополитичког одбора Алтернативе за Немачку (АфД) у Бундестагу, већ неколико година представља глас другачији од званичног става Берлина, кад је у питању Косово. Слом демократске држеве - Вили Вимер
Ми јасно препознајемо све оно што данас утиче на дешавања у Авганистану Познато нам је још од 2013. и 2014. године када је влада канцеларке, госпође др. Меркел, у тој мери скресала финансијску помоћ људима у избегличким логорима Блиског Истока да би они, да нису потражили спас у избеглиштву, дословно умирали од глади. И то у избеглиштву у оне државе које су стале уз неке друге у чијем интересу је потпаљен грађански рат у Сирији. Немачка телевизија АРД је 30. августа 2021. у једном веома добром документованом филму о фаталном периоду владавне госпође др. Меркел дала реч онима који септембра 2015. сасвим отворено нису испуњавали своје уставне обавезе приликом јуриша на немачке границе. Онима који нису заштитили немачке границе! Наравно, грађани постају тога свесни, а “врло“ свесни када прозру сличне догађаје Механизми у Авганистану одговарају ономе што се на Блиском Истоку одвијало пре скоре десет година у случају прве операције „разорне хуманости“ чланица НАТО. Исти механизми сада погађају Авганистан. На првом месту су од стране САД и међународних финансијских организација блокиране оскудене резерве авганистанске државе. Авганистан не карактерише само преузимање власти од стране Талибана, сасвим очигледно договорено тајним уговорима са САД. Авганистан условљава и суша библијских размера, а глад која се већ назире десетковаће становништво. Људима у Рамштајну је према једном немачко-америчком договору у року од 10 дана уприличено путовање око света . Када господа Мас и Блинкен буду посетили Рамштајн требало би их приупитати колико ће се тај пут развлачити и који изговор ће пасти на памет САД ако потпуно одустану од тог светског путешествија. У случају да се неко усуди да у овом контексту укаже на државноправни поредак немачке државе и да захтева да се она придржава права, „трупе денунцијаната“, у савезништву са великим бројем медија, које финансира држава, изопштиће га из друштва. *** 1 „Коалиција вољних“ (Coalition of the willing) Након одбијања усвајања резолуције у Савету безбедности УН којом би се међународноправно потврдила одлука о интервенцији против тероризма, Џорџ В. Буш је 2003. на конференцији за штампу у Белој кући објавио да су САД формирале међународну коалицију од 49 држава која је је наводно била израз воље једне милијарде и двеста четрдесет милиона лјуди. Временом се коалиција осипала и на крају су активне у Авганистану биле само САД и Велика Британија а осим њих симболично је било присутно још 18 држава са једним или два три војника. Меркелова или пораз у Немачкој - Вили Вимер
Ускоро ће савезна канцеларка, која нажалост, још увек заузима своју положај, пред немачком Бундестагом да поднесе извештај своје владе. 25. августа госпођа Меркел ће се у Бундестагу обратити онима који су аминовали сваки корак савезне владе који је у Афганистану довео до великог пораза моралне, војне и свеукупне државне димензије немачке политике од када постоји Савезна Република Немачка. Савезна канцеларка је 25. 8.2021. поднела извештај владе о Афганистану и дешабањима у Кабулу, прим. прев.) (Немачки кацелари, од Конрада Аденауера, Хелмута Шмита до Хелмута Кола, Савезној Републици су изградили такав њен положај како би добила шансу да омогући државно јединство немачког народа и да постане поштована чланица светске заједнице. Сада савезна канцеларка госпођа Ангела Меркел покушава да свој политички неуспех претвори у неуспех Немачке и свих нас. То је почело тиме што се у демократско биће државе за сваки понос усађивала идеја да се уместо продужетка основног и већ доказаног поретка испроба „тржишно орјентисана демократија“ . Уздуж и попреко земље представници владе и савезна канцеларка лично су говорили о томе да „нам се 1915. више не сме поновити“. Исто мишљење заступао је и председник владе Баварске Зедер. Тада је савезна канцеларка отворила границе и више од два милион људи је ушло у нашу земљу. Људи чије су предуслове за живот, пре свега у Сирији, претходно уништили наши савезници. Ми смо двадесет година на различите начине саучествовали у вођењу америчког рата у Афганистану, почев од масовног злочина у Шебергану, преко коришћења трговине хероином и улагања зараде од ње у градјевински бум у Кабулу и другим местима, па све до људске политичке катастрофе на аерудрому у Кабулу. Након рата су се совјетске војне снаге после многих пораза, са заставама које су се вијориле на њиховим тенковима, повукле у своју домовину преко моста у Термезу. Господја Ворд са ЦЦН-а ие 20. августа 2021. известила да преко дванаест часова ниједан авион ниие полетео са аеродрома у Кабулу како би у њему путници одлетели у сигурну зону, иако се десет хиљада људи на аеродрому надало да ће бити спасено. Амерички председник Џо Бајден је ово јасно рекао у свом првом говору поводом страшних слика из Кабула. Није реч у успостављању мира у Афганистану или у свим оним државама или регионима које су САД гурнуле у безнађе. Реч је о отвореној „коначној борби“ против Русије у Кине у коју треба да се упрегну наши потенцијали који су им потребни. При томе смеју да се користе она средства која су се, преко америчких владиних служби у Немачкој и другде, користила приликом америчке подршке пораженог Адолфа Хитлера. (У питању је Хитлеров поаз 1922 - 23. Амерички војни аташе из Берлина посетио је Хитлера у Минхену, подршсвши га после и финансијски, представљајући га утицајним личностима и отварајући му канале финансијске помоћи у утицајним круговима у СД. Тиме су га чланови америчких институција сачували од безначајности тако д је могао на миру да развије својантисовјетски и антисемитску линију. Руски историчар Стариков је поставио питање ко је Хитлера гурнуо противнСтаљина. Прим. прев.) Под председником Трампом свет је доживео предах захваљујући његовом геслу „У моје време ниједан нови амерички рат!“ Председник Бајден поново бира циљеве. Он има најбоља искуства како се може водити „рат против терора“ када се сами терористи наведу на прави траг. Познате су озлоглашене речи некадашње америчке зааменице министра спољних послова, господје Робин Рафаел, која је о талибанима говорила као о „нашим момцима“ и о „ Афганистанцима које можемо да унајмимо али не и да купимо“. Приликом посете немачке савезне канцеларке Москви 20. августа 2021. могло је дословно да се у ваздуху додирне о чему се ту доиста ради. Руски председник Путин је сваког дана у години имао прилику да чује како САД се спремају да нападну Русију и да само чекају да се појави најбољи повод. Како је он могао да доживи савезну канцеларку у контексту јасне приче о зависностима у НАТО, ЕУ под америчком контролом коју је господја Тереза Меј константовала у Лондону? Хелмут Кол је самостално направио „план у десет тачака“ који је водио ка поновном уједињењу Немачке и без информисања других док га није објавио. (Реч је о Коловом плану у десет тачака иу новембра 1989 који је у договору са Горбачовим из јула 1989 постао основа поновног уједињења Немачке. Пре објављивање план није договорен ни са Вашингтоном, ни Лондоном нити Паризом. Прим.прев.) Превод Бранкица Јовановић Саопштење Беофорума
Легенда грчке и светске музике, и осведочени пријатељ Србије и нашег народа, Микис Теодоракис, преминуо је 2. септембра. Тим поводом, Београдски форум за свет равноправних упутио је телеграме саучешћа његовој породици, грчком Министарству за културу и спорт и Светском савету за мир. Са НАТО-м јуримо у пропаст - Вили Вимер
Опет су људе превели жедне преко воде! Опет их варају они који владају и владе да ће се суочити са кобним војним ратним ангажовањем Бундесвера, НАТО и Медјународне коалиције под вођством САД у Авганистану и да ће из тога извући консеквенце. Ова најава је за сваку осуду и доприноси подели намачког друштва преко оне мере за коју кобна влада Ангеле Меркел може да сноси одговорност. Зашто? Зато што су од прве секунде све чињенице биле на столу, штавше биле су јавне. Ниједна резолуција Уједињених нација и Савета безбедности Уједињених нација није никада дозволила ни једној држави да оружано нападне Авганистан и изврши инвазију на ту државу. Иако су текстови Уједињених нација били јавни, немачка савезна влада, у савезништву са НАТО и америчком силом на челу, износи потпуно супротне тврдње. Они који владају имали су поверење у саучесничку подршку медија чији је циљ била контрола јавног мњења. Зашто је ово важно? Зато што образац непријатељских поступака према демократији наше владе може да буде поново активиран у припреми следећих ратова. Тако је немачко Министарство одбране непријатељску пловидбу немачке фрегате „Баварска“, усмерену против Кине, коментарисало речима да „ми морамо да бранимо међународни поредак који почива на правилима.“ А како то чинимо? Пре инвазије на Авганиста немачка савезна влада је, у саучесништву са НАТО, 1999. ратом против Савезне Републике Југославије разнела једно достигнуће из времена након Другог светског рата - Повељу Уједињених нација. Отада се НАТО поново креће на равни права од 1. септембра 1939., од немачког рата против Пољске. И не само то! Кршење устава које је ишло уз овај рат искоришћено је на унутарполитичком плану тако што су владајуће снаге гурнује у буђав политички запећак све оне који су веровали да су одбраном устава, а тиме и забране немачког учешћа у агресивним ратовима, имали неоспориво право. Овај став који у себи носи поделе примењује се и на друга подручја. Онај ко се бори за медјународни поредак, који почива на придржавању правила, мора да се врати Повељи Уједињених Нација без икаквог изговора типа „ако и али“ , чак и када ово као нужну консеквенцу, за собом повлачи крај НАТО у садшњој форми. Рат против Авганистана је временом више него јасно откривао политичко лицемерје НАТО. Ако већ ниједна резолуција Уједињених нација није дозвољавала рат по правилима УН, онда је проглашавање обавезе подршке у складу са оснивачким НАТО уговором било од самог почетка непрекидна принсила Сједњених Држава на партнере НАТО и алијансе. Ни једног тренутка није долазило ништа друго у обзир до учествовања у америчком рату, а да никада није покренут механизам његовог усклађивања са Повељом Уједињених нација.Ово нема никакве везе са медјународним правом већ је у питању сваког презрења достојна покорност у складу са стварним односима моћи. И то треба да се сада преиспитује? И то од стране трансатланских структура у влади, политици и медијима који су у прошлости дотукли сваког ко се залагао за медјународно право против америчког права песнице? Отада се глобусом вуче крвави траг рата НАТО, без ослонца у изворномм НАТО уговору и у уништеном поретку „базираном на правилима“ у форми међународног права и у Повељи Уједињаних нација. Вили Вимер, 28. Аугуст 2021.
РУСИЈА И КИНА ЛИДЕРИ ВИШЕПОЛАРНОГ ПОРЕТКА
Живадин Јовановић Дуже од две деценије лидери САД на речима признају да више нису у стању сами одлучују о важним међународним проблемима и да је дошло време кад у томе морају сарађивати са другим земљама. У пракси, међутим, тешко се мире са том истином а не ретко се понашају као да би биле спремне да своју „изузетност“, „ексклузивитет“ намћу и одржавју и оружаном силом, укључујући чак и нуклеарну. Кад се теза идеолога „најбољег“ и „најкомплетнијег“ (америчког) империјализма, односно, „краја историје“, показала као илузија, на сцену су ступили они који би да зауставе, или бар закоче историју. А то је још већа илузија. То показује колико је тешко одрицање од привилегија стечених у давно прошллом времену, али и колико је опасно веровање да се оне могу очувати силом у условима битно измењених односа моћи. Привреда САД је 1960. учествовала са 40% у стварању светског производа, данас учествује са 25%. Кина је избила на прво место у светској трговини и у доприносу расту глобалне економије. Сигурно држи место друге најмоћније економије света са реалним календаром да да преузме челну позицију. Потисла је САД са позиције провог трговинског партнера ЕУ. И поред противљења САД, ЕУ је са Кином потписала стратешки важан споразум о међусобним улагањима који потврђује обострани интерес на дугорочно партнерство. Америчко кашњење и дужа интровертност у реаговању на пандемију Ковид 19, за разлику од кинеске отворености и солидарности у пружању свеобухватне помоћи другим земљама, за многе је покзатељ далекосежних промена на светској сцени. Америчко-кинески дијалог на високом нивоу марта ове године у Енкориџу, на Аљасци, показали су да се односи са Кином не могуг градити са позиција силе, или ароганције, да Кина одлучно одбија свако мешае у унутрашње послове нити мешање у унутрашње послове (Хонконг, Ујгури ). Према Упутству за стратегију националне безбедности које цитира амерички часопис „Инострани послови“ у броју за јули/август 2021, Кина је „једини фактор потенцијално способан да комбиновањем сопствене економске, дипломатске, војне и технолошке моћи буде уверљив изазов стабилном и отвореном међународном систему“. Имајући у виду историју међународних односа после пада Берлинског зида, стратегију „ширења на Исток“, америчку праксу арбитрарног кршења међународног права, војних интервенција без одобрења СБ УН, „обојених револуција“, једностраног иступања из међународних уговора, може се, без већег ризика, закључити да под „стабилним и отвореним међународним системом“ САД подразумевају систем униполарног пореткаи хијерархијске односе у коме доминирају интереси САД. Кина и Русија то не прихватају и зато су постале мотори новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима суверене равноправности, немешања и поштовања узајамних интерса. Као стратешки партнери оне све интензивније координирају своје напоре, како билатерално, тако и у оквиру Шангајске организације за сарадњу, БРИКС-а, Нове развојне банке и, нарвно, у оквиру ОУН.целог истема где наилазе на све ширу и делотворније подршку других чланица светске организације. Промене су видљиве и у Европи. Ангела Меркел је крунисала своју политичку каријеру вешто нудећи формулу за завршавање гасовода Северни ток 2 коју Бајден није био у стању да доведе у питање: да САД одустану од претњи санкцијама и опструкцијама а да Немачка за узврат преузме обавезу да својим инвестицијама осигура транзитни карактер Украјине и да не допусти коришћење руског гаса за угрожавање енергетњке безбедности Европе. Све и ако би Немачка, заиста, била у стању да испуни обећања, каква је то компензација Ваишнгтону за губитак европског тржишта за амерички течни гас? О кредибилитету, да се и не гповори. Ових дана, међутим, Русија и Кина су се појавиле као иницијатори (коспонсори) резолуције СБ УН противећи се кршењу принципа и процедуре избора новог Високог представника за БиХ Немца Кристијна Шмита и тражећи укидање те привремене институције која траје, ево, већ пуних 27 . Иако резолуција није усвојена, руско-кинеска иницијатива је скренула пажњу јавности јер по много чему, представља нови феномен како у међусобним односима тако и глобалним односима, најаву шире и опертивније координације у спољно-политичким активностима. Кина је изашла из своје досадаѕшње праксе и на велика врта ушла у активности на решавању проблема на Балкану. То је својеврсна опомена другима, а пре свега САД-у, да Кина не пјризнаје никакве монополе нити сфере утицаја, да има своје интересе на Балкану које не намерава да напусти и да одбија оптужбе за наводно ширење „малигног утицаја“, „дужничког ропства“ и слично. То је јасна најава да ће Кина и Русија на сличан начин активно наступати и у другим ситуацијама и регионима где имају исте или сличне интересе. Русија и Кина су суседи и стратешки партнери са много важних заједничких интереса. Пре свега, као велике земље растуће снаге имају заједнички интерес за очување мира и безбедности у свету јер то виде као предуслов за пуно активирање огромних људских, научних, економских и природних потенцијала. Њихова економска сарадња само у енергетском ссектору обухвата пројекте вредне 400 милијарди долара. Зједнички сарађују на јачању и институционализацији мултиполарног светског поретка заснованог на мултиполаризму, поштовању Уједињених нација и међународног прва уопште. Посебно се залажу за поштовање принципа суверене равноправности свих земаља и народа, принципа суверенитета и територијалног интегрита и немеша у унутрашње послове под било каквим изговорима, најмање под велом наводне борбе за људска права или демократију. Усагласиле су се и о комплементарноти иницијативе Појаса и пута, на једној, и Евро-азијске уније, на другој страни. Интензивирању координације активности Русије и Кине на глобалном плану знатно доприноси и конфронтациона стратегија САД која се све отвореније служи методама из периода хлдног рата: економско изнуривање супарника лансирањем нове трке у наоружању, санкције и покушаји успостављања нових зидова и подела, подстицање унутрашњег незадовољства, непоштовање међународно-прравних обавеза, одржавање напетости и дисциплиновање савезника. Кад нису успеле да Кину придобију против Русије, ни Путина против Сија, САД на све начине покушавају да их контролишу, ограниче и отежају њихов напредак. Такву стратегију разоткривају и демонстрације војне моћи током масовних вишемесечних војних вежбе САД/НАТО „Бранилац Европе 21“, на границама Русије и „Бранилац Индо-Пацифика 21“, на грљницама Кине. Србија је стратешки партер и Русије и Кине. Са Русијом још од 2000.има бесцаринску трговину, а од недавно и са другим ЗНД. Захваљујући стратешком партнерствуса Русијом, Србија је осигурала дугорочну енергетску безбедност, модернизовала и о јачала своје одбрамбене снаге, модернизује саобраћајну инфраструктуру, обезбеђује дугорочни пласман пољоривредних производа. Свеобухватно стратешко партнерство са Кином омогућило је Србији да реши неке од горућих привредних проблема, да обезбеди преко-потребне инветиције у енергетици, путној и железничкој инфраструктури, да покрене научно-индустријске паркове. Србија је постала један од важних партнера у реализацији Инциијативе Појаса и пута формата сарадње „1 плус 17“. Кроз сарадњу са Русијом и Кином Србија је значајно унапредила свој здравствени систем, основала читву мрежу модерних научно-истраживачких и дијагностичких центара, укључујући и две фабрике вакцина. Дубока је и дуготрајна традиција пријатељства, међусобног поштовања и поверења између Србије и Русије, односно Србије и Кине. То су наши блиски и поуздани партнери са којима смо били и остали савезници, који су нас подржавали увек када су могли, који нас никада нису бомбардовали и који се не мешају у наше унутрашње послове као ни Србија у њихове. Обе се, баш као и Србија, данас боре за мир и напррдак, за поштовање УН и међународног права, за демократске међународне односе засноване на равнооравности и немешању. У свим међународним форумима Русија и Кина настављају да пружају најснажнију могућ подршку суверениту и територијалном интегритету Србије заступајући експлицитано став да је праведно и одрживо решење за покрајину Косово и Метохију могуће једино на основу и у оквиру резолуције СБ УН 1244. Оне су јасно против сваког притиска, покушаја наметања решења на штету Србије, условљавања или постављања вештачких рокова. Њихова недавна иницијатива у Савету безбедности против покушаја незаконитог наметања Високог представника за БиХ, уверава нас да ће се ове две глобалне силе једнако принципијелно постављати увек када је реч о заштити легитимних интереса Србије и српског народа, у првом реду када је реч о заштити суверенитета и тѕериторијалног интегритета Србије. Зато Србија, остајући отворена за унапређење сарадње са земљама Запада, треба још одлучније даље да унапређује свестрану, обострано корисну сарадњу и свеобухватно стратешко партнерство са Русијом и Кином одбијајући све инсинуације типа – „чувајте се малигног утицаја“. Разочаравајући потези Атине према Приштини
Разочаран сам најновијим корацима Атине у односима са Приштином јер представљају одступање од раније недвосмислене подршке суверенитету и територијалном интегритету Србије и нису у складу са дугом традицијом пријатељства и узајамног поштовања између Србије и Грчке - рекао је Живадин Јовановић бивши министар за иностране послове Југославије и садашњи пртедседник Београдског форума за свет равноправних. Најнови непринципијелни потези Атине, у односу на Косово и Метохију су разочаравајући, а нарочито натегнута и неуверљива образложења. Све то наноси штету Србији, а тешко може бити корисно за било кога осим за сепаратистичке тенденције на Балкану и широм Европе. Верујем да се потези Атине могу вратити као бумеранг од којег ће штету имати Балкан, укључујући и Грчку – додао је Јовановић. Он је рекао да је илузорно да било ко Србију третира као монету за поткусуривање у односима са САД-ом, НАТО-м или Турском. Јовановић је изразио дубоко уверење да ће Србија са још већом енергијом и постојаношћу наставити своју принципјелну политику заштите суверенитета и територијалног интегритета и мирног решавања питања Косова и Метохије на основу Повење УН, Завршног документа ОЕБС-а и у оквирима Резолуције СБ УН 1244 и да ће на тај начин даље проширивати и јачати подршку пријатељских земаља Европе и света. Живадин Јовановић Председник Телеграм породици Вељка Ћурчића
Поштована породицо Ћурчић,
Међу члановима и пријатељима Београдског форума Вељко ће остати упамћен као човек велике енергије, вредних иницијатива и преданог активизма. И када је прогањан и непараведно оптуживан остао је привржен идеалима правде, слободе и људског достојанства. Остаће упамћен као дипломата и амбасадор Југославије (Србије), који је на најбољи начин бранио националне, државне интересе своје земље и народа. Нека је вечна слава нашем другу Вељку Ћурчићу. Београдски форум за свет равноправних Мере против Белорусије
Парадоксалне су, неразумне и неприхватљиве било какве мере Владе Србије према Белорусији под притиском ЕУ, или било ког другог иностраног фактора. Белорусија је братска, пријатељска и савезничка земља, која је увек била и остала на страни Србије и српског народа, пружајући им несебичну подршку и помоћ. Србија није чланица ЕУ и није у обавези да следи њене једностране, неправне и штетне одлуке,поготово што им је циљ јачање конфронтације и дестабилизација пријатељске земље. Народи две земље су браћа по оружју, највеће жртве нацизма и фашизма и победници над силама осовине, а данас се боре за мир, поштовање међународног права и партнерство, без мешања у унутрашње односе. Белорусија је 1999. осудила агресију НАТО, данас постојано поџава суверенитет и територијални интегритет Србије. С друге стране, већина чланица ЕУ је пре 22 године учествовала у илегалној и злочиначкој агресији, признала једнострану сецесију Пришине и врши притисак да Србија призна НАТО/ЕУ криминалну творевину, као још једну албанску државу. Уместо да одлучно захтева да чланице ЕУ у интерсу мира, одрживог решења и владавине права у међународним односима, повуку противправно признање, испоштују рез. СБ 2244, и плате ратну штету, Влада Србије прихвта мере ЕУ према земљи од које добија принципијелну и пријатељску подршку за заштиту својих легитимних интереса. Овакво очигледно подлегање притисцима са стране је опасан и штетан показатељ, који се не може оправдати. Реалност и инерција
Амeричка стратегија глобалне доминације, укључујући птрма Европи и Балкану, не мења се са променама администрације у Вашингтону. И кад се буде мењала разлог за то неће бити промена домаћина у Белој кући, већ битно измењени односи моћи у свету. То је већ део нове реалности чије ефекте све теже прикрива инерција старих превазиђених односа. Тзв. Вашингтонски споразум, какогод се јавно тумачио, није економски колико геополитички, заоденут економско-финансијским велом. Он је део стратегије контроле Балкана у функцији ширења на Исток и појачавања глобалне конфронтације. САД су и у неким другим случајевима у прошлости нудиле економско-финансијске "пакете" и "бенефите" у замену за територије, али су резултати изостајали. Геополитила експанзије и доминације после пада Берлинског зида деградирала је паво, принципе, правду, морал и систем УН. Али, то не значи да Србија има боље путеве и аргументе за одбрану виталних државних и националних интереса од инсистирања да се поштују и примене принципи и обавезујуће правне одлуке СБ УН. Нема одлуке СБ УН које Србија није спровела. Зато Србија има право и обавезу да инсистира да се у потпуности испоштује и спроведе рез. СБ УН 1244. То је једини правни оквир за праведно, уравнотежено и одрживо решење. Они фактори који траже да се рез. 1244 заборави, укине, замени или да Србија одустане од ње, тешко да мисле добро Србији, Балкану или Европи. ЕУ, према саветодавној резолуцији Генералне скупштине УН (2010.), има овлашћење да олакша (фацилитате) ДИЈАЛОГ СТРАНА, разуме се, поштујући, притом, правно бавезујућу резолуцију СБ УН 1244, а не да намеће или фаворизује решење које против интереса Србије да би одговарало стратегији експанзије на Исток. Живадин Јовановић, председник Беофорума „Косово“ : топи се подршка сепаратизму
Током недавне посете председника РС Вучића Чешкој, Председник ове државе Земан се јавно извинио у своје и у име своје државе због незаконитог НАТО бомбардовања СРЈ 1999. г. јер је тада дао сагласност у име своје земље иако таква акција није била одобрена у СБ УН. Ово је први пут да се неки од највиших политичких и државних представника неке државе чланице НАТО и поврх тога и ЕУ јавно извинио Србији због незаконите агресије на нашу земљу и, колико год то био лични чин, како тврди чешки министар иностраних послова, ипак је то и акт државе Чешке јер њу према иностранству представља њен председник. Председник Земан, по сопственим речима, ни 1999. г. није подржавао агресију на СРЈ али је дао сагласност за њу јер је Чешка тада тек постала чланица НАТО (марта 1999.) а очекивао је да ће УН легализовати бомбардовање. Земан је истакао и да је Чешка погрешила и што је признала Косово као независну државу те да ће тражити преиспитиванње те одлуке. Као и у неким другим државама, нарочито оним које имају већинско Словенско становништво, политичка сцена је дубоко подељена око Србије и, нарочито око Косова и Метохије. Наиме, власти у тим државама углавном следе политику сврставања уз Западне силе, док велики део народа и јавности симпатише Србију и њену борбу за истину и правду. И у самој Чешкој постоји изражена подела по том питању. Влада испуњава захтеве и интересе Брисела и САД, подржава акције супротне интересима Србије, или им се не супротставља, док значајан део интелектуалаца и јавности отворено подржава Србију и њене ставове. Сетимо се само како је пре пар година у Прагу прошла бивши ДС САД Мадлен Олбрајт на промоцији своје књиге, па редовних великих окупљања и протеста широм Чешке са транспарентима „Косово је срце Србије“, документарних филмова који тешко оптужују привремене власти на Косову и Метохији и њихове спонзоре и приказују страдања Срба који су и даље тамо живе, скандирања на утакмицама да је Косово Србија и слично. Истовремено, изјава Милоша Земана се може протумачити и као одраз све веће и све видљивије пукотине у јединству западног блока по питању Косова и Метохије, односно преиспитивања односа са Србијом и сагледавања потребе поштовања и њених интереса. Многи међународни актери све више увиђају да је Западни блок све слабији, све разједињенији и покушавају да траже и да се изборе за неку сопствену политику и интересе, а не да слепо и безпоговорно подржавају интересе водећих држава у организацијама чији су чланови. Као и обично, најбоља понуда долази на крају па Србија само треба да сачека да се западни блок, који и даље подржава „независно Косово“, мада све слабије, још више уруши и ослаби како би се за Косово и Метохију могло наћи решење у складу са правом, правдом и историјом, односно у складу са резолуцијом 1244 СБ УН. То би било у интересу и Срба и Шиптара и свих других у покрајини, али и региона у целини. Повратак Косова и Метохије у правни, државни и политички састав Србије, не само де јуре већ и де факто, угрожава само терористе и криминалце на КиМ и оне у међународној заједници који су из тога извлачили корист, на штету свих поштених житеља Косова и Метохије и Србије. Београд, 20. 05. 2021. г. Раде Дробац Приказ књиге професора Мишела Чосудовског “Агресија САД и НАТО на југославију”
Професор Чосудовски је од првих дана агресије устао у осуду тог илегалног напада на нашу земљу и у својим ауторским текстовима анализирао њен карактер, мотиве, геополитичке циљеве и последице. 1. Већина текстова у књизи је написана у време агресије, или непосредно после ње и представљају једну врсту ретроспективне анализе онога што се дешавало на простору бивше Југославије осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Ради се о времену када су САД, по оцени аутора, почетком осамдесетих година, у сарадњи са својим западним савезницима, пре свега са Немачком, започеле своје активности на слабљењу, дестабилизацији и каснијем разбијању Југославије. Одлука о томе је, како истиче аутор, донета још у време Реганове администрације, која је разрађена у поверљивом документу из 1984. године, под називом „Политика САД према Југославији“, с којег је 1990. године скинута ознака тајности. Тај документ је био основа за предузимање одређених тајних обавештајних и субверзивних активности на простору бивше Југославије, а у складу са стратешким планом САД да у региону југоисточне Европе обезбеде своје трајно присуство и утицај. Ради се о процесу који се, како истиче аутор, одвијао у три фазе; прво, слабљењем националне економије, која је започета у раним осамдесетим годинама, са наметањем нео-либералних економских реформи: друго, тајном подршком етничким сукобима и оружаним побунама у Босни и Херцеговини, а касније на Косову и у Македонији: треће, агресијом НАТО пакта, отцепљењем и окупацијом Косова и Метохије. 2. У књизи је највећа пажња посвећена анализи агресије НАТО пакта, која је оцењена као најгрубље кршење међународног права, основних принципа Повеље УН, међународних конвенција и уговора. Иако је од стране НАТО-а представљена као „хуманитарна интервенција“, ради заштите етничких Албанаца на Косову, аутор истиче да је данас, са протеком времена, постало јасно да је рат против Југославије поведен искључиво у циљу остваривања раније дефинисаних стратешких интереса САД и НАТО-а у региону и да је наводни „масакр“ у Рачку била намештаљка у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије, који је, како је у књизи оцењено, „користио своју позицију искључиво за задовољење интереса Албанаца“. Утврђено је да су припреме за агресију вршене скоро две гопдине пре њеног почетка. То се, поред осталог, огледа у ангажовању САД и НАТО-а у прикривеној, а касније у отвореној подршци и помоћи у регрутовању, обуци и наоружавању припадника ОВК, а посебно, у предузимању мера за размештај НАТО трупа у Македонији (непосредно уз границу са Косовом) и Албанији. 3. Док је НАТО у почетку, како аутор истиче, порицао употребу оружја са осиромашеним уранијум, касније је то признао, али уз тврдњу да употребљено оружје „има занемарљиву радиоактивност“ и да је скоро безопасно за становништво. Ту оцену су прећутно прихватили УНЕП и Светска здравствена организација, што је у књизи оцењено као пример деградације система УН, који се ставио у функцију заштите НАТО- а и прикривања његових ратних злочина. 4. Након НАТО агресије, истиче аутор, у окупираном Косову је, под руководством ОВК, а под надзором НАТО и Мисије УН, извршен масовни ратни злочин над Србима, Ромима и другим неалбанцима. Констатовано је да су првенствено Срби били жртве великог масакра, насиља, физичке ликвидације и масовног етничког чишћења, а њихове куће и пословни простори конфисковани, опљачкани, или запаљени. 5. Анализирајући политичку ситуацију на Косову након агресије, аутор Констатује да су САД и њихови савезници, док су се на речима декларативно залагали за успостављање демократије и добру владавину, на Косову инсталирали паравојну власт ОВК, која је наставила везе са организованим криминалом. То је довело до потпуне криминализације јавних институција и успостављања на Косову оног што се зове „мафијашка држава“. Умешаност НАТО-а и њсгова подршка тој власти довела је до криминализације КФОР-а и апарата УН на Косову. 6. У прилог оцене да је агресија НАТО пакта на Југославију био амерички пројекат планиран више година унапред, спада, по оцени аутора, и изградња америчке војне базе Бодстил, на окупираном Косову.
Округли сто „АГРЕСИЈА НАТО НА СРЈ 1999. И НОВИ ХЛАДНИ РАТ“ Резолуција СБ УН 1244 минимум испод кога не сме да се иде
У Дому Војске Србије, 09. јуна 2021. одржан је округли сто на тему „АГРЕСИЈА НАТО НА СРЈ 1999. И НОВИ ХЛАДНИ РАТ“. Организатори скупа су Клуб адмирала и генерала Србије и Београдски форум за свет равноправних. На округлом столу је поред осталог речено да, ако је Резолуција 1244 СБ УН 1999. године док је земља била под бомбама НАТО представљао максимум могућег – Резолуција 1244 данас предстаља минимум испод кога не сме да се иде у дијалогу о решењу статуса КиМ. На скупу су говорили: Владика мохачки Исихије, др Момчило Вуксановић (председник Српског националног савјета ЦГ), Константин Затулин (посланик Државне думе Русије,који се онлајн јавио из Крима), проф. др Даница Грујичић, генерал Миломир Миладиновић (председник Клуба адмирала и генерала Србије), Никола Шаиновић, генерал Обрад Стевановић, проф. Слободан Рељић, др Небојша Вуковић (Институт за међународну политику и привреду), проф. Душан Пророковић (Институт за међународну политику и привреду), генерал Лука Кастратовић (председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије), Раде Дробац (потпредседник Београдског форума) и Живадин Јовановић (председник Београдског форума). Скупу су присуствовали и представници Амбасаде Русије и Амбасаде Палестине. Такође је речено да ничим не треба умањивати одговорност НАТО-а за људске жртве, разарања и за коришћење забрањеног оружја, као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе. Речено је да је то био нуклерни рат ниског интезитета. Изнесено је мишљење да се Нови хладни рат огледа у наметнутим поделама на алијансу демократских земаља и земаља које Запад назива „ауторитарним системима“. Нови хладни рат је довео до порасти неповерења и конфронтације на глобалном плану, трке у наоружању, економског рата санкцијама и ратно-хушкачке пропаганде. Таква ситуација неминовно рађа и непредвидиве инциденте и развоје. У том смислу је наведено да НАТО лансира масовне војне вежбе, највеће по обиму од краја Другог светског рата, попут Defender Euro 21 и Defender Indo-Pacific 21, које обухватају три континента истовремено - Европу, Африку и Азију. Чини се као да неко жели да постави челични обруч око Русије и Кине. Изражено је мишљење да Бриселски дијалог о Косову и Метохији има конструкциону грешку јер почива на фикцији о статусној неутралности ЕУ, односно Немачке. Зато су изостали резултати и изневерени интереси Србије. На округлом столу одато је признање председнику Чешке, Милошу Земану, који се извинио због учешћа Чешке у агресији НАТО и изражено је уверење да ће то пробудити савест лидера других земаља да следе Земанов пример. Ако не сада, то се у будућности мора десити зато што није само у интересу Балкана, него и у интересу Европе како би она почела да води аутономну политику. Признање је одато и судији Приске Матимба Ијамбе из Замбије на изводеном мишљењу на пресуду Хашког трибунала генералу Ратку Младићу.
Посета Форуму
Народни посланик др мед. Дарко Лакетић из Прокупља и проф. др Даница Грујичић, директорка Института за онкологију и радиологију КЦС, посетили су Београдски форум 09. јуна 2021. Том приликом др Лакетић је поклонио Форуму репродукцију ратне заставе Гвозденог пука из Првог светског рата. Живадин Јовановић - Емисија "Парабола" ТВ Мост
Гостовање председника Беофорума Живадина Јовановића ДОДИК У МОСКВИ
"Мишљења сам да је председника Републике Српске Милорада Додика одвела у Москву логика дијалога, деескалације, економског развоја, енергетске безбедности и очувања Дејтонског споразума. Верујем да ће слична логика, пре или касније, инспирисати и оне у Европи који ових дана критикују Додика." Живадин Јовановић Истина о Резолуцији 1244
Зоран Миливојевић за дневни лист Политика, 18. мај 2021. Због значаја КиМ за државни и национални интерес Републике Србије и чињенице да се покушаји решавања тог питања убрзава на штету управо тог инереса, неопходно је реаговати на текст „Мали речник пропагандних недоумица“ у „Политици“ од 15. маја уваженог есејисте господина Зорана Јанића. Питања која се у тексту тичу кредибилности медија, њиховог деловања, професионалности, учешћа у „превари грађана“ и др. остављам за оне на које се односе. Задржавам се само на тезама које оспоравају Резолуцију 1244, као документа од кључног значаја за статус КиМ, које уважени аутор браниу потребом непотпуних цитата и отвара питање опортуности повезивања на њега у одбрани права на КиМ. Прво, основ резолуције је мађународно право и правни поредак заснован на Повељи ОУН и приципима тог права. Отуда се и у основи документа потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона“ као базном принципу мађународног права, што у овом случају јасно подразумева важеће границе СРЈ, пуноправне чланице ОУН, са КиМ у њеном саставу. Овај принцип се понавља и у анексу1, а директно у диспозицији резолуције у тачкама 2,3,5, у домену права и обавеза СРЈ поводом резолуције. Како би се отклонила свака резерва ваља подсетити да је у међународноправном смислу Република Србија неспорно правни следбеник предходних држава у чијем саставу је била почев од Краљевине СХС па до ДЗ СЦГ на чему и почива њен актуелни међународни положај са одговарајућим правилима и обавезама као субјектима међународног права у пуном капацитету. Друго, Резолуцијом 1244 је успостављен међународни протекторат ОУН на КиМ који спроводе њена цивилна Унмик и војна Кфром мисија до коначног решења које није дефинисано, већ у тачки 1. резолуције назначено као „политичко решење..., засновано на општим принципа из анекса 1“, а у коме стоји да то треба да буде „политички процес ка постизању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову узимајући у потпуности у обзор споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и тертироијалног интегритета СРЈ и других земаља у региону“. Овај цитат и ставови су посебно важни због целине одредбе и међународноправног снова, јер делимични приступ господина Јанића у цитирању доводи у питање суштину резолуције и основ за позивање на њу око статуса КиМ због наглашавања „Рамбујеа“, што користе и неки други аналитичари ради оспоравња предоминантности Резолуције 1244 у међународноправном смислу. „Рамбује“ који није међународно верификован (није прихваћен) нити отуда део међународноправног поретка, део је напора запада да се реши КиМ у складу са његовим интересима, и у том смислу у Резолуцији 1244 наведен са политичким значењем, али уз јасно подвлачење принципа суверености и територијаног интегритета СРЈ у наставку одредбе који чини основ документа и међународноправног основа за решавање. Треће, око повратка снага СРЈ на КиМ резолуција је изричита у тачки 4. „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2.“ Примена и остваривање права је тема за себе која у овом случају не доводи у питање валидност одредби. Кумановски споразум је предходио Резолуцији 1244. Стога су њене одредбе међународноправно старије и правно важније у глобалном универзалном смислу. Четврто, Резолуција 1244 ја на снази са свим њеним одредбама и директно је надлежна за утврђивање коначног статуса КиМ. Само њена промена ставља ван снаге и сл. одговарајућом одлуком СБ ОУН, мења стастус КиМ и то није спорно за ОУН и сталне чланице СБ ОУН. Уосталом питање валидности Резолуције 1244 отворено је политички, а не правно, после самопроглашене независности „Косова“ 2008, подржане од кључних међународних фактора на западу. У овом контексту треба имати у виду да мишљење (не одлука) МСП-а с тим у вези потврђује значај принципа права на самоопредељење. Оно додуше слаби позицију Србије, али никако не доводи у питање доминантну правну снагу Резолуције 1244 које је у конкретном случају извор међународног права и основ за поступање у међународноправном поретку на тему статуса КиМ. На крају Резолуције СБ ОУН 1244 остаје неспорен и валидан међународноправни основ за питање статуса КиМ. Управо због тог се и инсистира на правно обавезујућем споразуму, као решњем заснованом на међународном праву и „међусобном признању“. Да је другачије одавно би престао ангажман и притисак да се такав сценарио реализује, а могућа решења, компромиси „нон-пејпери“ и сл. не би били уопште актуелни. Актуелност убрзано расте због посебних геостратешких интереса голбалног карактера и геополитичких ефеката у том циљу на нашим просторима. Стога и релативизација Резолуције 1244 добија на значају и актуелности као главни циљ у сламању отпора коначној потврди државности „Косова“ и верификације тога у ОУН. *Дипломата у пензији Прва промоција Зборника „Михаило Марковић: хуманиста, научник и друштвени радник“
У сали велике новобеоградске месне заједнице Центар (Блок 45), 08. маја 2021. пред бројном и пажљивом публиком одржана је прва промоција Зборника „Михаило Марковић: хуманиста, научник и друштвени радник“. О грандиозном научном и животном делу академика Михаила Марковића говорили су аутори прилога у Зборнику: проф. Др Зоран Аврамовић, Ранко Спалевић и уредник Марина Чолић. О Михаилу Марковићу као истакнутом левичару, социјалисти и човеку идеје, говорио је Александар Вулин, министар унутрашњих послова и председник Покрета социјалиста, који је изнео и занимљива лична сећања на академика. На промоцији су подржане иницијативе Беофорума да једна улица у Београду понесе име по познатом академику, да се постави спомен плоча на кући у којој је Михаило живео и стварао и да се постави његова биста у Академском парку у Београду. Несврстани се на јесен враћају у Београд
Изјава председника Београдског форума за свет равноправни, Живадина Јовановића, за дневни лист „Политика“, 03. 05. 2021.
Покрет несврстаних земаља ове године обележава шест деценија постојања, а Београд би тим поводом требало да опет буде домаћин једне конференције као што је то био у септембру 1961. године. План државног руководства Србије јесте да организује скуп у другој половини октобра, рачунајући да ће тада епидемијска ситуација у свету, а поготово у нашој земљи, бити знатно релаксиранија. Идеја је да то буде конференција на нивоу министара спољних послова, на које би били позвани представници 120 држава чланица Покрета несврстаних, као и оних које су, као и Србија, у статусу посматрача, а којих је 25 укупно. ... Бивши дипломата Живадин Јовановић, наводи да Србија треба да обележи овај велики јубилеј јер јој је то дужност као „родног места” Покрета несврстаних. Поред тога, истиче Јовановић за наш лист, Србија на тај начин опет може да афирмише Београд као место одакле се лансирају идеје за нови век, нови поредак, за мултиполарност, равноправност, за ближу сарадњу земаља с приближно истим интересима. Обележавању 60 година од оснивања несврстаних прикључио се и Институт за међународну политику и привреду, из кога је иначе потекла сама идеја о оснивању овог покрета, будући да је институт некада био везан за председника СФРЈ Јосипа Броза Тита. Директор института проф. др Бранислав Ђорђевић каже да је при крају рад на међународном зборнику на тему Покрета несврстаних у коме ће бити прилози више од 20 аутора из несврстаних земаља, биће организован скуп на којем ће учествовати амбасадори несврстаних земаља акредитованих у Београду, а припрема се и виртуелна изложба. „Институт има много грађе која се односи на Покрет несврстаних. То су књиге из земље и иностранства које су објављиване о Покрету несврстаних, од Београдске конференције па надаље”, каже Ђорђевић за „Политику”. И проф. Ђорђевић и бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић сматрају да би Србији било од користи да је пуноправни члан Покрета несврстаних. Признајући да је пристрасан као „заљубљеник” у Покрет несврстаних, Јовановић указује да је могућност организовања скупа поводом 60 година од оснивачке конференције – прилика и предност коју не би требало пропустити. „Тај покрет данас обједињава скоро две трећине држава чланица УН, неке од њих су растуће моћи и економије, а две су чланице БРИКСА – Индија и Јужна Африка. Кина је редовно посматрач у Покрету несврстаних. То је наслеђе позитивног карактера које много значи за афирмацију Србије на глобалном плану”, указује он и истиче да је битно да свих тих 120 земаља једино Србију, од свих бивших република СФРЈ, препознају као баштиника традиције несврстаних земаља. Од великог значаја за Србију је и то што је први од пет основних принципа несврстаних – поштовање суверенитета и територијалног интегритета свих земаља. „Мислим да много несврстаних земаља, па и других, имају проблеме са сепаратизмом, активним или притајеним. Србија може да добије велику подршку у својој борби за очување легитимних права над КиМ”, истиче Јовановић. Указује и да су данас међународни односи на прекретници, исто као почетком шездесетих. Подсећа на ондашњу доминантну поделу на тзв. слободни свет и свет иза „гвоздене завесе” и оцењује да су и данас сличне поделе и конфронтације у глобалним односима. Председник САД Џозеф Бајден данас говори о „алијанси демократија” (савезу демократских земаља), за разлику, ваљда, од ауторитарних система – првенствено Русије и Кине. „Србија мора да гледа унапред и да види да ће пре или касније бити суочена с питањем – јесте ли демократија или ауторитарни режим”, напомиње он. Између несврстаних свакако постоје и проблеми, понекад дође и до сукоба, додаје Јовановић, али у покрету који има две трећине држава света мора се претпоставити да није баш све идеално и да се не слажу у сваком питању. Али је у принципу то организација где има највише сагласности око суверенитета, територијалног интегритета, око равноправности, немешања у унутрашње послове, око слободе избора самосталног пута развоја. Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/478168/Nesvrstani-se-na-jesen-vracaju-u-Beograd ЗНАЧАЈ СРПСКО-РУСКОГ СТРАТЕШКОГ ПАРТНЕРСТВА
Реч на Међународној конференцији «Руско-српски односи: прошлост, садашњост и будућност», одржаној 29. априла 2021. године у Београду, у организацији Руско-балканског ценатра у Београду Даме и господо, 1. Особености стратешких односа Србије и Русије - дубоко међусобно поверење и пријатељство. Пријатељство се не проглашава по потреби, дуго се гради и чува. - равноправност, немешање у унутрашње послове и заједнички интереси. Обострана корист даје сарадњи одрживост а пријатељство чврстину. - приврженост - миру, слободи, разумевању. - у историјским прекретницама српски и руски народ су увек на истој, праведној, мирољубивој и човекољубивој страни, никад супротстављени једни другима; - српско-руско стратешко партнерство кристалисало се кроз историју и данас се заснива на подударности и сличности интереса и односа према суштинским, дугорочним вредностима и принципима као што су мир, слобода, независност, суверенитет и територијални интегритет. Подразумева се, да заједнмички тежимо савременом привредном развоју, инвестицијама, вишем животном стандарду. И једној и другој земљи у центру политике су интереси сваког грађанина. Визија бољег живота, људских права и демократије и људска права није редукована на политичка права и задовољавање елементарних потреба већ обухвата равноправност људи у најширем смислу, једнаку доступност квалитетном образовању, здравственој и социјалној заштити, култури, информисаности и многиме другим потребама. 2. Резултати - декларација о стратешком партнерству од 2013. године – представља снажан подстицај даљем развоју и учвршћивању традиционалног пријатељства и стратешких односа у новим условима. - политички односи, међусобно поверење, континуирани дијалог: узајамна подршка на мултиполарном плану, подршка Русије резолуцији СБ УН 1244, значај руског вето-а на оптужбу Србије од стране западних партнера у СБ УН за наводни геноцид - експанзија економске сарадње: висок ниво размене, обимне стратешке инвестиције у енергетици, инфраструктури, индустрији, производњи хране - велики домети сарадње у одбрани, безбедности, ванредним ситуацијама, здравству (поризводња вакцине), култури, науци, модерним технологијама 3. Нови услови - Нова технолошко-индустријска револуција - Историјска прекретница глобалног поретка од униполарности ка мултиполарности - Исторешеност мултинационалног неолибералног корпоративног система - Носиоци политике доминације, «изузетности», грубог мешања у унутрашње послове под изговором одбране људских права, «обојених револуција», оружаног интервенционизма, кршења међународних закона и улоге УН - стварају атмосферу напетости и конфронтације, оптужујући друге за ширење «малигног утицаја», «ревизионизам». Своје интересе и погледе настоје наметати другим земљама уценама, претњама и преварама. - покушаји наметања сврставања, дисциплиновања савезника стварањем нових «демократских алијанси» и проглашавање суверених, независних земаља, укључујући Русију, Кину и друге за «ауторитарне државе» и противнике - Најпре производња и стигматизација «непријатеља», потом следе «Браниоци 21» (Европе и Индо-Пацифика). - Оркестрирана антируска хистерија на Западу. Заоштравање глобалних односа, учесталост провокативних демонстрација силе, продубљивање неповерења, ратнохушкачка пропаганда, наметање економског исцрпљивања трком у наоружању, санкцијама, рестрикцијама у глобалној трговини (гас, 5-Г), милитаризација привреде, инфраструктуре (цивилно-војна) медија, листе фирми које нису за продају. - Србија је под све већим притисцима носилаца геополитике «ширења на Исток». Од ње се тражи признавањее илегално отетог Косова и Метохије и то по ужурбаној процедури. Чланство у ЕУ, инвестиције и донације користе се као алатке у стратегији окончања и легализације отимања Косова и Матохије што је кључна предпоставка НАТО-изације преосталих делова Балкана, односно, Србије и Босне и Херцеговионе; 4. Перспективе, изазови, одговори - Интензивирање свих видова билатералне и мултилатералне сарадње, политички и дипломатски дијалог, консултације. Већа ефикасност у реализацији постигнутих договора. - Четврта индустријска револуција – посебан изазов. Покренути научнике, стручњаке на заједничким пројектима - Приоритет и даље - инвестиције у енергетици. - Заједничка производња хране - Здравство, проширити и интензивирати сарадњу на дугорочној основи - Регионални приступ сарадњи - Координирати активности у спречавању ревизије историје - контакти народ-народ, тинк-танкова, размена студената, доктораната, младих - Сарадња у одбрани, безбедности, комуникацијама у новим условима - Косово и Метохија – резолуције СБ УН 1244 за Србију има трајну важност и карактер до њеног потпуног извршења. Она садржи компромис: најшира аутономија за Косово и Метохију, суверенитет и територијални интегритет за Србију. Мандат преговора и преговарача је да конкретизују и операционализују тај компромис. Једино решење на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244 гарантују одрживост договора, мир, безбедност и просперитет на Балкану и у Европи. Решење изван или мање од резолудије 1244 је супротно тим циљевима. Решење које би одговарало искључиво геополитичким интересима Запада (НАТО), односно, САД, ВБ и Немачкој није било могуће ни 1999. данас још мање. Резолуција СБ УН 1244 је минимум права и интереса Србије обезбеђен пре 22 године уз велике жртве, у изузетно тешким условима. Данас су услови сложени, али далеко мање тешки. Распоред снага на глобалном плану је повољнији. Међународни положај Србије је бољи. Зато се Србија тешко може обманути и понудама и обећањима «бољег живота», инвестиција, донација и чланства у «ексклузивним клубовима» навести да директно, или индиректно, призна незаконито, насилно отимање своје државне територије као законито, да прихвати чланство у УН, друге МО и међународни субјективитет илегалне творевине, да амнестира носиоце противправне, злочиначке агресије и терористе, да повреди људске жртве, и све људе који и данас пате од продужених последица агресије и тероризма. - Партнерство Србије и Русије је засновано на универзалним принципима међународног права, првенствено на Повељи ОУН и Завршног документа ОЕБСа (1975.). Промовишући и осигуравајући равноправност, легитимне интересе и права две земље, то партнерство никада није било усмерено против било које треће земље или ентитета, нити ће бити. Како историја сведочи, то партнерство је увек било ослонац миру, разумевању и равноправној сарадњи, тако је данас и тако остаје у будућности. Хвала на пажњи! Председник Беофорума Живадин Јовановић са амбасадором Русије Њ.Е. А.Б. Харченком и С.Н. Бабурином Преминуо је професор Уставног права Ратко Марковић
Преминуо је професор Уставног права на Правном факултету УБ, Ратко Марковић. Аутор је више књига Уставног права, студија и огледа. Био је уредник часописа Правни живот, коаутор и уредник је књиге „Критичка анализа Устава Србије“ (Устава Србије који је на снази). Дугогодишњи члан Београдског форума за свет равноправних и уредник и коаутор многих издања Форума. Обајвио је много чланака из области права у домаћим и страним стручним часописима, као и у српским медијима. Последњих година објављивао је ауторске прилоге у дневном листу „Политика“, „Вечерње новости“ и „Данас“, као и у недељнику „Печат“. Као професор и педагог био је високо цењен, како међу колегама, тако и међу студентима. Током свог плодоносног живота, био је судија Уставног суда, један од аутора закона о универзитету, оснивач Полицијске академије у Београду и потпредседник Владе Р. Србије и у том својству шеф српско-југословенске државне делегације у Рамбујеу. Београдски форум ће га памтит као као скромног, тихог, а великог српског интелектуалца, ствараоца и борца за социјалну равноправност. СОЛИДАРНОСТ СА ПРИЈАТЕЉСКОМ КУБОМ
Живадин Јовановић, Поводом шест деценија америчке блокаде Кубе Они који претендују да су изузетни носиоци демократије, владавине права, слободе и људских права, већ пуних шест деценија одржавају незконите и нехумане санкције и блокду Кубе само зато што кубански народ жели да живи у слбоди, независности и достојнству, што се бори за мир, равноправност и солидарност, што одлучно одбија свако страно мешање, доминацију и ароганцију са позиција силе. Упркос нецивилизацијским санкцијама, блокади и империјалистичкој пропаганди без преседана, кубански народ успешно развија своје друштво остварујући политику и принципе у чијем центру се налази човек и његове потребе у економији, образовању, здравству, науци и култури. Захваљујући великим достигнућима у унутрашњем развоју, као и политици мира, солидарности, равноправне сарадње и несврставања на међународном плану, Куба је постала светионик слободе, независности и достојанства за многе земље и народе у свету. Изражавамо пуну солидарност, пријатељство и дивљење према пријтељском народу Кубе. Придружујемо се захтеву огромне већине савременог човечанства да се незаконите, једностране и нехумане санкције и блокада Кубе од стране САД неодложно укину. Зашто Србија мора да усклади спољну политику са Бриселом
Изјава председника Беофорума, Живадина Јовановића - Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да је Србија мирољубива држава и она се у тој борби за мир, равноправну сарадњу и безбедност усаглашава са ЕУ. За „Политику” истиче да постоје озбиљне разлике у политици Србије и ЕУ. „Брисел је преко НАТО-а укључен у интервенционизам чиме се нарушава суверенитет држава. Ми не можемо да се сложимо са таквом политиком, јер смо у Европи једина жртва такве политике у модерној историји. Више од 20 земаља ЕУ је подржало једнострано отцепљење Косова и не може Србија да се сложи са таквом политиком. Ове земље су прекршиле документ из Хелсинкија и нанеле штету европском систему безбедности и сарадњи. ЕУ тражи од Србије да усклади своју политику према Русији и Кини и ту је Брисел жртва америчке стратегије, по којој ове две велике силе шире малигни утицај. То је бесмислено, јер Москва и Пекинг политику темеље на међународном праву и не мешају у нашу унутрашњу политику”, каже Живадин Јовановић. - „Подршка једностраном отцепљењу Косова и Метохије није ништа друго него политика разбијања земље. То су исте оне земље које су имале кључну улогу у растурању СФРЈ, које су преко Солане кумовале агресији на нашу земљу и које данас разбијају Србију. Морамо данас о томе отворено говорити, јер признавање независности такозваног Косова је геополитика разбијања Србије и српског националног корпуса. То што ми имамо развијене економске односе, што смо придружени чланови евроазијске уније, не можемо то да бацимо тек тако, јер економску корист имају грађани наше земље. Ми се нећемо и не можемо одрећи Русије и Кине, јер оне заступају наше виталне државне и националне интересе, не само под окриљем УН, већ и на међународном плану”, каже Јовановић. Наглашава да није реално да уводимо санкције Русији и да оптужујемо Кину, речником који слушамо из Вашингтона и Брисела који је непримерен. „Витални интерес Србије је сарадња са ЕУ и да постанемо чланица ове организације, али никада по цену одрицања КиМ и слободе одржавања и продубљивања стратешких односа са Русијом и Кином”, закључује Живадин Јовановић. Извор: www.politika.rs/ Аналитичари за КО: Грчка је под великим притисцима, али неће поклекнути и признати Косово
Некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић изјавио је за Косово онлајн" да ће Грчка задржати принципијалну позицију као традиционални савезник и блиски пријатељ Србије". "Грчка има снажну дипломатију и велико искуство у међународним односима. Нема сумње да су под великим притиском већ годинама, али добро знају да Резолуција СБ УН 1244 представља борбу против сепаратизма, што је опасност која не заобилази ни Грчку, поготово када се узму у обзир све најаве о прављењу "велике Албаније", која би између осталог обухватала и делове територије Грчке", Извор: www.kosovo-online.com НОВА КЊИГА - МИХАИЛО МАРКОВИЋ ХУМАНИСТА, НАУЧНИК, ДРУШТВЕНИ РАДНИК
У издању Београдског форума за свет равноправних изашла је књига посвећена хуманисти, научнику и друштвеном раднику – Михаилу Марковићу. Књига је настала на темељу излагања значајних аутора на Трибини одржаној у САНУ, фебруара 2020. године, посвећеној десетогодишњици смрти академика Михаила Марковића. Том приликом о стваралаштву, делу и свестраној личности академика Марковића говорили су: проф. др Петар Шкундрић, проф. др Славко Гордић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Миланко Говедарица и Живадин Јовановић. Књига је подстицај за садашње и будуће генерације, поштоваоце лика и дела Михаила Марковића, да чврсто приграбе и одлучно бране универзалне вредности слободе, правде и социјалне правде, отвореног и критичког мишљења. Књига је штампана двојезично, на српском и енглеском језику. Михаило Марковић је јединствена личност, не само српске науке, историје, културе, већ и доказани научни и интелектуални ауторитет, писац кључних филозофских дела 20. века. Ангажовани и борбени интелектуалац, неуморни друштвени и политички активиста, бриљјантан говорник и полемичар, Миахило је био човек високих моралних вредности. Ову књигу можете поручити на мејл Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или на број телефона 011-32-83-778. Цена књиге је 1000 динара (формат странице је Б5, бр. страница 153). Подршка Беофорума иницијативи за усвајање Декларације о генецоду НДХ над српским народом 1941-1945
Господин Ивица ДАЧИЋ Поштовани господине Председниче, Дозволите да Вас упознам да Беогадски Форум за свет равноправних даје пуну подршку иницијативи Удружења логораша логора Јасеновац, СУБНОР-а Србије и Удружења инвалида Србије да Народна скупштина Републике Србије, у што краћем року, усвоји Декларацију о геноциду НДХ над српским народом 1941-1945. У спровођењу своје стратегије да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити а трећину протерати, НДХ је успоставила систем и разрадила најмонструозније методе уништавања српског народа у периоду 1941 - 1945. Орагнизовано је принудно одвођење српског становништа у сабиралишта, пребацивање у систем логора за мучење и зверско убијање само зато што су Срби. У логору Јасеновац, једном од најозлоглашенијем губилишта у Европи 1941-1945, ликвидиран више од 700 000 Срба, Рома и Јевреја. У систем за ликвидацију биле су укључене и озлоглашене јаме на Велебиту, као што је Јадовно, у које су усташе бацале хиљаде живих људи. Жртве никада нису ексхуминране нити сахрањене у складу са цивилизацијским нормама. Систем НДХ логора смрти био је јединствен и по томе што је имао специјалне логоре за децу, као што је био логор на Пагу, у којима су деца убијана изгладњивањем и на друге начине. Етичко чишћење и геноцид над српским народом настављени су и током грађанског рата у Хрватској 1992 – 1995 о чему сведоче и агресивне војне акције под називом „Блесак“ и „Олуја“ спроведене од хравтских снага потпомогнутих од стране одређених земаља Запада. Декларација Народне Скупштине би уједно била снажна порука и позив да се спречи ревизија историје и умањивање одговорности за планирано, организовано, и систематско затирање српског народа, да се заустави растућа плима неоусташтва, неонацизма и неофашизма. КО ПОКУШАВА ДА ОДУСТАНЕ ОД РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244
Судећи по извештавању медија, прва посета нашег министра спољних послова Николе Селаковића Москви протекла је у знаку афирмације значајних достигнућа у сарадњи и обостране одлучности да се тренд јачања стратешких односа настави и у наредном периоду. Ово је тиим важније што су велики резултати остварени у периоду пандемије Цовид 19 и што је пред нама период опасних глобалних турбуленција и незабележених изазова. У богатим извештајима медија посебну пажњу наше јавности привукла је опаска руског министра спољних послова Сергеја Лаврова који је, говорећи о питању будућег статуса Косова и Метохије, изјавио да "у покушајима одустајања од Резолуције 1244 видимо опасност". Поновио је подршку Русије принципијелним ставовима и легитимним интересима Србије, да Космет треба да остане приоритет СБ УН, као и да резолуција 1244 треба да се изврши у целини. На крају, да ли је уопште могуће да неко "одустане" од обавеза и то утврђених трајно важећим међународно-правним актом највеће правне снаге? Ако се то легитимише, каквог смисла би имале одлуке међународних форума и међунарони уговори уопште! Познато је да се Русија од 1999. доследно залаже за мирно политичко решење за будући статус Космета уз поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН, на основу и у оквиру рез. СБ УН 1244. Такође, да Русија подржава легитимне интересе и ставове Србије, односно, њен суверенитет и територијални интегритет - уставни поредак. С друге стране, представноци Србије свих нивоа, иако се ређе јавно и формално позивају на резолуцију СБ УН 1244, не пропуштају ни једну прилику да одају признање и изразе захвалност Русији, посебно председнику Путину, на принципијелним ставовима, недвосмисленој подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије како у УН тако и на мултилатералном плану уопште. Што се тиче приштинских лидера, они се отворено и јавно декларишу за укидање резолуције 1244. У том погледу, међу њима нема разлика јер сви имају једног истог ментора. Разуме се, њима највише сметају одредбе Резолуције 1244 о поштовању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне следбенице. Једнако им не одговарају ни неизвршене одредбе о праву око 250.000 протераних Срба и других не-албанаца на слободан, безбедан и достојанствен повратак, о враћању контигената српске војске и полиције на међународне граничне прелазе и друге локације на Космету, гарантовање слободе кретања, безбедности и других права. Кад је теч о ЕУ, она је добила улогу медијатора у "статусно неутралним" преговорима од Генералне скупштине УН. Било би претерано предпоставити да би ЕУ ишла тако далеко да поверење медијатора добијено од ГС злоупотреби за покушај дезавуисања одлуке другог органа система УН и то СБ Уосталом, ЕУ је један од најгласовитијих заступника поштовања међународног права. Да ЕУ има озбиљан проблем да објасни свој неуспех медијатора, посебно у сприводјењу договора, то је сваком видљиво. Ипак, то не би могло да буде оправдање за, евентуалне њене Живадин Јовановић ПЛЕМЕНИТИ БОРАЦ, Ремзи Кларк (1927-2021)
Прошле ноћи је у Њујорку, у 94. години, преминуо Ремзи Кларк, копредседник Међународног комитета „Слободан Милошевић“. Ремзи је био један од најбриљантнијих и најпоштенијих Американаца савременог доба, човек који је бранећи жртве америчке агресије широм света, спасавао образ и душу Америке. Тој племенитој борби је посветио последњих пет деценија свог живота. Ми Срби смо имали част да то у пуној мери осетимо и са разлогом ћемо га увек памтити као једног од наших највећих пријатеља. Још за време НАТО агресије на нашу земљу, Ремзи Кларк је организовао друштвени трибунал који је осудио НАТО за злочине и тражио његово распуштање. Са Слободаном Милошевићем се срео и као са председником 1999, и као са хашким сужњем 2001. Допутовао је у Београд и на Видовдан 2001, на нашу молбу, у покушају да спречи Слободаново изручење, али је закаснио неколико сати због маневара ДОС-овог амбасадора у Вашингтону Милана Ст. Протића, који је одбио да му изда визу. Ипак, Ремзи је у подне 29. јуна говорио на митингу испред Скупштине, који је организовао СПС. У Београд је дошао и тужним поводом 2006. и говорио на сахрани Слободана Милошевића. Ремзи је последњи пут био у Београду на наш позив 2009, да би говорио на народном митингу на Тргу Републике поводом 10 година од НАТО агресије. Било је прохладно увече 24. марта 2009. у Београду, а Ремзи, коме је било 82, није понео ни капут ни мантил. На бину се попео обукавши два сакоа. Ремзи Кларк је био почасни доктор Београдског универзитета и носилац Сретењског ордена 2. степена. Београд, 10. априла 2021. Американци се надају да ће силом оживети униполарни свет: бивши министар спољних послова Југославије
Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН Председник београдског Форума за свет равноправних Живадин Јовановић буквално се може назвати једним од легендарних представника српске дипломатије „старе школе“. У најтежим годинама за Југославију, од 1998. до 2000. године, био је на једној од најодговорнијих функција - шеф Министарства спољних послова. На тој дужности се више пута састајао са водећим политичарима из других земаља, био је у пријатељским односима са Јевгенијем Примаковом. Пред његовим очима одвијали су се процеси припреме за оружану агресију на територију суверене балканске државе. Поводом 22. годишњице НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, у ексклузивном интервјуу са дописником међународног издања Савезне новинске агенције за Балкан, дипломата је говорио о правим разлозима операције и поделио виђење тренутне геополитичке ситуације у свету. Финска политичарка уздрмала регион: Геноцид је извршен над Србима
“Над Србима је током прошлог века извршен геноцид, а лажне оптужбе да сте чинили злочине у време распада Југославије део су кампање великих сила како би оправдале своје освајачке циљеве”, казала је она у интервјуу за портал вести-онлајн, који је пренео портал Косово онлајн. Турпеиненова је била посланица финског парламента, али и стручни сарадник у Комисији за испитивање тортуре и кршења људских права Савета Европе. У јавности је постала позната по подршци генералу Ратку Младићу, о чему је написала и књигу, а увелико завршава нову студију у којој се бави низом догађаја који су обележили распад СФРЈ. Међу њима је и случај Рачак, који је пре две деценије био и повод за агресију НАТО на Србију, наводи се у интервјуу који преноси Србија данас. Упитана о случају Рачак, Пирко Турпеинен је рекла да је он веома важан зато што је у питању била провокација да би бомбардовали Србију. “Али то је била само једна у низу провокација над вашим народом. Зато ће моја следећа књига бити историја Холокауста и геноцида над Србима, како током Другог светског рата, тако и у време ратова деведесетих и НАТО окупације Косова”, истакла је она. Milijana Baletić s teškom mukom odgledala seriju 'Porodica': Gospodo izvršioci ovoga sočinjenija ono što imam prema svima vama duboki je prezir!
Mogla sam ja ovu kolumnu napisati i posle prve, piše u autorskom tekstu Milijana Baletić ali sam stisnula želudac i izdržala svih pet. Takvo uterivanje njihovog konstrukta u zdrav mozak – teško čovek koji je živi svedok toga vremena, pod uslovom da je moralna osoba i pri zdravoj pameti, može da izdrži! Uostalom, ovo „sočinjenije“ nije ni namenjeno onima koji znaju i koji su svedoci toga vremena i istine – ovo je namenjeno generaciji koja je danas napunila 20 ili nešto više godina. Podmladak je problem! Počeli su sami da tragaju za istinom što je nedopustivo našim uterivačima straha!, piše Milijana Baletić u autorskom tesktu koji je objavio portal In4s. U ovom politčko-propagandnom pamfletu – istina i nije bila tema. Autori su dobili zadatak i sredstvo, a to je – laž! Zapravo, njihovo sredstvo je gore od laži – poluistina je to što im čini posao! Poluistinu najbolje guta onaj koji ne zna, a ponešto naslućuje. Onda mu naprave kombinaciju takve terapije za prepakivanje mozga, koja mora da ima taman toliko istine koliko, ne da neće da im naškodi lažima – nego će da doprinese da im konstrukt ubedljiviji bude! Sve što od istine ovde ima notorna je činjenica da je Slobodan Milošević postojao i bio predsednik Srbije. U tih deset godina nemilosrdne borbe Zapada protiv srpskoga naroda u čitavoj Jugoslaviji i Miloševićevom otporu u kom je bio potpuno sam – okupator je svoju konačnu pobedu odneo 5. oktobra 2000. postavljanjem na vlast svoga kvislinga Zorana Đinđića, koji im je uhapsio Miloševića i vezanoga na tacnu izručio njihovome sudu u Hag! E, oko ove istine, hapseći Miloševića u vili „Mir“ – „umetnici“ pletu „umetničku slobodu“ u kojoj je Sloba nepatvoreno zlo, a kvislinzi spasitelji srpstva! BEČ - Zločin NATO ne smemo zaboraviti
Srpsko-austrijski pokret solidarnosti organizovao je u sredu uveče pomen žrtvama NATO agresije na bivšu SRJ uz poruku “Ne smemo nikada zaboraviti”. Povodom 22. godišnjice NATO agresije Srpsko-austrijski pokret pozvao je na okupljanje na trg Štefansplac, u strogom centru Beča, na kojem su protivnici NATO agresije 1999. demonstrirali 78 dana. Pomen žrtvama održavan je svakog 24. marta okupljanjem na Štefansplacu, izuzev prošle godine kada je zbog pandemije korona virusa morao da se održi “virtuelno”. Ove godine je odlučeno da se pomen održi ponovo na trgu, uz poštovanje aktuelnih epidemioloških mera, kao što su distanca, nošenje FFP2 maske i znatno smanjen broj prisutnih. Pomen je, kao i ranijih godina počeo sirenom za uzbunu, koja se mogla čuti širom Srbije 78 dana 1999, a nastavljen je minutom ćutanja za žrtve agresije.
Lazar Bilanović, predsednik Srpsko-austrijskog pokreta solidarnosti, podsetio je da je Srbija, odnosno tadašnja SRJ, napadnuta od strane 19 najmoćnijih zemalja na planeti, od, kako je kazao, imperije koja je jedina posle Adolfa Hitlera zacrtala sebi da će vladati svetom. – Ovaj dan se nikada ne sme zaboraviti – poručio je Bilanović David Štokinger iz mirovnog pokreta “Solidaritetsverksstat” ukazao je da se ove godine zbog pandemije pomen održava sa manjim brojem okupljenih nego ranije, ali da je važno da se održava. On je podsetio na teške posledice NATO agresije, prvenstveno na ljudske žrtve, ali i na zdravlje stanovništva i životnu sredinu, jer su na SRJ bacani projektili sa osiromašenim uranijumom. – U ime žrtava moramo sve da radimo da takve agresije sprečimo u budućnosti – poručio je on. Štokinger je prisutnima pročitao i pesmu o Milici Rakić, trogodišnjoj žrtvi agresije. Jedan od Srba u Beču, koji je od početka prisustvovao protestima, i kasnije pomenu, Dušan Miljević, ističe da je važno sećati se žrtava kako se ovakav zločin ne bi više ponovio. – Kulturna sećanja na žrtve je veoma važna. Istorija je pokazala da se, kad god smo zaboravili na svoje žrtve, zločin ponavljao. Tako je bilo i sa Srbima u Hrvatskoj – naglasio je on za “Vesti”. I Radmila Pena, koja je od prvog dana agresije na SRJ protestovala ulicama Beča, kaže da je kultura sećanja na žrtve veoma važna.
– Moramo se stalno sećati žrtava i opominjati. Ovde smo se okupljali 1999. godine. Bila sam svake večeri dok je trajalo bombardovanje, i svojim pesmama, koje su bile jedino moje oružje, borila sam se da istina o zločinu ispliva na videlo – kazala je Radmila za “Vesti”. Saša Božinović iz SKC “Stevan Mokranjac” ističe da se žrtve i zločin ne smeju zaboraviti, kao i da je važno da se ovakvim skupovima opominje da se tako nešto više nikada nigde ne sme dogoditi. Ratomir Milosavljević naglašava da je bitno da se stalno podseća na istinu o zločinu NATO. – Ako to više niko ne bude pominjao, zločin će pokušati da prikažu, kao što već pokušavaju, kao opravdanu “humanitarnu akciju” – rekao je Milosavljević. Inače, pomenu je prisustvovao i ambasador Srbije u Austriji Nebojša Rodić.
– Želimo da podsetimo šta se dogodilo tada, odnosno na krah mirnog sveta. Mi smo za miran svet, protiv smo agresivnog načina vladanja NATO i EU. Mi želimo povratak neutralnosti i miru sa državama Zapadnog Balkana, ali i Rusijom. Mir sa Rusijom je velika pouka Drugog svetskog rata”, naglasio je Langtaler. Pomen je protekao mirno, ali uz manji incident na kraju, koji je izazvala policija. Naime, čuvari reda oduzeli su jedan transparent na kojem se nalaze znak NATO i Hitlerova svastika. Ocenili su da se radi o kršenju zakona o zabrani simbola, koji predviđa zabranu veličanja Trećeg rajha. Ni pokušaji objašnjenja da nije reč o veličanju nacizma, već poređenju NATO sa Hitlerovom Nemačkom, nisu urodili plodom. Čuvari reda su najavili podnošenje prijave protiv organizatora skupa i osobe koja je stajala uz transparent. Najpre su dva policajca došla da legitimišu organizatora i osobu koja je stajala pored transparenta, a onda su doveli pojačanje kada su odlučili da zaplene transparent.
Lazar Bilanović je za “Vesti” rekao da ne razume ponašanje policije, jer se radi o transparentu koji se ističe na protestima i pomenu od 1999. – Do sada niko nikada ništa nije rekao za ovaj transparent, a sada su odjednom odlučili da ga oduzmu. Uzeli su plakat kojim smo ukazali da je NATO agresija bila isto što je Hitler uradio 1940. nije im smetalo 22 godine i sada im smeta – kazao je Bilanović, dodajući da će za slučaj, kako su mu rekli u policiji, biti nadležna ustanova za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma. Pomen je protekao mirno, ali uz manji incident na kraju, koji je izazvala policija. Naime, čuvari reda oduzeli su jedan transparent na kojem se nalaze znak NATO i Hitlerova svastika. Ocenili su da se radi o kršenju zakona o zabrani simbola, koji predviđa zabranu veličanja Trećeg rajha. Ni pokušaji objašnjenja da nije reč o veličanju nacizma, već poređenju NATO sa Hitlerovom Nemačkom, nisu urodili plodom. Čuvari reda su najavili podnošenje prijave protiv organizatora skupa i osobe koja je stajala uz transparent. Najpre su dva policajca došla da legitimišu organizatora i osobu koja je stajala pored transparenta, a onda su doveli pojačanje kada su odlučili da zaplene transparent. Lazar Bilanović je za “Vesti” rekao da ne razume ponašanje policije, jer se radi o transparentu koji se ističe na protestima i pomenu od 1999. – Do sada niko nikada ništa nije rekao za ovaj transparent, a sada su odjednom odlučili da ga oduzmu. Uzeli su plakat kojim smo ukazali da je NATO agresija bila isto što je Hitler uradio 1940. nije im smetalo 22 godine i sada im smeta – kazao je Bilanović, dodajući da će za slučaj, kako su mu rekli u policiji, biti nadležna ustanova za zaštitu ustavnosti i borbu protiv terorizma.
https://www.vesti-online.com/zlocin-nato-ne-smemozaboraviti/ Уклањање венца и цвећа са Споменика деци жртвама НАТО агресије
Више телевизиских и медијски кућа у Србији објавило је видео-запис који показује сцену уклањања венаца и цвећа положених пре подне 24. марта, поред Споменика деци жртвама агресије НАТО-а , у београдском Парку Ташмајдан, да би на њихово место венац положила госпођа Дарија Кисић–Тепавчевић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у пратњи г. Горана Весића, заменика градоначелника Београда. Запис бележи да службена лица из пратње ових званичника односе уклоњене венце и цвеће на другу страну парка. Снимак је, потом, широко циркулисан на друштвеним мрежама у Србији, региону и српској дијаспори.
Са дубоком жалошћу и огорчењем осуђујемо уклањање цвећа код Споменика деци жртвама агресије НАТО-а као израз непоштовања према споменику и палој деци, као вређање осећања њихове родбине, грађана главног града, Републике Србије и најшире јавности и непоштовања основних норми гостопримства дипломатских представника пријатељских земаља. Одстрањене венце и цвеће поставиле су делегације великог броја независних, нестраначких, борачких, ветеранских, инвалидских и организација војних пензионера, студентских и извиђачких организација, а и дипломатских представника из више пријатељских земаља. Захтевамо да се хитно утврди ко су налогодавци, а ко извршиоци овог недопустивог и некултурног чина, да се предузму одговарајуће мере, изрази јавно извињење и о свему обавести јавност. Београдски форум за свет равноправних - Живадин Јовановић Клуб генерала и адмирала Србије - Миломир Миладиновић генерал-п.пуковник у пензији СУБНОР Србије – Видосав Ковачевић генерал-пуковник у пензији Удружење војних пензионера Србије – Љубомир Драгањац генерал - потпуковник НАРОД КОЈИ СЕ БОРИ ЗА СЛОБОДУ НЕ МОЖЕ БИТИ ПОКОРЕН
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! Поводом 22. годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ) венце и цвеће код Споменика деци жртвама агресије НАТО 1999. у Ташмајданском парку и код Споменика „Вечна ватра“ у Парку пријатељства на Новом Београду, венце и цвеће положио је већи број друштвених организација, политичких странака, локалне самоуправе, српске дијаспоре, студентских и омладинских организација и појединаца. У односу на досадашње, овогодишње комеморације су показале ширу заступљеност омладине и политичких странака, укључујући и странке на власти.
У њихово име венце су данас положили Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Генерал – поптуковник Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала, проф. Др Миладин Шеварлић председник Извршног одбора Друштва српских домаћина. Почаст жртвама агресије уједно су одали амбасадор Белорусије г. Валериј Бриљов, са сарадницима, директор Руског дома Јевгениј Александрович Баранов, са сарадницима. Делегацију СПС-а је предводио Никола Шаиновић, Покрета Социјалиста Владимир Илић, председник градског одбора, општине Нови Београда потпредседник Скупштине Срђан Минић, СУБНОР-а Драган Стевић потпредседник ОО, Савеза извиђача Жељко Валковић члан Републичког руководства, Удружења Стара Бежанија књижевник Ранко Спалевић. «Током агресије НАТО убијено је намјање 89–оро деце што сведочи о њеном злочиначком карактеру», подсетио је присутне Драгутин Брчин, директор Београдског форума. Код споменика Вечна ватра присутнима се, у име орагнизатора, обратио генерал Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала, који је истакао да народ који се бори за слободу и достојанство не може бити поражен. Дужни смо да се стално боримо и изборима за истину о НАТО агресији, као противправном акту и злочину против мира и човечности који се никада и нигде не сме поновити, истако је генерал Кастратовић. Београд, 24. 03. 2021. 22 ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
Београдски форум за свет равноправних и Клуб адмирала и генерала Србије, одржали су састанак поводом 22. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). Излагања су поднели: Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Генерал Миломир Миладиновић, предсдник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Србији, Проф. Слободан Рељић, Раде Дробац, амбасадор у пензији, потпредседник Београдског форума. Репродукована је специјална аудио-видео порука Јевегнија Максимовича Примакова Мл., руководиоца Россотрудичества РФ. Одата је пошта цивлним, војним и полицијским жртвама агресије НАТО и теророризма тзв. ОВК, као и свим грађаним преминулим од последица тешких рањавања, неексплодираних касетних бомби, пројектила са осиромашеним уранијумом и отровних гасова насталих услед разарања рафинерија и других хемијских постројења. Изражено је дубоко признање свим пријатељским земљама на принципијелној подршци суверенитету и територијалном интегритету Србије, а посебно Руској Федерацији и НР Кини, као стратешким партенерима и сталним чланицама Савета безбедности УН на њиховој подршци, разумевању и јасном ставу да се питање будућег статуса српске покрајине Косово и Метохија може успешно решавати само уз пуно поштовање принципа међународног права, Повеље УН, Устава Србије и Резолуције СБ УН 1244. Није прихватљиво да се решење везује за рокове или да се притисцима и уценама намеће по мери билочијих геополитичких интереса. Затражено је да надлежни органи приведу крају поступак поименичног утврђивања цивлиних жртава агресије, како би престала јавна спорења око тачног броја. Завршавање овог поступка представља прворазредну одговорност садашњих државних и органа локалне самоуправе. Изражено је очекивање да се без одлагања настави рад Комисије Народне скупштине и интерресорног тела Владе Србије за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, како би јавност Србије што пре била упозната са званичним резултатима о питањима која се тичу здравља нације. Поздрављена је делимична реконструкција Споменика жртвама агресије НАТО на Ушћу, у Парку пријатељства и изражено очекивање да се радови комплетирају паљењем Вечне ватре и формалним легализовањем споменика који је постао део споменичке мреже и културе у Србији. Затражена је подршка иницијативи Београдског форума, за оснивање истраживачког центра у Београду о агресији НАТО, њеним правим узроцима, циљевима и последицама на систем мира, безбедности и сарадње у Европи и у свету. Центар би на једном месту имао многобројна дела домаћих и страних аутора и анализе о агресији НАТО, као и документа која имају научно истраживачку вредност. Омогућио би рад младим истраживачима из земље и света о агресији НАТО као тачки прелома у глобалним односима – од униполарности ка полицентричности глобалних односа. Имао би важну улогу у чување и промовисању истине и попунио празнину која се очитује када је реч о присутности легитимних српских интереса, ставова и оцена. Обновљена је иницијатива да се тема о агресији НАТО на Србију уврсти у образовни процес, као посебна наставна јединица за ученике основних и средњих школа и студенте одговарајућих усмерења. Организатори скупа су изразили спремност да пруже стучну помоћ у дефинисању садржаја ове наставне јединице, уколико надлежни органи оцене да је та помоћ потребна. Учесници састанка су сагласни да европски и глобални односи пролазе фазу најдубљих промена, да печат тим променама дају свестрани успон Кине, обнова и напредак Русије као незаобилазних актера голаблних односа, носилаца мултипооларног светског поретка те одрживог решавања светске економске, безбедносне и здравствене кризе, као и других криза и жаришта сукоба на планети. ЗАШТО ОБЕЛЕЖАВАМО 24 МАРТ - Живадин Јовановић
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних «БРАНИОЦИ» ОД БАЛТИКА ДО ПАЦИФИКА Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и низ других независних, нестраначких, непрофитних организација обележавају 24.март дан почетка агресије НАТО сваке године, почев од 2000. до данас. Чине то комеморативним свечаностима, домаћим и међународним конференцијама, полагањем цвећа на спомен обележја жртава агресије, прилозима у медијима, подсећањем пријатеља у земљи и иностранству да учествују у томе. То је препознатљиви део комеморативних активности српског друштва, а у новије време и државе Србије. Чинимо то, пре свега, из осећања моралне дужности према људским жртвама, како војним и полицијским, тако и цивилним јер су сви они недужне жртве пале на тлу сопствене земље од оружја агресора. Током саме агресије страдало је од 3.500 до 4.000 људи, од чега преко 1.100 војника и полицајаца, други су цивили, жене, деца, радници, професионалци у радио-телевизији, путници у возовима, људи из колона расељених. Колико је људи изгубило животе по окончању оружане агресије међу око 10.000 рањених, колико од заосталих касетних бомби и нарочито, од последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и од тровања отровним гасовима насталим бомбардовањем рафинерија и хемијских постројења, тек треба утврдити. Свих њих се и данас сећамо одајући им најдубље поштовање. Верујемо да ће млади данас, као и све будуће генерације, памтити ове жртве свесни да је то морални дуг нације, услов очувања достојанства и будућности у миру. Milijarderi sirotinji ne veruju
Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih za “Frankfurtske vesti”, 20. i 21. mart 2021. Европа у новом Хладном рату
Винипег, Монитоба, Канада Излагање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца на Zoom конференцији „Европа у новом Хладном рату“, која је одржана 14. марта 2021.
Даме и господо, Желео бих да се захвалим организаторима што су ми пружили прилику да вам се данас овде обратим и да их похвалим пто су за дискусију одабрали овако занимљиву тему. Драге колеге, Сматрам да данас не можемо говорити о “Новом хладном рату” зато што су актуелна ситуација у свету и расподела снага на међународном нивоу, чак и у самој Европи, потпуно другачије него што су биле у периоду Хладног рата. Тада смо имали само две суперсиле, идеолошки и стратешки супротстављене. Данас живимо у пост-америчком свету, у време рађања мултиполарне стварности, коју карактерише појава нових сила и једног броја држава које убрзано јачају до тачке да постају способне да буду изазов свакој суперсили. Поред тиога, данас више нема идеолошког сукоба међу супарничким силама, постоје само стратешке, политичке и економске разлике. Дозволите да вас подсетим вас да је у време Хладног рата Европа била подељена на западне капиталистичке државе и источне комунистичке, на припаднице НАТО или Варшавског пакта, уз неколико неутралних држава попут Југославије. Блокови су били супротстављени по бројним питањима, а на првом месту било је питање визије света, идеолошки пре свега. Оно што је било тада неспорно је да су Сједињене Америчке Државе (САД) биле предводник западног, док је Совјетски Савез био предводник источног блока. Због тог супарништва настајале су регионалне кризе, трка у наоружању, локални ратови и нестабилности, као и вербалне конфронтације, али до глобалног сукоба није дошло због равнотеже моћи и узајамног страха међу њима. Када говоримо о данашњој Европи, морамо имати на уму да је велика већина држава овог континента у чланству Европске Уније, или је у некаквом облику повезана са њом. То значи да је скоро читава Европа данас окренута такозваним “западним вредностима” ма шта то значило, од држава чланица ЕУ, кандидата за чланство у ЕУ, па све до оних “неутралних”, попут Шведске или Швајцарске, или пак Норвешке, на пример, која није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Такво стање је последица периода америчке доминације светом као једине суперсиле, након распада Совјетског Савеза на независне државе, што је САД искористила да их стави под свој утицај. Резултат је тај да је данас скоро читава Европа у америчкој зони утицаја. Али, иако је данас скоро читава Европа политички окренута Западу, то не значи да су чланице ЕУ и остале европске државе које су јој блиске уједињене и без проблема. Током протеклих година Европска Унија је прошла године раста и јачања, политичког утицаја и финансијске моћи, нарасла је од мале групе држава до снажне међународне организације, окупила од 6 до 28 држава чланица, од групе држава окупљених ради остваривања само једног циља до скоро па супердржаве. Током дугог периода од 1952. године кад је ЕУ створена, па до данас, мењала је своју структуру, уједињујући се све више, од Римског уговора 1958, уједињења изцршне власти 1967, Мастрихтског уговора из 1993., Амстердамског уовора из 1999., усвајања заједничке валуте евро 2002., уговора из Нице 2003. па све до Лисабонског уговора 2009. Та међународна организација, са амбицијом да постане глобална сила и глобална мултиетничка и мултиконфесионална супер држава, мењала је облике и праксе, привукла је бројне европске државе да постану њене чланице, а све у покушају да постане суперсила. Од 1952. године, проширивала се шест пута: 1973, 1981, 1987, 1995, 2004, 2007, па све до 2013. године кад је Хрватска постала њена 28. чланица. Међутим, чини се да је у последњих десет година ЕУ суочена са озбиљним проблемима, и осипањем свог јединства и моћи. Међу државама чланицама почела је да попушта дисциплина, јединство у вези са захедничким циљевима, снага, визија, као и подршка држава чланица, суочавајући се са неслагањима између држава чланица у погледу унутрашње и спољне политике, политике проширења и других питања Чини се да Брисел почиње да схвата, уколико је та оцена тачна, да је преценио свој утицај на толико различитих држава и своје способности да их присиљава, упркос њихових појединачних интереса, д асе уједине око циљева који су им заједнички. Данас смо сведоци да је Уједињено Краљевство (УК) напустило ЕУ у потрази за својом слободом, суверенитетом и независношћу, не без проблема и последица на обе стране. Одлазак УК учинило је ЕУ много слабијом него што је била пре тога, оштетивши нарочито њену слику оличења напретка, благостања и прогреса, и што је још горе, оставивши је без идеје како да превазиђе излазак из ЕУ једне од донедавно најутицајнијих чланица ове организације организације. Такође, више је него јасно да међу државама чланицама постоји неслагање у вези са структуром организације и њеним будућим трансформацијама. Постоји група држава која се залаже за снажније уједињење извршне власти у покушају да се створи глобална мултинационална супердржава са седиштем у Бриселу, са преовлађујућим утицајем Брисела над националним државама и њиховом извршном власти. С друге стране, један број држава се томе противи, а најотвореније то раде припаднице Вишеградске групе - Мађарска, Пољска, Словачка и Чешка Република, које не желе да своју националне извршну власт подреде Бриселу. Овај проблем постаје све очигледнији и значајнији јер омета ефикасност организације на многим пољима, попут финансија, буџета, унутрашње и спољне политике. Када говоримо о проблемима ЕУ, један од најхитнијих за решавање је однос ЕУ и САД. Током мандата бившег председника САД Доналда Трампа, разлике између ЕУ и САД постале су веома озбиљне, од политичких приоритета, економске сарадње са Руском Федерацијом и Кином, па до политике одбране и снабдевања енергентима. ЕУ је сада у ситуацији да мора да бира да ли ће да настави по старом, као што је било пре Трамповог мандата, уз снажне везе и ослонац на САД, или да тражи свој независтан пут. Шта год да одлучи, најпре мора да реши односе између две своје најмоћније чланице, Француске и Немачке, разлике између националних држава оличених у Вишеградској групи, и оних глобално оријентисаних, као и да разреши своје односе са САД и УК. Дакле, очигледно је да се свет данас знатно разликује од оног у доба Хладног рата, а претходно изнете чињенице потврђују због чега данас не можемо говорити о Хладном рату. Међутим, оно о чему можемо говорити је нада да би нови баланс снага и моћи у свету могао бити прилика да поново почне да се поштује међународно право, а не само интереси најмоћнијих држава. Београд, 14. 03. 2021. Раде Дробац Петнаест године од смрти Милошевића Слободан у виртуелној реалности
„Милошевић је претеча борбе за мултиполарни свет и за демократизацију политичких односа, у чијој основи треба да буду принципи независности, слободе, суверенитета, територијалног интегритета и равноправности свих држава без обзира на њихову територију, број становника, економску или војну моћ“, сматра Живадин Јовановић шеф дипломатије СРЈ. То је, како истиче, било време када је систем униполарног светског поретка био на врхунцу и тек се назирао почетак његовор пада, а „данас смо сведоци да ни једна сила, па ни САД, више није у стању да сама одлучује о било којем важнијем светском питању“. Онда је Милошевић прерано кренуо у ту борбу, није сагледао какве су могућности земље? Ова питања Јовановић не жели да разматра. „Има много оних, нарочитно на Западу и у НВО сектору, који криве Милошевића и који и данас за све проблеме и тешкоће, па понекад и своје личне, траже разлог у његовој кривици. Ја нећу њима да помажем. Нека они раде свој посао, а развој показује ко је у којој мери био у праву, ко је и у чему грешио“, каже овај дипломата у пензији и додаје да се и даље много политизира и много се мешају реалност и виртуелна реалност. У прилог својој тврдњи наводи, између осталог, пример лицимерја и лажи који су пратили агресију НАТО-а на СРЈ (Србију) пре 22 године, које су после поновили у Ираку, Либији, Украјини... То што је Милошевић, како каже, био жртва свега тога, не значи да данас треба да му приписујемо бесконачно кривице и одговорности: „Ако пођемо од тога да нема идеалног човека, па нема ни идеалног лидера, онда је и Милошевић био један државник у правом смислу те речи, који се грчевито, свим умећем, борио за мирно политичко решење на КиМ, једнако онако како се борио за мирно политичко решење грађанског рата у БиХ у Дејтону. Једино што су Клинтон, Олбрајтова и Блер желели рат по сваку цену“, оцењује Јовановић и наводи да би тако било без обзира на то ко је био на власти. Кључне заслуге Милошевића су, каже, Република Српска и Резолуција 1244 СБ УН. „Не бих волео да се праве диспропорције и да му се грешке траже најмоћнијим микроскопима, а да се не види оно што ће пре или касније морати да уђе у истприју – стварање РС и Резолуције 1244 СБ УН, која је најјачи правни аргумент за одбрану наших интереса“, наглашава он. Додаје да се Југославија није распала, него је разбијена систематски, плански, за шта многу већу одговорност имају САД, Немачка и Велика Британија, него било који локални фактор. „Док ми проблеме или односе на Балкану, укључујући и грађанске ратове, разбијање СФРЈ, па разбијање СРЈ, питање КиМ, обајшњавамо само игром локалних фактора, а све везујемо за личност локалног или регионалног карактера, за то време они који су стварно одговорни задовољно трљају руке“, истиче Јовановић и закључује да критика Милошевића данас служи више као димна завеса, да се не би видело шта су грешиле власти од 05. октобра до данас. Новинар: Биљана Баковић ПРИЗНАЊЕ СРПСКИХ ГЕНЕРАЛА БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
Клуб генерала и адмирала Србије доделио је спомен – медаље Живадину Јовановићу,
Клуб генерала и амдирала Србије има у свом саставу 220 генерала и адмирала, и од свог оснивања 2005. године развија свестрану сарадњу са Београдским форумом и другим патриотским организацијама. Београд, 24. 02. 2021. Будућност зависи од поверења, а поверење од поштовања суверенитета и интегритета Србије
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду. Најлепше се захваљујем организаторима на позиву и привилегији да могу да говорим на Конференцији која је посвећена обележавању 140 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД. Ово је, заиста, изузетна прилика када се сумирају успеси и aнализирају падови, када се промишља о отклањању препрека и трасирању будућности тих односа и сарадње. Верујем да смо из дуге традиције наших односа научили главну лекцију: да су се наши односи и сарадња развијали узлазном линијом остварујући велике домете увек када су у тим односима преовлађивали поверење, партнерство и поштовање узајамности интереса. И обратно, запостављање значаја историјских искустава, покушаји супституисања партнерства наметањем односа са позиција силе доводили су до падова, удараца и бумеранг ефеката који су повремено превазилазили билатералне оквире. Човечанство је постало свестно да не постоје „хуманитарне интервенције“, да се систематским разарањем привреде, болница, електро-мреже, цивилне инфраструктуре, школа, обданишта, болница и јавних РТВ медија не бране људска права и нити се шири демократија. Методе геополитике експанзије, доминације, застрашивања и понижавања примењене према савезничкој земљи и народу који су толико дали за одбрану од највећих зала у историји не могу остати без дубоких последица! Треба да се помиримо. Како кад је то немогуће ултиматумом, подвалом ни куповином? Датум 24.март 1999. је тачка преокрета глобалних односа - од врхунца наметнутог униполарног светског поретка, ка његовој низбрдици, пропадању и одласку са сцене, на једној, односно, ка рађању, успону и конституисању новог, мултиполарног светског поретка, на другој страни. Нови глобални тренд спречава глобалну доминацију, изузетност и пирамидално уређење и отвара могућност конституисања светског поретка заснованог на партнерству, сувереној равноправности и другим демократским начелима. Мултиполарност не значи просту замену доминације једног центра у кондоминијум више центара, већ спречавање сваког вида империјализма и доминације као негације слободе, хуманизма и демократије. Око 250.000 Срба и других људи протераних са Косова и Метохије у периоду након што је КФОР (НАТО под вођством САД) преузео бригу за безбедност и слободу кретања, ни после 22 године проведене у прогонству, немају могућности за слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове. Тешко је, заиста, поверовати да САД и Немачка, односно, НАТО и ЕУ, не располажу реалним полугама да се то оствари, бар приближно онако како је остварено за избеглице и расељена лица других националности. Зашто изостаје извршавање јасне, принципијелне обавезе према српском народу утврђене докуменатима Г-7, КГ, НАТО, ЕУ, ОЕБСА, ПСЕЕ и потврђене резолуцијом СБ УН 1244? Хенри Кисинџер сматра да је тзв. споразум из Рамбујеа срамни документ који никада није требало да се појави, да су захтеви такви да их не би прихватила ни једна суверена држава и да је једини циљ био да се пред јавношћу оправда долазећи напад на Југославију. Високи амерички званичници су тврдили да су лествицу у Рамбујеу циљано подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити. Шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕЦММ) уочи агресије НАТО Дитмар Хартвиг пише да је европској и светској јавности стање на Косову и Метохији пре почетка агресије погрешно представљано и да је то био део припрема за напад НАТО који је извршен без оправданог разлога. Иако шеф представништва ЕУ, Хартвиг се не устручава да писмом упозори канцеларку Ангелу Меркел, да би признање сецесије било неправедно и опасно, да је ЕУ (ЕЗ) 1999. године одиграла срамну улогу у припремању јавности за неоснован напад НАТО-а. «Све је почело лажима», тврде немачки интелектулци и уметници међународног реномеа као и део политичара. Учесницима самита у Братислави амерички представници су саопштили да је нападом на Југославију 1999., без одобрења СБ УН, створен преседан који ће НАТО користити увек када оцени да је потребно, «без обзира на легалистичке интерпретације» европских савезника. Вимер је забележио и закључке НАТО-а да се Русији не дозволи приступ Балтичком мору, а да Србија трајно буде искључена из европског развоја. Дакле, стратегија из 1949. «Русију држати ван Европе», 50 година касније амандирана је додатком «и Србију»! Питање будућег статуса Косова и Метохије одавно је превазишло оквире локалног, или регионалног питања. На њему се прелама однос према принципима мира и безбедности, неповредивости суверенитета и територијалног интегритета у трећем миленијуму. Тешко је, заиста, поверовати да Србија икада може да се одрекне свог суверенитета и територијалног интегрита, да директно или индиректно призна одузимање виталног дела своје државне територије, колевку националног, државног и духовног идентитета. Вероватније је да ће се поделе даље продубљивати и ширити, осим, разуме се, уколико би дошло до преиспитивања досадашње политике свршених чинова, уцена и понижавања Србије. Очигледно је да прилази с краја прошлог века не испоручују жељене резултате. Српско-амерички односи у 21. веку зависиће превасходно од тога - да ли ће САД прихвати Србију као независну европску земљу и партнера, а српски народ као чиниоца мира, безбедности и напретка на Балкану и у Европи? *** 1 Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду, трећи панел: Од васздушног моста у Другом светском рату до ваздушне кампање 1999. Фонд дијаспора за матицу уз свој народ кад је најтеже
Гост "Магазина Србија на вези" био је Живадин Јовановић, потпредседник Управног одбора и један од оснивача Фонда дијаспора за матицу. Са Мирјаном Раичевић Тасић разговарао је о активностима које је Фонд обављао у претходном периоду, укључујући бригу и пажњу према матици у ванредној ситуацији. Живорад Јовановић говори и о недавном сусрету са Арно Гујоном, директором Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, као и о плановима те непрофитне хуманитарне организације, међу којима је и оснивање Меморијала свим српским жртвама у 20. веку.
Фонд дијаспора за матицу основан је 1999. године, како би помогао опоравак матице, доприносећи улагањима у обнову инфраструктурних објеката, после НАТО бомбардовања, а после више од две деценије постојања, одржао је први пут Скупштину онлајн. Фонд дијаспора за матицу - донације у протеклом периоду Поред прихода од камате на орочена средства, у периоду од протеклих 6 месеци, Фонд је примио више добровољних прилога од својих чланова и пријатеља. Тако је на пример, др инж. Милоје Ж. Милићевић из Берлина, председник УО Фонда, уплатио укупно 5000 евра, др Љиљана Вернер, председница НО Фонда из Хановера 3000 евра, Ратко (Роберт) Милићевић, члан УО Фонда из Камбере 2000 AUD. Током акције прикупљања прилога за заустављање пандемије COVID 19 у Србији, ангажаовали су се млади српске дијаспоре уНемачкој, Канади. Од прикупљених средстава финансирана је набавка ултразвучног скенера за Болницу у Крагујевцу (10 000 евра). Фонд дијаспора за матицу је одмах по избијању пандемије COVID 19 уплатио Министарству здравља Републике Србије помоћ од 100000 евра, за набавку ургентне медицинске опреме у Србији и Републици Српској. Након катастрофалног земљотреса у Петрињи и околини (Хрватска), Фонд је помогао Епархији горњо-карловачкој са 10 000 евра за санацију Парохијског дома и храма СПЦ у Петрињи. Већи број чланова Фонд и њене Управе, упутили су директну помоћ пострадалима у том земљотресу. Од текућих редовних активности, треба истаћи да, Фонд наставља шесту годину заредом, са пружањем помоћи Народним кухињама на Косову и Метохији, за набавку основних животних намирница, у вредности од 100 000 динара сваког месеца, као и са пружањем помоћи Удружењу „Ана Антонијевић" из Крагујеваца, које се стара о 200 деце оболеле о церебралне парализе. Ова помоћ се остварује већ пуних пет година. Извор: www.rts.rs
Честитке поводом Сретeњског орденa
Др Момчило ВУКСАНОВИЋ Поштовани г. Вуксановићу, Живадин Јовановић с.р.
NATO U BRATISLAVI APRILA 2000: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja (VIDEO)
NEKADAŠNjI ministar spoljnih poslova, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, Živadin Jovanović podsetio je u jutarnjem programu “Hepi” televizije na samit NATO iniciran od strane Amerikanaca u Bratislavi krajem aprila 2000. godine, kada se NATO saglasio da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. - Amerikanci su dugo imali u planu napad na Jugoslaviju. Za pripremu tog napada znalo se dugo, ali je američki problem bio to što je smatrano da je delikatno da sami napadnu Jugoslaviju i želeli su da u to uvuku saveznike, kako bi i njihovoj javnosti bolje objasnili tu akciju, tj. da SAD ne nastupaju unitarno. Bilo je dosta muke da se ubede svi američki saveznici za takvu akciju. Došlo se do toga da to ne bude presedan. Kad je počela agresija, onda su i saveznici iz Evrope videli da SAD malo drži do savezništva i da američki generali samostalno odlučuju i o izboru ciljeva i svemu drugom. Bili su zatečeni tim zapovedničkim stavom SAD prema tradicionalnim saveznicima - rekao je Jovanović. Jovanović je onda objasnio kako je izgledao samit u Slovačkoj. - Kada se to završilo, onda su Amerikanci inicirali samit NATO-a i budućih članica tog saveza, krajem aprila 2000. godine u Bratislavi. Tu su bile i Rumunija, Bugarska, Ma]arska... Tada su Amerikanci saopštili evropskim saveznicima na najvišem nivou da napad na Jugoslaviju, bey obyira na njihovu “legalističku poziciju, predstavlja presedan koji će biti korišćen u svim prilikama kada to Amerika oceni za potrebno, da je strategija NATO-a širenje na istok, ka Rusiji i da je za sprovođenje te strategije mnogo bolje primenjivati američke zakone i u Evropi, nego evropske. U tom smislu, usvojeno je 10 tačaka koje je bivši državni sekretar za odbranu Nemačke i potpredsednik parlametarne skupštine OEBS-a u Beču, Vili Vimer preneo kancelaru Gerhardu Šrederu svojim pismom od 2. maja 2000. Američki predstvnici na samitu su, pored ostalog, izneli stav da SRJ opstaje izvan svih zakona, poručujući da kao takva ne treba da postoji. To je bio jasan znak da SAD teže da odvoje Crnu Goru od Srbije. Takođe je predviđeno da Poljska mora biti okružena "dobrim susedima" i da predstavlja branu izbijanja Rusije na Baltičko more, a da Bugarska i Rumunija budu most NATO ka Aziji. Što se Srbije tiče, Vimer je zabeležio američki stav koji doslovce glasi: Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja. Kao poluga za to korišćen je i Haški tribunal - rekao je nekadašnji ministar. Jovanović je istakao da se SAD kao i EU moraju odlučiti između Beograda i Prištine. - Ili će se vratiti poštovanju međunarodnog prava i Rezoluciji 1244 ili ostaje dugoročno duboko nepoverenje Srbije prema Americi. Poverenje se ne nametnuti silom, oktroisati ili proglasiti u interesu maglovitih obećanja. Ono se jedino može izgrađivati strpljenjem, uzajno korisnom saradnjom, međusobnim poštovanjem u praksi. Potrebno je da se SAD, zbog sebe samih i svojih interesa, prilagođavaju međunarodnim pravnim i moralnim principima uvažavajući priotom i nove globalne odnose. Vreme, kada su SAD širom planete silom stvarale realnosti i zahtevale da se svi drugi bespogovorno prilagođavaju tome, uglavnom, je deo prošlosti - rekao je on i istakao da se Srbija ne može ravnati prema američkim predstavama, već prema svojim interesima. Govoreći o globalnim promenama u svetu, Jovanović je primetio da relativno slabljenje apsolutne dominacije SAD traje duže vreme, ali ako je potrebno ono se i datumski može vezati za 1999. godinu, odnosno za vreme agresije NATO pod dirigentskom palicom Klintona. Agresija je lansirana jednostranom odlukom, kršenjem svih međunarodnih zakona, uključujući Povelju UN i Završni dokument OEBS iz Helsinkija, zaobilaženjem Saveta bezbednosti, ali je okončana odlukom Saveta bezbednosti, rezolucijom SB UN u čijem oblikovawu su učestvovali Rusija, Kina, EU kao i SRJ. Otuda u rezoluciji i odredbe o poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne sledbenice SRJ, pravu na vrćanje dogovorenih kontigenata srpske vojske i policije (na granične prelaze), na slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i raseljenih lica (uključujući 250.000 Srba i drugih nealbanaca) i druge. Istina je da nisu sve odredbe tog dokumenta toliko povoqne za Srbiju i Srbe, ali nema razloga da se značaj pomenutih odredaba umanjuje, ili dovodi u pitawe, jer one imaju istu pravnu snagu kao i sve druge i zato se na njih treba uvek iznova pozivati, zahtevati wihovo poštovawe i ostvarivawe u praksi. Jovanović je primetio da globlni pregovarački sto nije četvorougaoni sa unapred rezervisanim čeonim mestom za SAD, već okrugao, da niko ko za njim sedi ne može sam da odluči o važnim međunarodnim pitanjima, već svi zajedno, poštujući jedni druge kao ravnopravni partneri. To je obrazac za mir, stabilnost i napredak, nikako pretnje, ucene ili jednostrana nametanja.
Коментар на Бајденову честитку Александру Вучићу
Бајденова честитка председнику Александру Вучићу је неуобичајена, непристојна и увредљива. Неуобичајена зато што се честитке не користе за саопштавање политичких ставова најделикатније природе. Непријстојна јер пријатељске земље и савезници никада не држе лекције једна – другој о задацима. Када се то, ипак, деси онда је израз хегемоније, а не демократије. Увредљиво је што све то Бајден чини јавно не схватајући да тиме повређују ране нанетесрпском народу 1999. године и продубљује неповерење, уместо да јача узајамно поштовање. То што Бајден траже да се Србија помири са отимањем Косова и Метохије и да га призна као независну државу, равно је залагању за безакоње и хаос у Европи и свету. То је став да сила и претње силом буду изнад сваког закона. То је опасно поигравање силом у новом формату глобалних односа. Ове старе поруке новог америчког председника упаковане су у подсећања на 140 година дипломатских односа пријатељства и савезништва две земље у два светска рата и на допринос српске дијаспоре развоју и напретку САД. Фрапантно недостаје осећање да све то више обавезује Бајдена на исправљање грешака његових предходника према Србији и српском народу, него српског председник Вучића који се бори за поштовање Повеље УН и основних принципа међународних односа и легитимних интереса суверенитета и територијалног интегритета Србије. Живадин Јовановић за ТВ „Студио Б“, 08. 02. 2021. Решавањем заосталих питања до јачања поверења
Представници Фонда дијаспора за матицу разговарали са Арно Гујоном, новим директором Управе за дијаспору и Србе у региону Директор Управе Министарства за иностране послове за сарадњу с дијаспором и Србима у региону г. Арно Гујон примио је делегацију Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука «Сања Миленковић», коју је предводио Живадин Јовановић, заменик председника УО Фонда. У име ових удружења делегација је честитала Арно Гујону на избору на место директора Управе које је неоправдано дуго било упражњено и пренела најбоље жеље за успех у раду на продубљивању поверења и свестраног повезивања матице и дијаспоре. Заслужује ли Србија овакву САНУ
Из дневног листа „Политика“, рубрика „Погледи“ 01. 02. 2021. Hнјe нека новост да живимо у временима када је све или готово свe дeвалвирано. Од мирољубиве коегзистенције, преко курса долара и евpa, схватања брачне заједнице, до тралиционалних пријатељстава. То се види и кроз односе међу државама, визе између народа, позиције Васељенске патријаршије према политички наметнутим захтевима за аутокефалност новонасталих националних цркава, кроз братске односе Србије и Црне Горе и пријатељске са отцепљеним ју-републикама, до црногорског, македонског, хрватског и словеначког признавања тзв. независне државе Косво. То се огледа и у ставу цивилизацијског света према поновном претварању исконске хришћанске Аја Софије у џамију. Плашимо се да ова ноншалантност предсказује и могући однос западног, хришћанског али и дела православног света, према покушајима отимања Косова и Метохија, са свим српским светињама и културним споменицима, од стране бивших терориста ОВК. Са подршком њихових симпатизера из западних земаља. Зато је тако сурово, грубо, антисрпски, антиправно (с обзиром на Резолуцију СБ 1244), одјекнула изјава председника САНУ проф. др Владимира Костића, дата Радио Београду још 2015, да „неко овом народу тре6а да каже да Косово више није де факто, нити де јуре у нашим рукама, те да је једина политичка мудрост на који начин са елементима достојанства напустити Косово". Сада је гостујући на једној ТВ поновио „да статус кво не постоји, да Косово није наше и да што пре то треба схватити". Да лије могуће да то изјављује председник кровне научне и уметничке институције Србије, са славном прошлоћу и научним и уметничким величинама из историје српског народа? Да ли овим жели да оповргне раније тврдње о академијиним великосрпским аспирацијама, понављане од бивших југословенских република током отцепљења од СФРЈ, поводом никада озваниченог Меморандума САНУ? Дакле треба показати да је САНУ еволуирао (прецизније девлавирао!) од „великосрпске“ институције у заједницу слободних соросевских модерних мислилаца опште културе, противника сваког подсећања на српски национални идентитет и интересе. У том смислу, пошто је САНУ свела одељење друштвених наука на пар научника, треба само још примити представнике „друге Србије" и других „слободоумних" институција и посао је завршен. Дијалог са Приштином између опструкције и ултиматима
Изјава Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“, 01. 02. 2021. „Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић, ипак не жели да даје сугестију косовским Албанцима које све начине могу да примене да оструирају насатвак дијалога с Београдом, јер каже да не може да зна колико ће зла да дође из Приштине. „Никад Србија неће напустити Резолуцију 1244 и нисмо ми криви за замрзнути конфликт, већ они који су прекинули примену те резолуције. То се догодило оног часа када је Србија извршила све и када је Запад престао да извршава своје обавезе, ту мислим на право на око 250 000 протераних Срба са КиМ да се врате безбедно и слободно на своја огњишта. Истовремено Приштина је требало да омогући стварање атмосфере слободе кретања и да престане са претњама и застрашивањем српског народа и преко лажних оптужница“, каже за наш лист Живадин Јовановић Живадин Јовановић истиче да хиперинфлација предлога значи признавање грешке у досадашњем приступу решавања питања КиМ. Наводи да је прошло 20 година од како Запад покушава да реши проблем КиМ, али да ништа нису успели и држе иницијативу с разним предлозима који су често контрадикторни и удаљени од реалности. „То им не смета да нападају Србију да нисмо довољно флексибилни и затежемо с наставком дијалога, што је ван памети. Не треба да се муче и да измишљају топлу воду, већ треба да се врате Резолуцији 1244 као полазној основи без које нема одрживог решења и да не остају укопани у деведесетим годинама. Међу тим творцима идеја за разрешење питања статуса Косова и Метохије јесу људи који су лично одговорни за одсуство решења и замрзнути конфликт“, каже Јовановић. Наводи да они живе у илузијама да може да се наметне решење, а догађаји у Европи и свету показују да нема шансе да се примени неко анахроно решење. Каже да данас сви траже нове формуле прилагођавања односима на глобалном плану и водеће чланице ЕУ наводе да Европа мора да се окрене себи и својим интересима и на тај начин оствари глобални утицај у свету. “ Министар Никола Селаковић примио Живадина Јовановића
Министар спољних послова Србије Никола Селаковић примио је 29. јануара Живадин Јовановића ранијег савезног министра за иностране послове СРЈ и председника Београдског форума за свет равноправних. Вођен је разговор о дипломатији и односима матице и дијаспоре. „МАТЕМАТИКА” ЛАРИЈА КИНГА И CNN-ове „СМЕТЊЕ НА ВЕЗАМА"
Извод из књиге «1244 кључ мира у Европи», Живадин Јовановић Издавач: Београдски форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, 2018. (стр 203-207). Већина ТВ интервјуа одвијала се са терасе пасареле која повезује зграду РТС-а са Пионирским домом у Таковској број 2, где је, до злочиначког ког бомбардовања зграде РТС-а 23. априла 1999. био инсталиран сателитски бим-одашиљач. Други интервјуи и директна укључивања у информативне емисије страних телевизија реализовани су из студија РТС-а. Немали број интервјуа током агресије НАТО-а дат је у згради СМИП-а. Неколико дана пре бомбардовања зграде Савезног министарства одбране и Генералштa6a, кадаје уједно озбиљно оштећена и зграда СМИП-а, канцеларија министра била је привремено смештена у згради Хотела „Палас", на Обилићевом венцу, а потом у адаптираној згради у Булевару мира број 26 где су такође примани страни новинари и ТВ екипе. Неке од америчких телевизија имале су, кpaћe или дуже време током агресије НАТО-а, своје импровизоване студије у хотелу „Интерконтинентал" одакле сам такође дао неколико интервјуа. Интервјуи са терасе пасареле били су, углавном, у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле, у даљини, изнад кровова зграда, пojaвu ce одблесак а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову „Милосрдни анђео", или „рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана. Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о„праведним" циљевима њихових влада и кри- вици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора. TB CNN током агресије НАТО-а дао сам још најмање два интервјуа у директон укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО-а и даје тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ни једном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ћe бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље жртве агресије, износио. Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у аркивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Тањуга. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП-ом што је затим прослеђено свим ДКП-има широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије. Један од интервјуа CNN-y „уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио га је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако мга је сећање конкретник питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали, или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свој „кец" из рукава: „Господине министре, није ми јасно како вас, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона"? Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари та питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме „тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговора. Био сам свестан да програм Лари Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам: „Лари — почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности — овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратуiемо ми да вас победимо, рaтујeмo само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и некик других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, Хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну 'помоћ', убрзано одлазиле у историју." У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у Хотелу „Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћаo у хотел. Једног јутра из безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно? Други интервју CNN-y чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. Формат је био да у времену од пола сата или 40-ак минута одговарам на питања кора страних дописника који би се налазили у студију CNN-a y Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО-а и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. CNN је то прихватио. Емисија је почела нормално, водитељ ме је представио, али још нисам изговорио прву реченицу, умешао се водитељ и привидно узбуђеним гласом који сам пратио почео без прекида да се извињава гледаоцима због лоших веза, да објашњава да то није ништа необично када је реч о везама са земљом у којој тече рат, да му је много жао. И тако је следио непрекинути низ реченица без секунде паузе. Пошто је мојих договорених пет минута „појео" водитељ, једнако брзо је дао реч првом страном дописнику да постави питање. Било ми је потпуно јасно да CNN није желео да испоштује договор, да, без обзира на отвореност и демократске капацитете није желео ни тих пет минута да посвети оценама и чињеницама једног званичног југословенског представника. Јер, „тешкоће на везама" су напрасно настале чим сам изговорио прве речи и волшебно нестале истог часа када је истекло договореник пет минута. Чим су се везе „нормализовале" водитељ је брже-боље дао реч првом новинару. И то новинару једног, не сећам се тачно ког, руског медија. Руски новинар је такође „брзински" кратко и јасно издекламовао питање: „Господине министре, зашто страним новинарима не одобравате визе, забрањујете улазак и извештавање из Југославије?" Био сам шокиран и питањем и CNN-овим избором страног дописника. Руском новинару сам одговорио једнако брзо, мирно и сталожено: „Драги пријатељу, из Југославије тренутно извештава око 120 страних новинара, од тог броја 31 новинар је из Русије. Дозвољавам да то није довољно. Реците колико акредитација руских новинара би задовољило ваша очекивања, упутите их на моју адресу и обећавам да ћe истога часа бити одобрене." Руски новинар није реаговао јер су уследила питања новинара из другик земаља, али не са толико предубеђења. Докле је сезала америчка злоупотреба појединаца из нашег братског руског рода? Колико пута сам од Гелбарда, Холбрука и других представника администрације Била Клинтона током даноноћних преговора о Косову и Метохији, као крунски аргумент да нешто морамо да прихватимо, чуо: „Са овим (што траже) су се сложили наши руски (Јељцинови) партнери"! То што сам на тај „аргумент" обично одговарао да ми немамо проблема у директном комуницирању са нашим руским пријатељима те да Американци не морају да се труде да нам преносе никакве поруке "руске браћe" није их импресионирало, нити реметило њихову навику. О НАУЧНОМ, ИСТОРИОГРАФСKОМ ДЕЛУ Проф. Др САВЕ ЖИВАНОВА
Пише: Станислав СТОЈАНОВИЋ
Од самог почетка своје професорске и научне каријере, око педесет година, Сава Живанов био је (често и по цену не малих личних одрицања) веома посвећен научним истраживањима врло сложене и контроверзне тематике, којом се као научник бавио. А бавио се научним истраживањем историјског и социјалног развоја Совјетског Савеза, односно Русије. И, оставио врло студиозно и неуобичајено обимно научно дело. Његов одлазак је повод да се још једном, с поносом што смо га познавали, осврнемо на то дело. И одмах да кажем, на самом почетку овог осврта, када је реч о научном изучавању ове руске тематике и импозантним резултатима које је остварио, иако појединац, професор др Сава Живанов постао је уствари институција. МОСКВА ОДЛУЧНА ДА ЗАУСТАВИ ОФАНЗИВУ ЗАПАДА! Путин: Нећу дати Бајдену да сломи кичму Србији!
Офанзива Запада на Србе с обе стране Дрине упалила је аларм и у Москви, а шеф Кремља Владимир Путин одлучан је да заустави све притиске којима је циљ уништење Републике Српске и отимање Косова од Србије. Избором Џозефа Бајдена за шефа Беле куће притисци на Бањалуку, али и на Београд, постали су све отворенији и јачи. Подршка у удару на Србију стиже и из европске уније, и то преко Мирослава Лајчака и званичног Брисела, који се ближи решењима која заговара Немачка када су у питању статус Косова и РС. Званична Европа користи косовско питање да би се додатно обрачунала са Доналдом Трампом, па чак иду дотле да минимализују значај споразума који су Београд и Приштина потписали у Белој кући у присуству Доналда Трампа. Рат ЕУ и Америке (погледајте оквир) који се води преко Србије подигао је Москву у пуну приправност. - Москва помно прати сваки потез Запада, поготово када је у питању однос према нашим традиционалним савезницима. Руски председник је више пута поновио да су Срби братски народ. О најновијим дешавањима и начинима да предупреди покушаје Бајдена и Запада да Србима опет отму све руски шеф државе и његови најближи сарадници су у сталном контакту са српским руководством. Њима је Путин послао недвосмислену поруку која гласи: "Нећу дозволити Бајдену нити било коме другом да сломи кичму Србији" - преноси ставове Кремља извор Српског телеграфа из дипломатских кругова. Ненад Поповић, министар: Русија је и досад била наш најјачи ослонац у борби за очување КиМ и заштиту РС ПРИТИСАК ПОВРАТНИКА Укидање Дејтонског споразума које заговарају Бајденове демократе, а што би довело до гашења Српске, било је тема и током недавног састанка најближег Путиновог сарадника Сергеја Лаврова са Милорадом Додиком. И тада је из Бањалуке руски дипломата поручио да Москва не прихвата било каква одступања од међународних споразума, као што је то документ из Дејтона. Истовремено и Путин и Лавров истичу да по питању Косова све земље чланице Уједињених нација морају да поштују Резолуцију 1244. Ненад Поповић, министар за иновације и технолошки развој, у разговору за Српски телеграф истиче да нема никакве сумње да ће промена администрације у Вашингтону неповољно утицати по српске интересе на Балкану. - Они који се враћају у Белу кућу и Стејт департмент добар део своје каријере су изградили на политици да су Срби криви за све. Очекујем притиске, али повољна околност је то што ово ипак није време деведесетих, а Србија није ни изолована ни слаба нити је свет униполаран. То нам даје маневарски простор за деловање јер овог пута имамо партнерства која ће нам сигурно дати шири простор у борби за наше интересе, а ту, пре свега, мислим на Русију, која је и до сада била наш најјачи ослонац у борби за очување Косова у саставу Србије и заштиту Републике Српске - поручује министар. Јовановић: Русија се никад неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану БИТКА НА ТРИ ФРОНТА Додаје да уз руску подршку Србија и сама ради на јачању своје позиције на међународној сцени. Дубоко сам уверен да ће државно руководство Србије, са председником Вучићем на челу, на најбољи начин заштитити наше државне и националне интересе - нагласио је Поповић. Бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић истиче да ће, упркос претњама отимачином РС и одузимањем КиМ, Русија трајно бити опредељена за поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије. - Не знам колико пута би требало више Путин и Лавров да понове да су за решења прихватљива Србији, да се мора поштовати Резолуција 1244 СБ УН да би неверне Томе прихватиле чињеницу да Русија неће одобрити сепаратизам. Није то само због пријатељства, што смо браћа по оружју, него и због руских интереса. Не жели Москва да направи грешку на међународном плану и охрабри сепаратизам на својој територији. И никад се неће помирити с експанзијом НАТО на Балкану. Београд мора да се бори за КиМ, РС, европске интеграције, а Русија ће увек давати подршку и неће дозволити да Србији буде сломљена кичма - закључује Јовановић. Извор: www.republika.rs
Захвалница Доналда Трампа српској дипломатији
У емисији Контрапункт, поводом Захвалнице која је на адресу Министарства спољних послова Србије, крајем прошле године стигла из Беле куће са својеручним потписом 45. председника САД Доналда Трампа, говоримо о успесима дипломатије светосавског пацифизма као и феноменолошким променама којима су политика и дипломатија подвргнуте у савременим условима. Захвалница коју је председник САД, Доналд Трамп упутио, нарочит је и несвакидашњи гест у дипломатској пракси, а без преседана у српско-америчким дипломатским односима који ће остати запамћен у историји српске дипломатије као посебан гест пријатељства Трампове администрације и председника Трампа лично, као лидера једне од светских суперсила. Први човек САД послао је захвалницу Срском амбасадору у Београду др Љиљани Никшић. Гости емисије Контрапункт су доајени српске дипломатије: Енес Карабеговић, Владислав Јовановић и Живадин Јовановић, амбасадор др Љиљана Никшић и Слободан Кљакић, публициста и новинар. Послушајте аудио снимак емисије: Аутор емисије је Биљана Ђоровић Извор: www.rts.rs
ЗЛОСЛУТО БЕЗУМЉЕ
ОСУДА БЕЗУМЉА Београдски форум за свет равноправних дубоко узнемирен најоштрије осуђује безумни антицивилизацијски акт скрнављења споменика ослободиоцима Београда. Реч је о злослутом нападу на достојанство и слободу Града Хероја, на антифашистичке традиције Србије и њено стратешко партнерство, пријатељство и савезнишштво са Русијом. Позивамо надлежне органе да спроведу ефикасну истрагу и одговорне приведу правди. Желимо Вам личну срећу и добро здравље
Поштовани пријатељи, Желим да на овај начин у своје име и у име Управе Београдског форума да Вам честитам предстојећу Нову 2021. годину и божићне празнике. Пред нама су нови изазови да одржимо висок ниво активности и афирмишемо циљеве и вредности за које се Београдски форум бори већ 20 године: слободу и равноправност, мир и сарадњу, разумевање и толеранцију. У томе ћемо, као и до сада, бити упорни, доследни и активни. Као и до сада, рачунамо на Вашу несебичну помоћ, знање и енергију. Желимо Вам личну срећу и добро здравље, Живадин Јовановић Србија није капитулирала ни под бомбама, па зашто би сада /видео/
Гостовање заменика председника Беофорума, амбасадора Радета Дробца у емисјији "Од четвртка до четвртка" на Спутњику. Избори у САД нису судски завршени, а да би се прејудицирао Џо Бајден у Белој кући, цела демократска компанија бивших кадрова окупила се срећна да може опет да малтретира Србију и да оствари интересе које није успела у претходних 20 година - чак ни под бомбама. Ипак, то је рачун без крчмара, јер они још нису у прилици чак ни да одлучују. Овако у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка” бивши амбасадор Раде Дробац оцењује седницу Спољнополитичког одбора Представничког дома америчког Конгреса на којој су албански лобисти покренули мисију с циљем да новом председнику САД трасирају спољну политику према западном Балкану. Та политика подразумева жестоке притиске на Србију да призна независно Косово.
Не треба само да заборавимо, каже Дробац, да је та група људи која је дискутовала, а међу којима су Елиот Енгел, Медлин Олбрајт и Данијел Сервер, иста она која је 1999. била крива за све оно што се десило у односима Америке и Србије – бомбардовање, агресија, жртве, санкције, малтретирање српског народа по свим питањима и Хашка суђења. Они су, према речима нашег саговорника, најодговорнији за константан притисак на Србију да учини нешто што је далеко од њеног интереса, и неспојиво са њим. „Не знам на основу чега мисле да ће после 20 година Србија урадити оно што није под бомбама ни у рату хтела да учини. Овај случај коинцидира са чињеницом да се сада открива да су Срби у том рату оборили још неке авионе, па и невидљиве. Да се Србија није одбранила у том рату ми данас не бисмо уопште разговарали на овакав начин. Америчка страна и НАТО имали су бројне жртве о којима се ћути и велике материјалне штете. Били су огорчени што им је једна мала земља пружила такав отпор и што је успела да не капитулира. То што неки покушавају да 1999. представе као пораз Србије није истина, јер имамо међународне документе који потврђују суверенитет Србије на својом јужном покрајном, а постоји и значајан број земаља које су повукле признање независности Косова, што све говори да је то далеко од решене ситуације,” сматра Дробац који је данас заменик председника „Београдског форума за свет равноправних“. Акција против свих интереса Србије У очекивању промена које би требало да наступе у САД, бар према жељама Бајдена и и Клинтонових, они покушавају већ унапред да припреме терен за офанзиву која се не односи само на Косово већ и на Дејтон, Републику Српску, а притискају Србију да одустане од све бољих односа са Русијом и Кином, оцењује наш саговорник. „То је апсолутно супротно интересима Србије и не знам под којим условима и са којима бенефитима би Србија од тога одустала, поготово што је сада војна интервенција искључена,“ рекао је Раде Дробац. Елиот Енгел је пред Обором за спољне послове изустио неколико ноторних неистина као што је она да су Срби извршили геноцид на Косову иако сви знамо да оптужница о тој теми не постоји. Наш саговорник сматра да је јавни медијски простор данас поприште озбиљних ратова у којима се средства не бирају и у којима се лаж проглашава за истину, а истина проглашава за нешто што је ретроградно. „Сведоци смо ерозије морала, здравог разума и чињеница, јер је чињеница само они што неки медији говоре. Сви се сећамо деведесетих када су у Босни, Хрватској и Словенији само Срби били оптужени, а добро знамо да не може да постоји кривица само са једне стране. Мислим да је то један од разлога и за ово суђење у Хагу где се покушава направити један вештачки баланс да су злочини Шиптара на Косову први пут сада на овакав начин стављени у први план,” каже наш саговорник. Он додаје да се страхује да то што су пред спољнополитичким одбором Конгреса сада покушали да пребаце одговорност за злочине на српску страну само део стратегије да се ослободе они који су оптужени у Хагу. То, као и негирање агресије на СР Југославију представља политику силе која се ни по чему не разликује од оне која је вођена у претходним вековима, само што је сада окупана у новим медијима који то приказују као нешто позитивно, а оне који су жртве као кривце. Дробац има искуство из деведесетих прошлог века када је био помоћник министра за информисање. Трудили су се, каже, да направе што више материјала, чињеница, доказа и вести како би се та поплава лажи, превара, подметања и оптужби зауставила. „И поред тог што је дебаланс био видан, ипак су те наше информације налазиле свој пут. Жао ми је што од 2000. немамо организовану државну пропаганду, односно, одбрану сопственог суверенитета и истине. Отимају нам верске објекте, историју, јунаке, проглашавају наше страдање бесмислено, а њихове геноциде победама. Због тога имамо обавезу да штитимо истину, јер ако је не штитимо, а иде нам у прилог, бићемо жртва не само политичких завера које стварно постоје према нама, него и лажних представа јавности. Они ће мислити да чине добро дело када поново буду бирали Бајдена или Олбрајтову, јер они кажњавају зле Србе,“ закључио је Раде Дробац.
Обиље од којег боли глава
Др Миливоје Павловић Да ли је Србији потребно петнаест врста буквара са често различитим ортографским решењима, и сме ли се уџбеник третирати као обична роба, а не као сложен производ од чијег садржаја зависи лице сутрашњег друштва?
Као предмет свакодневног ишчитавања, уџбеник није само „складиште информација”, већ сложени инструментаријум којим се битно утиче на трајне представе о свету и систем вредности. Тако је у сваком друштву, па и у српском, где издавање уџбеника има двестагодишњу традицију. Прве српске уџбенике створио је Вук Караџић, утемељитељ многих наших наука. Године 1814. написао је прву српску граматику, 1818. „Српски рјечник”, а 1827. први српски буквар. Српска држава одувек је бринула о издавању школске литературе и поверавала тај посао од посебног интереса специјализованој јавној установи. Од 1957. то је обавеза Завода за уџбенике, националне установе која представља темељ оног што је најквалитетније у домаћем образовању, науци и учености. Од оснивања до данас, нема иоле озбиљнијег домаћег научника и истраживача који није на списку Заводових аутора или рецензената, као што нема детета или одраслог човека који се нису образовали на неком од 400 милиона примерака уџбеника досад припремљених и објављених у овој кући. Упркос овим одликама својих издања, Завод последњих година послује с великим тешкоћама и непринципијелним притисцима истискује се из школа. Удруженим снагама приватних издавача, од којих су многи с иностраним оснивачким капиталом, Заводове књиге гурају се на маргину. Остављен му је простор (и обавеза) да издаје малотиражне уџбенике за стручне школе, за децу с посебним потребама и за припаднике националних мањина. Тзв. јавни интерес националног издавача изгубио се под коруптивним и неетичким притисцима приватне иницијативе, која није толико оптерећена дидактичком димензијом уџбеника колико тиражним ефектима и могућношћу да се интерпретацијом наставне грађе утиче на лице сутрашњег друштва. О томе сведоче повремене медијске афере о инцидентима с појединим уџбеницима и лекцијама – од избацивања Десанке Максимовић до грубог (у основи погрешног) третирања писаца с двојном националном припадношћу, попут Владана Деснице, дубровачке књижевности, и сл. На делу су и реликти „јевропејских” претензија, али не онако како их је Вук замишљао. Суочени смо с последицама које не познају друге земље: тржишно учешће националног издавача десет пута је мање од приватног и иностраног… Уџбеници су књиге с великим тиражима, али овде није реч само о комерцијалном интересу. Кључна промена у области наставне литературе у Србији настала је наопако изведеном либерализацијом тржишта, као да је уџбеник обична роба, а не веома сложен производ. Тај процес започео је 2003. досовски министар Кнежевић, а наставили су потоњи челници министарства. С образложењем да треба демонополизовати положај Завода за уџбенике и обезбедити слободан проток свих идеја у вези са школом и образовањем, на тржиште су уведени – потом и фаворизовани – приватни и инострани издавачи с маркетиншком службом оперисаном од етичких препрека. Сада у Србији скоро свако може да објављује уџбеник и „напада” школе. Актуелни закон предвиђа да наставнички колективи бирају уџбенике у договору са саветима родитеља, а у пракси то најчешће изгледа овако: одлуку доноси директор школе, неретко у зависности од додатних материјалних стимуланса којима државни издавач (Завод), и кад би хтео, не може да се служи. Агенција за борбу против корупције била је 2016. основала радну групу која се бавила злоупотребама у школама приликом набавке уџбеника. Истим закључком Министарство просвете позвано је да покрене прекршајне поступке, али је променом министра прекинута активност радне групе формиране због овог задатка. Наопако схваћена либерализација тржишта умножила је број издавача (сада их има око седамдесет), али није донела квалитетније уџбенике нити ниже цене. Напротив. Стање је близу хаотичног, јер школе чешће обилазе накупци и прекупци него просветни инспектори. У неким областима околности су скоро риплијевске: у Србији је, од различитих издавача, одобрено за употребу петнаест врста буквара, што би било много и за научно и економски знатно развијеније државе. У неким букварима писана и штампана слова азбуке нацртана су различито, због чега се Вук окреће у гробу. Наставничка већа и директори школа не могу да разрешавају ортографске дилеме нити да се баве ликовним решењима која нарушавају јединство српског језика и његовог писма. Не могу да улазе ни у идеолошку профилисаност појединих уџбеника. Због тога је сасвим уместан захтев, који је подржало Одељење историјских наука САНУ (уз сагласје Извршног одбора Академије) да се новим законом бар издавање књига из тзв. идентитетског пакета повери државном издавачу. А што се тиче буквара, новом министру просвете смо (в. д. директора Завода др Милорад Марјановић и долепотписани председник Надзорног одбора) предложили да бар подржи идеју о јединственом српском буквару за све школе у Србији, Републици Српској и дијаспори (ако буде среће, и у Црној Гори). Можемо ли обједињеном научном, културном и народносном енергијом доћи до основне књиге (буквара) која би сву српску децу на исти начин увела у азбуку због које смо, још у Вуково доба, били уврштени у народ с културом, а не само с историјом? У вези с уџбеницима питања има још, а ниједно, нажалост, није наградно… Професор Факултета за културу и медије и председник Надзорног одбора Завода за уџбенике Извор: politika.rs И Србија тражи уточиште у злату
Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића Нова „златна грозница“ предстваља реакцију на покушаје глобалне доминације одређених западних замља, сигуран је искусни дипломата Живадин Јовановић. То је, како наводи, уједно и реакција на праксу штампања новца без покрића, које је постало посебно изражено од 2008. године, Јовановић додаје да финансијска и економска криза произашла из неодговарајућег система глобалног либералног капитализма, а појачана је глобалним заоштравањем односа у сфери безбедоносне политике. Живадин Јовановић подсећа да је глобална атмосфера несигурности појачана незабележеном трком у наоружању и да никада нису били већи издаци у те сврхе. САД је, додаје, потрошила 400 милиона долара за наручивање нових ракета, а све то изазива тензију и несигурност. Проблем заоштравају, како додаје, и због тренда хлађења мултилитерализма и јачања национално орјентисаних политика. Америка иступа из међународних организација, напустили су Глобални споразум о климатским променама, као и Споразум о нуклеарним снагама средњег домета, а на томе су радили и Барак Обама и Доналд Трамп. Јовановић додаје да су све бруталнији покушаји Запада, тачније САД, да контролишу Кину и Русију на економском и финансијском плану. Јовановић подсећа да Кина, Русија, Бразил, Јужноафричка Република и Индија, мењају глобални распоред моћи и то управо на штету западних земаља. Наравно да нове економске и политичке силе желе више долар као монету, јер он представља моћно оружије одржавања америчке доминације на глобалном плану. О промени односа довољно говори и чињеница да некад 90% светске трговине обављало у доларима, а сада половина. „Кина и Русија које су стратешки глобални партнери прешле су на међусобна плаћања у јуану, односно у рубљама, а њихови послови само у енергетском сектору вреде 400 милијарди долара. Замислите тај ударац за долар.“, додаје саговорник Јовановић. Јовановић сматра да је улагање у злато природна реакција на негатива дешавања на глобалном финансијком пољу, а томе се свака земља прилагођава на свој начин. Тако и мала Србија. Реч је о нужди да се заштитимо у неизвесним временима. Међутим, кључно је то да међу великим силама недостаје глобални дијалог како би се смањиле тензије и турболенције. Свака земља би, како додаје, сходно својој снази, требало да узме удео у решавању глобалних финансијских и економских проблема. Преминуо Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ВЕЛИКИ ГРАДИТЕЉ МОСТОВА
Са најдубљом жалошћу опраштамо се од Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, великог сина српског народа. Као први међу једнакима руководио је Српском православном црквом чувајући њено јединство, углед улогу, свуда тамо где су српске земље и где живи српски народ, а затим, у православном и хришћанском свету уопште. Чувајући канонске, заветне вредности православља истовремено је био неуморни градитељ мостова, разумевања и узајамног поштовања у односима са другим црквама и другим религијама. На сваком месту ширио је човекољубље. Поникао из свог народа, са свим његовим најбољим особинама, увек је бринуо о његовој добробити, његовој славној историји и будућности грађеној на дубоким коренима. Често је говорио да примљено од предходних генерација морамо чувати и предавати новим нараштајима. Његова блага и мудра реч пажљиво се слушала и уважавала како у српском народу, тако и међу старешинама других цркава и религија. Српски народ је један ма где живео – често је говорио да би посредно подсећао како су поделе непотребне и штетне. У државне послове није се мешао али је све тешкоће и проблеме српског народа дубоко преживљавао и настојао да СПЦ са својим вековним искуствима, помогне у њиховом решавању колико год може и на најбољи начин, у складу са њеном улогом верске, националне институције. Своју снагу, мудрост и умеће усмеравао, пре свега, на очување јединства СПЦ, а тиме и јединства српског народа. Увек је подесћао да је покрајина Косово и Метохија колевка српске духовности, државе и нације и да је саставни део Републике Србије. Тежио је да се поштују правда и право за српски народ једнако, као што се поштују права других народа, био је свестан моћи силе, али је предност давао истини, правди и мирном решавању свих питања, како међу људима, тако међу народима, црквама, религијама. Подржавао је и помагао хуманитарну делатност Фонд дијаспора за матицу. Благословио је издвајање велике помоћи Фонда за отклањање последица катастрофалних полава, 2014. и 2015. године, у Србији и Републици Српској. Балгословио је одржавање последње Скупштине Фонда у Парохијском дому Храма Светог Саве. Београд, 20. 11. 2020. године У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
IN MEMORIAM АМФИЛОХОЈЕ РАДОВИЋ МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
Данас нас је оставио Амфилохије Радовић, Митрополит црногорско-приморски. Оставио нас је дугогодишњи велечасник Српске православне цркве који ће остати у трајном сећању данашњих и будућих генерација као изузетан интелектуалац, човек дубоког, широког и надасве јасног и храброг ума. Ширио је веру у Бога и православљеслужећи јединству православља, СПЦ и српског народа. Борио се против извртања историје, новотарија, напуштања традиционалних вредности, слугерањске психологије и сваког покушаја понижавања српског народа као недвојивог дела европске цивилизације. Ценио је и бранио српску историју, није дозвољаваоскоројевићка обезвређивања јединственог и часног места српског народа у европској и светској историји. Поштовао је све српске великане, без обзира да ли су били духовни великодостојанственици, научници, филозофи или државници, без обзира да ли су потицалииз Србије, Црне Горе или других српских земаља. Увек се дичио и поносно истицао непролазну величину Петра Петровића Његоша, као српског духовног, државног, филозофског и књижевног великана европског гласа. Никада се није мирио са неправдом, или неистином. Увек се држао принципа да је одбрана истине, правде и достојанства најсветија дужност сваког човека. Сагорео је истрајавајући над вредностима слободе, правде, истине и јединства српског народа. Речју и делом се борио се за српско Косово и Метохију, јавно осуђујући агресију НАТО 1999. године окупацију те свете српске земље и све покушаје, притиске и подметања усмерена на то да се Србија понизи, застраши и примора да се сагласи са отимачином.Био је један од највећих српских говорника. Говорио је јасно, бритко и директно о многим судбоносним питањима о којима су други ћутали. То је изазивало противнике, али од тога је много важније, да је будило успаване савести, чувало здрав разум, снажило слободарску, патриотску и незвисну мисао. И јавно је признавао да није непогрешив, али је имао храбрости да то искаже и да своје ставове исправи, и зато су га људи поштовали и следили. О томе говоре и дуготрајне литије народа у Црној Гори које су, захваљујући њему и његови следбеницима, постале европски и светски феномен и о чијем учинку ће историја тек дати своју праву оцену. За сваког је била велика част познавати, слушати његове мисли и сарађивати са Митрополитом Амфилохијем Радовићем. За Београдски форум за свет равноправних је велика част што је Митрополит Амфилохије Радовић, увек када је могао, учествовао на Форумовим конференцијама, округлим столовима, као и на промоцијама нових књига. Били су то празници и надахнућа за учеснике и слушаоце. Амфилохија Радовића нема више међу нама, али остаје велико и богато наслеђе његових дела, мисли и порука, како да останемо своји, достојанствени и јединствени. У наставку су излагања Митрополита Амфилохија Радовића на Међународној конференцији одржаној 22-23. марта 2019. године поводом дведесете годишњице агресије НАТО, као и фонографски снимак опроштајног говора на испраћају Борислава Милошевића, бившег амбасадора СРЈ у Руској Федерацији. Оба прилога илуструју мисао и ретке особине Амфилохија Радовића, као Митрополита СПЦ, мислиоца и великог патриоте.Београдски форум за свет равноправних-Излагање Амфилохија Радовића на Међународној конференцији „Мир и напредак уместо ратова и сиромаштва“, Београд, март 2019. године.:Конференција која погађа у срце насушних потреба савремене Европе и савременога свијета. Ја сам се ту нашао, тако да кажем, донекле и случајно. Али нема ничега случајног што се догађа у људском животу. Као што ми је говорио један наш угледни научник и философ Жарко Видовић кад сам га негде срео. Кажем: «Професоре, случајно се сретосмо». А он мени каже: «Нема ничега случајног. Сваки сусрет је сусрет за вјечност». Тако да и овај сусрет није случајан и ова ваша конференција много важна и много битна, не само за Србију Говор Митрополита Амфилохија Радовића на испраћају Борислава Милошевића, бившег амбасадора СРЈ у Руској Федерацији, Црна Гора, фебруар 2013. год. ЗАШТО ЈЕ ЛАВРОВ ИЗАБРАО БЕОГРАД УМЕСТО ЗАГРЕБА
Изјава председника Беофорума Живадина Јовановића за дневни лист „Политика“ (стр. 1 и 6), 24. 10. 2020.год. Дипломата Живадин Јовановић сматра даје реч о важној посети будући да је Русија једна од земаља које су највише погођене епидемијом вируса корона. „Посета министра Лаврова у условима када је дипломатска активност проређена изузетно је значајна и знак је да Србија и Русија и у овим условима одржавају редован дијалог на стратешком нивоу. Она даје подстицај учвршћивању традиционалних пријатељскох односа између две наше земље“, изјавио је Јовановић за „Политику“. Овај искусни дипломата каже да је сигуран да је Русија с посебном пажњом пратила разговоре делегација Београд и Приштине у Вашингтону и анализирала све папире који су тамо потписани. „Русији сасвим сигурно не одговарају ставке које говоре о девирзификацији сарадње у области енергетике. Такозвани вашингтонски споразум је необичан по много чему јер су се тамо Србија и Америка договарале о томе какав би однос Србија требало да има према трећим земљама. То указује на извесна ограничења у независности наше спољне политике. Ми можемо причати да смо независни, али то неће променити реалност“, каже Јовановић и додаје да ће „папир из Вашингтона“ бити предмет анализе у многим земљама. Каже да је приметио да имамо потребу да се „правдамо Западу“ када год започнемо преговоре с Русима. „Ширење сарадње са Русијом није никаква русофилија већ насушна потреба Србије и њене безбедоносне политике. Наши односи с Русијом и Кином су стратешки, а то немамо у односима са САД, ЕУ и НАТО-ом“, Када је у питању отварање руског представништва при Министарству одбране Јовановић подсећа да званични споразум није потписан, нити су саопштени детаљи. Он подсећа да хуманитарци из Српско-руског хуманитарног центра крај Ниша нису добили дипломатски имунитет и да је било много покушаја да се дискредитује рад ових људи. „Под притиском Америке, неколико руских држављана који раде у центру није добило имунитет који уживају хиљаде војника из НАТО-а“, каже наш саговорник. Њега не изненађује чињеница да Владимир Путин неће посетити Србију, као што је договарано, јер су, како подсећа, у већини земаља у кризним ситуацијама шефови држава у обавези да буду на располагању 24 часа. Јовановић:Лајчак заступа немачке интересе, до напретка тешко
Јовановић не очекује никакав напредак у дијалогу до завршетка председниццких избора у САД, а Лајчакову улогу специјалног представника ЕУ види као "продужену руку немачких интереса на Балкану". "Резултат Љачакове турнеје је половичан и он је у начелу добио сагласност за наставак дијалога, али ако се узму у обзир услови које Приштина поставља и њихов став према Заједници српских општина, тешко јеочекивати да ускоро додје до дијалога а и ако додје, тешко је очекивати неки значајнији напредак", истиче Живановић за Тањуг. "Сада видимо да се више разговара о некаквом утицају и значају устава илегалне творевине Косово и о мишљењу Уставног суда такозваног Косова него о Резолуцији Савета безбедности 1244 - као јединог валидног оквира и основа за одрживо и праведно компромисно решење. Лајчак на тај начин у основи наставља мисију засновану на геополитичким интересима истих оних земаља и снага одговорних за разбуктавање тероризма на КиМ, као и агресију 1999. године", наглашава Јовановић. "Говори се о њему као специјалном изасланику Европске уније али у питању је скривалица иза које се види одлучујуцћи утицај и интерес Немачке, најмоћније чланице ЕУ", објашњава Јовановић и додаје да Немачка улази у трку са Сједињеним Америчким Државама за поделу интересних тачака на Балкану. Према његовом мишљењу, Немачка користи ЕУ као покриће да не би огољено наступала преко Лајчака и очигледно је немачки став "наклоњен озакоњењу насилног одузимања државне територије од Србије". "Немачка се нашла затечена једном иницијативом САД која опет показује да се ни Америка не одриче присуства на Балкану и да је незаобилазни фактор решавања свих питања у Европи, па и косовског питања", сматра бивши шеф југословенске дипломатије. "Мислим да никаквог напретка неће бити у дијалогу до председничких избора у САД односно до преузимања власти победника на следецхим америчким изборима. Приштина све што чини и говори, ради мислећи да ће се на власт у САД вратити демократе и да ће на тацни добити признање", истакао је Јовановић и додао да је неопходно да се Србија више позива на Резолуцију 1244 СБУН и свој Устав, држећи до основних принципа медјународног права и Повеље Уједињених нација. Упитан за писмо које је објавио бивши косовски премијер Иса Мустафа, а у којем му шефица европске дипломатије и посредник у дијалогу Федерика Могерини 2015. године наводно потврдјује да Заједница српских општина неће имати извршна овлашћења, Јовановић одговара да оно, уколико се испостави као тачно, јасно разобличује пристрасну позицију ЕУ, као и политику коју смо, како каже, упознали у давним временима - политику слабљења утицаја Србије. "Сматрам да је посреди нефер позиција Брисела. Брисел је почео своју посредничку мисију у дијалогу позивајући се на статусну неутралност. Видимо да се радило о пукој мантри", закључио је Јовановић. ШТА СРБИЈА МОЖЕ ДА НАУЧИ ОД ИЗРАЕЛА И КИНЕ
Сарадња с дијаспором заповест је развоја Пише Раде Дробац Данас најмоћнија економија света, Кина, четвртину националног дохотка остварује из дијаспоре, а Израел пак живи од своје дијаспоре, која ову земљу развија не само економски већ и несебично гради и потпомаже донацијама и свеколиком помоћи Дијаспора и Срби у региону, због свог значаја, требало би да буду стратешко питање Србије, с аспекта демографије а посебно њеног економског и сваког другог развоја. Када се има у виду бројност Срба ван Србије, њихово својство потенцијалног демографског резервоара државе, њихов могући допринос опстанку дела популације у земљи (захваљујући финансијској помоћи сународника из иностранства), значај дознака дијаспоре за уравнотежен економски баланс Србије и константан економски развој, а нарочито могућности које постоје а које нису искоришћене, очигледно је да је то огроман некоришћени извор развојних могућности. Због свега тога је императив Србије одржање и неговање њиховог националног идентитета и тесних веза с матицом. Нажалост, дијаспором и Србима у региону код нас се данас мало ко бави. Нема стратегије развоја односа с дијаспором и Србима у региону, одговарајућих институција, осмишљених активности или одговарајућих финансијских и других средстава за ове сврхе. Није мало оних који живе ван Србије а осећају се Србима и гаје љубав према својој домовини, или (у великом проценту) желе да помогну својој матици или да се у њу врате. Србија о томе не води рачуна, посебно не на бази сагледавања стварне ситуације у дијаспори и међу Србима у окружењу. Суочена с „белом кугом“, одливом мозгова, регионалним превирањима, економским проблемима, страним условљавањима, па и најездом миграната, Србија би требало да се ослони на дијаспору и Србе у региону јер они желе да помогну својој матичној земљи, с њом желе да послују и допринесу њеном економском развоју. Неки би да се врате ако би за то постојали услови, пре свега у погледу инвестирања и запошљавања. Данас више него икад пре, јер је пандемија вируса корона променила нагоре услове рада и живота наших сународника посебно на Западу. Србија има бројну и одану дијаспору, која је своју емотивну везу с матицом доказивала кад год је Србији било тешко. Она је неће уцењивати ни политичким уступцима, ни каматама, ни бенефицијама већим од оних које Србија даје страним инвеститорима. Дијаспора жели да помогне, али и да буде сигурна да ће њено ангажовање показати позитивне резултате и да њена улагања неће бити злоупотребљена. Због будућности Србије, демографске, националне, државне, економске, културне и сваке друге, врло је важно зауставити одлазак Срба у иностранство, створити услове да остају у матици и ту граде будућност. Али исто је тако важно организовати и мотивисати дијаспору и Србе у региону да улажу у Србију и кроз њен економски и свеколики развој остваре и своје интересе. ДОНЕТИ СТРАТЕШКЕ ОДЛУКЕ Због свега тога хитно би требало донети неке стратешке одлуке. Прва је да су дијаспора и Срби у региону један од приоритета политике Србије и то не само вербално него и суштински. Затим донети план краткорочних и дугорочних акција у том смислу. То значи створити институционалне и кадровске основе, финансијску базу и осмишљени план развоја односа и мере стимулације за оне који се определе да сарађују с матицом. Једна од кључних одлука које треба донети је да су Србији важнији Срби ван наше земље него националне мањине у њој. Дуги низ година је Србија давала, и сада даје, огромна средства за очување идентитета бројних мањина у Србији, за неговање њихових посебности и различитости. Истовремено, далеко мања, скоро никаква средства, нити друге ресурсе, обезбеђивала је за помоћ и подршку српској дијаспори и Србима у региону. Треба овде напоменути да су неке националне мањине у Србији, у одређеном проценту експозитуре суседних држава и њихових интереса, у спрези с интересима неких великих сила, и да Србији праве много више проблема него што јој помажу. Ове констатације се не односе на већину припадника националних мањина који себе доживљавају као грађане Србије и своје националне или верске различитости испољавају приватно, онако како се то ради у „западним демократијама“. И нико у томе не треба да их спречава. Констатације се односе на оне који су од своје различитости направили политички и безбедносни проблем за Србију, користећи помоћ и подршку страних фактора. При томе огроман новац и помоћ добијају управо од државе Србије. С друге стране, Срби ван Србије, дијаспора и Срби у региону скоро да не добијају никакву помоћ нити подршку своје матице, а још мање су укључени у било какве политичке акције наше земље према својим домицилним земљама у којима најчешће и не учествују у њиховом политичком животу. Зато би требало размислити и већину средстава до сада намењених националним мањинама усмерити на дијаспору и Србе из региона и створити ефикасне механизме њихове координације и сарадње с матицом. И напокон, кроз буџет и планове развоја уградити да је економска сарадња Србије са Србима ван Србије један од приоритета њене развојне политике. Сматрамо да је Министарство спољних послова једино у прилици да се тим пословима ефикасно бави, али уз кадровска ојачања. СВЕТСКИ ПРИМЕРИ ЗА УГЛЕД Подсетимо да Србија подстиче директна улагања из иностранства и даје велике погодности страним улагачима, а зар не би било још боље када би ти улагачи били пореклом Срби јер би Србију доживљавали као своју домовину а не као „посао“, не само ради извлачења профита у иностранство. И зар њихова поузданост не би била много већа него других „странаца“ које за Србију ништа не везује. Аутор је амбасадор у пензији, Извор: pecat.co.rs/2020/10/sta-srbija-moze-da-nauci-od-izraela-i-kine IN MEMORIAM - МИЛОЈЕ ПОПОВИЋ КАВАЈА
У Београду је 10. октобра 2020. године преминуо Милоје Поповић Каваја, познати српски публициста, књижевник и дипломата. Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, упутио је његвовој породици телеграм саучешћа, у којем је речено: „У име руководства и чланова Београдског форума за свет равноправних, молим Вас да примите најдубље саучешће поводом смрти Милоја Поповића Каваје, нашег драгог пријатеља и дугогодишњег члана Београдског форума, који је својим активним ангажовањем и великим личним угледом дао немерљив допринос раду и афирмацији нашег Удружења.“ Милоје Поповић Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Био је новинар листа „Студент“, „Младост“, а касније и листа „Политика“, где су његови чланци наилазили на посебну пажњу и интерес читалаца. Веома је значајна његова активност у својству директора Културно – информативног центра Југославије у Њујорку. Био је први генерални директор „Сава центра“, затим секретар за инострани туризам Савезне владе Југославије, председник Културно-просветне заједнице Београда, саветник Удружења књижевника Србије, председник Југословенског удружења за Уједињење нације и члан Удружења за културу уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у којем се налази и његов легат. Остаће посебно упамћен као писац стихова на познату мелодију Станислава Биничког „Марш на Дрину“, која се и данас изводи као незванична српска химна. Његово име се налази на спомен плочи постављеној на Споменику Николи Тесли на Нијагари, као вид признања за допринос подизању овог споменика 1976. године. Носилац је многих признања: Орден заслуга за народ, два Златна беочуга Београда, две Повеље Скупштине Београда поводом годишњице ослобођења, Вукове награде, Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије. Добио је Орден народног хероја Алжира 1959. године, као признање за допринос Алжирској револуцији. Као члан Београдског форума за свет равноправних од његовог оснивања, остаће у трајном сећању свих чланова и пријатеља Форума. Неуморно и доследно био је ангажован на афирмацији мира, слободе, равноправности и сарадње међу народима, као и за очување угледа и достојанства своје земље Његов друштвени активизам и јавни став остаће трајан пример залагања за одбрану и заштиту назависности, интегритета, државних и националних интереса Србије. Блискост са Кином Београду замерају они који с Пекингом највише сарађују
Политика, 02. 10. 2020.године Изјава председника Београдског форума за свет равноправних, дата дневном листу Политика 02. 10. 2020. године. - Некадашњи министар спољних послова СР Југославије Живадин - Највеће замерке на веома добре економске односе наше две држав исказују водеће земље Запада које управо са Кином имају економске односе у којима се годишње размени робе у вредности на стотине милијарде долара. Управо због тога нису јасни притисци и незадовољства која на адресу Вучића стижу са Запада због сарадње са азијским економским џином „Ти притисци су и до сада били видљиви у Вашингтону и нису нови, али је појачан њихов интезитет. Један од главних циљева САД је сузбијање такозваног малигног утицаја Русије и Кине на Балкану. С тим притисцима треба и даље рачунати, али у великој мери зависи од српске политике да ли ће они бити јачи или слабији. Неопходно је да Београд увек истиче своју уравнотежену спољну политику и право да независно од свих других интереса води политику која ће водити рачуна о српским националним интересима“, истиче Јовановић и подсећа да су Кинези увек били ту када је Србији било потребно. - Живадин Јовановић наводи да су перспекитве сарадње са Кином велике и да их морамо искористити и подсећа на дугу традицију односа две државе. Од проглашења НР Кине биле су стабилне и у успону у политичким и економским односима и у међународним организацијама. „Нити Кина има тако поузданог партнера као што је Србија, нити Београд има сигурнијег савезника од Пекинга, који никада није примењивао систем условљавања за пружање помоћи и сарадњу. То је данас ипак, ретко у међународним односима“, закључује Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних. Дипломатија – важна полуга за остваривање државних и националних интереса
Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020. Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас. Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник. Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду... Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа. Њ.Е. Мохамед Набхан: Вашингтон мисли да је дипломатија исто што и ријалити програм бизнис
Канал Евроазија започиње серију интервјуа са амбасадорима у Србији, из земаља евроазијског копна. Серијал започињемо интервјуом са Њ.Е. Мохамедом Набханом, амбасадором државе Палестине у Републици Србији. Како су Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију...
Како су Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију Колико је политика великих сила посебно Велике Британије, колико улога Ватикана, учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море? Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу – а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења? Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик, за свој књижевни језик, који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника. Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника? Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима. ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: СРБИЈА НЕ СМЕ ДА БУДЕ УВУЧЕНА У ГЛОБАЛНО ЗАОШТРАВАЊЕ
(Извод из интервјуа листу „Јединство“, 17. 08. 2020. стр. 6) - Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав. - ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији. - Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве. - Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244. Конституисан Савет монографије „ЕПС под агресијом НАТО 1999. године“
У Београдском форуму за свет равноправних, 09. септембра 2020. године конституисан је Издавачки савет за монографију „ЕПС под агресијом НАТО 1999. године“, именована је Редакција и усвојен план припрема. Изадавч монографије је Београдско форум за свет равноправних, а чланови Савета и Редакције, као и аутори су познати стручњаци за области електропривреде. Главни уредник редакције је Слободан Бабић. Гости са Косова и Метохије
Беофорум су посетили инж. Новак Бјелић, бивши ген.директор комбината „Трепча“, Др. Милан Барап и Милорад Радивојевић. Заједничко је мишљење да је мирно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино уз поштовање суверенитета и територијалног интегитета Србије, Устава Србије и Резолуције СБ УН 1244. Нису прихватљиви никакви притисци са стране, трговина територије у замену за обећања инвестицијама, поготову увлачење Србије у глобалну геоплитику заоштравања преко уношења у дневни ред питања која немају никакве везе са Србијом. Домаћин, Живадин Јовановић, председник Беофорума, је упознао госте са радом Форума и поклонио им примерак књиге „1244 кључ мира у Европи“. Новичок – изјава Савезне владе је даљи корак у политици заоштравања односа - Вили Вимер
Ројтерс/ Фабрицио Бенш У среду је владин портпарол Штефен Зајберт објавио да су лекари универзитетске клинике Шарите пружили недвосмислене доказе о тровању руског опозиционара Алексеја Наваљног нервним отровом типа «новичок». Спутњик је о томе разговарао са Вилијем Вимером: Н: Господине Вимер, како је данас саопштила немачка влада позивајући се на токсиколошке налазе клинике Шарите, руски опозиционар Алексеј Наваљни је „несумњиво“ отрован хемијским војним отровом типа «новичок». Како схватате ову поруку? В.В: Ово је даљи корак у политици заоштравања односа са Руском Федерацијом. Верујем да морате разликовати неколико ствари. С једне стране, треба поздравити све што је учињено и што се и даље чини у циљу спашавања живота господина Наваљног и уклањању страшних последица било какве акције против њега. У то нема сумње. Само: У овом контексту постоје, наравно, питања за Савезну владу зашто се није обратила неутралним телима у вези са налазима заиста поштоване клинике Шарите. У узаврелој ситуацији коју годинама имамо између НАТО-а и Руске Федерације због НАТО-а, било би прикладно укључити, на пример, швајцарски институт у Шпицу, који ужива недвосмислену репутацију широм света, а не укључити у спорове између НАТО-а и Руске Федерације тела на начин на који се на жалост мора рећи за иначе високо цењени Бундесвер. У том контексту, то ми није довољно, могло је бити другачије. Дакле, сама Савезна влада је умешана у сумње које окружују читав овај процес. Н: Наводи се да је ова хемикалија коришћена у покушају тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипала и његова ћерке. Као што знамо, то није довело до њихове смрти. Претпостављало се и још увек се претпоставља да је напад изведен по наређењу руске владе. Немачка влада сада позива руско руководство да заузме став о тровању Наваљног. Посматрано сасвим логично: зашто би руска влада користила отров који последњи пут није деловао, на јавном, видео-надгледаном месту, попут аеродрома? В.В: То су ствари које треба криминолошки обрадити. Морате се запитати која тела би то могла учинити на одговарајући начин имајући у виду међународну димензију која је постигнута. Ако желите да сазнате шта се заиста догодило, вероватно ћете на овој планети пронаћи институте који то могу да разјасне, јер је то део њиховог посла. Тадашњи инцидент у Великој Британији је већ покренуо питање да ли је британски извештај тај који треба узети у разматрање или не, имајући у виду чињницу су Скрипалови нападнути у непосредној близини места где су смештени објекти британске владе у Портон Даун-у. Све су ово ствари које доприносе великој несигурности јавности, јер говоре у прилог чињеници да овде делују снаге које покушавају оваквим поступцима против одређених људи да доведу до ратне ситуације у Европи. Тренутни извештај савезне владе не смемо посматрати изоловано од догађаја у Минску и Белорусији. Све су то ствари где смо, после искустава која смо имали изнова и изнова пре америчких избора, а у вези са југословенским ратом, видели да се свакодневно користи свака прилика за увлачење влада у рат. У Сједињеним Америчким Државама суочени смо са ситуацијом у којој је амерички председник Доналд Трамп изгледа одговоран само за стање врта ружа Беле куће, а изван овог врта ружа Демократско-републикански ратни савез је такође одговоран за ток ствари засигурно и код нас у Европи. Амерички председник мора да се запита да ли има било какав утицај на политику своје земље. У таквој ситуацији, коју нажалост проналазимо на Западу уз масовно учешће немачке владе, лако можемо промишљати о томе да ли ћемо бити укључени у спор са Руском Федерацијом пре америчких председничких избора. То је стварност са којом се суочавамо у Европи, и нажалост, морамо се суочити са том стварношћу тако да више не можемо наћи излаз. Или ћемо се понашати као суверена држава или ћемо бити по укусу НАТО-а. Н: Немачка влада је најавила да ће се консултовати са партнерима у ЕУ и НАТО-у о „одговарајућој заједничкој реакцији“ на овај „застрашујући догађај“. Шта мислите шта се под тим подразумева и шта ће се догодити? Обновљене санкције? Протеривање руских дипломата? ВВ: У овом контексту не желим ни да размишљам о могућим нивоима ескалације. Пре је реч о декларацији која је прилагођена интересима Лондона. У вези са причом о Скрипалу, Британци су видели да је промишљеност у континенталној Европи била довољно велика да не дозволи даљу политику конфронтације са Руском Федерацијом. До данас је владала велика нелагода међу онима који уобичајено измишљају разлоге за рат. Пре свега треба споменути Лондон. Ако савезна влада сада објави такву декларацију, она неће бити испуштена попут врућег кромпира у Бриселу у НАТО-у, већ ће је поздравити са захвалношћу да би се Немци коначно могли обуздати. То више нема никакве везе са нормалним међународним односима или политиком усмереном на мирољубиву сарадњу. Траже се разлози за рат. Па ипак, видимо да војни инциденти, који се повећавају, подсећају на најгора времена хладног рата. Таква изјава може се класификовати само у овом контексту. Н: Може ли то бити лажна узбуна треће стране која покушава да изазове баш ову реакцију? ВВ: Добро запажате. Не смемо занемарити чињеницу да се све ради, укључујући предаторске уцене градоначелника на острву Риген, у вези са Северним током 2. То је приступ са којим се овде суочавамо у политичком контексту који је јединствен у свету. Све се покушава како би се погоршали односи између Савезне Републике Немачке и Руске Федерације. Бог зна шта све пада на памет. Лоша ствар у овој ситуацији је што имамо посла са пријатељском државом на истоку нашег континента, где се сви обручи затежу како би се променили унутрашњи услови а онда ова држава ставила на западни поводац. Описао сам то у књизи заједно са Александром Сосновским - то је континуирана политика. Не можете се претварати на Западу да је то јединствени инцидент с којим имамо овде посла. Ово је свеукупни ланац који је започео у Југославији са Рачком и намештањем тамошњих смртних случајева, а у овом случају се чак ни не завршава Руском Федерацијом. Следећи случај ће сигурно доћи. Ово је продукција која би требало да нас уведе у сукоб како се савезна влада не би могла сакрити иза човечанства.
СРБИЈА, БЕЛОРУСИЈА И „ПРИНЦИПИЈЕЛНОСТ“
Судећи по извештајима медија, белоруски председник Лукашенко је реагујући на грубо мешање и притиске Запада у вези са изборима, рекао, поред осталог: „Нисам ја њима проблем као што ни Србији није био проблем Слободан Милошевић, већ национално благо Србије, рудници, фабрике, банке...У Србији скоро да више ништа не припада држави, већ странцима који су им уништили апсолутно све фабрике и све банке. Покуповали им за бадава и уништили целокупну економију! Зар желите да и нашу земљу окупирају земље ЕУ да не би банкротирале да и нама униште фабрике, да нам опљачкају све оно што смо годинама мукотрпно стварали? Е, то неће моћи ни по коју цену!“ Нема сумње да је однос Запада према новој убедљивој победи Лукашенка на изборима, мотивисан геополитичким разлозима и циљевима, а не „бригом за демократију и људска права“. Уосталом, и председнице Европске комисије Урсула фон дер Лајен је још у свом програмском говору истакла да ће стратегија Комисија ЕУ бити геополитика. Основни принципи међународних односа и Резолуција Генералне скупштине УН не допуштају никакво мешање са стране у изборне процесе независних држава. Руководећи се геополитичким циљевима, ЕУ у односу према изборима у Белорусији, очигледно не поштује те принципи нити Резолуцију УН. То се јасно види и у недавно усвојеној Декларацији ЕУ, којом се избори у Белорусији карактеришу као недемократски, нефер, а резултати избора не признају. Судећи поново по извештајима медија, Србија се накнадно придружила Декларацији ЕУ и на тај начин посредно и са извесним закашњењем, прихватила све ставове из тог документа и на тај начин се умешала у изборни процес пријатељске, савезничке земље. Интересантно је да о овом придруживању Србије једном документу ЕУ непринципијелне суштине, српска јавност сазнаје посредно од Сема Фабриција и Ентонија Готфрија, првих дипломатских представника ЕУ, односно САД у Београду, дакле „из страних извора“, а не од званичних представника српске дипломатије, или Владе, што је пракса суверених и независних земаља. Зашто је тако, остаје нејасно. Да ли је, можда, некоме засметало што је Лукашенко подсетио на случај Србије, на својевремено мешање Запада у изборе у Србији и на све „благодети“ које су Србију потом, стигле? Шта стоји иза „кашњења“ Србије у „придруживању“ Декларацији ЕУ? Није ли неко у међувремену „охрабривао“ независну Србију да се придружи Декларацији ЕУ? Србија и Белорусија су пријатељске савезничке земље. 1944. године белоруски борци су учествовало у ослобађању Београда. 1999. године Лукашенко посећује Београд под бомбама, да би изразио солидарност са Србијом и оштро осудио злочиначку агресију НАТО. Белорусија је пружила Србији и значајну хуманитарну помоћ. 2020. године Белорусија је поклонила више борбених авиона и друге војне опреме одбрамбеног карактера. Белорусија принципијено подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, није признала нити једнострану сецесију Косова и Метохије, нити били чиме показује да би такав став променила, Влада Лукашенка је подржала бесцаринску трговину Србије и ЕАУ. Србија се придруживањем Декларацији ЕУумешала у изборни процес Белорусије, иако то представља кршење принципа и одлука УН. Са друге стране Србија не жели да се меша у изборни процес у Црној Гори позивајући се на принципе не мешања у унутрашње послове суверених држава. Овај принципијелни став се саопштава директно, а не из страних извора И данас на питању односа према изборима у Белорусији огледа се иста политика експанизије и доминације каква се на односу према Србији (СРЈ) огледала 1999. и 2000. године. Прави циљ су Русија и Путин. Само, друга су времена данас, да не буде по оној – пошли на једно а испаде - међутим. Објављено у Политици: Београд, 27. 08. 2020. Живадин Јовановић НЕ МЕШАТИ СЕ У УНУТРАШЊЕ ОДНОСЕ БЕЛОРУСИЈЕ
Поводом текућих догађаја у Белорусији, Београдски форум за свет равноправних сматра да је реч о унутрашњим питањима и да било какво мешање из иностранства није у складу са међународним правом. И према Резолуцији Генералне скупштине УН, забрањено је мешање у изборне процесе било које земље. Сва питања унутрашњих политичких процеса су ствар институција и грађана Белорусије, као независне и суверене земље и треба да се решавају унутрашњим дијалогом. Недопустиви су, недобронамерни и контрапродуктивни геополитички мотивисани притисци и уцене из иностранства, а поготову једностране санкције које ће бити на штету свих грађана Белорусије. Београд, 20. 08. 2020. године КО ОБМАЊУЈЕ ПРОМЕТЕЈА? - Живадин Јовановић
Поводом чланка Вука Драшковића „Као оковани Прометеј“, Политика, Погледи 06. 08. 2020. године На самом почетку чланка Вук Драшковић (аутор) тврди да би Србија, да је чалница ЕУ, добила више од 22 милијарди евра помоћи. А није чланица ЕУ „због Косова“! Дакле, због те „ситнице“ Србија пропушта велики новац. Прво, ова тврдања аутора је погодбена, непроверљива јер није заснована на чињеницама. Ако пожуримо са признањем отимачине века, смањићемо губитак. Друго, нико не може бити сигуран, зашто Србија није чланице ЕУ, ни да ли ће икада постати. Од како су аутор и СПО у разним форматима у власти, ни једна прогноза, нити обећања чланства нису се показали реалним, а листа услова је расла. То је искуство, није предпоставка. ЕУ је у најдубљој кризи, њени лидери опомињу нестрпљиве кандидате, да ће у наредну деценију – две имати друге проритете. Зато свако помињање чланства данас више је ритуал, ехо прохујалог, чувања образа оних коју су своју политичку будућност поистоветили са „једном алтернативом“, реагенс на „малигне утицаје“, него политика реалних циљева. Аутор искривљује садржину Резолуције СБ УН 1244, иако је то најважнији правно обавезујући документ којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, а Косово третира као широка аутономија. И никако другачије. Хоти на Макроновој конференцији јавно тражи укидање Резолуције 1244, јасно је, то је интерес и ментора сецесије. Зашто укидање, ако је за Србију тако лоша, ако легализује агресију, како нас уверава аутор? И још по неко. Са друге стране неправним, необавезујућим, саветодавним документима, аутор придаје хипертрофирани непостојећи значај и снагу. Тврди да је Резолуција 1244 легализовано „бомбардовање НАТО“, што је изум до којег нису стигли ни заступници најширег тумачења тог документа. Лидери НАТО-а су јавно признали да су 1999. године прекршили међународно право (Повеља УН). Агресију су осудиле многе земље и великани цивилизације, бивши и садашњи лидери најмоћнијих земаља света. Своје времено то је учинио и Доналд Трамп, бизнисмен, сада председник САД-а. Необавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде проглашава за „пресуду о статусу Косова“, а потом, чак и да је суд потврдио „независност Косова“! Да ли је могуће да више од половине чланица УН и две трећине човечанства крши „судску одлуку“, у том оквиру пет чланица: ЕУ, Русија, Кина, Индија...? Омаловажавање свега што је у корист Србије, а величање свега на штету Србије (а у корист Приштине), постао је образац иступања дела српске образовановштине. Где, у каквом систему, може неодобрен, непотписан, неусвојен документ бити извор права и обавеза? Ко одлучује о чланству – односне организације или Ахтисари. Властима, опозицији, САНУ, СПЦ сумарно, једним потезом „демократски“ приписује служење „постистином“, као да су управо они сковали „план потковице“, сценарио за „масакр цивила у Рачку“, Маркале и многе друге конструкције и обмане. Штета што се чешће не приказују документарни филм немачког аутора „Све је почело једном лажи“ и чешки „Отето Косово“. Преговори о окончању агресије, уз посредовање Русије трајали су од априла до јуна 1999. године, уз учешће УН, САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, Шпаније и др. Након пет рунди преговора, у Београду постигнут је договор Милошевић – Черномидин – Ахтисари 03. јуна, Војно-технички споразум 09. јуна и Резолуција СБ УН 1244 10. јуна 1999. године. То је мировни пакет који је темељ мира не само на Балкану, већ и у Европи. Са пораженом страном се не преговара месецима, од ње се не тражи пристанак, њој се не дају гаранције какве су записане у Резолуцији 1244. Позивање на главу VII Повеље, унето је у Резолуцију 1244 противно предходном договору између С. Милошевића и В. Черномидина. Одступање је резултат прљавог „постистинског“ дила (deal) Черномидин – Ал Гор. По питању статуса Косова и Метохије постоји само једна мериторна одлука, то је Резолуција СБ УН 1244. У хијерархији правних аката, та Резолуција има највећи правни значај и правну снагу јер је донета од највишег органа за питање мира и безбедност. Она представља компромис интереса највећих светских сила и СРЈ, а не само интереса било које силе или регионалне организације (НАТО, ЕУ) појединачно. Решење не може бити уравнотежено, праведно и одрживо, уколико се преговори воде у формату једне геополитичке интеграције, уз напор да се други држе даље од преговарачког процеса, како би се Србији лакше наметнуло решење супротно њеним и интересима других заинтересованих, решење које одговара само експанзији НАТО-а на Исток. Такво усмерење неодољиво подсећа на понашање Француске, Велике Британије и Италије 1938. године, током одузимања Судетске области од Чехословачке уз уцењивање Прага, на једној и држање СССР-а у изолацији, на другој страни. Историја је показала колико је минхенски преговарачки формат служио миру, а колико стратегији ширења на Исток (Drang nach Osten). Србија никоме није предала тапију коју као држава има над Косовом и Метохијом. Верујем да то никад неће учинитии. Што се тиче Прометеја, ако је окован, Србија са тим нема никакве везе. А ко Прометеја окива, то знају у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону. Једном ће и то открити. Живадин Јовановић Један је Црњански, а много сеоба
Ова релативизација односи се и на српски народ, чије сеобе одавно интезивно теку у различитим правцима, и у силовитим таласима запљускују све континенте. Од Чарнојевића до наших дана, али и пре Чарнојевића, Срби на разним меридијанима планете деле сложено осећање двоструке припадности, уносећи у дијаспоричност света бреме својих антрополошких специфичности. То су људи са двоструким теретом на плећим подвргнути не баш „обреду раздавајња и спајања“; они су и тамо и овде. Сањајући завичај из даљине, избеглица се, као и свака мањина, свакодневно суочава с недостатком моћи у односу на различиту већину. Једна песникиња је то осећање дивно описала овим речима: „Овде је сувишно овде – тамо је сувишно тамо“. Нешто млађи писац српског порекла Велимир Чолић, избегао је у Бретању, у књизи „Егзил за почетнике“ овако описује емоције нашег сународника измештеног из завичаја: „Кишни човек, затворен у тишини, прожет грчевима и промуклим кашљем несанице“. Размере интелектуалне тескобе избеглица није скривао ни Данило Киш, који се у Паризу преселио добровољно, и није ово измештање доживео као „изгнанство из синтаксе“: одселио се као већ познати писац, и у граду светлости наставио је (иако полиглота) да пише на српском, „језику на коме сања“. Описујући Париз из перспективе коју је више видео као номадску него гастарбајтерску, у једном разговору рекао ми је да, када се пробуди, и када чује како се нашијенци испод прозора дозивају и псују на српском, одједном не зна где је -на Вождовцу или у десетом арондисману... Наши разговори о социокултурној, друштвеној и економској позицији исељених из Србије, као што се види, не морају да почну с Црњанским, који је први снажније обрадио емотивни свет измештених, дефинишући Србе као „народ сеоба“. Како у метафоричним „Сеобама“, тако и у „Роману о Лондону“, чији је главни јунак такође емигрант. Етно-историјски простор Срба и надаље се шири брзином коју су поспешили ратови, санкције, епидемије и глобализација. Београдски афористичар Митар Ђерић изразио је нове невоље овом ефектном сликом: „Један је Црњански, а много сеоба“. Историје је штедро разбацала делове српског народа најпре по Балкану и Подунављу, а потом по целој планети, тако да данас нема географске тачке на којој се на српском српском не дозива лепша будућност и не сања она звезда у бескрајном плавом кругу. Више од трећине нашег народа данас живи изван матице (између 3,5 и 4 милиона људи). Иако у почетку економски рањиви, неки од тих људи данас су пословно веома моћни и располажу имовином којом могу да се убрзају препородни процеси у српској привреди. Према подацима Народне банке Србије (за 2018. годину), дијаспора само легалним токовима годишње унесе у матицу око 3,4 милијарде евра. Другим каналима пристиже бар још толико. А то је тек део средстава која би могло бити искоришћена, а леже у банкама. Недавно је Стеван Барт, војвођанкси Немац рођен 1937. године у Футогу, а сада успешни електроинжињер у Немачкој, писао да Срби у Немачкој – иначи други по бројности међу странцима у овој земљи – располажу имовином од најмање 50 милијарди евра. Према наводима овог југошвабе, који пише на српском и немачком језику, 90% својих прихода остварених у Немачкој, Срби и троше у тој земљи. Српска матица превазишла је некадашњу навику да људе у расејању назива именима с неприкривеном идеолошком конотацијом. Термини попут избеглиштва, емиграције, и исељеништва замењени су неутралном позајмљеницом из грчког - дијаспора (дословно: део народа раштркан по свету). Али, део предрасуда као да је и даље на снази. На пример, матица не чини довољно да средства која дозначује дијаспора преусмери из потрошње у инвестиције. Још мање се труди да изнађе механизме директног и повлашћеног улагања дијаспоре у капиталне пројекте у Србији. Зар наши сународници из света не заслужују исти, ако не и бољи третман у односу на стране улагаче и кредиторе? Држава још није вратила дуг „Фонду дијаспора за матицу“, који је својевремено узурпирала досовска власт... Зграда у Васиној улици у Београду, адптирана је за контакте са дијаспором, у међувремену је је усмерена на друге намене, а некадашње Министарство за дијаспору спуштено је на ниво Канцеларије, а потом Управе, која дуже од три године нема директора. Вапај за бољом комуникацијом с матицом један наш човек из белог света овако је исказао на недавном састанку у Београду: „Ако вас седам милиона има у Влади Србије 16 министарства, зар нас четири милиона расељених има само једно?“ Матица се предуго колеба око бољег третмана људи из дијаспоре и њихових улагања, иако је сасвим белодано да су у односу на све друге, па и на видове банкарског уцењивачког кредитирања, једино прилози из расејања редовни, безинтересни и без условљавања. Дијаспора стално треба да осећа, као неку врсту унутрашњег гласа, тај позив да се врати у матицу и да с муком стечен новац уложи тамо где су јој корени. Проф. Миливоје Павловић Србија „у раљама Русије“
Чланак објављен у дневном листу „Политика“ 05. 08. 2020. Првих дана протеста у Београду и Србији међу демонстрантима је ухапшено и неколико странаца - Израелаца, Руса, Тунижана и слично. Вест је одмах добила прворазредан значај и експресно је страни фактор окривљен да стоји иза протеста а одмах након тога, као по команди, велики део медија је почео да оптужује Руску федерацију (РФ) да да је она та која стоји иза покушаја страних фактора да руше власт у Србији Пар дана се само о томе дебатовало у медијима и још није сасвим престало. Хајка на Русију је кренула одједном, као на нечији знак, и у њој су учествовали и они медији за које се сматра да су блиски власти. Крајње необично имајући у виду да би управно они требали истицати чињенице које иду у прилог власти, а не против ње. Неспорно је да су односи између Србије и РФ изузетно добри, да РФ најснажније и најотвореније подржава Србију, нарочито око КиМ, али и у многим другим питањима. На пример у одбрани од покушаја осуде Србије као геноцидне државе. Познато је и да Русија не само да испод тржишне цене Србији продаје софистицирано оружје, него јој га и поклања. Такође, РФ одлучно и упорно не дозвољава тзв „Косову“ да постане члан најзначајнијих међунродних организација (МО), одлучујуће утиче на један број земаља да повуку признање дато лажној држави „Косово“, више пута је значајно помогла Србији приликом елементарних непогода, па и недавно у борби против Короне, и много што шта друго. Како је онда могуће да претходно изнето угледни и тиражни (гледани) медији не узимају у обзир већ „наседају“ на јефтину НАТО пропаганду. Одговор је да страног фактора има, али не у смислу подстицања протеста од стране РФ, већ у утицају „Запада“ на наше медије у смислу организованог и усмераваног пристрасног и лажног извештавања о томе ко стоји иза протеста. Подсетимо да РФ у Србији има само агенцију Спутњик, а САД и ЕУ имају безброј медија на које утичу. Пошто ова диверзија на РФ очито није успела, одједном се почело причати да иза овог покушаја медијског и политичког компромитовања РФ стоји до сада мало помињана „дубока држава Србије“. која, према тим наводима, ради супротно политици власти. Напад на РФ је био још један у низу промашених потеза лобија НАТО и „Запада“ са циљем да се унесе раздор у односе Србије и Русије. Прави циљ овог покушаја је намера „Запада“ (САД и ЕУ) да Србију изолује од њеног најважнијег савезника и тако лакше оствари своје циљеве у односу на Србију, а то је у овом моменту да „прогура“ независност „Косова“ и његово чланство у УН. „Запад“ жели да „на брзину“ доврши питање „Косова“, по рецепту примењеном према Македонији. Међутим, ако Срби више икоме иоле верују, то је Русији и Путину, а ако икоме не верују, то је „Западу“, па је то јалов посао, без изгледа на успех. Наиме, није довољно делити комплименте руководству Србије, правити филмове о значају Србије и њених великана за свет, обећавати Србији чланство овде и онде - једног дана - наравно ако се испуне увек неки нови критеријуми, плаћати гомилу невладиних организација и спонзорисати бројне медије у Србији да лепо говоре и пишу о вама. Треба учинити и нешто конкретно, суштински, у интересу Србије, а то „Запад“ не чини, нити ће, јер Србији подилази само да би је преварио и отео јој, за почетак Косово и Метохију, а онда можда лакше и друге територије. Јер, о територијама је реч, не о демократији, правима, суживоту, принципима. Не треба се заваравати, питања која чекају у реду да их „Запад“ интернационализује кад се питање КиМ реши по њиховом рецепту су Прешевска долина, ако већ не буде део неког од пакета који „Запад“ планира у оквиру актуелних преговора, Рашка (Санџак) и Војводина. Након тога или истовремено се може очекивати и урушавање Републике српске (РС) у унитарну муслиманску БиХ а, након свега, форсираће се и чланство Србије и „Независног Косова“ у НАТО. Поред тога, КиМ располаже богатствима која леже у косовском тлу и има непроцењив геостратешки значај за „Запад“ због могућности војне контроле Европе, Блиског истока, РФ и држава некадашњег Источног блока, Јадранског мора и шире. Напоменимо и то да је подстицање побуна у другим државама ексклузивни специјалитет „Запада“, а не Русије. Поред тога, сведоци смо да је одмах након избора у Србији „Запад“ (и САД и ЕУ), кренуо у велику офанзиву на Србију, пре свега око питања КиМ. Такође, у Конгресу је покренута процедура да се донесе декларација о Сребреници која би, као и до сада, Србију и Србе окарактерисала као геноцидан народ, што би био увод у нови покушај урушавања РС. Истовремено, САД је одвојила значајна средства за НВО у Србији са циљем да приближе вредности САД нашој земљи. И много шта друго је покренуто према Србији, и то управо у време вакума власти, када нису конституисани ни Народна скупштина ни Влада. Поштовање принципа владавине права, на шта се тај исти „Запад“ непрекидно позива, налагало би да се сви преговори обуставе до конституисања власти у Србији. Зар онда није очигледно ко руши Србију споља, без обзира ко је у њеној власти. Београд, 19. 07. 2020. г Раде Дробац Амбасадор у пензији, За Косово и Метохију нема решење по мери једне силе или групације
Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020. „На питању Косова оцртавају се глобална кретања и глобалне амбиције појединих фактора. Најиздашнију, дуготрајну и свеобухватну подршку албанском сепаратизму на Косову и Метохији пружала је и наставља да пружа данас Немачка. Јасно је да таква подршка води стварању „велике Албаније“, пре свега на рачун српског народа, али такође, на рачун Македоније, Црне Горе и Грчке. Циљеви немачке политике су у суштини експанзионистички и показују утркивање са САД. Немачка при том, користи ЕУ у којој има доминантну позицију, затим НАТО и сопствену економску и финансијску надмоћ. Њени су циљеви слободан и неограничен приступ Јадрану и Средоземном мору, саобраћајне везе према Блиском истоку и централној Азији и сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану. У томе њени интереси коинцидирају са интересима САД. Тзв „немачки модел“ у суштини значи Немачки диктат Србији, да се помири са концептом тзв. „велике Албаније“. Немачки модел је довео до уједињења Немачке, а данас се покушава наметнути као модел за уједињавање свих Албанаца. У новијој историји Немачка је учествовала у финасирању, наоружавању и обуци сепаратиста и терориста тзв. ОВК. Имала је активну улогу у агресији НАТО 1999. године, а била је међу првим земљама које су 2008. године признале једнострано илегално оцепљење које су прогласили бивши лидери терористичке ОВК. До агресије НАТО Немачка је тајно помагала сепаратисте, а од 2000. године на даље, интезивно опремала и наоружавала тзв. безбедносне снаге Албанаца. Агресија НАТО 1999. године прекинута је компромисом свих кључних фактора европских и светских односа и СР Југославије, Управо зато ни решење косвског проблема који је заоштрен 1999. године није могуће данас, без компромиса између Србије и свих фактора који су учествовали у постизању договора јуна 1999. године. Шта више, због промена у распореду глобалне моћи које су настале у међувремену, данас је такав приступ још неопходнији него раније. Дакле, уравнотежено и одрживо решење је могуће само под окриљем Уједињених нација и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Тај услов није остварљив тако што ће се решење наметнути Србији у Бриселу или Берлину, а Русији и Кини допустити само да дизањем руку у Њујорку потврде примат геополитичких циљева Немачке и САД, односно Запада. Таква рачуница била би велика заблуда упоредива само са заблудом западних сила у Минхену септембра 1938. године. Србија би требало да задржи и ојача своје принципијелне позиције, захтевајући поштовање свог суверенитета и теритријалног интегритета у складу са Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244, и свог Устава. На тој основи у будуће може рачунати на још ширу и снажнију међународну подршку. Треба да се чува било каквих лавирања између тих вредности и некаквих обећања или финансијско економских понуда. За мир и стабилност нису довољна обећања и гаранције оних чији је циљ мања и слабија Србија.“ Чију историју и књижевност треба да уче наша деца?
Ових дана је пажњу јавности изазвала вест да је Десанка Максимовић изостављена из програма наставе у школама у Србији. Министарство образовања се брани немушто, истичући да одлука није коначна, образложење надлежних служби за тај чин је можда чак и цинично, а многи, међу којима и Удружење књижевника Србије бурно негодују.
У неким нашим уџбеницима је пре пар година стајало да је бомбардовање Србије било оправдано јер није прихватила споразум из Рамбујеа. Данас су на делу покушаји да се сва књижевност писана латиницом сврста у хрватску књижевност а само она писана ћирилицом у српску, односно, по тим тумачењима Србијанску, што је још опасније јер ван простора српске културе оставља све оне српске писце који не живе у Србији, по чему би онда сви они требали бити Хрвати, „Косовари“, „Македонци или „Бошњаци“. Као примере навешћу само Иву Андрића, Мешу Селимовића, Ивана Мажуранића и многе друге. Код овог случаја морам поставити једно сасвим просто питање: ако су српски и хрватски језици различити, како онда могу делити књижевност која је писана истим језиком. Ћирилица и латиница нису одреднице националне припадности нити различитости језика већ форма писменог изражавања па то не може бити основа за поделу. Из изнетог произилази да то ипак нису два различита језика, већ исти језик. Ако је то тако зашто се онда инсистира на њиховој различитости и на основу тога присваја део културне баштине? Везано за ову тему је и следеће: неко је у Србији пре десетак година, не знам са којим циљем, одлучио да се у српски језик уведе женски род за професије. Само по себи то не говори много, али ако пођемо од тога да је тзв хрватски језик, тражећи начин да се разликује од српског, управо то учинио, поставља се питање зашто то сада ми чинимо- да ли да би српски личио на хрватски и кроз неко време хрватски „научници“ доказивали како је српски настао од хрватског или зашто? Напомињем да је пре пар година Одбор за стандардизацију српског језика НСРС дао свој негативан став на ову појаву али нико није предузео никакве мере да се то измени а у јавним медијима се и даље форсира тај „новоговор“.
Напомињем да је у говору приликом уласка Хрватске у ЕУ, хрватски премијер у званичном говору рекао да су чувени Хрвати као Никола Тесла, Руђер Бошковић и сл. задужили свет својким изумима. Недавно је Бугарска изашла са ставом да су сви језици на простору Балкана пореклом Бугарски, а понајвише македонски. Пре пар дана је у Албанији приказан документарни филм који је тврдио да су сви културно историјски споменици на Косову и Метохији, укључујући и српске манастире, њих је око 1400, албански и да их је Србија незаконито присвојила. У Црној гори се ових месеци отима имовина српске православне цркве, која тамо постоји 800 година. Не треба сумњати да је то само увод за сличан поступак на Косову и Метохији. Устаљена је пракса у западним земљама да се као Срби означавају сви они који учине неке злочине, кривична дела или преступе, а у највећем броју тих случајева се ради о „Косоварима“, „Бошњацима“ или слично. Најновији пример је из САД када је извесни Бећировић, вичући Алах Акбар насрнуо на америчке полицијце, том приликом ранио тројицу, а потом убијен из ватреног оружја. Одмах је проглашен „Србином“. На крају, на овом низу који може бити и много дужи, треба споменути да је СДА у БиХ пре неки дан изашла са оценом да је у борби против нациста у 2. светском рату страдало више муслимана него других народа на простору Југославије. Све ово заједно сигурно није случајно. Јасно је да је то тек део укупне стратегије сатанизације Срба, прекрајања њихове историје и културе како би се делегитимисало њихово постојање и право место у историји и култури на овим просторима и, истовремено, легализовало нечије туђе. Зато је крајње време да се држава тиме позабави и то да се према томе постави системски и дугорочно, како у односу на пропаганду суседних земаља и „Запада“, тако и према пропустима у нашим редовима. Либерализам се ни у економији није показало добрим а камоли то не може бити у образовању, култури и друштву. У том домену државу и њену одговорност за стање нико не сме и не може заменити, нарочито не страни издавачи школских уџбеника. Оваквим се појавама мора стати на пут, не само реаговати кад се нешто деси, него на томе радити унапред, да се не би десило. Можда је проблем Десанке Максимовић то што је њена поезија патриотска, прожета дубоком љубављу према својој земљи и народу. Нека надлежни утврде да ли је то некоме проблем и зашто, како се то не би више дешавало, а хоће, ако као до сада пређемо преко тога и системски не решимо. То што је након притиска јавности враћена у програм није разлог да се од истраге одустане. Кључни проблем у томе је, као и у многим другим областима друштва и државној администрацији, лоша кадровска политика. Са лошим кадровима ни добар систем не може да буде успешан, а са добрим и лош систем може бити ефикасан . Београд, 09. 06. 2020. г. Раде Дробац ТЗВ. НЕМАЧКИ МОДЕЛ – УЛТИМАТУМ НЕМАЧКЕ СРБИЈИ
Да ли је тачно то што пишу Вечерње новости, да ће Брисел сутра уручити Марку Ђурићу текст свеобухаватног правно обавезујућег споразма о Косову и Метохији, или није, брзо ћемо сазнати. По свему судећи „дипломатски извори“ на које се Новости позивају су извори из државних структура Србије. Видеће се такође, да ли се ради о припреми српске јавности, или о пробном балону. У сваком случају време и начин саопштавња, не показују много поштовања према тој истој јавности. Српски званичници су увек до сада тврдили да не постоји никакав предлог споразума, да о томе није било преговора и критиковали су као недобронамерне све коментаре и упозорења да је директно или индиректно признавање једностраног одцепљења штетно и опасно по Србију и српски народ. Данас, министар спољних послова Ивица Дачић, саопштава да текст и евентуална намера да се уручи српском званичнику, нису били познати нити најављени. Могло би се разумети да је то припремано и планирано иза леђа званичне Србије. Уколико би стварно дошло до уручивања текста неког споразма, у чијој примреми Србија није учествовала, није знала, нити је унапред обавештена, онда би се чин уручивања могао третирати, не само као уцена, већ и као ултиматум Србији. Пошто се дуго у медијима врти теза о споразуму „по немачком моделу“, онда је очигледно реч о ултиматуму, а не о споразуму, као изразу слободне воље Србије, јер у томе, заиста, више има свега другог него слободне воље. Макрон данас по питању Косова и Метохије, игра сличну улогу коју је септембра 1938. године одиграо француски премијер Даладје приликом одузимања Судета од Чехословачке. Француска је данас повукла подршку суверенитету и теритријалном интегритету Србије, онако како је 1938. године повукла гараниције дате Чехословачкој. Гурнула је у страну своје ставове изражаване у Контакт групи и у СБ УН, све једно да ли због „обуздавања“ или слепог праћења немачке експанзионистичке геополитике. Уколико би се обистинила најава Новости, то би предстваљало флагрантно понижавање Србије, које би се тешко могло покрити стандардним „објашњењима“ о реализму, будућности и мудрости српске политке. И Даладје и Чемберлен су 1938. године говорили да је предаја Судета у интересу спашавања мира. Председник Путин, међутим, у свом недавном тексту објављеном у америчком часопису „Национални интереси“ (The National Interest), поводом 75. годишњице победе над фашизомом, тај чин Даладјеа и британског премијера Чемберлена, окараткерисао као издају. Надајмо се да ће Србија препозанти да су њени кључни западни партнери погазили црвену линију толерисања непоштовања Србије и српског народа. Не може Србија због донација, субвенција и обећања да се одрекне самопоштовања, идентитета и историје. Јесте криза, биће још већа, али Србија не може и не жели да изневери себе, своју прошлост, ни своју будућност у слобод и инезависности. Ово је време када Србија има техничку владу и када је преокупирана формирањем нове владе, чија ће орјентација и политика зависити од воље народа, независно од притисака „квинте“, запада или појединаца. Покушаји прејудицирања политике нове владе, тако што ће јој се предати у наслеђе један ултиматум, у најмању руку нису принципијелни, још мање партнерски. Преокупирани пандемијом и знацима економске кризе ни један истински партнер не би то злоупотребљавао, онако како то чине Немачка уз Сагласност Француске и неке друге земље. Живадин Јовановић "Само Срби нису добили право на самоопредељење"
Живадин Јовановић каже да не зна да ли су САД заиста средином 90-их година били близу идеје да српском народу у Републици Српској признају право на независност Као и присаједињење Србији и додаје да је тадашње југословенско руководство то тражило, али, како даље наводи министар иностраних послова у време СРЈ, Србија се мора залагати за КиМ пре свега кроз Резолуцију СБ УН 1244 и Устав, пише Политика, преноси Косово Онлајн. “Позиција политике ондашњег руководства и свих који су учествовали у преговорима је била да, као и други народи када је кренуло разбијање Југославије, и српски народ оствари право на самоопредељење. Било је ту отпора јер је Југославија разбијена да би се разбила компактност српског народа. На томе су посебно били ангажовани Немци и Британци. Иста та Немачка којој се, справом спочитава да сада оружава косовске Албанце, а сетимо се да је почетком деведесетих година тајно наоружава Хрватску “, истиче Јовановић. Објавила Политика и Б92: www.b92.net Округли сто: Пут до победе, друштвено-политички и научни значај циклуса путујућих изложби за 75. годишњицу ослобођења народа Европе од нацизма
24. јул 2020. Москва Руско историјски друштво Државног централног музеја савремене уметности Фондације "Историја Отаџбине" је позвало представнике Беофорума на онлајн Округли сто о Путу до победе, друштвено-политички и научни значај циклуса путујућих изложби за 75. годишњицу ослобођења народа Европе од нацизма. У име Беофорума учествовао је заменик председника Беофорума, амбасадор Раде Дробац. Излагање амбасадора Радета Дробца:
Даме и господо,
Драге колеге, током тог несрећног рата, у мултинационалној и мултиконфесионалној земљи, каква је била Југославија, српски народ је био језгро изузетно снажног отпора против нацизма. Много је Срба изгубило своје животе током те дуге четири године у борбама против фашиста. Поред тога, стотине хиљада њих изгубило је своје животе у концентрационим логорима на територији Југославије и у суседним земљама, као жртве стравичног и бруталног истребљења од стране окупационих снага у нашој земљи, у концентрационим логорима у иностранству и, посебно, у марионетској злочиначкој држави под називом "Независна држава Хрватска" која је основана на делу земље зване Хрватска, након уласка фашиста у нашу државу. Само у концентрационом логору Јасеновац у тој злочиначкој држави, током његовог постојања, убијено је око 700.000 Срба, око 33.000 Јевреја и око 80.000 Рома, сви су били цивили, а међу њима било је много жена и, још горе, деце. У вези са савременим идентитетом народа Европе и Другим светским ратом и историјским искуствима XX века, можда је неопходно да вас подсетим да није само Немачка окупирала Југославију, већ су делови земље били под окупацијом Италије, Мађарске и Бугарске. Делови њене територије дати су народима који су били пријатељски настројени према фашистима, попут Хрвата у Независној Држави Хрватској или Албанаца на Косову и Метохији, које је формално било под Италијом, али где су Албанци угњетавали српско становништво без мере или ограничења. Важно је знати да је током Другог светског рата ту покрајину напустило више од 120.000 Срба, како би избегли убиства и терор од стране Албанаца. Након завршетка Другог светског рата било је мање-више јасно ко је имао позитивну а ко негативну улогу у том рату и шта се заиста догодило у нашој земљи и Европи. Да ли је и данас тако? Само направимо кратак преглед ствари. Немачка је предводник демократије, економски лидер Европске уније, политички веома утицајна у Европи и нарочито у Европској унији. Али, веома чудно, у односу на Југославију, Немачка је била међу земљама које су се највише ангажовале у њеном насилном разбијању, подржавајући кога- исте партнере из периода Другог светског рата - Хрвате и Албанце и, против кога – Срба. Хрватска је данас независна држава, чланица ЕУ, све време критикује Србију, Албанци са Косова и Метохије, после војне агресије НАТО на Југославију (можемо слободно рећи Србију), управо због питања Косова, покушавају да отму ту српску покрајину од остатка земље и да успоставе сопствену државу на српском тлу, као први корак ка формирању „Велике Албаније“ или, како они кажу „историјске Албаније“. Уз помоћ Немачке (можемо слободно рећи ЕУ), наравно. Ко су опет лоши момци - Срби природно, као током Другог светског рата. Драге колеге, Хвала на пажњи.
КОСОВО И МЕТОХИЈА У НОВОМ МЕЂУНАРОДНОМ ВРТЛОГУ
Пише Раде Дробац Важно је да будемо свесни да ће се косовски чвор пресећи у УН, а не ван ове кровне међународне организације, и ту ће свако предложено решење дочекати Русија Ситуација на Косову и Метохији се протекле недеље, некако изненада, поново нашла у средишту међународних активности и интензивних „посредничких“ напора пре свега водећих западних држава, а као реакција на то, и из Руске Федерације. Чини се да је серија тајних разговора „посредника“ западних сила, пре свега администрације председника САД Д. Трампа с Приштином и Београдом, резултирала неким решењима на терену која су, ценећи по догађајима који су уследили и који ће тек уследити, створила предуслове, или дала повод, ако ни за шта друго, оно за обнову дијалога Београда и Приштине. Основа тог посредовања, овога пута, били су притисци најпре на Приштину да укине мере „реципроцитета“, те формира „Владу“ без обзира да ли је легитимна, или не. ГРЕНЕЛОВА АКЦИЈА Најаву бурних догађања протекле недеље наговестила је твитер објава Ричарда Гренела, посредника САД за дијалог Београда и Приштине, да ће се већ 27. јуна, у Вашингтону, у Белој кући, срести водећи представници Београда и Приштине, А. Вучић и Х. Тачи, и да ће разговори бити посвећени економској сарадњи, а не решавању политичких питања. Сутрадан, 23. 6, Вучић је посетио Москву, где је имао дуг и садржајан разговор с Путином. Из онога што се могло наслутити из медија, и Лавров, 18. 6. у Београду, и Путин у руској престоници, поновили су принципијелне ставове Москве, уз нагласак да сва евентуална решења за КиМ морају бити у интересу Србије и у оквирима одредаба Резолуције 1244. СЕЋАЊЕ НА МОМИРА БУЛАТОВИЋА
Пре годину дана опростили смо се од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, Нема одступања од Резолуције 1244
Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати већ на којој основи, о чему и с ким Једино легитимно полазиште јесте да је Косово и Метохија део Србије, привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. А мандат СБ је – управљање Косовом и Метохијом до постизања решења које обезбеђује суверенитет и територијални интегритет Србије и најширу аутономију за Косово и Метохију у оквиру Србије. Овакав мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја уопште била замислива. Једина основа са изгледом за успех преговора су: Повеља УН, ОЕБС и Устав Србије, дакле, међународно јавно право, никако привредна, трговинска, инвестициона или „клупска“ обећања или аранжмани. Суверенитет и територијални интегритет Србије су државне и националне вредности изнад сваке друге. Пошто је Резолуција СБ УН 1244 основни, оквирни компромис и пошто још увек није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-општеобавезујућег свеобухватног документа, без потцењивања, погрешног тумачења, бирања, негирања или ревидирања. ZAŠTO JE MINIRAN SASTANAK U BELOJ KUĆI?
Sporazum koji su Amerikanci predložili Beogradu i Prištini kao rešenje kosovskog pitanja podrazumeva ostanak južne srpske pokrajine u sastavu Republike Srbije. Ovo je bio i jedan od glavnih razloga zašto je sastanak u Vašingtonu miniran, a iza svega stoje mnogo moćnije strukture od predstavnika kosovskih Albanaca kojima nikakav dogovor na Zapadnom Balkanu ne ide u prilog. Malo je reći da su svi bili iznenađeni kada je predstavnik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel izjavio da SAD nude Srbima i Albancima rešavanje egzistencijalnih, odnbosono ekonomskih pitanja stanovništva, dok se politička ostavljaju u drugom planu. Samo nekoliko dana pre najavljenog sastanka u Beloj kući, Grenel izlazi sa predlogom da se na Kosovu formira posebna ekonomska zona po uzoru na model kineskog Šenžena. Grenel je, u intervjuu za američku "Njuzmaks" televiziju, izjavio kako Beogradu i Prištini predlaže kineski model ekonomske saradnje po ugledu na specijalnu ekonomsku zonu u kineskom gradu Šenženu. GRENELOV PLAN Prve naznake jasnog sukoba oko rešenja kosovskog pitanja uočljive su iz Grenelovih izjava kojima je osudio pokušaje evropskih zvaničnika da nametnu političko rešenje. - Odlučili smo da se umešamo jer postoji duga istorija takozvanih eksperata koji su insistirali na političkom pristupu u dijalogu, ignorišući ekonomiju. Kada sam razgovarao sa ljudima i privrednicima u Prištini i Beogradu, jasno je bilo da oni žele ekonomski razvoj, posao za mlade, da žele nadu - rekao je Grenel i podsetio na prve rezultate američkog posredovanja u dijalogu, sporazume o obnavljanju avionskog i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine.
- Mislimo da je to veoma dobra ideja. Ako možete da kreirate radna mesta, ako možete da dovedete kapital i tako primorate dve strane da se zbliže ekonomski i tržišno, onda su politička pitanja sledeći korak. A politička pitanja su stvar Evrope - rekao je Grenel. НАЦИОНАЛНИ СВЕТИОНИК
Пише Раде Дробац
У нашој јавности и у дијаспори Београдски форум за свет равноправних стекао је статус извора веродостојних чињеница, аргумената, ставова и оцена о најактуелнијим дешавањима у земљи и свету и, због својих принципијелних ставова, заснованих на стратешким и дугорочним интересима Србије и српског народа, сматра се институцијом од највећег поверења. У иностранству се цени и поштује као веродостојан фактор истине, прогресивна организација која се бори за мир и бољи свет, свет без рата, агресије, претњи, наметања, превара, подметања, израбљивања људи и покоравања других држава, једном речју – за слободу и равноправност. Током протеклих двадесет година упорно и предано брани интересе Србије и Срба и промовише истину и чињенице о њима а против насртаја оних који их угрожавају и који покушавају да своје интересе остваре на рачун интереса Србије и њених грађана. Својим јавним деловањем Београдски форум покушава да парира мору дезинформација, тенденционих оптужби и клевета на рачун наше земље и нашег народа, али и да својим идејама и визијама укаже на истинске државне интересе и на правце којим би овдашње власти требало да се крећу. КУЋА ПАТРИОТА Као независно, невладино, непрофитно и нестраначко удружење грађана, од оснивања Форум окупља прогресивне интелектуалце, искрене патриоте, који својим угледом и оствареним резултатима најбоље говоре о Форуму, његовим циљевима и деловању. Међу члановима Београдског форума су академици, бивши министри, амбасадори, професори, дипломате, високи државни службеници, официри, угледни привредници, културни посленици, новинари и многи други. Сви они се несебично ангажују у Форуму са циљем залагања за националне и државне интересе Републике Србије и очување њеног територијалног интегритета и суверенитета, за њену политичку промоцију, економски просперитет и културну афирмацију, за мир, равноправност и сарадњу у свету на основу поштовања међународног права и равноправне међународне сарадње. Форум окупља и бројне поштоваоце и пријатеље у земљи, дијаспори и иностранству, а посебно се истиче нобеловац Петер Хандке, који је присуствовао неким скуповима Београдског форума одржаним поводом сећања на злочин агресије НАТО-а на СРЈ. Треба подсетити да је, 2000. године, након рушења патриотске власти, нова власт интересе Србије поистоветила са интересима западних сила, промовишући их уместо наших, гушећи у Србији све патриотске снаге и спроводећи политику разбијања патриотске свести, институција значајних за одбрану земље и оних медија који су до тада бранили интересе Србије. Тада је било врло тешко опстати а камоли супротставити се сили не само сопствене власти већ и њених ментора из иностранства. Једино је Београдски форум тада јавно дизао глас против такве политике, извртања чињеница, прогона патриота, предаје Косова и Метохије, дивље приватизације и много чега другог. Београдски форум је и настао као реакција на намеру западних сила, у спрези са тада новом влашћу, да се Србија уруши, и као покушај да се посртање Србије и њен суноврат спречи. Био је свестан да ће због патриотских ставова и активности бити суочен са оспоравањима у тадашњем политичком врху земље, с медијском и сваком другом блокадом и омаловажавањем његових чланова и симпатизера. КЉУЧ МИРА И ИСТИНА О ТЕРОРИСТИМА Форум је од почетка упорно користио термин „терористичка ОВК“ и то чини и данас, указујући неуморно да је „Косово“ део светске фундаменталистичке терористичке мреже и регрутни центар терориста за Сирију. Форум у континуитету указује и на погубне последице употребе муниције са осиромашеним уранијумом у агресији НАТО-а на СРЈ и упорно се залаже за веће ангажовање Народне скупштине (НС) и интерресорне радне групе НС о овом питању. О погубним последицама уранијумске муниције најбоље сведочи писмо финског министра за животну средину Пека Хависта ЕУ у којем говори о штетним последицама које ће трајати хиљадама година. Форум и сада заступа тезу да се агресија НАТО-а на нашу земљу наставља кроз настојања лидера НАТО чланица да се КиМ отме од Србије а Република Српска уруши у некакву унитарну БиХ, притисцима да се Србија веже за НАТО, и многим другим средствима. ОДБРАНА, СНАГА И ЛИЧНО ПОЖРТВОВАЊЕ Данас, двадесет година након оснивања, Београдски форум је не само опстао већ је и даље на бранику своје домовине и њених највиших вредности, а Србија је у одређеној мери и одбрањена захваљујући, између осталог, напорима и залагањима Београдског форума који је, и када то други нису смели, јавно и јасно износио своје ставове у погледу оцене стања, проблема, активности, намера, циљева и последица различитих чинилаца укључених у српски јавни и политички простор, и чини то и сада. За две деценије постојања Београдски форум је организовао низ међународних и националних скупова, учествовао на многим скуповима у земљи и иностранству, безброј пута износио јавно своје ставове и мишљења, издавао бројна саопштења, покретао апеле и иницијативе а његови најугледнији чланови су општепознати у јавности Србије, па и шире. Паралелно са тим активностима, као комплементарну, али веома значајну и плодну активност, Београдски форум је развио издавачку делатност и његове књиге, публикације и зборници нашли су место у архивама значајних институција и појединаца у земљи иностранству. Током свих двадесет протеклих година постојања и рада Београдски форум је суочен са многобројним и великим проблемима, од финансијских и материјалних до различитих опструкција и маргинализација, али је снагом својих ставова и уверења, интелектуалним капацитетима својих чланова, патриотским циљевима и деловању, успео да све проблеме благовремено решава. Ово стога што су сви активни чланови Форума свој рад у овој организацији засновали да добровољности и што су многи патриотски оријентисани држављани наше земље, било из Србије или из иностранства, у Београдском форуму препознали „своју“ организацију, ону с којом деле ставове и чије аргументе и залагања подржавају. Аутор је амбасадор у пензији и заменик председника Београдског форума Извор: www.pecat.co.rs/2020/06/nacionalni-svetionik/ Једнострана концесија - Живадин Јовановић
Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја, икада икоме пала на памет. Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право. Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања. Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН. Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак. Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ. Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија. Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине. Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу. Једино принципијелност у решавању статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима. Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса. Живадин Јовановић АПЕЛ ЗА ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА
Београдски форум за свет равноправних је на седници Управног одбора, 16. јуна, донео Одлуку да се придружи Апелу Клуба генерала и адмирала Србије да се генерал Ратко Младић одмах пребаци у болницу ради хитног предузимања одговарајуће медицинске помоћи. Беофорум је дубоко забринут за здравље генерала Младића, оштро осуђује угрожавање његових основних људских права и указује да се оваквим односом доводи у питање правo на правично и фер суђење. Сви судови би требало први да поштују људска права, а једно од основних, је право на лечење и равноправност пред судовима, што оваквим понашањем Хашки суд угожава.
АПЕЛ КЛУБА ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА СРБИЈЕ
Клуб генерала и адмирала Србије има поуздана сазнања да је генерал Ратко Младић дуже време у врло лошем здравственом стању. Забрињавајућеје да се болест у последње време свакодневно погоршава, а да се болесник налази у притворској јединици где не постоје одговарајући услови за дијагностиковање стања и лечење. Упознати смо да су браниоци генерала Младића поднели захтев Механизму за кривичне судове у Хагу да се пацијент, због овако тешког стања, премести у болницу ради примене адекватне терапије и одговарајуће медицинске неге, са чиме су сагласни и српски лекари упућени у Младићево здравствено стање. Забринути смо да се, и поред овако тешког стања, не уважавају бројни апели одбране и породице за његову хоспитализацију, да се игноришу евидентне здравствене компликације и да му се угрожавају основна људска права у здравственој заштити (право на адекватно лечење, право на информације о стању здравља, о лечењу и предстојећим интервенцијама). Одбрани се не достављају редовно службени извештаји и званична медицинска документација о његовом здравственом стању нити седмичне информације о здравственом стању његовом медицинском тиму. Веома му је угрожен и сам живот.То највише брине, јер је тиме занемарено природно, међународно право и људско достојанство. Оваквим односом доводи се у питање и право на фер и правично суђење због његових ограничених могућности у припреми и учешћу у наставку суђења. Јавно апелујемо на Механизам за кривичне судове у Хагу да се испоштује једно од основних људских права - право на лечење и да се генерал Младић хитно премести у одговарајућу здравствену установу ради специјалистичког дијагностиковања стања и адекватног лечења. Апелујемо да се званична медицинска документација редовно доставља одбрани, а седмична информација о здравственом стању његовом медицинском тиму у складу са одлуком жалбеног већа. Апелујемо на одговарајуће институције Уједињених нација, Међународни комитет црвеног крста и на органе власти Републике Србије, првенствено Министарство правде, да одлучно захтевају предузимање предложених мера у циљу заштите живота и основних људских права генерала Младића. Захтевамо да се генерал Ратко Младић одмах пребаци у болницу ради хитног предузимања одговарајућих мера лечења. На седници Извршног одбора Клуба донета је одлука да се овај апел јавно објави. У Београду, 15. јуна 2020. године Округли сто Покрет отпора: људи, историја, сећање Москва, 11. јун 2020.
Руско историјски друштво Државног централног музеја савремене уметности Фондације "Историја Отаџбине" је позвало представнике Беофорума на онлајн Округли сто о Покрету отпора, људи, историја и сећање. У име Беофорума учествује заменик председника амбасадор Раде Дробац.
Округли сто Излагање амбасадора у пензији Радета Дропца, Даме и господо, Пошто сам представљен као амбасадор, сматрам да би било опортуно да кажем да сам учесник овог Округлог стола у име Београдског форума за свет равноправних, као и да сам амбасадор у пензији. Београдски форум постоји већ 20 година, залаже се за мир, једнакост и поштовање међународног права, за одбрану интереса Србије и српског народа. У том циљу сарађује са многим међународним организацијама сличне орјентације. Када је тема која нас је овде окупила у питању желео бих да се организаторима Округлог стола захвалим што су на њега позвали представника Београдског форума, и да изразим задовољство што је овакво окупљање уприличено поводом 75. годишњице завршетка Другог светског рата. Прави је тренутак да се поново поведе разговор о борби против фашизма зато јер смо већ извесно време суочени са покушајима широм света, а нарочито у западним државама, да се историјске чињенице измене и да се историја изнова напише, у покушају да се очисти прошлост агресорских сила које су у рату биле поражене и које су у том рату починиле починиле злочине против човечности. Истовремено се ради на умањивању и занемаривању улоге и победа сила које су успеле, у прво реду да се одбране, а потом и да добију рат, униште фашистичку пошаст и помогну у ослобођењу многих окупираних земаља. Данас, након 75 година, морамо да понављамо чињенице за које се веровало да су општепознате и историјски доказане, не само да би био потврђен њихов неоспорни значај, него и да би се спречило рађење неког новог фашизма и да би се заштитио интегритет и достојанство држава које су највише допринеле у борби против злочина и за то платиле велику цену у људским животима и разарањима. Многи су допринели борби против фашизма, али је победи највише допринео Совјетски Савез и за то је платио страдањем огромног броја својих становника. Са поносом могу рећи да је Југославија, у Европи, била међу наистакнутијим државама у регионалном отпору против фашизма и значајно допринела победи Савезника, а на првом месту Совјетског Савеза. Борбе у Југославији биле су веома жестоке, како против окупатора, тако и између различитих заверених страна унутар земље. Као што се Совјетски Савез може поносити храброшћу својих војника и цивила борбом код Стаљинграда, Лењинграда и Курска, југословенски партизани увек ће памтити и битку на Сутјесци, Неретви, Козари и другим местима. Други светски рат је збратимио ослободилачке војске читавог напредног света, уливајући наду да се такве страхоте више неће поновити. Немамо право да то данас заборавимо, нити да занемаримо обавезу да бранимо истину о тим временима, догађајима, чињеницама и учесницима, нити да прекинемо борбу против историјског ревизионизма.
СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ СМРТИ
У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ОКОНЧАЊА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО-а 1999. НА СРЈ Двадесет и прва годишњица од окончања оружане агресије НАТО-а на Србију, односно СР Југославију 1999. навршава се 10. јуна. У сусрет историјском датуму, Печат објављује текстове које су угледни аутори из наше земље и света посветили овом јединственом догађају у новијој историји: огромна НАТО ратна машинерија, на крају 20. века, извршила је оружану агресију на суверену европску земљу.
НАТО ЗАСНОВАН НА ЛАЖИ Каква може бити будућност ако не разјаснимо оно шта се догодило? Ако за себе и за наредне генерације не резимирамо тај злочин који је извршила Северноатлантска алијанса Јевгениј Примаков Млађи
Прошле недеље сам био на Конференцији, баш овде. Београдски дијалог. Тамо је био представник Аустрије који је много времена провео радећи у Приштини. Његов говор звучао је отприлике: „Добро, а што се секирате? Било је то, било је, па прошло. Дајте, нека историчари то разјасне, а ми ћемо гледати у будућност.“ Знате, баш неки позитиван приступ. Када сам летео овамо, у авиону је на седишту до мене седела врло лепа српска девојка. Летела је из Париза, где живи и ради од 1999. године. Када је био рат, она је имала 10 година. Она памти завијање сирена, памти како су је родитељи вукли у склониште, а она није хтела да иде, јер је имала пса који се бојао. Сада она има тридесет година. А, ево, ова деца на фотографијама (фотографије деце жртава агресије НАТО-а на изложби у Дому ВС, прим. уред.) – они немају ни тридесет, ни двадесет, ни петнаест година – они никада неће одрасти, готово је – они немају будућност. Може ли се тако нешто опростити? Не! Може ли се тако нешто заборавити и ићи у будућност? Не! То је немогуће. Позивам Европљане да се тргну и поставе питања својим владама. Аутор је унук Јевгенија Примакова, бившег премијера и министра инострних послова Руске Федерације Српске жртве агресије на СРЈ 1999. године су обавеза да се Косово и Метохија не сме предати терористима
Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности. Агресија је почела некон лажне и бесомучне медијске капање западних медија и није имала никакав лгитимитет у институцијама које треба да бране међународно право. У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска и материјална штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Агресија НАТО на СРЈ је представила преседан и за нападе НАТО на друге земље, као што су Авганистан, Ирак и друге. Српске жртве злочиначке агресије НАТО, а посебно јунаци са Паштрика и Кошара су наша обавеза да Косово и Метохију никада и ни по коју цену не смемо преспустити никоме. Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерал и адмирала Србије су 10. јуна 2020. уз присуство чланова удружења и други активисти, положили цвеће свим жртвама НАТО агресије у Парку Ташмајдан на Споменик Деци жртвама агресије.
Да се не заборави! 1999-2020 Хонгконг је за Србију саставни део Кине
Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић, каже да није никаква тајна да Запад, пре свега Америка, третира Кину као великог противника. И пошто Кина, истиче он, иде незадрживо јер има три пута бржи економски и технолошки развој него Запад, на Западу се боје Кине. „Није тајна да се Запад грубо меша у унутрашње ствари Кине преко Хонгконга. Није се то тамо десило због нарасле демократске потребе него је подстакнуто од Запада, постоји технологија коју смо и ми сами осетили на својој кожи како се уз помоћ пара подржава демократија”, објашњава Јовановић за „Политику”. Америка је, како оцењује, декларисала Кину као свог непријатеља. Овде се ради о мешању Запада у унутрашње послове Кине преко Хонгконга. Исправно је, каже, да Србија пружи подршку Кини у овом часу у самосталном избору пута и друштвеног уређења и супротстављању сваком мешању у њене унутрашње послове. Јовановић подсећа на веома важан економски моменат у сарадњи са Кином. „Србија, и у време Југославије и у последње две деценије, наставља са јачањем сарадње са Кином у свим областима, и посебно што је нама видљиво снажење наше економске, инвестиционе, финансијске сарадње. Кинеске инвестиције и кинеско инволвирање у привредни развој Србије већ узима озбиљно учешће у укупном расту БДП-а Србије. Међу државама на југоистоку Европе, Србија је једина која са Кином има споразум о свеобухватном, стратешком партнерству. И међу земљама формата „17 плус један” има највећи број кинеских инвестиција, на шта се понекад са завишћу гледало у неким државама”, каже Јовановић и наглашава да је за обе државе готово од једнаког значаја међусобна подршка у очувању суверенитета и територијалног интегритета. Више на: politika.rs/scc/clanak/455365/Vucic-pisao-Si-Dinpingu-Hongkong-je-za-Srbiju-sastavni-deo-Kine ДАН СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ
Поштовани господине Министре, У име Београдског форума за свет равноправних и у моје лично име, упућујем Вам искрене честитке и најбоље жеље поводом Дана српске дипломатије. Српска дипломатија се калила, јачала и развијала кроз вековну борбу за слободу, независност и достојанство српског и других народа, као најважнијих и трајних вредности, одлучно одбијајући све притиске, уценене и мешања са стране. Зато је Србија у огромној већини светске заједнице и данас препазната као поуздан партнер, ослонац мира, разумевања и равноправне сарадње. Уверен сам да ће интензивне и динамичне активности српске дипломатије, под Вашим руководством, и у ово време дубоких промена у Европи и свету, знати да сачува трајне вредности, доприносећи даљој афирмацији Србије као суверене, независне и неутралне земље, ефикаснијој заштити легитимних права српског народа у региону и одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије, у складу са основним принципима међународног права, резолуцијом СБ УН 1244 и Уставом. Живадин Јовановић,
Поуке из борбе против Короне
Вирус Ковид -19, или једноставније Корона, на путу је одласка, или се бар надамо. Свако чудо за три дана, каже наш народ. Али свако чудо, ма какво било, па и најстрашније, донесе и нешто позитивно. Или би бар требало. А то позитивно су поуке. Ако се из нових збивања које нам се десе не извуку поуке и предузму мере како не бисмо други пут били затечени, како бисмо били спремнији да се са тим чудом ухватимо у коштац, десиће нам се да стално изнова бивамо затечени и да из ватре вадимо врело кестење, а тако није морало. Мало ли нам се пута у историји управо то и дешавало, поготово у политици, да понављамо и заблуде и грешке и зато бивамо сурово кажњени. Зато је важно објективно сагледати шта се све збило и збивало, као први корак у извлачењу поука. Много је чињеница које би у тој анализи биле од користи али навешћу само нека, по мени најважнија, лична запажања. Иако наш здравствени систем није много знао о Корони, брзо је реаговао и успешно се са њом носио. „Рат“ су добили људи на првој линији фронта, лекари, медицинско особље и здравствени систем у целини, уз подршку државе, наравно. Још једном се показало да Срби започињу ратове у најнеповољнијим условима али да их својим самопожртвовањем, инвентивношћу и одговорношћу и, морам рећи, људскошћу, успешно решавају. Као и обично, наш највећи ресурс су људи и тако је било и сада. Наша земља није имала опрему за борбу против Короне, али је веома брзо успела да се снађе и набави је у довољној мери да успешно одговори основним потребама. Да је имала опрему на време, заразио би се мањи број припадника здравствених служби, војске и полиције, па самим тих и других људи. Нека то буде једна од поука- не чекати да се нешто деси већ мислити унапред. Поука би могла бити и да у образовање, професионализам, што значи и стандард, нашег медицинског особља, треба много више уложити и стимулисати их да остају у земљи а не да посао и срећу траже у иностранству. То значи не само подићи им личне дохотке, већ побољшати услове рада и опрему, уложити у науку и у институције. Оно што сматрам кључним у свему овоме је питање поверења и у директној је вези са претходно изнетим. Наиме, бројне информације о томе да је вирус вештачки створен са различитим глобалним циљевима, као и да ће свет након Короне бити потпуно другачији, крајње су неуобичајена и превише озбиљна питања. Стизале су информацији о озбиљном сукобу „глобалиста“ и „националиста“ у САД, односно председника САД Д. Трампа и „дубоке државе“, оптужбама Д. Трампа на рачун Светске здравствене организације (СЗО), којој су САД ускратиле финансирање, критике на рачун Била Гејтса, многих других водећих личности здравства у САД и свету, на непримерену кампању наметања непроверених вакцина на силу, на подизање тужбе против значајних личности САД због издаје, педофилије и многих других грехова. Те , и многе друге информације, су некако прећутане у водећим медијима. Ово је битно и због тога што је наша земља сигурно једна од првих у свету која се уверила у лажи, клевете и манипулације неких западних кругова, назовимо их њиховом „дубоком државом“, у веродостојност њихових информација, који не презају ни од нелегалне и нелегитимне агресије иако знају да су разлози за њу лажни. Још тада је у нашем народу створено велико неповерење у све што кажу и раде а оно се одржавало и свих ових година притисака и клевета на рачун Србије. Ове вести током Короне само су наставиле и продубиле то неповерење. Зато је поука да наша власт добро провуче кроз филтер наших стручних људи све њихове информације, мишљења и налоге, па и у области здравства. Свако некритичко прихватање њихових кампања створиће неповерење народа и у нашу власт, што не би требало дозволити. Зато је поука да се нико не тера на присилно вакцинисање већ да се добро провере вакцине, од стране наших стручњака и института, па ће их грађани и сами прихватати, као што је то било раније, у време када су веровали да држава штити њихово здравље и интересе. Сви су свесни да данас светом, нарочито западним, владају новац и профит и да људско здравље, па и живот, немају никакву цену. Напротив, нису ретке изјаве појединих западних личности о неопходности смањења људи на планети, бескорисности старије популације и неопходности „решавања“ тих питања. Уз вести о штетним последицама појединих вакцина у свету, фармацеутским лобијима, информацијама да последњих 30 вакцина у употреби у САД нису тестиране на прописан начин, па самим тим ни безбедне за употребу, односно штетне или, у најмању руку, неефикасне, и бесомучне кампање да се сви „морају“ вкацинисати, логично је растуће неповерење грађана. Зато вакцине не треба наметати, већ повратити поверење, а то се једино може уколико се оживе наши институти и активирају наши стручњаци јер ће људи веровати нашим стручњацима и институцијама. Корона је на најдиректнији начин показала да нема солидарности у многим међународним организацијама и између многих држава и да се треба ослонити на своје стручњаке и ресурсе. Част оним другима који су показали људскост и солидарност. Слажем се зато са онима који траже да међународне здравствене институције треба да одговоре да ли је вирус вештачки, али сматрам да бисмо требали да тражимо одговоре и на многа друга питања, како би те информације поделили са нашим сународницима. Београд, 14. 05. 2020. г
СЕЋАЊЕ НА КИНЕСКЕ НОВИНАРЕ ЖРТВЕ АГРЕСИЈЕ НАТО
Дан сећања на страдање кинеских новинара током агресије НАТО постаје и симбол заједништва и пријатељства два народа, кинеског и српског. У тој илегалној оружаној агресији 7. маја 1999. године почињен је злочин против мира и човечности бомбардована је, не случајно, Амбасада НР Кине од авиона САД. Погинули су кинески новинари Хи Хиши, Ђу Ђинг и Сао Ђинхуан. Уписали су се у наше трајно сећање и памће. Наши народи су током своје дуге, слободарске историје били на удару истих империјалних сила које су у 19 и 20. веку кројиле политичку мапу света како на Истоку Азије, тако и на Балкану. Током Другог светског рата нашли смо се на удару сила Осовине – Тројног пакта: ми на удару сила Осовине предвођених нацистичком Немачком и фашистичком Италијом и њиховим сателитима; Кина на удару јапанског милитаризма. Каснио је мир на крају Другог светског рата, као што све касни на Балкану. За нас је рат завршен тек 15. маја 1945. На Далеком Истоку рат је завршен тек 2. септембра 1945, када је и званично капитулирао Јапан. Двадесети век памте наши народи по великим жртвама. Чувамо сећање на голготу Србије у Првом светском рату, геноцид почињен над Србима у Другом светском рату, страдње народа у СССР-у ─ 27 милона жртава, холокауст упамћен по 6 милиона убијених Јевреја. Памтимо страдње преко 25 милиона Кинеза страдалих од руке јапанских завојевача. Прошли и овај век је и у знаку борбе за очувања територијалног интегритета обе пријатељске државе. Страдање кинеских новинара само је део историје злочина светских завојевача. Сећање на овај злочин лековито је за освежавање памћења на односенаши народа. Ми памтимо помоћ НР Кине током до тада невиђених санкција тзв. међународне заједнице када смо добили изузетну помоћ кроз кредите и бартер аранжмане исказане у стотинама милиона долара. Памтимо и на сваком кораку дожиљавамо принципијелну подршку НР Кине на међународној политичкој сцени, посебно у Уједињеним нацијама. Зато је Дан сећања на кинеске новинаре више од сећања на страдалнике током агресије НАТО. То је историјско памћење, историјско размеђе када се препознају истински пријатељи који су се и у овој години обележеној вирусом Ковид 19 потврдили: ваздушни мост са медицинском опремом и лекарском екипом успоставила је Кина. Кина и Русија били су часни изузеци у време када човечанство није показало људски ниво солидарности у сузбијању пошасти, посебно онај технолошки и привредно најразвијениоји део. Све су то истински, људски разлози којима се руководе Удружење боравца НОР-а Нови Београд и Удружење „Стара Бежанија“ да се на трајан начин чува сећање на страдале кинеске новинаре као метафору вековне историјске судбине и потврђеног челичног пријатељства два народа. Од тог кобног 7. маја 1999. године кинески новинари су део наше историје и, посебно, памћења Новог Београда. Прошле године одали смо им почаст полагањем венаца и приређивањем вечери у Храму културе „Стара Бежанија“ када су, уз учешће акредитованих новинара кинеских редакција у Београду приређене изложба и пројекција документарног филма о бомбардовању Амбасаде НР Кине. Имали смо подршку Удружења новинара Србије, Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије. У настајању је лепа страница прошлости јер нас је све више који успостављамо однос према времену исписаном жртвама, борбом и солидарношћу непокореног света. Овогодишњи програм обележавања Дана сећања на погинуле кинеске новинаре обележићемо на интернет порталима и полагањем цвећа на спомен обележје код некадашње бомбардоване зграде Амбасаде НР Кине. Део нашег Програма 75 година од победе над фашизмом биће остварен 2. септембра у Храму културе: у Соби сећања отворићемо сталну поставку фотографија и документа како о страдању кинеских новинара, тако и борби кинеског народа током Другог светског рата – све до коначне победе и успостављања НР Кине. Сећање на страдале кинеске новинаре велико је сидро које нам омогућује поуздану, историјски проверену тачку ослонца у овом турбулентном времену, одредница је без које нису могући историјско сазнање и путоказ за неку будућу историју и неко будуће сећање и памћење. Од тог кобног 7. маја 1999. године Син Синг, и Ђи Ђинг, дописници дневног листа Гуангминг жибао, и Сао Јунхуан, дописник Новинске агенције Синхуа, недељиви су део историје кинеског и српског народа. Трагедија кинеских новинара заувек нас је спојила. Слава погинулим кинеским новинарима! Ранко Р. Спалевић, НАТО убија, НАТО суди (ФИЛМ)
НАТО авиони су у ноћи 23. априла 1999. г. бомбардовали зграду РТС у Београду којом приликом је погинуло 16 радника који су те ноћи били у смени. После 5. октобра 2000. г., након насилног рушења власти у Србији, и њеног преузимања од НАТО послушника, генерални директор Драгољуб Милановић РТС, медијске установе која је била кост у грлу НАТО злочинаца, .морао је бити кажњен као пример за све оне Србе који се опиру окупацији и окупатору. На дан 5. октобра је линчован испред зграде РТС коју су похарале НАТО шристалице а, након тога, у процесу који није имао везе са правом, правдом и законом, осуђен је на десет година затвора због“тешког дела против опште сигурности“. Крив је био што људе који су те ноћи погинули од НАТО бомбардовања није преместио на неко „безбедније“ место. Смисао оптужбе и пресуде је био кажњавање онога и оних који су окупаторској сили пружили отпор, бранили своју земљу и свој народ, а циљ да се онима који би то у некој будућности можда поновили запрети да на то и не помишљају јер ће проћи као Драгољуб Милановић. НАТО злочинци су помиловани а осуђен је онај који им се супротставио. НАТО интереси, сила и логика не треба да нас чуде, то су класичне методе насилника и свих окупатора, али пресуда нашег суда и наших судија мора. Јер, пресуда Драгољубу Милановићу је пресуда и свим оним храбрим сународницима који су бранили границе своје земље и за то погинули. Вероватно су и њих њихови официри и старешине требали да склоне на нека безбеднија места, на пример у затвор, подрум или слично, како би они лако и мирно ушетали у нашу земљу и покорили је. На њихову несрећу и на наш понос, наш народ је своју храброст и одлучност исказивао када год је то било најтеже и најпотрребније па су они своју авантуру 1999. г. скупо платили. Ни преврат 2000. г. није им донео коначну победу и безусловну окупацију земље јер се и даље рву са нама а ми и даље, колико толико, бранимо своје интересе и своје границе. Коме смета Резолуција 1244?
Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику. ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот. ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор. ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице. ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?! ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове. НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни. Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове. ИЗВОР: www.pecat.co.rs/2020/05/kome-smeta-rezolucija-1244 ИСТОРИЈСКА ИСКУСТВА - ОСЛОНАЦ ЗА БУДУЋНОСТ
У рукама читаоца је књига-споменик борцима славне Црвене армије СССР-а палим у борбама за ослобођење Србије и Југославије од фашистичко-нацистичких окупатора у завршници Другог светског рата. На њеним страницама записана су имена хероја којима су вредности слободе и људског достојанства били изнад свих других вредности. Хиљадама километара далеко од своје домовине они су се једнако херојски борили као и на бранику својих домова. Били су вођени свешћу да су слобода, част и достојанство недељиви, да се нико не може осећати потпуно слободним и безбедним док сви народи не буду равноправни и слободни. Овде су имена преко 11.000 црвеноармејаца-хероја који су се, раме уз раме, са борцима народно-ослободилачке војске и партизанских јединица Југославије (НОВ и ПОЈ) изборили за нашу слободу. А они сами нису је дочекали. Постоји ли јачи или уверљивији начин исказивања солидарности и хуманизма! Постоји ли већа обавеза од памћења тих хероја! Црвена армија СССР-а и руски народ дали су одлучујући допринос слому наци-фашизма и поднели највеће људске жртве у Другом светском рату. Разуме се, да су све претензије да неко други има веће заслуге за победу савезника у том рату историјски неутемељене, морално нечасне и политички мотивисане што је случај и са свим другим покушајима ревизије историје. После руског и пољског народа, српски народ је поднео највеће жртве током Другог светског рата. Немерљив је његов допринос победи савезника јер је чинио огрому већину у саставу НОВ и ПОЈ и током четворогодишње народно-ослободилачке борбе на подручју Југославије везивао од 12 до 16 фашистичко-нацистичких дивизија. Ова књига је још једно сведочанство да су српски и руски народ више од савезника. То су братски нарди истих корена, културе, морала и односа према слободи. Како за себе, тако и за друге народе. Посвећеношћу и уздизањем сећања на пале Црвеноармејце творци ове књиге поручују садашњим и будућим генерацијама да наставе да поштују историју, истину и достојанство јер су то услови слободе и напретка. Историјска искуства су једини поуздани ослонац за поглед у будућност мира и истинског напретка. Живимо у времену када се као малигно ткиво проширује и продубљује ревизија историје и кривотворења узрока, одговорности и последица Првог и Другог светског рата. С једне стране видна су настојања да се умањи одговорност одговорних за холокауст и друге врсте геноцида, а с друге стране, да се умањи одлучујући допринос СССР-а и Црвене армије слому фашизма и нацизма. Посебан облик ревизије историје представљају покушаји да се квислиншки режими, фашистичке формације и творевине, колаборационисти свих боја, представе као легитимне, народне па чак и као антифашистичке снаге. У ревизију историје ангажовани су квази-историчари, квази-уметници, медији за масовно информисање и многе друге видљиве и невидљиве полуге и механизми. У многим земљама Западне Европе (ЕУ) у ревизију су увечене и државне и институције, као што су парламенти, затим, Европски парламент (ЕП), Парламентарна скупштина СЕ и друге у којима се усвајају документаа о изједначавању одговорности фашистичких агресора и жртава агресије. То потврђује да процес ревизије историје није спонтан, да се систематски охрабрује уз наглашено коришћење антикомунистичке реторике и да се у све то улажу велика средства. На другој страни, исте те земље у Генералној скупштини УН гласају против докумената којима се осуђују рехабилитација нацистичких и фашистичких идеолога и вођа, јединица и сарадника окупатора, пораст неофашизма и неонацизма, расизма, и других облика екстремизма и дискриминације. Посебно забрињава продор ревизије историје у уџбенике свих нивоа образовања. Ова књига је изузетан пример како се активним односом и стрпљивим истраживањем даје допринос неговању културе сећања, очувању истине о узроцима, одговорностима и тековинама Другог светског рата, допринос поштовању хероја палих за слободу, памћењу преко педесет милиона жртава наци-фашизма. Издавачка кућа «Гамбит» заслужује велико признање за за успешно истраживање и велики издавачки успех, а ова јединствена књига - да се нађе у свим месним и школским библиотекама и породицама широм Србије, Русије и бивших југословенских република. Предговор за књигу-попис Црвеноармејаца палих у борбама за ослобођење Југославије од фашистичких окупатора, аутора Златомира Лазића Припреме за рат ?!
Ради објективног сагледавања прилика скренуо сам пажњу на неуобичајен интервју господина Стивена Сејкара са кинеским амбасадором у Лондону у вези са Короном. Тако нешто обично се догађа непосредно пред избијање рата. Ову улогу су, од рата против СР Југославије наовамо, на себе преузели BBC и CNN. Ово не изгледа као некоординисан поступак на шта јасно указује антикинеска изјава алијансе обавештајних служби англосаксонских држава, објављена прошлог викенда. Ова сaрадња под именом „Five eyes only“ потекла је из времена Другог светског рата и служи јачању ратних капацитета језгра англосаксонског света, којима доприносе и остали следбеници из држава Коменвелта. Ова формација постоји још од Кримског рата, а око 1939. г. прикључиле су јој се и САД. У светској привреди која доживљава привредни бум и путовња ондашњих размера рат није био могућ. Јер би и онај који би га повео постао његова жртва. Отадаје свет спуштен на доњу тачку неопходних услова функционисања. Сада је читав свет покривен режимом кнтроле. То што се његов систем делимично подиже последица је избегавања његовог самоубиства. Корона је нагризла стратешке потеницјале и могуће је да питање само времена када ће они бити изгубљени. На то указују француски наосач авиона и група носача САД код Гуама. Наше државе се налазе у оној ситуацији коју је током хладног рата НАТО на сваке две године увежбавао на највишем нивоу као ситуацију пред избијање рата. Сада генерални секретар НАТО говори о томе како ће Русија и Кина, у случају првог таласа заразе стратешки истовремено стећи предност. А онда би дошло до дугог и трећег таласа. У односу на шта се то господин Столтенберг позиционира и на на шта треба да се спремимо? Са немачког превела Бранка Јовановић
1 Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши - државни секретар у Министарству одбране Немачке, посланик Бундестага и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а
АМЕРИЧКА КОНФРОНТАЦИЈА СА КИНОМ – СЛЕПА УЛИЦА
„Ситуација у којој се налазимо захтева глобалну сарадњу – а не конфронтацију јер се тиме пандемија Ковид 19 засигурно не може победити нити решити велика економска криза. Природно би било да оријетацију на сарадњу и координацију напора предводе главне светске силе“, коментарише Живадин Јовановић. Нарочиту пажњу с тим у вези привлачи упадљив изостанак озбиљне европске подршке америчким захтевима према Кини. У сваком случају, у светлу овог рата речима, даља перспектива односа Вашингтона и Пекинга чини се и још неизвеснијом него што је била пре избијања пандемије; прогнозе су у међувремену постале до те мере песимистичке да, примера ради, Стивен Роуч, професор са Јејла и некадашњи главни економиста банке „Морган Стенли“, већ пише о „крају америчко-кинеских односа“ и наводи да су две земље „заробљене у игри оптуживања из које нема лаког излаза“. “Политика конфронтације с Кином није одржива, не може донети користи никоме – ни светским односима, ни савладавању пандемије, ни САД-у, ни Трампу, осим, можда, и то врло привремено, војно-индустријском комплексу. Заоштравање са Кином би водило у слепу улицу,“ уверен је Живадин Јовановић. Што се тиче ЕУ, искуства из најкритичнијег периода борбе против пандемије, упућују на закљуцак да ће, поред 17 земаља централне, источне и југо-источне Европе које већ низ година успешно сарађују у формату 17+1, основано је предвидети да ће и више других чланица ЕУ бити још отвореније за сарадњу са Кином (Италија, Француска, Шпанија), односно, да неће бити спремне да учествују у заоштравању према Кини. Реално је очекивати да ће искуства из борбе са пандемијом и убрзана померања на глобалном плану још више удаљити Европу од Америке, осим, разуме се, ВБ. И зато би за све, почев од саме Америке, било најбоље да се, уместо конфронтације са Кином или с било којом другом силом, концентришу на сарадњу, партнерство и дијалог. И то што пре, да не би дошло до тачке иза које нема повратка. Корак ка излазу, представљало би прихватање иницијативе руског председника Путина за самит велике петорице сталних чланица СБ УН – сматра Живадин Јовановић.
Вакцина - Утакмица у најави
Прогноза Уз часне изузетке, човечанство није показало завидну висину солидарности у сузбијању пандемије Ковид 19. Посебно, није његов западни део. Може се десити да пропагирање, а не квалитет вакцине, одлучи о проценту акција у глобалном управљању Планетом. Ако је до генетике епохалних изумитеља и Срби би и у овој трци имали шансе, бар да подмире сопствене потребе, али ако је до пропаганде она се и даље батрга безнадежној препандемијској „јединој алтернативи“. Београдски форум за свет равноправних KОВИД-19 - Привремена процена или анализа морала, медицинских чињеница, као и тренутних и будућих политичких одлука
КОМЕНТАР ГОСТА проф. др. мед. dr. h. c. Паула Роберта Фогта 2. КОВИД-19 није само проблем механичке вентилације, већ на исти начин утиче и на срце. 30% свих пацијената који не преживе јединицу интензивне неге умире из кардиолошких разлога. 3. Последња могућа терапија затајења плућа је инвазивна кардиолошка или кардиохируршка терапија: употреба «ЕКМО», метода «екстракорпоралне оксигенације мембране», односно повезивање пацијента са екстерним, вештачким плућима, која у случају овакве клиничке слике могу преузети функцију плућа пацијента онолико дуго док његова плућа поново не почну да дишу. 4. Једноставно су ме питали за мишљење. 5. Нисам могао да без противљења прихватим ни ниво медијског извештавања, нити коментаре бројних читалаца и то на теме етике, расизма и еугенике. Било је неопходно да им сепод хитно супротстави нечији одговор, заснован на поузданим подацима и информацијама. Разумљиво је да сви желе да на овај или онај начин схвате обим ове пандемије. Међутим, свакодневна аритметика нам не помаже, јер не знамо колико је људи дошло у контакт са вирусом без последицае а колико је људи заправо оболело. Да бисмо проценили тежину пандемије, потребни су нам и други подаци: • Егзактна широм света важећа дефиниција дијагнозе "оболео од КОВИДА-19: 2. «Обичан грип» Да ли је овде у питању само „обичан грип“ који наилази сваке године и против кога обично не предузимамо «ништа» - или је у питању опасна пандемија која захтева ригидне мере? Нико од мојих колега - и, наравно, ни ја - и нико од особља за негу не могу се сетити да су у последњих 30 или 40 година владале следеће прилике, наиме: 1. читаве клинике су попуњене пацијентима који имају исту дијагнозу; Проценти - секундарне дијагнозе - морал и ЕУГЕНИКА Старост оних који су умрли у Швајцарској је између 32 и 100 година. Постоје и неке студије и извештаји који показују да су и деца преминула од КОВИДа-19. Да ли је Швајцарска била минимално припремљена за ову пандемију? НИЈЕ. 1. САРС се догодио 2003 . год . У принципу, било је 8 КОНКРЕТНИХ, ЈАСНИХ УПОЗОРЕЊА ТОКОМ 17 ГОДИНА да ће се то догодити . А ОНДА СЕ ЗБИЉА ДОГОДИЛО! У децембру 2019. године, 9 месеци након упозорења Пенг Чоуа . Кинези обавештавају СЗО након што су опсервирали 27 пацијената са атипичном пнеумонијом без смртног исхода. Већ 31. децембра започиње тајвански ланац реакција, који се састојао од укупно 124 мере - и све то је објављено до 3. марта 2020. године. И, не! Није било објављено на тајванско-кинеским језику у неком азијском медицинском часопису, већ, у сарадњи са Универзитетом Калифорнија у «Журналу Америчког медицинског друштва» («Journal of American Medical Association” ) Зашто нисте бацили поглад на Азију? Било је довољно времена. Или другим речима: Како сте гледали на Азију? Одговор је јасан: арогантно, незналачки и паметујући. Типично европск, или да кажем типично швајцарски? 1. Након епидемије САРС-а, Кина је инсталирала програм праћења који би требало што раније да пријави запажену концентрацију атипичних упала плућа. Када су четири пацијента у овој земљи са њеном гигантском популацијом у кратком времену показала атипичну пнеумонију, систем праћења активирао је аларм. Зато што ни политичари, ни медији нити већина грађана нису у стању да у оваквој ситуацији раздвоје идеологију, политику и медицину. Вирусна пнеумонија је медицински, а не политички проблем. Захваљујући политичко-идеолошком игнорисању медицинских чињеница, Европа је саму себе за веома кратко претворила у центар глобалне пандемије – а у сред среде нашла се Швајцарска као друга у свету по висини стопе инфекција према броју становника. Политика и медији овде играју веома неславну улогу. Уместо да се фокусирају на сопствене неуспехе, они одвлаче пажњу становништва настављајући са својим глупавим антикинеством (China-Bashing). Уз то, као и увек, долази антирусизам (Russia-Bashing) потом антитрампизам (Trump-Bashing) . Трамп не мора уопште никоме да се свиди - али све док се САД мере са Швајцарском смрћу од КОВИДА 19 по глави становника, мораће да дођу до цифре 30.000 мртвих. На нашем глобусу има око 6400 врста сисара. «Слепи мишеви» (“bats”) и (ноћни слепићi (“megabats”) чине 20% популације сисара. Постоји 1000 различитих врста слепих мишева и megabats (ноћних слепића). Они су једини сисари који могу да лете, што објашњава њихов велики опсег кретања. 1. КОВИД 19 је директно пренет са једног слепог миша на човека. Тај конкретни вирус о коме је реч у 96 % се генетски поклапа са актуелним КОВИД 19 вирусом. Међутим, структура овог вируса му онемогућава да се усидри на АЦЕ ензим (Angiotensin-Converting-Enzyme) тип 2 у ћелији плућа. Међутим, вирусу је овај ензим потребан да би могао да продре у ћелије плућа (и у ћелије срца, бубрега и црева) и да их уништи. 1. да је вирус агресиван; Шта не знамо? Да ли постоји имунитет након инфекције. Одређени подаци указују на то да људи од 15. дана могу развити имуноглобулине Г класе, што би требало да спречи поновну инфекцију истим вирусом. Али то још није дефинитивно доказано; 1. колико дуго би се могао заштитити могући имунитет; 8. Шта сада можемо да радимо? Не могу да одговорим ни на питање о најбољим решењима. Да ли Швајцарска уопште може да обузда пандемију ће се инфекција становнштва наставит да се шири јер су све мере у почетку биле преспаване,. упркос покушајима да се утиче на њен ток.Све је могуће
• Панкај Мишра: "Из рушевина царства" Са немачког превела Бранка Јовановић
Николас Мадуро Морос - Српском народу
Николас Мадуро Морос
Српском народу Најпре бих желео да поздравим, уз дубоку наклоност, све припаднике Као што је опште познато, 26. марта текуће године Влада Сједињених Ова америчка фарса укључује нечувено нуђење међународне награде Истрага је показала да се ради о софистицираном арсеналу који је био Дана 26. марта, поменути Кливер Алкала је из свог дома у граду Баранкиљи Невероватан одговор Владе САД на ово признање било је изношење Мора се истаћи да је првобитно било замишљено да се ова осујећена Наш народ ту борбу води веома успешно. Појачавањем здравствених мера, Због свега наведеног, Влада Боливарске Републике Венецуеле упозорава У јеку пандемије, уместо да се усредсреди на глобалну политичку сарадњу Изношењем овако озбиљних чињеница, Венецуела потврђује своју Браћо и сестре, будите у потпуности уверени да је Венецуела Користим ову прилику да изразим своју солидарност и солидарност народа Изузетно ценим солидарност коју српски народ непрекидно изражава мојој
IN MEMORIAM - Проф. АЛДО БЕРНАРДИНИ
У италијанским, европским, светским и српским стручним публикацијама и медијима објавио је велики број ауторских текстова и интервјуа борећи се храбро и аргументовано за истину о разбијању Југославије, неправдама према Србији и српском народу и последицама насилног разбијања Југославије по будућност Европе и светских односа. Заступао је оцену да је Југославија разбијена на низ државица да би велике силе лакше управљале тим важним геополитичким простором, а да је Хашки ad hoc трибунал био антисрпска творевина носилаца политике доминације и неоколонијализма, односно, кључних чланица НАТО-а. Посетио је Слободана Милошевића у Хагу и о својим разговорима са њим објавио више чланака и интервјуа. Сматрао је да је Милошевићева смрт наступила због тога што му је била ускраћена могућност правилног лечења. У српској јавности, поред осталог, познат је и као аутор књиге књиге "Како је убијена Југославија". Београдски форум за свет равноправних, друга независна и стручна удружења, као и српска јавност, памтиће професора Алда Бернардинија као великог пријатеља и неустрашивог борца за истину и правду. COVID 19 И ГУАМ – О ЧЕМУ СЕ РАДИ?
Вили Вимер, Немачка Гуам је довољно далеко да би нас забрињавао у овим болним данима. Гуам нам је био ближи пре нешто више од стотину година, што показује и олупина брода немачке царске морнарице у луци Гуам. Данас Гуам има функцију америчког позадинског носача авиона, са којег се практично контролишу велики делови азијског копна. Овај значај Гуама тренутно подвлачи чињеница да амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“ и са њим повезане борбене групе носача, журно грабе пловећи пут Гуама. Према извештајима међународне штампе, невидљиви непријатељ зван "COVID 19", већ је проузроковао болести у посадама америчке борбене групе и је питање времена када ће на дневни ред доћи употреба једног од америчких "поморских драгуља" за стварање окоснице америчке глобалне моћи у временима глобалне епидемије. Брзина којом се куга шири у Сједињеним Државама, утиче на брзину постизања готовости борбених група авиона што је итекако значајно, и што се не сме потцењивати глобално, као ни за државе савезнице. Јер, нису важне не само за Сједињене Државе. Острво Гуам је с друге стране света за нас и из оправданих разлога. Имамо бескрајне расправе о економском утицају Covid 19 и последицама смртоносне куге. Такозвана "кинеска пандемија" коју је тако назвао председник Трамп, могла би нас сустићи брже него што бисмо желели. Да ли суштински развој зависи од тога на шта тренутно усмеравамо све снаге наших влада како бисмо се одбранили од ове „куге де-глобализације“? Да ли се, поводом „COVID 19“, заиста, бавимо суштином? Може се очекивати да ће се, вероватно, и пред судом захтевати накнада штете од три билиона долара против кинеске владе јер се већ сада тиме баве америчке адвокатске фирме? Као што можете прочитати, одговарајуће адвокатске фирме су веома близу једног и другог америчког политичког кампа. Председник Трамп већ је показао велику тојагу против Кине на својој "конференцији за новинаре COVID 19", 17. марта 2020., када је говорио о "кинеској епидемији". То је покушај враћања кривице Кинезима за америчку испоруку смртоносног вируса у Вухан. Доајен модерне биотехнологије, бечки професор Хенрих Волхмајер неуморно истиче нешто посебно о Вухану. Најзад, Вухан није само први град на свету који је у потпуности одређен најновијом 5Г технологијом. Ова технологија би могла изазвати мутације у организму због свог зрачења. Да ствар буде још гора, дигитализација је додала да ефекти нису испитивани током много година теренских тестова, у складу са међународним стандардима за увођење велике нове технологије. Коначно, поставља се питање које би могло бити „пресудно за рат“: да ли су околности на јесен прошле године свесно или немарно коришћене на глобалним војним такмичењима у Вухану за ширење вируса у облику којим се шири глобално? Да бисте могли да утврдите да је болесст смртоносна не морате да гледте сувеише далеко. Погледајте како изгледају суседне земље, постављајте питања која је потребно решити у нашем заједничком интересу. На крају, није ли Швајцарска мобилисала целу медицинску службу швајцарских оружаних снага та мера која показује озбиљност ситуације!? У ове аранжмане уграђен је међународно познати АБЦ институт у Spiez-у, који је ових дана „милитаризиран“. Врхунски руководиоци хемијско-индустријског комплекса из већег подручја Базела ових дана окупљени су у Спиезу, Швајцарска, јасно говори једно. Да је све то резулат одговарајућих вежби из 2012/2013, које су такође изведене у другим европским земљама. Код нас у Немачкој, резултати су, без последица, нестали у фијокама у време пре Јенса Спахна. Одговори на ова питања треба да стигну од СЗО, Светске здравствене организације Уједињених нација. Али тамо нису одговорне државе. СЗО је англосаксонски пројекат глобалних милијардера који диктирају да ова међународна организација спроводи њихове глобалне идеје. У мери у којој Уједињене нације нису успеле, или су се лоше одиграле улогу у очувању мира, њене под-организације, као што је СЗО, су постале пуко оруђе светског поретка у интересу ових глобалних милијардера. У том поретку националну државу би требало заменити Новим светским поретком невладиних организација. Прошле недеље, вести Би-Би-Си-ја су објавиле да је бивши британски премијер Гордон Браун позвао на успостављање светске владе за "COVID 19". Није чудо кад бројни и добро упућени савременици на све гледају са великом сумњом. Хмм! „COVID 19“ нуди простор, не само да државе ограничавају права људи. За друге је то стање среће што је толико националних држава и њених инструмената од општег интереса, сачувано да се борба против смртоносне болести уопште може водити. Вили Вимер, 31. 03. 2020 ПРВА ПОМОЋ ДИЈАСПОРЕ 11 МИЛИОНА ДИНАРА
ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ Фонд дијаспора за матицу уплатио је 11.720.000 динара (100.000,00 евра) као прву помоћ матици за заустављање и искорењивање пандемије COVID 19. Помоћ је уплаћена на банковни рачун Министарства здравља Републике Србије а намењена је набавци најнеопходније медицинске опреме, лекова и материјала за ургентне потребе здравствених установа у Србији, укључујући Покрајину Косово и Метохију, и у Републици Српској. Изражавајући признање и захвалност свим досадашњим донаторима, Управни одбор Фонда дијаспора за матицу је позвао сународнике, физичка и правна лица да, свако у складу са својим могућностима, у овом тешком периоду искаже солидарност и придружи се акцији прикупљања хуманитарне помоћи, у дијаспори и матици, како би се пандемија вируса COVID 19 савладала у што краћем времену и отклониле њене последице. (ближе сајт Фонда: www.fonddijaspora.rs). ИНСТРУКЦИЈЕ ЗА УПЛАТУ ДОНАЦИЈА: Банка Поштанска штедионица 200-2406200102033-52 PaymentInstructionsEUR.pdf Maрина Чолић НАТО рат против Југославије: "Откривање глобуса за англосаксонске интересе" - Вили Вимер
Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.
Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику "мршаве државе". Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав "цивилизацијски напредак" Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право. Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади? Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација. Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време? Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу. Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан? Вимер: Имам у виду Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године. Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио? Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали. Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни? То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност. Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен ... Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан. Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим? Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других. Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело? Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе - све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939. Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто? Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади. Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом? Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо. Извор: https://de.sputniknews.com/politik/20200325326691032-nato-krieg-gegen-jugoslawien-aufreissen-des-globus-fuer-angelsaechsische-interessen--willy-wimmer/ ПОЛОЖЕНО ЦВЕЋЕ КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ
21 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА АГРЕСИЈЕ НАТО Поводом 21. годишњице од почетка оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ) Представни Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије данас су положили цвеће код споменика деци жртвама агресије НАТО у Парку “Ташмајдан” и код Споменика свим жртвама агресије НАТО “Вечна ватра” у Парку пријатељства на Новом Београду. Током агресије МАТО која је трајала од 24. марта до 19. јуна 1999. године од бомби НАТО погинуло је 1.100 војника и полицајаца и преко 2.500 цивила, међу копјима и 98-моро деце. Прецизна листа погинулих, осим за војнике и полицајце, још увек није прецизно утврђена иако је недавно саопштено да ће се рад на томе убрзати. Још је мање извесно колико је број грађана изгубио животе у међувремену било од рана задобијених рањавањем, било од малигних болести због употребе оружја са осиромашеним уранијумом и других завбрањених оружја и средстава, било током разминирања терена од неексплодираних средстава, посебно од заосталих касетних бомби. Низ конференција, изложби и других манифестација удружења, грађана у земљи и иностранству, поводом ове годишњице отказан је услед пандемије вируса COVID-19. Међународне конференције су отказане у Београду, Москви и Паризу где је, поред конференције, била предвиђена и премијера филма “Балканска међа” посвећеног десанту јединица Руске армије на аеродром “Слатина”, у Приштини. Београдски форум за свет равнопрвних, Ако се Србија одбранила 1999. г., одбраниће се и сада
Лист: ПОЛИТИКА У поводу 21 годишњице агресије НАТО на нашу земљу, неопходно је да се поново сетимо свог зла које је тиме нането нашем недужном народу и нашој прелепој и напаћеној земљи. Током 78 дана бесомучних воздушних и копнених напада убијено је око 3500 људи, рањено око 12500, половина од тог броја цивила, укључујући и 89. деце, земља и људи су затровани на дужи рок а материјална штета је немерљива. Али поред бола због тог дивљачког, срамотног и суровог чина, који је оставио тешке последице по целу нацију, које осећамо и дан данас и осећаћемо их још дуго, и материјално и у души, беса због неправде која нам је тиме учињена јер су разлози за њу лажни а повод измишљен и исконструисан, као и туге за нашим жртвама и тешким разарањима земље, треба да осећамо и понос. Ово стога што, упркос огромне несразмере у војној, економској, демографској и свакој другој снази у корист НАТО, објективно гледано, агресија на нашу земљу није успела. Упркос највишој војној технологији, бесомучним и безбројнимн „хируршки прецизним“ ваздушним нападима, даноноћне опсаде наше границе, СР Југославија се одбранила. Без обзира на огромну штету коју нам је нанео, чињеница је да НАТО није успео да у СРЈ уђе ни педаљ, нити је успео да у својим земљама, а ни у другим државама у свету, докаже оправданост своје агресије. Да је тако доказ су „Кумановски споразум“ и резолуција СБ УН 1244 која гарантује територијални интегритет и суверенитет СРЈ, данас државе наследнице Републике Србије, над целом својом територијом, укључујући и над КиМ. Да је рат изгубљен, тога не би било. Тога треба увек да се сетимо и од тога да полазимо у одбрани своје земље и њених интереса и у периоду који је пред нама јер ако смо Србију одбранили тада, у тоталном рату, одбранићемо је и сада. Подсетимо се овом приликом да је та „непогрешива“ и „софистицирана“ ратна машинерија током сукоба, уместо правих циљева погађала макете, грејалице, акумулаторе, шпорете, мотке, покварене тракторе и слично. Уместо војске, погађала је одбачену и разбацану војну опрему, напуштене заклоне, лажна скровишта, напуштене бараке и друге лажне и намерно постављене циљеве. Опседала је нашу границу из правца Албаније, али није успела да пробије одбрану. То су чињенице и, неспорно, велика брука за такву и толику силу. Са друге стране, мало, или нимало, се говори о стварним губицима НАТО, у техници и људству а они нису били занемарљиви И да не заборавимо да су све активности западних сила, а пре свега САД и НАТО, који су сами себе овластили да решавају „југословенску кризу“ биле и остале злонамерне, усмерене против Срба и Србије и њихових легалних и легитимних интереса, супротно међународном праву, правди и истини. Када помињем Србе, мислим на све оне Србе који су били расути по целој Југославији, по свим републикама и покрајинама, а када говорим Србија, мислим на нашу државу Србију, у каквој год да је државној форми била, јер је она, у суштини, била права мета свих напада западних сила, а не они који су са њом били у некавој државној симбиози.
ИЗВИЊЕЊЕ И НАКНАДА ЗА АГРЕСИЈУ
Пре тачно 21 годину НАТО је, без одобрења Савета безбедности, извршио оружану агресију на Србију грубо кршећи Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Био је то и остао злочин против мира и човечности. У агресији изведеној у савезу са терористичком ОВК, погинуло је између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, а рањено је преко 12.500 људи. Причињена је огромна економска штета, а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и других забрањених средстава трајно угрожено здравље људи, као и природна околина. Од дефанзивног НАТО је прешао у офанзивни, интервенционистички савез са јасном експанзионистичком политиком, посебно на Исток. Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација уједињени за младе упутили су писмо Норвешком Нобеловом комитету поводом информације да је известан број посланика Норвешког парламента и других личности из западних земаља, покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту. (Интегрални текст: www.beoforum.rs). Писмо српских организација са чињеницама и принципијелним оценама о илегалној агресији и офанзивној природи НАТО наишло је на широку подршку и публицитет у Србији, српском расејању и у иностранству. Интегрални текст у Србији су објавили угледни дневни листови, више новинских агенција као и многи електронски медији и друштвене мреже. преведенона руски, немачки, италијански и објављено у бројним медијима у Италији, Швајцарској, Русији, Грчкој, САД и другим земљама. Писмо су подржале многе организације и познате личности широм света међу којима је и Светски савет за мир, придружени члан ЕCOSOC-a (ОУН), са седиштем у Атини, који обједињава више хиљада мировних организација и покрета са свих континената. Од познатијих светских личности и интелектуалаца подршку ставовима из писма су изразили бивши француски политичар Ив Боне, руски политичар и научник Сергеј Бабурин, немачки политичар Вили Вимер, фински политичар и књижевница Пирко Турпеинен-Сари, италијанска књижевница Џин Тоши Висконти Маразани, америчка ауторка и борац за мир Шарон Тенисон, познати канадски дипломата амбасадор Џејмс Бисет и многи други. Београдски форум, Клуб генерала и адмирала и Фондација уједињени за младе обнављају своје иницијативе да државни опргани од НАТО земаља затраже накнаду ратне штете, да ашто пре попишу све жртве агресије НАТО како не би пале у заборав и како би престала јавна спорења око њиховог броја, да покрену рад Владиног интересорног и стручног тела за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом које је формирано пре годину дана, да се што пре активира пламен споменика жртвама агресије у Парку пријатељства на Новом Београду, да се установи и изгради Српски меморијал жртава геноцида у 20. веку, попут меморијала «Јад Вашем», у Израелу и меморијала «Арарат», у Јерменији. Наведене организације сматрају да је дошло време да владе земаља чланица НАТО и ЕУ преиспитају своје улогу у агресији 1999. и политику према Србији и српском народу, да се јавно извину за жртве и незаконито разарање Србије (СРЈ) и да се врате спровођењу резолуције СБ УН 1244 као једино прихватљиве, принципијелне основе за праведно и одрживо мирно решење будућег статуса Косова и Метохије, као покрајине са широком аутономијом у оквиру Србије. Нови трендови у глобалним односима, нова парадигма афирмисања равноправности, партнерства и владавине основних принципа Повеље УН нису спојиви са настављањем политике Клинтонових, Олбрајтове, Блера и других као да се у протекле три деценије ништа није променило. Београдски Форум за свет равноправних, Живадин Јовановић Предавање Милорада Вукашиновића на тему: „24. март 1999: сила изнад права“ дана 19.03.2020. године
Милорад Вукашиновић, новинар и публициста, говорио је о узроцима и последицама агресије НАТО на СРЈ 1999. године. Аутор је на предавању посебно говорио о феномену „милитаризације светске политике“ и кршењу основних начела међународног права од стране држава – чланица НАТО алијансе. ОТВОРЕНО ПИСМО НОБЕЛОВОМ КОМИТЕТУ
Поводом иницијативе да се НАТО-у додели Нобелова награда за мир ОТВОРЕНО ПИСМО НОБЕЛОВОМ КОМИТЕТУ Поводом вести у српским медијима да је известан број посланика Норвешког парламента званично покренуо иницијативу да се Нобелова награда за мир додели НАТО пакту, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и Фондација за младе упутили су отворено писмо Норвешком Нобеловом комитету. У писму се, поред осталог, подсећа да је НАТО, пре 21 годину, без одобрења Савета безбедности, извршио илегалну агресију на Србију (СРЈ) чиме је грубо прекршио Повељу ОУН, Завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, низ других међународних конвенција, као и сопствени Оснивачки акт од 1949. Наводи се да је током агресије погинуло између 3500 и 4000 људи (званична листа још увек није утврђена), укључујући 89 деце, да је рањено преко 12.500 људи, а да тек треба да се процени број жртава од каснијих последица као и штета нанета природној околини. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара. Истиче се да је то био први рат после Другог светског рата на европском тлу који је преседан за праксу незаконитих интервенција широм света, кршење Повеље УН и улоге СБ УН, као и за охрабривање сепаратизма и тероризма. То је био моменат преласка НАТО-а из дефанзивног у офанзивни савез и кршење принципа УН да се мир може бранити само мирним средствима. У писму се посебно подвлачи да је НАТО употребио пројектиле са осиромашеним уранијумом и друга забрањена оружја просторно и временски неограниченог дејства што је својевремено оштро осуђено у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Употреба осиромашеног уранијума оставила трајне тешке последице, узрокујући масовна малигна обољења одузимајући, данас и у будућности, животе хиљада недужних људи. У писму се истиче да је, с обзиром на све изложено, агресија НАТО 1999 била злочин против мира и човечности, који је, поред људских жртава и огромних разарања, представљао велики ударац миру и стабилности на Балкану, у Европи и глобално. То је био увод у нови хладни рат који и данас траје – наводи се у отвореном писму. Потписници у име њихових организација – Живадин Јовановић, генерал Миломир Миладиновић и Проф. Др Даница Грујичић, на крају, изражавају наду да ће Норвешки Нобелов Комитет посветити одговарајућу пажњу изнетим аргументима. Београд, 20. Март 2020.
ПИСМО: Норвешки Нобелов комитет Уважени чланови Комитета за Нобелову награду за мир, Пишемо вам у име Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и Фондације Заједно за младе, независних непрофитних, нестраначких организација из Србије и српске дијаспоре. 1. Пре тачно 21 годину, НАТО је покренуо илегалну војну агресију на Србију (СРЈ) која је трајала 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, чиме је прекршена Повеља УН-a, завршни документ ОЕБС-а из Хелсинкија, као и сопствени Оснивачки акт (1949). Био је то злочин против мира и човечности. 2. Током агресија погинуло је 3500 до 4000 људи, укључујући 89 деце, а рањено преко 12500 људи. Директна економска штета процењена је на преко 100 милијарди америчких долара. Никада није процењен број људских жртава због пролонгираних последица агресије и нанете штете природном окружењу. 3. Као први рат после Другог светског рата на европском тлу, агресија НАТО на Србију (СРЈ) била је прекретница ка увођењу праксе неограничених агресија и интервенција широм света. 4. Агресија извршена у савезу са сепаратистичком терористичком организацијом ОВК поставила је преседан охрабрујући ширење сепаратизам, тероризам и кршење међународног права. 5. Током агресије, НАТО снаге су користиле пројектиле са осиромашеним уранијумом и другo забрањенo наоружање и методe, оштро осуђене у Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савета Европе и националним парламентима многих земаља чланица НАТО (ЕУ). Ово је оставило трајне последице, узрокујући опасност од малигних обољења и одузимајући животе хиљадама недужних особа. 6. Овај злочин против мира и човечности изазвао је трајну нестабилност на Балкану. Oзбиљно je утицао на стабилност Европе. Истовремено, НАТО је нанео ненадокнадиву штету европском (ОЕБС) и светском поретку мира и безбедности (УН), уводећи тако еру новог хладног рата. У нади да ове чињенице завређују вашу пажњу и разматрање, молимo вас прихватите изразе нашег најдубљег поштовања. Београд, март 2020. године
Књига - Агресија траје двадесет година
Штампање ове књиге је само једна од активности којим ће Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије обележити 21. годишњицу НАТО агресије на СРЈ. Издавач књиге је Београдски форум за свет равноправних; Књигу можете поручити на мејл адресу Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели по цени од 1200 динара. Predstavljene dve knjige o generalu Pavkoviću
U Atrijumu Doma Vojske Srbije predstavljene su dve knjige iz edicije „Ratnik“: „Miris baruta i smrti na Kosovu i Metohiji 1998. godine“ i „General Nebojša Pavković – svedočenje iz Finske“. Mirjana Sandić, urednik ovih knjiga objasnila je da prva knjiga predstavlja dnevničke zapise generala Nebojše Pavkovića pretočene u knjigu, dok je druga rezultat razgovora Dragane Marković i Radenka Mutavdžića sa generalom Pavkovićem u Finskoj gde služi zatvorsku kaznu. Prema njenim rečima edicija „Ratnik“ nastala je sa idejom da pripadnici vojske i njeni komandanti koji su branili granice svoje otadžbine za vreme NATO agresije zabeleže svoja sećanja na te dane i ono što se događalo na Kosovu i Metohiji.
– Za dve godine u ovoj ediciji je objavljeno 12 knjiga. Bez obzira što su od pomenutih događaja prošle dve decenije, njihovo pojavljivanje je izavalo veliko interesovanje i skoro sve knjige su rasprodate – istakla je Mirjana Sandić. – General Pavković je častan, hrabar i odlučan komandant koji je komandovao Prištinskim korpusom Treće armije Vojske Jugoslavije. Navode iz knjige je potkrepio sa 29 dokumenata o angažovanju prištinskog korpusa, koji verno istinito svedoče o događajima na Kosovu i Metohiji. Upravo zato što daje istinu o jednom teškom i važnom periodu, knjiga se našla na udaru mnogih i bilo je dosta protivljenja njenom objavljivanju – rekao je Mijalkovski i naveo da knjiga zapravo ima dve tematske celine. Jedna sadrži činjenice o terorizmu albanskih separatista na Kosovu i Metohiji radi razbijanja teritorijalnog integriteta naše zemlje. Takođe razotkriva i uzroke i manifestacije savezništva između terorističke OVK i, kako je rekao, amoralnih anglosaksonskih hegemona kao inostranih sponzora OVK. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 1999–2020.
Двадесет прва годишњица од оружане агресије НАТО НАСТАВЉАЊЕ АГРЕСИЈЕ ДРУГИМ СРЕДСТВИМА Понедељак, 23. март 2020. 11:00 Конференција „Настављање агресије другим средствима”, у Дому Војске Србије, свечана сала, од 11:00 до 15:00 часова, Браће Југовића 19, Београд. Говоре: - Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних; Уторак, 24. март 2020. 11:00 Полагање цвећа код Споменика деци жртвама НАТО агресије, парк Ташмајдан Поводом 14. годишњице смрти Слободана Милошевића
Време ће показати да је Слободан Милошевић био српски државник епохе који је доследно и храбро бранио државотворност и достојанство српске нације, државне и националне интересе Србије у најтежем периоду новије историје. Mилошевић је заслужан за поновно успостављање државно-уставног јединства Србије, за окончање грађанског рата у БиХ и стварање Републике Српске. Залагао се за окончање међународног туторства у БиХ како би пуну одговорност за одрживост и развој БиХ преузеле институције утврђене Уставом који је интегрални део Дејтонског споразума. Иницирао је први Споразума о специјалним паралелним односима СРЈ и РС као и успостављање редовног ваздушног саобраћаја Београд-Сарајево-Бања Лука. Руководио је херојском одбраном земље од злочиначке оружане агресије НАТО 1999. Постигао је договор познат као споразум Милошевић-Ахтисари-Черномирдини који је 10. јуна 1999. преточен у Резолуцију СБ УН 1244. Тим свеобухватним правним документом највеће правне снаге у међународном правном поретку, иза којег стоји консенсус пет сталних чланица СБ УН, гарантује се суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ) а широка аутономије за Покрајину Косово и Метохија. Њиме је, поред осталог, предвиђено слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца, као и враћање договорених контигената српске војске и полиције у Покрајину, укључујући на граничне прелазе према Албанији што још увек није извршено. Милошевић је иницирао и увео вишестраначки политички систем и концепт приватизације који обезбеђује акционарско учешће запослених у својини предузећа. Бранио је српски народ од манипулација идеолога либералног мултинационалног корпоративног система доминације и експлоатације. Његов визионарски говор у очи другог круга председничких избора 2000. има историјски значај као карактеризација епохе доминације униполарног светског поретка. Историчари ће тешко заобићи његову вреченицу: «Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије». Натоизирани медији, НВО као и део инфериорних политичара и данас за све недаће оптужују Слободана Милошевића по истом клишеу како западни центри моћи деценијама оптужују српски народ за све проблеме на Балкану тражећи алиби за своју освајачку и експанзионистичку политику. Киднаповање Милошевића из притвора у Београду где је био под судском контролом и заштитом и предаја тзв. Хашком трибуналу представљају јединствен случај најгрубљег кршења Устава и људских права и нациналну срамоту нанету Србији од тзв. демократске власти. Током хашког процеса Милошевић је храбро, аргументовано и достојанствено бранио истину и достојанство Србије и српског народа. Праву вредност и значај те одбране тек ће време и историчари објективно оценити. Док се агресија и отимање Косова и Метохије настављају другим средствима, док се систематски врши ревизија Дејтонског споразума, Резолуције СБ УН 1244 и одлука Подгоричке скупштине од 1918, док се српски народ понижава, застрашује и непрекидно цепа, док се на широком простору скрнаве и узурпирају српске светиње, док догма приватизације приводи крају распродају свега што је иоле вредно у Србији, разуме се, да не постоје ни елементарни услови за објективно вредновање улоге и политике Слободана Милошевића. Време и историчари, а не политичари и агресори, ће свакога поставити на место које заслужује. Београд, 11. март 2020. Не постоје услови за вредновање Слободана Милошевића
Док се настављају агресија, отимање српских територија, ревизије Дејтона, укидање Републике Српске, не постоји елементарни услови за вредновање Слободана Милошевића као последњег државника епохе и његове принципијелне политике одбране Србије и српске нације. Живадин Јовановић Треба ли Србија да следи мађарски модел за мигранте - Раде Дробац
Nova ponuda Amerike za rešenje pitanja Kosova, ponovna kampanja evropskih zemalja protiv migranata i strah od koronavirusa su teme emisije „Od četvrtka do četvrtka“, o kojima govori ambasador u penziji Rade Drobac. Drobac, koji je bio ambasador Srbije u Mađarskoj, govoriće i o tome treba li Srbija da sledi mađarski model za migrante? Čega se Orban plaši i da li ima podršku svojih građana? Može li novac EU da stopira izbeglice iz Turske? Da li je očekivano da Amerika preti sankcijama ukoliko Srbija ne pristane na nove predloge rešenja kosovskog problema? Šta nudi rešenje „korekcija granice“ ili formiranje „Zajednice plus“? Da li je strah od koronavirusa medijski predimenzioniran? Србија између „Истока“ и „Запада“ - Раде Дробац
Задржимо се на првој димензији, која је и актуелна. У свом освајачком походу на РФ „Запад“ Србију, која му упорно „пружа отпор“, како они доживљавају независну политику Србије, „оптужује“ за политику неутралности, као да је то неки грех, затим да седи на „две столице, при чему Србија седи на једној столици, али својој, и напокон да се није определила ни за „Запад“ ни за „Исток“, као да то мора. Србија се притиска да се „коначно“ определи за „Запад“ јер се он представља као цивилизацијски, политички, економски, безбедносни па и у сваком другом погледу напредан и пожељан. За разлику од „ретроградног“ „Истока“ где, наводно, „влада тиранија, сиромаштво обесправљеност и безакоње“. Циљ свих тих притисака је потпуно покоравање Србије и њен улазак у НАТО, чиме би се отворио слободан пролаз на „Исток“, ка РФ, без „непријатељских џепова“ у позадини. Огромна машинерија за „обећања, притиске и уцене“ „Запада“ већ десетинама година даноноћно на све начине ради да у Србији промовише све „западно“ и кроз то сопствене геополитичке и геоекономске интересе. Покушава да нам их натури као наше па се ЕУ описује као цивилизацијско достигнуће, „срећна европска породица народа“, а НАТО као „заједница високих вредности и принципа и гарант наше безбедности“. Саботира се сваки наш покушај да самостално живимо и радимо, да дефинишемо а камоли остваримо наше интересе, бирамо савезнике и остварујемо активности, компромитују се сви наши потенцијални савезници. „Запад“ је у Србију инвестирао огромна финансијска средства, уложио је време, труд и капацитете кроз бесомучну пропаганду, потплаћивање, подмићивање, уцене и претње и, наравно, обећања, која ће заборавити чим оствари своје интересе. Користи се свим познатим и мање познатим методама, каналима и средствима, као и безбројним медијима и интернет порталима које финансира и којима управља и који покушавају да сакрију или да деформишу чињенице које су неумитне. Међу те чињенице, које никада не смемо изгубити из вида, спадају - војна агресија НАТО на СРЈ, срећом и захваљујући храбрости српске војске и старешина, неуспешна, упорно настојање да се Србији на силу отме Косово и Метохија (КиМ), део њене суверене територије, бомбардовање нашег народа у БиХ током грађанског рата у овој бившој југословенској републици, подршка и помоћ „Запада“ сепаратистичким властима у Хрватској током грађанског рата у тој бившој југословенској републици а посебно у акцији „Олуја“ у којој је огромна већина Срба из Хрватске протерана и опљачкана, затим подршка свим оним снагама које су водиле и воде агресивну и непријатељску политику према нашој земљи и народу, разноразне економске и друге санције, уцене и претње, лажна обећања и споразуми којих се нису држали, и много тога другог. Дакле, „Запад“ је увек настојао да нас на нешто натера, да нам нешто отме, да нас мења и да нас, ако ништа друго, критикује и блати. Све са циљем да на рачун наших територија, добара и интереса, оствари своје стратешке интересе. Прокламована политика „Штапа и шаргарепе“ углавном се сводила на штап, обећања нису испуњавана, договори су изигравани, чињенице извртане, мотиви и циљеви заташкани и скривени. На крају, када другачије није могао да се оствари циљ, према непослушним, слободољубивим и правдољубивим Србима, употребљавана је сила, убијани су војници, цивили, деца, рушени путеви, инфраструктура, болнице, институције, фабрике, електране и др. Зато и не треба да чуди што је огромна већина српског народа против НАТО, а самим тим и против „Запада“ јер НАТО оличава и персонализује „Запад“. Из претходно изнетог је јасно да се српски народ не опредељује ни за „Запад“ ни за „Исток“, ни идеолошки ни политички, већ да цени стварно понашање, однос и последице активности и оних који оличавају „Запад“ и оних које представљају као „Исток“, али и свих других међународних субјеката.
ЗАЈЕДНО - У ПОШТОВАЊУ ЖРТАВА ПАЛИХ ЗА СЛОБОДУ
Амбасадор Руске Федерације Александар Боцан Харченко, Живадин Јовановић и Млађен Цицовић директор Представништва Републике Српске у Амбасади Руске Федерације поводом Дана браниоца отаџбине 25. 02. 2020. Михаило Марковић: Свет је инфициран вирусом слободе
Поводом десете годишњице смрти професора Михаила Марковића (24.2.1923-7.2.2010) преносимо његов интервју дат недељнику НИН у децембру 1999. године Академик Михаило Марковић (76) у дугом, бурном и плодоносном животу био је сарадник НОБ од 1941, професор на Филозофском факултету у Београду, “праксисовац” и предавач на Корчуланској школи, па дисидент и предавач на америчким универзитетима, после високи функционер СПС-а… Данас, изван политике али левичар и даље. Професоре Марковићу, да ли се као човек који је свој живот посветио левој идеји, сада на крају 20. века осећате као губитник? — Не, не осећам се као губитник иако има доста разлога за забринутост. О историјским процесима се не може говорити језиком спорта и лутрије. За разлику од биолошке еволуције они су много бржи, али су од људског живота много спорији. Потребни су векови да би нешто “победило” или “било поражено”. Сем тога, ми врло разноврсне и сложене процесе произвољно укалупљујемо у просте одсечне речи, на пример: “лево”, “десно”, “капитализам”, “комунизам”. Додуше, ми то морамо да радимо да бисмо могли да мислимо. При том, што је речник једноставнији, одступања од стварности су грубља, што је он богатији, артикулисанији – ближи смо истини. Шта значе, рецимо, “победа” и “пораз” десне и леве идеје? Десно је био нацизам па је био уништен. Десно је био и анархични либерални капитализам, па је 1928. године доживео слом. Тренутно је врло моћна десница на Западу али је неизвесно колико дуго ће то још трајати. С друге стране, “леве снаге” су биле победнице у Другом светском рату и под Стаљином су стално јачале. Међутим, за такву “леву идеју” се ја нисам борио. Нисам “свој живот посветио” ни оној “левици” код нас, од Тита до данас, чији је основни циљ власт и лично богаћење. Не осећам се као губитник јер сам у свом народу нешто допринео, да се слобода, правда и лично достојанство прихвате за основне вредности које животу дају смисао. Отпор у име тог смисла највеће светске силе нису успеле да скрше нити данас знају како да га савладају. Кад је тај пркосни отпор злу неочекивано снажно и јединствено испољен недавно, имао сам интензивно осећање да нисам узалуд живео. У чему се не слажете са преовлађујућим мишљењем да је левица и идејно и политички “банкротирала”? — То “преовлађујуће” мишљење је врло површно. Банкротирати могу поједине политичке партије, њихове вође и идеолошки програми. Трајно ће живети пројекти ослобођења и остварења правичнијих и хуманијих односа међу људима и народима. Трајну снагу ће “левици” увек изнова давати борба за политичку, економску и културну слободу, за што праведнију и равномернију расподелу материјалних средстава, за непрестано усклађивање појединачне иницијативе и друштвене регулације, за помоћ заједнице образовању, науци и култури; најзад, за разумни ниво социјалне сигурности сваког грађанина. Само бескрајно наивни људи могу мислити да ће за овакве циљеве човечанство икад престати да се ангажује. СТАРА УЦЕНА У НОВОМ ПАКОВАЊУ
„Преговори и праведни компромис у оквирима Резолуције СБ УН 1244 - ДА! Ултиматум, диктат или рокови – НЕ!“ изјавио је, поред осталог, Живадин Јовановић за ТВ Пинк и ТВ О2. Јовановић је упозорио на историјска искуства и кад је реч о ултиматумима и када је реч о „гаранцијама Запада“. Ултиматуми нису метод за однос према Србији и Србија их је увек одбијала као покушаје понижавања српске нације и државе. Што се тиче гаранција, Запад никада у новијој историји није испоштовао гаранције према Србији и увек је био на страни њених противника. Зато нису извршне обавезе према Србији из Резолуције СБ УН 1244, зато је Запад једнострано ревидирао Дејтонски споразум увек одузимајући права Републици Српској, зато је Запад (Хавијер Солана) кумовао оцепљењу Црне Горе, зато на Косово није враћено 250 000 протераних Срба и других неалбанаца, зато није формирана заједница српских општина. Претња ултиматумом у вези са Косовом и Метохијом синхронизована је са покушајем обесправљивања СПЦ у Црној Гори. Запад је увек према Србији водио преварна политику и зато Србије не може веровати у било какве нове гаранције Запада. Политика сабијања, дискриминације и кажњавања Србије увек је била интегрални део антисловенске и посебно антируске политке, тако је било у време разбијања СФРЈ а затим и СРЈ, тако је било и у време оружане агресије 1999, тако је било и са Ахтисаријевим планом 2007, а тако је и данас. Једино су данас другачији односи, другачији услови, а ни међународни положај Србија није више исти нити се историја може вратити назад. Јовановић је такође подсетио да је Народна скупштина Републике Србије још 2007. године одбила тзв. Ахтисаријев план, као што га је одбио и Савет безбедности УН. Додавање неких „плусева“ данас - није ништа друго него покушај препакивања старих превазиђених идеја насталих у посве другачијим европским и светским околностима. Нуђење трговине – ви признајте независност Косова и Метохије, ми вам гарантујемо чланство у ЕУ, наравно када будете испунили све услове - је слика и прилика западног лицемерја и крајње понижавајућег третмана Србије. Од данс до сутра Запад мења своју тактику: данас вас тапше по раменима и ласка вашој кључној улози на Балакну, храбрости и предвидивости ваше политике, а већ сутрадан вас оптужује за национализам, велико-државље, неспровођење „заједничке“ ЕУ спољне и безбедносне политике, све до тога да вас оптужује за реметилачку политику. Данас вам кажу да ће прихватити сваки договор из директних преговора Београда и Приштине и како нема никаквих рокова, већ сутрадан излазе са ултиматумом „Ахтисари и неколико плусева“ и поручују да је то ургентно, неодложно колико и нови амречки председнички избори?! У наставку, Јовановић је упозорио да се „дил“, односно трампа, нуди Србији по истом моделу по којем и Палестинцима – дајте територију да би сте боље живели. То тешко може бити само лицемерје, а ако и јесте, онда је добрано зачињено идеологијом изузетности са мирисом расизма. Јовановић сматра да државна територија суверенитет и национално достојанство нису вредности које се могу упарити са моднијалистичким, меркантилистичким и сличним мерилима. Србија може бити сиромашна у економско-социјалном смислу, али никад није била, нити је данас, сиромашна у здравом разуму, моралу, и хуманизму. Изјаву за ТВ О2 Јовановић је завршио констатацијом да не схвата од куда толика упорност да садашња америчка администрација истим методама којима су се служили Клинтон, Олбарајтова и Блер, наставља спровођење једне неморалне, компромитоване и посве неуспешне политике према Србији у вези са Косовом и Метохијом, та пропала политика настала је у посве другачијим околностима у САД, Европи и свету нанаевши велику штету, пре свега, самим САД. Што се тиче европских сила и саме ЕУ, њихова политика окретања себи имала би неке шансе на успех, само ако почне ревизијом досадашње имеријалистичке и реваншистичке политике према Србији. Без тога сви ће и даље остати заробљеници прошлости и туђих интереса – сматра Јовановић. Све антисрпске ревизије
Живадин Јовановић (аутор текста) Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна. Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највећих и најпровокативнијих демонстрација војне силе оличених у предстојећим војним вежбама САД/НАТО „Бранилац Eвропе 2020“ и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “. Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Сигурно не зато што је та Резолуција лоша за Србију па оне на тај начин желе Србији да помогну. Запад саботира даљу примену резолуције СБ 1244 зато што је Србија извршила све своје обавезе, Запад је тиме постигао свој основни циљ, замрзао даљу примену и заштитио своје миљенике у Приштини! Зашто Русија, Кина, Индија и друге земље растуће моћи инсистирају на примени резолуције СБ? Зато што штите ауторитет међународног права, аутопритет УН и посебно, СБ УН; зато што су гласале за, или подржале такву одлуку СБ УН; зато што су свесне опасности од преседана једностраног насилног отцепљења; зато што су и саме суочене са, мање или више израженим сепаратизмима на својим територијама; и зато што подржавају Србију као партнера и пријатељску земљу. Није сасвим јасно, нити логично, зашто се представници Србије ретко позивају на Резолуцију СБ УН 1244, а још чудније што је, свесно или несвесно, омаловажавају?! Јер, ипак се ради о свеобухватном, правном, општеобавезујућем документу најважнијег органа светске организације за питања мира и безбедности којим се, поред осталог, гарантује њен суверенитет и територијани интегитет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа суштинска аутономија. Њиме се, уједно гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак и око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у њихове домове и на њихова имања. Предвиђа се и враћање договорених контигената Војске и полиције Србије, поред осталог, и «на важније граничне прелазе»? Инсистирање Србије на доследној и пуној примени Резолуције СБ УН 1244 је легитимно, правно, политички и морално основано.Ово, тиме више и тиме пре, што је Србија, савесно извршила све своје правне обавезе према том документу. Такво инсистирање би омогућило да Србија заузме активну преговарачку позидију и да мобилише још ширу и одлчучнију међународну подршку. Уместо тога, у политичком жаргону већ месецима, ако не и годинама, доминира жалопојка «да нама нико ништа не нуди» осим идеје (да ли је реч само о идеји?) о некаквом новом «свеобухватном правно обавезујућем документу». Може ли докуменат који још нико није видео, чији елементи нису познати, али за који се, уз одређене ограде, верује да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244 која представља компромис интереса свих сталних чланица СБ УН и СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице СРЈ? У чему би нови допкумент који се таско често помиње а о коме се готово ништа не зна, састављен изван, окриља СБ УН, уз ауторство Немачке, могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244, и ко би био његов гарант? Ако се циља да гарант и том документу буде СБ УН, да ли је реално очекивати да Русија и Кина прихвате да буду пуки гласачи на седници СБ о документу у чијем стварању нису учествовале, о документу? С обзиром на формат из којег би такав документ произашао (бриселски), он би нужно својом суштином требало да легализује геополитику експанизије НАТО на исток (или, на запад, зависно да ли се ствари посматрају из Брисла или из Кореје и Јужног кинеског мора). Има ли у томе уважавања интереса Русије, Кине, Индије и других земаља растуће моћи, или се и даље рачуна на ексклузивитет западних сила које ни кога, ни за шта не питају? Да ли је могуће да докуменат који би био производ политике доминације, војног експанзионизма и униполарности задовољи очекивања и интересе носилаца новог, партнерског, мултилатералног концепта светских односа? Може ли се очекивати да оне у СБ УН дигну руке за «деал», односно, трговину по формули «признавање сецесије за развој и бољи живот»?! И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења некакве Црногорске православне цркве (попут устоличења тзв. Украјинске православне цркве), претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати – покушајем укидања историје, Српке православне цркве, српског, националног, културног и духовног идентитета и отимања црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је - буђење и уједињавање српског народа у одбрани од још једне агресије, на први поглед, од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од агресије НАТО експанзионистичке гополитике. Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, одлука Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја, имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску суштину и основу. Њихови носиоци тиме показују да не одустају од геополитике тоталне доминације у Европи и свету, игноришући епохалне промена у глобалним односима ка равноправности и демократизацијии, ругајући се цивилизацији која се управо спрема да обележи 75-ту годишњицу од краха сличних геополитичких илузија.
ВЕЛИКАН СРПСКЕ МИСЛИ - АКАДЕМИК МИХАИЛО МАРКОВИЋ
Десет година од смрти академика Михаила Марковића Навршило се десет година од одласка Михаила Марковића, академика САНУ, великана српске, југословнске и европске филозофске мисли и истакнутог борца за националну и социјалну правду друге половине 20. века и почетка 21. века. Тим поводом у свечаној сали Српске академије наука и уметности (САНУ) одржана је трибина на којој су о Михаилу Марковићу и његовом научном опусу говорили универзитетски професори Петар Шкундрић, Славко Гордић, Зоран Аврамовић и Миланко Говедарица, као и Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних. Трибини су присуствовали председник САНУ Владимир Костић, академици САНУ, државни секретар у Министарству културе и информисања Александар Гајовић, народни посланици, велики број научних, културних и јавних личности из Београда и других градова Србије. У излагањима говорника је истакнуто да је Михајло Марковић, најпознатији српски филозоф 20. века и један од водећих европских и светских филозофа. У науци и јавном деловању заступао је напредне погледе, храбро се борио против окупатора и фашизма. Био је педагог, научник и аутор научних дела непролазне вредности. Оснивао је или руководио катедрама, институтутима, часописима, организацијама. Предавао је на најпрестижнијим универзитетима у Европи, САД и Канади, Латинској Америци, Африци. Биран је у европске и светске форуме најугледнијих филозофских умова своје епохе. Добитник је високих националних и међународних признања, награда и одликовања. Био је изразити противник догматизма. У време административног социјализма борио се против догме о свемоћи државе и непогрешивости Партије. Као дисидент, изгубио је катедру и професуру на Филозофском факултету у Београду и био оснивч Корчуланске школе. У последњој деценији свога живота био је оснивач и члан управе Београдског форума, независног, нестраначког и непрофитног удружења интелектуалаца у оквиру којег је написао и објавио велики број студија и радова критикујући догму приватизације и систем мултинационалног, неолибералног, корпоративног капитализма који производи масовно сиромаштво на једној и ексклузивно богатство узаног круга екстремно богатих, на другој страни, разарајући хуманизам, морал и цивилизацијске вредности уопште. До краја живота Михајло Марковић се залагао за равноправност разних облика својине, за очување и ефикасност јавног сектора у стратешким гранама (воде,шуме, оранице, војна индустрија, електро-привреда, телекомуникације, железнице), за друштво социјалне правде и партиципативну демократију. Покренута је иницијатива за организовано изучавање научног и филозофског опуса Михајла Марковића, и указано на потребу унапређења развоја филозофских и друштвених наука, уопште. Организатор трибине, Београдски форум за свет равноправних је најавио штампање излагања са овог скупа.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ УСТАВ СРБИЈЕ И РЕЗОЛУЦИЈА 1244 - РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Трибина: Реинтеграција или разграничење - разговори о будућности Косова и Метохије, одржана 30. јануара 2020.године, у свечаној сали Машинског факултета у Београду. Процењујући штетност изостанка националне сагласности у погледу оптималног решења за будућност косовскометохијског дела Србије, сматрамо да је дужност српске академске заједнице да понуди свој прилог решавању овог животно важног питања. Учесници трибине: Вера као алатка политичког инжињеринга
На други дан Божића који славе православни Срби у Црној Гори (ЦГ) је ступио на снагу Закон о слободи вероисповести који, супротно свом називу, практично омогућава држави да лиши Српску православну цркву (СПЦ) свих својих верских објеката и добара у ЦГ па самим тим, на дужи рок, и опстанак и рад СПЦ у ЦГ. Закон је, у припреми, током усвајања и након тога, изазвао бурне реакције значајног дела популације, пре свега оне која се, упркос огромним притисцима , претњама и хајком, и даље осећа Србима и која исповеда православну веру у оквиру СПЦ. Подршку Србима и верницима СПЦ у ЦГ дали су власти Републике Србије, Републике Срске и Руске Федерације. Да ли је њихова одмерена вербална подршка довољна показаће време које долази, али дозвољавам себи да сумњам јер се овде не ради о локалном размимоилажењу већ делу глобалног „западног“ пројекта уситнавања Срба и њихових територија, ма где год били, овог пута са фокусом на СПЦ јер она као институција надилази државне границе и чува национални идентитет и памћење народа, а управо је српски идентитет и то памћење оно што треба уништити да би се Срби преобратили и асимиловали у неке друге народе, временом, нестали, односно постали потпуно минорна и маргинализована фоклорна етничка заједница. На делу је континуирани специјални рат против Срба и Србије и што пре то схватимо и кренемо да се бранимо, то боље. Са овом агресијом треба да се суочимо са оружјем које то једино може спречити, а то је истина и чињенице која се, из мени неразумљивих разлога, не користе. До сада је наша политика према региону била политика смиривања тензија, избегавања сукоба и повлачења, чиме се агресија само храбрила. Наша добра воља, жеља са сарадњом доживљава се као слабост и попуштање што агресоре само мотивише да наставе још јаче, што и чине. Уколико се СПЦ и српски народ у ЦГ не одбране, на Косову и Метохији (КиМ) ће се догодити исти сценарио. Зато је ЦГ вододелница будућности Срба у целини и Србије као њихове матичне државе. Данас се озбиљно морамо замислити где се дедоше толики Срби са овог простора. Одговор је прост, политички инжињеринг, пре свега Аустрије и Ватикана у коме је вера одиграла кључну улогу, претворио је многе Србе у неке друге народе. Прво им је промењена вера чиме је створена основа и за промену идентитета, па на основу тога и за неку нову независну државу. Основа тог новог идентиттета и државе почива на антисрпству јер је творцима тог пројекта то кључно како се ти људи више никаде не би вратили у српство, или са Србима живели као браћа, што би било природно, јер се у суштини ради о истом народу и језику. Зато и данас опстаје и негује се то „ирационално“ антисрпсво“ , што сада добро видимо и у ЦГ. Муслимани, као верска категорија су амандманима на устав СФРЈ 1971. г. добили статус конститутивног народа, из чега се данас изродило Бошњаштво као посебна „Нација“. Сада желе целу БиХ за себе и , вероватно, да преостале Србе тамо преобрате у Муслимане, чиме би и они постали Бошњаци. Сада је, као најновије, на делу верско цепање православних цркава како би се на тој основи градио неки нови идентиттет, што је случај са ЦГ и Македонијом. Наравно, супротстављен Србима и Србији. Раде Дробац Амбасадор у пензији Čovjek ne zna koliko je snažan dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači sve skriveno
Diplomata od ugleda, Živadin Jovanović, ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije za vrijeme bombardovanja, bivši savjetnik u ambasadi u Najrobiju, bivši vicekonzul u Torontu i sadašnji predsjednik Beogradskog foruma za svijet ravnopravnih, za,,Dan“ govori o najzanimljivijim, ali i najtežim trenucima svoje diplomatske karijere. Kako ste doživjeli period NATO bombardovanja? -Bili su to najteži dani za srpski narod i sve građane Srbije. Svaki čovjek na državnoj funkciji osjećao je posebnu odgovornost. Ništa mi nije bilo teško, niti me je šta usporavalo. Svakog dana bila je masa obaveza: strani novinari, državnici, obavještajci, špijuni... Svakog dana od pet do 10 razgovora sa strancima. Ponosan sam na to kako je tad funkcionisala naša diplomatija. Nijesmo bili iznenađeni napadom. Spremali smo se. Imali smo ratni raspored i planove. Zgrada ministarstva je preseljena na nekoliko lokacija, a ja sam imao kabinet u jednom hotelu. Bila je tu i soba za komuniciranje sa ambasadama. Vrilo je kao u košnici, bez nervoze i povišenog glasa. Nevjerovatna patriotska, ne samo profesionalna odgovornost. Radilo se i danju i noću. Bez i jednog sata zastoja. Imali smo svu tehniku za odašiljanje, po šumama, na pokretnim kolima. Ona su stalno mijenjala lokaciju. Nikad se nijesu zaustavljala. To govori o ozbiljnosti državne organizacije. Uprkos tome, imali smo i u inostranstvu rezervne položaje za slučaj da nam se onespsobi ratna tehnika za komunikaciju sa ambasadama. Šta upečatljivo pamtite? -Dešavalo se da spavam samo par sati da bih odmorio. Jednom, samo što sam legao, javio mi se Vlajko Stojiljković i rekao da je bombardovana kineska ambasada. Spavao sam poluobučen tako da sam se obuo i pretrčao 200 metara gdje me je čekao džip. Vozio je preko 200 na sat preko Gazele za Novi Beograd. Stigli smo tamo pet minuta nakon eksplozije. Sve je bilo u plamenu. Dvoje kineskih diplomata je nosilo kineskog ambasadora kog su izvukli iz ruševina. Oni su se predamnom zaustavili i rekli mu da sam ministar. Ambasador nije bio pri svijesti. Samo je klimnuo glavom. Prišao mi je tad tim jedne američke TV, mislim SNN, i pitao me za mišljenje. Samo sam kratko rekao da je najvažnije spasiti ljude iz ruševina i okrenuo leđa. To su i objavili. Prenijela je i kineska TV. Nijesam želio ništa politički da kažem, jer u tom trenutku nije tome bilo mjesta. Naučio sam da čovjek ne zna ni koliko ima fizičke i intelektualne, profesionalne snage, dok ne dođe u situaciju koja iz njega izvlači ono što je negdje duboko u njemu bilo zapretano, čega nikad nije bio svjestan. Čovjek ne može da priča o nekoj vještini dok nije,,u sedlu“. Onda osjeti i pokaže da li je ili nije za taj posao. Bilo je mnogo teško, ali sam osjećao veliku odgovornost i čast. Šta je bilo najvažnije kada je u pitanju predstavljanje imidža zemlje u tom trenutku? -Mnogo važan segment diplomatije bio je komuniciranje sa Vašim kolegama iz inostranstva. Uvijek je bilo mnogo novinara koji su tražili da uđu u zemlju. Na dnevnoj osnovi sam istupao na TV, što za domaće, što za strane televizije Portugala, Brazila, SNN, BBC... Znalo se da govorim portugalski i eto odmah brazilske državne TV da im se direktno uključim u program. Jednom sam učestvovao na RAI kada je u studiju bio Berluskoni, tad običan političar, sa grupom Albanaca. Pitali su me zašto se ne predamo i što pružamo otpor. Ne znam da li me to on pitao ili neko do njega... Direktno uključivanje SNN-a sam prihvatio uz uslov da mi na početku petnaestominutnog intervjua daju pet minuta da kažem šta hoću, a onda oni da pitaju šta god žele. Ja njih ne vidim, oni mene vide, imam samo bubicu u uhu. Međutim, oni su gledaocima rekli kako je rat i kako me ne mogu čuti, tako da su na taj način pojeli svih mojih pet minuta. Bilo je raznih provokacija. Imam preko 1000 kucanih stranica svojih ratnih intervjua. Američke TV stanice uglavnom su uzimale intervjue na platou RTS-a, na terasi, pasareli. Oni su dio NATO aparata bili. Nikada ih nisam odbijao. Zadovoljan sam kako smo uspjeli da se predstavimo spoljašnjosti. Imao sam direktan intervju sa Lari Kingom. Oni nemaju motiv kao ja jer, ja dajem intervju sjedeći na pasareli i gledajući kako bombe padaju prema Novom Beogradu i dalje prema Novom Sadu. Moram da zadržim hladnokrvnost i koncentraciju. King mi kaže kako me uopšte ne razumije i kako,,nas 12 miliona mislimo da pobijedimo njih 700 miliona“. Ja mu kažem mi,,ovaj rat ne vodimo da pobijedimo, nego sebe da zaštitimo. Imate li vi razuma kad stojite iza ovakvog rata. Lari, ovdje ne odlučuje matematika, već,,srce u junaka““. Kasnije kada sam bio na Skupštini UN u Njujorku, u hotelu u kom sam odsjeo došao je šef američkog obezbjeđenja i rekao mi da jedna srpska porodica iz San Franciska želi da me vidi, da doručkuju sa mnom. Pristao sam. Muž, žena i dvije kćerke. Starija kćerka je vidjela u američkoj štampi da dolazim i željela je vidjeti ministra bombardovane zemlje koji je nadgovori Lari Kinga. Kako ste kumunicirali sa Miloševićem? -Tokom bombardovanja održavani su redovni sastanci ratnog rukovodstva. Prilikom jednog dogovorili smo metode i način sazivanja tih sasatnaka jer nema telefona, veza, radija ili bilo čega... Rat je. Zna se ko se kome javlja i saopšti samo,,12“, ili,,11“. To je vrijeme. A mjesto ja znam, odnosno redosled kako se mjesto mijenja za sastanke. Nepogrješivo je funkcionisalo sve vrijeme. Toliko poznatih ličnosti svjetskog ranga ste upoznali... Ko je ostavio najveći utisak na Vas? -Ima nekoliko takvih ličnosti. Ja sam star i mnogo ljudi poznajem. Lično sam upoznao kraljicu Julijanu iz Holadnije, Bernara iz Belgije, Vili Branta kog sam čekao na Brionima kada je imao razgovor sa Titom. Dolazio je barkom. Upoznao sam i Nasera i Sadata. Po nekoliko dana sam boravio u Državnoj palati u Kairu. Upoznao sam Kastra. Prisustvovao sam susretu Tita i Niksona. Kakav je bio taj susret? -Nikson je došao sa grdnim avionima! U jednom on, u drugom samo novinari, u trećem samo bezbijednost, u četvrtom automobil... Pripremao sam tu posjetu. Tito ga je čekao na aerodromu, pa su nastavili razgovor u Bijelom dvoru u salonu. Taj trosjed bio je ograđen svilenim bordo gajtanom na mesinganim stubovima, kako bi novinari bili odvojeni. Sve blješti. Da bi prekratili poziranje, jer ne mogu pričati, Nikson vadi tabakeru sa cigaretama, a Tito kaže da ne puši cigarete. Niksonu neprijatno što ga odbija i vraća tabakeru u džep. Malo kasnije, Tito vadi cigare i nudi Niksona. Nikson kaže da ne puši cigare, misleći da uzvraća Titu istom mjerom. A Tito mu kaže:,,Zašto ne uzmete, to su najbolje cigare na svijetu – kubanske!“ Bijeli dvor se prolamao od smijeha. ALEKSANDAR ĆUKOVIĆ Džogiranje u Central parku -Jednom prilikom na Skupštini UN u Njujorku, imao sam 20 američkih policajaca u civilu koji su me pratili, u obezbjeđenju. Volio sam da džogiram ujutru. Saopštim šefu obezbjeđenja da hoću da trčim u sedam sati u Central parku. Prvog jutra pošlo jedno šest američkih pratilaca na rastojanju dvadesetak metara lijevo i desno od pravca po kom trčim. Imaju po 120 kilograma. Nakon trčanja koje su jedva izdržali, pitali su mog iz bezbjednosti:,,Da li ovaj Vaš ministar stalno ovako trči?“ Bezbjednjak je rekao:,,Ma to on tako samo za početak, inače mnogo duže trči“. Poslije su zbijali šale kako sam natjerao američke policajce da vježbaju i okanu se harvi sendviča i piletine.
-Svi ti susreti, sve te večere, razbili su mi svako predubjeđenje. Teško da nešto ili neko može da me impresionira. Sedam sati sam bio na razgovoru kod Fidela Kastra 28. avgusta 2000. godine. Zapamtio sam datum jer je tad, na Veliku Gospojinu, blizu moga sela veliki vašar. Bila je večera sa Kastrom i on mi u jednom času kaže,,Druže ministre, što ne uzmete putera?“ Kažem:,,Komandante, nemam naviku da jedem puter“. A on meni:,,Ma ni ja, al mi to imamo za goste“. Bio je institucija. U najobičnijoj plavoj koverti sam mu poklonio komadić američkog nevidljivog aviona F117-a. Kastro gleda i ne zna šta je. Kada sam mu objasnio oduševio se. Nakon razgovora treba da mu se na rastanku uruči zvaničan poklon delegacije. Ponijeli vazu, kristalnu, veliku i dosta tešku, ali lijepo upakvanu. On uzima vazu posle sedam sati razgovora, jedva je podiže i pita:,,A jel vam ovo motor od Stelta?“ To su izvanredni doživljaji. ИЗВОР: https://www.dan.co.me Српски национални и културни простор
Када говоримо о српском националном и културном простору не можемо се ограничити само на територију Републике Србије већ морамо узети у обзир све оне појединце и просторе који објективно спадају под те појмове.
Како било да било није спорно да је број оних који се осећају Србима далеко већи од оног броја Срба који живе у Србији, српски језик је далеко шире распрострањен него што су границе Србије и српском културном простору гравитира много већа популација од оне која живи у самој Србији. Није спорно ни да је српски културни и сваки други утицај на целом том простору значајан, али је извесно и да су могућности за његов раст огромне и, у великој мери, неискоришћене, пре свега у односу на суседне државе, али и на све оне који разумеју и говоре српски језик, ма где се они налазили. Колико је културни утицај значајан сведочи чињеница да га многи данас називају и „мека моћ“. Ту моћ можемо сагледати на примеру агресивног продора „Западне“ културе на „исток“ (Европе) у другој половини прошлог века. Она је била основна полуга за слабљење кохезије „Истока“ и, у склопу тога, и Балкана, а резултат су, између осталог, распад СССР, Чехословачке и насилно разбијање СФРЈ, са последицама које се и данас осећају у источном делу Европе. Верујем да Влада РС разуме значај „меке можи“ Србије и да ће још више чинити да подржи развој српске културе, а тиме и њен још већи утицај и ван граница Србије. Не могу да овде, међутим, не укажем на опасност која долази од културних пројеката који се финансирају страним средствима јер у већини случајева на служе афирмацији ни Србије ни њене културе. Такође, при одабиру пројеката које ће финансирати Влада мора да се води интересима Републике Србије и Срба у целини, а не да помаже антисрпске пројекте, под фирмом уметничких или других слобода. Значајну „Меку моћ“ којом располаже Србија треба да користи у свом интересу а не против њега, односно против себе.
На крају, желим да истакнем да Србија има шта да понуди региону и свету и то не само у области културе. Србија има значајно место у историји пре свега Европе, мада не оно место које објективно заслужује. Такође, Србију не смемо гледати, како се то често чини, само кроз поједине великане из прошлости, чије је време, и време славе Србије, наводно, прошло. Треба да је гледамо и по вредностима које имамо и данас а којих нисмо увек свесни. Поред тога што и данас има велики број квалитетних културних садржаја, и може их имати и више, изузетно је важно схватити да је Србија и узор многим другим државама и народима, својом храброшћу, отпором тоталитаризму и окупацији, притисцима и уценама, својом пребогатом историјом и културом, својом самосвојношћу и чувањем свог идентитета и своје посебности, својим отвореним приступом свима, без задњих намера и неискрености. Можда ми нисмо тога довољно свесни, али многи други јесу и зато желе да нас и Србију још боље упознају. С друге стране, много је и оних који о Србији и Србима мало знају, чак и у нашем најближем суседству, и верују стереотипима јер других информација о нама, осим лоших, и немају. Пружимо им те информације дајмо да нас боље упознају. а то би било и у нашем најдубљем интересу. Раде Дробац Новогодишње дружење пријатеља Беофорума
Била нам је част што смо у протеклој години имали Вашу подршку и помоћ, и надамо се да ћемо у Новој 2020-тој остварити још бољу сарадњу.
МАЛИ ШЕНГЕН – ЕКОНОМИЈА ИЛИ ГЕОПОЛИТИКА?
„Мали Шенген“, три чланице НАТО и „војно неутралне“ Србије, тешко може бити економија, веће инвестиције, запошљавање и „бољи живот“, иако се искључиво тако представља. Операција „Мали Шенген“ тешко може бити изван такве геополитике Запада. Београдски форум за свет равноправних, 24. 12. 2019. ČUVENI DIPLOMATA ŽIVADIN JOVANOVIĆ ODRŽAO PREDAVANJE NA TEMU „BUDUĆI STATUS KOSOVA I METOHIJE I SRPSKO NACIONALNO PITANJE”
Дневни лист „Дан“, Подгорица, 1. децембар 2019.
Želimo ostati vjerni našoj istoriji i slobodi Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kad nam prijete. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati bogato istorijsko iskustvo, kazao je Jovanović Poznati diplomata i bivši ministar inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije, Živadin Jovanović, održao je više nego zanimljivo predavanje, pred brojnom publikom u Srpskoj kući, u Podgorici, na temu „Budući status Kosova i Metohije i srpsko nacionalno pitanje na Balkanu”. -Pred Maticom je ogroman zadatak da bi se dostigao onaj novo prava kakav uživaju manjine u Srbiji. Srbija može biti zadovoljna samo onda kada srpski narod van njenih granica dostigne taj nivo. Šta je prirodnije nego težiti ravnoteži, tom prirodnom stanju. Ovo je jedno od strateških pitanja za Srbiju i srpski narod uopšte. Nije slučajno što su Srbi izvan Srbije obespravljeni i diskriminisani. Riječ je o geopolitici - smatra Jovanović. On ističe da je tu, prije svega, riječ o legitimizaciji procesa asimilacije. -Što manje Srba to više to više prostora za centre moći. Srbi se i danas tretiraju kao remetilački faktor. Ogoljeni su svakodnevni pritisci da se prizna ilegalna secesija Kosova i Metohije, da se odrekne svog dijela teritorije, svog državnog, nacionalnog, identiteta. Srbija bez toga ne može opstati i to svjetski moćnici znaju. Svi mi kao narod imamo obavezu da se strateški pozabavimo ovim strateškim pitanjem - kazao je, između ostalog, Živadin Jovanović. On je dodao da se ne smije mirno posmatrati pogoršanje ovog pitanja, već da se mora reagovati. -U rješavanju kosovskog pitanja potreban je realizam, mudrost i dug dah. Moramo rješavati pitanja na dnevnom nivou, ali sa pogledom daleko u budućnost. Moramo biti izdržljivi, uporni, postojani. Agresija NATO pakta bila je prekretnica u globalnim odnosima. Bio je to osvajački rat. Time je napravljen najteži presedan. Ugrozili su svjetski sistem odnosa. Sami sebi su stvorili krizu u kojoj se danas nalaze - kazao je, između ostalog, Jovanović. On je naglasio da se pravedno, mirno i dugotrajno rješenje može tražiti samo u okviru rezolucije 1244 Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija. -U Briselu ne postoji šansa da se po pitanju KiM postigne pravedno i dugoročno rješenje. To je, naprosto, takav mehanizam. On može biti u interesu samo velihih zapadnih moćnika i njihovog vojnog saveza, a ne na korist mira. Takođe, to je rješenje na štetu Evrope. Moramo biti obazrivi i kada slušamo obećanja, ali i kada dobijamo prijetnje. Ništa blanko ne smijemo prihvatati i uvijek moramo prizivati naše bogato istorijsko iskustvo. Mi želimo slobodu i dostojanstvo, slobodu koja nema cijene. Želimo da ostanemo vjerni istoriji - zaključio je, između ostalog, Živadin Jovanović u svom nadahnutom govoru. Uvodnu riječ na Tribini imao je književnik Budimir Dubak. A.Ć. Dosledan borac -Živadin Jovanović se borio svim diplomatskim sredstvima da se razumno i pravedno riješi status južne srpske pokrajine. S prestankom aktivne službe nije pristao na povlačenje i ćutanje. Dosledan je i kativan borac za istinu i pravdu - kazao je Budimir Dubak. Jovanović je rođen 1938. godine u Opariću. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1961. U periodu od 1966. do 1970. bio je vicekonzul u Generalnom konzulatu u Torontu. Savjetnik u Kabinetu Predsjednika Republike bio je od 1970. do 1974. godine. Bio je i savjetnik u Ambasadi SFRJ u Najrobiju od 1974. do 1978. godine. Od 1993. do 1994. obavljao je funkciju ambasadora u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove. Pomoćnik saveznog ministra za inostrane poslove SRJ bio je u periodu 1994 – 1998. Nakon toga postaje Savezni ministar za inostrane poslove SRJ. Живадин Јовановић, ТВ Пинк, 18. 12. 2019
„Не видим зашто би амерички председник Доналд Трамп и новоизабрани британски премијер Борис Џонсон, толико година после, оживљавали и настављали срамну и безперспективну политку Клинтона и Блера, о Косову и Метохији.
Можданa смрт НАТО-a - Вили Вимер, Немачка
Поводом самита у Лондону: Осим све већег наоружавања и ратова противних међународном праву, овај НАТО не уме ништа друго Kонструкционе слабе тачке НАТО-a постале су видљиве. Оне нису никаква тајна, ма колико се шефови влада држава чланица трудили да их прикажу таквим. Организације попут НАТО-a требало би дозволити само ако су усклађене с Повељом Уједињених нација, што значи искључиво у оквирима међународног права. РАТ ПРОТИВ СРЈ Најкасније од случаја рата против Савезне Републике Југославије, који је вођен противно међународном праву, свима се демонстрира шта ово значи. Сједињене Државе воде рат из два разлога: њиховом глобалном ширењу не сме нико више да стане на пут. Уз то, досадашњи дуготрајни рат треба да осигура да никоме никада не падне на памет идеја да постави питање одговорности вођства Сједињених Држава према критеријумима Нирнбершког процеса. ПОЛОЖАЈ ПУДЛИЦЕ Овај „положај пудлице“ држава чланица НАТО-a, који се огледа у њиховој зависности од Сједињених Држава, посебно је уочљив у једном аспекту: обавезе међусобне подршке према НАТО уговору. Колико данас или сутра можемо читати о НАТО сусрету на врху у Лондону, и намери да се ојача обавеза међусобне подршке. Шта би она друго значила до сагласност с потпуном америчком слободом деловања? Правна обавеза међусобне подршке постојала је у уговору у темељима данас непостојеће „Западноевропске уније“. У њему је било јасно записано како треба да се поступи у случају евентуалног војног напада на неку од чланица. Војни одговор је био, према овом споразуму, неизбежан. НАТО методе нису у складу са овим споразумом. Према њему, све је могуће, у распону од израза жаљења – бива, имали сте пех – па до употребе војне силе. Управо би требало да источноевропске државе, које се сваког трена костреше против Руске Федерације, буду свесне ове ситуације у својој практичној политици. Једно је гужва, али гужва се ретко смирујe онда када је њено смиривање од значаја. Амерички интереси одређују догађаје, чак и у оном њиховом стадијуму када јавност у државама чланицама почиње да кључа. ЛОНДОНСКО МРТВОРОЂЕНЧЕ Овај сусрет на врху, који је током два дана прошле недеље одржан у Лондону, већ сада је „мртворођенче политике безбедности“. То се јасно види на две околности: по огромној висини војних издатака којима ниједна држава на глобусу не може ништа да супротстави, и по томе да би они требало да се стално повећавају. Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност
Поштовани г. Хандке, Поносни смо и захвални на Вашу храброст и искрен однос према нашој земљи и народу у најтежим временима наше недавне историје. Желимо Вам пуно среће, нових успеха у књижевности и уметности, у прилог бољег света и човечанства. Београд, 11. 12. 2019. Искрено Ваш, Живадин Јовановић СТОП ХАРАНГАМА ПРОТИВ ПЕТЕРА ХАНДКЕА
Шведскa Краљевска Академија
Овде истичемо само два далекосежна обележја демонизације добитника Нобелове награде за књижевност. Највећи број регионалних и западних критичара Хандкеа не реферира на његово дело већ на његове јавне политичке и националне ставове о Србима током разбијања југословенске државе и о Слободну Милошевићу. Оно што је карактеристично у жестоким критикама либерала и демократа, свакако је њихово преузимање тоталитарних средстава у нападима на књижевника Хандкеа. Писци који су се одважили да слободно пишу и мисле у тоталитарним системима били су изложени нападима сваке врсте а понекад и осудама које су их коштале живота. Данашњи критичари некњижевних ставова добитника Нобелове награде о Србима током последње деценије ХХ века само обнављају арсенал обрачуна са писцима из тоталитарних времена. То су средства дисквалификације ствараоца због његових јавних ставова. Друга последица ових критика је заправо највећа могућа оптужба и Шведске академије и Хандкеа. Једна групација критичара тврди да је Хандке оправдавао геноцид а да је Шведска академија ушла у „геноцидални бизнис“. На ову дисквалификацију се мора одговорити на два начина. Ако тежимо истини о друштвеној стварности онда морамо да се ослонимо на научну а не политичку, медијску или судску оцену која се утврђује прегласавањем судија у одлучивању. Појам геноцида значи истребљивање свих категорија становништва једне нације. У ХХ веку геноциди су забележени над Јерменима, Јеврејима, Србима. Друго, на простору бивше Југославије током ратних збивања 1991-1995 (1999) није било геноцидних радњи. Свака политичка употреба појма геноцида у Хандкеовом случају је увреда за милионе жртава током протеклог века на простору овог дела света. Хандке нигде није говорио о геноциду. Он се увлачи у причу о геноциду, да би се Срби, упркос научним знањима и чињеницама, упркос истини о изузетно комплексном догађају као што су ратни сукоби и разбијање Југославије, демонизовали. Ми, у име слободе мишљења, дижемо глас против харанги у делу западне јавности против Хандкеа и уједно се противимо обнови тоталитарних средстава оспоравања права савременом човеку да каже шта мисли, а да не буде због тога разапињан и да му се при том угрожава награда за књижевноуметничко дело. Српски универзитетски професори, научници, књижевници У Београду, 30. новембра 2019. године
Укупно 124 Беса – некада реч тврђа од камена
На основну својих знања и искуства рекао бих да је беса феномен који заслужује да се пажљиво разматра у друштвено-историјским околностима. Она је имала дугу и противуречну историју значења у нашем народу на Косову и Метохији. У поменутом филму, а и кроз историју, беса је у односу на Србе употребљавана спорадично. Одавно је прошло време када су најбољи синови шиптарског народа чували Пећку патријаршију као зеницу, јер су њихови преци дали бесу да ће то заувек чинити. Данас је у тој улози КФОР. У последњим деценијама изгубили су животе, осим Срба и многи Шиптари. Међу убицама много је Шиптара који су синови оних који су некада заиста били заточеници бесе дате Србима. Према тексту у „Политици“, од 02. децембра, под насловом „Реч чвршћа од камена“, редитељка каже да је филм снимила у знак захвалности Албанцима јер су спасли много Јевреја у току Другог светског рата. Наводно, је то била њихова одлука коју симболише беса. Разумљива је захвалност за тако велико дело – спасавање Јевреја – који су се сколнили у Албанију. Таква одлука заслужује признање. Али редитељка се прозирном посредношћу умешала и у савремена догађаје на Балкану, у којима Албанци нису током разбијања Југославије и Србије одиграли тако хуманистичку улогу. С обзиром на то да госпођа Кацир није само редитељка, него и историчарка, није смело да јој промакне да албанска држава није поступала на исти начин у то сурово ратно време према Србима. Убијани су редом и масовно протеривани са простора новоосноване фашистичке државе „велике Албаније“. Немци и Италијани су је формирали на почетку Другог светског рата и предали је на управљање свом верном сараднику краљу Зогуу. У српске куће и на српска имања су досељавали албанске породице. Ова историчарка о његовој власти говорио као антифашистичкој. При томе игнорише чињеницу да је у Албанији деловао антифашистички партизански покрет под руководством Комунистичке партије. Дужни смо да подсетимо да је у ту фашистичку квазидржаву био укључен и већи део јужне Србије. Нови Пазар је добио специјалан статус за настављање убијања Србије. Тирански диктатори су директно поставили свог Аћифендију за команданта и онје починио незапамћене злочине над Србима.Др Сулејман Угљанин као челник Странке демократска акција, са истомишњеницима га је одликовао за ратна крвава дела спомеником усред Новог Пазара. У овом контексту треба подсетити да је Хитлер из новоформоране „велике Албаније“ издвојио рудник Трепчу са околином и директно их везао за немачки рајх. Подсетио бих и на обраћање тадашњих санџачких бегова фиреру са молбом за аутономију Санџака, односно Старе Рашке. Историчарка Кацир је прогласила Италијане у Албанији за окупаторе, иако су они утемељивачи „велике Албаније“, заједно са Германима. Затим тврди да су Албанци спасавали Италијане од Немаца после капитулације Италије. Испада да су Албанци, укључујући и Шиптаре из Србије, били противници Сила осовине. Подсетио бих историчарку да су 1945. шиптарски балисти дигли устанак против југословенских партизана, иако су предходно прихватили сарадњу. Невероватно је да ова јеврејска историчарка није знала за крваве злочине шиптарских терориста за време НАТО агресије на СР Југославију. Поуздано знам да је и у Израелу било писања о „жутој кући“, где су Србма и другим неалбанцима вађени унутрашњи органи да би били продавани на Средњем истоку и вероватно на Западу. И нестајање сведока часних и храбрих Албанаца на суђењу Харадинају, ратном команданту терориста, промакло је историчарки. Све ово пишем како бих скренуо пажњу нашој јавности да нам се подваљује у разним приликама попут ове не би ли се подржала западњачка намера да Срби по сваку цену буду окривљени за сва зла света. Ова историчарка је у промоцију свог филма успешно посредно уклопила антисрбизам. Било би поучно сазнати ко је финансирао сминање њеног дела. И да ли би свој, сигурно леп хонорар, поделила са српском децом на КиМ и тако демонстрирала своју хуманост. Нажалост, у оцрњивању српског народа све време учествују и поједини Срби. Илустрован је допис Јелене Милић, председнице познате невладине организације. Недавно је у „Ћирилици“ изјавила да су током НАТО агресије Шиптаре са КиМ протеривали Срби. Значи, користи се свака прилика да се кривица за тешке последице НАТО агресије припише Србима. А у њој су, поред шиптарских терориста са КиМ, учествовале и војне и полицијске снаге Албаније. Као амбасадор у Аустрији и ОЕБС-у, обавестио сам владу у Београду на почетку агресије да су НАТО стратези планирали исељавање Шиптара са КиМ тако што би се већина распоредила око Србије, односно СР Југославије у шаторским насељима. Мањи број њихових породица би распоредили у централној Европи. Сматрали су да ће тако ефикасније сатанизовати Србе. Иначе, сурово су се обрачунавали са Албанцима који су одбијали одлазак у шаторско избеглиштво.
Проф. Радош Смиљковић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
Поклон Народној библиотеци „Душан Матић“ - Ћуприја
Члан Беофорума г. Чедомир Марић уручио је Народној библиотеци „Душан Матић“ из Ћуприје 10 примерака књиге „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора академика Мире Радојевић и Љубодрага Димића. Реч је о научном делу које обрађује један од најславнијих периода наше историје, а чији су аутори афирмисани историчари, професори на Филозофском факултету Универзитета у Београду и чланови САНУ. За ово дело аутори су добили награду Матице српске. Поред српског, ово дело је обајвљено на енглески, немачки, руски и више других језика. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижена задруга. Примерке књиге Народним библиотекама по Србији , укључујући Косово и Метохију дарују Београдски форум за свет равноправвних и Фонд Хилдергард - Хили Кеслер, којим руководи др. Љиљана Вернер, из Хановера. Хилдергард Кеслер је била члан Београдског форума за свет равноправних и велики пријатељ Србије и српског народа и по њеној жељи је основан Фонд за помоћ Србији и њеном народу. Др. Љиљана Вернер је личним средствима и средствима Фонда Хилдегард Хили Кеслер, откупила знатан број примерака ове књиге и у Србији спроводи акцију ширења читалачке публике, посебно међу младима. Тако је и Народна библиотека „Душан Матић“ из Ћуприје, једна од оних која је обухваћена овом акцијом. Вечна слава Јурију Лушкову, градоначелнику Москве
Градоначелник Москве, Јуриј Лушков, дао је велики допринос сарадњи Београда и Москве у низу важних области, а посебно у модернизацији инфраструктуре, третирању отпадних вода, и унапређењу комуналне службе. Ипак, његов највећи допринос је у зближавању народа главних градова две пријатељске и братске земље Србије и Русије. Москва, милиони њених становника, увек су исказивали солидарност са Београдом и Србијом, посебно када је Србији то било најпотребније у време агресије НАТО пакта и санкција западних центара моћи, и пружали значајну хуманитарну помоћ, на чему им Београд и Србија остају вечито захвални. Јуриј Лушков је био велики пријатељ Србије и Београда, и увек ће остати у памћењи као близак пријатељ. Београд саосећа са Московљанима у часу одласка великог пријатеља Србије. Живадин Јовановић СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ И СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ[1] - Живадин Јовановић
Ове године смо заједнички обележили 20-ту годишњицу од оружане агресије НАТО и заветовали се да никада нећемо заборавити недужне жртве тог незаконитог, злочиначког похода. Заиста, то није била никаква «кампања», «хуманитарна интервенција», нити «мали косовски рат», већ освајачки поход у оквиру прокламоване стратегије ширења на Исток. Немачки политичар Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. године овако је забележиио став представника САД као водеће силе НАТО: «Рат против Југославије (1999.) је вођен да би се исправила грешка генерала Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата. Зато се тамо морају накнадно стационирати америчке трупе».Највеће, директне жртве агресије били су народ, обични људи, укључујући ђаке из Мурина и Варварина, путнике међународног воза у Грделици, десетине људи у тракторској колони код Корише и многе друге. Истовремено, то је био напад на систем безбедности у Европи, на Завршни документ из Хелсинкија, на Повељу УН - преседан за глобализацију интервенционизма. Била је то тачка преокрета у глобалним односима ка доминацији силе и хегемонизма уместо владавине права и поштовања суверене равноправности. Балкан, Европа и свет још увек се нису опоравили од последица. Шта више, тензије су глобализоване, интензивирају се ратнохушкачка пропаганда, економски ратови, милитаризација политике, економије, медија, образовања. Убрзано се спроводи ревизија резултата Првог и Другог светског рата. Све то забрињава, али уједно побуђује енергију и напоре да се сачува мир, убрза процес мултиполаризације глобалних односа и поврати вредност основних принципа међународног права. Агресија НАТО 1999. је прерасла у окупацију, а окупација 2008. у једнострано незаконито проглашење отцепљења српске покрајине Косово и Метохија. Тиме је на најгрубљи начин игнорисан СБ УН, погажено међународно право, Повеља ОУН и Завршни документ ОЕБС (КЕБС) из Хелсинкија (1975.). Данас се циљеви агресије настављају тако што се врше најгрубљи притисци на Србију да легализује агресију, отимање државне територије, да призна илегалну творевину «Републику Косово», да се одрекне својих државних, националних и историјских права. Владе најмоћнијих земаља Запада и њихове интеграције захтевају да се Србија одрекне најважнијег беочуга свога постојања и трајања, извора и темеља националног, културног и духовног идентитета српског народа. Додуше, ту су и извесне понуде за «нагодбу» у стилу – признање за обећање чланства у ЕУ, за инвестиције, запошљавање, «финансијске пакете», за «бољи живот» и све друго што се понуђачима чини пријемчивим за пометени, измучени и осуромашени народ! Копромис за будући статус Косова и Метохије записан је у Резолуцији СБ 1244. У суштини, тај компромис има два елемента: на једној страни, потврђивање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а, на другој, суштинск предвиђање суштинске аутономиј, односно, самоуправе Албанцима на Косову и Метохији, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност која има највећу правну снагу у међународном правном поретку. Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Под бомбама НАТО. Преговорима у Београду увек су предходили и следили их, разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Дакле, ништа од записаног у документу Ахтисари-Черномирдин-Милошевић од 3. јуна 1999., а потом интегрисано у рез. СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. - ни гарантовање суверенитета и територијалног интегритетаи СРЈ (Србије), ни право на враћање контигената српске војске и полиције у Покрајину, ни безбедан повратак око 250.000 проптераних Срба и других неалбанаца није дато због беневолентности НАТО, Била Клинтона, Тонија Блера, Герхарда Шредера или Хавијера Солане према Србији, већ због реализма и нужде. Русија је у тим преговорима играла важну улогу посредника. Њена улога била је незаменљива. Она је, такође, била и израз реализма, не само Србије (СРЈ), већ једнако и реализма НАТО, САД и ЕУ. Данас је сасвим јасно – да 78-дневно бомбардовање уз коришћење стратешких бомбардера и најмодернијих ракета, уз разарање цивилне инфраструктуре, уз употребу оружја са осиромашеним уранијумом, графитних бомби и других оружја за масовно уништавање нису били ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Разуме се да је окончање агресије, убијања и разарања , био превасходни интерес Србије. Заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у интересу светског мира и безбедности, у интересу мирољубивих земаља, народа и цивилизације. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је такође разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија окончана резолуцијом СБ УН као једино надлежног органа за питања мира и безбедности у свету. Имајући у виду важну улогу Русије у окончању агресије, не може бити логично да неко данас држи Русију по страни од преговарачког процеса чији циљ треба да буде отклањање последица те агресије. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008., кршење европског и светског правног и безбедносног поретка су последице агресије. Да ли је уопште замисливо да те последице могу отклонити владе и интеграције земаља које су извршиле агресију, да ли је реално да они буду гаранти мирног, праведног и одрживог решења? Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. То су исти интереси због којих је 1999. покренута оружана агресиј: смањити и ослабити Србију; исцртавањем нових граница још више испарцелисати српску нацију, подстаћи асимилацију Срба у бившим југословенским републикама, спречити слободан и безбедан повратак протераних Срба у њихове домове и на њихова имања; силом, претњама и уценама примнорати Србију да призна нову албанску државе; охрабрити стварање тзв. Велике Албаније од делова територија Србије, Црне Горе, Северне Македоније, Грчке; Балкан, без остатка, гурнути у чланство НАТО, укључујући Србију и БиХ; и, окренути Србију против Русије. је велика заблуда. Таквa циљеви, без обзира што нису реални, односно, баш због тога, воде продубљивању нестабилности Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Нови конфликти не могу се искључити. На то нас упозорава историја, како новија, тако и из времена уочи Другог светског рата. Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може довести до одрживог решења зато што је тај формат одраз геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. Србија не може прихватити даље дробљење свог националног корпуса и удаљавање од захтева за праведним и одрживим решењем српског националног питања на Балкану. Драстично погоршање положаја српског народа на Балкану током протеклих деценија није и не може бити последица српског национализма или наводног великодржавља, још мање последица наводног неразумевања значаја пада Берлинског зида. Фрагметисање, слабљење и кажњавање српског народа резултат је осмишљене експанзионистичке геопоплитике западних центара моћи који су дугорочно, систематски охрабривали, финансирали, чак и директно наоружавали сепаратизме у бившој СФРЈ. Ревизија историје и резултата Првог и Другог светског рата, па чак и резултата Балканских ратова, раст неофашизма, неонацизма и неоусташтва нису стихијне, спонтане појаве већ геополитички изданци. Повезаност настојања западних центара моћи да Србија прихвати, легализује и легитимизује отимање Косова и Метохије и политике хегемонизма и експанзионизма на глобалном плану захтева стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи и за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «фазни» поступци, ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је глобална геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Док је ЕУ у кошмару а САД између избора и импичмента, док се као последица санкција, протекционизма и трговинских ратова надвија опасност од нове глобалне рецесије тешко је рачунати на уравнотежено, праведно и одрживо решење било којег озбиљнијег проблема. То не значи да треба одустајати од напора да се мирним путем и преговорима реши и питање будућег статуса Косова и Метохије, али уз поштовање основних принципа Повеље УН и ОЕБС и компромиса записаног у резолуцији СБ УН 1244. Ваши циљеви за остваривање равноправности и очување националног, културног и духовног идентитета српског народа, за остваривање сразмерне равноправне заступљености у државним институцијама, јавним службама, јавном сектору, запошљавању су потпуно легитимни и заслужују пуну подршку. Ваши захтеви за слободу образовања, информисања и културних активности на српском језику и ћириличном писму у складу су са европским стандардима и засновани на конвенцијама Савета Европе. То исто односи се и на ваше напоре да очувате право на слободно исповедање православне вере које сте наследили од ваших предака, да сачувате достојанство, интегритет, имовину и светиње Српске православне цркве. Услови за то су слога, постојаност, подршка матице, самопоуздање и поглед унапред. Србија као матична држава биће успешна у својој политици заштите права Срба у региону онда када се деловима српског народа поврате одузета права конститутивног народа тамо где су их поодавно стекли и уживали, када Срби у региону у стварности буду уживали сва права каква уживају припадници других националних заједница у Србији. Живадин Јовановић
[1]На основу излагања на трибини Српског националног вијећа Црне Горе, Српски дом, Подгорица, 29. новембар 2019
Неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану
Протекла недеља протекла је у знаку „шпијунске афере“ у Србији која је изазвала реакције не само бројних српских медија већ и других међународних фактора и средстава јавног информисања. Наиме, освануо је снимак са неког паркинга у коме бивши заменик војног аташеа амбасаде РФ у Србији даје неком неикдентификованом лицу неку кесу, а авај му узвраћа пажњу, такође кесом. Одмах нам је „познати бугарски истраживачки новинар Христо Грозев, очито велики ауторитет на „Западу“, појаснио да то руски шпијун даје новац нашем официру а овај му за узврат даје некакве информације. Ову врсту сензационализма, здушно су прихватили сви, и политичари и медији у нашој земљи, а укључили су се и други-Бугари, Американци и, наравно, Руси, јер су прозвани. Можда је због јавности у Србији требало изаћи са некаквим ставом и информацијама, уколико их има али, по мом мишљењу, не на начин на који је то учињено јер је случај добио димензију какву није требало нити је разјашњен. Наиме, свако ко се имало бавио државом, политиком, дипломатијом, безбеднопћу или одбраном, па и економијом, науком и сл., свестан је да је шпијунажа нешто што постоји вековима и што се практикује у целом свету, према свим државама од интереса. Ту нема ништа чудно нити непознато. Сигуран сам да је наша земља, са својим геополитичким положајем, својом независном политиком, нарочито у области војне неутралности, проблемима који вуку корен из Југославије и начина њенога распада, ситуације на КиМ и у БиХ, па и у Војводини, Рашкој, на Југу Србије, интересантна за многе стране факторе. И локалне и велике силе. Из изјава представника наших власти смо чули да су Хрвати, Албанци (браћа по оружју-употребљаваног против Срба), Бугари, а то сигурно важи и за Словенце Црногорце, па и друге у региону, веома активни у праћењу збивања у нашој земљи и њених спољно-политичких активности. Не треба сумњати да то савесно чине и Американци, Енглези, Французи, Италијани, Турци и многи други. То нашу јавност вероватно не чуди, али је чуди да то чине и Руси, Кинези па и други. А не би требало јер свака земља првенствено штити себе, своје границе и своје интересе, у земљи и ван ње. Да, рећи ће неки, али ми смо са Русима пријхатељи, Кинези нас подржавају, зашто онда нас шпијунирају? Једноставно, зато јер нас је историја научила да су једно политички говори и изјаве о пријатељству, па и споразуми, а друго стварне намере и деловање. Због тога свака земља политику неке земље проверава на све начине, па и кроз шпијунажу. За безбедност сваке земље и њену правовремену оријентацију од кључне је важности да сазна шта су праве намере неког другог субјекта и шта од њега, и у ком року, може да очекује. То није академнско питање већ питање благовремене припреме за адекватан одговор. Навешћу пар примера који то добро илуструју. На пример, Мађарска је са Југославијом 12. 12. 1940. г. потписала Споразум о вечном пријатељству а непуних шест месеци након тога, априла 1941. г., је напала, заједно са силама „осовине“ и окупирала, односно припојила Мађарској, Бачку и Барању. Таквих је случајева много и они доказују да не треба веровати ни изјавама, ни уверавањима, ни споразумима, већ тражити стварне информације. А оне се неће добити легалним каналима. Зато ће шпијунаће увек бити, ма шта ко говорио и мислио. Подсетимо се и Пакта о ненападању између Немачке и СССР (Пакт Рибентроп-Молотов, који је потписан 1939. г. у Мокви а Немачка је напала СССР јуна 1941. г. а могли бисмо навести велики број сличних случајева. Много би значило да су о правим намерама и Југославија и СССР били упознати. Могли би нешто учинити, ако ништа се боље припремити за рат. Најлепше је и најбоље када се информације добијене јавним и тајним каналима поклопе, али то није увек случај. Још се нешто мора рећи- какву год да нека земља има политику, у оквиру њеног политичког бића има оних који се са том политиком не слажу и боре се да је промене. Ако нека земља подржава политику званичне власти, она ће наћи начина да то искаже, а ако подржава опозицију, наћи ће начина да то уради. Да би се то учинило мора се имати добар увид и људи којису на лицу места, а то не може увек редовним каналима.. На крају, о самом случај треба рећи да је лансиран да, и на овај начин, упозори Србију на „опасност“ по њу која долази из Русије и да „докаже“ да Србија не сме Русији веровати, јер је, упркос историјско добрим односима две земље, ипак шпијунира. Одакле то потиче можемо видети из чињенице да је то дошло преко Бугарске, преко „угледног истрачивачаког новинара“ који је завршио амерички универзитет у Софији, добио европску новинарску награду за 2019.г. а заслуге су му икстраживање обарања авиона изнмад Украјине 2014. г., „државног удара“ у црној Гори 2016. г. и случајева тровања 2018. г. Дакле, још једна неуспела хајка на „погубан“ руски утицај на Балкану, а посебно у Србији, и овај пут са лошим глумцима и лоше режираном представом. Београд, 27. 11. 2019. г. Раде Дробац
Никола Н. Живковић: Вили Вимер о „кључу за владање светом“
Приказ књиге Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur Weltherrschaft – Die Heartland-Theorie“; Westend Verlag, 2019 Frankfurt, S. 79 (Вили Вимер: „Кључ за владање светом – Хартланд-теорија“)
Немачки аутор анализира мисли тог Енглеза, формулисане почетком 20. века, и покушава јавности нашег, 21. века, да објасни колико су оне и данас релевантне. Макиндер је нашој широј јавности, претпостављам, мање познат. Био је енглески географ и економиста. Један је од оснивача, а од 1903. до 1908. године био је и директор, угледне школе „London School of Economics“. Одмах на почетку књиге Вимер прелази на главну тему свог излагања. Он подсећа читаоце на историјско предавање које је Макиндер, пред елитом британског друштва, одржао године 1904. у „Краљевском географском друштву“ („Royal Geographical Society“). Наслов његовог излагања гласи „The geographical pivot of history”. У духу српског језика можда би се то најбоље могло да преведе као „Главна географска тачка у историји“, или „главна ос“. Дијалог – ко, са ким, о чему? - Живадин Јовановић
Копромис за будући статус Косова и Метохије који је записан у Резолуцији СБ 1244, потврђује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ, у међународно признатим границама, а Албанцима на Косову и Метохији, суштинску аутономију, разуме се, у оквиру СРЈ, односно, Србије. Имајући то у виду, логично је закључити да предмет преговора треба да буду конкретизација, модалитети и оживотворење суштине записане одлуци СБ УН, а не њено заобилажење, умањивање значаја, или негирање. Ради се о правном акту светског тела одговорног за мир и безбедност којиа има највећу правну снагу у међународном правном поретку. Резолуција СБ УН 1244 је резултат тешких преговора за окончање илегалне, оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ). Ти преговори само у Београду су имали пет рунди. Њима су предходили, или су их следили разговори на врху у светским центрима као што су Њујорк, Москва, Берлин, Париз, Хелсинки, Брисел. Русија је у тим преговорима играла кључну улогу посредника. Њена улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, САД и ЕУ. СРЈ (Србија) нити је желела, нити је изазвала агресију. Уосталом, данас је сасвим јасно – да то није била ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода САД (НАТО) на Исток, на руске границе. Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходни интерес Србије. Паралелно, заустваљање даљег разарања европског и светског система безбедности заснованих на Финалном документу ОЕБС из Хелсинкија, односно, на Повељи УН – било је у заједничком интересу Европе, Русије и света. Избијање озбиљних разлика у западној Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, било је додатни разлог што је 10. јуна 1999. године оружана агресија кончана резолуцијом СБ УН. Имајући у виду, да је Русија одиграла важну улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другого светског рата, не може бити логчно да неко данас држи Русију по страни преговарачког процеса чији је циљ отклањање последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Преговори у Брислу, под окриљем Запада, воде се искључиво у складу са геополитичким интересима Запада. Нелогичност је и у томе што се за исход таквих преговора очекује аминовање Русије у Савету безбедности УН. Поводом будућег статуса Косова и Метохије врло често се поставља питање – шта је реално. Да ли је реално очекивање да се Русија председника Путина у Савету безбедности, или иначе, сагласи са решењем које је у геополитичком смислу, далеко мање од онога што је пре 20 година постигла Русија председника Јелцина? Питање је утолико логичније што је у међувремену постало сасвим јасно да све идеје које Запад лансира и којима тежи у вези са Косовом и Метохијом усмерене на три међусобно повезана циља – прво, мања и слабија Србија; друго, независно Косово и Метохија (бар до конституисања Велике Албаније); треће, Србија са руководством окренутим против Русије (слично Црној Гори); и четврто, потпуна контрола НАТО до руских граница, односно, учлањење Косова, Србије и Украјине у НАТО. Такви покушаји, без обзира што нису реални, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи, удаљавању од развоја, заостајању. Што се Србије тиче, приоритетно је даље учвршћивање политике неутралности, њено уздизање на ниво уставног принципа, уравнотежена међународна сарадња и захтев за поштовање и извршавање неизвршених делова из резолуције СБ УН 1244 и других докумената. Дијалог о Косову и Метохији у досадашњом формату тешко може дати уравнотежено, праведно и одрживо решење. Циљ преговора у Брислу је решење које је саставни део геополитике експанзије НАТО (САД) на Исток. Да би решење било одрживо и у интересу мира потребно је враћање резолуцији СБ УН 1244, Повељи УН и Финалном документу из Хелсинкија. За то је неопходан стратешки дијалог у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Без тог дијалога слаби су изгледи за успех дијалога Београда и Приштине, ако се и када се настави. Замена нису ни «шаргарепе», ни «поглавља», ни «пакети» инвестиција и «бољег живота». Игра је геополитика, а игралиште тешко да може бити само Балкан. Доминација, хегемонизам и застрашивање значе окретање прошлости и сукобима. За мир и будућност неопходни су дијалог, равноправност и поштовање основних принципа међународног права. Макрон у Кини: У току је процес маргинализације Америке /видео/
Када је француски председник Емануел Макрон кренуо у посету Кини ове недеље, званичник Јелисејске палате открио је: расте страх да ће Европа бити „колатерална жртва“ примирја у трговинском рату између Кине и САД — јер ће тада она постати мета број 1 трговинских мера свог савезника. Француска зато жури да односе са Кином подигне на што виши ниво. И заиста, током свог боравка у Шангају и Пекингу, француски председник уздржао се од коментарисања догађаја у Хонгконгу и осталих унутрашњих питања Кине – јер би то Кина сматрала непристојним задирањем у њен суверенитет — а одатле се вратио са потписаним споразумима вредним 15 милијарди долара. И не само то. Макрон и његов домаћин, председник Кине Си Ђинпинг, како сумира „Саут Чајна морнинг пост“, сагласни су у оцени да су „заштита слободне трговине, као и борба против климатских промена, неопходни“ — и једно и друго, упркос председнику САД Доналду Трампу, који је, уз трговинске ратове, сад формално започео и процес иступања из Париског климатског споразума. Са тим у вези, поручио је Макрон, „уз Европску унију, Кину и Русију, које подржавају споразум, нечији изоловани став није довољан да промени курс којим иде свет. То га само води маргинализацији“. Овакве Макронове поруке Америци, притом упућене из Кине, нису потпуно изненађење. Јер, признао је француски председник крајем августа, „доживљавамо крај западне хегемоније (...) због избора које су САД начиниле током протеклих неколико година, и то не само актуелна администрација“. Истовремено, додао је тада, на глобалној сцени све више расте утицај Русије и Кине. Да ли је Макронова посета Кини, уз поруке које је одатле упутио, показатељ његове намере да преиспита стратешке односе Европе са Америком, Кином и Русијом? Дели ли његове ставове и немачка канцеларка Ангела Меркел, за коју „Форин полиси“ тврди да је „изабрала Кину насупрот Запада“ поводом спора око „Хуавеја“? Или, пак, Кина остаје „економски супарник“ и „системски ривал“, како ју је почетком ове године дефинисала Европска комисија у документу под називом „Стратешки поглед на односе ЕУ и Кине“?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима разговарали бивши министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић и аналитичар Бранко Павловић. „Макрон сад покушава да надокнади изгубљено време у развоју односа са Кином“, каже Живадин Јовановић и додаје: „Француска је била једна од ретких земаља Запада која је била веома резервисана према кинеском мегапројекту ’Појас и пут‘, међутим, у међувремену је Макрон схватио да Кину ништа не може да задржи у економском и технолошком развоју, те је и дошао до закључка да му је, кад не може да је победи, боље да јој се придружи. Прошлонедељна посета француског председника показатељ је одлуке да се иде на шири развој односа са Кином, који коинцидира са погоршањем односа на линији трансатлантског савезништва ЕУ и САД; оно је видљиво и на другим пољима, о чему говори и одлука Данске да уклони последње преостале препреке за изградњу гасовода ’Северни ток 2‘“. „Француска има исувише сопствених проблема — константно бележи ниске стопе привредног раста — да би могла себи да дозволи да жртвује сопствени интерес за сарадњу с Кином, зарад интереса Сједињених Држава, које се тој сарадњи противе“, објашњава Бранко Павловић и додаје: „Ово су процеси које, једноставно, није могуће зауставити јер, с једне стране, Кина има непрегледно унутрашње тржиште које је примамљиво, а са друге стране имамо и ’Појас и пут‘, који интегрише глобалне привредне токове, уз спремност Кине да сопствена технолошка достигнућа подели са другима и тако им пружи основу за развој“.
„И Кина и Европска унија налазе се под претњом америчких трговинских мера и та околност додатно упућује и Макрона и Европу уопште на сарадњу с Кином. А последица тога је даља дестабилизација осовине Брисел-Вашингтон“, наглашава Јовановић. „Ни Француска ни Немачка више не желе да заоштравају своје односе с остатком света зарад америчких интереса, јер тиме само спречавају сопствени развој“, тумачи Бранко Павловић њихове мотиве. „Све је ово део порођајних мука мултиполарног света. Досадашњи центри моћи и њихове окоштале структуре тешко могу добровољно да се одрекну привилегија које су стицали током протеклих деценија, међутим, на сајму у Шангају прошле недеље учествовало је 155 земаља и 2.890 компанија из читавог света. То говори да је Си Ђинпинг у праву када каже да се центар економског, технолошког и трговинског развоја сели са Запада у Азију, али и да је процес мултиполаризације света незадржив“, наглашава Живадин Јовановић. „Ако се гледа бруто друштвени производ по паритету куповне моћи уместо по номиналној вредности, што је поузданији параметар, долазимо до податка да земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) већ четири године имају већи укупни БДП од Сједињених Држава и Европске уније заједно. Дакле, време у коме ће их они престићи није будуће — то се већ догодило“, указује Бранко Павловић.
„И због тога, да би избегла маргинализацију на коју је Макрон упозорава, Америци преостаје могућност да се и сама прикључи кинеском ’Појасу и путу‘. Отворени позив за то они имају, и то без политичких условљавања каква су карактеристична за западне моделе интеграција“, примећује Живадин Јовановић. „У супротном, пак, стратешко повезивање Париза и Белина са Москвом и Пекингом, Америку у извесном смислу заиста избацује из игре. А својим садашњим ставом она сама убрзава такав процес и само је питање времена када ће је напустити и њени традиционални савезници“, закључује Бранко Павловић. Руско-балкански самит
Погледајте видео излагање председника Београдског форума Живадина Јовановића на тему Народне дипломатије и односа Русије и Србије. НОРМАЛНИ ПАРАДОКС
Ових дана директор у америчком Државном секретаријату Томас Зарзецки проверава у Београду да ли Србија куповином руског одбрамбеног оружја поштује или крши америчке законе о санкцијама. Још априла 2000. на самиту НАТО у Братислави Американци су европским савезницима саопштили да је за циљеве НАТО примена америчких закона у Европи далеко боља од европских. Што се Србије тиче треба је трајно држати изван европског развоја (Вили Вимер, писмо Герхаарду Шредеру, 02. мај 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум, 2007., стр. 73.-75.). Бројне чињенице показују да САД као највећа демократија на свету теже ревизији светског поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и успостављању светског поретка заснованог на њиховој изузетности и сили. Истовремено Русија и Кина које САД означавају као ауторитарне и ревизионистичке теже светском поретку заснованом на праву и Повељи УН. 8. новембар 2019. Северна Македонија на раскршћу
Основна намера отцепљења била је да избегне санкције и грађанске ратове који су већ почели, као и дубљи сукоб са западним силама који је већ био евидентан. Македонија је тиме учинила управо оно што је „Запад“ од ње тражио – да напусти преостали део Југославије и тиме додатно ослаби, пре свега, позицију Београда. На њену жалост, такав гест добре воље и У средишту пажње - Гостовање Живадина Јовановићана РТС-у
Како протумачити најновије поруке америчког изасланика Палмера? Шта за Србију значи сарадња са Кином и како се може искористити учешће у пројекту „Појас и пут"? Гост емисије је Живадин Јовановић, некадашњи шеф дипломатије Савезне Републике Југославије.
Уредник и водитељ је Ивана Прибићевић. Извор: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3721570/u-sredistu-paznje.html Живадин Јовановић:Нема решења за Косово и Метохију само уз учешће ЕУ и САД
"Политика", 22. 10. 2019. Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година. Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине. "Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић. "Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић. На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде. "На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић. Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције. "Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић. На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету. "Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић. Prijatelji na braniku istine (1): Uz Srbe u dobru i zlu
Dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu uzburkalo je duhove na brdovitom Balkanu, kao malo koja stvar od ratnih devedesetih godina. Da li je Švedska akademija pravilno postupila što je dala najprestižnije svetsko priznanje „osobi koja veliča Slobodana Miloševića“ ili je upravo suprotno, tačno postupila jer je cenila Handkeov književni rad koji je u svetskim okvirima nesporan, pitanje je na koje odgovor zavisi sa koje strane se gleda. Ovo priznanje se najviše dopalo Srbima. Handke je veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda. Zbog toga je u karijeri imao i problema. Ali nije jedini. U ovom istraživanju „Vesti“ će se baviti prijateljima i osobama koji su podržavali srpski narod, pogotovo tokom burnih godina raspada SFRJ, ratova koji su usledili, dok su Srbi bili „izopšteni“ iz međunarodne zajednice. – Srbi me poštuju, ali ne čitaju – poručio je Handke jednom prilikom srpskim prijateljima. I u tome ima istine. Ali, takođe, istina je i da bi ovaj pisac možda ostao manje poznat na Balkanu da nije njegove snažne podrške Srbima tokom ratova, što je deo njegovog šireg zalaganja za pacifizam i mir u svetu. Međutim, uz sve to, sa Srbima je imao poseban odnos. Možda postoji dobar razlog za Handkeovo poistovećivanje sa našim narodom. Kao i on, koji je bio vanbračno dete u strogom katoličkom društvu, preseljavan, ismevan u detinjstvu, osećao se izopšteno isto kao što su se Srbi osećali izopšteni 90-ih godina. Našao je nekoga sa kim može da podeli tugu izopštenika. Našao je svog para. Nije Handke jedini nobelovac koji je Srbima davao podršku kada im je bilo najteže, zbog čega su se nalazili na meti kritika. – U balkanskoj tragediji već postoji jedan gubitnik – Evropa. Nije moguće da jedan savez, stvoren radi odbrane, preduzme neobjavljen rat, da bombarduje samo radi bombardovanja, i to naočigled nemoćnih evropskih političara i ravnodušnih Evropljana kojima je oduzeta čak i sposobnost za gnušanje – govorio je portugalski pisac i nobelovac Žoze Saramago tokom NATO intervencije u SRJ. Sličnog je stava bio i proslavljeni ruski pisac i nobelovac Aleksandar Solženjicin. „Zgazivši Povelju UN, NATO je čitavom svetu i sledećem veku nametnuo drevni zakon – zakon džungle“, napisao je autor „Arhipelaga Gulag“. Mnogo je svetski poznatih i izuzetno cenjenih ličnosti koje su se deklarisale kao prijatelji Srbije, iskazujući joj veliku podršku, kaže za „Vesti“ nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović. Pored Handkea, kako ukazuje, još je nekoliko nobelovaca stalo u odbranu naše zemlje tokom NATO bombardovanja 1999. godine. – Bili su to Solženjicin, Britanac Harold Pinter, Italijan Dario Fo i Portugalac Žoze Saramago. Podržao nas je i brazilski pisac Paulo Koeljo – priča nam nekada prvi jugoslovenski diplomata. Jovanović ističe da su to nezavisni umovi, poznati, jaki i renomirani, ljudi koje pozicije i funkcije nisu zanimale, već su hteli da govore bez uticaja političara i medija. Da je još mnogo onih koji su bili uz Jugoslaviju i Srbiju, naš sagovornik svedoči i imenima kao što su nekadašnji američki ministar pravde (federalni tužilac SAD) Remzi Klark, profesor međunarodnog prava iz Rima Aldo Bernandini, Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji: – Nekadašnji komandant Unprofora u BiH Luis Mekenzi je smatrao da je agresija NATO-a bila ogromna greška alijanse, dobitnik Nobelove nagrade za mir Nelson Mandela takođe je osudio bombardovanje. Vili Vimer, državni sekretar za odbranu Nemačke, saradnik kancelara Helmuta Kola, bio je protiv napada na nas, ukazivao na protivpravne činjenice, a i danas piše, a tu su i mnogi drugi – priča Jovanović, inače predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Kisindžer osudio Rambuje Nekadašnji državni sekretar SAD Henri Kisindžer je, podseća Živadin Jovanović, osudio pregovore u Rambujeu koji su prethodili bombardovanju, govoreći da je to bila „priprema za ilegalni napad“ na SRJ i Srbiju. – Kisindžer je rekao da nikom ko stavi potpis u tom dvorcu na sporazum, Srbi ne bi oprostili. Taj dokument je karakterisao kao sraman i nešto što ne bi trebalo da ugleda svetlost dana. Smatrao je da je bilo traženo opravdanje da počne agresija na nas o kojoj je odluka već ranije doneta – priča Jovanović. Pokajanje Gintera Grasa Među onima koji su podržali akcije međunarodne zajednice protiv Srbije bio je i nemački nobelovac Ginter Gras. On se, međutim, deceniju i po kasnije zbog toga pokajao: – To je bila moja pogrešna procena. Danas bih se, sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama, zalagao protiv bombardovanja – rekao je Gras u intervjuu za beogradske medije. Разговори са Хансјорг Милером
Члан Управног одбора Форума, амбасадор у пензији Раде Дробац, разговарао је 22. октобра о. г. у Београду са Хансјорг Милером, послаником у немачком Бундестагу партије „Алтернатива за Немачку“. До разговора је дошло на иницијативу Х. Милера, који се у Београду налази као члан немачке политичко-привредне делегације предвођене министром за економију и енергетику Немачке Петером Алмајером. У једночасовном садржајном разговору размењена су мишљења о актуелној ситуацији у свету а посебно о питањима од значаја за Србију и Немачку. Х. Милер је изнео ставове своје партије у односу на визију ЕУ као снажне и просперитетне заједнице суверених националних држава, уједињених заједничким интересима и принципима а против европске супра државе која би поништила суверенитет и националне интересе својих чланица. Истакао је да се залаже за сасрадњу у оквиру најзначајнијих држава Европе, а пре свега између Немачке, Француске и Русије. Сматра да НАТО треба укинути и да Европа , на линији сарадње европских држава, предвођених Немачком, Француском и Русијом треба да изгради своју безбедносну и одбрамбену архитектуру. Истакао је да снажно подржава развој политичке и економске сарадње Немачке и Србије и да сматра да за њен далеко већи развој има пуно простора. Истакао је да подржава ставове Србије у односу на питање решавања дијалога између Београда и Приштине и да је тбог својих ставова по том питању на мети критика и претњи Албанаца у Немачкој. Р. Дробац је информисао Х. Милера о ставовима Београдског форума у погледу начина решавања питања КиМ, истакавши да је једино исправна, легална и праведна опција придржавање Резолуције 1144 СБ ОУН која у себи садржи јасне назнаке о статусу Косова и Метохије, као и да су тога дужне да се придржавају све чланице УН. Зачуђује да су многе од њих признале лажну државу „Косово“ не поштујући ову резолуцију за коју су својевремено гласали. Ово се посебно односи на оне земље које воле да себе представе као иконе демократије и легалитета. Потврдио је да Србија води политику неутралности у односу на војне блокове и да се та политика неће мењати. С друге стране, Србије жели отворену и искрену сарадњу са свим државама света, на принципима равноправности и обостраног интереса. Принцип равноправности је, истакао је Р. Дробац, и један од основних принципа којих се у раду и разматрању светских проблема придржава Београдски форум за свет равноправних, који такву одредницу има и у свом називу. Раде Дробац се, на крају, захвалио Х. Милеру на интересу за разговор, истакао жељу Форуме за наставак контаката, пренео поздраве председника Форума Живадина Јовановића и поклонио му две књиге које је издао Београдски форум- „Србија у Великом рату“ и“Сумрак Запада“. Честитка Београдског форума за свет равноправних Петеру Хандкеу
Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност је писац Петер Хандке. Хандке је познат као велики пријатељ Србије и Србима. Београдски форум за свет равноправних, му је посало искрене честитке за тако велико признање: Поштовани г. Хандке, Живадин Јовановић Фонду дијаспора за матицу свечано додељена Грамат у Грачаници
У манастиру Грачаница су, 10. октобра 2019, додељене Архијерејске захвалнице доброчинитељима који су успешно и свесрдно реализовали помоћ у обезбеђивању хране за север Космета након тешке новонастале ситуације увођењем такозваних такси. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски господин Теодосије уручио је захвалнице добротворима и уз срдачне речи захвалности напоменуо да је сложност мећу нашим народом важна јер само тако остварујемо битне победе за останак нашег живља на просторима светог Космета. Грамату је добио и Фонд дијаспора за матицу, а у име Фонда Грамату је примила Марина Чолић. Остали добитници Грамата су: Хуманитарна организација „Сви за Космет“, ХО „Стара Рашка“, ХО „Срби за Србе“, Фондацији Делије, Фонду Њ.К.В. Принцеза Катрина, Млекари Шабац, фирми „НС концепт“, фирми „ПИП“, пекари „Занат“, и ХО „Лајфлајн“. Овом приликом обележено је и две деценија постојања добротворног рада Епархијске организације „Мајка девет Југовића“.
Петер Хандке добитник Нобелове награде за књижевност
Велики европски и светски књижевник Петер Хандке, добио је овогодишњу Нобелову награду за књижевност. Петер Хандке је дугогодишњи пријатељ Србије и дао је велики допринос истини о разбијању Југославије, санкцијама и страдању Срба током НАТО агресије на нашу земљу 1999. Петер Хандке је, такође, доказани пријатељ и Београдског форума за свет равноправних. Форум му је за његов свеукупни рад и велики допринос, ширењу истине у Европи и свето о Србији, српком народу, као и о Покрајини КиМ, доделио Повељу за храброст. Повеља му је уручена 23. 03. 2019. на Међународној конференцији одржаној у Дому Војске у Београду. У прилог је линк обраћање Петера Хандкеа на Међународној конференцији.
Конферениција "Покрет несврстаних - Од Београда до Бакуа, 30 година трансформације у времену неизвесности"
У Београду је 07. октобра 2019. у Центру за азербејџански језик (Филолошки факултет) одржана целодневна конференција "Покрет несврстаних - Од Београда до Бакуа, 30 година трансформације у времену неизвесности". Програм Конференције у прилогу: Промоција књиге "1244 кључ мира у Европи" у Јагодини
Књига дипломате и министра спољних послова бивше Савезне Републике Југославије Живадина Јовановића „1244 Кључ мира у Европи“, у издању Београдског форума, промовисана је 03. октобра у Књижевном клубу „Ђура Јакшић“ у Јагодини.
Прошло је 20 година откако је Савет безбедности Уједињених нација усвојио Резолуцију 1244 и тиме српску покрајину Косово и Метохију ставио под мандат Уједињених нација. Резолуција је донета дан после потписивања Војно-техничког споразума у Куманову, којим је завршено тромесечно бомбардовање Савезне Републике Југославије. Књига „1244 Кључ мира у Европи“ Живадина Јовановића представља збирку чланака, интервјуа и говора објављених од 1997. до 2018. године. Аутор је књигу поделио у пет поглавља: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњења и Прилози. Он је истакао да је Резолуција 1244 документ трајне вредности, као и да је постигнут у најтежим условима за српски народ: -То је један консенсуз који практично вечито има правну снагу. Србија се није одрекла тог документа. Нико други се није одрекао нити ју је довео у питање. Међутим, суочени смо са бројним покушајима да се тај документ непролазне правне вредности заобиђе и да се од Србије тражи нешто што није предвиђено у том документу. Зато Србија не треба да се колеба нити да се удаљује је је њен једини поуздан и сталан ослонац Резолуција 1244. Ова књига има вредност као један историјски документ. Можда сам субјективан, али како време више пролази, вредност ове књиге је све већа –рекао је Јовановић. Током промоције у Књижевном клубу, аутор је говорио о разним темама. Више пута је истакао да су земље Запада заслужне за бомбардовање наше земље и да су оне наносе штету не само Србији, већ и савременој цивилизацији, али да смо је ми највише осетили. Такође, истакао је да штета од НАТО бомбардовања износи равно 100 милијарди долара. Такође, напоменуо је да Србија сама мора да интерпретира своје интересе и да то не би требало да раде други уместо ње. На крају свог излагања, аутор је одговарао на питања многобројне публике.
ОБЕЛЕЖЕНА 20-ТА ГОДИШЊИЦА ФОНДА ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Додељена помоћ од 10 000 евра Храму Светог Саве У Београду, у Парохијском дому Храма Светог Саве, 14. септембра је одржана Скупштина Фонда дијасора за матицу, којом је обележена дведесета годишњица од оснивања ове невладине, непрофитне, хуманитарне организације. Фонд је основан 04. августа 1999. године на Сабору матице и расејања. У том периоду финансирао је обнову порушене земље, изградио мостове, школе, путеве, болнице, обданшта. Срби из Швајцарске уложили су 2 милиона франака за изградњу новог моста на Великој Морави код Варварина, за мост Варадинска дуга на Дунаву код Новог Сада, Фонд је уложио један милион америчких долара. Такође, Фонд је изградио два моста на Западној Морави и више мостова на малим рекама широм Србије (Ваљево, Коцељева..). За отклањање последица катастрофалних поплава у Србији и Републици Српској, Фонд је издвојио милион евра. У Параћину је обновио две школе и обданиште; у Обреновцу су обновљне 22 куће. Трајно је збринуто десетине избегличкх породица. У Брњици код Грачанице, изградио је дечије обданиште „Ђурђевак“, које похађа више од сто српске деце. Финансирана је изградња обданишта и у Великом Градишту. Поред школских установа, Фонд је финансирао изградњу и обнову болница и болничких блокова у Аранђеловцу, Београду, Крупњу. Већ пету годину за редом Фонд дијаспора за матицу даје месечно по 100 000 динара за Народне кухиње на Косову и Метохији и наставиће да помаже и у будуће рад Народних кухиња. На плану очувања националног и културног идентитета, Фонд је помогао издавање капиталних дела о Србији у Првом светском рату, о Његошу, о културној баштини на Косову и Метохији; помогао је и издање Граматике српског језика за младе у расејању. У расправи на данашњој седници Скупштине, доминирали су предлози за јачање веза матице и расејања; за веће повезивање у области образовања, културе и економије. Предложено је издавање јединственог Буквара; стимулисање инвестиција из расејања; институцијално јачање сарадње матице-дијаспоре. Било је и критика због укидања Министарства за дијаспору и његовог редуцирања на Управу, која већ 3 године нема директора. Обновљени су предлози за изградњу „Српског дома“, за подизање Меморијала српским жртвама у 20-ом веку. Чули су се и предлози за укидање пореза за хуманитарну помоћ, као и за враћање 130 000 евра узурпираних средства Фонда „Сања Миленковић“. Та средства треба вратити по истом основу и процедури, по којима су враћена средства Фонду дијаспора за матицу.
Управа Фонда дијаспора за матицу XXVII Конференција удружења „Храброст за морал“
XXVII Конференција удружења „Храброст за морал“, одржана је од 30. 08. до 01. 09. 2019. у швајцарском градићу Сирнаху. Тема овогодишњег септембарског скупа била је „Како да живимо заједно; Алтернативе глобализму и глобализацији“ и одвијала се, по обичају, кроз излагања позваних учесника и отворени дијалог са свим учесницима. Питање глобализације је, као данас једно од најактуелнијих међународних тема, било у центру пажње и многих излагања, и општа је осуда тежње великих сила (САД, ЕУ...), због не само покушаја да остваре укупну глобалну доминацију, већ и због политике притисака на оне који јој пружају отпор, па и ратова које започињу како би их приволели на послушност. Учесници на овом скупу су били из различитих земаља Европе и света, понајвише из Швајцарске, потом Немачке и Аустрије, али и из Француске, Мађарске, Ирске, Конга, В. Британије као и Србије. . У име Београдског форума на скупу су учествовали члан Управног одбора Форума, амбасадор у пензији Раде Дробац и Марина Чолић, извршни секретар Форума. Поред представника Београдског форума, из Србије су на конференцији учествовали и адвокат Срђан Алексић из Ниша, који је имао запажено излагање о последицама бомбардовања Србије од стране НАТО муницијом са осиромашеним уранијумом, као и проф. Велимир Недељковић, такође из Ниша, који је говорио о загађености животне средине у Србији, као последици бомбардованја 1999. г. У два одвојена излагања, амбасадор Дробац је указао на опасности глобализације која се одвија у форми притисака и тоталитаризма, уз агресију и непоштовање међународног права. Посебно је указао на двоструке аршине међународне заједнице према Србији, илуструјући то бројним примерима, нагласивши да је однос западних сила, које се често погрешно представљају као “Међународна заједница”, пример глобализације на делу, као и да ће начин решавања ситуације на КиМ и у БИХ, створене агресијом, рефлектовати и на укупне будуће међународне односе. Или ће свет кренути путем поштовања међународног права или ће се проблеми наставити решавати силом највећих и најачих, што неће бити добро за човечанство. У том контексту је истакао да се проблеми на КиМ могу решити само поштовањем Резолуције УН 1244 и територијалног суверенитета и интегритета Србије, јер све остало води у нестабилност и сукоб. У припреми скупа, као гост, говорио је Вили Вимер, накадашњи државни секретар Министарства одбране Немачке и посленик у Бундестагу, који је, између осталог, у више наврата поновио да је агресија на Југославију била нелегална. Страни учесници су излагали о појединим актуелним темама везаним за основну дискусију, али су и на различите начине су представљали главне друштвене проблеме у својим земљама Посебно занимљиве теме на скупу односиле су се на приступ проблемима миграната у Мађарској, на могући развој ситуације у В. Британији у погледу БРЕГЗИТ-а, на утицај БРЕГЗИТ-а на Ирску и остатак Европе, на трговина белим робљем на Балкану и у склопу тога на оцене да је КиМ црна тачка Европе у погледу организованог криминала, дроге , шверца оружјем, тероризма и трговине белим робљем, на развој 5г мреже у свету и могуће последице на људе и др. Орагнизатор ове конференције, Ева-Марија Фолмер Милер, је била изврстан модератор скупа, отворено је подржала ставове учесника из Србије и у више наврата поновила да је НАТО агресија била пример апсолутног непоштовања међународног права и усвојених међународних докумената.
IN MEMORIAM: Преминуо академик Владо Стругар
У име Београдског форума упућујемо саучешће породици преминулог. Био је велики човек, историчар и хуманиста, за углед досадашњим и будућим генерацијама. МАКРОН У СРБИЈИ
Живадин Јовановић, Недавна дводневна државна посета (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година. Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије. Излагање Момира Булатовића на Међународној конференцији поводом 20-то годишњице агресије НАТО на Србију
Међународна конференција МОМИР БУЛАТОВИЋ,
За конференцију сам припремио рад а насловио сам га НАТО агресија на Савезну Републику Југославију је злочин који годинама након извршења постаје све већи и већи. Поштујући Ваше вријеме и ограничење овога скупа, искористио бих прилику да скренем Вашу пажњу на сљедеће чињенице. Имао сам историјску част да са мјеста председника Савезне владе Савезне Републике Југославије учествујем у одбрани своје државе прије, током и након злочиначке агресије НАТО. Двадесет година касније, размијере почињеног злочина показују да је он временом и укупним последицама по међународну стабилност и мир у свијету постао још већи него што је дјеловао у времену свога извршења. Бомбардовањем и убијањем се не може ријешити ниједан политички проблем. Стога, након двије деценије, проблем Косова и Метохије није рјешен јер Срби и Албанци нису постигли обострано праведно рјешење које би се заснивало на праву а не на сили. Узрок томе лежи у амбицијама и аспирацијама НАТО. Овим текстом кратко желим да подсетим на дипломатске напоре да би се избјегао рат са НАТО. О славној и часној одбрани од агресије са много више права говориће и писаће они који су се непосредно и са оружјем у руци борили против НАТО терориста. «Савезна скупштина захтјева да се престане са пријетњама, уцјенама и притисцима према нашој земљи и народу. Савезна Република Југославија се никада неће одрећи дијела своје територије, никада неће издати свој народ, нити се одрећи својих виталних, државних и националних интереса.» Предсједници Савезне Републике Југославије и Руске федерације, Слободан Милошевић и Борис Јељцин су поводом стања на Космету утврдили докуменат под називом Московска изјава. Савет безбједности је на основу тога донио Резолуцију број 1199 на коју је наша земља истакла бројне примједбе али и остварила све обавезе које су јој по том документу сљедиле. Борбена дејства су окончана, антитерористичке снаге су враћене у своје базе и сви дијелови Косова и Метохије потпуно су отворени за хуманитарне организације, дипломате и новинаре. Из ове Резолуције Савета безбједности обавезе нису испунили представници албанских партија и покрета који су требали да прекину борбена дејства и да се одазову позиву на разговоре. То није урадила ни Република Албанија јер није престала да буде база терориста и мјесто њиховог наоружавања. Њима, међутим, није било пријећено. Кривац се унапред знао. Упркос свему, Савезна влада је прихватила иницијативу Руске федерације и омогућила мисији Организације за европску безбједност и сарадњу да се непосредно увјери у позитиван ток најважнијих процеса на Косову и Метохији. Тиме је још једном показана отвореност наше земље и њена заинтересованост и спремност за равноправну међународну сарадњу. Али наше иницијативе нису се ни чуле а камоли уважиле. Телевизијске мреже и тиражне новине биле су пуне слика НАТО авијације спремне да крене на Југославију. У обиљу свакојаких претјеривања која увек прате ратне покличе, објављене су драматичне измишљотине о хуманитарној катастрофи којој су изложени беспомоћни косовски Албанци и њихови неустрашиви борци за слободу, припадници ОВК. На тако насликану неправду лијепиле су се слике НАТО главешина и супермодернога наоружања. Из тог мора неразума и бесмисла појављивао се израз који је показивао да је наша судбина била запечаћена. Почело је да се говори о кредибилитету НАТО. То је значило да уколико НАТО није у стању да спријечи ову «хуманитарну катастрофу» онда и не треба да постоји. Очекивало се да ће напад почети средином октобра 1998. године. Пар дана прије тога, 13. октобра, у Београд је дошао чувени амерички посредник Ричард Холбрук да са Слободаном Милошевићем обави разговор Посљедња шанса. Надали смо се да ће то бити прилика да се почетак напада одложи јер нам је требало још времена за одбрамбене припреме. Преговори Милошевић - Холбрук су били драматични али успјешни. Реално је претпоставити да је на став Холбрука више утицала процјена функционера НАТО да им треба још времена за напад него било који аргуменат који је могао изнијети Слободан Милошевић. Одлагање је одговарало објема странама иако су знале да се ништа суштински неће измијенити. Но за сваку невољу је увијек боље да дође касније него раније. Суштина споразума је била у формирању Верификационе мисије у оквиру ОЕБС-а коју су сачињавали ненаоружани посматрачи са војним искуством. Формално, споразум је потписан између Савезне владе СРЈ и високих представника ОЕБС-а 16. октобра и њиме су прецизиране све гаранције, овлашћења и начини сарадње. Испред Савезне владе овим послом је руководио подпредседник Никола Шаиновић. На челу Верификационе мисије био је пензионисани генерал Вилијам Вокер. Савезна влада и сви остали државни органи испунили су све обавезе из споразума а за све вријеме члановима мисије је гарантована безбједност и пружана подршка и помоћ упркос честим случајевима њихове нескривене пристрасности. Верификациона мисија није имала ниједан основани приговор да су наше снаге безбједности дјеловале против цивила албанске националности. Са друге стране, управо за вријеме мисије ОЕБС-а дошло је до поновне консолидације ОВК, њеног допунског наоружавања, реорганизовања и нових напада на полицију, војску и цивилно становништво. Крајем зиме, терористичке групе су приступиле градском терору, једном од најгорих форми злочина. Извршено је масовно убијање цивила од школског кафеа у Пећи до експлозивних направа у косовској Метохији и Подујеву. У каснијим анализама сами западни медији су тврдили да Косовска верификациона мисија није била планирала из искрених побуда да се установи право стање ствари него као предигра НАТО агресије кроз пружену помоћ да ојача ОВК као копнену снагу својих напада. Ранија дешавања, посебно на примеру Републике Српске показивала су да ће бити измишљен неки конкретан повод за почетак напада. Стога смо одлучили, и то лично никад нећу зажалити, да тај ултиматум не прихватимо. Одлуку није промјенио ни долазак Холбрука, ни заједничко посљедње писмо министара спољних послова Француске и Велике Британије. Слободан Милошевић је ефектно одговорио. Савезна влада је опет узалудно тражила сједницу Савета безбједности. Председавајући ОЕБС-а, норвешки министар иностраних послова Кнут Волебек, 5 дана прије почетка напада 19. марта донио је одлуку да се Косовска верификациона мисија повуче. Тражена је и добијена подршка и сарадња наших државних органа да сигурно побјегну са Космета. Своју одлуку Волебек је образложио порастом насиља на Косову за које је оптужио обје стране а не само нашу. Терен је постао чист. Генерал Весли Кларк, наш познаник из Дејтона, могао је да притисне дугмад. Бомбардовање је почело 24. марта. Све остало је историја и садашњост.
Prikrivanje i razotkrivanje pravih razloga za rat 1999 na Kosovu
Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici. POČELO JE SA JEDNOM LAŽI - NEMAČKA PROPAGANDA (VIDEO)
OVAJ FILM NEMACKIH AUTORA PRIKAZAN JE NA MEDJUNARODNOJ SMOTRI DOKUMENTARNIH FILMOVA O AGRESIJI NATO 22. MARTA 2019 GODINE U JUGOSLOVENSKOJ KINOTECI U BEOGRADU Oдржана промоција књиге Живадина Јовановића "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ" у Крушевцу
У просторијама ГО СПС-а у Крушевцу, 05. јула, одржана је промоција књиге Живадина Јовановића "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ". О књизи су поред самог аутора говорили и проф. др Слободан Рељић, проф. др Павле Бубања и председник ГО СПС Крушевац Владимир Тасић. Програм промоције водила је Јелена Ђорђевић - председница Форума жена СПС-а Крушевац Део женског хора „Мајка Јевросима", промоцију је улепшао изведбом песама Косовоског циклуса.
Признање Беофоруму од пријатеља из Ирске
Џун Кели и Том Крили из Мировног неутралног савеза Ирске - Даблин, учесници Међународне конференције поводом 20-то годишњице бомбардовања СРЈ/Србије, послали су поклон Београдском форуму барељеф Ирску харфу, симбол државе Ирске. Момир Булатовић: човек уздигнута чела
Братислав Ташић Отишао је Човек. Скуп свих благодети који красе једног човека, сакупио се и красио личност председника Момира Булатовића. Оне су биле толико дубоко уткане у његову личност да ни привилегије власти, висок положај, моћ којом је располагао нису могле да утичу и то промене. Пример је како се треба понашати на власти и како треба гледати на власт. Његово дело историја ће достојно оценити и забележити. Остаће упамћен као истински борац за заједничку државу а изнад свега као привржен и истрајан сарадник. Човек који није хтео да изда ни онда када је био суочен са суровом претњом. Остао је истрајан и веран својим идеалима. Светла образа и чиста срца одлази и стаје пред све оне из рода српског који су задужили државу и народ. И уздигнута чела стаје пред Његоша.
Представљање књиге "1244 кључ мира у Европи" у Крушевцу
О књизи говоре: Проф. др Слободан Рељић Добро дошли! МОМИР БУЛАТОВИЋ: БЛАГА РЕЧ А ЈАКИ ДОКАЗИ
У Дому синдиката у Београду одржан је комеморативни скуп поводом изненадне смрти Момира Булатовића, Председника Републике Црне Горе 1990.-1998. и Председника Савезне владе СР Југославије 1998.-2000., професора Европског универзитета у Београду, аутора више стручних и мемоарских књига и друштвеног радника. Комеморацију су организовала независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење «Слобода», Фонд за младе пољопривреднике «Борка Вучић» и друга. Скупу је присуствовала Председница Владе Реепублике Србије Ана Брнабић. Комеморацију је отворио генерал Милош Ђошан а о Момиру Булатовићу је говорио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Савезни министар за иностране послове СРЈ 1998.-2000. Реч опроштаја од Момира Булатовића, на комеморацији одржаној 2. јула 2019 у Дому синдиката у Београду
Поштована Председнице Владе Републике Србије, Са осећањем најдубљег бола данас се опраштамо од Момира Бултовића државника, друга, пријатеља, човека изузетних људских квалитета. За живота, могао је бити у Београду, Подгорици, Кучима, Москви или било где у свету, али смо увек имали осећај да је Момир ту међу нама, да га можемо срести, слушати или читати његове књиге, чланке, интервјуе или коментаре, увек одмерене а јасне. Сада се суочавамо са великом празнином која неумољиво опомиње да је отишао бољи део нас самих. Момир Булатовић је рођен 21. марта 1956. године у Београду у породици официра ЈНА. Основну школу и гимназију је похађао у Задру. Економски факултет завршио је на Универзитету у Подгорици, где је магистрирао 1986. године и био асистент из предмета политичка економија. Докторирао је на Европском универзитету у Београду 2006. године где је потом изабран за редовног професора. Аутор је више књига које су побудиле велико интересовање стручне и најшире јавности, међу којима су значајније: Црна Гора - еколошка држава (Montenegro Ecological State, 1996), Правила ћутања (2004), Укључивање Србије и Црне Горе у ЕУ (2006), Слободан Милошевић – неизговорена одбрана (2006), Мање од игре више од живота (2006), Економија и демократија (2011). Момир Бултовић је био пуних 10 година члан Врховног савета одбране СРЈ. Момира ћемо памтити и по томе што је у тешком периоду новије заједничке историје био један од најближих и најпоузданијих сарадника председника Слободана Милошевића. То је било од посебног значаја у периоду тражења мирног и одрживог решења за југословенску кризу изазвну насилним сепаратизмима и директним мешањем страних фактора који су своје геополитичке интересе видели у подстицању комадања једне, затим друге Југославије, а данас и Србије. Булатовић је имао важну улогу у постизању Дејтонског споразума којим је заустављен грађански рат, постављене основе за мир и утврђено уставно уређење у Босни и Херцеговини засновано на равноправности два ентитета и три конститутивна народа. Учесник је договора у Дејтону о решавању питања Превлаке у складу са виталним интересима Црне Горе и СРЈ који због каснијег одустајања других, није испоштован. Булатовић је потврдио да су домаћини у Дејтону покушали да у преговоре уврсте и питање Косова и Метохије, али о тој теми није било ни разговора ни преговора јер је југословенска делегација заузела принципијелни став да се испоштује договорени дневни ред – о мирном решавању сукоба у БиХ. Сви ћемо га памтити као храброг и постојаног државника који се никада није колебао када је требало одлучно штити националне и државне интересе, а пре свега, суверенитет и територијални интегритет земље. Текст из Рамбујеа је оценио као неприхватљив ултиматум чији циљ није био мирно и праведно политичко решење већ оправдање за покретање рата. Напад НАТО-а Булатовић је већ марта 1999. окарактерисао као илегалну, злочиначку агресију и ту оцену поновио и марта ове године на Међународној конференцији одржаној у Београду поводом 20. годишњице агресије. Доприносио је пуној усклађености у деловању Савезне Владе и Владе Србије када је требало бранити државне интересе у вези са Косовом и Метохијом. Под његовим председавањем, 3. јуна 1999. Савезна влада је одобрила договор Ахтисари-Черномирдин-Милошевић који представља основ резолуције СБ УН 1244, а потом га је усвојила Народна скупштина Србије. Савезна влада под његовим руководством водила је политику отворености и сарадње са суседима, ЕУ и свим важнијим факторима међународних односа, али на основама равноправности и поштовања обостраних интереса. Влада Момира Булатовића је успешно окончала трговинске преговоре и потписала споразум о бесцаринској трговини са Руском федерацијом који има стратешки значај за Србију, данас и у будућности. Момир Булатовић ће остати упамћен као доследан и достојанствен борац за истину и правду чему је несебично посветио целу своју личност и цели живот. Био је сведок одбране у Хашком трибуналу у случају свог колеге и потпредседника Савезне владе Николе Шаиновића и других српских и југословенских руководилаца. Дуго и савесно се припремао и за сведочење Слободану Милошевићу а његови ставови и многе чињенице остаће на располагању и будућим истраживачима у књизи „Слободан Милошевић – неизговорена одбрана“. Добро је разумевао утицај савремених глобалних токова и на могућности да и мале земље ефикасније штите своје виталне интересе у условима мултицентричног него униполарнг система међународних односа. Бављење економијом као науком и то у време растућег значаја економске дипломатије, било је велика предност за Булатовића као политичара, али и као интелектуалца и друштвеног радника. Готово савршено је схватао потенцијал дипломатије као моћне полуге за промоцију и остваривање важних националних и државних интереса на међународном плану и давао јој пуну подршку на чему сам му писебно захвалан. Слава му и хвала. Америчка понуда коју Момир није хтео да прихвати
Булатовић је, наглашава Јовановић у изјави за Спутњик, све што је радио као државник — радио са дубоким убеђењем и уверењем: часно, посвећено и одговорно. Како додаје, памтиће га и по томе што је био први сарадник председника СРЈ Слободана Милошевића у догађајима као што су били преговори у Дејтону, који су зауставили грађански рат у БиХ и Хрватској и отворили перспективе мира и стабилизације на овом простору. „Сви ћемо га памтити као храброг и далековидог државника, који се није плашио никаквих изазова на дужностима које је обављао. Имао је смисла за управљање државним пословима, ангажујући своју околину и сараднике, развијајући код свакога одговорност и самосталност, али никада на штету целине, никада на штету стратегије“, истиче Јовановић. Булатовић се, тврди Јовановић, никада није колебао када је реч о заштити виталних државних интереса, па чак и када је земља 1999. била суочена са претњом, а онда и са агресијом НАТО — у тим данима знао је да организује и мобилише Владу и да утиче на националну и општу друштвену мобилизацију у одбрани земље. У време бомбардовања СРЈ, сећа се Јовановић, постојала је пуна хармонија у деловању Савезне владе и Републичке владе Републике Србије. „Мислим да је било веома значајно то што је Булатовић, чак и када је руководство Црне Горе, чији је он председник био, имало другачије ставове и када је показивало и сепаратистичке тенденције, остао привржен заједничкој држави и заједничком друштву Србије и Црне Горе, јер је схватао да је то најбољи начин да народи те две републике сачувају своје виталне интересе. Зато се и јасно дистанцирао од сепаратизма у Црној Гори“, напомиње Јовановић. Како каже, сећа се да је Момир Булатовић, једном приликом, као председник Црне Горе, био у посети Сједињеним Америчким Државама и да су Американци тада тражили од њега да сарађује у одвајању, односно, у отцепљењу Црне Горе од Србије. „Он је на то реаговао рекавши да тако нешто од њега не треба тражити, јер је он јасно опредељен за заједничку државу Србије и Црне Горе и да никада ништа не би урадио на штету заједништва. Американци су тада одреаговали, тако ми је говорио, да — уколико он не жели да сарађује у разбијању СР Југославије, онда ће они наћи неког другог у Црној Гори који ће у томе сарађивати. То је био детаљ који сам чуо од њега и о коме је он касније и писао, али о коме се недовољно зна“, наводи Јовановић. Присећа се и како му је Булатовић пренео да нису тачне приче да су Американци, наводно, нудили неко решење у Дејтону за Косово и Метохију, а да Слободан Милошевић није прихватио то решење. „Момир Булатовић је јасно говорио, а ја, стицајем околности, то имам и забележено као његову изјаву коју ми је лично дао, да у Дејтону није било никаквих разговора у вези са питањем Косова и Метохија и да су ту Слободан Милошевић и наша делегација били потпуно јасни у ставу да су дошли у Дејтон да преговарају о окончању грађанског рата у Босни и Херцеговини; да не желе да се дневни ред мења, или да се преговори о Босни и Херцеговини оптерећују са било којим другим темама“, напомиње Јовановић. Истичући да ће Булатовић остати упамћен као достојан борац за истину и правду, Јовановић подсећа и на књиге преминулог, као и на његова сведочења у Хагу у процесу против Милошевића и Николе Шаиновића, али и на чињеницу да је Булатовић 23. марта ове године отворио међународну конференцију поводом 20. годишњице НАТО агресије на СРЈ. Пријем поводом Дана Русије, 12. 06. 2019.
Поводом Дана Русије 12. јуна у амбасади Руске Федерације у Београду, одржан је свечани пријем. Пријему су поред највиших државних представника Републике Србије, СПЦ и дипломатског кора присуствовале личности из културног, научног, привредног и јавног живота.
Амбасадор Руске Федерације Александар Чепурин, који завршава своју дипломатску мисију у Србији, представио је на пријему своју књигу есеја о Србији и први примерак поклонио председнику Србије Александру Вучићу. Сведоци времена
Новак Бјелић, аутор књиге "Казивања о Трепчи 1303-2018", Службени гласник 2019., и Живадин Јовановић аутор књиге "1244 кључ мира у Европи" Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. Godišnjica 1244: Jedini način da Srbija savije cevi ROSU
Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana. Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku. ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999.)
Живадин Јовановић
СЕЛЕКТИВНО У КОРИСТ ПРОТИВНИКА
Трумп са савезницима у Лондону и Нормандији, Клинтон, Олбрајт, Блер, Кларк са својима у Приштини У иступањима српских званичника о Косову и Метохији уобличио се врло необичан манир бирања, истицања па чак и конструисања искључиво оцена и теза које су отежавајуће за Србију и њену преговарачку позицију. Набрајање примера узело би превише простора. Кажу да то чине у име реализма, ослобађања народа од митова и окретања ка будућности бољег живота. Друга врста аргумената, оних који су, по уверењу шире јавности, у прилог Србији, које треба да користе за ојачавање преговарачке позиције, за одбрну легитимних државних права и интереса – није присутна па остаје утисак да таквих аргумената и нема. Осим, можда, аргумент да је Србија, «као озбиљна и одговорна држава», извршила све своје обавезе а они други - ни једну! Годишња скупштина Беофорума 2019 (Видео)
Одржана Годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних
Време је да се напусти дефетизам, кратковидост и "меркантилистички" прилази у процесу решавања питању статуса Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Као равноправна чланица УН, ОЕБС и других међународних организација Србија треба да покреће одговарајуће иницијативе и да се јасније и одлучније бори за поштовање њених легитимних интереса и права заснованих на Хелсиншком документу, Повељи УН, Резолицији СБ УН 1244 као и Уставу Србије. Наводни «бољи живот», донације, инвестиције и чланства у ексклузивним клубовима нису и не могу бити замена за суверенитет и територијални интегритет земље. Ово су само неке од порука из извештаја и излагања учесника годишње скупштине Београдског форума за свет равноправних. У светлости масовног насиља према Србима на северу Покрајине потребно је посебно одговорити на питање колико се у пракси поштују и спроводе императивне одредбе Резолуције о обавезама КФОР и УНМИК да гарантују једнако безбедносно окружење за све грађане. Треба покренути иницијативу да СБ УН оцени стање остваривања права на слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца на КиМ. Такође изражено је и мишљење да треба покренути иницијативу за спровођење одредаба о враћању договорених контигената српске војске и полиције на Косово и Метохију, укључујући и на важније граничне прелазе. С обзиром да је Покрајина и даље под мандатом СБ УН, Србија треба да покрене иницијативу да Савет безбедности заузме и став и о томе да ли су акти Приштине као што су оснивање војске и многи други усвојени протеклих месеци, у складу са Резолуције или нису, речено је током расправе.
На Скупштини је било речи о издавачким успесима Београдског форума, успешној организацији међународне конференције поводом 20. годишњице од агресије НАТО, сарадњи са другим партнерским организацијама као што су Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, Друштво српских домаћина и другим. Такође, истакнут је велики углед Форума како у Србији тако и у иностранству, као независне, нестраначке организације која се залаже за мир, дипломатију и равноправност, као и за друштво социјалне правде. По оцени учесника, активности и ставови Форума све су присутнији како у домаћим тако и у страним медијима, од швајцарских, немачких, француских, аустријских, италијанских, преко грчких, руских и кинеских до канадских, карипских и латино-америчких. На Скупштини на којој је присуствовао већи број угледних научних радника, дипломата, историчара, културних и јавних радника наглашено је да се не могу оправдати никакви покушаји умањивања одговорности НАТО-а за злочине против мира и човечности извршене 1999. године агресијом на Србију (СРЈ).
Напуштање дефетизма и инсистирање на целовитој примени Резолуције 1244, кључне су претпоставке за успех у одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије – истакнуто је у годишњем извештају који је поднет и излагањима учесника Скупштине.
Посебно је указано на опасност од ревизије новије и старије српске историје на штету српског народа, који је поднео огромне жртве и дао неизмеран допринос слободи Европе и света од наци-фашизма. Зато је за жаљење што су се у тај посао укључили поједине политичке личности, уметници па и медији тзв. главног тока у Србији.
На Скупштини су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског Форума, Драгомир Вучићевић, председник Скупштине, Драгутин Брчин, директор, Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан УО, Генерал Лука Кастратовић, председник ИО Клуба генерала и адмирала Србије, Славко Матић, Марина Чолић и други.
Скупштина је усвојила основне смернице за будући рад и изабрала ново руководство Форума, на челу са Живадином Јовановићем, са мандатом од четири године. ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: 20 ГОДИНА ОД ЗЛОЧИНА У ВАРВАРИНУ
Делегација Београдског форума за свет равноправних, коју су чинили Марина Чолић извршни секртар и Никола Чубрић, присуствовали је 30. маја обележавању 20-те годишњице злочина НАТО пакта, у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину. Поред спомен обележја жртвама агресије НАТО одржан је комеморативни скуп у знак сећања на 11 убијених цивила Међу жртвама је и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду. У спомен на Сању, основан је и Фонд за младе таленте математичких и техничких наука „Сања Миленковић“. Комеморацији су присуствовали породице жртава, грађани и представници Општине Варварин, ученици основних и средњих школа, представници Војске Републике Србије, СПЦ, и државни званичници. Габријела Сенфт, Немица која није заборавила српске жртве
У Галерији РТС-а, представљена је књига "Мета - Варварински мост" немачке фоторепортерке Габријеле Сенфт. Уочи обележавања 20 година од бомбардовања Варваринског моста, представљена је збирка докумената о НАТО злочину и његовим последицама. Књига је објављивања у Немачкој 2014. године, а сада је уз превод издаје РТС.
Књига "Мета - Варварински мост" немачке новинарке и фоторепортера Габријеле Сенфт у издању РТС издаваштва представљена је у Галерији РТС. У присуству ауторке, представника града Варварина и бројних поштовалаца дугогодишњег хуманитарног рада Сенфтове и покушаја да се истина о догађајима из 1999. у СРЈ чује даље од граница Србије, о издању су говорили сведоци времена – Ненад Ристић, новинар, ТВ аутор, извештач са ратних подрчуја 90-тих, Живадин Јовановић, дипломата, оснивач и председник Београдског форума за свет равноправних и амбасадор СР Југославије од 1998. до 2000, Томислав Петернек, уметник фотографије, Зоран Блажина, професор ФПУ и наравно Габријела Сенфт. "Оно што ме је подстакло да створим овакву књигу јесте изјава Шредера да је неопходно бомбардовање Србије да би се спречила хуманитарна катастрофа и тада су немачки војници после Другог светског рата први пут послати у убилачки поход. Када сам први пут дошла и видела како изгледа бомбардовање и његове последице било је заиста страшно сведочити о томе. Много Немаца заправо није хтело рат", рекла је ауторка књиге Габријела Сенфт.
Једна од заслужних за ширење истине о овом догађају посебно у Немачкој је и Габријела Сенфт, ауторка књиге "Мета - Варварински мост" у издању РТС Издаваштва. Главна сврха ове књиге текстуалних и фотографских сведочанстава жртава бомбардовања чији је аутор новинарка и фоторепортер Габријела Сенфт је ширење истине о Варварину. У другом издању књиге која је објављена на немачком језику у Немачкој, а сада на 20-годишњицу и у издању РТС Издаваштва преведена на српски, објављени су и подаци којима у првом издању није била посвећена пажња.
Активности мировног покрета, књига, изложбе и сусрети са Варваринцима имали су охрабрујући одјек претходних година. Предочивши их јавности, ауторка жели да допринесе борби против равнодушности и неправде. Књигу Габријела Сенфт доживљава као манифест против рата. ИЗВОР: РТС
Честитка министру Ивици Дачићу
Г. Ивица ДАЧИЋ Поводом Дана српске дипломатије, упућујем Вам, господине Министре, најтоплије честитке и искрене жеље за њен даљи развој и успшно деловање у заштити националних и државних интереса у међународним односима. Обележавајући јубиларну 180-ту годишњицу српске дипломатије, остајемо посвећени њеним изворним циљевима мира, равноправности, суверенитета и територијалног интегритета свих држава, и демократизацији међународних односа. За све нас питање статуса Косова и Метохије је најважније државно и национално питање, чијем мирном, уравнотеженом и одрживом решењу српска дипломатија посвећује највећу пажњу. Честитам Вам на досадашњим резултатима у увререњу да ће српска дипломатија активним наступом и ослонцем на пријатељске земље, основне принципе међународних односа и Резолуцију Савета безбедности УН 1244, дати одлучујући допринос у достизању легитимних циљева Србије. То ће несумљиво бити велики допринос миру и стаблиности у Европи као и даљој афирмацији Србије као суверене, независне и мирољубиве земље. Примите г. Министре, изразе мог најдубљег поштовања. ДА ЛИ ЗАПАД ПРИПРЕМА НОВУ ВАТРУ НА БАЛКАНУ
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Интервју портала www.beoforum.rs са Живадином Јовановићем Питање: У понедељак, 27. маја 2019. одржаће се седница Народне скупштине посвећена решавању питања покрајине Косова и Метохије. Шта очекујете од те седнице? Одговор: Питање статуса покрајине Косова и Метохије је најважније државно и национално питање. Зато је не само логично, већ и неопходно, да се таквим питањем Народна скупштина, као највиши орган власти – бави редовно. Питање: Шта би, по Вашем мишљењу требало да нађе места у евентуалним закључцима или декларацији Народне скупштине? Одговор: Прво, мишљења сам да би требало јасано и одлучно одбити све притиске и уцене према Србији, а афирмисати принципијелну позицију да је Србија привржена мирном, уравнотеженом, праведном и одрживом решењу статуса Косова и Метохије у складу са основним принципима Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, а у оквирима Резолуција СБ УН 1244 (1999.) и Устава и да је спремна да на тим основама настави преговоре. Друго, ваља донети одклуке о поништавању свих противзаконитих и против уставних одлука усвојених последњих месеци и седмица у привременим институцијама у Приштини. Остати само на вербалним осудама није довољно. Неопходна је доследност у одбрани принципијелне позиције Србије као државе. Треће, ваља оценити да досадашњи ток преговора уз посредовање ЕУ није дао очекиване резултате и то пре свега, због слабости ЕУ. То произилази из чињенице да је Србија извршила све своје обавезе из тзв. Бриселског споразума (2013.), а да Приштина која према том споразуму има једну једину обавезу, формирање заједнице српских оптшине са извршним овлашћењима, није извршила нити показује спремност да изврши. ЕУ испољава немоћ да обезбеди спровођење Приштине. Таква ситуација подрива Четврто, треба одбити све притиске за журбу или орочавање преговарачког процеса или његовог везивања за изборне циклусе и трајање мандата у ЕУ, САД, Србији или другде. Пето, Србија треба јасно да затражи пуно поштовање резолуције СБ УН 1244 и извршавање свих неизвршених обавеза према Србији као што су остваривање права 250.000 протераних Срба и других неалбанаца да се слободно, безбедно и достојанствено врате у своје домове и на своја имања, враћање договорнених контигента српске војске и полиције за функције наведене у резолуцији, гарантовање безбедносног окружења и слободе кретања и друге. И шесто, неопходно је озбиљно упозорење на опасност концепта стварања «Велике Албаније» коју интензивно заговарају лидери из Тиране и Приштине подстакнути из западних центара моћи. Концепт «Велике Албаније» представља све већи извор тензија и опасности по мир и безбедност на Балкану. Питање: Шта мислите о потезима Приштине, као што су увођење таксе од 100%, формирање војске, изгласавање платформе, оптужбе Србије за наводни геноцид, тражење „ратне штете“, узурпација Трепче и др.? Одговор: Не постоје никакви, „потези Приштине“. Све су то потези Запада, „квинте“, или центара моћи тзв. дубоке државе у САД који откривају њихову геополитику експанзије и доминације. Ни изјаве лидера из Тиране о националном уједињењу свих Албанаца, ни изјаве пресвучених вођа бивше терористичке ОВК из Приштине да ће стићи до Ниша, ни изјаве Албанаца – челника општина на југу Србије да ће тражити „присаједињење Косову“, ништа од тога не иде у јавност без подстицаја са Запада. Све то има један циљ – запретити Србији да мора признати отимање Косова и Метохије и исцртавање нових граница на штету српскопг народа, без обзира што је то супротно Повељи ОУН, Завршном документи из Хелсинкија, Резолуцији СБ 1244 и међунродним уговорима. Ради се о настојањима да се од Србије изнуди оно што им није пошло за руком да добију у Рамбујеу, нити касније. Свакодневно очигледно гомилање конфликтног потенцијала отвара питање да ли Запад на тај начин прети новом ватром на Балкану? Ова игра утолико је опаснија што се не схвата да су услови у Европи и свету данас суштински другачији, него пре 20 или 30 година. Потпаљивање нове ватре на Балкану данас било би много теже ограничити и локализовати, него пре 20, 30 година. Србија није за замрзнути конфликт, већ за мирно, уравнотежено и одрживо решење, преговрима. Конфликт на Косову је замрзао Запад у часу када је Србија извршила све своје обавезе из Резолуције СБ УН 1244, а када је дошло на ред да и други, укључујћи тзв. међународну заједицу, ЕУ, и лидере Албанаца са Косова изврше своје обавезе. Да Запад није спречио целовито и доследно извршење одлуке СБ данас не би било замрзнутог конфликта. Вековни проблем који је за Србију био и остао питање идентитета и егзистенције, који је поодавно надишао одлике локалног или регионалног, не може се решити меркантилистичком трансакцијом, чак и да није праћена уценама, већ једино враћањем праву, принципима и целовитим извршењем резолуције СБ УН 1244.
БЕДЕМ ПРОТИВ ЛАЖИ - 20 година од агресије НАТО на Југославију
У Београдском форуму за свет равноправних представљено је двотомно дело Клуба генерала и адмирала Србије „Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999 године". Реч је о јединствено и непоновљивом сведочењу команданата Војске Југославије, који су са, различитих нивоа, комадовали одбарном земље од НАТО-а, као највеће војне силе у историји цивилизације. За ову студију своје прилоге је дало педесет генерала и адмирала команданата у одбрани од агресије НАТО. Књигу – студију најодговорнијих команданата, са највишим професионалним и научним звањима, представио је др Лука Кастратовић, генерал у пензији, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије. О овом делу штампаном на преко1300 страница са великим бројем мапа, табела, фотографија и аутентичних докумената је речено да представља непремостив бедем против лажне НАТО пропаганде и свих извртања истине од стране појединаца и НВО који се финасирају из извора Западних центара моћи. Подржани су захтеви да власти утврде коначну листу свих жртава агресије НАТО, као и иницијатива да се свим учесницима у одбрани од агресије НАТО додели „Медаља слободе 1999 - 2019 ". Оцењено је да су неприхватљиве и штетне све изјаве, ставови и коментари којима се умањује одговорност НАТО-а и лидера кључних чланица за злочине против мира и човечности, људске жртве, економска разарања и посебно за коришћење оружија са осиромашеним уранијумом. Изражена је забринутост због кампање обезвређивања Резолуције Савета безебдности УН 1244, као трајног ослонца за одбрану суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице СРЈ. Упућен је апел да се у свим преговорима и контактима са међународним чиниоцима инсистира на поштовању и спровођењу неизвршених обавеза према Србији. Београдски форума за свет равноправних НАГРАДА „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“ КЊИЗИ „1244 КЉУЧ МИРА У ЕРОПИ“
Престижна годишња награда „Печат времена“ додељена је председнику Београдског форума Живадину Јовановићу за књигу „1244 кључ мира у Европи“, коју су заједнички издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга 2018. године. Ову награду, Јовановић дели са академиком Владом Стругаром који је награђен за књигу „Југословенски 1. децембар 1918. године“. Награде су уручене лауреатима на свечаности која је одржана на дан Св. Василија Острошког, 12. маја 2019. године у свечаној дворани Југословенске кинотеке у Београду. Свечаности је присуствовао велики број научника, културних и јавних радника, политичара и дипломата, међу којима су били академици САНУ; Василије Крестић, Матија Бећковић Љубиша Ракић, Часлав Оцић, Драган Станић Негришорац председник Матце српске, владика бачки Иринеј, Ненад Поповић министар за иновације и технолошки развој у Влади Републике Србије, Александар Гајовић државни секретар у Министарству културе и информисања, Александар Чепурин амбасадор Руске федерације у Србији, Милован Витезовић председник Удружења књижевника Србија, Зоран Аврамовић дирекотр Завода за унапређење образовања, предходни добитници награде „Печат времена“. У име жирија награде су образложили проф. Радован Радиновић, генерал у пензији (наука и друштвена теорија ) и проф. др Јован Попов (за књижевност). Одлуке жирија за награду „Печат времена“ за науку и друштвену теорију
Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића. Живадину Јовановићу уручена награда ПЕЧАТ ВРЕМЕНА
Геополитика Запада дуго неће имати решење за Косово и Метохију
Р Е Ч На свечаности поводом уручивања награде ПЕЧАТ ВРЕМЕНА, 12. маја 2019., у Југословенској кинотеци, Београд
Ваше Преосвештенство Владико Буловићу, Дозволите ми да се најискреније захвалим Председнику и члановима жирија на одлуци о додели награде „Печат времена“ за књигу „1244 кључ мира у Европи“. Ова награда представља за мене неизмерну част и највеће признање. То што награду делим са уваженим академиком Владом Стругаром, великим српским историчарем и борцем за начела морала, истине и правде, чини ме поносним тим више што је академик Стругар рецензент моје књиге. Награду не само да нисам очекивао, искрено говорећи, она ме је изненадила. Прво, иако већ подуго нисам (сасвим) млад, за награде и похвале ипак нисам стигао развијем навике. А друго, кад понешто и напишем, на признања и не помишљам, важно је једино да се ослободим самонаметнуте обавезе и унутрашњег притиска. Зато сам и овог часа у неверици – да ли је могуће да моја књига доспе на исту блиставу листу дела досадашњих добитника „Печата времена“, чији су аутори великани српске науке и културе? Не усуђујем си ни имена да им изговорим јер ми се чини да би их повредио. Прво, ту је позив да се у свим преговорима, дијалозима или монолозима о Косову и Метохији, вратимо основним принципима међународног права, резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244 и Уставу Србије. Позивање на реализам не сме бити увод у дефетизам, операцију „смањивања очекивања“ јавности Србије, промену свести нације и спровођење знаних и незнаних листа захтева западних партнера. Ако општеобавезујућа, императивна одлука СБ УН о статусу Косова и Метохије као широке аутономије у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, није добра, шта је то боље што нам нуде лидери водећих западних земаља? Колико је познато, они нуде само „дил“, односно, трампу по моделу – признајте Косово у УН сада, за обећање чланства у ЕУ онда када будемо оценили да је Србија испунила све услове! У сваком случају, не пре него што ЕУ себе нормализује! Ако неко јавно, или „испод жита“ саветује Србији да се окане принципа, права, међународног или домаћег, свеједно, да заборави на резолуцију СБ УН 1244, јер то, наводно, у међународним односима мало вреди и истовремено захтева да Србија потпише са Косовом „свеобухватни правно обавезујући споразум“, поставља се питање - на основу чега би Србија требало да верује, да би било ко извршио обавезе из новог „споразума“ према Србији? Наравно, уколико би у њему било икаквих одредби о правима Србије? На основу досадашњег односа западних партнера према резолуцији СБ УН 1244, према Дејтонском споразуму, према „Бриселском споразуму“? Питање статуса Косова и Метохије за Србију је принципијелно решено Уставом и резолуцијом СБ УН 1244. То је широка аутономија у оквиру суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије, као правне следбенице. Преговори имају смисла као начин разраде и примене широке аутономије у пракси. Са глобалним променама и мултиполаризацијом светских односа, расте значај и утицај међународног права, а тиме вредност и снага одлука СБ УН. Наша је одговорност да то схватимо, да се одсад јасније и далеко одлучније позивмо на права државе Србије призната Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и посебно, резолуцијом 1244. У свим будућим преговорима контактима дужни смо да захтевамо извршење свих обавеза према Србији. Резолуција СБ УН треба да буде минимум наших захтева и доњи праг попуштања. Паралелно, однос према Уставу Србије морамо подићи на далеко виши ниво не дајући никоме повода да помисли да смо спремни да га мењамо изостављајући делове о Аутономној покрајини Косово и Метохија. Брисел је испољио очевидну немоћ и неспремност да заустави ескалацију удараца преко Приштине и Тиране против преговарачког процеса. Нагомилано је толико тешких препрека да је питање фамозних такса од 100% на робу из Србије и БиХ постало једно од лакших са становишта дугорочних последица по односе у региону. Од блокаде формирања ЗСО, прешло се на формирање војске тзв. Косова, узурпацију Комбината „Трепче“, усвајања тзв. Платформе са сијасетом оптужби против Србије, до плана за „национално уједињење Албанаца“, односно за стварање „Велике Албаније“. Постало је јасно да формат Брисела, односно ЕУ, отпочетка није формула за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Основна грешка те формуле је у томе што се тамо питају само само земље које су признале илегално отцепљено тзв. Косово. Друга озбиљна грешка је учињена када је Србија прихватила ссадржину тзв. Преговарачког поглавља 35 којим је напредак у преговорима о чланству Србије у ЕУ директно и условљен исходом напретком у „нормализацији односа“ Србије и тзв. Косова. Водеће чланице ЕУ су то протумачиле као потврду да је Србија прихватила «погодбу» и уцену да ће у недоглед попуштати све до прихватања и легализације насилног отимања Покрајине Косово и Метохија и амнестирања НАТО за злочиначку агресију 1999. Имајући све то у виду, као и да је постало јасно да процесом у вези са статусом Косова и Метохије не управља ЕУ већ центри моћи изван ње, сазрели су услови за суштинску промену преговарачког оквира. Судећи по свему, чини се да би требало покренути дипломатске активности да се преговори врате на колосек УН и у оквире резолуције СБ УН 1244. У интересу напретка и уранотеженог третирања питања статуса неопходно је директно укључивање у преговоре Русије, Кине, евентуално још неке од земаља растуће моћи које нису признале илегално отцепљење. Само структура преговора која обезбеђује, колико толико, уравнотежено учешће земаља које су признале и које нису признале илегално отцепљење може произвести уравнотежено и одрживо решење. Остати заробљен оквиром који је отпочетка замишљен као механизам за наметање решења по мери геополитичких интереса Запада, другачије речено, које би било у функцији глобалне конфронтације са Русијом, значило би остати заглављен на путу без излаза, што не може бити рационално. Ред је и на једно подсећање. Данашњи датум био је 50. дан агресије НАТО на нашу земљу пре 20 година. На Косову и Метохији убијени су четворогодишња девојчица Драгана Димић, Бошко и Јевросима Јанковић. Седмогодишњи Драганин брат Бојан тешко је рањен. Сваки дан агресије остављао је такве или још трагичније доказе да је НАТО одговоран за злочине против мира и човечности. Зато се одговорност НАТО и влада земаља чланица не сме ничим умањивати, нити одговорни за злочине амнестирати од одговорности. Даме и господо,
Nemici večna kuća u Beogradu
U Hanoveru je u 71. godini, posle duge i teške bolesti, preminula Hildergard Hili Kesler, profesorka engleskog jezika i muzike, istaknuti borac za istinu o Srbima.
Njena poslednja želja da bude sahranjena u Beogradu nije samo emocionalne prirode već ima i političku pozadinu. Ona je i tim činom još jednom želela da upozori na nepravde prema Srbima i Srbiji. Poznavajući svoju sestru, njen brat, iako iznenađen, imao je razumevanje za takvu odluku. Hili će svoje poslednje počivalište naći na Novom groblju u Beogradu, a dan sahrane biće naknadno utvrđen. Naša Hili, kako su je zvali Srbi u glavnom gradu Donje Saksonije, bila je osnivač organizacije Žne pomažu ženama i jedan od osnivača udruženja građana Srpske opštine. Ratnih devedesetih prošlog veka, kad je počelo krvavo razaranje Jugoslavije i kad se rasplamsala bezočna medijskampanja protiv Srba, istaknuta aktivistkinja studentskog pokreta iz 1968. sa svojim nemačkim i jugoslovenskim istomišljenicima odlučno se stavila na stranu Srba. Počela je aktivno da radi na prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo na ratom zahvaćenim područjima u Bosni i Hrvatskoj, a zatim kad su izbegli i proterani Srbi našli utočište u Srbiji, svoje aktivnosti preusmerila je na prostor Srbije. Organizacija Žene pomažu ženama, čiji je Hildegard Kesler predsednik bila, poslala je nebrojene transporte humanitarne pomoći, a i direktno se angažovala u izbegličkim centrima u BiH i Srbiji. Srbi koji su u Hanoveru organizovali protestne marševe i mitinge dozvole od gradskih vlasti dobijali su uglavnom uz pomoć Hildegard Kesler, koja se nije plašila da bi zbog toga kao državni službenik mogla da ostane i bez posla. Hili je zajedno s grupom Jugoslovena i Nemaca pod okriljem organizacije Žene pomažu ženama organizovala i straže upozorenja koje su na Krepkama u centru Hanovera trajale svih 78 dana, sve dok bombardovanje Srbije i SRJ nije prestalo. Kao prosvetni radnik doprinela je i zbližavanju nekoliko nemačkih škola sa školama iz Srbije i Republike Srpske. Znajući da istina može da se širi samo ako se svuda i uvek ponavlja, ona je i među svojim đacima uporno osuđivala rat i ukazivala na veliko razaranje Srbije i ubijanje nedužnog stanovništva. - Šta smo mi Nemci Srbima i Srbiji uradili dva puta, pa evo sada i treći put u ovom veku - znala je da kaže s nekim osećajem krivice i tonom kao da za ta zlodela i sama snosi deo odgovorosti. Profesorka Kesler je i posle rata nastavila politički da deluje u korist Srba. U Beogradu je imala široki krug prijatelja i bila je aktivan saradnik Beogradskog foruma. Hildegard Kesler je rođena u lekarskoj porodici u kojoj je rasla sa tri brata koji su se smatrali pozvanim da štite i vaspitaju svoju sestru. Već tu je naučila šta su rad, plemenitost i pravda, a kao dete zavolela je i sport. Igrala je odbojku i bavila se gimnastikom, a kad je veće uspehe postigla u atletici, onda se odlučila za studiranje sporta. Postala je profesor gimnastike, ali posle povrede oba kolena morala je da menja i poziv. Odlučila se za muziku i engleski jezik, što je sa zadovoljstvom radila do kraja radnog veka. Kao prosvetni radnik, posebno se angažovala za decu ulice u Hanoveru i opismenjavanje žena u Eritreji. Više od tri godine borila se s opakom bolešću. Bila je optimista pa je najčešće tešila one koji su je posećivali u bolnici. Međutim, kad je i sama uvidela da je kraj neizbežan, sa smrću se hrabro suočila, pa je i svoj odlazak sa ovozemaljskog sveta isplanirala do tančina. ИЗВОР: https://www.vesti-online.com/
Преминула је Хилдергард Хили Кеслер
Поштовани пријатељи, Са дубоким болом и тугом смо примили вест да је преминула Хилдергард Хили Кеслер, истакнути немачки интелектуалац и велики пријатељ Србије и српског народа. Својим упорним, племенитим и хуманим радом проф. Кеслер, наша Хили, пружила је несебичну и величанствену помоћ Србији и српском народу током најтежег периода новије српске историје. Незаборавна је њена подршка и помоћ српском током НАТО агресије на СР Југославију, када је не само својим хуманитарним него и јавним политичким радом, стала храбро у одбрану истине, слободе и осудила агресију као злочин против мира и човечности. Хили ћемо увек памтити као храброг и непоклобљивог бораца за мир, који је високо ценио вредности морала, равноправности и слободе. Београдски форум остаје без свог великог пријатеља и сарадника и заувек ће чувати успомену на њен лик и њено велико хумано срце. Живадин Јовановић
ДАН СЕЋАЊА НА КИНЕСКЕ НОВИНАРЕ ЖРТВЕ АГРЕСИЈЕ НАТО
Пре 20 година, 7. маја 1999. приликом бомбардовања Амбасаде НР Кине у Београду од авиона САД погинула су три кинеска новинара: Хи Хиши, Ђу Ђинг и Сао Ђинхуан. Лидери НАТО објашњавали су да је бомбардовање кинеске Амбадсаде било последица коришћења старих мапа. Мало је оних који су поверавали у такво објашњење које, поред осталог, пренебрегава чињеницу да је 78-дневна агресија НАТО, у целини, била илегална - злочин против мира и човечности. Слава погинулим кинеским и свим другим новинарима и жртвама агресије НАТО. Промоција књиге „1244 кључ мира у Европи“ у Сомбору
Дана, 17. 04. 2019. године, у Сомбору у Српској читаоници „Лаза Костић“, одржана је промоција књиге „1244 кључ мира у Европи“, аутора Живадин Јовановића у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправих. Домаћин промоције био је г. Стојан Бербер, а о књизи, осим аутора, говорио је и новинар Слободан Рељић. Г. Јовановић у излагању је, поред осталог, истакао да је агресија НАТО 1999, била акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права и повеље УН, да је представљала злочин против мира и човечности и да се одговорност тадашњих влада, чланица НАТО пакта, на челу са администрацијом председника САД Била Клинтона, никако не може умањити. Истакнуто је да покушај приписивања одговорности нашој земљи, односно тадашњој влади и руководству Србије, представљају део НАТО попаганде и одвраћање пажње од геополитичких мотива Запада, чија је суштина припремање конфронтације са Русијом и Кином. Указано је да Србија својом укупном политиком мора показивати да за решавање питања Косова и Метохије мора имати јасне и принципијене ставове, за које ће се борити без колебања или узмицања. У том смислу потребно је да јасно афирмише трајни карактер и значај Резолуције СБ 1244, као незаменљиве основе уравнотеженог и одрживог решења. Аутор књиге је изнео став да Резолуција СБ 1244, предстваља минимум захтева испод којег Србија не треба да одступа. Оно што је испреговарано и добијено, док је Србија била под бомбама не сме се жртвовати у миру, 20 година после агресије НАТО. То што је постигнуто када је униполарни поредак био на врхунцу моћи, када је Русија под Јелцином била понижена, а Кинеска амбасада у Београду бомбардована, не сме се предати данас, када је на сцени нови полтички поредак, када су Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга, постале незаобилазне глобалне силе без чијег учешћа се не може решити ни један важнији светски проблем. Мора се имати у виду, сматра Јовановић, да Русија и Кина нису земље које ће само гласати о предлогу Берлина, Лондона, Вашингтона или Брисела, који је скројен тако да одговара геополитичким интересима Запада, већ глобалне силе за које је једино нормално директно учешће у процесу долажења до уравнотежених решења. Завршни документ међународне конференције „Сребреница, стварност и манипулације“
ОРГАНИЗАЦИЈА СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ Из објављених и презентованих реферата, те спроведене расправе на Међународној научној конференцији „Сребреница – стварност и манипулације“, одржаној у Бања Луци 12. и 13. априла 2019. године, учесници Конференције дана 13. априла 2019. године сагласно усвајају и доносе ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ КОНФЕРЕНЦИЈЕ 1. Међународна научна конференција „Сребреница – стварност и манипулације“, на којој је презентовано 48 реферата 52 аутора и коаутора, од којих је 16 са простора изван подручја бивше Југославије (Русија, САД, Енглеска, Француска, Аустрија, Холандија, Португалија, Швајцарска и Бугарска), представља научно-стручни национални пројекат, чији је основни циљ утврђивање истине о догађајима у и око Сребренице у протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини. 2. Снагом аргумента разобличена је неоснованост оптужби и пресуда усмјерених против српског народа у намјери да му се припише кривица и одговорност за наводни геноцид над бошњачким становништвом Сребренице током јула 1995. године. 3. Освијетљен је и чињенично сагледан историјски контекст злочина и погрома над српским народом у Сребреници током Првог и Другог свјетског рата, али и посљедњег грађанског рата у Босни и Херцеговини у периоду 1992 – 1995. година, када је у Подрињу страдао велики број српског цивилног становништва. 4. У протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини догодили су се злочини различитог обима и интензитета на цијелом простору БиХ. 5. Злочин који се десио у Сребреници у јулу 1995. године се, у складу са општеприхваћеном дефиницијом коју је утврдила Међународна Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, а која и данас егзистира као инструмент међународног права, не може се сматрати геноцидом. 6. Не постоји довољно научно и правно верификованих доказа, да је на српској страни у грађанском рату у БиХ, постојао удружени злочиначки подухват о присилном уклањању муслиманског становништва (Бошњака) као ни заједничка намјера, нити заједнички циљ за такав подухват, па тиме нема ни доказа о геноциду, односно удруживању ради вршења геноцида (удружени злочиначки подухват је тековина енглеског законодавства, кога се то исто законодавство одрекло прије неколико година). 7. Правне квалификације злочина у Сребреници које је дао хашки трибунал кроз изрицање пресуда одређеном броју оптужених и осуђених лица, нису засноване на научно, стручно и професионално верификованим чињеницама и доказима, већ, углавном, на неистинитим и лажним изјавама одређеног броја свједока из реда бошњачког народа и других, те као такве морају бити подвргнуте научној, стручној и професионалној верификацији. Тражи се од институција Републике Српске и Републике Србије да покрену поступак и дају све потребне гаранције да сви осуђени у хашком трибуналу из реда српског народа издржавају казну затвора у земљама чији су држављани, односно у Републици Србији и/или Републици Српској. 8. Нема научно потврђених доказа о тачном броју страдалих у борбеним дејствима и ван борбених дејстава у Сребреници у љето 1995. године. 9. Може се, изван разумне сумње, закључити да исељавање цивилног становништва из Сребренице није било присилно, већ је то био једногласан избор представника цивилне власти и локалног становништва, команде 28. дивизије и одређених механизама међународне заједнице. 10. Постоји довољно поузданих чињеница да је злочин у Сребреници циљано добро осмишљен, детаљно испланиран, дуго припреман и успјешно реализован од стране оперативаца страних обавјештајних служби, финансијски и медијски подржан од стране војних моћника западних земаља, бошњачког војног и цивилног руководства, са основним циљем прибављања ваљаног алибија за бомбардовање положаја Војске Републике Српске и српског становништва осиромашеним уранијом, у сврху слабљења позиције Републике Српске и дуготрајног и систематског уништења српског народа у Босни и Херцеговини. 11. Хашки трибунал је незаконита, зависна и пристрасна кривичноправна творевина која није примјењивала општеприхваћене стандарде међународног права, већ је судила на основу правила која је сама установила и која нису и не могу бити извор међународног права, па је потребно установити нови законит међународни механизам који би преиспитао све изречене пресуде. Никакве пресуде, па ни пресуде хашког трибунала, не могу бити преперека за даља научна истраживања ради установљења цјеловите истине. 12. Потребно је извршити попис свих српских жртава у XX вијеку, па тиме и у посљедњем грађанском рату у периоду 1992 – 1995. година. Потребно је покренути иницијативу за изградњу Меморијалног центра жртава средњег Подриња. 13. Потребно је ојачати институционалне капацитете Републике Српске ради утврђивања пуне истине о протеклом грађанском рату у Босни и Херцеговини ради даљег развоја и опстанка Републике Српске и српског народа на овим просторима. 14. Указујући на бројне пропусте и неистине, научна конференција је утемељила оквире историјске истине о догађајима у Сребреници, над којом се више не могу фабриковати неистине и правити компромиси. 15. У циљу приближавања истине другим заинтересованим странама, али и спречавања даљег ширења лажи и неистина, овај завршни документ и зборник радова, на српском и енглеском језику учинити доступним свим релевантним субјектима домаће и међународне јавности. Потребно је учинити додатне напоре да се овај завршни документ и зборник радова, или барем апстракти и закључци сваког рада појединачно објаве и на руском и кинеском језику и учине доступним руској и кинеској јавности и најважнијим институцијама Русије и Кине. ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР НАУЧНИ ОДБОР ПРЕДСЈЕДНИК ОРГАНИЗАЦИОНОГ ОДБОРА
НЕ ЗАБОРАВИ" - Изложба фотографија о агресији НАТО
У оквиру комеморативних активности, поводом 20-то годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ), Клуб генерала и адмирала Србије, Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина, организовали су изложбу фотографија и докумената о агресији НАТО-а на Србију. ПЕТЕРУ ХАНДКЕУ ПОВЕЉА ХРАБРОСТИ
Београдски форум за свет равноправности доделио је славном аустријском и европском књижевнику Петеру Хандкеу Повељу за храбрст. Ово признање уручено му је 23. марта 2019. године у Дому Војске Србије током одржавања Међународне конференције поводом обележавања 20. годишњице од оружане агресије НАТО на СР Југославију којој је, поред високих званичника Владе Србије, представника Српске православне цркве, дипломатских представника пријатељских земаља, културних и јавних личности из Србије, присуствовало и око 200 гостију из око 40 земаља света. Уручујући му Повељу председник Београдског форума Живадин Јовановић је истакао да је Петер Хандке дао неизмеран допринос заштити и ширењу истине о Србији и српском народу у вишедеценијском периоду доминације силе и лажи.
20 година од агресие НАТО на Југославију - Београдска декларација
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - БЕОГРАДСКА ДЕКЛАРАЦИЈА
Поводом 20-те годишњице агресије НАТО пакта на Србију (СР Југославију), у Београду је 22. и 23. марта 2019. године одржана Међународна конференција под геслом ,,ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ” и насловом “Mир и напредак, уместо ратова и сиромаштва”. Конференција је одржана у организацији Београдског форума за свет равноправних, Савеза удружења бораца народно-ослободилачког рата Србије, Клуба генерала и адимирала Србије, Друштва српских домаћина и у сарадњи са Светским саветом за мир. Поред учесника из Србије, у програму је учествовало више од 200 угледних гостију из око 35 земаља света, којима су домаћини изразили искрену захвалност на солидарности, подршци и великој хуманитарној помоћи, у једном од најтежих периода новије историје Србије и њеног народа. Програм обележавања ове годишњице посвећен је чувању трајног сећања и одавању почасти припадницима војске и полиције, који су дали своје животе у одбрани земље од агресије и цивилним жртвама, укључујући децу, старе и изнемогле, страдале током 78-дневне агресије НАТО. Јединствено је осуђена агресије НАТО, наглашавајући да је то био и остао илегалан освајачки и злочиначки рат против суверене, мирољубиве европске земље, предузет без одобрења Савета безбедности УН, уз најгрубље кршење Повеље Уједињених нација, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија (1975) и основних принципа међународног права. Агресијом на Србију (СР Југославију), водеће западне силе, на челу са САД, изложили су њен слободарски и правдољубив народ страдању, разарању и наношењу трајних патњи, ради остваривања својих империјалистичких геополитичких циљева контролу природних и енергентских ресурса, путева транспорта и сфера утицаја То није био ,,мали рат”, нити ,,хуманитарна интервенција“, већ рат геополитичких циљева,. за дуготрајно распоређивање америчких трупа на Балкану, успостављање преседна за нове агресије и збацивање легалних влада, у оквиру стратегије ширења на Исток и успостављања глобалне доминације. Остаће историјска чињеница да је Европа 1999. ратовала против саме себе, слепо следећи туђе геополитичке интересе. Балкан је данас нестабилнији. Европа је дубоко подељена. Окретање Европе себи захтева преиспитивање, храброст и визију, укључујући и признање да је напад на Србију (СРЈ) 1999. био велика историјска грешка. Планери и извршиоци агресије су одговорни за своја злодела. У агресији је страдало око 4.000 људи, (међу којима 79 малолетне деце), док је око 6.500 људи теже рањено. Директна материјална штета износила је 100 милијарди америчких долара. Наглашено је да су НАТО и земаље чланице, учеснице у агресији, у обавези да Србији надокнаде причињену ратну штету. Учесници Конференције су упознати са досадашњим резултатима научних и стручних анализа, које потврђују да су употреба муниције са осиромашеним уранијумом, графитних и касетних бомби, и других запаљивих и отровних убојитих средстава, довели до вискоког степена дуготрајне загађености животне средине и масовног угрожавања здравља грађана Србије. Поздрављено је формирање посебних тела Народне скупштине и Владе Србије, за утврђивање последица НАТО агресије на здравље грађана и животну средину и дата подршка њиховом раду. Насилно, противзаконито отимање Косова и Метохије од Србије се наставља сталним притисцима на Србију да и формално призна отимање дела своје државне територије. Учесници Конференције су подвукли да би насилно одузимање Косова и Метохије од Србије представљало преседан који би неизбежно водио исцртавању нових граница на Балкану и стварању тзв. велике Албаније, на рачун државних територија Србије, Северне Македоније, Грчке и Црне Горе, што се не сме допустити. Агресија НАТО пакта на Србију (СР Југославију) била је истовремено директан напад на систем мира и безбедности у Европи и свету, успостављен на резултатима Другог светског рата. Она је, као што су то показале потоње интервенције САД и њених савезника (Авганистан, Ирак, Либија, Мали, Сирија и др.), послужила као преседан и модел за глобализацију интервенционизма, образац о томе како се тероризам и сепаратизам користе за остваривање освајачких планова западних ценатара моћи, за насилну промену „неподобних“ режима и за наметање геополитичких интереса Запада, пре свега САД. Агресија НАТО на Србију (СРЈ), као акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права, не може се ничим правдати, нити одговорност агресора умањивати лицемерним покушајима пребацивања одговорности на Србију, или на њено тадашње државно руководство. Агресија НАТО је ушла у историју као показатељ моралног и цивилизацијског пада, од којег се владе водећих агресорских земаља, ни двадесет година после, нису ослободиле, нити извукле одговарајуће поуке. Учесници Конференције изразили су снажну подршку и солидарност са напорима Србије у отклањању тешких и даље присутних последица агресије и настојањима да не дозволи да се оружана агресија НАТО настави другим средствима. Пружена је подршка напорима Србије за очување њеног суверенитета и територијалног интегритета, као и за решавање будућег статуса Косова и Метохије, у складу са међународним правом и Резолуцијом Савета безбедности УН 1244. Осуђена је политика уцена, притисака и свих једностраних корака. Одговорност за злочине и причињену штету агресора не може се оправдати нити умањити. Србија има право да тражи накнаду штете, правну и кривичну одговорност лидера НАТО и одговорних чланица. Затражено је неодложно процесуирање свих одговорних за злочине према Српском народу, посебно трговину људским органима киднапованих Срба, у складу са Извештајем Дика Мартија и одлуком Парламентарне скупштионе Савета Европе. Агресијом 1999. на Србију (СР Југославију) и другим војним интервенцијама последњих деценија, НАТО је очигледно постао освајачки војни савез, одговоран што су Балкан и Европа данас подељенији и нестабилнији, што су Европа и међународни односи милитаризовани, што су неповерење и конфронтација најдубљи од хладног рата, што је дубоко уздрман светски поредак безбедности. НАТО је оруђе војно-индустријског комплекса и доминације најкрупнијег капитала, а не мира, потреба народа и напретка. Зато НАТО, као реликт хладног рата, треба распустити, а стране војне базе укинути, укључујући и базу Бондстил у српској покрајини Косову и Метохији. Учесници Конференције су оценили да свет пролази кроз период растућег неповерења, тензија и претњи новим интервенцијама и сукобима. Корени тога леже у агресивности НАТО и отуђених центара моћи, чијим интересима одговара кршење основних принципа међународног права, ескалација претњи нова трка у наоружавању. Осуђени су методи злоупотребе међународних институција као што су: Уједињене нације, ОЕБС, УНЕСКО, СТО и друге, захтевајући њихов развој и јачање, а не руинирање и заобилажење. Констатовано је да је политика доминације, заснована на војној сили, карактеристична за униполарни светски поредак, неприхватљива, јер је заснована на привилегијама и самопроглашеној изузетности, а не на равноправности свих земаља и народа. Мултиполаризација искључује доминацију и отвара простор за демократизацију међународних односа. Упућен је апел свим мирољубивим снагама у свету да удруже снаге у борби за поштовање међународног права заснованог на Повељи УН, за јачање улоге Уједињених нација и других универзалних међународних организација. Учесници Конференције су јединствени у захтеву да се нова трка у наоружавању и кршење међународних споразума из те области, морају хитно зауставити, а средства из војних буџета преусмерити за економски развој, подизање квалитета живота грађана и отклањање застрашујућих развојних и социјалних диспропорција. Изражена је дубока забринутост због иступања САД из важећих међународних споразума, посебно из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета. Затражено је поштовање постојећег споразума и обнова преговора о прекиду трке у наоружавању, посебно нуклеарног. Они су затражили потпуно повлачење америчког тактичког нуклеарног оружија и постројења ракетне одбране из Европе, који погоршавају безбедност на Европском континенту. Оцењено је да империјалистички систем, са незаситом похлепом за туђим богатствима, униполарни поредак, заснован на стратегији изузетности, доминације и НАТО интервенционизам, представља кључне извор нестабилности, неповерења и сукоба. За мир, стабилност, демократију и инклузивни напредак неопходне су корените промене у светским односима, поштовање суверене равноправности, немешање и мултилатерализам, уважавање заједничких интереса и искључивање сваког егоизма, протекционизма и привилегија. Политика конфронтације, интервенционизма и мешања у унутрашње ствари, коју подстичу војно-индустријски комплекс и крупни финансијски капитал, морају уступити место дијалогу, партнерству, поштовању основних норми међународног права и међународног поретка. Учесници Конференције су се заложили за мирно политичко решавање свих међународних проблема, уз поштовање принципа међународног права, повеље УН и одлука Савета безбедности УН. Београд, 23. март 2019. Американци су хтели да бомбардују Србију по сваку цену
ИНТЕРВЈУ ФРАНЦУСКОГ МАЈОРА ПЈЕР-АНРИ БИНЕЛА ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АГРЕСИЈЕ НАТО Пјер-Анри Бинел мајор, бивши француски обавештајац ОТКРИВА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „Новости“ и тврди: НАТО је мислио да ће цео “посао” завршити током месец дана О томе какав је осећај у исто време бити “издајица” и херој Бинел каже: У неким условима, последњи излаз часног човека је издаја. Али, ја нисам издајник. Никада нисам издао Француску. Волим своју земљу. А нисам ни херој. Нема хероја. Постоје само херојски акти. Зауставио сам, вероватно, на неколико месеци напад НАТО на Србију. ЕВРОПИ С ЉУБАВЉУ
Поводом двадесет година од бомбардовања Србије од стране НАТО
Злочин НАТО и даље без казне - Тешко је наћи разумно објашњење зашто Србија од децембра 2004. није поново тужила НАТО за бомбардовање 1999. и овај страшан ратни злочин против човечности, злочин према грађанима и држави Пише: Јово Вукелић Да подсетимо, у бомбардовању и бездушној агресији НАТО над Србијом које је трајало 79 дана (а не 78) у пролеће 1999. године (од 24. марта до 10. јуна) у ракетним и ваздушним нападима, као и копненим интервенцијама на Косову и Метохији из правца Албаније погинуло је неколико хиљада, претежно недужних цивила, војника (укупно око 2.500), држављана Србије, чији број није у потпуности и тачно утврђен (Никада није објашњено зашто то није урађено, и никада ниједан власт није казнила одговорне у војсци или државној администрацији за тај пропуст или намерно прикривен податак). Животе је изгубило и 80-оро невине деце и стотине младих и непунолетних Срба.
Уз ту незакониту агресију, изведену без одобрења Савета безбедности УН, Србији и њеним грађанима је нанета огромна материјална штета. Уништене су стотине приватних кућа, зграда, државних институција, железничких и друмских мостова, фабрика, енергетских и електричних постројења, тв и радио станица и релејних торњева, а разорене су и школе, болнице, старачки домови, културне установе, телевизијске куће... НОВО ИЗДАЊЕ БЕОФОРУМА
Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић. Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.
СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА МИХАИЛА МАРКОВИЋА
Као младић је заорао, а као антифашиста, философ, родољуб, алтерглобалиста и трајно посејао семе које клија изнад векова. Упокојио 7. фебруара 2010. године у 87. години живота. За оне пак, који су имали сусрете са уваженим Михаилом Марковићем,било кроз науку, објављене списе, од којих неки од значаја за науку још нису преведени на српски, кроз борбу за очување луче левице, антифашизма, борца против глобализма, новог ропства, било кроз сусрете на јавним местим – он живи као и сва лепа сећања. Био је један од последњих храстова независне, слободне, моралним и цивилизацијским начелима дубоко утемељене, српске, европске и светске напредне филозофске мисли . Биографи као биогрфи, у пригодним приликама говоре о некаквим професионалним достигнућима. Ми, који смо на његовомн трагу скупљали драгоцене искре истинског човекољубља памтимо га као настављача опредељења оца Милутина који се као графички радник у Америци укључио у револуционарну организацију „ Индустријски радници света “, па не чуди што је прошао све стазе изворног левичара: скојевац, београдски илегалцац који из окупираног Београда организује одлазак осамдесетак београдских омладинаца на слободну територију, постаје капетан прве класе, критичар стаљинизма и сваког догматизма, један од најзначајнијих наших, па и светских философа. Памтимо га по једноставности, скромности и свему ономе што је носио у свом ренесансном бићу. Академик Марковић разбијао је стереотип о затвореним, прашњавим књигама затрпаним књишким, професорским мољцима. Имао је времена за некадашње студенте, за партију шаха у Београдском шаховском клубу и, нарочито за концерте на Коларцу – балкон десно, средина. Почетком деведесетих година, у време када се стварало дивно пријатељство између нас, релативно млађих заточеника идеја које је заступао академик Марковић, и Душана - чика Дулета, млађег Михаиловог брата, схватили смо откуда та свестрана интересовања браће Марковић. Наиме, три брата, Михаило, Момчило и Душан, одрастали су у родитељском дому испуњеном љубављу, радом, богатом библиотеком и колекцијом грамофонских плоча, а и очево солидно знање енглеског језика учинили су своје, па су музика, литература и страни језик дошли природно као лишће дрвету. На дан када сећање на овоземаљски људски храст улази у десету годину подсећања на бриљантног философа, професора Београдског и више светских универзитета, академика САНУ, организатора Корчуланске летње школе и часописа „Праксис“, Београдског форума за свет равноправних - време је да се подсетимо и преиспитамо. Срести академика у аутобусу ка Сењаку или Калемегдану, на билетарници, у књижари „Геца Кон“, у антикаваријатима „Академије“ и „Југословенске књиге“ које је уништио транзициони неолиберални цунами против којег се свим бићем, речју и делом борио, било је велико задовољство. И, релативно честа, привилегија. Био нам је оријентир, зрачио је младошћу идеја, усмеравао нам је читалачки и истраживачки укус, друштвени ангажман, осмишљавање сутрашњице. Свежа су сећања на неколико сусрета академика Марковића са млађаним активистима, на ангажовање у време оружане агресије НАТО, о угледу који је уживао у свету, о доприносу да се у ширем контексту сагледа трагедија не само нашег народа, о нелегалном и нелегитимном Хашком трибуналу... Био је човек дијалога, увек са бележницом пред собом, препознатљив по похабаној кожној торби из које су често вирили листови, диван слушалац и саговорник када би се осмелили да покренемо неку тему, али и сасвим одређен, опредељен, онакакв какав је био и 1962. године када се замерио својим „друговима“, и 1975. године када је удаљен са Филозофског факултета који му је живот значио, да не спомињемо принципијелни разлаз са „службеном левицом“. Остао је веран својој младост, зато је за нас увек био млад, а то је показивао и писањем текстова који су говорили више о будућности него о прошлости и суморној садашњости левице на папиру, оне са самодовољним руководством и заборављеним програмом. Заговарао је будућност које нема без левице. Академиков активан однос према савремености подарио нам је програме за две странке левице. Из првог пројекта волшебно је ишчезла статутарна одредница о партији људи који живе од рада. Десет теза за Покрет социјалиста још су живе. Дуга су сећања. Учествовања академика Марковића у представљању књига, како издавачке куће аутора ових редова, тако Београдског форума, Просвете, Патриотског савеза и, посебно, публикација и трибина посвећених одбрани суверенуитета и територијалног интегритета Отаџбине уздизала су и ниво скупова и значај књига. Увек, у свакој прилици био је отворен за разговоре о друштвеним, научним, културним или политичким темама. До краја је писао, објављивао књиге, пратио развој европске и светске науке, путовао, дисциплиновано извршавао чланске обавезе у многобројним форумима и организацијама, путовао по земљи у свету. И поред свега, било је лакше доћи до академика светског угледа него до надобудних партијских фикуса или општинских референата. Био је врхунски интелектуалац. У свему што је сматрао да је битно, у свему чиме се као научник и интелектуалац бавио, Михаило Марковић је увек себи постављао високе па и тешко достижне циљеве. Својим делом, бићем, речју и држањем је поручивао - једино кад си уверен да тежиш исправном циљу, када томе себе целог предаш можеш и успети. Његов став према филозофији, животу и улози интелектуалца у друштву најбоље одражава његово последње објављено дело „Јуриш на небо“. Ранко Р. Спалевић,
Запад увлачи Србију у замку као у Рамбујеу
Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.
И поред вишедневних апела из Сједињених Америчких Држава и састанка са америчким амбасадором, косовски премијер Рамуш Харадинај остаје при ставу да се таксе на робу из Србије и БиХ не укидају. То отвара врата за распад владајуће коалиције у Приштини и нове изборе. „Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић. Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке. „Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“ Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу. „То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних. Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана. „То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић. Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду. „На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ. Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.
Васпитавање младих генерација у патриотском и слободарском духу
Министар за рад, запошљавање и социјална питања г. Зоран Ђорђевић, примио је председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића и председника Клуба генерала и адмирала Србије Миломир Миладиновић генерал-пуковник, који су га упознали са програмом обележавања 20-те годишњице од оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). У разговору је истакнуто да обележавање ове годишњице има велики значај за очување истине о неоправданом и незаконитом карактеру агресије НАТО на Србију, као и за васпитавање младих генерација у патриотском и слободарском духу. Програм обележавање ове годишњице обухвата одржавање Међународне конференције са темом "ГЛОБАЛНИ МИР И НАПРЕДАК УМЕСТО СУКОБА И СИРОМАШТВА", Међународну смотру документарног филма и изложбу фотографија и књига о агресији НАТО. За учешће на Међународној конференцији, као и у другим тачкама Програма пријавио се велики број пријатеља Србије из српског народа из свих делова света, међу којима је и велики број носилаца вискох српских одликовања. Организатори обележавање 20-те годишњице агресије НАТО су Београдски форума за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србија и Друштво српских домаћина. Програм се реализује у сарадњи са Домом Војске Србије, као и са Светским саветом за мир чије је седиште у Атини. У разговору је учествовао и Ненад Нерић, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
НОВО ИЗДАЊЕ БЕОФОРУМА
У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас. Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић. Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.
RTS: Представљена књига "1244 - кључ мира у Европи" Живадина Јовановића
У свечаној сали Дома војске у Београду промовисана је књига "1244 - кључ мира у Европи" аутора Живадина Јовановића, председника Форума за свет равноправних.
Књигу 1244 кључ мира у Европи, аутор Живадин Јовановић посветио је решавању питања Косова и Метохије. Она саржи збирку његових текстова и интервјуа објављених у страним и домаћим медијима у распону од три протекле деценије. Подељена у пет поглавља под називима: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време за отрежњење и Прилози, обухвата хронологију и континуитет кључних догађаја пре и после доношења историјског документа - Резолуције 1244.
Професор др Мило Ломпар истакао је документарни карактер књиге, исказан у приказу дугогодишње дипломатске активности Јовановића као политичког чиниоца и сведока догађаја, што уз документе у склопу прилога у књизи потврђује историјску заснованост тврдњи самог аутора. „Показује се стална експанизија сепаратизма заснованог на теророзму на једној страни, а на другој континуитет политичке и сваке друге подршке и помоћи водећих земаља Запада том расту сепаратизма и тероризма на Космету. Показује се такође да се методе мењају, а да циљеви остају исти, јер Запад третира Косово и Метохију искључиво у оквиру своје геополитике", каже за РТС Живорад Јовановић. Јовановић наглашава да се само у глобалном геополитичком контексту ширења НАТО према границама Русије, које је почело још од педесетогодишњег јубилеја алијансе 1999. године у Вашингтону, могу разумети дешавања у вези са Косовом и Метохијом. „Упркос свим притисцима којима је Србија и данас изложена, не треба губити визију и оптимизам. Потребно је интензивирати све путеве борбе за очување Космета у статусу који је предвиђен Резолуцијом 1244. У том смислу треба искористити и овај тренутак који представља покушај окончања етничког чишћења Срба са Косова и Метохије и упозорити међународну заједницу на катастрофалне последице које се неће ограничити ни на Србију ни на Балкан, које могу имати катастрофалне последице и за саму Европу", каже Јовановић. Његова светост патријарх српски Иринеј, примио је аутора књиге Живадина Јовановића и издавача Драгана Лакићевића, испред Српске књижевне задруге, кјоји су поклонили патријарху примерак књиге. IZVOR: RTS Промоција књиге "1244 кључ мира у Европи" у Дому Војске Србије
Промоција књиге „1244 – кључ мира у Европи", Живадина Јовановића, дипломате и некадашњег министра иностраних послова Југославије, у издању Српске књижевне задруге, одржана је данас у Свечаној сали Дома Војске Србије. Централни мотив за писање књиге била је Резолуција Савета безбедности Организације уједињених нација 1244. Многи аналититчари су ово дело описали као прилог праву Србије на Косово и Метохију. -Може ли Европа да се окрене себи, да се осамостали од Америке или од било кога другог, да више води рачуна о себи, својим интересима и својој будућности, о својој стратегији и циљевима, а не о туђим. Може ли Европа бранећи лажи, преваре, лицемерје, подвале, бранећи сепаратизам и тероризам и њихове лидере, заступајући њихове интресе да се окрене себи. Европа данас тражи себе. Не зна где су јој узроци и извори проблема и да је још у магновењу борећи се са последицама – рекао је Јовановић и додао да Европа више није извор, а ни извозник стабилности и да је закорачила у период још већих мука. О аутору и делу говорио је рецезент генерал у пензији Радован Радиновић који је за Јовановића рекао да поносно служи својим друговима, саборцима, својој генерацији и народу. -„1244 - кључ мира у Еворпи" је документ изворних докумената о историјској и политичкој ситуацији Србије на крају 20. и почетку 21. века. То је прилог разумевања и решења косовског питања – рекао је о књизи главни уредник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић. Један од рецензената је био и проф. др Миле Ломпар, професор на Филозофском факултету београдског унивезитета који је додао да књига има документарни и политички карактер и да би могла бити руководно начело српске политике. Дело представља збирку чланака интервјуа и говора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године. Књига је подељена у пет поглавља: Врemе тероризма, Врemе агресије, Врemе илузија, Врemе отрежњења и Прилози.
1244 кључ мира у Европи - промоција књиге у Дому војске
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПРИМИО ЈЕ ИЗДАВАЧЕ КЊИГЕ „1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ"
Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, примио је Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних и Драгана Лакићевића главног и одговорног уредника Српске књижевне задруге, издаваче књиге „1244 кључ мира у Европи". Књига, чији је аутор Живадин Јовановић, посвећена решавању питања Косова и Метохије, а представља збирку његових текстова објављених у страним и домаћим медијима током три протекле деценије. Подељена је у пет поглавља: Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време за отрежњење и Прилози. Патријарх Иринеј је благословио појављивање и промоцију књиге, која ће се одржати у уторак 04. децембра 2018. у Београду. Београд, 03. 12. 2018.
Промоција књиге "1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ", аутора Живадина Јовановића
Поштовани, Академик Јелена Гускова у Форуму
Инострани члан САНУ проф. др Јелена Гускова, 19. новембра, посетила је Боградски форум за свет равноправних и са г. Живадином Јовановићем разоварала о примпремама за обележавање 20-те годишњице оружане агресије НАТО на Србију (СРЈ). Јовановић је гошћи из Русије поклонио свију нови књигу „1244 кључ мира у Европи“, а проф. Гускова узвратила је својом новом књигом „Генерал Младић – последња битка“.
Živadin Jovanović gost „Geopolitike“
Gost emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović GOST emisije „Geopolitika“ u četvrtak uveče na Novosadskoj televiziji, biće nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović. U emisiji će biti reči o političkom i pravnom značaju Rezolucije 1244, pokušajima njenog derogiranja, ali i važnosti ovog opšteobavezujućeg dokumenta Saveta bezbednosti UN za očuvanje mira u Evropi. Emisija počinje u 21 čas, voditelj je Milorad Vukašinović, novinar i publicista.
PROMOCIJA KNjIGE ŽIVADINA JOVANOVIĆA: Najsnažniji argument Srbije za KiM je „Rezolucija 1244“
Bivši šef diplomatije Živadin Jovanović promovisao knjigu u Novom Sadu. Predaja Kosova i Metohije značila bi pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju – poručio Jovanović SRBIJA nema snažniji argument niti jaču osnovu da brani svoje pravo na Kosovo i Metohiju nego što je rezolucija 1244 – rekao je nekadašnji ministar inostranih poslova SRJ, Živadin Jovanović u ponedeljak uveče u Novom Sadu na promociji svoje knjige „1244 – ključ mira u Evropi“ . Obraćajući se publici u Kulturnom centru Novog Sada, Jovanović je upozorio da bi predaja Kosova i Metohije značila pripremu terena za nove zahteve teritorija koje Srbiji pripadaju. - To nije pretpostavka, to stoji u planovima. Setimo se da je nemački ambasador Mas govorio: „Ako ne date Kosovo, otvoriće vam se pitanje Vojvodine, Sandžaka i tako dalje“. Oni se nadaju da će Srbija potpisati kapitulaciju, u šta ja neću da verujem, da bi otvorili odmah nove separatizme pomoću decentralizacije - istakao je Jovanović. Zahvalivši se novosadskoj publici na ukazanoj pažnji, Jovanović je rekao da je ovo obimno delo proizašlo iz njegovog osećaja obaveze „da ne ćutim na ćutanje“ o rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN koja je usvojena 10. juna 1999. godine. Pored autora, o knjizi su govorili: Dragan Lakićević, direktor Srpske književne zadruge, Čedomir Štrbac, diplomata i Milorad Vukašinović, novinar i publicista.
KNjIGA „1244 – ključ mira u Evropi“ u izdanju Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i Srpske književne zadruge, predstavlja zbirku članaka, intervjua i javnih istupanja autora objavljenih u domaćim i stranim medijima u periodu od 1997. do septembra 2018. godine.
Одржана промоција књиге Живадина Јовановића „1244 – кључ мира у Европи“
У понедељак, 19. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, представљена је књига „1244 – кључ мира у Европи“ некадашњег министра иностраних послова СРЈ Живадина Јовановића. Поред аутора, о књизи су говорили: Драган Лакићевић, директор Српске књижевне задруге, Чедомир Штрбац, дипломата, и Милорад Вукашиновић, новинар и публициста.
Ова књига, у издаваштву Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге, представља збирку чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године. Домаћин трибине Милорад Вукашиновић рекао је да је књига Живадина Јовановића капитално дело, али и незаобилазни документ који осликава атмосферу у међународним односима 90-их година прошлог века који су узроковали НАТО агресију на СРЈ 1999. године. – Баш због тога ову књигу треба схватити као допринос разумевању феномена моралне хипокризије пропагатора једног поретка, заправо глобалног нереда, који стоји иза покушаја отмице нашег Косова и Метохије супротно свим још увек важећим нормама међународног права, а посебно повеље Уједињених нација – казао је Вукашиновић у уводном делу промоције књиге Живадина Јовановића. Први човек Српске књижевне задруге Драган Лакићевић подсетио је да је Јовановић угледно име југословенске и српске дипломатије у три последње деценије 20. века и као учесник има право на овакву књигу – обимну, свестрану и разуђену. Дипломата Чедомир Штрбац нагласио је да је реч о веома значајној књизи која се тиче наше прошлости, а добрано и садашњости. Овим делом, рекао је даље Штрбац, Јовановић се представио као одлучан и доследан дипломатски борац у одбрани историјске српске земље Косова и Метохије. Захваливши новосадској публици на указаној пажњи, Јовановић је рекао да је ово обимно дело произашло из његовог осећаја обавезе „да не ћутим на ћутање“ о резолуцији 1244 Савета безбедности УН која је усвојена 10. јуна 1999. године. – Морило ме је и оптерећивало то што се ћути на кристално чисту и јасну правну позицију за одбрану права и интереса Србије на Косово и Метохију. Србија нема снажнији аргумент нити јачу основу да брани своје право на КиМ него што је резолуција 1244 – нагласио је Јовановић. Бивши шеф наше дипломатије додао је да је седница Савета безбедности, на којој је документ резолуције о КиМ усвојен, била попут Бечког или Берлинског конгреса које изучавају деца у целом свету. На тим конгресима, рекао је даље аутор, решавале су се кризе, а по његовом дубоком уверењу, криза у вези са КиМ није ништа мање глобална од неких криза у историји човечанства. Јовановић је упозорио да би предаја Косова и Метохије значила припрему терена за нове захтеве територија које Србији припадају. – То није претпоставка, то стоји у плановима. Сетимо се да је немачки амбасадор Мас говорио да ће нам се ако не дамо Косово, отворити питање Војводине, Санџака и тако даље. Они се надају да ће Србија потписати капитулацију, у шта ја нећу да верујем, да би отворили одмах нове сепаратизме помоћу децентрализације – истакао је на крају промоције Живадин Јовановић. Ругање историји
НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ВЕЛИКОГ СВЕТСКОГ ЈУБИЛЕЈА Сад је бар јасно да у Француској нема никакве разлике између државног и црквеног третмана гостију и њихових симбола током обележавања 100. годишњице победе у Великом рату. Црквене власти и «Нотр Дам» су потврдили да су само следили званичну листу позваних страних гостију и протокол Јелисејске палате. «Лоптање» у међувремену, око тога ко је одлучио да се, поред српске и застава савезничких земаља, у Нотр Даму постави и застава илегалне, насилничке творевине на делу државне територије Србије, испало је као исказивање пријатељских обзира званичног Париза према Србији. Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију. Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем. Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија? Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом? Живадин Јовановић
Питање питања
Шта ће уцене најдемократскијих држава Запада оставити будућим поколењима од "демократизоване Србије"? ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? Да је Запад 2000-те припустио Хрватску да уредно подсећа Србију да је колонија дужна да трпи, извршава и захваљује на понижењима
ДЕЈВИД СТОКИНГЕР У ФОРУМУ
Дејвид Стокингер, угледни аустријски публициста и члан Управе Иницијатице за неутралну и солидарну Аустрију, посетио је Београдски форума за свет равноправних, током разовора са председником Београдског форума г. Живадином Јовановићем, размењена су мишљења о актуелним кретањима у Европи, на Балкану, као и глобална кретања. Изнета је оцена да се Европска унија суочава са дубоким структурним проблемима и великим разликама у погледу путева за њихово решавање, Брегзит и емигрантска криза су само врх леденог брега, који открива дубоке разлике између влада земаља чланице у погледу расподеле надлежности, вођење економске и социјалне политике, односа са Русијом и Кином и многе друге. По оцени Стокингера емигрантска криза је искоришћена за смањивање издвајања средстава за социјалне намене са 2% на 1,3% ГДП. Изражен је став да досадашњи начин њеног решавања репресивним и административним мерама (Фронтекс, зидови, патроле на Средоземљу, враћање) неће дати резултате, већ је неопходно отклањати узроке који се налазе у војном интевенционизму и ратовима, као и у продубљивању беде и сиромаштва у Африци, на Блиском Истоку и др. регионима.
ЈАЧАЊЕ ПРИЈАТЕЉСТВА И САРАДЊЕ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ
У разговору је истакнут значај традиционалног пријатељства , савезништвa и међусобног поверења за развој будућих односа и свестране сарадње између две земље и два народа. О ширини и богатству тих односа сведочи и програм обележавања 180 – те годишњице дипломатских односа Русије и Србије. Јовановић је истакао да јавност у Србији, високо цени незаменљиву улогу Русије и председника Путина, лично, за очување мира и безбедности у Европи и свету, а посебно принципијелну и пријатељску подршку праведном и мирном решењу питања Косова и Метохије у оквирима Резолуције СБ 1244 и Устава Републике Србије. Београд, 24. 10. 2018.
Књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи"престављена у Печату
У последњем броју недељника Печат од 5. октобра, представљено је најновије издање Беофорума, књига Живадина Јовановића "1244 кључ мира у Европи", које у прилогу дајемо: ВЕЛИКЕ СИЛЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
САД: Београд и Приштина имају пуну слободу да се сами договоре ... Oнако како одговара интересима САД. РУСИЈА: Подржава решење у оквиру уставно-правног поретка Србије и резолуције СБ УН 1244. КИНА: Не журите! Хонг Конг смо вратили после 100 година! Подржавамо целовиту, суверену и независну Србију и примену резолуције СБ УН 1244. НЕМАЧКА: Независно Косово а смањена, кажњена и понижена Србија је једино исправно решење. Хитно потпишите пријем пресуде! Нећемо допустити тактику одлагања... отварања питања статуса Војводине!
НОВА КЊИГА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА - 1244 КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ
Прилог одбрани права Србије на Косово и Метохију
У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „1244 – кључ м ира у Европи“, аутора Живадина Јовановића, дипломате и министра инстраних послова Југославије (1998. – 2000.). У присуству представника медија о књизи су говорили: Драгн Лакићевић, главни уредник Српске књижевне задруге, проф. др Мило Ломпар, Драгомир Вучићевић амбасадор у пензији и аутор. Књига је збирка чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године (890 стр.) Подељена је у 5 поглавља – Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњавања и Прилози. Рецезенти су академик Владо Стругар, проф Мило Ломпар и амбасадор Чедомир Штрбац, а уредници амбасадор Драгомир Вучићевић и књижевник Драган Лакићевић. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга. Говорећи о књизи, професор Мило Ломпар је указао да она одражава континуитет ставова аутора у заступању државотворног и националног интереса Србије и српског народа, који се препознаје у његовом вешедеценијском дипломатском раду и јавним иступањима. Истицање значаја Резолуције СБ УН 1244, треба разумети као израз дугорочног али и актуелног погледа на значај Косова и Метохије за Србију и српски народ. Питање Косова и Метохије дубоко задире у питање националне егзистенције и свести, а књига Живадина Јовановића снажно реафирмише државотворну традицију српског народа успостављену у 19. веку – нагласио је, поред осталог, професор Мило Ломпар. Као посебну вредност књиге, он је истакао њен документарни карактер.
Прихватање или мирење са таквим настојањима не би водило одрживом компромису већ даљој дестабилизацији Балкана и Европе. Формат преговора у Брислу без Русије, подсећа на формат преговора у Минхену када су западне силе, тачно пре 80 година «бранила» људска права припадника нем,ачке националне мањине и «спашавале» мир силом одузимајући Судетску област од Чехословачке, игноришући супротне ставове СССР-а и спречавајући његову улогу. Ко је у том „споразумевању“ учествовао а ко је био искључен и до чега је „свеобухватни правно обавезујући споразум“ од 30. септембра 1938. довео, добро је познато – упозорио је Јовановић.
Реч амбасадора Драгомира Вучићевића на промоцији књиге „1244 – кључ мира у Европи“ 28. септембра 2018. у СКЗ ДОСЛЕДНОСТ У ОДБРАНИ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ Поштовани даме и господо, Дозволите ми да, са великим задовољством, честитам мом драгом пријатељу Живадину Јовановићу, на томе што је, у оквиру свог богатог интелектуалног стваралаштва, читаоцима подарио ово ново и изузетно значајно дело. Желим овом приликом да изразим и лично задовољство што је, уз Београдски форум за свет равноправних, саиздавач ове значајне књиге и Српска књижевна задруга, једна од најзначајнијих културних институција Србије. Оно што посебно карактерише садржај ове књуге јесте бескомпромисна и безрезервна доследност аутора у заштити и одбрани виталних националних и државних интереса нашег народа и наше земље. Србија треба више да се окрене себи, а мање да очекује од других; Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима,на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. посебно са пријатељским земљама, које нису учествивале у агресији НАТО-а и које подржавају територијални интегритет Србије, Политику активне неутралности, коју је утврдила Народна скупштина Србије, подићи на ниво једног од основних принципа Устава. - Односима са Европском унијом треба прићи прагматично и достојанствено, што значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготово не као привилегији, или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитиман циљ, али не једини, још мање по сваку цену. Што се тиче решења за Косово и Метохију, треба поћи од следећег: - Четврто, неправедно решење на штету Србије не може бити у интересу мира и стабилност. Имајући у виду изнето, а посебно професионални и политички реноме и углед аутора на унутрашњем и међународном плану, уверен сам да објављивање ове књиге, ставови и поруке које она садржи, представљају изузетан издавачки подухват који ће, у овим тешким тренуцима за наш народ и нашу земљу, многима, укључујући, надам се, и онима на власти, послужити као поуздани инспиратор, ослонац и орјентир у заузимању ставова у промоцији, одбрани и заштити виталних националних интереса, а посебно када је у питању коначно решавање проблема Косова и Метохије. Хвала на пажњи
Вест о промоцији књиге су пренеле НОВОСТИ: ОСУДА СТРАНОГ МЕШАЊА У ИЗБОРНИ ПРОЦЕС У БиХ И РС
Београдски форум за свет равноправних најоштрије осуђује свако мешање страних фактора у изборни процес у БиХ и у Републици Српској као грубо кршење основних принципа демократије, људских права и међународног права. Таквим мешањем страни фактори уједно крше принципе и одлуке ОЕБС-а и Генералне скупштине Уједињених нација која је управо започела овогодишђње заседање. У случају БиХ и РС страно мешање у изборни процес је супротно садржини и циљевима Дејтонско-Париског споразума о окончању грађанског рата и може бити увод у дубљу дестабилизацију прилика у којима и без тога расту тензије, неповерење и конфликтни потенцијал са непредвидивим исходом. Сматрамо да Генералну Скупштину УН треба хитно упознати са свим чињеницама о мешању страних фактора у изборни процес у БиХ и у РС и затражити поштовање њених одлука о немешању у изборне пропцеседругих држава. Живадин Јовановић Председник Београдског форума за свет равноправних Зашто је азијском џину најважнији партнер Европе — малена Србија (видео)
„Посета председника Вучића Кини и потписивање нових уговора доприносе јачању међународне позиције Србије. Није чест случај да овако мала земља има такву сарадњу и политичке контакте са Кином, то значи да јача и позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, кажу саговорници емисије „На нишану Лазанског“.
„Некадашњи министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић каже да актуелни став председника Вучића према Кини има велики политички, али пре свега економски значај за Србију. Чињеница да ћемо са Кином потписати уговоре вредне три милијарде долара говори о квалитативном унапређењу економских односа и сарадње, уз шест милијарди већ ангажованих у Србији из кинеских извора по основу инвестиција и зајмова за инфраструктуру“, каже Јовановић. „Процењује се грубо да је до сада пет до шест милијарди ангажованог капитала из Кине у Србији. Са ових три, то је осам милијарди долара, а за годину-две, тај износ може достићи и до десет милијарди. То свакако издваја Србију међу партнерима из 16 централноевропских и источноевропских земаља у сарадњи са Кином, али издваја Србију и у југоисточној Европи, јер ниједна од њених земаља нема толики обим кинеских инвестиција“, каже Јовановић. Он додаје да ће то свакако омогућити бржи економски развој наше земље, запошљавање, па самим тим и побољшање квалитета живота, али да не треба заборавити ни политички значај сарадње са једном тако великом силом као што је Народна Република Кина, каже Јовановић. „Кина је стална чланица Савета безбедности, Србији пријатељска земља са растућим утицајем и лидерском улогом у организацијама као што је Г20, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу. Пројекат ’Један појас, један пут‘ до сада има преко 80 потписника са свих континената. Ово је за нас политички веома значајно, јер доприноси јачању међународног престижа, па и међународној позицији Србије. Имати такву сарадњу и политичке контакте, као што их имамо са Кином, није чест случај. То значи да јача и међународна позиција Србије у преговорима о решавању статуса Косова и Метохије“, истиче Јовановић. Дугогодишњи дописник са Далеког истока Милан Мишић каже да је Европа сумњичава према кинеским напорима да пронађе одскочну даску на самим границама Европске уније. Не треба заборавити чињеницу да Кина пре свега гледа себе и своје интересе, каже Мишић. „Очигледно су у питању дугорочни кинески интереси. То је вероватно главно објашњење за овако добре асиметричне односе, с обзиром да је Кина велика сила, земља од безмало милијарду и четиристо милиона становника са бруто производом од око 18 билиона долара, у односу на малену Србију од седам милиона становника“, каже он. Мишић ипак додаје да, иако су бројке у нашој сарадњи са Кином импресивне, треба имати у виду да сва улагања нису директне инвестиције. Све делује јако примамљиво, али треба знати када да се зауставимо, каже Мишић за Спутњик. „Када је реч о инфраструктури, то су кинески зајмови који су по правилу скупљи од зајмова на међународном финансијском тржишту и да су у тим случајевима Кинези увек и извођачи радова, употребљавају свој материјал. Тако да они у великој мери, радовима које изводе у Србији повећавају свој бруто друштвени производ и запошљавају своју радну снагу у већој мери него ми своју“, каже он. Мишић додаје да треба бити опрезан и размишљати о томе да кредите треба вратити, те да поједине земље на „Новом путу свиле“ већ одустају од сарадње, као што је случај са једном од лука на Шри Ланки. Проблем је решен тако што је Кина сада власник једног дела те стратешке луке, каже Мишић. Живадин Јовановић подсећа да Кина Србији даје кредите са два одсто камате, уз грејс период од пет до седам година, што је, како каже, повољно. Упитан да ли ће ЕУ следити нови пакет санкција које Вашингтон спрема за Кину, каже да се нада да ће Европа коначно отворити очи. „Нажалост, Европа још није у стању да оствари политику коју су изрекли Меркелова и Макрон, да је време да се Европа окрене себи. Питање је шта то заправо значи и имали она капацитета да се окрене себи у смислу да се мало одвоји од САД. Мислим да ће по инерцији неки део тих нових санкција прихватити“, каже Јовановић. Кина и Америка су у једну руку ривали, а у другу партнери, али Кина полако проналази друга тржишта, а очигледно је баш Србију изабрала као свој излог ка Европи, закључују саговорници емисије „На нишану Лазанског“.
СТАВОВИ ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА о унутрашњем дијалогу, преговорима и статусу Косова и Метохије
Аутономна покрајина Косово и Метохија (АП КиМ) Уставом je дефинисан и међународним споразумима утврђен део територије Републике Србије (РС) и представља подручје од непроцењивог значаја за очување духовног и националног идентитета српског народа. У историјском и колективном памћењу српског народа, Косово и Метохија су „душа и срце“ Србије. Друштво српских домаћина (ДСД) одазвало се позиву на „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“, иако и даље сматра да је било нужно да се о његовој сврсисходности, а затим и о суштинским питањима, претходно изјасне највиши државни органи, посебно Уставни суд и законодавна грана власти. Стога, овај дијалог без праве припреме и ставова највиших државних органа има доста елемената волунтаризма, што скорашње изјаве званичника и показују. Овај дијалог, искрснуо је ниоткуда, у поодмаклој фази вишегодишњег деловања наших учесника у разговорима у Бриселу, иза „затворених врата“ и, колико је познато, без од стране Владе одобрене платформе за њихово постављање. Стога ДСД сматра неодговорним досадашњи приступ овом питању. Сплетом историјских околности, геополитичких интереса, унутрашњих и спољних политичких манипулација, чињења и нечињења, превара, издаја и насиља у АП КиМ, проблем је прерастао у Гордијев чвор који би исхитреним или погрешним резом могао бити фаталан за будућност српског народа и државе. Према нашем мишљењу, „унутрашњи дијалог“ требало би да води решавању унутрашњих питања у разговору између привремених власти у Приштини и државних органа РС, док би учешће представника ЕУ било у функцији посредника, без икаквог условљавања пријема Србије у ЕУ по том основу. Српски народ је релативно малобројан, али поносан народ са вишевековном државношћу, ослободилачком и одбрамбеном традицијом − уз претешке људске и материјалне губитке, народ са вековном аутокефалном црквом и културноисторијским нaслеђем од универзалног значаја. Са таквим одликама великог народа, задржао је свој понос кроз векове, и одбранио га. У сегментима примереним нашим активностима, ДСД приступа разматрању статуса КиМ са таквом свешћу и осећајем одговорности пред прецима и потомцима. ДСД је свестан да због дугогодишњег недомаћинског, неодговорног, чак издајничког расипања и слабљења привредне и одбрамбене моћи РС, као и да због доскорашњег односа између великих светских сила, држава тренутно нема снаге да самостално реши овај Гордијев чвор како то чине јаке и стабилне државе, те овим јавним наступом желимо да саопштимо наше ставове и допринесемо проналажењу решења примереног датој ситуацији и захтевима опстанка и бољитка РС и њених грађана. О Косову и Метохији
Председник Слободан Милошевић, 24. априла 1987., у Косову пољу: Председник Александар Вучић, 9. септембар 2018., у Косовској Митровици: КОСОВО ЈЕ НАШЕ - Живадин Јовановић
Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења. ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ СПРЕЧИТИ ВРАЋАЊЕМ РЕЗОЛУЦИЈИ СБ УН 1244
Недавне изјаве Хашима Тачија, али и других албанских политичара ткз. Косова али и Албаније о укидању међусобне границе Албаније и КиМ-а као и о даљем прекрајању граница Републике Србије недвосмислено указују само на једно, а то је потпуни крах Бриселског дијалога! Додајмо уз то и чињеницу да од увелико најављиване фамозне ЗСО до сада нема ни милиметра помака, а није уочљиво да Запад уопште врши притисак на Приштинске власти да се оснивање Заједнице српских општина спроведе у праксу, што је уствари једна од главних тачака договора проистеклог из Бриселског дијалога. Како ствари стоје, Албаници могу све, односно, никакве уступке не морају да учине српској страни, од које се захтева – све! Безобразлук и ароганција власти у Приштини иде чак дотле да Тачи, осведочени ратни злочинац и као такав миљеник и штиченик Запада, може да захтева прекрајање границе Републике Србије како му се прохте, па чак да сада укључује и Прешевску долину у оквире натовске квази-државе Косова! Устав Републике Србије више је него јасан, и нормално би било да се сви у Београду, укључујући све институције и преговараче стриктно придржавају свог Устава. Томе у прилог иде и Резолуција СБ УН 1244, која мора поново да се стави на сто, јер је јалови Бриселски дијалог показао, да се албански челници не држе никаквог договора, да договор са фракцијом предвођеном ратним злочинцима уопште и није могућ, поготово када имају подршку одређених кругова на Западу. Стога Србија мора под хитно да се врати Резолуцији УН 1244, да би спречила „Велику Албанију“, како би се уједно сачувао мир у региону. Јер, при садашњим токовима, односима и преговарачком формату, више је него извесно да би албански екстремисти и сепаратисти ишли даље у својим претензијама, и плановима за стварање „Велике Албаније“. Сада се мора схватити, да таква настојања и замисли, без обзира да ли њихови протагонисти имају у виду једнократну или етапну тактику, не угрожава само виталне интересе Србије, већ и Црне Горе, Македоније и Грчке. То директно угрожава мир и безбедност на Балкану. Ситуација у Македонији, поготово након доласка на власт Зорана Заева, је озбиљно заоштрена и на ивици кључања, не само због све отворенијег испољавања албанског сепаратизма, него и због спора са Грчком око имена зарад њеног припајања НАТО пакту, што опет Русија не одобрава. Даљи развој би могао лако довести до нових конфликата, па и до преливања истог у суседне државе, као што је Дејтонска БиХ где је Република Српска на удару политичког Сарајева и неких центара моћи на Западу. Захтевом Србије да се решавање питања Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244, Србија уједно тим потезом на озбиљан начин скренула пажњу на гомилање конфликтног потенцијала на Балкану и деловала превентивно. Она би тиме на потпуно јасан начин и Европској унији и светској заједници скренула пажњу да се ни по коју цену неће одрећи свог суверенитета и територијалног интегритета. То је начин како да се избориза опстанак Срба не само на северу Косова и Метохије, него и јужно од Ибра, где се и налазе највеће српске светиње, попут Пећке Патријаршије, Граћанице, или Дечана, тако и да озбиљно покрене питање повратка 250.000 протераних Срба и других неалбанаца којима је то право загарантовано управо резолуцијом 1244. Србија треба да се угледа на упорност и истрајност Израела и свих других народа који у одбрани својих легитимних интереса не журе већ се оријентишу на дугрочнe прилазe. На такав прилаз Србију упућују нова ситуација у свету и трендови који су дубоко променили услове у односу на 1999. годину, и настављају да их мењају што нама може само да погодује! Суштина и циљ унутрашњег дијалога треба да буде општи конзенсус у погледу поштовања Устава и Резолуције СБ УН 1244, јасном и недвосмисленом опредељењу за очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије!
СВЕДОЧИМ О ИСКУСТВИМА
Живадин Јовановић:
Да ли дипломата икада иде у пензију? Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив, спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.
Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира. Повремено иступате у име Београдског форума? Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.
А како се финансирате? Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће. Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра. Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у Италији (Forum di Belgrado Italia). ИЗЈАВА ЗА ЈАВНОСТ ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА
Реагујући на изјаву Његове светости патријарха српског господина Иринеја, представници државних институција Црне Горе нијесу ни покушали да демантују наводе Његове светости о њиховом односу према српском народу и Српској православној цркви у Црној Гори. А како би и могли када су све државне институције у Црној Гори за Србе затворене, када су српском народу претпоставили све мањинске заједнице, без обзира да ли их има један, пет или седам посто и тако им омогућили да имају далеко већи и друштвени и политички утицај. Када су преименовали већински српски језик, када су ћирилично писмо у потпуности запоставили и елиминисали из службене употребе, када су у образовним програмима, од предшколског до високошколског образовања, елиминисани готово сви садржаји везани за српску књижевност, културу, историју и историју умјетности, као и готово сви кадрови српске националности у образовним институцијама. Када се исказује огромна нетрпељивост према Српској православној цркви и када је она сваким даном све већа, уз неуспјешно промовисање такозване „црногорске православне цркве“, регистрове у полицијској станици. Када коалиција на власти, потпомогнута мањинским народима, диктира законска решења која српски народ доводе у понижавајући положај кроз признање такозване државе Косово, кроз слање црногорских војника у НАТО војне мисије на Косову, кроз увођење санкција вјековној заштитници Црне Горе и православља у Црној Гори – Русији и кроз проглашавање српског народа у Црној Гори за непријатеље сопствене државе коју су кроз вјекове стварали уз огромне жртве и одрицања. У Подгорици, 25.7.2018. године Др Момчило Вуксановић
САОПШТЕЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ СТАРЈЕШИНА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
САОПШТЕЊЕ Због наставка антисрпске хистерије у Босни и Херцеговини и дијелом окружења усмјерене на етикетирање Републике Српске као геноцидне творевине и оптужбе Срба као геноцидног народа позивајући се на Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице, Организације старјешина Војске Републике Српске тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године, а потом повлачење тог извјештаја и списка од око 22.000 припадника ВРС и снага МУП-а РС, који су наводно учествовали у операцији на Сребреници. Комисија о Сребреници формирана је уз пријетње виског представника у БиХ Педија Ешдауна а њени чланови, несвјесни одговорности, доставили су 2004. год. Извјештај Влади Драгана Микеревића који је прихваћен а потом јавно подржан од предсједника Републике Српске Драган Чавић чиме је убрзана сатанизација српског народа и отворен лов на припаднике ВРС због масакра у Сребреници. Ово је био неразуман и сраман чин српских власти који су ради очувања фотеља продали душу ђаволу а српском народу ставили омчу око врата. Српски народ је прошао катарзу и сувише скупо платио своју слободу цементирајући у темеље Републике Српске 30.000 најбољих синова и кћери српског народа који не заслужују да им власти на такав срамни начин враћају. Република Српске је светиња и нико нема право да је назива геноцидном творевином још мање да Србе етикетира геноцидним народом који је сам преживио геноцид у Другом свјетском рату од стране НХД у чијим су јединицама масовно учествовали припадници бошњачког народа а чији потомци га данас проглашавају „геноцидним“ народом. Утврђивање истине о Сребреници је историјски неопходан процес који тражи озбиљан историјско-научни приступ, као једини који може да доведе до сагледавања стварних размјера догађаја који су се дешавали у Подрињу током протеклог рата. Сасвим је јасно да постоји евидентни догађаји у Подрињу током трајања рата у БиХ од 1992. до 1995. године и да је без сагледавања њиховог укупног тока и објективних околности немогуће сагледати њихову цјелину и да их је немогуће смјестити у објективне историјске токове. Организација старјешина Војске Републике Српске безусловно тражи од Народне скупштине Републике Српске одбацивање Извјештај Комисије Владе Републике Српске за испитивање догађаја у и око Сребренице од 10-19. јула 1995. године усвојеног 2004. године и списка око 22.000 људи из Подриња и сарајевске регије, наводних учесника злочина у Сребреници. Истовремено тражимо од Владе Републике Српске да исти извјештај и спорни списак од 22.000 припадника ВРС и МУП-а прогласе неважећим. Бања Лука ПРЕДСЈЕДНИК
Истраживање: Геноциди, етничка чишћења, злочини против човечности, масакри и покољи цивила у Аустралији, Тасманији, Ираку, Авганистану, атолу Дијего Гарсија...
АГРЕСИЈА И ЕКСПЛОАТАЦИЈА СУ НАЦИНАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БРИТАНСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ Енглеска је кроз историју извршила инвазију на око 90 одсто земаља света. Од 200 земаља у свету, само 22 никада нису искусиле британску агресију, закључак је студије коју су израдили сами Британци Истраживање: Геноцид, етничка чишћења, ратни злочини и масакри Велике Британије у Америци и Канади
Милиони фунти у злaту од пљачки и крађа слили се у џепове аристократских британских породица Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично поубијали све Индијанце на територији данашњих САД. Процене говоре да су током насељавања САД Енглези убили, што метком што намерним болестима, између 12 и 15 милиона Индијанаца, што је најмасовнији геноцид у историји Пише: Јово Вукелић Гостовање Живадина Јовановића у Јутарњем програму ТВ Хепи
Председник Београдског форума за свет равноправних гостовао је у jутарњем програму ТВ Хепи, у емисији Шта је Живадин Јовановић говорио о преговорима у Бриселу и проблему Косова и Метохије, погледајте у наставку: Истраживање: Геноцид, етничка чишћења и злочини против човечности В. Британије у Африци
Ужареним жигом обележени црнци из Африке одвођени у ропство зарад напретка и изградње Британског царства Истраживање: Геноцид и злочини против човечности Велике Британије у Кини
БРИТАНСКИ МАСАКРИ КИНЕЗА И СТВАРАЊЕ НАРКО МАФИЈЕ Британци непрекидно ратују, прогоне, убијају, силују, злостављају и пљачкају Кинезе (од 1770. до 1920) један ипо век! И уз то их упорно плански и систематски дрогирају опијумом Пише: Јово Вукелић СВЕДОЧАНСТВО О ДОМИНАЦИЈИ ПОЛИТИКЕ СИЛЕ
Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави. Сведочанство о доминацији политичке силе
Војно- технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер
Аутор: Живадин Јовановићнедеља Агресија НАТО-а 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисела. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажења јер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима. На медијском плану Запад је доживљавао промашаје због лажи и измишљотина попут „Плана потковице” и других. У тим условима НАТО-у и владама земаља чланица постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције да би се агресија и агресори осудили, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада, истичући посебно опасност од преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је и те како било значајно за креирање незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО-а. Ни политичари ни команданти НАТО-а нису могли све то да игноришу. Спомен плоча „Зашто” у Ташмајданском парку постављена у знак сећања У процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су иницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона премијера Јевгенија Примакова над Атлантиком, његово одустајање од посете Вашингтону и заказаних разговора с потпредседником Алом Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона, која је била навикнута на високи ниво кооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон, нешто касније, тражити од Јељцина да за свог личног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем именује Виктора Черномирдина, никако Примакова, иако би то био добар и логичан потез. Истраживање: Геноцид и злочини В. Британије у Индији
Британци метком, глађу, болестима уморили десетине милиона мирољубивих Индуса ЗАШТО ЈЕ ВИШЕ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У СЕЛУ НЕГО УБЕОГРАДУ?
Зато што сељаци немају времена за телевизију, знају шта доликује а шта не, не трче за положајима и титулама, традиционално су неповерљиви према властима, донаторима и кредиторима, ретко греше ко је пријатељ а ко глуми пријатеља. У сусрет 20.ој годишњици агресије НАТО - Да ли је прекинута ,,Уранијумска тишина’’
Вељко Смиљанић Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању. Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране. Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија. Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања. У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око 7000 италијанских војника у саставу КФОР који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије. После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“. Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција. Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике. Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.
Истраживање: Злочини Велике Британије у свету
БРИТАНЦИ УБИЛИ ДЕСЕТИНЕ МИЛИОНА ЉУДИ ШИРОМ СВЕТА Масовни злочини, брутална убиства, масакри, угњетавање, глад, сурова пребијања, силовања, пљачке и најгори затвори обележја су владавине Велике Британије у последњих 300 година у целом свету Гласови против НАТО пропаганде у Бечу
На представљању књиге британске новинарке Сузи Џегер у Дипломатској академији у Бечу, у организацији Аустријског института за европске и безбедносне политике и Института дунавског региона и централне Европе (ИДМ) могли су се чути и гласови против ове крајње једностране и пропагандне дебате. Високи функционер Социјалдемократске партије Аустрије (СПО) у Швехату Давид Штокингер обратио се присутнима и изразио чуђење да једна институција попут Дипломатске академије даје простора особи чија је прошлост сумњива. Он је указао да се на Косову и даље догађају напади на Србе и критиковао што на скупу није било речи о злочинима током рата, већ је приказана само једна страна. Подсетио је да је ОВК, коју је водио Тачи, била и у САД третирана као терористичка организација. Због свега тога, навео је, да напушта промоцију књиге, што је учинио са више других присутних. Давид Стокингер је дугогодишњи сарадник и пријатељ Беофорума. Учешће Београдског форума на регионалном састанку Светског савета за мир, Лондон, 26. мај 2018.
Београдски форум за свет равноправних представљала је Сандра Давидовић, докторанткиња Факултета политичких наука у Београду и чланица Управног одбора Београдског форума. На састанку су учествовали представници организација из више од 15 европских држава (Велика Британија, Португалија, Грчка, Швајцарска, Немачка, Ирска, Шпанија, Италија, Кипар, Турска, Белгија и др.), укључујући и госте из САД, као и са Блиског Истока. У конструктивној атмосфери, учесници сасатанка разменили су информације о протеклим активностима, као и предстојећим иницијативама и плановима. На састанку је изражена заједничка забринутост поводом растућег тренда милитаризације Европе и света, агресивне ратне реторике, хистеричне пропаганде, као и једностраних војних мера који стварају атмосферу страхa и неизвесности. Размењена су мишљења и о предстојећим активностима Савета, на Кипру, у Бриселу и у Даблину. Представница Форума је указала на актуелне безбедносне проблеме у региону Балкана, посебно проблем Косова и Метохије и у том контексту подсетила да се наредне године обележава 20. годишњица од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) и формирања НАТО војне базе ,,Бондстил'' на територији Србије, без пристанка домаћих власти. С тим у вези, састанак је искоришћен за упознавање Светског савета за мир са активностима у вези са припремом велике међународне конференције Београдског форума, којом ће бити обележна ова годишњица, као и за анимирање свих мировних организација за што шире учешће и подршку у овој иницијативи Београдског форума. У наставку је текст њеног излагања на енглеском: Тачи – ''модерни државник''
Представљање књиге је најављено помпезним саопштењем ауторке и Роџера Бојса, које се завршава да је ,,књига прича о ретком успеху западне војне интервенције и првој биографији новог председника Косова, најмлађе европске државе''. Издавач је ,,Битебек''. Многе од оних до којих је у Бечу дошла ова најава, реаговали су подсећањем да је агресија НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године извршена у савезу са терористичком ОВК, чији је један од лидера био управо Хашим Тачи. Агресија, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а и низа међународних конвенција представља злочин против мира и човечности. Ту агресију, поводом представљања књиге о Хашиму Тачију, Роџер Бојс и Сузи Џегер називају ,,редак успех западне војне интервенције''. Бројни коментатори, због тога, виде књигу као пропаганду НАТО и савезништва са терористичком ОВК. А то, да је на Косову и Метохији деведесетих година прошлог века основни проблем био тероризам и сепаратизам, оцене су не само Ричарда Холбрука и Роберта Гелбарда, специјалних америчких представника за Балкан, већ и самог Савета безбедности УН, који је у више својих резолуција позивао на прекид терористичких активности, финансирања, наоружавања и обучавања терориста. Као лидер терористичке ОВК, Хашим Тачи је био познат у средини својих ,,сабораца'' под надимком ,,змија''. Тада је учествовао у етничком чишћењу Срба, а данас је одговоран за спречавање слободног и безбедног повратка 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на њихова огњишта на Косову и Метохији. Коментатори такође подсећају да је Хашим Тачи један од лидера терористичке ОВК, који је у извештају швајцарског парламентарца у Савету Европе, Дика Мартија индициран као одговоран за злочине против Срба. Они подсећају да се књига о Тачију појављује уочи почетка рада Међународног суда за злочине против Срба на Косову и Метохији. Београд, 29. мај 2018.
Копнена агресија НАТО је извршена - Бошко Антић
Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Копнене агресије је итекако било! Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу. Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику? У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника. Битка на Кошарама Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом. Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10. КОСОВО И МЕТОХИЈА - Знамо ли шта Србија захтева?
Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта'' или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије. Знамо шта преобучени команданти терористичке ОВК из Приштине захтевају: узајамно признавање, утврђивање међународних граница, чланство у ОУН и друге међународне организације, дипломатске односе, своје оружане снаге. За узврат су спремни да поново потпишу обећање о ЗСО као невладиној организацији. Знамо садржину Резолуцију СБ УН 1244, којом се Србији гарантује суверенитет и територијални интегритет, а за Косово и Метохију предвиђа широка аутономија у оквиру Србије. Да се истим документом гарантује право на слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца, распоређивање договорених контигената војске и полиције у Покрајини, људска права, слободу кретања. Поготову знамо садржину Устава Србије који је такође мера суверенитета и територијалног интегритета Србије. Знамо такође да земље које чине огромну већину светске цивилизације подржавају Србију, укључујући међу њима две сталне чланице Савета безбедности УН, све земље растуће моћи, као што су Русија, Кина, Индија, Индонезија, Бразил, ЈАР и друге. Познатно је много тога о новим трендовима у глобалним односима, у Европи, као и унутар саме ЕУ. Статус Косова и Метохије представља најважнији државни и национални проблем Србије. Да ли је умно да Србија прихвати зависност од од тога да ли ће јој и шта неко понудити о њеном егзистенцијалном питању и да oна ништа конкртно не захтева? Како одсуство јасних принципијалних захтева Србије тумаче њени противници – као знак снаге или несигурности? Што се тиче грешака претходних власти, свака гарнитура власти од 2000., на даље, је спроводила исту стратегију „чланства у ЕУ, без алтернативе“ а своје једностране испоруке на том путу покушавала да пред народом оправда грешкама претходних режима. Колико је мудра била одлука да се 2013. потпише противуставан „Први споразум о принципима нормализације“, да се на основу њега повуку све државне структуре са севера Покрајине, да се на том подручју укине легитимни уставни поредак Србије, да се призна и прихвати ширење поретка, непризнате, илегалне творевине а да се тек после пет година констатује да Приштина ништа од потписаног није извршила?
Mi Evropljani kažemo NE ratu protiv Rusije!
Dva svetska rata su dovoljna! U prošlosti Nemačka je dozvolila da je uvuku u Prvi svetski rat, a u Drugom svetskom ratu ruskom narodu je nanela neizmerljivu patnju. Mi ne možemo dozvoliti da se ovo još jednom ponovi! Ako nemačka vazalna vlast u saučesništvu sa ratim huškačima iz Velike Britanije i Francuske, a pod vodstvom SAD-a i NATO-a planira napad na Rusiju, onda to Zadnju reč o ratu i miru imamo mi građani i građanke! Mi kažemo NE ratu i nasilju u međunarodnim odnosima i osuđujemo nastavak ratnohuškačkog naoružavanja i militarizaciju! Bildmotiv: Obrazloženje Presude međunarodnog Vojnog suda u Nirnbergu 1946: “Izbijanje agresorskog rata nije samo međunarodni zločin. To je najveći međunarodni zločin, koji se od drugih ratnih zločina razlikuje samo po tome, što u sebe uključuje i gomila sve strahote drugih zločina”. Papa Jovan Pavle II 13. januara 2003: “Rat nije nikad neizbežna sudbina. Nikolaj Desjatničenko, ruski učenik u svom govoru povodom Dana pomena poginulih (Volkstrauertag) pred nemačkim Bundestagom 22. novembra 2017: “Ja se nadam da će jenog dana u svetu preovladati zdrav razum i da svet više nikada neće videti rata“. Prvopotpisani: Dr. Rudolf Hänsel
Излагања на годишњој скупштини Беофорума (видео)
КОСОВО И МЕТОХИЈА – О ЧЕМУ СЕ ГОВОРИ А О ЧЕМУ ЋУТИ
Живадин Јовановић Говори се да замрзнути конфликт није добар по интересе Србије, али се ћути да би преговорима по досадашњем шаблону Србија могла више да изгуби него да добије. Ћути се да би, судећи по досадашњем току и резултатима преговора, због дубоке системске кризе и подела унутар ЕУ, могло доћи до тога да Србија неповратно испоручи све што се од ње захтева а да не добије ништа. РАВНОПРАВНОСТ ЗА НЕЗАВИСНА УДРУЖЕЊА
Београдски форум за свет равноправних сматра да залеђини конфликт није оптимална, нити трајна солуција за питање статуса Косова и Метохије, али да би обманама и уценама наметнуто решење било далеко горе и опасније – изнето је, поред осталог, на данашњој скупштини ове независне, нестраначке организације одржане у Галерији Компаније „Прогрес“, у Београду. Учесници Скупштине су се сагласили да је бриселски преговарачки оквир изневерио очекивања грађана Србије јер је не обезбеђује поштовање принципа равнотеже, једнаких стандарда и одлука Уједињених нација. Србија је извршила све своје обавезе по Брислеском споразуму, а због доминације геополитичких интереса водећих чланица ЕУ и НАТО, за узврат није ништа конкретно остварила. Излаз из постојеће ситуације, по оцени учесника Скупштине Београдског форума, јесте захтев за враћање преговора под окриље СБ УН и у оквире резолуције 1244. Покушаји игнорисања или кршења резолуције СБ УН 1244 као свеобухватног општеобавезујућег правног документа од највећег значаја у хијерархији међународно-правних докумената, равни су угрожавању мира и стабилности у Европи – оценили су чланови Београдског форума. Учесници Скупштине су изразили дубоку забринутост због тренда јачања неонацизма, неофашизма и неоусташтва који се надовезује на тренд ревизије историје резултата Првог и Другог светског рата. Сматрају да се у такве трендове улаже велики капитал из којег се финансирају разне екстремистичке организације и групе, медијска подршка, профашистички и ревизионистички пројекти под окриљем науке, филма, књижевности, музике и слично. Скупштина је осудила такве активности и позвала надлежне да се на националном и међународном плану супротставе таквим појавама. Чланови Београдског форума сматрају да је штетно и за жаљење што власти показују већу наклоност и подршку оним невладиним оргазнизацијама које финансирају страни центри блиски НАТО, ЕУ, УСАИД, Сорошу и сличнима, него независним, нестраначким, непрофитним удружењима као што су Београдски Форум за свет равноправних, Фонд дијаспора за матицу, Удружење жена са Косова и Метохије и многа друга. Постављено је питање по којим критеријумима власт оцењује да су пронатовске, прозападне, мондијалиостичке и њима програмски сличне организације важније за Србију и њене грађане од независних и нестраначких удружења. Скупштина је усвојила план рада до априла 2019. у коме вжно место заузимају припреме за обележавање 20-те годишњице од агресије НАТО коју ће, под паролом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ заједнички реализовати Београдски форум, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.
СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914.-1918. И НА МАКЕДОНСКОМ
Поводом 100-те годишњице окончања Првог светског рата издавачка кућа у Скопљу „Слово букви“ издала је књигу „Србија у великом рату 1914.-1918.“, аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића на македонском језику. Књига је до сада доживела три издања на српском, два на енглеском и по једно издање на немачком и руском језику. Поред промоција књиге у Србији, Црној Гори и Републици Српској промоције су одржане у Бечу, Братислави, Минску, Цириху, Камбери, Пекингу, Торонту и Сан Франциску. Књига је излагана на међународним сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Пекингу и Минску. Београдски форум за свет равноправних КОСОВО И МЕТОХИЈА – СРПСКА СТРАТЕГИЈА
Проф.др Синиша Боровић, дипл.инж. ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА Мислим да је Српско руководство прихватило или поставило погрешан циљ за решавање коначног статуса српске АП КиМ. ВЕЛИКО ПИТАЊE - Живадин Јовановић
С обзиром на то да је 23 од укупно 28 држава чланица Европске уније признало илегално отцепљење Косова и Метохије од Србије, на улогу EULEX-а у изградњи илегалне творевине која се зове ,,Косово Република'', на лажи и манипулације којима се представници ЕУ служе за оправдавање отимања националног идентитета и 15% државне територије Србије, на игнорисање Србије као дела антифашистичке колације која је донела слободу и просперитет Европе и ЕУ, на уцене садржане у тзв. преговарачком поглављу број 35, као и с обзиром на сва понижавања која је ЕУ нескривено испољавала према Србији и српском народу од пада Берлинског зида 1989. до данас, укључујући и најновије у Косовској Миторвици и Приштини протекле седмице – велико је питање којим се вредностима руководи ЕУ и да ли је Србији уошште место у таквој Европској унији. Живадин Јовановић ИСТРАЖИВАЊЕ: КАКО СУ АЛБАНЦИ БЛОКИРАЛИ РАД СПЕЦИЈАЛНОГ СУДА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ НА КОСОВУ -1 dео
Пише: Јово Вукелић Правда минирана уз помоћ ментора САД и ЕУ Обелодањивање његових прецизних и конкретних сазнања о монтруозним злочинима вођа и команданата ОВК над Србима узнемирило је Европу, Русију и САД и изазвало велико узбуђење и шок у светској јавности, а осуде и згражање на подручју Балкана, и посебно у Србији. Прошло је пет година откако је ЕУ одлучила да оснује Специјални истражни тим за спровођење независне истраге о наводима Мартија, који је 2014. објавио у свом извештају да су докази прибављени током истраге довољни за подизање оптужница. Извештај је поднет Савету Европе. Вили Вимер - Моћна оружја перфидије
Као да је уопште потребан доказ ратом распомамљеним НАТО владама са којима смо имали посла у случају злочиначке агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године! Британска премијерка нам је ових дана и недеља демонстрирала прототип западне лажљивости у потрази за разлозима за рат. Путем глобалних медијских сила ББС-а и СНН-а у свет су одаслате тврдње које угрожавају мир,тврдње чији се једини циљ изгледа састоји у томе да се организује конфликт у рат против једног суседа Европе коме намећу омчу од краја Хладног рата. Шта предстоји Европљанима појаснио је британски командант генералног штаба, генерал Ник Картер, рекавши да британске снаге неће напустити Немачку 2019., како је иначе договорено. У ишчекивању рата са Русијом Немци треба да мирнo прихвате сазнање која ће земља да нестане са карте. Из године у годину, из дана у дан владе НАТО и ЕУ држава стартују посебне програме са циљем да прикрију праксу завера и пласирања Fake News и да је добрих дведесет година једини инструмент владавине Запада постала циљана лаж као у случају огавних ратова у Авганистану, Сирији, Либији или на неком другом месту на Земљином шару. Свако онај ко себе види у уставној стварности „Бонске Републике“могао би само да завапи када види на колику је дословно псећу оданост спремна “Берлинска Република“ у концерту европске зависности. У најновијем традиционалном указу Бундесверу савезна влада је једино испустила да саопшти да - после признања Герхарда Шредера о немачком учешћу у једном рату којим је прекршено међународно право – захтева од немачких војника да јурцају наоколо како без устава тако и без закона о војсци под руком. А шта је са медијима? Они су годинама деградирани од некада поносних и угледних медијских кућа у пуке трансмиторе, улагујући се оној НАТО-политици која се више не придржава ни сопственог уговора. A, британска премијерка? Шта је са њом? Све до немачких медија пренет је утисак да се све тачно зна, али да не сме да се саопшти због страха од сопственог министра спољних послова. Шта друго ако ово није „пракса завере“ највећег степена перфидности. Пре него дође до даље ескалације против Москве понашање британске премијерке већ сада рађа два плода који (Превод са немачког Бранка Јовановић) Да се поштује резолуција ОУН 1244! - Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ
Проф. Др Дарио ВИДОЈКОВИЋ, Немачка
Најновији драматични догађаји на Космету су показали сву пропаст Бриселских преговора, који и јесу досад углавном текли на штету Србије и српског народа на Космету. У Косовској Митровици се догодило најгоре досад могуће понижавање Србије бруталним нападом на државну делегацију Србије и на самог директора канцеларије за КиМ Марка Ђурића, што је кулминирало његовим безобзирним привођењем и спровођењем кроз Приштину, уз увреде и звиждуке окупљене руље, као да је у питању најгори криминалац и злочинац! А, уствари, прави криминалци и ратни злочинци, они који себе називају некаквом владом некаквог независног Косова, су заправо наредили ову незапамћену акцију против једног од кључних људи у том преговарачком процесу. Pismo solidarnosti iz Beča -David Stockinger
Iz Beča, gde je danas održan godišnji skup u spomen na NATO agresiju 1999. godine, šaljemo solidarnosti pozdrave našim prijateljima iz "Beoforuma" u Beogradu: Danas obeležavamo napad pripadnika NATO saveza koja je napala Savezne Republike Jugoslavije pre 19 godina suprotnosti sa međunarodnim pravom. Pre 19 godina najmoćniji zapadne sile su počeli svoju kampanju protiv zemalja koje ne tvrdimo diktatu neoliberalizma i intervencionizma NATO-a, MMF-a i EU. Jugoslavija je bila primer zemlje u Evropi koja je želela da očuva suverenitet i svoju nezavisnu razvojni put između Istoka i Zapada. Za to nemao je vise mesta u "novoj Evropi" posle 1989/91 sa stanovišta zapadnih elita. Sva sredstva se koriste za merenje otpora da se probije: Rat je sprovrden u ovoj zemlji. Sankcije, satanizacija, otvorena vojna agresija i plen Kosova. Milica Rakić i Sanja Milenković su samo 2 poznata imena hiljada žrtava ovog rata za "novog svetskog poretka". U poslednjih nekoliko godina, koncept državne destrukcije je izrečena protiv više opozicionih zemalja: Irak, Libiju i trenutno protiv Sirije i Ukrajine. Srpski narod je plaćao visoku cenu. Danas, postoji siromaštvo, nezaposlenost i veliki deo stanovništva nema perspektive. Ipak toga, postoje više i više ljudi koji ne žele da trpe ova "novom poretku". To daje nadu. Mi koji se borimo ovde u Austriji za neutralnost, mir, socijalne pravde i međunarodnog razumijevanja su, u znak solidarnosti sa mnogim ljudima u Srbiji koji žele istu stvar upravo u njihovoj zemlji. Milica Rakić i Sanja Milenković treba da nas podseti i oni su naša misija da se zajedno bore za bolji svet. Dugujemo to im. David Stockinger ИЗЈАВА НЕДЕЉЕ
Питање „Колико Србија треба да буде мала да би се у њој лепо живело?" – гледаоци нишке ТВ „Bell Amie" прогласили су за изјаву недеље. Да се не заборави - Обележавање 19-годишњице од агресије НАТО-а на Србију (СРЈ)
Полагањем цвећа и венаца у Ташмајданском парку на Споменик погинулој деци током агресије НАТО-а на Србију (СРЈ), данас је у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и СУБНОР-а Србије обележена 19-годишњица напада западног војног савеза без одобрења Савета безбедности УН. Од пројектила НАТО-а, у операцији ,,Милосрдни анђео“, страдало је 89 деце. На споменик пострадалој деци, на којем је исклесана порука ,,Били смо само деца“ венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирал Србије, СУБНОР-а Србије, студентских и омладинских организација Београда, организација ратних ветерана, Амбасада пријатељских земаља, укључујући Русију, Белорусију, Венецуелу, Београдске скупштине општине Звездара и других, а и велики број грађана.
Окупљеним делегацијама и грађанима потом се обратио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, који је подсетио на бруталну агресију, чија су, нажалост жртве била и деца, наводећи да до сада за убиство и рањавање неколико хиљада грађана Србије нико још није одговарао. Јовановић је нагласио да је нападом на Србију НАТО од одбрамбеног савеза прерастао у офанзивну организацију планетарног нивоа. У обраћању господина Живадина Јовановића доминирала је оцена да се 19 година касније агресија НАТО наставља другим методама, отимањем Косова и Метохије од Србије, притисцима на Србију да се са тим сагласи и да буде увучена у исцртавање нових међунаропдних граница којима се даље дели српски а уједињава албански народ, као и у стварање нове квази-државе на делу њене државне територије. Сви притисци и претње од водећих чланица НАТО и ЕУ одлучно су одбијени уз истицање да ништа не може бити вредније од суверенитета и територијалног интегритета, достојанства Србије и српског народа.
Крај споменика окупљенима се обратио генерал-мајор у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије. Вељко Бучковић из Новог Београда потом је прочито своју песму посвећену жртвама агресије НАТО и споменику - буктињи слободе и слободарства.
Указано је да Србија има своју опцију – поштовање свакога ко поштује Србију, ослонац на историјска искуства и доказане пријатеље и војна неутралност. Мото ових активности је ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ. 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ)
ХВАЛА ВАМ ШТО СЕ СЕЋАТЕ ДА СЕ 24 МАРТА 2018. НАВРШАВА 19 ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ОРУЖАНЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПРОТИВ СРБИЈЕ (СРЈ) 19-ТА ГОДИШЊИЦА АГРЕСИЈЕ НАТО НА СРБИЈУ (СРЈ)
|
Форум преноси |
На основу непобитно утврђених актуелних и политичких околности, Српски национални савјет Црне Горе покреће иницијативу да Влада Црне Горе поништи признање тзв. независне државе Косово.
Српски национални савјет то чини подстакнут, прије свега, већинском вољом грађана Црне Горе, која је потврђена и недвосмисленом изјавом предсједника Владе Црне Горе (на Косову, о Сретењу, 2018. године) да је Влада изнудила признање тзв. независне државе Косово противно вољи 85 посто становништва Црне Горе. Нема бољег доказа да је та одлука нелегитимна, без упоришта у вољи становништва, насилна и вођена сасвим појединачним и утолико не-државним интересима.
Историјски основ за поништење ове одлуке лежи у најдубљим традицијама Црне Горе. Негирањем овог историјског основа, Влада Црне Горе је посредно поништила црногорску државност, па би се опозивом признања тзв. државе Косово Црна Гора вратила изворној и истинској државности, њеним насвјетлијим традицијама и вољи њеног становништва.
Политички разлози за поништење признања тзв. независне државе Косово су вишеструки. Признање је оптеретило односе Црне Горе са једнородном Србијом и учинило црногорску политику крајње противном Србији, што до сада никад није био случај, па би опозив био погодан да се односи између Црне Горе и Србије поставе на здраве основе. Чињеница да поједине државе у свијету повлаче признања тзв. државе Косово, обавезује црногорску владу да у складу са таквим политичким опредјељењем и наведеним разлозима буде и сама дио те иницијативе. Одлука Владе Црне Горе да опозове признање тзв. државе Косово била би непротивречна и са становишта одлука низа држава чланица Европске уније, које се снажно и енергично противе међународном признању независности Косова. И као још један важан разлог, одлука о неприхватању демаркације границе од стране тзв. косовског парламента између Србије и Црне Горе, односно тзв. државе Косово, озбиљна је пријетња територијалном интегритету државе Црне Горе.
Користећи Уставом гарантована, легитимна и демократска права, у складу са чланом 93 Устава Црне Горе, Српски национални савјет предузеће активности за предлагање референдума о овом питању.
Стицај историјских, политичких и легитимних разлога представља поуздан основ за опозив одлуке црногорске владе о признању тзв. независне државе Косово.
ИЗЈАВА ДР МОМЧИЛА ВУКСАНОВИЋА, ПРЕДСЈЕДНИКА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА ЦРНЕ ГОРЕ
„Прва одлука и најважнија активност новог сазива Српског националног савјета Црне Горе у текућој години је покретање иницијативе за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању тзв. независне државе Косово и стварања услова да се грађани Црне Горе на референдуму изјасне о овом питању. Српски национални савјет ће у најкраћем року усагласити редослијед активности како би у складу са Уставом Црне Горе испунио услове за расписивање државног референдума. По члану 93 Устава Црне Горе, то је могуће ако иницијативу подржи најмање 25 посланика, или најмање 10 посто грађана који имају бирачко право. Свакако ће Српски национални савјет најприје кренути са испуњавањем првог услова, али највјерованије кренути и у најширу кампању како би прикупио довољну подршку грађана са бирачким правом у Црној Гори, како не би било могуће избјећи референдум по овом питању. Ова иницијатива је, осим за српски народ који живи на овим просоторима, веома важна и за државу Црну Гору, њен територијални интегритет, с обзиром на амбиције тзв. државе Косово према простору који несумњиво припада Црној Гори, али и на многа друга питања која су дјелимично наведена у самом образложењу иницијативе.
Као другу одлуку, Српски национални савјет је на данашњој сједници формирао Организациони одбор за обиљежавања 100. годишњице Велике Подгоричке скупштине српског народа у Црној Гори и Дана уједињења Црне Горе и Србије. Треба напоменути, да је Српски национални савјет први почео са обиљежавањем овог великог датума, чији значај превазилази границе Црне Горе, и да сваке године, већ дуже од деценије, прославља овај јубилеј који је од изузетног значаја не само за српски народ у Црној Гори, него и за све Србе у региону и шире.“
ИНФОРМАЦИЈА О ПОСЕТИ БУГАРСКОЈ
Саопштења |
Делегација Београдског форума у којој су били проф др Радош Смиљковић, и проф др Александар Растовић, чланови Управног одбора Београдског форума, учествовали су у раду међународне научне конференције Руско-турски ослободилачки рат (1877-1878) и обнова бугарске државе. Балкан и Русија: 140 година после. Истоиријски значај, геополитичке последице и садашње димензије. Скуп је организовала фондација Славјани заједно са Бугарском академијом наука, Институтом за словенске студије Руске академије наука (РАН), Институтом за Европу РАН, и Дипломатском академијом руског министарсва иностраних послова. У раду овог еминентног скупа учествовало је тридесет осам научника, професора, академика, историчара, политиколога и професионалних дипломата из Бугарске, Русије, Србије, Грчке, Републике Српске
Чланови делегације иамли су запажења излагања. Професор Радош Смиљковић је изложио реферат на тему Нови изазови за Србију и Бугарску, а проф др Александар Растовић је говорио о Србији и Великој Британији за време Велике источне кризе 1875-1878. Професор Растовић је председавао трећом пленарном седницом конференције која је била посвећена теми: Балкан и Русија 140. година после. Политичке и економске димензије.
Чланови делегације Београдског форума имали су бројне билатералне сусрете, између осталих и са Захаријем Захаријевим, председником фондације Славјани, проф др Наталијом Ивановном Маслаковом, начелницом Центра за јавну дипломатију и светске културе Дипломатске академије Министарства иностраних дела Русије, проф др Мишом Миковим, бившим председником Бугарске скупштине-Собрања, и бившим министром унутрашњих послова Бугарске.
Проф др Александар Растовић је дао интервју за телевизију Министарства одбране Бугарске.
КОЛИКО СРБИЈА ТРЕБА ДА БУДЕ МАЛА ДА БИ СЕ У ЊОЈ ЖИВЕЛО БОЉЕ?
Коментари |
Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. март 2018.
,,Председник Александар Вучић је поступио добро када се на конференцији за штампу са високим америчким дипломатским представником Весом Мичелом позвао на Кумановски споразум као доказ да Приштина нема право да формира своју војску јер на Косову може бити присутан само КФОР. Било би јако добро да се сви наши званичници и дипломате позивају на Резолуцију СБ УН 1244, Повељу УН и друге принципе међународних односа, на којима почива цела архитектура међународних односа у свету''. Ово је, поред осталог, рекао Живадин Јовановић, учествујући данас у ,,Јутарњем програму'' телевизије ,,Хепи''.
Јовановић смтра да није сасвим јасно какав је ,,пакет'' Србији донео помоћник америчког ДС Вес Мичел. То једино зна Председник Вучић. Уочи Мичелове посете Београду, ,,Вечерње новости'' су најавиле ,,Весов пакет'' од 4 тачке: Прво, да Заједница српских општина (ЗСО) добије ,,унапређена'' овлашћена и појачане надлежности у здравству, просвети и култури; друго, да ће спровођење надлежности ЗСО надгледати потпредседник приштинске Владе из редова Срба; треће, да Београд треба да омогући улазак Приштине у међународне организације, а пре свега у ОУН; и четврто, да се Србији гарантује пријем у ЕУ, подршка САД на међународном плану и у економском развоју. Све ово су познате старе ,,понуде'', са доста „појачивача укуса“ и ,,конструктивних празнина'' – сматра Јовановић. Вес Мичел је демантовао најављени ,,пакет'' као шпекулацију. То, сматра Јовановић, не значи да неког ,,пакета'', уопште није било.
Србија је ту где је, ни на Истоку ни на Западу
Коментари |
Господин Вес Мичел, помоћник државног секретара САД, добродошао је у Београд.
Поставио бих му питање о томе какав је његов и однос садашње америчке администрације, према резолуцији Савета безбедности 1244, чије су архитекте биле његове раније колеге: Строуб Талбот и Ричард Холбрук. То би у многоме разјаснило све шпекулације око наводног новог америчког плана од „четири тачке“ за статус Косва и Метохије.
Потврдио бих да Србија води независну политику руковођена својим националним и државним интересима, да је војно неутрална и да, поред стратегије равноправног укључивања у Европску унију, развија стратешке односе са Русијом и Кином, да жели и настоји да развија пријатељске односе и свестрану сарадњуса САД , уз међусобну равноправност и уважавање.
Ово је, поред осталог, јутрос изјавио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, учествујући у популарном јутарњем програму ТВ Пинк, водитеља Дее Ђурђевић и Предрага Сарапе.
Јовановић јетакође рекао да је политика САД према Србији и Балкану, интегрални део америчке стратегије утврђене априла 1999. године на самиту НАТО у Вашингтону поводом обележавања педесете годишњице оснивања Алијансе. То је стратегија непрекидне војне експанзије на Исток, ка руским границама. Иако је усвојена у посве другим светским реалностима, САД се и даље руководи њеним циљевима.
У складу са тим, САД у пракси дају предност другим партнерима на Балкану.
Више пута, у америчком Конгресу, речено је да треба спречити да српски народ икада буде политички фактор на Балкану. На самиту НАТО, априла 2000. године, у Братислави, САД су тражиле од савезника да што пре признају нову државу Косово, и да Србију искључе из европског развоја. Искуства у међувремену потврдила су континуитет ове политике – сматра Јовановић. Он сматра да САД и друге водеће земље Запада чине све да увуку Србију у исцртавање нових међународних граница и стварања нове државе коју зову Косово и то на њеној државној териториији чиме се још једном разбија српски а уједињује албански народ.
Коментаришући временску подударност посете Веса Мичела Београду и изјаву команданта НАТО за Европу, генерала Куртиса Скапаротија у Америчком Конгресу, да Србија и српски народ наводно представљају проблем на Балкану, Јовановић је рекао да то одражава огроман утицај америчког војноиндструјиског комплекса на спољну политику САД и настављање политике 90-тих година прошлог века.
Везано за изјаву Мичела да његова посета Србији и Балкану има за циљ да охрабри везивање региона за Запад, Јовановић је оценио да је то такође део стратегије ширења на Исток, а да изјава није у складу са принципима слободног избора и вођења независне политике сваке земље. Сматра, ако су САД за себе прихватиле принцип ,,Америка на првом месту“, онда је једино исправно да се друге земље ничим не ограничавају да оне, за себе, буду на првом месту.
На питање водитеља Сарапе шта мисли о америчкој тези да је Србија ,,на линији ватре“, Јовановић је рекао да не види ватру, нити је икоме потребна. Потребно је да сви радимо за мир. ,,Србија је ту где је. Коме то није јасно, нека погледа географску мапу- видеће да Србија није ни на Истоку ни на Западу, и да се не може изместити“- оценио је Јовановић
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет за равноправних
Изјаве Живадина Јовановића за Тањуг
Коментари |
Jovanović: Istina je, varaju nas
Jovanović: Zapad želi dil-oni nama članstvo u EU, mi njima priznanje Kosova
Dačićeva izjava je istina, uveren je nekadašnji ministar spoljnih poslova Jugoslavije Živadin Jovanović, koji ističe da je to tačna definicija odnosa međunarodne zajednice prema Srbiji po pitanju Kosova i Metohije.
САД И ЕУ ТРУБЕ О ВЕЛИКОМ И МАЛИГНОМ УТИЦАЈУ РУСИЈЕ ДА БИ ЈАЧАЛИ СВОЈ И НА СРБИЈУ И НА БАЛКАН
Форум преноси |
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
Запад не жели никакав ниво самосталности Београдау односима са Москвом
- Вашингтон и Брисел праве кампање чији је циљ да преувеличавају и дискредитују утицај Русије на Балкану и у Србији. У то су уграђени велики интереси - то је добро прорачуната инвестиција Запада. Зато више од две деценије траје стална хајка на све руско у Србији
- Немачка, Британија и САД тврде без икаквих аргумената да је утицај Русије у Србији штетан, малиган, назадан, чак злокобан, да ће уништити демократију и угрозити владавину права
- Американци и Немци су сложно онемогућили градњу гасовода Јужни ток, а Берлин упорно рашчишћава пут градњи Северног тока-2. Могла би Немачка, наравно, утицати да се одблокира Јужни ток. Тако би помогла Србији. Али, то се, на жалост, неће догодити, јер и Немачкој, као и САД, одговарају политички зависне, економски слабе и потчињене земље Југоисточне Европе и Балкана. То би председник Србије требало да зна кад разговора са „пријатељем” каквим нам представља Ангелу Меркел!
- И западна војна алијанса има интерес да Јужног тока не буде. Јер, Русија би могла да полаже право да тај стратешки гасовод брани свим легитимним средствима. А Америка га неће да се европске државе не би економски више везивале за Русију
МОЖЕ ЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРИЗНАЊА ПОСТАТИ ТРЕНД?
Саопштења |
У среду, 28. фебруара 2018. године, у малој сали Медија центра, одржана је трибина Иницијатива из Чешке за укидање признања Косова - МОЖЕ ЛИ ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПРИЗНАЊА ПОСТАТИ ТРЕНД?, у организацији Београдског форума за свет равноправних.
На трибини су говорили Јарослав Фолдина, посланик Чешког парламента, председник Одбора за петицију у циљу укидања признања илегалне независности Косова, Јан Каван, бивши шеф диполоматије Чешке Републике, потпредседник Одбора, Вацлав Дворжак, режисер филма „Отето Косово“а и потпредседник Одбора, Милутин Илић, потпредедник Одобра и предедник НВО,,Геополитикон'', Владислав Јовановић, бивши министар за иностране послове Србије и СРЈ, стални представник СРЈ при ОУН, као и Живадин, бивши министар за иностране послове СРЈ и председник Београдског форума.
Трибина је била прилика да се јавност у Србији упозна са радом Одбора за петицију у циљу укидања признања Косова од стране Чешке Републике, као и плановима за даље активности Одбора са циљем да се чешка јавност, након вишегодишње пропаганде, упозна са истином о Косову и Метохији.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 28. фебруар 2018.
Форумизми |
Лако је Ангели Меркел да каже да не мисли јавно да саветује Србији шта треба да чини. Јер, све што је имала да, рекли су Цобел, Хас, Дитман, Ишингер и Габријел
СРПСКЕ ИСТИНЕ НИГДЕ НЕМА - Вацлав ДВОРЖАК
Форум преноси |
Вацлав ДВОРЖАК, аутор документарног филма „Отето Косово“, за „Вести“
Чех Вацлав Дворжак, филмски редитељ и борац за откривање праве истине о погрому Срба у јужној покрајини, због документарног филма "Отето Косово" у својој домовини преживео је штошта, прозиван је лудим, а претили су му и затвором.
У Београду је прошао нешто боље, за поменути документарац пре неколико дана добио је и повељу "Растко Петровић" од Матице српских исељеника. Држава Србија, међутим, није желела да подржи нови документарац о свом прогнаном народу који овај Чех припрема...
Како сте се уопште заинтересовали за проблем косовских Срба?
- Први контакт са Србијом био је из потпуно других побуда, желео сам да успоставим неке трговинске контакте са вашом земљом. Те 2004. године дошао сам у Београд, баш негде у време новог погрома на Косову. Био сам шокиран оним што сам чуо и видео!
Хитлер је имао исту политику
Да ли и данас у Чешкој промовишете српску истину?
- Трудим се. Сада је у Чешкој у јеку предизборна кампања. Недавно је бивши министар иностраних послова Карел Шварценберг организовао отворен разговор са народом у једној пивници. Реч је о човеку који је мимо воље парламента, у тајности, окупио мањинску владу која је признала независност Косова. Отишао сам с неколико пријатеља и ушли у дискусију. Није му било пријатно, јер на моја питања углавном није имао одговор. Тако је на питање да ли је свестан да је признавање Косова на такав начин незаконито и неморално, одговорио: "Да, свестан сам да је тај чин неморалан, али Албанци су завладали територијом као већина и успоставили ред и поредак". На то сам му рекао: "Какав ред и поредак, кад је је тада почело етничко чишћење, куће су попаљене, манастири срушени, је л' то поредак? Тако је и Чесима Хитлер правио ред и поредак."
Шта вас је то највише шокирало?
- Лажи! Говоримо о огромној неправди која је нанета српском народу, а томе се у мојој земљи готово уопште није говорило. А и кад се говорило, причане су неистине.
Да ли сте и сами веровали у те лажи?
- Па и нисам. Од првог дана разбијања Југославије знао сам да то није жеља народа, већ чиста политика. Жеља неких земаља, пре свега Немачке да ову земљу распарча. И ја сам живео у земљи у којој је некад владао тоталитарни режим и научио сам да препознам двосмисленост новинарског извештавања. Свеједно, на оно што се заиста догађало у Србији и на Косову, нисам био спреман!
Да се вратимо на документарац, како је до тога дошло?
- После прве посете Београду, вратио сам се у Праг и решио да направим филм. Месец дана касније поново сам био у Београду и преговарао са људима у Координационом центру за Косово и Метохију. Дали су ми човека који је доле добро познавао људе и прилике и почело је...
Шта је од доживљеног на Косову на вас оставило најјачи утисак?
- Прича човека који је протеран, па се вратио, па опет протеран, па се вратио... Има га у филму! Та нада која стално тиња и жеља за животом на свом, а не на туђем. То ме је највише погодило!
Погодило вас је и много тога у Чешкој након снимања филма?
- Ух, свега је ту било. Прво људи са националне телевизије са којом сам раније потписао уговор нису хтели да пусте филм. Ваљда су очекивали нешто сасвим друго, још једну причу о јадним Албанцима...
Проглашавани сте лудаком?
- Ма да, прво су ме уцењивали дужином филма, са два сата скратили су га на 57 минута. Онда је портпарол чешке телевизије почео да се оглашава и говори све најгоре о филму, чак ми је и претио затвором. Главни и одговорни уредник информативног програма јавно је говорио да сам луд. Замерали су ми да филмом манипулишем у корист Срба.
Филм је, ипак, емитован?
- Да, са четири месеца закашњења, крајем јула 2008. године. Али, ни тада се не би десило, да се неко није сетио да га пре тога пусти на Ју тјубу. За само недељу дана погледало га је око 80.000 људи и покренула се врло жива дискусија на интернету. Све се захутало... Јавили су се чак и чешки војници из мировних снага на Косову, који су подржали филм.
Да ли сте у целој тој гунгули имали било какву подршку?
- Да, један део политичара је био уз нас. Посебно Јарослав Фолдина, чија је мајка пореклом Српкиња. Урадио је 800 копија филма и поделио свим посланицима у чешком парламенту, затим и свим чешким посланицима у европском парламенту. Много му је било стало до ове ствари...
И како је протекло прво емитовање на чешкој телевизији?
- Врло занимљиво. Прво су нас уценили да се пусти и филм другачијег виђења ствари, а затим и да се одмах после емитовања организује отворени студио у коме ће познати људи коментарисати моје дело. Мени су забранили да у томе учествујем! Без обзира на све то, филм је прошао врло добро. Општи утисак је био врло позитиван, и што се тиче филма и што се тиче Косова!
А како вам је српска национална телевизија узвратила за труд?
- Пустили су филм по уговору, два пута, 2009. године, премијерно на Сретење и на годишњицу НАТО бомбардовања.
Какве су биле реакције чешког народа?
- Е то је оно што је најбоље, народ је одлично одреаговао. Много њих схватило је лажи, а неки су се искрено заинтересовали да помогну Косову.
Како?
- Основано је Друштво пријатеља Срба са Косова и Метохије, у том друштву су осим Чеха и Словаци и Пољаци. Једно време су готово сваког месеца организовали митинге у центру Прага као помоћ Србима, одлазе на Космет, шаљу помоћ... Направљен је и сајт на интернету, који пласира најновије информације са Косова - њњњ.кососвоонлине.цз.
Сам свој газда
Вацлав Дворжак је рођен 1948. године у Прагу. Дипломирао документарну режију на Прашкој филмској академији 1977. године. Ожењен је глумицом Миладом, која има своје путујуће позориште за децу и одрасле. Са њом има два сина, сада студента. Слободњак је, нема и никада није имао стално запослење.
Да ли сте овим филмом разбили мит о Србима кољачима?
- У Чешкој сигурно да! "Отето Косово" пореметило је све, људи су престали да верују у оно што им се годинама сервирало. На Ју тјубу га гледају и Пољаци, Словаци, чак и Канађани.
Канађани?
- Да, један Канађанин је видео филм на Ју тјубу, узео неке делове из мог документарца и направио свој филм. Не знам како се тачно зове, али тај је филм узео неколико награда.
Да ли ћете се опет вратити на Косово?
- Ја сам, заправо, често тамо. Прикупљам нови материјал, али не само са Косова, већ и из Хрватске, Босне, Крајине...
Нема интересовања за откривање истине?
- Па то је проблем Србије. Ова земља може свим европским и светским народима да представи истину, само ако хоће.
И шта Србија тим поводом ради?
- Ништа. Србија је свесно све то затајила, не прави филмове којима ће показати шта се то заправо дешавало и шта се и сад дешава. Не користи ни своје медије да прикаже истину. Дозвољавају да у Босни муслимани затрпају интернет својим лажима, а српске истине нигде нема!
Извор: https://www.vesti-online.com/Scena/Film/51412/Srpska-istina-kroz-ceski-objektiv-
ОКРУГЛИ СТО О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Саопштења |
У Централном дому војске Србије у организацији Београдског форума за свет равноправних и Клуба генерала и адмирала Србије, одржан је 20.02.2018. године ,,ОКРУГЛИ СТО О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ“.
Уводне реферате су поднели: Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Миломир Миладиновић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, проф. др Радован Радиновић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних, др Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, др Станислав Стојановић, члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних и др Тодор Петковић, члан Клуба генерала и адмирала Србије.
У расправи је учествовао већи број присутних.
Присуствовали су лични изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, протојереј-ставрофор Радивоје Панић, делегација генералштаба Војске Србије на на челу са бригадним генералом Дејаном Јанковићем, представник Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Игор Поповић, као и представници Амбасаде Руске Федерације.
Следе интегрална излагања реферата и учесника расправе.
БРИСЕЛ УЈЕДИЊУЈЕ АЛБАНЦЕ, РАЗБИЈА СРБЕ
Округли столови |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Из Излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, Београд, 20. фебруар 2018.
- Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ. Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих српских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни докуменати саветодавног, необавезујућег карактера. Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.
- Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.
- «Погодба» - Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве. Чланство – да, али без уцена и «уникатне чланарине».
- Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац за прихватање и потпис, а прави циљ фиксирање обавеза Србије у корист друге стране и добијање основа за бескрајне уцене са јединственим образложењем: „Ако желите чланство!“Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина. ЕУЛЕКС је прихваћен као «статусно неутралан», у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање. Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрастност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима - могу отклонити неповерење.
КО ЈЕ ЗА БУДУЋНОСТ А КО ЗА ПРОШЛОСТ?
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а, потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».
Комеморација поводом недавне смрти уваженог професора Рајка Долачека
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних обавештава све чланове и пријатеље да ће се комеморација поводом недавне смрти уваженог професора Рајка Долачека, великог пријатеља српског народа и хуманитарца, одржати у суботу, 3. фебруара, у Вождовачкој цркви, са почетком у 11 часова
САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ УБИСТВА ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА
Саопштења |
Београдски Форум за свет равноправних најоштрије осуђује терористички акт убиства Оливера Ивановића, истакнутог српског политичара, 16. јануара 2018. године у Косовској Митровици, и изражава најдубље саучешће породици због овог ненадокнадивог губитка. Београдски форум се придружује захтевима јавности да истрага, у најкраћем року утврди ко су извршиоци и налогодавци овог гнусног злочина и да их приведе правди што је услов за отклањање дубоке забринутости и узнемирености грађана Србије, посебно српског народа на Косову и Метохији. У том погледу, очекује се да цивилно и безбедносно присуство УН – КФОР и УНМИК, као и ЕУЛЕКС, одговорно и ефикасно извршавају своје одговорности, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН 1244 (1999).
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
IN MEMORIAM
ОЛИВЕР ИВАНОВИЋ
Оливер Ивановић је био изузетно честит човек. Личност важна не само за своју породицу и пријатеље, већ и за ширу јавност и народ. Један од ретких, ако не и једини политичар, који је истински схватао да је немогуће да сви имају једнако мишљење или поглед на ствари, и прихватао ту чињеницу као неизбежну полазну основу. За њега су разлике у мишљењу биле разлог да се разговара. Никада није одбацивао људе са другачијим виђењима, идејама или плановима за будућност. Никада никога није вређао, ни оне који су му се супротстављали или одбацивали, нити оне који су му правили проблеме. Због тога је временом задобио поштовање и оних који су га волели али и оних који га нису волели, оних који су са њим делили неке или све вредности, али и оних чије су вредности биле другачије. У шали је знао да каже да на Косову и Метохији људе могу да воле или да их поштују, а да је он лично увек давао предност поштовању.
Увек са осмехом, био оно што јесте: Оливер, Србин са Косова и Метохије, који жели да помогне свом народу тако да то не иде на штету другог или других народа, и који жели да објасни и докаже припадницима другог народа да њихова срећа никако не може да се изгради на несрећи његовог, српског народа.
Одликовало га је потпуно разумевање, иначе, веома сложених прилика на Косову и Метохији, како садашњих тако и свих других околности из ближе и даље историје које су утрле пут данашњем стању ствари. Познавао је све локалне менталитете и системе вредности и све их је уважавао. Познавао је јавну сцену али и закулисне радње, знао је границе до којих иду легалне а преко којих почињу она друга дешавања и радње. И у свему је остао чист.
Много је знао, али никад није користио своја сазнања да нашкоди другима, да блати друге, па је чак из принципа одбијао да то што му је познато користи као уцену или превентиву да сачува и брани самог себе.
Говорио је или разумевао много језика, укључујући све локалне језике на Косову и Метохији, и то је користио да спаја људе. А резултат је био да је људе придобијао. Са сваким се поздрављао чврстим стиском руке, гледајући саговорника у очи и са осмехом. За њега је свако био човек, личност, а не представник ове или оне групе, нације или организације. За њега нико није био "обичан" човек, сви смо за њега били посебни и важни. Много је људи којима је помагао, много је оних који га по добру помињу.
Умео је да води чак и непријатне разговоре тако да никог не увреди, а да при томе свако има прилику да искаже своје мишљење. Никад није одбијао да говори и на скуповима за које је било унапред јасно да ће бити непријатељски интонирани према њему или према ономе што је био: Србин са Косова и Метохије, и ономе шта је представљао: српског политичара. На тим скуповима је углавном знао да изазове осмехе и климање глава у знак прихватања или, бар, разумевања за оно што је говорио.
Стоички је подносио своју наметнуту улогу такозваног алиби ратног злочинца са српске стране којом су одређени заговорници тзв. косовског конструкта хтели да релативизују кривицу и наметну је искључиво Србима. Његова ненаметљива и тиха победа огледала се у томе што су и сведоци тужилаштва говорили о њему са уважавањем.
Оливер Ивановић је био човек мост, који је целог века настојао да спаја људе, јер му је било јасно да изолованост не води никуд. Оливер Ивановић је био човек који је имао визију за будућност која није била заснована искључиво на подељености.
Злочинац који је извршио егзекуцију убио је човека, оца, мужа, брата, рођака, пријатеља, лидера, а можда и наду за будућност коју се Оливер трудио да оствари.
Оно што можемо да урадимо јесте да га памтимо као часног човека, благослов који су многи умели да цене, и да покушамо да следимо његову доброту, да останемо верни себи и да пружимо руку уз јасно очекивање да у разговору добијемо исто поштовање које смо спремни да пружимо.
Нека ти је лака земља Оливере, поносна сам што сам те познавала.
Бранка Митровић
ЈАПАН ПРИМЕР КАКО СЕ ЧУВАЈУ ТРАДИЦИЈЕ И РАЗВИЈАЈУ МОДЕРНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ
Коментари |
Интервју Живадина Јовановића Радио Београду
Novo poglavlje u tradicionalno prijateljskim i sadržajnim odnosima Srbije i Japana i to u ovoj 136. godini od uspostavljanja srpsko-japanskih diplomatskih odnosa koje je inicirao srpski kralj Milan Obrenović, a prihvatio japanski car Mejiđiju. Istorija beleži da je jedan od najpoznatijih lidera 20. veka predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito 1968. godine posetio Japan i da je u tom periodu Jugoslavija bila na drugom mestu u svetu, iza Japana, po stopi rasta društvenog bruto proizvoda.
Danas 50 godina posle Titove posete, a 30 posle posete japanskog premijera Nakasonea Beogradu, danas u zvaničnu i prijateljsku posetu Srbiji , mnogi tvrde istorijsku, dolazi premijer Japana Šinzo Abe na čelu političko-privredne delegacije. Domaćin je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Japan je ustavna monarhija ... Car imenuje premijera... Premijer Šinzo Abe poznat je po specifičnoj ekonomskoj politici nazvanoj Abenomiks a tri simbola Japana su: planina Fudži, trešnjin cvet (sakura) i brzi voz šin-kan-sen.
Sagovornik Novinarenja je Živadin Jovanović nekadašnji šef diplomatije nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Domaću štampu prelistava Vladimir Džudović, novinar redakcije za kulturu Radio Beograda 1.
Autor i voditelj je Zorana Bokan.
Извор: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3003101/novinarenje.html
Америка за 2018. зацртала — отргнути Балкан од Русије
Форум преноси |
Мира Канкараш Тркља, Тимур Блохин
Само вас гледамо — суштина је најновије америчке поруке, односно претње земљама Западног Балкана које нису у НАТО-у. Ако хоћете да платите за оружане системе Русима, „платићете“ и нама.
У Вашингтону опет новине. Управо је обнародовано да ће америчко Министарство одбране са Стејт департментом током 2018. године бити обавезно да поднесе извештај о сарадњи држава Западног Балкана како са САД тако и са Руском Федерацијом. Тачније, извештај ће садржати детаљне информације о војној сарадњи БиХ, Србије и Македоније са Русијом. Дакле, оних држава које нису чланице НАТО-а.
Још прецизније, „извештај мора да садржи процену безбедносне сарадње држава Западног Балкана са Русијом, и то листу наоружања, одбрамбених система и војне технологије вредне милион или више долара, које је добила или купила свака од држава од 2012. године“. Такође и опис учешћа војних снага у тренинзима и вежбама са Русијом у истом том периоду, као и опис уговора о сарадњи у које су ушле земље региона са Русијом. Ту, међутим, није крај.
Влада САД ће Конгрес морати да упозна и са проценом о „обавештајној сарадњи држава Западног Балкана са Русијом“, као и о последицама такве сарадње по интересе САД и НАТО-а, по државе региона, али и оне које се са њим граниче.
ГРАДОВИ - ЛУКЕ НА ПОЈАСУ И ПУТУ
Сарадња са Кином |
Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествовао је на конференцији о сарадњи градова-лука на остваривању Иницијативе Појаса и Пута кинеског председника Си Ђинпинга, одржаној 5.-9. децембра 2017. године, у граду-луци Тијенцин, на североистоку Кине. На Конференцији је учествовало око сто представника из 37 земаља Азије, Европе, Америке, Африке и Аустралије. Међу учесницима су, поред осталих, били бивши премијери Грчке Џорџ Папандреу, Француске Доменик де Вилпен, Италије Масимо Далема и други.
На Конференцији је покренута иницијатива за оснивање Удружења градова – лука на Појасу и путу, чији је циљ координација и јачање улоге поморских градова- лука, као и лука на унутрашњим пловним путевима.
Више кинеских и страних учесника је у својим излагањима истицало важну, конструктивну улогу Србије у остваривању Иницијативе Појаса и Пута као глобалног, мултиди-мензионалног развојног пројекта. Кинески представници посебно су истицали значај почетка изградње брзе пруге Београд-Будимпешта као стратешког прекограничног пројекта који доприноси ефикасности функционисања Kонтинентално-поморске експрес линије Кина - Европа, преко грчке луке Пиреј.
Живадин Јовановић је указао да је током државне посете кинеског председника Си Ђинпинга Србији 2016. године потписано 23 документа о међусобној сарадњи, укључујући и Декларацију о изградњи свеобухватних стратешких односа између Србије и Кине. Он је истакао да Србија има важну улогу у економском и културном повезивању Кине, Азије и Европе коју остварује билатерално и у формату Кина + 16 Централних и Источно-европских земаља. Према њему, српско-кинески пројекти у Србији већ су достигли вредност 6 милијарди долара, а обим инвестиционе, привредне и културне сарадње две земље даље се убрзано повећава. Јовановић је указао на значај пловног пута Дунава, као стратешке европске саобраћајнице која се у Србији протеже у дужини од 588 километара и која, преко мреже канала Рајна-Мајна-Дунав, повезује Медитеран са Северним и Балтичким морем,.
Говорећи о перспективи будуће сарадње на остваривању Иницијативе Појаса и Пута, Јовановић је указао на значај реализације 2 индустријска парка, оба на Дунаву, једног у Смедереву, граду у коме кинеска корпорација ,,Хестил'' већ поседује Железару са 5200 запослених и другог, на прилазу Београду, недалеко од моста ,,Михајло Пупин'', који су кинеске компаније саградиле и предале у саобраћај 2014. Године (170 мил. Америцких долара). Он је подсетио да је у Србији седиште
Удружења за инфраструктуру и саобраћај формата ,,Кина +16 CEEC'' и заложио се за испитивање могућности учешћа Кине у модернизацији пловног пута Дунава (безбедност, логистика, приступна инфраструктура, чишћење), као и у више-димензионалном (наводњавање, храна, инфраструктура, туризам), развојном „Пројекту три реке“ (Дунав-Морава- Вардар). Када је реч о координацији и развоју поморских и речних лука на Појасу и путу, Јовановић је указао на значај координације новог удружења градова-лука, иницираног у Тијенцину са постојећим Пројектом сарадње лука три мора (Јадранског-Црног-Балтичког), који је верификован 2016. на самиту Кина +16 у Риги, Летонија, а чије је седиште у Варшави.
У разговорима са представницима Тијенцина (15 милиона становника), било је речи и о могућностима братимљења са Београдом или Новим Садом, као великим перспективним лучким градовима на Дунаву.
Београд, 20. децембар 2017.
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ,,ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ ПРЕДУЗЕЋА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ПОД ОКРИЉЕМ УНМИК АДМИНИСТРАЦИЈЕ''
Коментари |
У уторак, 12. децембра 2017. године, успешно је представљена књига ,,Приватизација друштвених предузећа на Косову и Метохији под окриљем УНМИК администрације'' ауторке Сандре Давидовић, као и коаутора, Јелене Пејић и Данила Бабића, докторанада Факултета политичких наука. У пуној слушаоници број 1 Факултета политичких наука у Београду, о књизи су говорили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Игор Поповић, начелник Сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, Слободан Самарџић, редовни професор и шеф Одељења за међународне студије Факултета политичких наука, као и Сандра Давидовић, ауторка књиге.
Ово пионирско дело, чији је издавач Београдски форум за свет равноправних, настало је у оквиру истраживачког пројекта подржаног од Канцеларије за Косово и Метохију, Владе Републике Србије, којим је у протеклој години руководила колегиница Давидовић. Пројекат је пример успешне и конструктивне сарадње цивилног и јавног сектора, а промоција књиге била је једна од ретких прилика да о теми говоре представници владиног, невладиног и академског сектора на једном месту.
Аутори се овим путем ограђују од свих политичких оцена и закључака о косовском питању, које је, очекивано, било укључено у излагање уважених говорника.
Београд
13. децембар 2017.
ПАРТНЕРСТВО - ОСНОВ УСПЕХА ИНИЦИЈАТИВЕ ПОЈАСА И ПУТА
Коментари |
У оквиру укупне сарадње Кина-Европа у Франкфурту је одржан форум представника новинских агенција, других медија и тинк танк асоцијација који је означио формални почетак Партнерства у размени економских и финансијских информација Појаса и Пута (BREFIP). Форум је одржан на иницијативу Кинеске Агенције за економске информације (CEIS), афилијације новинске агенције Хсинхуа, а у раду су, поред кинеских, учествовали представници већих новинских агенција, медија и тинк-танк организација из Немачке, Француске, Италије, Велике Британије, Србије, Пољске, Шпаније, Белгије и Грчке. У раду Форума из Србије су учествовали Живадин Јовановић, предсeдник Центра за истраживање повезивања на Путу Свиле (COREC) и Ненад Бабић, извршни директор Танјуга. Форум је поздравио Ванг Шунчинг, генерални конзул Кине у Франкфурту.
Циљ партнерства је унапређење размене информација од значаја за остваривање Иницијативе Појаса и Пута, унапређење доступности информација потенцијалним учесницима сарадње, заједнички истраживачки пројекти, консултације.
Као први говорник на сесији посвећеној Перспективама Кинеско-Европске сарадње у олквиру Иницијативе Појаса и Пута, Живадин Јовановић је оценио да су у протеклих пет година постигнути импресивни резултати у сарадњи у оквиру формата Кина+16ЦИЕ земаља и то какои у инфраструктурном повезивању тако и у развијању непосредне комуникације људи, њиховом зближавању и разумевању. Та сарадња има снажне основе и изванредну перспективу зато што уважава националне приоритете сваког партнера, равноправност и узајамне користи.
Сарадња Кина+16ЦИЕЗ представља интегрални део укупне сарадње Кине и Европе која повезује Евро-Азију од Пацифика до Атлантика. Она даје посебан допринос отклањању разлика у економској развијености и условима живота између високо-развијеног Запада и мање рајених делова Централне, Источне и Југо-Источне Европе. Да су те разлике значајне потврђује и чињеница да око 25 милиона грађана земаља Центране, Источне и Југоисточне Европе представља «интерну ЕУ миграцију» у земљама Западне Европе. Резултати које остварују земље Централне, Источне и Југо-Источне Европе са Кином у формату 1+16 несумњиво су велики допринос достизању економске и социјалне равнотеже, допринос јачању а не узрок слабљења интеграције унутар Европе. То је уједно мост повезивања Европе и Азије, а не конкуренција или и претња кохезији ЕУ.
Јовановић је посебно истакао изванредан допринос Србије резултатима укупне сарадње у формату 1+16 указујући да Србија први пут у новијој историји добија прилику да валоризује свој географски положај као фактор економског напретка и прекограничног инфраструктурног повезивања. Своје оцене илустровао је наводећи конкретна остварења од Железаре Смедерево и Моста «Михајло Пупин», преко Електране Костолац «Б» до Коридора 11 и брзе пруге Београд-Будимпешта. Он је нагласио да је истинско партнерство које је у основи мега пројекта Појаса и Пута формула како за глобални економски развој тако и за очување мира и стабилности. Изразио је мишљење да су партнерство у модернизацији прекограничне инфраструктуре, партнерство у енергетици, финансијама, култури и размени информација стубови успеха Иницијативе Појаса и Пута и формата 1+16.
Београд, 2. 12. 2017.
ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ПОВЕЗИВАЊА НА ПУТУ СВИЛЕ
КРИСТОФЕР БЛЕК: СЛУЧАЈ МЛАДИЋ – МРЉА НА ОБРАЗУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Коментари |
Генерал Младић је жртвени јарац ратних злочина NATO у Југославији, злочина које Хашки трибунал заташкава
„Све су то лажи. Ово је NATO суђење“. Пркосне речи генерала Младића судијама ad hoc сида за ратне злочине у Југославији, који је под NATO контролом, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су одглумили да су му изрекли пресуду. Могао је додати: „али историја ће ме ослободити“, и много тога још да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом покровитељском маниру као да се обраћа несташном ученику, а не човеку оптуженом за злочине које није починио.
Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова поновила је генералове речи 23. новембра:
„Морамо опет истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића наставак политизованог и пристрасног односа који од почетка доминира радом Хашког трибунала“.
Младић и руска влада су у праву. Документ под називом „пресуда“ то доказује будући да звучи као пропагандни летак, а не процена једног суда. На преко 2.500 страна трио „судија“ непрекидно рецитује своју верзију догађаја од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успутно.
Хашки трибунал (ICTY) одбацује тврдње да је пристрасни NATO суд, али то доказује од позивања првог сведока, који је поставио позорницу за оно што ће уследити. Човек по имену Ричард Батлер (на слици испод) позван је да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као „војни стручњак“, што и јесте, али није независан. У тренутку свог сведочења био је члан Националне безбедносне агенције (NSA) САД, додељен Хашком трибуналу у својству сарадника. Тако је први сведок у случају против генерала Младића био двоструко пристрасан – радио је за америчке обавештајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био члан особља тужилаштва. То је као да су NSA и тужилац истовремено сведочили против оптуженог. Батлерово сведочење имало је важну улогу у судском процесу, а исту улогу одиграо је и у суђењу генералу Крстићу.
ОД ЧЕГА СЕ САСТОЈЕ ДОКАЗИ ТУЖИЛАШТВА?
Пресуда Новог свјетског непоретка
Коментари |
др Дарио Видојковић, историчар
У својој посљедњој првостепеној пресуди (23.11.2017.) коју је донио Хашки Трибунал у предмету против генерала Ратка Младића, команданта Главног Штаба ВРС у вријеме Отаџбинско-одбрамбеног рата, тај исти трибунал је још једном, по ко зна који пут, показао оно своје право лице које нема никакву везу ни за правдом ни са правичношћу, а камоли са историјским чињеницама. Добро је генералов син, Дарко Младић, сумирао прве утиске након ове, нажалост, не неочекиване пресуде, када је рекао, „на Западу ништа ново“. И тако јесте. Очигледно, да када су Срби у питању, никаква права, а још мање и људска права, имају нити им се поштују. Шта рећи на опаску главног судије Орија, који сматра сасвим нормалним да неко ко је петрпео више можданих удара, има притисак од 180/80, а да не сматра да је потребна хитна љекарска њега, због чега није хтио да прекине или одложи изрицање „пресуде“. Наиме, та пресуда је била ионако давно изречена генералу Младићу, али не само њему, него скоро цијелокупном политичком и војном руководству РС, на челу са првим предсједником др Радованом Караџићем, који су били маркирани и осуђени као наводни ратни злочинци, још на самом почетку кризе у бившој БиХ. И то зато, пошто су овог пута Срби били ријешени да се заштите од поновног геноцида, разних јама и новог Јасеновца, који су Хрвати и муслимани у Босни изнова спремали за Србе. Тако да ова пресуда нема никакву везу са правдом, али се зато врло добро уклапа у оквире ткз. Новог свјетског поретка, или боље рећи, непоретка, с обзиром који је хаос у свијету произвео након слома комунизма 1989./1990. године. Тај тзв. Нови свјетски поредак је карактеристичан по томе да је свуда у земљама Варшавског уговора, односно у отцепљеним југословенским републикама подржао ревизионистичке снаге, које су у основи сљедбеници старих фашистичких, нацистичких и усташких идеологија, које су западни савезници наводно поразили 1945. године. Такође је очито наслиједио Хитлеров „Дранг нах Остен“.
Тачно 45 година касније морали смо да видимо, да те мрачне силе нису поражене, него се као авети поново појавише на сцени, носећи са собом поново рат, крв и бол. Врло је индикативно да су САД и Немачка тако широко подржали политички, пропагандистички, а најзад и војно оне снаге у југословенском грађанском рату, који су своје униформе китили усташким симболима. Американцима није, тада, смијетало ни да подржавају исламске екстремисте, терористе и џихадисте, који ће у Босни чинити она зла којима ће се касније „прославити“ прво Ал Каида, па затим Исламска држава. Претеча Исламске државе се управо могла наћи у Сарајеву, Зеници, и другим мјестима под контролом муслиманске ткз. Армије БиХ. Судије Хашког Трибунала све те чињенице нису хтјеле да уваже, исто тако нису никада поставили питање одговорности на страни западних земаља и политичара, који су својим једностраним и тиме ратно-хушкачким наступом у великој мјери допринијели да се тај немили рат продужи, чиме су се патње сва три народа истовремено продужавала. Нико од њих није поставио питање одговорности Алије Изетбеговића који је јавно рекао да је спреман да жртвује мир за суверену и недјељиву (читај унитарну) БиХ, нико од њих није питао зашто и са којом намјером су много прије избијања ратног сукоба у бившој БиХ формиране Патриотска лига и Зелене беретке.
А ко је одговорао у Хагу за близу 30.000 српских жртава, податак који је изнио Милорад Којић испред Републичког Центра за истраживање ратних злочина? Па, нису Срби ваљда сами себе побили и масакрирали? Бројна гробља страдалих Срба, међу њима и најмлађа дјеца, жене, старци, по Братунцу, Вишеграду, Зворнику, и по многим другим градовима и мјестима у РС, нису били довољан доказ тим истим судијама Хашког трибунала да се осуди ратни злочинац Насер Орић! А није он био једини, било је њих још. Но, статистика Хашког трибунала по том питању је катастрофална, јер се највише Србима судило, и највише казни су Срби добили, којих више нема у Сарајеву, Бихаћу, Зеници, Мостару, Горажду, Купресу, Ливну, Гламочу, Грахову, и другим мјестима, у којима су до рата у приличном броју живјели ( у неким чак чинили већинско становништво), а која су послије рата припали Федерацији БиХ. Зар је било и правде за стотине и стотине Српкиња мученица, које су биле подвргнуте најгорим тортурама од стране припадника хрватских и муслиманских оружаних формација, и силоване?
Ако је Хашки Трибунал био основан да наводно дјели правду и да допринесе помирењу у региону, онда је те циљеве својом селективном, антисрпском неправдом у потпуности промашио. Оваква суђења, као и ово сад генералу Ратку Младићу, ућиће као најгора и најцрња мрља у историји међународног права. Шта рећи, кад се генерал Младић осуђује за узимање припадника УН за таоце, да би спречио нападе НАТО-а на РС? Значи то онда индиректно, да су Срби требали нијемо и без икаквог пружања отпора требали да чекају да НАТО волшебно сије уранијумске бомбе на њих и да их убија како му се прохтне? О тада већ очигледној пристрасности тих исти припадника УН који су сачували муслиманске корпусе од војног пораза у Сребреници, Горажду, Бихаћу, па и у Сарајеву, и који су шпијунирали српске положаје, достављали оружје и муницију хрватско-муслиманској страни и који су најзад и отварали ватру на српске положаје, нема никакве дилеме. Као такви, који су се отворено ставили на једну од сукобљених страна и тиме прекршујући свој мандат, морали су на крају постати легитиман војни циљ, по свему судећи. Но, само та тачка пресуде добро илуструје улогу коју је западни Нови свјетски поредак заправо био намијенио Србима, а који су требали бити жртве, које је могао некажњено да убија и да коље како је ко хтио.
Елем, Срби су проглашени ратним злочинцима зато што нису пристали да буду по други пут заклан народ, него што су се одлучили да се бране и да пруже отпор. То је уствари главни грех генерала Младића који му се ставља на терет, зато што је се супротставио том Новом свјетском непоретку, и што је стао на браник своје отаџбине и свог српског народа. Није зато ни никаква случајност, да је у судском вијећу, сходно западном ревизионизму, сједио и један њемачки судија, а није ни случајност да му се изриче уствари давно донешена пресуда дан послије датума потписивања Дејтонског споразума и Аранђеловдана. И овог пута, Запад се служи симболиком као и безброј пута прије, када су у питању удари на српски народ.
На крају, на питање да ли је генерал Младић имао фер суђење, мора да се недвосмислено одговори са НЕ! Човјека којег су не само хрватски и муслимански, већ прије свега и западни медији у толикој мјери дехуманизовали, сатанизовали и дифамирали, није ни у ком тренутку могао на тај начин имати ни трунке изгледа фер суђења, па таман да је се добровољно предао још 1995. године хашким кадијама. Но, историја ће имати задњу ријеч о овом предмету, као и о многим другим досад прикривеним чињеницама о рату у бившој Југославији, а који ће, кад тад, испливати на видјело и урушити све ове од Запада исконструисане митове рата у бившој Југославији. То ће бити задатак струке, историчара и правника, а остаје обавеза Србима у РС да ту крвљу стечену и одбрањену РС одбране у слози и да је сачувају на најбољи начин!
Пише др Дарио Видојковић, историчар (Регензбург)
Берлин коначно отворио карте: Само распарчана Србија може у ЕУ
Коментари |
Мира Канкараш Тркља, 10.11.2017
Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ! У крајњој линији, ваљда и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање.
Неко ће рећи — вајни пријатељи, а толико се хвалисмо сарадњом са Немачком. Други ће баш у томе видети искреност у односима, јер у политици ионако нема љубави.
Како год ко доживео недвосмислену поруку немачког амбасадора у Србији Аксела Дитмана да је услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН, макар је јавност коначно добила потврду онога што је годинама слутила. Ако је то српским званичницима на време објашњено, њима на душу.
Дитман је у управо објављеном интервјуу српском недељнику потврдно одговорио на конкретно питање да ли свеобухватна нормализација односа Београда и Приштине, што је задатак који Србија мора да испуни да би постала чланица ЕУ, подразумева и чланство Косова у УН. Дакле, подразумева.
Амбасадор је објаснио да је Немачка признала независност Косова и да стога подржава њено чланство у свим међународним организацијама, укључујући и УН. Сасвим логично. Чак је додатно, да не буде недоумица, без устезања рекао да ће Србија морати на крају да призна независност Косова уколико жели да постане пуноправна чланица ЕУ.
А то значи да „између Србије и Косова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“, прецизирао је Дитман.
Изјава ће, несумњиво, изазвати различите коментаре, тим пре што је дошла само месец дана пошто је управо он оценио да су Србија и Немачка данас посебно блиски партнери у Европи у економском, политичком и културном смислу и да ће подржати стратешки циљ Србије да постане чланица Европске уније. Да иронија буде већа, речи подршке том стратешком циљу Србије који је, очигледно, остварив само ако се земља поцепа, изговорио је на свечаном пријему поводом Дана уједињења Немачке. Тада је напоменуо да на путу ка ЕУ Србија има још неколико препрека које треба уклонити.
Сада је белодано рекао о чему је реч. Можда се од некога ко представља државу која је, вољом некадашњих моћника, прошла период од распада до поновног уједињења, могло очекивати мало више разумевања, али политика је посао у коме нема места за сентимент. Зато ће у Дитмановој изјави добар део овдашње јавности управо препознати по нас корисну искреност јер ћемо сви играти отвореним картама.
По оцени српског шефа дипломатије Ивице Дачића, и став Србије је ту недвосмилено јасан. „Нећемо признати једнострано проглашену независност Косова, никада и ни по коју цену. Исто важи и за чланство Косова у међународним институцијама. Борићемо се свим силама против тога“, био је Дачићев коментар Дитманове изјаве.
Ако је први немачки „гвоздени канцелар“, чувени Ото фон Бизмарк, који је после победоносних ратова ујединио Немачку у другој половини 19. века, формулисао политику као уметност могућег, можемо ли ми помирити овакве две крајности, у уметност немогућег.
Зашто је немачки амбасадор баш сада био по Србију болно искрен, само неколико дана по изјави шефа Европске комисије Жана Клода Јункера да ће Србија у ЕУ до 2025, раније него што је најављивано? И то усред отварања нових сепаратистичких фронтова какав је онај каталонски у Шпанији?
Некадашњи шеф дипломатије Живадин Јовановић за Спутњик напомиње да је Немачка практично гласноговорник ЕУ и у овом случају као што је то била од почетка процеса наших евроинтеграција. Као најутицајнија увек је у Србију доносила потпуно прецизно формулисане захтеве.
Уз то, он указује да је отцепљење Косова и Метохије стратешки дугорочни немачки интерес, а штафету подршке независном Косову је, како подсећа, понела управо она још 1997. на Бонској конференцији савета за примену мира у БиХ, када је тражила да се мимо дневног реда расправља и о питању КиМ.
Управо сада је отворила карте зато што жели да се случај Косова што пре заврши како даље бујање сепаратизма у Европи не би било ударац и пореметило планове Немачке и неких других земаља за потпуно признавање тог њиховог чеда, објашњава Јовановић.
На питање шта сада када су јасни ставови и ЕУ и Србије, некадашњи шеф дипломатије одговара питањем: Ко се уопште заклео да Србија мора у ЕУ?! У крајњој линији и о томе треба да се води неки дијалог, то није безначајно питање, истиче Јовановић.
„Дуго времена су наши званичници тврдили како су питање Косова и пут Србије ка ЕУ паралелни али неповезани процеси. Сада видимо да је то била обмана или самообмана. Или обмана јавности“, напомиње он.
У оваквим околностима, по његовом мишљењу, Србија не треба да жури и чини даље уступке. Подсећа да је испунила све из Бриселског споразума, а да Заједница српских општина (ЗСО), једино што јој је дато тим документом, још није примењена. Сада ће по други пут ЗСО нудити као неки «уступак» Србији да би се потпуно одрекла Косова и Метохије, сматра Јовановић.
На питање има ли простора за даље куповање времена јер можда у неком тренутку тај услов који нам је Дитман испоручио не опстане у случају другачијих геополитичких околности, он каже да је у интересу Србије да разложно приђе новој ситуацији.
„Сада више нико од челника у Србији не може рећи да ЕУ или Немачка имају добре намере према Србији. Карте су на столу и од Србије се тражи капитулација по питању Косова и Метохије. Немачка формула према којој треба признати чланство Косова у међународним организацијама и УН, а задржати тај формални моменат непризнавања, у нашем случају се не може применити“, мишљења је некадашњи министар спољних послова.
Он сматра да Србија треба да остане отворена за чланство у ЕУ и наставак сарадње, али под равноправним, истим условима какви су били за све друге земље региона. Уз то, мора да појача одбрану својих интереса и права на Косову и Метохији.
„Јункер је рекао да Србија може и пре 2025. године да уђе у ЕУ да би охрабрио јавност у Србији, а онда се Србији нуди та горка пилула да прихвати везивање чланства у ЕУ са чланством Косова у УН. Србија то не сме да прихвати. То није њен интерес, али ни интерес Европе, већ само европске елите. У супротном Балкан и Европа не би ишли у добром правцу“, закључио је Јовановић за Спутњик.
Извор: https://rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/
КОСМЕТСКО ПИТАЊЕ И ОДБРАНА СРБИЈЕ
Коментари |
(Текст је преузет из Часописа ,,Политика националне безбедности'', Број 2. из 2017. који издаје Институт за политичке студије)
Проф. др Радован Радиновић
генерал у пензији
С А Ж Е Т А К
У раду се разматра утицај Косметског питања на геостратешки положај Србије. Код тога се узима у обзир чињеница да је Космет привремено окупиран и да је на њему изграђена једна од највећих војних база САД у Европи. Све то се сагледава и у контексту могућих даљњих прекомпоновања Балкана, што не би могло проћи без нових оружаних сукоба. Прворазредни безбедносни изазов Србије који би могао довести до оружаног сукоба је евентуално насилно припајање Севера К и М у састав самопроглашене државе Косово. То би несумњиво изазвало војно реаговање Србије са несагледивим последицама. Опстанак Републике Српске је такође угрожен, а под одређеним околностима, та угроженост би могла попримити и облик оружаног сукоба. У улози интервентних снага које би имале намеру да укину Републику Српску, могле би се наћи оружане снаге Хрватске или Б и Х, или њихова коалиција, што би морало довести до војног ангажовања Србије и то у њеној улози гаранта Дејтонског споразума. За наведене безбедносне изазове Србија се мора припремити и то у виду конкретних војних радњи и поступака.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Космет, Република Српска, геостратешки положај, безбедносни изазов, стратешка концепција одбране, облик војне организације, стратегијско планирање.
1. Основна значења
Када кажемо ‘’Косметско питање’’, имамо у виду да је тај део наше државе привремено окупирана територија, иако формалноправно гледајући то тако не изгледа, јер се тамо налазе међународне војне снаге (КФОР) и то са мандатом који им је дао Савет безбедности УН. Ипак, на том делу наше државе албанска национална мањина је нелегално прогласила своју државу. Уз подршку западних сила на челу са САД држава Србија је потпуно развлаштена на том делу своје територије, народ протеран, а повратак му онемогућен. То што је остало од нашег народа на КиМ, сем сверног дела у ширем рејону Косовске Митровице (тзв. север Косова и Метохије) у сваком смислу и погледу је у потпуности обесправљен и сатеран у гета, а имовина узурпирана. Власт у покрајини држи криминална врхушка која води порекло од терористичке паравојне организације ОВК која је оружаном побуном против државе Србије и уз подршку и помоћ НАТО агресије насилно отцепила нашу јужну покрајину и на њој успоставила другу албаску државу на Балкану. На том делу Србије САД су формирале једну од највећих војних база у Европи (Бонстил). Дакле, Космет је попримио сва обележја окупиране територије. Србија са правом ту окупацију сматра привременом све дотле док се не створе општи геополитички, међународни и унутрашњи услови да се та окупација оконча или док Србија фактички и формално не призна И прихвати да то више није њена територија. Што ће се догодити у будућности остаје да се види, али за сада само мањи део севера покрајине је фактички изван ефективне власти албанске заједнице. На том делу територије, према Бриселском споразуму, треба да се формира центар заједнице српских општина. Што ће суштински тај ентитет представљати и који ће простор и насеља обухватати, такође треба да се види.
Други значењски аспект ‘’Косметског питања’’ садржан је у његовој суштинској карактеристици замрзнутог конфликта, око чијег се одмрзавања воде разговори између привремених институција покрајине и представника државе Србије, уз веома пристрасну медијацију представника бриселске администрације. Овом другом значењском аспекту Косметског питања треба додати и чињеницу да се у Србији припрема покретање масовног унутрашњег националног дијалога који треба да резултира предлозима најбољих и најправеднијих решењња тог дуготрајног сукоба између историјског (српског) и етничког (албанског) права на КиМ.
Косметско питање је вишезначно и може се посматрати у различитим контекстима: као демократско, историјско, друштвено-политичко, државно, етничко, религијско, економско и цивилизацијско питање. Но, оно је у суштини увек било геополитичко питање првога реда. На њему су се кроз историју укрштали а и данас се укрштају интереси и смерови утицаја великих сила. Пресеци тих силница утицаја великих сила на Балкану чинили су тзв. Балкански геополитички чвор, а његово језгро је било, и данас је, Косово и Метохија. Као такво, Косметско питање је одувек испољавало посебан утицај на одбрану Србије, како од спољних сила које су према том делу Србије свагда имале своје отворене претензије, тако и од унутрашње деструкције државе од стране Албанаца, почев од широког спектра демонстрирања нелојалности према држави Србији, до свих врста политичке побуне, устанака и оружане побуне ради сецесије тог дела наше државе. У овом тексту нас занима како Косметско питање утиче на проблематику одбране Србије. Остали аспекти тога питања нас овде не интересују.
Што се тиче значења синтагме ‘’одбрана Србије’’, овде под тим подразумевамо како Косметско питање утиче на геостратешки положај наше земље на оним стратешким правцима који директно воде ка КиМ или од њега ка другим деловима простора Србије, какав утицај има Косметско питање на избор И операционализацију стратешке концепције одбране, те на избор модела војне организације, а посебно на модел стратегијског груписања оружаних снага на стратегијским правцима И просторијама. У разматрању ових питања износима властита гледишта онако како их ми видимо, а не како су та питања евентуално решена у пракси, јер ми та решења не знамо. Зато читалац овај прилог не би требало да схвати ни као критику (имплицитну И експлицитну), ни као доцирање, већ само као прилог што бољег разумевања тог несумњиво веома компликованог И са становишта наше одбране веома значајног питања.
Однос Косметског питања и наше одбране може до одређене мере попунити и одговор на питање какав утицај на нашу одбрану и њену свеколику операционализацију у виду основних стратешких опредељења и бројних системских и практичних организацијско-техничких решења испољава и питање опстанка и очувања Републике Српске. Тај наш ентитет ће се у блиској будућности наћи пред великим изазовима и опасностима. Као што се зна, Србија је гарант Дејтонског споразума, а то подразумеваи одговарајућу спремност и одговорност за опстанак Републике Српске у оквирима тог државно-политичког аранжмана. У свему томе није без значаја ни питање да ли је Србија свесна, а нарочито способна, да у таквим околностима на адекватан и нужан начин одговори тој својој међународној обавези. Конкретно, да ли обавеза гаранта Дејтонског споразума подразумева и одговарајуће делотворно ангажовање, укључујући и примену војне силе против оног који би насилно покушао да укине Републику Српску или да угрози њену територијалну целовитост. Наш одговор на то питање је потврдан, тј. Србија такву обавезу има и за њено испуњење треба на време припремити и увежбати одговарајућа системска решења.
Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava! - dr Rudolf Henzel
Коментари |
Otvoreno pismo dobitnici Nobelove nagrade za književnost, gospođi Herti Miler, povodom govora na skupu Međunarodnog beogradskog sajma kniga 23.10.2017.
dr Rudolf Henzel
Gospođo Herta Miler, do sada nije bilo potrebe da Vam se, npr. zbog Vaših literarnih radova, obratim. Danas pak moram da Vam pišem. Povod: U srpskim novinama sam pročitao o Vašem govoru na jednom skupu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, organizovanom od strane Nemačke ambasade u Beogradu i Beogradskog sajma knjiga. O pomenutom govoru pritom u nemačkoj štampi nije bilo ni reči. Kako navodi ''serbianmonitor.com'' od 25.10.2017., na temu ''Eksplozija nacionalizma u tadašnjoj Jugoslaviji'' i povodom NATO agresije 1999. između ostalog ste izjavili i sledeće: ''Srbija je sama sebi donela zlo i građani moraju da prihvate istinu da su sami sebi prouzrokovali patnju.'' Na pitanje da li je nasilje legitimno rešenje u političkim konfliktima, odgovorili ste: ''(...). U ratnoj situaciji jedna strana mora da pobedi drugu. Stoga verujem da je vojna intervencija ljudski i moralno opravdana i u mnogim slučajevima se pokazala kao ispravna. (...).''
U trenutku kada je Beograd bio poslednji evropski grad koji je bombardovan u 20. veku, u jednom eseju ste napisali ''da razumete poziciju NATO-a i da Milošević mora biti zaustavljen za sva vremena. (...) Ako jedna zemlja u periodu od devet godina započne četiri rata i pritom gradove praktično pretvori u groblja, to se više ne može samo uz pomoć reči zaustaviti. (...).'' Rekli ste da ovo mišljenje do današnjeg dana niste promenili: ''Još uvek sam istog mišljenja. (...) Ova zemlja je sama prouzrokovala sopstveni bol i patnju. Srbi su sami sebi doneli stradanje.''
Gospođo Miler, ovim neverovatnim izjavama otkrili ste svoje nepoznavanje istinske političke pozadine i toka uništenja nekadašnje SFRJ kao i SRJ u toku devedesetih. Pritom ste sebi dozvolili jedno izuzetno nemarno dodeljivanje krivice srpskom narodu. I to sve kao nemačka spisateljica.
Dozvolite mi da Vam otvoreno kažem kako sam se osećao kada sam čuo Vaš govor: kao nemački građanin i intelektualac koji se bez predrasuda bavio političkim događanjima na Balkanu, koji je najoštrije osudio napadački rat protivan međunarodnom pravu SAD-NATO alijanse (uz učešće Nemačke) protiv bivše Jugoslavije i koji zna da su u ovom ratu u ogromnim količinama korišćena visokootrovna i radioaktivna oružja sa osiromašenim uranijumom (''prljave bombe'') i time svesno i namerno počinjen genocid, moram da priznam da sam Vašim blago rečeno nekvalifikovanim izjavama užasnut, zgađen i kao sunarodnik posramljen da je jedna Nemica sve navedeno pripisala srpskom narodu. Gospođo Miler, za mene je ovo ismevanje žrtava!
U međuvremenu su u Srbiji agresivne vrste kancera kao posledica upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom dostigle kako među mladima tako i među starima epidemijske razmere. Ljudska patnja odjekuje do neba. Prema podacima Ministarstva zdravlja Republike Srbije, svakog dana po jedno dete oboli od kancera. Čitava zemlja je kontaminirana. Usled oštećenja naslednog materijala (DNK), na svet dolaze generacija za generacijom malformisane dece. U dva ukratko sažeta članka, ''Rat koji nema kraja'' i ''Letargija srca'' (objavljenih u „Neue Rheinische Zeitung-Online'' u Nemačkoj a ''Pečat'' i ''Informer'' u Srbiji) izneo sam mnoge značajne činjenice o ovome zločinu bez presedana.
Gospođo Miler, ako Vam do sada nisu bili adevatno razjašnjeni politički događaji u bivšoj Jugoslaviji kao i istinski razlozi i ciljevi NATO agresije 1999. i njihova katastrofalna dejstva ili ako ste klasična žrtva nemačkih medija i njihovog krivljenja istine, onda je to zaista zalosno za jednog intelektualca – ali zbog toga se mozete bar izviniti srpskom narodu. Vaš kolega Peter Handke i mnogi drugi slobodni umovi nisu postale žrtve medijske manipulacije, već su nezavisno razmišljajući izgradili sopstveno mišljenje i postupali potom hrabro u skladu s njim. Ako pak želite da svojim izjavama podržite uzročnike genocida govoreći im ono što žele da čuju (nije mi poznato da je postojao bilo kakav protest od strane npr. Nemačke ambasade u Beogradu), onda to smatram sramotnim i krajnje nedostojnim jedne intelektualke i uz to još i dobitnice Nobelove nagrade.
Dr Rudolf Henzel, Dipl.-Psih.
Lindau (Bodensko jezero)
www.psychologische-menschenkenntnis.de
Jučerašnji govor Vladimira Putina na ”Klubu Valdai”
Коментари |
Jučer je u Sočiju, u Rusiji, održan posljednji dan 14. godišnjeg sastanka Raspravnog kluba Valdai. Sastanak je trajao od. 16. do 19. listopada, a tema rasprave je bila slika svjetskog poretka koji prolazi kroz radikalne promjene, odnosno naslova ”Kreativno uništenje – Hoće li novi svjetski poredak nastati iz trenutnih sukoba?” Među gostima su bili brojni svjetski i ruski političari, bivši i aktualni državni dužnosnici, direktori raznih politoloških instituta iz Rusije i inozemstva, čak i onih koji otvoreno zagovaraju suzdržavanje Rusije i ukazuju na agresivno ponašanje ruskog vodstva, poput Ivana Krasteva, direktora Centra za liberalne studije iz Sofije.
Raspravni klub Valdai je namjerno osmišljen tako da na njemu budu zagovornici svih opcija, kako bi se mogli čuti različiti stavovi o gorućim svjetskim pitanjima. Ove godine održana je na sastanku bilo preko 130 sudionika iz 33 zemlje. Jučer su važne govore održali bivši afganistanski predsjednik Hamid Karzai, ravnatelj norveškog Nobelovog instituta Asle Toje i izvršni predsjednik Alibaba Grupe Jack Ma, a pred svim uzvanicima je govor održao i ruski predsjednik Vladimir Putin.
Govor Vladimira Putina na 14. Raspravnom klubu Valdai
Predsjednik Rusije Vladimir Putin: Hvala vam puno.
Nisam siguran koliko će ovo biti optimistično, ali sam svjestan da ste tijekom posljednja tri dana imali vrlo žive rasprave. Pokušat ću, kao što je postalo uobičajeno, podijeliti s vama što mislim o nekim pitanjima. Molim vas, nemojte loše prihvatiti ako kažem nešto što je već rečeno, jer nisam slijedio sve rasprave.
Za početak, želio bih pozdraviti g. Karzaija, gospodina Ma, gospodina Toja, naše kolege i sve naše prijatelje. Vidim mnoga poznata lica u publici. Dobrodošli svi na sastanak Valdai kluba.
Tradicionalno je ovaj forum usredotočen na raspravu o najhitnijim globalnim političkim i gospodarskim pitanjima. Ovog su puta organizatori imali prilično težak izazov tražeći od sudionika da pokušaju gledati izvan horizonta, da razmisle o tome što će sljedećih desetljeća biti s Rusijom i međunarodnom zajednicom.
Naravno, nemoguće je predvidjeti sve i uzeti u obzir sve mogućnosti i rizike s kojima ćemo se suočiti. Međutim, moramo razumjeti ključne trendove, tražiti odgovore na pitanja koja nam budućnost postavlja i ubuduće će ih postavljati još više. Razvoj događaja je takav da na njih moramo reagirati stalno i brzo.
Svijet je ušao u eru brzih promjena. Stvari koje su nedavno nazivane fantastičnima ili nedostižnima postale su stvarnost i dio našeg svakodnevnog života.
Istovremeno se novi procesi razvijaju u svim sferama. S brzim tempom javnog života u raznim zemljama i tehnološkom revolucijom isprepliću se promjene na međunarodnoj sceni. Nadmetanje za mjesto u globalnoj hijerarhiji se pogoršava. Međutim, mnogi prošli recepti za globalnim upravljanjem i prevladavanjem sukoba se zbog prirodnih proturječnosti više ne primjenjuju. Često ne uspijevaju, a novi još nisu stvoreni.
Naravno, interesi država se ne podudaraju baš uvijek, što je normalno i prirodno. Uvijek je bilo tako. Vodeće sile imaju različite geopolitičke strategije i percepcije svijeta. To je nepromjenjiva bit međunarodnih odnosa, koja se temelji na ravnoteži između suradnje i konkurencije.
Istina, kada se ova ravnoteža naruši, kada se propituje poštivanje i čak postojanje univerzalnih pravila ponašanja, kada se nečiji interesi provode po svaku cijenu, sporovi postaju nepredvidivi, opasni i dovode do nasilnih sukoba.
Niti jedan stvarni međunarodni problem ne može se riješiti u takvim okolnostima i takvim uokvirivanjem pitanja, pa se odnosi među zemljama jednostavno urušavaju. Svijet postaje manje siguran.
Umjesto napretka i demokracije, slobodno dozvoljava djelovanje radikalnim elementima i ekstremističkim skupinama koje odbacuju civilizaciju i nastoje je uroniti u drevnu prošlost, u kaos i barbarizam.
Povijest posljednjih nekoliko godina dosljedno ilustrira sve ovo. Dovoljno je vidjeti što se dogodilo na Bliskom istoku, kojeg su neki igrači pokušali preoblikovati i prema njihovim željama nametnuti regiji strani model razvoja, putem vanjskih orkestriranih udara ili jednostavno silom oružja.
Umjesto da zajedno rade na popravljanju situacije i da se zada udarac terorizmu, a ne da se simulira borba protiv njega, neki od naših kolega rade sve što mogu kako bi kaos na ovom području bio trajan. Neki još uvijek misle da je moguće upravljati ovim kaosom.
Da li je predsednik Kine najmoćniji čovek na svetu
Коментари |
„Novi Sputnjik poredak“ analizira najznačajniji politički događaj u svetu, 19. Kongres Komunističke partije Kine.
Šta je kineski predsednik Si Đinping poručio i Kini i čitavom svetu? Zašto ga Rotšildov „Ekonomist“ proglašava za najmoćnijeg čoveka na svetu i zašto zabrinuto konstatuje da (zapadnom) svetu Si ništa dobro neće doneti? Kako će juan srušiti američki dolar i da li će time biti srušen i najvažniji stub američke moći?
Odgovore na ta pitanja će u razgovoru sa Nikolom Vrzićem potražili su bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović i dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Pekinga Milorad Denda.
ОСМА СЕДНИЦА ЦК СКС-ИСТИНА И ОБМАНЕ
Коментари |
Проф. др Радош Смиљковић
Сажетак: Осма седница је зауставила суштинско цепање Србије започето између два светска рата. Спречено је подржављење покрајина које је водило убрзаном отцепљењу. Тако је започело спасавање државе Србије. Које траје и трајаће дуго.
Осма седница је испољила и карактеристике тог типа седница, али то не умањује њен историјски значај, што покушавају незналице, плиткоумни и слуге антисрпских центара на западу. Разбијачима Србије је и даље мука када помисле на наше другове који су је маестрално извели. Ми актери знамо колико је то био сложен и тежак посао. Претили су нам и хапшењима пре седнице. Покушаји актуелних естрадних политиканата како год се званично титулисали, унапред је осуђено на „пси лају а ветар носи“.
Ово је историјски озбиљна тема која захтева подсећање и на хронологију догађања, како због поштеног односа преме историји, тако и због млађих гнерација које ступају на политичку сцену државе Србије. Само тако се може разумети континуитет градње и очувања Србије кроз хиљадугодишњи период. Такође и због охрабрења наших људи који су искрено заложили део свог живота у тај процес. Цео југоисток Европе и северне Африке испуњен је Зејтинлицима и Јасеновцима наших предака чијем се патриотизму дивио цели свет. Одговорни смо да се то више не понови.
Последице употребе уранијумских пројектила у US-NATO у бомбардовању Србије 1999.године
Коментари |
Рат који још није завршен!
Пише Др. Рудолф Хензел
Прошло је више од деценије и по након агресије, коју су противно међународном праву започеле US-NATO снаге, користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле, а последице се још увек осећају. У Србији су агресивна канцерогена обољења, како међу младима тако и међу старима, у порасту и попримају размере епидемије.
Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија а посебно је погођен њен југ и Косово и Метохија.
Резултати које је објавило Министарство здравља Републике Србије, говоре да у Србији свакога дана по једно дете оболи од рака.
Земља је потпуно затрована. Услед оштећења генетског материјала (у даљем тексту ДНА), постоји опасност да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима.
Свесно и вољно је почињен геноцид.
До недавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана.
Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри, бивши политичари успели су да пробију зид ћутања, због добробити народа Србије, али и других народа у суседним земљама, који деле исту судбину.
Уранијумски пројектили су оружје за масовно уништавање
Када су САД-е у Вијетнамском рату користиле "Agent Orange" (хербицид диоксин,коришћен за уништавање растиња-код нас познат као ‘’наранџасти агенс’’ или ‘’црвени гас’’) и напалмске бомбе, свет је био шокиран. То више није био рат, то је био масакр цивилног становништва и потпуно уништење природе. И након 50 година тамо се из генерације у генерацију рађају деца са високим степеном инвалидитета, дакле-рођена да би убрзо умрла. Упркос томе, од Вијетнамског рата, војна индустрија и индустрија за производњу атомског наоружања и даље јачају свој "бизнис".
Сви ратови који су вођени након установљења правних норми на Нирнбершком Трибуналу (Нирнбершки принципи), сходно истима, су илегални и сваки је бивао већих размера, смртоноснији, назаднији и геноциднији.
То је случај и са ратом који је од стане УС-НАТО војске вођен на европском тлу, а против СР Југославије. Војска САД-а је уз прећутно одобравање осталих чланица НАТО пакта-укључујући и Немачку, користила оружје за масовно уништавање, које је претходно испробала у Заливском рату 1991. и у БиХ 1994/95. а то су уранијумски пројектили, са високим степеном радиоактивности и токсичности.
НАТО је признао да је испалио 30.000 пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем ОУ).
Војска Србије помиње 50.000. Ради се о 10-15 тона осиромашеног урана.
Иако постоји обимна литература о овом ратном злочину на немачком, енглеском и српском језику, као и филмски материјал (филм "Deadly Dusт"-Смртоносна прашина), изнео бих још нека запажања. Због дугог процеса разградње, радиоактивности и токсичности отпад уранијумске и атомске индустрије, претежно изотопа ОУ-238, морао би бити дуже време складиштен у посебно обезбеђеним депонијама.
Да не би плаћали високе цене складиштења, радије су ОУ бесплатно уступали онима који су заинтересовани, нпр војсци.
ОУ поседује карактеристике које су веома примамљиве војној индустрији. ОУ пројектили, развијани по немачкој технологији (Зигварт-Хорст Гинтер) због високе густине металног урана (1,7 пута већу него олово) имају јаку пробојну моћ, и користе се за уништавање тенкова и подземних бункера. ОУ и сам спада у запаљиве материјале, те приликом пробијања тенковског оклопа гори, при чему на 3000 степени по Целзијусу ствара прашину уранијумових оксида ослобађајући високотоксичне и радиоактивне супстанце.
Честице ураноксида-аеросол-а чија величина се мери у нанометрима, кроз ваздух, воду као и ланац исхране доспевају у људски организам. У плућима се честице уранијумске прашине везују за црвена и бела крвна зрнца и продиру у остале органе, оштећујући ћелије мозга, бубреге и репродуктивне органе. На тај начин се у многим органима развија канцер и неповратно оштећује ДНА. Јачина канцерогености ОУ је заснована на томе, што хемо и радиотоксичност делују синергично.
Кроз плаценту ОУ доспева до плода у материци, који такође бива угрожен. Могуће дугорочне последице су генетски дефекти код дојенчади, дечија леукемија, канцерогена обољења и оштећења бубрега.
Пошто честице ураноксида током сагоревања добијају карактеристике керамике, оне се не раслажу у води, него у таквом стању остају у организму и годинама шире радиоактивност.
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ
Коментари |
Живадин Јовановић
19. Конгрес Комунистичке партије Кине
КИНА НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР МИРА И РАЗВОЈА У СВЕТУ
Као стални пријатељи Кине Београдски форум за свет равноправних и Центар за истраживање повезивања на Новом путу свиле, два независна удружења у Србији, уверена су да ће 19. Конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) и њено ново руководство додатно ојачати незаменљиву улогу КПК у унапређењу укупног друштвено-економског и културног развој Кине, задовољавајући тежње људи за бољим животом и довршавајући изградњу умерено просперитетног друштва до 2021. године када ће КПК обележити стогодишњицу свог оснивања (1921.). Дајући визију развоја Кине до 2050. Конгрес КПК ће ојачати Кину као водећу светску силу и незаобилазни фактор мира и глобалног развоја без претензија за хегемонизмом или доминацијом.
Комунистичка партија Кине под руководством Генералног секретара Си Ђинпинга је извор и гарант солидарности и мотивације људи Кине у њиховим настојањима да изграде савремено и просперитетно друштво засновано на социјализму кинеских карактеристика. Захваљујући овим напорима у периоду од 2013. до 2016. године Кина је постигла
раст БДП-а без преседана у просеку 7,2% годишње. На овај начин Кина постаје покретачка снага светског економског опоравка, доприносећи више од 30% светском економском расту, што је више него САД, Еуро зона и Јапан заједно.
Као друга најјача економија у свету, оснивач или водећа чланица
БРИКС-а, Г-20, Нове развојне банке, оснивач Фонда за мир и развој (Кина и УН),
Фонда за сарадњу Југ-Југ о климатским променама,
Фонда за подршку сарадњи Југ-Југ и Инвестиционе банке за азијску инфраструктуру – Кина је дала велики допринос, не само ублажавању глобалних економских и социјалних
подела, већ истовремено и изградњи новог инклузивног система управљања
и успостављању новог праведног светског економског поретка.
У савременом свету Кина је постала симбол обострано-добитне међународне
сарадње засноване на принципима отворености и узајамних користи.
Глобална, вишедимензионална иницијатива Председника Си Ђинпинг од 2013 «Један Појас Један Пут» представља нови образац светског економског развоја и
међународних интеграција заснованих на принципима отворености, једнакости,
инклузивности и заједничке користи. Јединственост ове Иницијативе поризилази
из визије да повезивање у инфраструктури и економији, да би
били самоодрживи, морају бити упарени са непосредном комуникацијом људи и
развијањем пријатељства. Истовремено, економски развој је упарен са мировним напорима.
Велика подршка Иницијативи из скоро свих делова света,
директно учешће око 60 земаља, изванредна достигнућа у
модернизацији међународне инфраструктуре, еколошки чисте и безбедне индустрије и енергије, слободна трговина и размена људи, потврђују далекосежни значај и самоодрживост Иницијативе. Ти рфезултати уједно обавезују све учеснике у остваривању Иницијативе на нова прегнућа и додатну енергију како би се продубљивали и шириели и изван досада обухваћених региона.
Кина, са њеном великом, дубоко укорењеном културом, миленијумском мудрошћу и сјајним достигнућима у укупном друштвено-економском развоју постала један од
најјачих стубова светског мира, одрживог развоја и напредка. Као стални члан Савета безбедности, оснивач низа нових економских, финансијских и других међународних институција, Кина је је постала мотор изградње вишеполног светског поретка заснованог на Повељи УН, међународним законима и принципима суверене једнакости.
Кинески пријатељи широм света верују ће да је 19. Конгрес КПК
још више ојачати улогу Кине у учвршћивању мира, јачању мултилатерализма, и улоге УН.
Са кинеском политиком мира и развоја за све, са њеним чврстим ставом да се сви проблеми решавају дијалогом и мирним средставима, без употребе или претње употребом силе, са својом визијом света без интервенционизма, доминације или експлоатације – човечанство имати челичну основу мира и напретка.Кинеској политици отворености, мултилатерализма и инклузивне обострано-добитне сарадње нису прихватљиви билокакав и билочији изолационизам, хегемонизам, доминација или експлоатација. Зато кинеска политика отворености, дијалога и истинског партнерства уживају подршку и прихватање широм света. Свет природно тежи систему вишополарности и демократизацији међународних односа на основама суверене равноправности и немешања у унутрашње послове. На 19. Конгресу КПК таква политика је верификована и даље ојачана.
Србија и Кина су традиционални пријатељи који верују и подржавају један другога.
Србија не само да подржава Иницијативу «Један Појас Један Пут», већ активно учествује
њеној имплементацији, посебно у формату Кина + 16 земаља Централне и Источне Европе (CEEC). Први кинески мост у Европи на Дунаву у Београду функционише већ три године.
Прва кинеска фабрика челика у Европи налази се у Смедереву. У Србији, на Дунаву, послују прве кинеске речне луке у Европи. Први Кинески индустријски парк, прва постројења за пречишћавање воде, први безвизни режим за туристичке посетиоце, први кинески електрични аутобуси... Србија је постала својеврсни излог привредних, грађевинских, научних и технолошких могућности Кине према Европи и свету. Званична посета Председника Си Ђинпинга Србији 2016. има историјски значај. Поред низа важних међудржавних докумената, током те посете потписана је и Декларација о свеобухватном стратешком партнерству између Србије и Кине која представља чврсту основу дугорочне узајамно корисне сарадње и даљег учвршћивања традиционалног пријатељства.
Са Генералне скупштине Уједињених нација: Трамп је погазио Повељу УН и објавио рат свету
Коментари |
Амерички покрет за мир не сме, нити може себи да дозволи да ћутке пређе преко тога
Савет за мир САД — 24. септембар 2017. године
Председник Трамп каже:
- „Сједињене Америчке Државе су једна од највећих сила добра у историји света.. Ми у Америци не тежимо да било коме намећемо свој начин живота.“
- „Морамо да подржимо поштовање закона, поштовање државних граница и поштовање културе....“
Али:
- „За мене као председника Сједињених Држава, Америка ће увек бити на првом месту.“
- „Управо је објављено да ће наша издвајања за војску и одбрану бити скоро 700 милијарди долара.... Наша војска ће ускоро бити најјача од како постоји.“
- „Мала група криминалних режима ... крши свако од начела на којима се заснивају Уједињене нације.”
- „Превише често је фокус [Уједињених нација] био не на резултатима, већ на бирократији и процедури.... Не можемо да чекамо на ... бирократе одвојене од стварности — то просто не можемо. Морамо да решавамо проблеме које имамо ... или ћемо бити ... поражени.“
- „Сједињене Државеs имају велику снагу и стрпљење, али ако будемо приморани да бранимо себе или своје савезнике, нећемо имати другог избора осим да потпуно уништимо Северну Кореју. Ракеташ је на самоубилачкој мисији по себе и свој режим.“
- „Суочени смо са одлукама које треба донети, не само за Северну Кореју. Одавно је дошло време да се светске нације супротставе још једном безобзирном режиму....”
- „Иранска влада прикрива корумпирану диктатуру под лажним плаштом демократије.... Не можемо да допустимо убилачком режиму да настави са својим дестабилизујућим активностима док прави ракете.... Споразум са Ираном је једна од најгорих трансакција, повољних за само једну страну, које су Сједињене Државе икада закључиле....“
- „Такође сам потпуно променио борбена правила у нашој борби [у Авганистану] против Талибана....“
- „Поступци криминалног режима Башара ал-Асада... шокирају савест сваког пристојног човека.... Због тога су Сједињене Државе извршиле ракетни удар на ваздушну базу из које је извршен [хемијски] напад.“
- „Сједињене Државе су се супротставиле корумпираном и дестабилизирајућем режиму на Куби.... Нећемо подићи санкције против кубанске владе све док не спроведе темељне реформе.“
- „Увели смо и строге, калибриране санкције Маудровом социјалистичком режиму у Венецуели.... Социјалистичка диктатура Николаса Мадура нанела је страшан бол и патњу добрим људима те земље.... Спремни смо да предузмемо даље мере ако влада Венецуеле остане на свом путу...“
- „Проблем у Венецуели није у томе што је социјализам лоше спроведен у пракси, већ што је доследно спроведен.... Од Совјетског Савеза, до Кубе и Венецуеле, свуда где су прихватили истински социјализам или комунизам, донео им је муку, разарање и пропаст. Једино што чине они који заговарају вредности таквих дискредитованих идеологија јесте да продужавају патњу људи.... Америка подржава сваког ко живи под бруталним режимом. Наше поштовање суверенитета је уједно и позив на акцију.“
Вили Вимер: Југославија је уништена споља…
Коментари |
Вили Вимер (Willy Wimmer) jе пуне 33 године био посланик у Бундестагу. У периоду између 1985. и 1992. године био је стручни сарадник посланичке групе ЦДУ/ЦСУ за питања одбрамбене политике, а затим и парламентарни државни секретар у немачком министарством одбране. Од 1994. до 2000. године био је на функцији потпредседника Парламентарне скупштине у Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
Вили Вимер је дао интервју Првом каналу руске државне телевизије, Руски експрес издваја одговор на питање о кризи у бившој Југославији.
Милошевић је у Хашком трибуналу рекао да су за распад Југославије основни кривци Немачка и Ватикан. И заиста, Берлин је тада незаконито посегао на њен суверенитет и распарчао земљу. Сматрате ли да је данашња парада суверенитета у Европи само унутрашња ствар Шпаније и Италије или ћемо ускоро да сазнамо да је иза ових процеса стајао неко други, ван граница ових држава?
Овде несумњиво можемо да направимо паралелу са бившом Југославијом. Тамо се свим процесима управљало споља, то су с једне стране чиниле Сједињене Државе. а са једне стране Велика Британија. Британци су показали велики интерес да преговарају, а преговори су трајали годинама. Они нису желели да на Балкану доведу преговоре до мирног и транспарентног процеса, пошто су у мировним преговорима видели претњу за распад Уједињеног Краљевства, тј. кад говорим о Балкану, онда морам да напоменем да је у то време важну улогу играла Шкотска, важну улогу је играо Велс, али, и Ирска је играла одређену улогу. Данас се ове околности не узимају у обзир.
Друго, тада се јасно видео стратешки интерес Сједињених Држава – потиснути Русију са Балкана, од Јадрана па све до руских граница. Другим речима, требало је очистити читаву територију од било каквог утицаја Русије. Тај процес је започео, без обзира што ће некима то невероватно звучати, афером познатом као Ирангејт, током владавине Роналда Регана. Овде је могуће јавно изнети све историјске чињенице. Бивши ирански председник Рафсанџани јасно је изјавио шта се тада дешавало, током дугих преговора које смо имали у Техерану сасвим другим поводом.
Уједињење Немачке 1990. године потпуно је изменило целокупну америчку политику према Београду. Током хладног рата Вашингтон је финансирао Београд сумама вредним више милијарди да би био против Москве. Међутим, Москва је изненада престала да интересује САД, тако да оне нису само прекинуле да дају финансијску помоћ Београду, већ су га прогласиле својим противником, јер нису желеле да виде било какву социјално тржишну привреду у Европи, као ни модел социјалистичке привреде у Европи.
Што се тиче Немачке политике, лично сам тих година, по налогу немачког канцелара Хелмута Кола, водио тет-а-тет преговоре са југословенским председником Слободаном Милошевићем. Да је Кол остао канцелар, ствар не би никада дошла до рата против Југославије уз учешће Немачке. Учествовао сам у тајним преговорима између југословенског министра иностраних послова и високо рангираног представника федералног канцелара. Ма шта други говорили, могу слободно да изјавим да Хелмут Кол нема никаве везе са распадом Југославије, напротив, он је улагао максимални напор да се балкански конфликт што пре мирно реши. Због тога је, 1998. године доживео тотални пораз на изборима за Бундестаг, везано управо за те догађаје, о којима говоримо.
Он је морао бити уклоњен, помоћу тадашњег председника посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу Волфганга Шојблеа и генералног секретара ЦДУ Фолкера Ријеа, а све да би рат против Југославије био могућ, јер да је остао Кол, рата не би било.
А што се Ватикана тиче, наравно да нисам у стању све да сагледам. Међутим, на моју молбу и аргументацију председник Слободан Милошевић је преко своје жене позвао у Београд миротворачку заједницу из Ватикана која је имала наглашено миротворне намере. Она се звала Заједница Светог Еђидија. Ова Заједница се бави мирољубивим решавањем сукоба. Она је на мој лични захтев дошла у Београд код председника Милошевића, а његова жена се бавила детаљима тог сусрета. То је оно што сам доживео и што лично знам.
Извор: https://srb.ruskiekspres.rs/2017/10/2184/
"НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН"
Коментари |
Жвадин Јовановић
Бивши шеф Мисије ЕУ (ЕЗ) на Косову и Метохији Дитмар Хартвиг упозоравао Канцеларку Ангелу Меркел:
“НЕ ДЕЛИТЕ СРПСКИ НАРОД - КОСОВО ЋЕ БИТИ ПРЕСЕДАН”
Чини се да новији развој у Европи, посебно замах сецесионизма, отвара простор, да не кажемо, позива на нека подсећања. Ова која следе бацају светло на улоге ЕУ (ЕЕЗ), САД и Немачке. Колико су се руководиле принципима међународног права и демократије? Колико су цениле извештаје својих (скупих) мисија на Космету (КDОМ, КVМ, ЕCMM) о реалностима на терену? Колико су браниле право на самоопредељење и људска права а колико своје геополитичке интересе? Колико су водеће еврпске земље водиле самосталну политику у интересу Европе?
Стратегије се споро мењају па подсећања на претекло време могу бити и кључ за боље разумевање интереса и улоге ЕУ у текућим преговорима у Брислу.
Поводом двоструких аршина ЕУ према сецесионизмима на Космету и у Каталонији Влада Србије спрема, или је већ упутила поруке владама 22 чланице ЕУ са питањима тражећи одређена објашњење. Подсећања на ранија искуства могла би помоћи и предвиђању одговора.
Водеће чланице НАТО и ЕУ су у дужем периоду подржавале терористичку ОВК на Космету. У савезу са њом, 1999. извршиле су оружану агресију против Србије (СРЈ) што је према принципима међународног права на које се ових дана позивају званичници ЕУ, злочин против мира и човечности! Дакле, земље и интеграције чији портпароли и данас тврде да се увек држе истих принципа и правно засноване (rule-based) политике, задале су највећи ударац светском правном поретку и Уједињеним нацијама од завршетка Другог светског рата. Политика влада тих земаља и њихових интеграција током југословнске и косметске кризе, охрабрила је ширење сецесија, експанзију исламског екстремизма, вехабизма и тероризма у Европи и свету. Игноришући и кршећи принципе Завршног документа из Хелсинкија, Повеље УН и међународних конвенција и уговора оне су изазвале трајну нестабилност у најосетљивијем делу Европе. Сада врше притисак да Србија коју су рушили, обмањивали и понижавали признањем насилног отимања државне територије, изрежиране једностране, илегалне сецесије Космета, све то избрише, заборави «у интересу своје европске будућности». Каква је будућност на таквим темељима?!
Сепаратистичко-терористички дух којег су водеће земље НАТО и ЕУ пустиле из боце 98/99 на Космету ради остваривања геополитичких циљева САД и неких европских сила, Немачке, ВБ, на пример, шири се Европом док ЕУ и НАТО верују да ће га новим жртвовањем (интереса) Србије вратити назад, спрати љагу са себе и оживети своје поткопано јединство! Резони да је истина оно што комесари и портпароли ЕУ прогласе за истину представља трагедију за Европу. Доминација таквих резона спречава разумевање историјског вртлога у коме се налази Стари континент!
«Рат против СРЈ је вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из времена Другог светског рата. Због тога се, из стратешких разлога, тамо накнадно морају стационирати амерички војници». Такво објашњење америчких представника на конференцији НАТО крајем априла 2000. у Братислави, забележио је Вили Вимер, биши државни секретар у Министарству одбране Немачке, у свом извештају канцеларау Герхарду Шредеру, који носи датум 2. мај 2000.
Прву тачку у том извештају представља иричити захтев САД да савезници (чланице НАТО) што је могуће пре признају «независну државу Косово», а последња, десета тачка да «право на самоопредељење има предност у односу на сва друга». Откуда данас референдум о отцепљењу у Каталонији?
Вимеровом Извештају забележен је и амерички став да је напад на Југославију (1999.) «преседан на који се свако може позивати у свако доба и на који ће се позивати». Поставља се питање о каквој принципијелности и правно заснованој политици се ради када се агресија кршењем Повеље ОУН проглашава за преседан а једнострана сецесија која је директни резултат агресије као - «уникатни случај»?!
Високи немачки дипломата Дитмар Хартвиг, шеф мисије ЕУ (EEЗ) на Косову и Метохији (ЕСММ) уочи агресије НАТО, преноси оцену из врха Мисије за верификацију КВМ (Kosovo Verification Mission) на чијем је челу био амерички дипломата Вилиам Вокер, 1999. пре агресије НАТО: „Не постоји висока цена за распоређивање НАТО на Косову. Свака цена је прихватљива“. ОЕБС «правно» и «принципијелно» покрива ту «цену».
У свом писму канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007. године Хартвиг, поред осталог, каже: “Ни у једном једином извештају (ЕCMM) између краја новмебра и евакуације (ЕCMM, KVM) непосредно пред избијање рата, нема ни речи о већим или систематским злочинима Срба над Албанцима, нити се макар у једном једином говори о геноциду или сличним злочинима... Насупрот томе, у мојим (ECMM) стално се понављало како, с обзиром на све учесталије напада УЧК/ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне снаге и снаге реда показују значајну уздржаност и дисциплину. То је био јасан и увек изнова подвлчен циљ српске администрације – да се што доследније придржава одредаба споразума Милошевић – Холбрук (од 13. октобра 1998.) како се међународној заједници не би пружио разлог за (оружану) интервенцију. У фази преузимања регионалне канцеларије у Приштини колеге из других мисија - KDOM, САД, ВБ, Русија итд. - су ми потврђивале да су постојале велике „разлике у перцепцији“ између онога што су поменуте мисије (а делимично и амбасаде) јављале својим владама и онога што се ове давале медијима, јавности односних земаља.Та неусклађеност се, на крају крајева, може разумети само као део припрема рата против Косова/Југославије. Јер, до мог одласка са Косова није постојало оно што су неуморно тврдили медији, али са ништа мањим интензитетом и политика. Сходно томе, до 20. марта (1999.) није било повода за војну интервенцију, те су тако и све мере међународне заједнице које су уследили биле нелегитимне.
„Колективно понашање земаља чланица ЕУ пре и након избијања рата свакако даје повода за озбиљну забринутост, зато што је изостала истина а веродостојности међународне заједнице нанета штета. Но, оно до чега је мени овде стало, јесте искључиво улога СР Немачке и њено учешће у том рату и њеној политичкој тежњи да се Косово отцепи од Србије...
„Из дневних политичких вести протеклих месеци постајало је све јасније да Немачка, не само да подржава америчку жељу за независношћу Косова, већ и да се активно бави поделом Срба... Ви се можете сматрати одговорном за то. Нарочито Ваш Министар за иностране послове који, заправо, тачно зна шта се дешавало на Косову и који и данас следи Ваше политичке директиве неуморно заступајући независност Косова, а тиме и отцепљење Косова од Србије. Упутите га да се заложи за стабилно решење косовског питања које је у складу са међународним правом... Само уколико све државе поштују важећа права, може бити основа за заједнички живот свих народа. Постане ли Косово независно, оно ће остати место немира... Дајте свој допринос томе да се косовско решење постигне на основу донете резолуције УН (1244) по којој Косово остаје српска покрајина. Америчка жеља и активно настојање да се оно отцепи од Србије и оствари пуна независност Косова, односно, косовских Албанаца, противни су међународном праву, политички депласирани и, уз то, неодговорно скупи...
„Отцепљење Косова од Србије на основу етничког критеријума, представљало би опасан преседан и сигнал за друге етничке заједнице у другим земљама, па и у чланицама ЕУ, које би, с правом, могле захтевати `косовско решење`“ – закључује своје писмо канцеларки Меркел, бивши шеф мисије ЕУ на Космету (ECMM) Дитмар Хартвиг.
Толико о «хуманитарној интервенцији» и бризи за заштиту права албанског становништва као одликама «уникатног случаја Косова». Америчка војна база «Бондстил» недалеко од Урошевца, сасвим случајно, једна је од највећих америчких војних база ван територије САД! А узнемиреност да случајно не буде шпијунирана из Српско-руског хуманитарног центра у Нишу само потврђује да је њен «мандат» строго локалан и привремен!
САД, ЕУ и НАТО, а не Србија, су, након оружане агресије 1999., заледили конфликт држећи га под ледом пуних 18 година па сада захтевају да га Србија «одледи». Како? Србију су обавезали да изврши све обавезе инсистирајући на правној обавезности тог документа, а себе и Албанце ослободили од сваке обавезе. Закључили су да целовита примена резолуције СБ УН 1244 значи очување целовите Србије а то не не желе јер не одговара геополитичким комбинацијама! Поготову, што се сада Запад нашао у транзицији из које не може изаћи моћан какав је био у периоду униполарног светског поретка. Спас за своје интересе виде тако што ће принудити Србију да са Приштином потпише «правно обавезујући споразум», призна насилну сецесију, легализује агресију извршену 1999., прихватити последице етничког чишћена Срба с Космета па чак да, индиректно, прихвати и одговорност за све то!
Српска дипломатска офанзива на Ист Риверу
Коментари |
Живадин Јовановић, Ана Томашевић, Стеван Гајић и Милан Крстић
Домете наше делегације и главне поруке из Њујорка, са Генералне скупштине Уједињених нација,у Седмици сумирају бивши министар спољних послова Живадин Јовановић, Милан Крстић са Факултета политичких наука и др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије
Седмицу уређује и води Ана Томашевић.
УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ О КОСМЕТУ- ЗАШТО СЕ ЗАПАДУ ЖУРИ?
Коментари |
Разговарамо са некадашњим Министром иностраних послова Савезне Републике Југославије, господином Живадином Јовановићем,данас председником Београдског форума за свет равноправних.
Господине Јовановићу,ви сте један од ретких политичара у Србији који своје мишљење о Косову и Метохији до данас није променио.Ви сте онда а и данас судбину Косова и Метохије видели као део једне шире стратегије разбијања суверене СФРЈ. Ценећи ваш став и вашу одлучност, молимо вас да нам одговорите :
1. У чему се из данашње визуре,састоји проблем - Косово и Метохија?
ЖЈ: Подстицање сепаратизма на Космету раније је било део политике „што слабија Србија, то јача Југославија“. У новије време стратегија САД, коју прате ВБ и Немачка, могла би се изразити синтагмом „што мања и слабија Србија то лакша контрола Балкана, Русије продора Кине у Европи“.
Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава. Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значила би легализацију отимања дела државне територије, охрабривање нових етничких чишћења и нове сецесије, од Бујановца до Суботице. Зато одбрана става да је Космет интегрални део Србије није само одбрана права на једном делу државне територије, већ одбрана Србије у целости. Има и заступника глобалног либералног корпоративизма који нас саветују да територија и суверенитет нису више важни, да инсистирање на тим вредностима данас кочи напредак, одлаже бољи живот. Но, то је њихова улога. Лично сам дубоко уверен да Србија треба да истраје на својим правима која су заснована на историји, међународним уговорима, принципима међународног права, Повељи ОУН, Завршном документу ОЕБС-а и, посебно - на резолуцији Савета безбедности 1244 ОУН. И та права су део реалности.
Резолуција СБ 1244 практично је пресуда најважнијег светског органа за мир и безбедност са важним гаранцијама права Србије.
Одредбе тог документа којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије изражавају вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности. Шта су разлози што се Србија повлачи, што се све ређе и то стидљиво, немушто позива на резолуцију СБ УН 1244? Приметно је да ни премијерка Ана Брнабић у свом програмском говору пред Народном скупштином, ни председник Александар Вучић у свом говору пред Генералном скупштином УН, нису нашли за сходно да реафирмишу важност резолуције СБ 1244. Истичемо да крај униполарног и рађање мултиполарног светског поретка отварају боље перспективе за свет и посебно за мање и недовољно развијене земље као што је наша, радујемо се и јавно подржавамо тренд раста угледа и утицаја Уједињених нација, али се не позивамо на одлуку светске организације иако је та одлука најјачи правни ослонац за одбрану интереса Србије у вези са Косметом! Ако правно обавезујућа одлука Савета безбедности није довољно битна, шта смо боље и јаче обезбедили уместо ње да бисмо је гурали у страну? Да ли запажамо како се постојано други народи и државе позивају на одлуке Савета безбедности које им потврђују неко право или интерес? Стари смо европски народ а, ипак, чини се, као да се понекад понашамо недовољно зрело!
Спречити државни удар! - др Дарио Видојковић
Коментари |
Пише историчар др Дарио Видојковић, Регензбург
Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталирање Западу подобних марионета, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и Нато је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ. Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна. Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом.
Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости. Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се олучно супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС. Они се преко и помоћу институција на нивоу БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком.
У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико далеко да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре. Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске!
Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Председник Александар Вучић, када би српска опозиција покушала да на сличан начин блокира Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима.
Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као што је насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.
У новембру се очекује усвајање и декларација о заштити права српског народа у региону, што се оваквим поступцима покушава довести у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења из Србије о неком предстојећем „јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар!
У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме у обзир нови однос моћи великих сила у свијету, вођење одговорне и принципијелне политике би требало да буде закон за све, који би једнако васжио и за све политичке актере у Републици Српској. Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је та групација, међутим, одмах одбила, што само указује на то, да јој није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички процес врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба не води ка том циљу.
И овом приликом ваља подсетити на огромне жртаве које је српски народ поднео у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, које су у темељу Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило неопростиво огријешење о све те свете жртве и о борбу српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима. Даље треба имати на ум, да је Република Српска на крају крајева настала и као одговор на поновне покушаје спровођења геноцида и етничког чишћења од снага сличних усташкој НДХ која је извршила геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, остаје трајна опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, треба да су свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка на који су их усмерили непријатељи српског народа. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа осим огромне штете. Али, непријатељи и противници српског народа, би свакако, профитирали! Враћање политичког процеса у институције, окретање развојним потребама свестрана сарадња и повезивање са Србијом - једини је исправан пут и будућност Републике Српске.
Ни нуклеарна бомба не може да заустави пад Запада (видео)
Коментари |
Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.
„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло.“
То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету:
Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?
— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.
Да ли је паметно овакво понашање Американаца?
— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе“, а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава“ жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.
оме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?
— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.
Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?
— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити.“ Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене“.
Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.
— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.
САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.
Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?
— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.
Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?
— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал“ и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима“ у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.
Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….
— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.
Скупштина Удружења ,,Фонд дијаспора за матицу''
Саопштења |
У Београду је 9. септембра 2017. године одржана 19. редовна Скупштина Удружења ,,Фонд дијаспора за матицу'', уз учешће представника српске дијаспоре из разних земаља и матице.
На овом значајном скупу анализирани су резултати богате активности Фонда између две Скупштине и утврђени задаци у наредном периоду.
Уочи одржавања Скупштине, у седишту Матице исељеника Србије, свечано је отворена Изложба фотографија о 18-огодишњој хуманитарној и културној активности Фонда.
Председник Републике Србије Александар Вучић примио је 9. септембра делегацију Управе Фонда, којом приликом је информисан о свим видовима активности Фонда и плановима његовог рада у наредном периоду.
Председник Вучић је поздравио успешан рад Фонда и обећао подршку државних органа у остваривању његових циљева и унапређењу сарадње између матице и српског расејања.
На Косову је — и слава и срамота
Коментари |
Пише: Момир Булатовић
Било унутрашњег дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху.
Позив Александра Вучића, предсједника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумије се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.
Позив на дијалог са првог мјеста у државној управи увијек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном дијелу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намјера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико посједује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцијени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донијети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увијек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.
Кључне ријечи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видјело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.
Једно од њих је оцјена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измјена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завјера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?
Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „прољећа" или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?
Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обиљежавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?
Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, замјеника државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?
„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца."
Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни предсједници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били опредијелили да о њој не говоре. Разумије се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.
Извор: Спутњик
Добросав Никодиновић <
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
>;
Датум: 25. август 2017. 05:42
Слободан Милошевић се мора рехабилитовати у срскоој јавности, он је метафора империјалне колективне жртве невиног српскога народа. Тиме се у међународној јавности рехабилитује демонизовани невини српски народ. По том основу од националног историјског интереса је да српски народ званичним поступком ода признање свим српским жртвама 20. века и јавно скине љагу са Србије. А не само издвајати анархисту Зорана Ђинђића експонента западног имеријализма. Његову ненадокнадиву штету коју је нанео српском народу и српској држави вековима ћемо сносити и живети у беди и социјалној дезоријентацији поремећених животних вредности. Не смемо више жмурети отворених очију са убијеном националном душом. Уласком Србије у ЕУ Србија губи себе, нестаје српски православни свет и словнски дух. Нсћсмо виче бити ни Срби ни Србија, већ немачка/католичка бединерка без националног идентитета.
Na nišanu Lazanskog: Američke igre prestola — šta sa Rusijom?
Коментари |
To što se Rusija nalazi u zoni odgovornosti američke Evropske komande dokaz je imperijalne politike SAD.
U emisiji „Na nišanu Miroslava Lazanskog“ bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik nevladine organizacije Beogradski forum za svet ravnopravnih Živadin Jovanović i analitičar Instituta za međunarodnu politiku Dušan Proroković govorili su o značenju činjenice da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Da li je to dokaz imperijalne politike SAD?
Nedavno je u Beogradu održana promocija knjige dvojice ruskih obaveštajnih generala, Fjodora Ladigina i Nikolaja Afanasijeva, koje Lazanski naziva korifejima ruske obaveštajne službe, pod nazivom „Zona životnih interesa SAD“.
U njoj autori navode podatak da se Rusija nalazi u zoni odgovornosti Evropske komande vojske SAD. Šta znači to što Evropska komanda vojske SAD ima vojne ingerencije nad prostorom Rusije?
Gledajući sa stanovišta teorije, to je potpuno logično, kaže Proroković.
„Američki geopolitičari u svojim projekcijama Rusiju vide kao nastavak evropskog kopna i sve operacije u Zapadnoj Evropi direktno su povezane sa Rusijom ili okrenute protiv nje“, kaže Proroković.
I američki teoretičari, poput nedavno preminulog Zbignjeva Bžežinskog, priznavali su američke imperijalne težnje. Razlika između imperije i hegemona je u tome, kaže Proroković, što imperija — a Amerika je, prema njegovim rečima, jedina savremena imperija — promoviše univerzalne vrednosti. Hegemonu, nasuprot tome, nisu važne vrednosti.
„Posmatrajući sve teorijske parametre, SAD jesu imperija. Oni rade u skladu sa svojim interesima i dugoročnim projekcijama. To što je za nas nešto uvredljivo ili za Ruse nije prihvatljivo, njih se apsolutno ne tiče“, kaže Proroković.
Imperijalizam je loš jer isključuje demokratiju, kaže Jovanović, kao i sve važeće principe međunarodnih odnosa. Imperijalizam je takođe u sukobu sa ulogom UN i međunarodnog sistema, jer imperija ne priznaje ničije interese osim sopstvenih, kaže on.
„Oni (SAD) smatraju da je svet uređen po principu piramide, gde je na čelu imperija, a svi ispod su izvršioci, uključujući EU i sve druge. Bžežinski u svojoj knjizi ’Velika šahovska tabla‘ otvoreno veliča američku imperiju govoreći da je to najmoćnija imperija u istoriji, jer su se druge oslanjale isključivo na vojnu silu i zato propadale. Jedino se američka imperija oslanja i na supkulturu, medije i na sve ostalo, i zato misli da je njen život trajno zagarantovan“, objašnjava Jovanović.
Bez vojne moći, svaka meka moć ne znači ništa, dodaje Jovanović i poziva se na Ladigina i Afanasijeva koji pišu o osloncu američke strategije na vojnu doktrinu.
Spoljna politika svake ozbiljnije države polazi i od vojne moći, kaže on. On se, kaže, nalazio na funkciji ministra spoljnih poslova SRJ u trenutku vrhunca unipolarnog sveta, kada su SAD imale bezrezervnu podršku gotovo svih važnijih činilaca. Tadašnja situacija razlikuje se od današnje.
U Rusiji je poslednjih godina preovladalo mišljenje da se moraju ojačati vojni, ekonomski i politički potencijali moći i da se samo tako može sačuvati pozicija u svetu, kaže Proroković.
Sve je pitanje usmerenja države, kaže Proroković, pozivajući se na pojedine ruske politikologe, koji naglašavaju da ruska ekonomska moć koja ne može da se poredi sa ekonomskom moći Zapada može da se apstrahuje.
„Rusija se u ovom trenutku orijentisala ka uvećanju vojnih i političkih potencijala i igra na faktor energetike u kome može puno da pruži i gde može da parira svim ostalima na svetu. Tu su procenili da su najjači i da će postati pol u multipolarnom svetu“, smatra Proroković.
Kada obezbedite nacionalnu bezbednost, možete ekonomski da se razvijate, kaže Proroković i zbog toga Rusija ulaže u vojne potencijale i politički se pozicionira. Na primeru Nemačke i Japana vidljivo je da politička moć ne može da se kupi.
Промоција књиге Војнодоктринарна основа спољне политике САД
Књиге |
Промоција књиге Војнодоктринарна основа спољне политике САД, аутора Генерала-пуковника Фјодора Ивановича Ладигина,одржана у свечаној сали хотела Москва у Београду 28. јула 2017. У наставку су излагања учесника.
ЗА РАЗВОЈ ПОТРЕБНИ НОВИ ПОДСТИЦАЈИ, НОВЕ СТРУКТУРЕ И НОВИ ПОРЕДАК
Коментари |
Шангајски форум је и ове, као и претходних 11 година, одржан крајем маја и био посвећен економско-технолошком развоју Азије и света. У раду више пленарних седница и двадесетак округлих столова домаћини Фудан универзитет из Шангаја и јужно-корејска Фондација за високе студије, окупили су више стотина научника, политичара и стручњака са свих континената. У трајању од три дана подробно су размотрени важни трендови у развоју привреде Кине, Азије и света. Презентирано је много стручних анализа, оцена, прогноза и предлога што ће бити предмет даљег пажљивог проучавања кинеских стручњака.
Кина је, засад, друга економска сила на свету са изгледима да убрзо избије и на прво место. По обиму спољне трговине већ је на првом месту, стопа њеног привредног раста и даље је око 7% што је сами светски врх. Предњачи у динамици развоја високих технологија и иновацијама, али ништа јој не смета да чује мишљења, па и критичка опажања и савете стручњака из читавог света. Разуме се, пре свих других, Кина је у остваривање своје стратегије реформи и отварања, у освајање нових технологија, укључила своју сопствену науку којој опбезбеђује најбоље могуће услове за рад.
18. ГОДИШЊИЦА РУШЕЊА ВАРВАРИНСКОГ МОСТА У АГРЕСИЈИ НАТО
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних традиционално је учествовао у обележавању годишњице злочина НАТО пакта у коме је срушен мост на обали Велике Мораве у Варварину. Поред Спомен обележја жртвама НАТО агресије 1999. године, одржан је комеморативни скуп у знак сећања на осамнаест година од НАТО бомбардовања варваринског моста када је погинуло 10 цивила, 17 тешко рањено, а 70 лакше.
Комеморацији су присуствовали представници Војске Републике Србије, Општине Варварин, града Крушевац, као и представници више десетина удружења, установа, политичких странака, предузећа и стотине грађана ове општине.
Напад на варварински мост догодио се 30. маја 1999, на Свету Тројицу, у 13.05 сати, у време када је у малом градићу био свети дан. Око цркве, у близини Велике Мораве, и на мосту било је на стотине грађана. Два НАТО бомбардера, са неколико пројектила, срушила су челични мост. Многи грађани и верници одмах су потрчали како би помогли онима који су имали снаге да запомажу. Али, пет минута после првог уследио је други напад. Морава је тога дана била црвена од крви убијених грађана Варварина.
Присутнима су се обратили Председник општине Варварин Војкан Павић и Председник Скупштине општине Варварин Драгољуб Станојевић истичући да овај трагичан злочин Варварин никада неће и не може заборавити. “Једна мала и мирна варош, без икаквих војних циљева постала је мета која је подмукло, у два наврата, погођена тог мајског дана 1999. године. Овим речима господин Станојевић указао је апсурд злочина у Варварину, граду у чијој близини није било нити једног војног возила.
Kонференција ,,ДА МИР, НЕ НАТО''
Саопштења |
У организацији Светског савета за мир (World Peace Council), од 22-23 маја у Бриселу, одржана је серија активности под називом ,,ДА МИР, НЕ НАТО'', поводом одржавања Самита НАТО у овом граду.
Београдски форум представљала је Сандра Давидовић, члан Управног одбора и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду.
На конференцији 24.5., излагала је о агресији НАТО на СРЈ (Србију и Црну Гору) 1999. године, као и о актуелним дешавањима на Балкану.
Београдски форум учествовао је и у анти-ратним протестима у Бриселу, којима је присуствовало преко 10000 људи.
Саучешће поводом смрти амбасадора Оливера Потежице
Саопштења |
Породици Амбасадора Оливера Потежице
Амбасади Републике Србије у Либији
Кварт Бен Ашур, Абдал Бен Салам
P.O.Box 1087
Триполи, Либија
Молимо вас да примите најдубље искрено саучешће поводом смрти Вашег супруга и оца, Амбасадора Оливера Потежице.
Његов преран, трагичан одлазак изазвао је дубоку жалост код његових колега и пријатеља, укључујући и пријатеље и колеге из Београдског форума за свет равноправних.
Амбасадора Оливера Потежицу трајно ћемо памтити као врхунског југословенског и српског дипломату, једног од најбољих познаваоца историје и савремених кретања у муслиманском свету, као полиглоту и аутора бројних стручних радова и књига.
Био је Веома пажљив син родитељима, поносан на своју супругу и децу, чијем је образовању и васпитању посветио праву родитељску пажњу.
После октобра 2000., иако политички прогањан и више година протеран из службе спољних послова, Амбасадор Потежица није се одрицао својих професионалних, нити политичких ставова, остао је истински патриота и интелектуалац прогресивних погледа.
Београдски форум је изгубио једног од својих оснивача и истакнутог активисту.
АПЕЛ са конференције ,,Агресија НАТО 18. година после – где смо данас?''
Апели |
Учесници Конференције ,,Агресија НАТО 18. година после – где смо данас?'', одржане 23. марта 2017. године у Дому војске Србије, Београд, констатовали су
- да је агресија НАТО 1999. против Србије (СРЈ) извршена грубим кршењем Повеље УН, улоге СБ УН, основних принципа међународних односа, као и Оснивачког акта НАТО од 1949.;
- да агресија НАТО 1999. представља злочин против мира и човечности;
Сагласно томе, учесници Конференције су закључили да државним институцијама Републике Србије упуте следећи:
А П Е Л
1. Да се у што краћем року утврди листа свих цивилних жртава агресије НАТО 1999. године. То је морални дуг чије извршење не треба одлагати.
2. Да се формира Државна комисија за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом, уништавања хемијских постројења и трафо станица, по здравље људи и природну околину.
3. Да се званично покрене питање накнаде ратне штете полазећи од тога да је неоспорна чињеница да је оружана агресија НАТО извршена 1999. године кршењем Повеље УН, основних принципа међународног парава као и оснивачког акта НАТО-а од 1949. године. Ове чињенице јавно су потврдили и представници НАТО као и више лидера земаља чланица НАТО-а из времена агресије.
4. Да се изврши легализација и поправка Споменика ,,Вечна ватра'' жртвама агресије НАТО 1999. године, у парку ,,Ушће'', на Новом Београду, који је током осамнаестогодишњег периода постојања доживео афирмацију и поштовање јавности. То укључује урезивање имена свих жртава агресије НАТО на плочама око споменика и активирање ''вечног пламена''.
5. Да се 24. март прогласи Даном сећања на српске жртве и да се тог дана на свим државим институцијама, установама и јавним предузећема државна застава спусти на пола копља.
6. Да се изврши стручна анализа заступљености и садржине теме о агресији НАТО 1999. године у наставним плановима и уџбеницима основног и средњег образовања како би се отклониле све, евентуалне празнине, једностраности, или политизација, а младим нараштајима омогућило формирање свести на поузданим чињеницама.
У име учесника Конференције , организатори:
Београдски форум за свет равноправних Клуб генерала и адмирала Србије
Живадин Јовановић, председник Миломир Миладиновић, председник
СУБНОР Србије Друштво српских домаћина
Душан Чукић, председник Нићифор Аничић, председник
Освајање власти - Вили Вимер
Форум преноси |
Вили Вимер
Сада одгонетамо како би у Франуској ствари требало да буду или како ће се одвијати. Парола оних који су гурнули нашу Европу и наше домовине у поделе и који се налазе искључиво у етаблираним политичким круговима сада гласи: Држ'те лопова! Та, мора да је политички нешто испливало на површину што се многима не допада!
Ко је, међутим, дозволио владама, скупа са партијама које су им ослонац, да потегну секиру на наш политички поредак? Поступци оних који су данас одговорни толико су перфидни да се морамо запитати када смо имали прилике да искусимо нешто слично? Супстанца наших земаља се испотиха мења, а владе дифамирају сваког оног ко на то указује и машу нам испред носа коначним укидањем слободе мишљења.
Један од представника АфД-a (Алтернатива ѕа Немачку) је овог викенда у Келну указао на оно у шта се свако од нас одавно уверио на улицама. Ко уствари борави у Немачкој, држави Немаца и оних који имају одговарајућу дозволу боравка? Господин Мојтен је описао стање онаквим какво оно јесте. Све ово може се образложити само тиме да наша сопствена Савезна влада пушта да у Немачку уђе ко год хоће, с ону страну немачких закона и независно од законодавног поступка који прописује свака правнa држава.
Свако ко хоће могао је већ поодавно да види како се променила супстанца Републике. Више није важно само то како су у складу са уставом текле парламентарна дебата и јавна презентација свих аргумената које се тичу закона. Врховни судија је, противно свим важећим законима – Савезна канцеларка! То човеку пада мучно и екстремно горко не само због последица по Немачку. Ово се дешавало са не тако давним погубним последицама и пропашћу Немачке, када се неки појединац винуо на позицију врховног судије.
Педесет је година од смрти великог канцелара Конрада Аденауера, а Немачка је нека друга замља. То није заслужио нити је хтео ни он, a нисмо ни ми.
Ових дана имамо извештаје о томе како је слављен и високо оцењен наступ у Дизелдорфу водећег ЦДУ-кандидата Лашета скупа са дугогодишњим послаником Бундестага Бозбахом. Да ли су ту некога ставили под политичко старатељство, јер другачије не може да се прикрије близина оне која је проузроковала данашњу државну кризу?
Не ради се овде само о појавним формама. Узмимо хришћанске цркве као пример за то како се под знаке питања подводи сопствена веродостојност. Не морамо да волимо АфД, а одређене личности из ове партије изазивају неку врсту политичког повраћања. Постоје сви разлози да протествујемо и демонстрирамо против ове партије као и других њима политички сличних партија. То нам омогућава наш још увек постојећи поредак.
Само што многима не улази у главу да против ове партије пуцају из свих црквених цеви, а да у исти мах истовремено на црквени сабор у Берлину, посвећен великом реформатору Лутеру, бива позван бивши председник Обама, озлоглашен због убистава дроновима које је лично наређивао и НАТО-напредовања ка нашем суседу - Русији. Или на коме се нећe изговорити ни једно слово o томе да су нас амерички ратови, почев од рата против Југославије супротног међународном праву, гурнули у невољу и да нам у следећем великом рату прети уништење људске врсте.
Нe мoжемо да се ослободимо утиска да се овде догађа ниско улагивање mainstream-у (главном току, прим. прев.) Да ли је црквеним великодостојницима прошло кроз главу у којој мери се њихов актуелни став о миграционој кризи може оценити као мера подршке америчким ратовима? Колатерална подршка у форми вере!
До сада, све до новог издања цензорске државе, у западним демократијама нисмо сматрали могућим да се првоцира нека врста политичког погорома који на Западу, ако оставимо по страни Макартнија или Јозефа Гебелса, нема примера за поређење. Не изненађује нас што штампа, стављена под конац, попут «летећег преког суда», напада сваког ко није на линији главне струје, или "good governance" («доброг управљања», прим. прев.) . Фелдјегер трупa посебне врсте мора да чува «монопол на политичку лаж» који је наша влада тешко стекла током рата против Југославије и потом користила.
Када би могао да зна за поступаке данашњег Берлина, отац модeрне немачке државе морао да буде веома забринут. Његов мото је био - никада се не наметати изнад других. То и није могао да нас чуди ако узмемо у обзир време када су наша земља и њени људи били бачени на колена. Али, свe немачкe канцеларe, све до Герхарда Шредера, окрзнуо је наговештај да лажу - оптужба да је њихов став био чиста опортуност.
А, онда су уследили диктати Берлину против наших суседа и против нас у нашој земљи.
О томе црвкућу већ и врапци са крова Биг Бена.
Наравно, лична одлука да се прогура миграција „on demand“ (по захтеву, прим.прев.) отерала је Велику Британију у „брегзит“.
Наравно, бескомпромисна немачка политичка агенда интервенција против наших суседа скрајнула је Француску и друге , тако да се политички спектар дословно разложио. У Берлину су потегли секиру на чувени европски мировни пројекат.
Па се сада чуде што не мали број наших суграђана захтева десничарски поредак.
(Са немачког превела Бранка Јовановић)
O књизи Јелене Пономарјове „Разбојничка држава: Косово у светској политици“
Форум преноси |
У јануару текуће године у издању Evrobook-a објављена је на српском књига професорке Московског института за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације, Јелене Георгијевне Пономарјове, „Разбојничка држава: Косово у светској политици“. Сам назив књиге имплицира да се њен садржај, пре свега, односи на савремену историју Косова и његовог положаја у данашњим, савременим, светским односима, но, нису заобиђени и сажети историјски аспекти. Књига писана за руску публику даје преглед познатих и непознатих појединости из западног процеса отимања Косова.
Књигу писану једноставним, јасним и сваком читаоцу пријемчивим језиком, професорка Пономарјова започиње историјом Косова од раног средњег века, преко времена светских ратова до косовског питања у социјалистичкој Југославији и самом распаду Југославије. У овом делу она обрађује и питање настанка албанске државе. Историјски увод у књигу објашњава сложене историјске односе Срба и Албанаца на Косову до деведесетих година двадесетог века, њихове сукобе, смањивање српске популације Косова од готово апсолутне већине у средњем веку до трагичне мањине почетком деведесетих. Цео тај историјски период, како она показује, прожет је тежњом да се Косово етнички очисти од Срба, а та тежња је конкретизована оснивањем Призренске лиге 1878. године којом је као циљ свих Албанаца постављено стварање Велике Албаније. Истине ради, помињу се и српски „греси“ као што је био колонизаторски однос спрам Албанаца на Косову почетком двадесетог века.
Срећан пут, господине Тилерсон!
Коментари |
Вили Вимер
Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или Washington Post -а. Јер, они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања: да ли треба ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер. Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе, почев од злочиначких ратова против Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је саму себе звала ”заједницом високих вредности”.
Тилерсон у Москви – лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez
Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође - а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017. Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог, тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета. Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби. Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство, провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао генерал Флин. Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода у источном делу Средоземног мора са којих су недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија се судбоносна интервенција против Сирије суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон прворазредни стратешки изазов. Морамо се замислити над питањем у којим ће околностима господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који превазилази његовe могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.
Какви односи између држава би требало да обликују свет?
Управо на фону америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.
Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође, доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава. Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.
ПУЦАЊ УПОЗОРЕЊА ИЛИ СВЕТСКИ РАТ?
Коментари |
Интервју Марсела Јопа са бившим немачким политичаром Вили Вимером
Питање: Господине Вимеру, САД су напале сиријску армију која се, пак, у својој земљи, заједно са Русијом, бори против Исламске Државе. Налазимо ли се непосредно пред међународном ескалацијом?
Вимер: Да, на фону једностраног и ничим оправданог поступања САД морамо ствари тако да схватимо. Државе попут САД, Велике Британије и Француске које су пре шест година започеле рат у Сирији не придржавају се ничега. Оне се не придржавају чак ни Повеље УН. Оне поново воде рат на већ виђен начин. У конфликтима које су управо оне саме произвеле. Ово нам је све познато још од рата против Југославије. Када је, ако не сада, нужан сусрет руског председника Путина са америчким председником Трампом!? Јер, расположење у нашој земљи је ескалирало. Људи су овде исто онако потиштени, неми, ћутљиви и забринути како су то описивали страни дописници пред избијање Другог светског рата. И тако се осећају људи широм читавог глобуса, јер овај рамбоидни поступак председника САД, нажалост, поново ставља читав свет пред свршен чин.
Питање: Немачка Савезна влада се - што нимало не чуди - сврстала уз Трампа и поздравила је напад на сиријску армију. Верујете ли да Канцеларки није преостало ништа друго? Или се она, доиста, слаже са америчком интервенцијом?
Вимер: Морамо наравно да приметимо да сама Савезна влада има потешкоћа да даје изјаве, имајући у виду немачко учешће у акцијама на сиријском тлу које представља кршење међународног права. Погледајте само «Торнадо» авионе Бундесвера и прикупљање података о једној касније резореној школи. По мом мишљењу, Савезна влада је тренутно радосна што можемо да уперимо прст на САД као кривца тако да се сама извуче из дискусија о томе. На другој страни, већ је комично што се сада сврставамо уз председника САД који је који сат раније оштро критикован због његове политике.
Питање: Ви кажете сасвим јасно: Овакав напад САД није легитиман. Да ли по Вама постоје примерене међународне реакције?
Вимер: Кинези су сасвим јасно рекли: Уопште се не може прихватити да једне држава, и то пре свега једна НАТО-држава, своје хемијско оружје отворено производи. Употреба хемијског оружја је Пандорина кутија. Ту постоји црвена линија, и то су Кинези јасно ставили до знања. Уз то, много тога једноставно сами фабрикујемо. Ми смо видели вриску западне штампе у вези са наводним нападом отровним гасом код Идлиба. Ипак, много тога се инсценира. Нас већ десетинама година утерују у конфликте. Западни медији су нас толико лагали да данас више нико не даје пишљивог боба за оно шта говоре АРД, ЦДФ, ЦНН, ББЦ и други. Можемо поћи од тога: Ови медији се стављају на располагање произвођачима ЛАЖИ.
Питање: Русија заступа став да су за напад отровним гасом одговорне сиријске терористичке групе. Фронт између Русије и Запада све више се учвршћује. Шта то значи за мировни процес у Сирији?
Вимер: Наравно - ниште добро. Међутим, актуелна драматична ситуација нуди могућност да се руски и амерички председници што пре сретну. Јер, забринутост људи због могућносту глобалног рата, Трећег светског рата, је оправдана. Многи аналитичари указују да наша данашња злокобна ситуација веома подсећа на кубанску кризу. То нам јасно показује у каквом се ситуацији данас налазимо. И то мора да се оконча! Сада је добра прилика да апелујемо на разум.
Питање: Морамо ли да након ове интервенције САД у Сирији пођемо од тога да ће председник САД Трамп ову линију следити и у другим конфликтима и да ли нас и даље очекују овакви једнпострани војни кораци САД-а?
Вимер: Свакако знамо да САД од завршетка Хладног рата следе консеквентну линију: Оне стреме ка светској владавини. Оне то говоре отворено. Морали бисте да баците поглед на директиве америчких председника које овим људима дозвољавају да воде ратове. То је онај исти шаблон који смо видели 1939. године. То нам појашњава у каквом озбиљном сукобу се сада налазимо. Можемо само да са респектом упутимо поглед на Москву где седи један трезвен, а не неурачунаљив председник попут Трампа. Можемо само предпоставити колико се Русија осећа испровоцирана поступком САД! То је наша стварност!
Питање: И на крају, господине Вимер: Ви већ дуго времена критички посматрате политичке догађаје у свету. Може ли се ова ситуација упоредити са почеткома рата у Ираку 2003. године?
Вимер: Ја сам ту ближе за поређење са ситуацијом 1939. годино, него са, на лажима заснованим ратом, у Ираку 2003. Oд 1990. године толико се лаже да од тога пуца на све стране. Нема разлике да ли се ту ради о Ираку или о Југославији. То је један клише у америчкој спољној политици који се може пратити од луке у Хавани 1898. и експлозије америчког бојног брода „USS Maine“ у хаванској луци. То су „False Flag“ - догађаји које они непрекидно фабрикују и који им дају за право да нападну друге. Дакле: Или ћемо ово хитно зауставити или ћемо завршити у невољи! То је нужан закључак.
Интервју: Marcel Joppa
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Књига о привредном развоју Кине
Саопштења |
У Српској академији наука и уметности промовисана је књига ,,Привредни развој Кине - повезивање на кинески начин'' , аутора Алексндра Јанковића. Књигу је издао Центар за истраживање повезивања на Путу свиле (Silk Road Conectivity Research Center). О књизи су говорили рецензенти академик Часлав Оцић и професор др Благоје Бабић, Живадин Јовановић, у име издавача и аутор. Током представљања, истакнуто је да реч о првој свеобухватној анализи развоја и достигнућа кинеске привреде, на српском језику која се појављује у време убрзаног развоја српско-кинеске економске сарадње. Део књиге је посвећен кинеској иницијативи ,, Појаса и Пута'' као и учешћу Србије у њеном остваривању у оквиру групе Кина + 16 земаља Централне и Југоисточне Европе (1+16 CEE).
Наглашено је да Србија има важну улогу у поменутој групацији земаља што јој омогућава коришћење геополитичког положаја као фактора економског развоја.
Видео излагања са Конференције Дa се не заборави, 18 година од НАТО агресије
Нато агресија |
Конференција "Агресија НАТО 18 година после- где смо сада?" одржана је 23. априла 2017. године у Свечаној сали Дома војске у Београду. Конференција је окупила преко 250 учесника из Србије ( укључујући АП Косово и Метохију), Републике Српске, Црне Горе и српског расејања, као и велики број дипломата страних земаља у Србији. Скуп је започео минутом ћутања, чиме је одата почаст свим невино страдалим жртвама агресије. У наставку су излагања учесника.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! 18 година од агресије НАТО
Саопштења |
24. март 1999 - 24. март 2017.
- Убијено 1.008 припадника ВЈ и полицајаца и преко 2.500 цивила међу којима 78 деце
- 8000 људи је рањено
- 54 објекта путне инфраструктуре је уништено, као и 300 школа, болница и зграда државне управе
- 176 споменика културе, од којих 23 средњевековна манастира, теже и лакше је оштећено
- 54 објекта путне инфраструктуре је уништено, од чега 44 мостова
- 28 железничких мостова је оштећено
- 148 стамбених и пословних објеката је порушено
- 561 објекат ВЈ је уништен, 686 је оштећено
- НАТО је извео 2.300 ваздушних удара гађајући 995 објеката
- 1.150 борбених авиона НАТО лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона
- 59 база на територији 12 земаља биле су на располагању НАТО снагама
- 20.00 великих пројектила је лансирано, међу којима је 1.300 крстарећих ракета 37.000 ,,касетних бомби'' са 350.000 касетних пројектила бачено је на територију СРЈ
- Бачено је 10-15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом (време распадања 4,5 милијарде година)
- Директна ратна штета процењена је 100 милијарди долара
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Саопштења |
На дан 24. марта навршава се 18 година од почетка агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору (СР Југославију), у којој је учествовало 19 земаља. Агресија је извршена грубим кршењем Повеље Уједињених нација и основних принципа међународног права, и представља злочин против мира и човечности. Она ће касније послужити као преседан и увод у многе друге агресије и насилна свргавања влада суверених држава. Током агресије настрадало је око 4.000, а рањено око 8.000. грађана. За време 78-дневног немилосрдног бомбардовањ, агресори су разорили путеве, пруге, мостове, електро-мрежу, породичне домове, болнице, школе, обданишта, ТВ и радио станице, и многе друге цивилне објекте. Ратна штета је процењена на преко 100 милијарди долара. У тој злочиначкој акцији, НАТО је користио пројектиле са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе и друга забрањена средства, која и данас настављају да узимају животе недужних грађана наше земље. Тим поводом, под геслом ,,ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ'', Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина, организују Конференцију, чија је тема:
,,Агресија НАТО 18 година после- где смо данас?''
Конференција ће се одржати у четвртак 23. марта 2017. године, са почетком у 11 часова, у Дому војске Србије, Браће Југовића 19, Београд.
У петак 24. марта 2017. године, у 11 часова, организовано је свечано полагање цвећа код Споменика деци – жртвама агресије НАТО, у парку Ташмајдан, Београд.
Истог дана у 12 часова, организовано је свечано полагање цвећа код Споменика жртвама агресије НАТО ''Вечна ватра'', у парку ''Ушће'', Нови Београд.
Позивамо све заинтересоване да присуствује Конференцији 23. марта и да учествују у свечаном полагању цвећа 24. марта.
Очекујемо да ће, поред чланова и пријатеља организатора, наведеним догађајима присуствовати и представници студентских и других сродних организација из Србије, укључујући Покрајину Косово и Метохију, из Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Македоније и из српског расејања, као и гости из Русије и дипломатски представници пријатељских земаља.
Београдски форум за свет равноправних
НАТО ЈЕ АГРЕСИВНА ФОРМАЦИЈА КОЈА СЕ ИГРА ФИТИЉОМ РАТА ПРОТИВ РУСИЈЕ
Коментари |
Вили Вимер, бивши и државни секретар и потпредседник Скупштине ОЕБС-а дао је13.3.2017.интервју главном уреднику листа „World Economy“ (Светска економија) проф. Др Александру Сосновском
WЕ: Шта уопште очекујете од сусрета савезне канцеларке Ангеле Меркел иамеричког председника Трампа?
Вили Вимер:
Посету немачке савезне канцеларке Вашингтону не можемо да посматрамо издвојено од њене саучесничке сарадње са претходним председником Обамом. Обама је учинио све што је било у његовој моћи да нападе на Руску Федерацију претвори у стварност. И то као експонент једног очевидно дејствујућег војно-индустријског комплекса у Сједињеним Државама на чијем челу је сенатор Џон Мекејн и други.То је полазна тачка ове посете Вашингтону. Већ јуче је дугогодишњи министар одбране Клинтонове администрације, Пери, на америчкој телевизијиCNN отворено говорио о томе да чак ни у време Хладног рата није постојала тако велика опасност однуклеарног рата како је то случај данас. Он је даље потпуно отворено говорио о томе да смо дошли у ситуацију чији исход може бити крај наше цивилизације. Са оваквим тоном у САД ће бити учињено све да садашњег председника Трампа прогласе у неурачунљиву особу. И зато савезна канцеларка сноси изворну одговорност за овакав развој догађаја јер отворено сарађује са противницима садашњег председника. То за нашу ситуацију у Немачкој значи и опасност од пожара.
WЕ: У Франкфурту се наводно налази читав штаб ЦИА - хакера који су са немачке територије шпијунирали цео свет. Иако су хакери иначе омиљена тема, након свих тих открића, овде влада гробљанска тишина. Да ли се ми плашимо, да ли нас није брига због тога или се кријемо под истим јорганом са ЦИА?
Вили Вимер:
Ако за основу свог просуђивања узмемо документе Викиликса, објављене последњих година, онда ми у Немачкој живимо у некој врсти НАТО-тамнице, мада смо овог тренутка још увек у отвореном пуном возу. Од поновног уједињења Немачке у нашој земљи имамо одређене појаве о којима је немачка јавност сасвим добро обавештена. Ми смо наводно 1992/93. Имали одобрење тадашње Савезне владе да можемо да ангажујемо 2000 и вишеагената ЦИА-е. У документима Викликса могли смо да прочитамо како су америчкој страни стизале директне информације из процеса преговора оформирању коалиције за састављање немачке владе. Ми знамо да генерално постоји између 20 и 30 америчких шпијунских организација и да ове организације наравно делују, односно, да могу деловати и на тлу Немачке. С друге стране, знамо такође да на немачкој територији делују или да бимогле да делују и посебне организације због нуклеарног оружја које је стационирано у Немачкој. Када све ово саберемо морамо, доиста, рећи да живимо у НАТО-тамници. А када томе још придодамо и чињеницу да се Сједињене Државе последњих неколико година баве изградњом новог зида у Европи од Риге до Одесе онда ми -скупа гледано - живимо у екстремно тешкој ситуацији. Са оваквом позадином чуди да немачка Савезна канцеларка упосету председнику Трампу води са собом менаџера аутомобилске индустрије, не наговештавајући да ће у разговору са америчким председником потегнути тешку тему шпијунирања и држања Немачке на поводцу.
WЕ: Доналд Трамп је недавно свом претходнику замерио да је наводно прислушкивао његов телефон. Мекејн је од Трампа захтевао да пружи доказе затакву тврдњу. Ако се то доиста догодило онда би акција прислушкивања против Доналда Трампа могла да потекне са немачког тла. Да ли је уопште могуће да Немачка своју територију добровољно уступа за такве уређаје?
Вили Вимер
Морамо поћи од тога да је ово питање можда централно питање наше земље уопште. И то у вези са америчким и британским трупама још увек стационираним на немачком тлу. Иако Велика Британија жели да напусти Европску Унију ми овде још увек имамо британске трупе. Ми смо се након поновног уједињењаНемачке сагласили са останком у НАТО, али у НАТО као одбрамбеним савезу. Зато је присуство страних трупа након поновног уједињења Немачке било прилагођено промењеним условима. Међутим, карактер тадашњег НАТО-а био једргачији него данас. НАТО је тада био одбрамбена организација која је, што се тиче наше земље, била строго ограничена на немачку територију. Оно што смо од тада добили јесте промена карактера НАТО за коју никада није дата сагласност Бундестага. Ова сагласност је, међутим, била нужна. Друго у вези са овим је да је правни основ присуства страних трупа на немачкој територији везан за НАТО као одбрамбени савез, али не за НАТО као агресивну формацију, а то већ и због тога што је НАТО, као регионални одбрамбени савез, увезан са Повељом Уједињених Нација. Стога све оно што америчке војне снаге, а самим тим и обавештајне службе, преудузмају на немачкој територији, са мог становишта, представља кршење међународног права. Посета немачке Савезне канцеларке новоизабраном америчком председнику је и зато тако важна, а за нас веома интригантна, јер је госпођа Меркел до сада карту стављала на ратнохушкачку линију досадашњих демокаратских председника - од Клинтона до Обаме - док председник Доналд Трамп очигледно као циљ своје политике жели нешто друго. На основу овога, по свему судећи, о најинтригантнијем питању које би Савезна канцеларка могла да постави у Вашингтону, неће бити збора.
WЕ: Месецима смо причали о "Руским хакерима" и страховањима да ће Русија покушати да преко хакера утиче на исход савезних избора. Сада се испоставаља да више стотина таквих дигиталних "дугих прстију" ЦИА-е седи у Франкфурту. Шта је ту истина?
Вили Вимер
Тешко да грађани могу имати увид у такве ствари. Ми свакако морамо да, након објављивања докумената Викиликса који су се до сада испоставили каопоуздани, пођемо од тога да на пољу сајбер активности може увек изнова да дође до озлоглашених "Фалсе Флаг" операција. То значи да када оптужујемо некога да је учинио некакву ствар морамо поћи од тога да је у питању био неко други кога не желе да именујемо. Налазимо се у ситуацији када ми као грађани једва да можемо да рачунамо са тим да наши сопствени државни органи желе да нам саопште ко се уопште крије иза спектакулраних акицја на пољу сајбер активности, зато што морамо бити на линији НАТО. Зато би, имајући све ово у виду, било добро да не упадамо одмах у замку коју нам постављају како би се остварили одређени политички циљеви према, на пример, Руској Федерацији. У Немачкој и у НАТО се игра фитиљом конфликта и рата против Русије.
ДА ЛИ НАС СУСЕДИ ТРЕТИРАЈУ КАО УДОВИЧКО ДВОРИШТЕ?
Коментари |
Посета Бујара Нишанија Бујановцу и Прешеву
Удовичко двориште је појам за неограђено, двориште поломљених плотова и ограда. Около таквог дворишта једино је капија исправна, али знани или незнани, звани и незвани посетиоци радије, под велом ноћи, праве споредне, мање уочљиве пролазе у двориште, ломећи повије и плотове. Временом удовичко двориште практично остаје без плота илити ограде, а углавном незвани посетиоци улазе у двориште без позива и договора.
Ове асоцијације на стара времена побуђује необична посета, албанског председника Бујара Нишанија јужним српским општинама Бујановцу и Прешеву. Најпре се о њој чуло, онако успут, из медија да Бушани долази у Бујановац. Затим су после извесног времена, исти медији пренели да је то познато властима у Србији, односно, да су власти ''упознате''. Ништа није речено какав је став о овој необичној посети шефа суседне државе на позив преседника Општине. Онда је, уочи саме посете објављено да Нишани, поред Бујановца, посећује и Прешево
Србија води добросуседску политику, политику отворености, разумевања, сарадње и немешања у унутрашње послове. Пошто је Албанија сусед Србије, било је за очекивати да се необична посета смести у одговарајући оквир - као добросуседска или некако другачије, да се јавности објасни шта Србија очекује од посете шефа суседне државе, односно, шта председник Нишани, у ствари нишани?
Политика отворености значи отвореност за равноправност, сарадњу међусобно уважавање, краће речено, отвореност за добре намере и добре намернике. Отвореност свакако не значи отвореност за мешање у унутрашње послове или, далеко било, за некаква ''обележавања територија'', или за нова прекрајања граница.
Истини за вољу, сличне посете чинили су и лидери неких других суседа Србије, заобилазећи Београд као њен главни град. Примера ради, Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, у јулу прошле године, посетио је Нови Пазар да би, како је објаснио, поред осталог, ''координирао активности СДА у региону, односно СДА БиХ, Санџака, Хрватске, Црне Горе, Косова и Македоније''. Својевремено је Стипе Месић, председник Хрватске шетао по Војводини, бирајући, са пратњом својих људи најатрактивније фирме које ће после његове посете купити хрватски тајкуни. Пре отприлике годину дана премијер суседне Мађарске, Викор Орбан, објавио је да је Мађарска влада обезбедила око 160 милиона евра као помоћ припадницима мађарске националне мањине у Војводини, коју ће расподељивати руководство једне политичке странке припадника Мађарске националне мањине - Савез војвођанских Мађара. Никоме и не пада на памет да се таква помоћ каналише преко Владе Србије или Владе Војводине, најмање преко буџета Србије. Ако је европски стандард да помоћ Србије Србима на Косову и Метохији мора да се каналише преко буџета Приштине, откуда други стандард када је реч о слању помоћи мађарске владе припадницима мађарске националне мањине у Србији? Да ли Влада суседне Мађарске нема поверења да поклон у готовини каналише преко државних органа Србије, или је по среди неки други разлог да се позамашни новац каналише преко једне политичке опције? При томе, Мађарска је сусед, независна држава, а Косово и Метохија покрајина у саставу Србије.
Шта можемо још очекивати и од Албаније, а и од других суседа Србије, након необичне посете Бујара Нишанија? Постоје ли границе не прихватљивог понашања? Постоје ли границе трпљења понижавања Србије? Како Србија схвата своју државност у временима када је други третирају као разграђено удовичко двориште?
Давид Стокингер у Беофоруму
Саопштења |
Гост Београдског форума ове недеље био је Давид Стокингер, члан Главног одбора иницијативе Solidarwerkstatt - за слободну, неутралну и солидарну Аустрију и функционер Социјал-демократске партије Аустрије.
Том приликом, г. Стокингер урадио је интервју са др Невеном Цветићанином, научним сарадником Института за друштвене науке, на тему текућих дешавања на Балкану, као и утицаја који актуелне промене на међународном плану имају на овај део Европе.
Ова прилика искоришћена је и за дружење и јачање веза са Форумом.
Промоција књиге «Карактер ратова за разбијање Југославије» у Војној академији
Саопштења |
У свечаној сали Војне академије, у присуству кадета и полазника Командно-штабног и Генерал-штабног усавршавања, као и бројних запослених у овој војнообразовној установи, промовисана је књига «Карактер ратова за разбијање Југославије», аутора генерала у пензији проф. др. Радована Радиновића. Генерала у пензији Радиновића и његове госте примио је начелник Војне академије генерал-мајор Горан Зековић, који је и присуствовао представљању овог научно-образовног штива.
Поред аутора књигу су представили и господин Живадин Јовановић, некадашњи министар спољних послова СРЈ и актуелни председник Београдског форума за свет равноправних, војни службеник Станислав Стојановић из Института за стратегијска истраживања, те пуковник Горан Жупац начелник Високих студија безбедности и одбране, као и потпуковник Слободан Ђукић, начелник Катедре друштвених наука у Војној академији.
Представљајући књигу, говорници су се сложили да је она у методолошком смислу веома добро конципирана, да обрађује тему са намером да јавности представи догађаје на начин на који су се заиста и збили, али и активности које су им претходиле. Лаконски приступ писању књиге учинио је да буде погодна за стручну, али и ширу јавност. У сваком случају, обрађујући ову тему, аутор је у знатној мери допринео научно-истраживачком раду и дао иницијативу историчарима да користећи наводе из књиге у првом лицу, дају оцену о историјско-политичким околностима у том периоду.
Саучешће Живадина Јовановића поводом смрти Виталија Чуркина
Саопштења |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, упутио је телеграм саучешћа Њ.Е. Александру Чепурину, Амбасадору Руске Федерације у Србији, поводом смрти Виталија Чуркина, сталног представника Руске Федерације у Уједињеним нацијама. У телеграму је, између осталог, речено:
,,Амбасадор Виталиј Чуркин био је један од најистакнутијих руских и светских дипломата, који је својим радом на многим истакнутим дужностима руске дипломатије оставио неизбрисиви траг борца за праведни међународни поредак, равноправност и партнерство засновано на поштовању узајамних интереса.
Србија, српски народ и српска дипломатија памтиће трајно Виталија Чуркина, не само као врхунског професионалца у дипломатији, већ и као оданог пријатеља који је добро познавао и високо ценио Србију, њен допринос заједничкој победи над наци-фашизмом и њену посвећеност миру, безбедности у Европи и свету и равноправној сарадњи.
Српска јавност ће посебно памтити принципијелно ангажовање Виталија Чуркина као сталног представника Руске Федерације при Уједињеним нацијама, његову постојану подршку поштовању суверенитета и територијалног интегритета Србије, као и његово одлучно одбијање антисрпске иницијативе појединих сталних чланица Савета безбедности у вези са ратним догађањима у Сребреници.''
Живадин Јовановић
председник Београдског форума за свет равноправних
Видео излагања са Годишње скупштине Беофорума 28.1.2017.
Годишње скупштине |
Живадин Јовановић
Сандра Давидовић
Невен Ђенадија
Генерал Лука Кастратовић
Генерал Видосав Ковачевић
ДРАГУТИН БРЧИН
Верица Томановић
ЗА НОВO ДОБА – НОВА НОРМАЛНОСТ - Живадин Јовановић
Коментари |
Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних
Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи, неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености, равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.
Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.
Могући елементи нове нормалности
Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.
Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.
Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа представљају повољнији амбијент за такву одлуку.
Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље.
НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ, Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса, према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.
Нови ,,велики поглавица'' је говорио - Вили Вимер
Коментари |
Вили Вимер, Немачка
Било је нечега у том његовом говору. Он је био мање објава битке колико се посветио отвореном заклињању у сам програм. Но, ко данас жели да слуша говор Трампа?! То неће, пре свега, они који су окосница политике глобализације за коју су последњих двадесет и пет година измислили једну реч варку “американизација”. Нови Председник је показао Клинтону и Сорошу границу до које могу да иду у свом деловању. То ће имати последица не само по Америку већ по све нас. Коме су више потребне саветничке услуге ислужених бивших чланова немачке владе којима су служили немачким концернима за њихове европске и трансатланске циљеве?
Немачка влада као део међународне полит-секте?
Већ је било уочљиво да влада Меркелове уопште ни не слути да ли се и како у окружењу републиканског кандидата Трампа размишља о Немачкој и Европи. То јој се онда вратило кроз новинске интервјуе. Овај сигнал је бацио светлост на дубину раскида Савезне канцеларке са немачком политичком традицијом. Од оснивања Савезне Републике Немачке градила се традиција одржавања добрих односа са сваким лидером који се најављивао у САД. Нове људе смо упознали пре него што би они прошли саслушања у Конгресу и ступили на своје положаје. Није постојала могућност за политичко изненађење јер су наше националне и европске идеје имале одраза у документима нових америчких администрација. Тога сада више нема и то је еклатантан неуспех владе Меркелове. И то се неће поправити тако што ће Меркелова и њени спољнополитички регрути демонстрирати хладну незаинтересованост за новог човека у Вашингтону. Ми смо на то, када је у питању гаспођа др. Меркел, већ навикли, јер се то испољило у односу према председнику Руске Федерације, господину Путину.
Наравно, не очекујемо од наше Владе да према другим владама буде у “односу љубави”. Али, као грађани ове земље имамо право на то да се наша влада држи традиције свих досадашњих савезних влада и да се понаша професионално. Непрофесионално понашање Савезне владе има за последицу држање неке врсте истоветне “еквидистанце” и “према лево и преме десно”, према председницима Путину и Трампу. Због тога је Савезна канцеларка допустила да се претпоследњег дана службовања америчког председника Обаме у исти мах са америчким бомбардовањем, засија позната “божићна јелка”. Да ли је она од сада заступница Обаме на земаљском шару? Све до оног часа када се заврши очигледно посве ново доба председника Трампа?
Самим Американцима није ни дато да се у складу са својом вољом позабаве својим председником после и поводом његовог говора. Наша Влада има обавезу да комуницира са сваком владом на свету како то одговара добронамерно схваћеним немачким и европским интересима. Будући да јој је таква комуникација у случају Москве срамно недостајала, сада је на реду и само савезништво са САД.
Хоће ли се 17.-19. фебруара, на конференцији “Ратови и преврати” у Минхену прогласити америчка влада у егзилу?
Амерички изборни систем, коме је хитно потребно преиспитивање, донео је додуше у оба дома једнозначну већину и тиме у суштини ојачао леђа новом председнику. Они по којима је председник Трамп у свом говору 20. јануара 2017. г. ошинуо као по естаблишменту који је заказао на свим пољима и који, у основи, сноси одговорност за банкрот САД, увелико су задржали своје позиције, образујући у Вашингтону надпартијски републиканско-демократски ратни естаблишмент са санатором Мекејном на челу. Свакога дана стижу вести о намерама ових чланова Конгреса да појачају ратну политику влада, од председника Клинтона наовамо. Њима је стало до продубљивања банкрота САД. Не постоји боља прилика од Минхена да се у те сврхе свет суочи са овом америчком алтернативом политици новоизабраног Председника. Хоће ли се немачка влада ухватити у то коло? Није ли ова могућност са шансама за успех разлог више да се поменута конференција откаже не само за ову годину, већ да се, због доказаног угрожавања мира никаде више ни не закаже? У Минхену се поводом ове или оне теме, уз помоћ црквених достојанственика, радо повлаче “црвене линије”. Зар није дошло време да се повуче нова “црвена линија” када је у питању хушкање на рат у форми Минхенске конференицје “ратова и преврата”?
Савезна влада радо седи између свих столица
Председник Трамп је под куполом Капитола, говорио о патротизму. Можда је понеко од нас помислио да се везе ка Немачкој могу подједнако пронаћи преко архитекте овог Капитола као и самог новог Председника. То је сигурно разлог да се тачно схвати његов говор. Ми свакога дана кукамо да је свет, због америчке политике у последњих двадесет и пет година, претворен у прах и пепео и да људи беже из ратном захваћених подручја. Због политике за коју је и Немачка одговорна.
Преживели међу палим америчким војницима су у петак на паради, испред Беле куће, својим дирљивим сећањем на погинуле, јасно поставили питање њиховим најмилијим: За шта су мртви, уствари, дали своје животе, за које интересе? Нови амерички председник томе супротставља размишљање о интересу сваког грађанина своје земље и куне се у патриотизам. Он то чини оним скоро истим речима које је и 7.априла 2016. изговорио руски председник Путин у Петрограду. Зашто се у Немачкој тако помно прикривају слике из Русије које приказују милионе људи који се сећају свог "Вечног пука", својих палих војника? Исто се догађа у Русији што и сада у Вашингтону. А Савезна влада Немачке? Зар није у стању да да свој допринос поводом једне те исте теме која се отвара скоро истовремено у Петрограду и Вашингтону? Зар нема баш никакву представу о томе шта је добро за немачке грађане?
Америка излази на улице
Ми можемо да се за штошта припремимо и могуће је да нам то буде довољно фасцинантно. У годинама када смо тумарали од једног до другог рата многи су зачуђено трљали очи: Где се деде мировни покрет? А, он је седео у влади и био уствари партија рата. Сада Сједињене Државе имају новог председника који, од оне секунде када је изабран, чврсто стоји иза става да га рат са Русјом не занима. Против њега се усмеравају протести који од првог дана доводе у питање његову легитимност. Много тога говори у прилог тези да ће свака тема које се председник Трамп дотакне водити ка глобалним масовним протестима. Он није за рат, али, јао!, уколико посегне за оружјем!
Са немачког превела Бранка Јовановић
НЕОСНОВАНЕ САНКЦИЈЕ ДОДИКУ ОХРАБРУЈУ ПРОТИВНИКЕ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
Коментари |
БЕОГРАД, 18. ЈАНУАРА /СРНА/ - Некадашњи шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да санкције предсједнику Републике Српске Милораду Додику немају никаквог основа и да охрабрују све оне који су, у ствари, за укидање Дејтонског споразума.
"Те санкције против лидера Републике Српске охрабрују све носиоце концепта унитарне БиХ, све оне који су у ствари за укидање Дејтонског споразума и мислим, да такве мере директно или посредно воде одржавању и продубљивању нестабилности", рекао је Јовановић у изјави за Срну.
Јовановић је истакао да тврдње како је Додик прекршио Дејтонски споразум представљају замјену теза и изразио наду да ће нова америчка администрација размотрити ове, како је рекао, "ванвременске кораке" и укинути санкције.
"Tакве оптужбе су замена теза. Они којима је Дејтонски споразум и дејтонско уређење трн у оку и који желе на сваки начин да изврше потпуну ревизију како би то остало само празна љуштура, који желе да лише Републику Српску свих надлежности према Уставу донетом у Дејтону, они сада лицемерно и крајње дрско оптужују Додика да он наводно крши споразум", рекао је Јовановић.
Он је указао да је Дејтонски споразум је у интересу Репоублике Српске - и није проблем што ентитет тражи очување својих надлежности по Дејтону, него је проблем за оне који хоће да то укину и да Република Српска, ако је не би сасвим укинули, онда да постане празна љуштура.
"Не мислим да је Додик на било који начин прекршио Дејтонски споразум. Он га брани, у ствари. Мислим да би и он био срећан кад би Дејтонски споразум поштовали они који су га иницирали и сви који су га потписали", оцијенио је Јовановић.
Годишња скупштина Београдског форума
Саопштења |
Обавештавамо чланове и пријатеље Београдског форума за свет равноправних да ће се редовна Годишња скупштина Форума одржати у галерији ,,Прогрес'', у суботу 28. јануара 2017. године, у Београду, улица Змај Јовина бр. 6 (Улаз из Кнез Михајлове), са почетком у 11 часова.
Скупштина ће размотрити Извештај о раду Форума у 2016. години, Извештај Надзорног одбора и усвојити Оквирни програм рада за 2017. годину.
У радном делу Скупштине, председник Београдског форума Живадин Јовановић ће у уводном излагању говорити о актуелним националним и спољнополитичким питањима и циљевима рада Форума, као независног, нестраначког и непрофитног удружења.
СРАМНА ИЗЈАВА ВАЛЕНТИНА ИНЦКА
Саопштења |
Отворено писмо историчара Др Дариа Видојковића, поводом недавне изјаве Валентина Инцка о Републици Српској
Herr Inzko,
Како са Ваше стране још увек нема примереног извињења због Ваше недавне срамне изјаве којом Републику Српску и злогласну, усташку НДХ стављате у исти кош, осећам обавезу да Вам, као историчар, предочим неке чињенице с тим у вези.
Као прво, тврдите да сте погрешно схваћени. Према дискурсној теорији француског постмодернистичког филозофа Мишела Фукоа, у једном дискурсу битна ја изјава, дакле оно што се каже, а не оно што се евентуално можда мислило. Само на основу реченог, тј. изговореног, дискурс се развија и само речено, дакле изјава, се уопште у том дискурсу може узети у обзир, ништа друго. Према томе, Ви да сте хтели рећи нешто друго, Ви бисте то и учинили. Но, Ви, Herr Inzko, сте рекли баш оно што сте рекли, и тако је забележено и записано. Ту нема никакве дилеме нити изврдавања више! Ви се морате мерити према Вашим речима, које су у историјском контексту у најмању руку гнусне!
Претеривања из Давоса 2017.
Форумизми |
Либерални капитализам, ради штедње, предложио да у историју не путује сам већ у пакету са НАТО-ом, ЕУ, и униполарним поретком.
Радничка партиципација има добре шансе за В.Д. стање, док самоуправљање не преузме већински пакет акција.
Нова књига ''О кризи на Балкану'' САД дуго припремале отцепљење Црне Горе
Коментари |
У Београдском форуму за свет равноправних представљена је књига српских и руских аутора '' Балканска криза''. Књигу на руском језику издао је Словенски институт Руске академије наука (РАН), Центар за изучавање савремене балканске кризе. Овај центар је до сада издао око двадесет књига о Балканској кризи с краја 20. и почетка 21. века, углавном, сведочанства савременика и учесника. Књигу (400 стр.) је припремила и уредила проф. др Јелена Гускова, инострани члан Српске академија наука и уметности.
Београдски форум Вам жели срећну Нову годину и Божић
Саопштења |
Београдски форум Вам жели срећну Нову годину и Божић. У новој 2017. обећавамо још много успешних пројеката, као и већу и истрајнију борбу за истину и равноправност!
Креативан тим Беофорума
СРБИЈА КУПУЈЕ ВРЕМЕ ЕВРОПИ
Коментари |
Неувођењем санкција Русији Србија купује време ЕУ да их и она укине што је услов да ЕУ почне да води рачуна о сопственим интересима и споственој будућности – рекао је Живадин Јовановић, ранији дипломата и садашњи председник Боеградског форума за свет равноправних у интервјуу Радио Београду. Он је додао да ЕУ инсистира на дбросуседству као принципу својих чланица и кандидата за чланство. Ако држи до свог кредибилитета ред је да и сама у својој пракси покаже да се тог принципа придржава и у односу према Русији као свом највећем и најзначајнијем суседу. Јовановић сматра да су санкције према Русији засноване на исконструисаној оптужби да је Русија одговорна за „Мајдан“ иако је јасно да су „Мајдан“ изазвали они који су објавили да им је циљ излазак НАТО на границе Русије. Јовановић је изразио уверење да ће санкције према Русији бити укинуте, јер је Русија незаменљив партнер ЕУ у развоју, безбедности и решавању сваког озбиљнијег проблема.
Интервју са пуковником Огаром: Црна Горо, не прикључуј се НАТО-у
Форум преноси |
Пише: Комнен Бећировић
Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.
Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО
Београдски форум упутио изразе најдубљег саучешћа поводом смрти професора Велка Валканова!
Саопштења |
Поводом смрти професора Велка Валканова, искреног и великог пријатеља народа Србије, изражавамо најдубље саучешће чланова и пријатеља Београдског форума за свет равноправних.
Као истакнути и веома цењени универзитетски професор, национални политичар, народни трибун и хуманиста, професор Валканов се до краја свог живота борио за развој добросуседских односа, за разумевање и сарадњу између Бугарске и Србије.
Био је уз српски народ у најтежим моментима његове недавне историје и, као карактеран, високо морални интелектуалац , научник широких и визионарских погледа, храбро се борио за истину, против сатанизације Србије, српског народа и његовог државног руководства.
Осуђивао је агресију НАТО пакта 1999. године и насилну сецесију Косова и Метохије, као империјалистички пројекат и грубо кршење основних принципа межународног права. Био је један од иницијатора и оснивача Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића пред Муђународним судом за бившу Југославију и несебично се борио за заштиту права и достојанства његове породице.
Професор Велко Валканов је био и веома активан учесник на више међународних скупова Београдског форума за свет равноправниху, због чега ће члановима и пријатељима Београдског форума остати у трајној и незаборавној успомени као неустрашиви борац за мир, слободу, социјалну правду и прогрес.
Београд, 2. 12. 2016.
Живадин Јовановић, Председник Београдског форума за свет равноправних
Поздрав Команданту Фиделу Кастру
Коментари |
у Кубанској амбасади у Београду.Хвала на вредностима којима си нас задузио и на пријатељском срцу за Србију
Поводом смрти Фидела Кастра, револуционара, идеолога и Председника Републике Кубе Председник Београдског форума за свет равноправних уписао се у књигу залости
У Бразилу одржана светска конференција о миру РАВНОПРАВНОСТ JE ЈЕДИНА ОСНОВА МИРА
Саопштења |
Светски поредак је на прекретници - ка поштовању суверене равноправности свих земаља и народа, миру и развоју, или ка доминацији једног центра и глобалном сукобу. Јасно је опредељење мирољубивих снага света за мирно и праведно решавање свих проблема, за поштовање Повеље ОУН, против хаоса, доминације и интервенционизма. Неопходно је јачање јединства снага мира и прилагођавање метода њихове борбе новим условима и дубоким променама у распореду моћи на глобалном плану. Мултиполарни поредак укида доминацију једног центра и отвара просторе за демократизацију међународних односа. Те просторе треба да освоје и испуне снаге мира. Мултиполарни није замена доминације једног центра доминацијом више центара. То је почетак новог светског поретка заснованог на равноправности и достојанству свих народа а не на доминацији самопроглашених «изузетних» и вазалству «мање обдарених». Једино поштовање суверене равноправности ствара услове за трајни мир, стабилност и напредак свих земаља и народа.
Ово су неки од ставова које је председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић изложио на Светској конференцији о миру, одржаној 21. новембра 2016. године у бразилском граду Сао Луис-у, провинција Марињао. У раду конференције учествовале су делегације мировних организација и покрета из 50 земаља са свих континената. Организатор је био Бразилски центар за мир (Цебрапаз) а конференцијом је председседавала Сокоро Гомес, председница Светског савета за мир, афилиације УН. Конференцији су присуствовали и највиши представници Провинције Марињао која има око 10 милиона становника.
ПРОМОВИСАНА КЊИГА "КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ"
Саопштења |
Најновије издање Београдског форума за свет равноправних, књига ,,Карактер ратова за разбијање Југославије'', аутора проф. др Радована Радиновића, генерала у пензији, промовисана је у четвртак 17. новембра 2016. године пред бројном публиком у Свечаној сали београдског Дома Војске.
Промоцију књиге водио је директор Београдског форума за свет равноправних, Драгутин Брчин, а о књизи су, поред аутора, говорили генерал у пензији проф. др Бранко Крга, некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије, уредник издања др Станислав Стојановић и генерал у пензији Драган Паскаш, некадашњи начелник Генералштаба Војске Србије и Црне Горе , док је директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин поздравио све присутне и такође дао кратко виђење књиге.
У наставку је видео снимак говорника на одржаној промоцији.
ПУТИН ЈЕДИНСТВЕН ДРЖАВНИК
Коментари |
Живадин Јовановић
Текст који следи представља редиговано и проширено излагање Живадина Јовановића председника Београдског форума за свет раноправних и некадашњи министар за иностране послове СРЈ, на промоцији књиге ,,Путин снага Србије'', аутора Драгомира и Богољуба Карића, 23. октобра 2016., на Међународном сајму књига, у Београду.
Позив да говорим о књизи „Путин снага Русије“, аутора Богољуба и Драгомира Карића, представља за мене велику част и особито задовољство. Ово осећање утолико је јаче што се ради о реткој књизи српских аутора, на српском језику која је посвећена лидеру пријатељске Русије, великом пријатељу Србије и српског народа, а може се слободно рећи – јединственом државнику савременог света. Државнику који се од других разликује по далековидости, храбрости и посвећености истини, правди и светском поретку равноправности.
ФРАНЦУЗ КОЈИ ЈЕ НАШОЈ ВОЈСЦИ ПРЕДАО ПЛАНОВЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА: Робијао сам због Србије и опет бих учинио исто!
Форум преноси |
Некадашњи француски мајор Пјер Анри Бинел познат по томе што је нашој војсци предао планове НАТО бомбардовања и тиме одложио почетак агресије, упутио је јавно писмо српском народу. Због подршке Србима остао и без признања Легије части.
Бинел је пред судом осуђен на 5 година затвора, а како је рекао он се не каје и то би урадио опет. Погледајте шта је Француз поручио нашем грађанима Србије поводом приближавања Србије злочиначком НАТО пакту. Пре седамнаест година почела је Нато агресија против једног поносног и слободног народа, српског народа. Саучесници ове драме налазили су се и у великом делу јавног мњења злоупотребљеног пропагандом НАТО-а и његових сателита. Будући да сам учествовао у покушају да ово зло спречим, све те догађаје који ће запечатити кривце за будућност и историју, био сам приморан да пратим из мог француског затвора. А када је тај злочин био најављен, ја сам осетио стид помешан са поносом и чашћу. Најпре, стид јер сам видео своју земљу како добровољно улази у издајство. Било је то у ствари издајство самога себе, јер разлози за бомбардовање нису постојали, јер учешће у таквом безчашћу није могло да служи француском народу, и , најзад, оно најгоре, наши политичари тиме су издали традиционално пријатељство исковано историјским наслеђем. Тако су „савезници" бомбардујући Београд, као некада, у другом светском рату нацисти, сами себе оцрнили у будућности. Али, ја сам осетио и понос. Још за време мог ангажовања у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је стање Срба у Босни и Херцеговини било јако тешко, Срби су увек држали реч када би нешто рекли, чак и према тим окупационим снагама . То није била сарадња, него, просто, поштовање дате речи онога што је потписано Дејтонским диктатом. У ово неславно време НАТО-а и његових саучесника, једино су Срби показивали храброст и часност. Служећи казну у париском затвору, све време сам осећао пријатељство према неправедно бомбардованим Србима. Бомбардовани сте зато што сте хтели да браните своје постојање, своју културу и своју слободу. Углавном, зато што сте бранили своја основна права. Био сам поносан гледајући како се ваши родољуби под бомбама окупљају на мостовима, као живе мете које желе да спасу отаџбину коју воле. У току мог робијања, добио сам много поздрава од Срба из Француске, али и из Србије. У мојој радној соби, ја чувам једну разгледницу на којој су српски и француски војници из времена ратова на Балкану 1918.године. На њој на српском језику пише: српски и француски официри у првом светском рату, а на француском је додато: „Хвала мој команданте Пјер Анри Бинел ! Србија се моли за тебе овог марта 1999." То је разгледница број 188, франкофилско издање 1999., са потписом проф. Бранка Васиљевића. Где год сам се селио, носио сам ту разгледницу са собом. Када сам, најзад, тог 29. августа 1999. изашао из затвора, ви сте већ били однели победу. Ударци ваших непријатеља нису вам сломили отпор, нису се више чули, ни америчка секретарка, нити брбљиви Холбрук. Сви ти брбљивци уступили су тада место једном финском преговарачу. Наравно, мојој драгој Србији причињена је огромна штета, али ви тада нисте били устукнули и чували сте још увек вашег председника. Када су ме 2003. позвали моји пријатељи Мила Алечковић и Ив Батај, а затим и издавачка кућа „Гутембергова Галаксија" (и њен директор Миле Баврлић) који је прихватио да на српском језику штампа моју књигу „Злочини Нато", најзад ми се пружила прилика да посетим земљу коју сам толико волео и да сретнем хероје који су издржали под убилачким бомбама. Прешао сам Ибар у Косовској Митровици под погледима Албанаца готово пуним мржње, али и под заштитом Срба са северне обале. Тада сам тек схватио колико је мој родни крај Аријеж, у планинама јужне Француске, сличан тој јужној српској покрајини. Сличан по планинама, сличан по народу који је исто тако навикнут на тежак рад на планинској земљи и на оштре зиме. И народ из мог родног краја такође је морао да се бори против освајача који су долазили са севера и за нас , пореклом са Пиринеја, високи Монсегур исто је што и Косово Поље за српски народ. Али, политичка злоупотреба се наставила, као и признање независности српског Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита.
ГЕНЕРАЛУ РАДИНОВИЋУ НАГРАДА ,,СРЕБРНИ ВИТЕЗ''
Саопштења |
Професор Др Радован Радиновић, генерал у пензији, добитник је престижне награде ,,СРЕБРНИ ВИТЕЗ'' за књигу ,,КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ'', чији је издавач Београдски форум за свет равноправних. Ову награду генералу Радиновићу доделио је Међународни словенски књижевни форум. Награда је уручена на великој свечаности у Ставропољу (Руска Федерација) пред неколико хиљада присутних.
Међу 400 стотине предложених аутора, у различитим областима књижевног стваралаштва, додела ове награда је својеврстан преседан јер се награђују само дела објављена током године на руском језику. У обраћању на овој свечаности, генерал Радиновић захвалио је жирију и присутнима, и истакако да је ова награда велики подстицај и признање развоју руско-српских односа, посебно у области књижевности и науке. Она је признање и читавом српском народу, чију културу и историју, руски народ изузетно цени.
Подсећамо да је ова књига била и у најужем избору за награду недељника ,,Печат'' за 2016. годину у области науке. Ова студија на 400 страница аргументовано осветљава главне спољне и унутрашње узроке и факторе разбијања Југославије и разобличава бројне тезе и заблуде о српској кривици за разбијање Југославије', која је била искрени сан јужнословенских народа.
Сарадња COREC-a и Синхуе
Саопштења |
Центар за истраживање повезивања (Conectivity Research Center- COREC) и кинеска новинска агенција Синхуа настављају сарадњу. Споразум о сарадњи два удружења потписали су данас у седишту Беофорума г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и COREC-a и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. COREC ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.
Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association). Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повезивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC), које ће даље преузети активности у вези са пројектом Пута свиле.
Др Дарио Видојковић-говор у Народној скупштини
Коментари |
Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,
почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.
Уважавати историјска исуства
Саопштења |
Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу додељено признање Општине Варварин
Скупштина Општине Варварин доделила је своје највише признање – Плакету са повељом, председнику Београдског форума за свет равноправних Живадину Јовановићу. Признање је уручио председник Општине Варварин инг. Војкан Павић на свечаној седници Скупштине Општине одржаној 23. септембра 2016. године., поводом Дана Општине.
Захваљујући се, у име награђених, Живадин Јовановић је истакао да грађани и руководство Општине Варварин чине велике напоре да унапреде привредни, културни и друштвени развој, како би Варварин изашао из круга неразвијених. Резултати тих напора су видљиви. То природно подстиче и друге чиниоце изван Општине да, у складу са својим могућностима, охрабре и подрже напоре локалне напоре. Он је посебно истакао солидарност и значајну помоћ српског расејања Општини Варварин, како у отклањању отклањању последица агресије НАТО 1999. године, тако и касније. О томе сведоче новоизграђени мост преко Велике Мораве, споменик погинулим грађанима Варварина, реконструисани хотел ,,Плажа'', обезбеђивање специјалног возила за Центар за децу са посебним потребама.
Пред одборницима СО Варварин, гостима из више других општина и градова, представницима Амбасаде Руске Федерације и окупљеним грађанима, Јовановић је рекао да Варваринско поље и обале Велике Мораве сведоче ко су протеклих векова били агресори и окупатори Србије, а ко њени савезници и пријатељи у најтежим временима. Нагласио је да се историјска искуства никад не смеју запостављати или заборављати, као и да их треба уважавати када се трасира садашњост и будућност Србије.
Сарадња Београдског форума и Синхуe
Коментари |
Београдски форум за свет равноправних успоставио је сарадњу са кинеском новинском агенцијом Синхуа (Xinhua). Споразум о сарадњи данас су у седишту Беофорума потписали г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума и г-ђа. Wang Huijuan, у име Представништа Синхуа у Београду. Форум ће, на основу споразума, бити у могућности да у свом раду користи новинску продукцију Синхуе, која има 180 представништва широм света.
Београдски форум је једно од 70 тинк-танк (think-thank) удружења из Европе, Азије и других делова света, који је фебруара 2016. године, учествовао у Оснивачкој скупштини Међународне тинк-танк асоцијације Пута свиле (Silk Road Think-thank association).
Маја 2016. године Форум је основао Центар за истраживање повзивања на Путу свиле (Conectivity Research Center- COREC).
Најважнији задатак Фонда је помоћ угроженима
Фонд за матицу |
Осамнаеста Скупштина "Фонда дијаспора за матицу" одржана је 6. августа у Београду. Једна од најважнијих активности Фонда је хуманитарни рад, а пошто се средства за хуманитарне потребе опорезују по стопи од 20 одсто, упућен је апел надлежним државним органима да ослободе Фонд плаћања пореза и на тај начин допринесу ширењу хуманитарних активности.
На седници Скупштине Фонда дијаспора за матицу оцењено је да су потребе за пружањем хуманитарне помоћи све веће, а да су приходи хуманитарних организација све мањи. То је запажање овог удружења које је од свог оснивања пре 17 година до данас у хуманитарне потребе у земљи уложило више од пет милиона евра, пише у саопштењу Фонда.
Скупштини је, поред представника расејања из разних делова света, присуствовао лични изасланик патријарха, епископ топлички Арсеније који је, поред осталог, изразио признање Фонду за добру сарадњу са СПЦ, за помоћ избеглицама и расељеним лицима, као и за редовне испоруке основних животних намирница народним кухињама на Косову и Метохији.
У саопштењу се наводи да од резултата хуманитарног рада у протеклих годину дана, као најзначајнији су издвојени помоћ народним кухињама на Косову и Метохији, сваког месеца у вредности од 100.000 динара. Обезбеђено је такође и возило за децу са посебним потребама у Варварину, у вредности од 10.000 евра. Пружена је помоћ Центру за колективни смештај расељених лица на Брезовици-Косово и Метохија, у вредности од 3000 евра. Фонд је помогао више хуманитарних и патриотских удружења, укључујући удружење Јадовно, за редовна поклоничка путовања у местима страдања Срба на Велебиту и Пагу.
Форумизми:
Форумизми |
- Не понижавају Србију ни Ковач, ни Хасанбеговић, ни Изетбеговић, ни Тачи. Наш Лала би пре посумњао да то чине Берлин и Вашингтон, игрицама тзв. асиметричне дипломатије.
- Добросуседство је кључни део спољне политике Србије, поготову, ако би почела и ЕУ да третира као суседа.
- Не помаже ламентирање да је Србија преспавала пад Берлинског зида. Биће опасно ако преспава пад униполарног поретка.
Беофорум угостио Мери Волш
Саопштења |
У четвртак, 21. јула 2016. године, Београдски форум за свет равноправних имао је прилику да угости Мери Марту Волш и Базила Хенрија, ирске хуманитарце и ауторе. Гости су се упознали са активностима Београдског форума и изразили интересовање да учествују у њима, нарочито када је реч о међународним конференцијама Форума.
Мери Марта Волш и Базила Хенри су аутори књиге под називом ,,Сакривени геноцид на Косову'', а припремили су и књигу под називом ,,Злочини у Великој хочи'', у којој су објавили податке о злочинима такозване Ослободилачке војске Косова, у којима је десетине Срба отето и убијено. Текст Мери Волш ,,Посматрач на суду врана: личне успомене са Косова, 1999.-2009.’’, постао је предмет великог интересовања због јавног истицања дискриминаторног става УНМИК-а према српском становништву на Косову и Метохији.
Београдски форум за свет равноправних,
Београд 21. јул 2016.
БЕОФОРУМ НА АНТИ-НАТО СКУПУ У ВАРШАВИ
Саопштења |
Слика бр. 1: Анти-НАТО демонстрације у Варшави
У организацији Светског савета за мир (World Peace Council), 8.-9. јула 2016. године у Варшави, одржана је конференција под називом ,,ДА МИР, НЕ НАТО!'', на којој је представника имао и Београдски форум за свет равноправних. Беофорум је представљао господин Станислав Гашпаровски, који је говорио на задату тему, а затим и учествовао у анти-НАТО демонстрацијама, које су одржане у центру Варшаве, одакле су се учесници, симболично упутили према згради амбасаде Сједињених америчких држава.
World Peace Council protests against NATO summit in Warsaw
У наставку можете прочитати говор господина Гашпаровског одржаног 8. јула у Варшави на тему ,,ДА МИР, НЕ НАТО!''
By destabilizing Balkans USA and NATO are destabilizing Europe
Ladies and Gentlemen, esteemed Comrades, protectors of the more peaceful, human and civilized tomorrow.
On my way to this event, that I am most privileged and honoured to take part in, I wondered what would have been my reaction if I was a wandering Alien and that I have stumbled upon this planet Earth of today?
As my ancestors most certainly would have been descendents of Irene, the goddess of Peace, I would doubtlessly be saddened and highly disillusioned by the world that I have discovered. This planet Earth that is bestowed to us with all her beauty, richness and abundance and able to provide peace and plenty to every single human and leaving creature, would look to me as the land of Ares, the nemesis. Dominated and run by brutal force and greed, by the lust for power, by wars and killings, by abuse and destruction, and by terror that is generating misery, famine, suffering and grief.
Dear friends, imagine if that confused and saddened creature has asked any one of us to help him to understand reasons for this appalling state of affairs in our world today, would you be able to explain it and what would be your response?
Mine would be quick, short and qualified: I will say NATO.
As someone coming from a country, ex Yugoslavia, that was destroyed by NATO, and from today's Serbia that is still occupied by NATO, I am a witness of how brutal and destructive, but unjustified that force is.
Seventeen economically and militarily biggest countries have waged a relentless war and destruction on my country with the pretexts of protecting human lives and democracy. We all know that their reasons were bogus and highly cynical and that nothing is further from the truth than these lies.
I wouldn't be dwelling upon the physical and human destruction that NATO has inflicted on Yugoslavia at the time of war, as such are well documented facts about NATO crimes that no one has yet paid for. However one crime that even today is killing people of southern Europe and Balkans is depleted uranium. A legacy of NATO aggression for hundred years in the future.
Rather, I would like to talk about the ongoing aggression and domination by the western allies that is inflicted upon my country and beyond.
Слика бр. 2: Господин Гашпаровски са генералним секретаром Светског савета за мир, Ираклисом Цавдардисом и другим учесницима скупа
Serbia today is an occupied land in every way, but formal. Following the NATO aggression historical part of Serbia, Kosovo i Metohija are annexed territory that is run via the terrorist organization UCK, by NATO and EU. Americans have there a military base of huge proportions. EU and NATO are doing nothing but turning blind eye to the ethnic cleansing of Serbs and others. They don't prosecute or punish the crimes, the trafficking of drugs, slaves and human organs that are main businesses of this new "government".
In the rest of the Serbia proper, after the new so called democratic government has taken power some 30,000 qualified and experienced civil servants were replaced by uneducated, inexperienced, but politically suitable people. I guess, that it is easier to indoctrinate, control and govern someone who doesn't know what he is doing.
Economically and financially the country was firstly destroyed through corrupt privatization. Domestic banks were replaced by foreign ones, that are depriving citizens and industry of any investment funds. Stripped of all industry, resources and finance, but simultaneously opened by liberalization and free market to unfair competition from multi nationals. Serbia today is poor, fully IMF dependent country with high unemployment and low income. Our history is rewritten and our losses and victims are denied justice. More than 70% of our school books are made and printed in Germany. My country is a dominion of the NATO and EU.
Unfortunately, situation is not better in the rest of the Balkans. Further to the artificially created State of Kosovo, NATO is encouraging creation of the greater Albania by destabilizing Macedonia, further threatening Serbia, Montenegro and northern Greece.
Bosnia i Herzegovina is intentionally divided, and Serbs from Republika Srpska are denied right to self determination and rapprochement with Serbia. Such politics have only one objective in mind and that is to divide and rule.
By destabilizing Balkans USA and NATO are destabilizing Europe. By waging global wars and aggression USA and NATO are crating refuges and more terrorism. Isn't this maybe a way to a divided and broken Europe that is collapsing under the sheer weight of destituted victims of such USA and NATO policies?
Coming back to me and my wandering Alien, it is highly possible that after hearing all this he will conclude that I am as much confused and saddened as he is. However, between two of us ll still be a big difference. He would be free to return to his peaceful and more human world, where I would have no other choice, but to stay here with you and fight for a better tomorrow.
Thank you
Слика бр. 3: Анти НАТО демонстрације у Варшави
ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА „БРЕГЗИТ" ПУТ КА ЕУ ПРЕКИНУТ
Коментари |
Ни чему не води да се понашамо глупо, као да не разумемо шта се дешава. Није реч о Хрватској, па чак ни Меркеловој.
Да је зависило од Немачке и Меркелове не верујем да би било кризе у монетарној унији, избегличке кризе, кризе Шенгенског и Лисабонског система, Брегзита, „анти ракетних" база и санкција против Русије и много сличног. ЕУ и Меркелова нису извршавала обећања и обавезе према Србији и када су их преузимали као лидери чврстих позиција у стабилним земаљама. Данас када је читава ЕУ постала нестабилно полдручје, када отуда капитал бежи а неизвесност расте, када већина лидера, укључујући и Мркелову, Оланда и друге није сигурна колико дуго ће још остати у седима, биће још више обећања, али на жалост, са још мање покрића.
Пут ка ЕУ прекинут је за саобраћај у до сада незабележеном земљотресу. Да ли ће бити рекноструисан, када и како, да ли ће за Србију икада постати проходан? Да ли ће Србија икада добити накнаду штете за досадашња улагања и страдања?
Србија може, као и досад, да плаћа друмарину без преседана, али тзв. једини пут је разорен и непроходан sine die.
Што се Меркелове тиче почео бих да јој верујем тек када би се извинила за злочине немачке држааве против српског народа током Другог светског рата, посебно за масовно стрељање ђака, наставника и других цивила октобра 1941. у крагујевачким „Шумарицама", као и када би прихватила да надокнади ратну штету изазвану агресијама 1941-1945. и 1999.
Београд, 4. Јули 2016.
Sa postovanjem / Regards,
Zivadin Jovanovic
Osuđujemo pokušaj destabilizacije Bolivarske Republike Venecuele
Саопштења |
AMBASADA BOLIVARSKE REPUBLIKE VENECUELE U SRBIJI
B e o g r a d
Dragi prijatelji,
Beogradski forum za svet ravnopravnih osuđuje svaki pokušaj mešanja u unutrašnje poslove I destabilizacije Bolivarske Republike Venecuele, kao suverene I nezavisne zemlje, članice OUN i drugih međunarodnih organizacija.
Jedino narod Venecuele odlučuje o sistemu, karakteru unutrašnjeg uređenja, unutrašnjoj i spoljnoj politici, kao I o suverenom raspolaganju ekonomskiim i prirodnim bogatstavima svoje zemlje.
Želimo prijateljskom narodu Venecuele mir, stabilnost i svestrani razvoj u slobodi, bez biločijeg mešanja sa strane.
Živadin Jovanović,
Predsednik Beogradskog Foruma za svet ravnoprvnih
ПРОШИРЕЊЕ ЕУ ДОВЕДЕНО У ПИТАЊЕ
Саопштења |
Одлука грађана Велике Британије да ова земља напусти Европску унију последица је дугорочне системске кризе ове интеграције, неспособности и немоћи бриселског бирократског апарата да се прилагоди новим изазовима, отуђености и ароганције управљачке елите и превелике зависности Европске уније од САД. Та криза се испољава као и економска, финансијска, социјално-политичка, а њена је суштина у карактеру самог система неолибералног концепта.
БРЕГЗИТ даље продубљује кризу концепта ЕУ који је заснован на одузимању надлежности националних држава и концентрацији власти у бирократизованом центру без контроле. Подручје ЕУ ушло је у дуги период политичке нестабилности и неизвесности. Сеоба корпоративног капитала из ЕУ је неизбежан процес са свим последицама на развојном, социјално економском и политичком плану. Како ће се, кад и по коју цену наћи излаз, остаје нејасно.
После илегалног отцепљења Косова и Метохије, сепаратизам у Европи овим је добио нови подстицај. Очигледно је да ће ЕУ у дужем периоду бити приморана да се бави собом, својим кризама, међу којима избегличка криза и даље остаје тешко решив проблем, као тежак изазов. Политика проширења објективно је доведена у питање, без обзира на изјаве челника, чији је искључив мотив смиривање тензија. Илузорна су очекивања прилива капитала и инвестиција са подручја које је у дубокој кризи и дефициту.
Што се Србије тиче, тренутак је да се више окрене себи и концепту уравнотежене спољне политике. Реформе морају да уваже нове реалности и ослободе се досадашњих неолибералних илузија, уз ослонац на сопствене економске, природне, научне и људске ресурсе, на једној страни, и задржавање отворености за сарадњу са свима на реципрочној основи. Националне ресурсе, као што су пољопривредно земљиште, воде, привредне потенцијале, као што су Телеком, ЕПС, Дунав осигурање и сл. треба сачувати и унапредити као основу снажног јавног сектора. Притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или од Влада појединих држава, морају се одлучније одбијати. Политику приватизације и развоја треба водити у складу са интересима Србије, одбијајући све притиске и условљавања, без обзира да ли долазе од међународних финансијских институција или држава.
У новим условима, расте значај сарадње Србије са партнерима као што су Русија, Кина и друге чланице БРИКС-а и све земље које сарадњу не условљавају никаквим политичким уступцима.
Промоција књиге Карактер ратова за разбијање Југославије
Саопштења |
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
УДРУЖЕЊЕ ЧЛАНОВА И ПРИЈАТЕЉА МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗРЕЊАНИН и
ДРУШТВО СРПСКОРУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА ЗРЕЊАНИН
имају част да Вас позову на промоцију књиге
КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
аутора генерала, проф. др Радована Радиновића
О књизи ће говорити:
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
председник Београдског форума
др СТАНИСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
уредник
МИЛИЦА АРЕЖИНА
потпредседница Скупштине Београдског форума
МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ
члан Управног одбора Београдског форума
и
АУТОР
Понедељак, 27. јун 2016. године у 19 часова
САЛОН НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЗРЕЊАНИНУ
Зрењанин, Суботићева 1.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ НА ШАНГАЈСКОМ ФОРУМУ
Саопштења |
Председник Београдског форума, Живадин Јовановић учествовао је у раду Шангајског форума одржаног 28-30. маја 2016. године. Тема овогодишњег 11. по реду овог великог међународног скупа била је „Повезивање, интеграција, иновације: Изградња заједнице заједничке судбине у Азији“. У раду Шангајског форума учествовало је седам стотина научника, стручњака, политичара и пословних људи из читавог света, а у току тродневног рада, на пленарним седницама и панелима, поднето је 100 реферата. Поред учесника из Кине и азијских земаља који су били најбројнији, највише представника дошло је из Европе, а затим из Америке, Африке и Аустралије. Приметно је било одсуство представника из бивших југословенских република, иако су на пример, Брисел и већина чланица Европске уније били видно заступљени.
Посебну пажњу учесника изазвала су излагања Сусила Бамбанг Јудајоно, бившег председника Индонезије, Дагфина Хајбратена, генералног секретара Нордијског савета министара, Енрика Лете, бившег премијера Италије, Розарије Марин, бивше министарке финансија САД-а, Франса Беркота, добитника Нобелове награде за економију 2007. године, Паула Ногуеира Батисте, потпредседника Нове развојне банке (БРИКС) и других.
Са високим представницима домаћина и организатора Фудан универзитета и Развојног института Фудан, Живадин Јовановић је водио разговоре о будућој сарадњи. Током тродневног боравка у Шангају, срео се са великим бројем представника кинеских и других страних научних и културних институција, привредних компанија и медија. У великом броју сусрета било је речи о остваривању Иницијативе „Један појас и један пут“ и резултатима Србије као важне учеснице у том пројекту. У разговорима са кинеским домаћинима изражено је велико задовољство брзим развојем пријатељских односа и сарадње две земље и уверење да ће предстојећа званична посета кинеског председника Си Ђинпинга Србији дати велики подстицај даљем унапређењу свестране сарадње.
Шангајски форум је основан 2005. године и убрзо је постао један од најпознатијих и најутицајнијих конференција у свету. Традиционално, суорганизатори су Фудан универзитет, један од најпрестижнијих универзитета у свету, и корејска Фондација за високе студије. Извршни организатор је Развојни институт Фудан универзитета. Форум је невладина, непрофитна академска организација која своје симпозијуме одржава сваког маја у Шангају.
- Живадин Јовановић са високим представницима домаћина Шангајског форума - Фудан универзитета и Развојног института Фудан, проф. Чен Јинцанг и проф. Чен Југанг, са сарадницима
- Књига „Србија у великом рату 1914-1918“ проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, у издању Београдског форума и Српске књижевне задруге, на енглеском, дар за библиотеку Фудан универзитета у Шангају
ДЕЛЕГАЦИЈА ФОРУМА ПОЛОЖИЛА ЦВЕЋЕ НА СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ У ВАРВАРИНУ
Саопштења |
Као и сваке године, од завршетка агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године, и овог 30. маја, делегација Београдског форума за свет равноправних и Фонда дијспора за матицу коју су чинили Милица Арежина, др Станислав Стојановић, проф. др Милан Недељковић и Никола Чубрић, били су у мирном и питомом поморавском граду Варварину који је преживео велике страхоте изазване разорним бомбардовањем и рушењем познатог варваринског моста.
Уз присуство председника Скупштине општине, делегација је положила цвеће на спомен-обележје на коме су имена жртава које су страдале у бомбардовању моста, међу којима је и име ученице Математичке гимназије из Београда, Сање Миленковић, родом из Варварина, и одали тужну пошту погинулима.
У ДОМУ КУЛТУРЕ ПРЕДСТАВЉЕН ЗБОРНИК "НОВИ ХЛАДНИ РАТ"
У градском Дому културе представљена је књига НОВИ ХЛАДНИ РАТ - зборник радова са међународног скупа који је у организацији Београдског форума одржан марта 2014. године у Београду, поводом 15. годишњице НАТО агресије. На самом почетку, скупу се обратио директор Дома културе у Варварину господин Горан Ћеличанин, а потом су о књизи, сажето и аналитички, говорили др Станислав Стојановић, уредник, Милица Арежина, потпредседница Скупштине Форума и проф. др Милан Недељковић из Крушевца. Учешће у разговору о књизи узео је и председник Скупштине општине Варварин, господин Братислав Ташић.
Након завршетка представљања ове књиге, учесници – међу којима је био и ранији председник општине Варварин, господин Зоран Миленковић, задржали су се са делегацијом у дужем разговору који се односио на многобројне активности Београдског форума и дугогодишњу успешну сарадњу са представницима општине Варварин. Том приликом предате су поклон књиге за библиотеку Дома културе, као и за учеснике који су били присутни.
Београд, 1. јун 2016.
МЕЂУНАРОДНЕ АКТИВНОСТИ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА У МАЈУ 2016
Саопштења |
Београдски форум наставља интензивне међународне активности. На позив Белоруског фонда за мир, делегација Београдског форума боравила је у Белорусији од 12-14 маја. Делегацију су чинили Милица Арежина потпредседница Скупштине Београдског форума и Драгутин Брчин, директор. Постигнут је договор о више конкретних пројеката сарадње. Делегација је посетила Амбасаду Републике Србије у Минску, где је примљена од стране амбасадора Вељка Ковачевића.
На позив Универзитета Нисантаси из Истанбула, Турска, проф. др Радош Смиљковић, председник Програмског савета Форума учествовао је 26-27. маја у раду Међународе конференције „Избеглице из перспективе међународних миграција“. Један од организатора ове конференције је и Фондација "Славјани" из Бугарске.
Представници Фонда дијаспора за матицу и Београдског форума, Станислав Гашпаровски, члан Управе и Драгутин Брчин учествоваће 3-4. јуна у Цириху на првом Сајму академске и привредне дијаспоре који се, под покровитељством Привредне коморе Србије и Министарства спољних послова Србије, а у организацији Удружења српских привредника у Швајцарској, одржава први пут.
Живадин Јовановић, председник Београдског форума учествује на великом међународном скупу "Шангајски форум 2016" који се од 28-31. маја одржава на Фудан универзитету у овом граду. Тема овогодишњег скупа је „Међуповезаност-интеграције-иновације".
У посети Београдском форуму била је делегација Фонда Светог Андреја Првозваног и Центра националне славе (Руска Федерација) на челу са потпредседницом З. Медојевом.
Београд, 30. мај, 2016.
ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА БЕЛОРУСКОМ ФОНДУ ЗА МИР
Саопштења |
На позив Белоруског фонда за мир делегација Београдског форума, који су чинили Милица Арежина, потпредседница Скупштине Форума и Драгутин Брчин, директор, била је од 12-16. маја 2016. године у посети Републици Белорусији. У оквиру посете Делегација је присуствовала централном догађају - Свечаној академији поводом обележавања 55. годишњице постојања и успешног рада Белоруског фонда за мир.
Свечаној академији, у велелепном здању Националне филхармоније у Минску присуствовало је више од 700 гостију из свих државних и друштвених структура Белорусије, представници свих конфесија, представници дипломатског кора: Русије, Казахстана, Монголије, Немачке, Италије, Кине и Србије, као и представници ОУН. Поздравни говор председника Републике Белорусије Александра Лукашенка прочитао је заменик шефа администрације председника Игор Бузовски.
Гостима се обратио Максим Владимирович Миско, председник Белоруског фонда за мир нагласивши традицију и успешан рад Фонда кроз нове форме, примерене садашњем времену. У трочасовном културно-уметничком програму, наступили су бројни врхунски уметници Белорусије. Посебну пажњу публике изазвао је наступ омладинске позоришне групе која је на упечатљив начин подсетила на годишњицу нуклеарне катастрофе у Чернобиљу.
На посебном пријему, белоруским домаћинима поруку Београдског форума и његовог председника Живадина Јовановића пренела је Милица Арежина, потпредседница Скупштине. У свом обраћању, она је нагласила значај Меморандума о сарадњи две мировне организације који је потписан у марту ове године, приликом посете делегације Фонда за мир на челу са председником Максимом Миском. Госпођа Арежина подсетила је и на солидарност белоруског народа са Србијом, а посебно на значај посете председника Лукашенка Београду, за време бомбардовања 1999. године.
Предложени су облици даље сарадње: учешће на међународним конференцијама, студентска сарадња, размена информација и заједнички наступ у Светском савету за мир, чији је Београдски форум члан. Две организације подржавају постављање споменика у Минску, односно у Београду угледним личностима и ствараоцима који су обележили националну историју и културу Србије односно Белорусије.
Делегацију Београдског форума примио је амбасадор Републике Србије у Белорусији, господин Вељко Ковачевић, који је посебно истакао значај Београдског форума у остваривању ових идеја као и унапређењу укупне сарадње на друштвеном и културном плану између две државе.
Током посете, Делегација је имала прилику и да се упозна са богатом културом белоруског народа, као и са ослободилачком традицијом Великог отаџбинског рата, и доприносом белоруског народа победи над наци-фашизмом.
PRIJATELJI – Ruski predsednik Vladimir Putin primio je poznatog nemacko politicara Vili Vimera (CDU), 7. aprila 2016. u Sanpetersburgu
Форум преноси |
Vimer je ostri kriticar sankcija EU protiv Rusije za koje smatra da najvecu stetu nanose Evropi, odnosno, Nemackoj a jedino koriste globalnim ciljevima SAD.
Василије Крестић и Мира Радојевић о геноциду над Србима
Форум преноси |
У СКЦ „Свети Сава“ у Суботици 25. јануара је представљена књига академика Василија Крестића Геноцидом до велике Хрватске.
У подужем уводном делу, пре него је говорио аутор књиге, проф. Мира Радојевић је између осталог рекла:
-Имамо овде књигу која се бави односима Срба и Хрвата и то може да напише само неко ко се тим проблемом бавио неколико деценија и ко је схватио да се проблеми не рађају преко ноћи.
… Имамо једну књигу која показује задивљујуће знање једног историчара, проткано кроз познавање историје током неколико векова. Једно зање историчара који је више деценија свог живота и стваралечког рада потрошо да разуме, ја бих рекла, најтежи проблем са којим се после косовско-метохијског питања или заједно са њим суочила српска нација, који је при томе имао довољно тог осећаја одговорности исвести да морал историчара мора да буде испред свега да не питајући за цену у тим истраживањима и резултатима истих изађе у јавност спреман да се суочи како је један песник рекао „са силама немерљивим“. И да нам остави једну књигу са којом ћемо моћи много тога да научимо, која може да нам буде нека врста узора и дан нас подсети, можда се са мојим мишљењем многи неће сложити – Срби понекада лако заборављају – да ће ова књига бити ту да неке ствари не смемо заборавити.
Ова књига није оптужба, није ни осуда, она је једноставно збир научних знања и научних тумачења…
На крају предавања академик Василије Крестић је дао своје мишљење на питање да ли у будућности, у ЕУ, као заједници где и Срби теже, буду бољи односи са Хрватима.
– Сваки паметан човек би желео да буду добри односи, али будући да се они не одричу своје политике и својих политичких постулата из прошлости па и онога које је породио Туђман тешко је очекивати да ће се у нама блиској будућности било шта истински боље догодити између та два народа. Мене плаши то њихово тако антисрпско понашање које њих интегише, које њих обједињује, а заправо завађа нас до краја и граница које су неразмрсиве.
Извор: https://srbin.info/
Балкан у новој геополитичкој реалности
Коментари |
Генерал Проф. Радован Радиновић
Зашто о овој теми треба говорити данас кад се обележава годишњица агресије НАТО на нашу земљу? Па напросто зато што је тај злочин Запада и изведен ради остваривања геополитичких циљева и интереса а не зато што је на Косову требало одбранити недужне Албанце од великосрпског насиља.
О геополитици Балкана данас треба говорити зато што се светски поредак мења тако да поступно нестаје униполарни а настаје вишеполарни свет и на помолу је нова равнотежа снага. У тим околностима веома је битно да сваки ентитет, држава, заједница држава, савези, региони итд. сагледају свој геополитички положај у том новом поретку моћи.
Да бисмо се разумели, на почетку је пожељно одредити појмове које садржи овај наслов а то су геополитика и појам Балкана, управо због тога што се ради о врло упитним појмовима а не о неупитним, како смо то некада мислили.
Шта ја под геополитиком подразумевам? Најједноставније говорећи, свака мисао, знање, теорија па и наука о узајамном деловању политике пре свега међународне политике и простора. Као таква, геополитика је синтеза теорије друштвених, пре свега политичких наука, али не само њих већ и бројних других на једној страни, и географије на другој страни.
Циљ геополитике је да одговори на питање о условљености политичког деловања државе или групе држава, савеза држава и слично, карактеристикама простора. У карактеристике простора спадају прво физичко-географске карактеристике, положај државе унутар других великих и значајних светских региона, однос главних центара моћи према том простору, како вреднује националне државне интересе, међусобни односи великих сила и свих утицајних регионалних чинилаца у контексту разматрања геополитике простора. Сплет тих силница тих утицаја и међузависних односа резултира такозваним геополитичким чвором на којем се утицаји укрштају, сукобљавају, међусобно допуњују и каква динамика се може очекивати у томе свему.
Данас је веома важно да схватимо и појам Балкана у новим геополитичким околностима. Да ли је то географски простор јужно од замишљене линије Тршћански залив - Делта Дунава, или је то нешто сасвим друго. На жалост, појам Балкана више се не односи на географски простор већ на геополитички простор и то онај део који је остао изван Европске уније и онај део који је остао изван потпуног огољеног диктата и доминације Сједињених Америчких Држава. Тако се може рећи да се под појмом Балкана данас подразумева само оно што се у политички коректном језику зове Западни Балкан.
SputnjikIntervju: Хиљаду милијарди долара за кинески продор на Запад (аудио)
Коментари |
Да ли ће Нови пут свиле изменити светски поредак у којем живимо? Каква се економска, а каква геополитичка визија крије иза тог кинеског пројекта вредног око хиљаду милијарди долара? Хоће ли Европа бити у стању да искористи прилику која јој се указује, и како ће на све то реаговати власници актуелног глобалног поретка, Сједињене Америчке Државе?
Одговоре на та питања су у „Спутњик интервјуу“ у петак потражили Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СР Југославије, председник Београдског форума за свет равноправних и једини представник нашег дела света у Дијалогу о Путу свиле, скупу организованом крајем фебруара у Шенгену у Кини, и Милорад Денда, дугогодишњи дописник Танјуга и РТС–а из Пекинга.
„Нови пут свиле је замишљен као једна велика економска азијско–европска зона слободне трговине“, објашњава Денда.
„Пре две и по године, када је председник Си Ђинпинг најавио ту иницијативу, рекао је да ће постојати поморска и копнена компонента Новог пута свиле. На копну, тај економски појас повезаће Кину, Централну Азију, Русију и Европу, од Медитерана до Северног мора. А поморски пут свиле повезаће кинеске обале са Индијским океаном и Африком, са Медитераном, са јужним Пацификом…“
„Нема сумње да је то најзначајнији економски, социјални и културни пројекат у свету. Његова вредност, само у почетној фази, износи око 900 милијарди долара које обезбеђује Кина, плус 315 милијарди које треба да обезбеди ЕУ“, напомиње Јовановић.
„Тај пројекат пружа шансу већем делу света да покрене своје ресурсе и да активира енергију потребну за решавање нагомиланих економских и друштвених проблема, укључујући и проблем незапослености. Мислим да још не постоји свест о каквој се промени глобалних односа овде заправо ради“, истиче Јовановић.
Ђинпинг поставио Обаму тамо где му је место
Саговорници Спутњика напомињу да је реализација пројекта увелико започела: досад је дуж појаса успостављено 80 индустријских паркова, у којима је тренутно запослено милион радника, и тих 80 индустријских паркова донело је 100 милијарди долара прихода земљама у којима се налазе, само кроз порезе.
Живадин Јовановић наглашава да Нови пут свиле има још једну димензију:
„Тај пројекат, чија ће изградња трајати 35 година, има значајан утицај на мир и безбедност у свету. Јер они народи који улазе у пројекте чија реализација траје 35 година и у које се улаже више од билион долара, сигурно ће бити наклоњенији опцији мира и сарадње, а не конфликта.“
Милорад Денда, са тим у вези, додаје и да је „очигледно да Кина тиме жели да направи једну стратешку синергију развоја Кине, Централне Азије и Европе, као одговор на америчку стратегију окруживања и обуздавања Кине. Кина, насупрот томе, жели да искористи свој економски потенцијал и укључи и своје суседе, и централноазијске и европске државе, у велике развојне пројекте и тако допринесе преобликовању економске слике света. Кина почиње активније да учествује у креирању светске политике, и многе земље од ње очекују да буде и још активнија, како се све одлуке не би доносиле само у једном центру, као што је то било у последњих двадесет и више година… Акценат је на заједничком развоју, инфраструктурном и трговинском, уместо на трвењима и подстицању сукоба. Само у таквом окружењу и Кина може даље да просперира“.
Може ли Кина да замени Русију
Изузетно велики геополитички значај, сматра Живадин Јовановић, има и званично прошлогодишње обједињавање евроазијских интегративних токова, иза којих стоји Русија, и кинеског пројекта „Пут свиле“.
„Кина и Русија имају заједничке интересе и суочене су са заједничким опасностима, и мислим да су руководства тих земаља то добро разумела и оријентисала се на дугорочну стратешку сарадњу и свестрано повезивање… Формирале су и нове међународне економске институције — Азијску инвестициону и инфраструктурну банку, на пример — иза којих може доћи и до промена у међународним политичким институцијама. Сједињене Државе се томе противе, али мислим да је реч о процесу који нико не може да заустави“, сматра Јовановић.
Како ће на ту перспективу одреаговати Европа?
Чешки председник Милош Земан, који је ових дана угостио председника Кине Си Ђинпинга, изјавио је да са Кином данас могу да сарађују само оне европске државе које су у стању да се одупру притисцима Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Европа, каже Милорад Денда, „којој се истовремено нуди неповољан Трансатлантски трговински и инвестициони споразум (ТТИП) са Сједињеним Америчким Државама, морала би да поступи паметно и да искористи предности овог типа повезивања које јој нуде Кина и Русија“.
Кина се претвара у гигантски финансијски мехур
Живадин Јовановић каже да су крај 20. и почетак 21. века означили пад утицаја Европе у међународним политичким односима, чему је и сама Европа значајно допринела.
„Од тада, САД покушавају, и успевају, да дисциплинују Европу и укључе је у све своје пројекте за остваривање сопствених, егоистичних интереса. Мислим да је Европа схватила, и пре овог кинеског пројекта, колико је то за њу штетно, и да сада покушава да реализује своје економске и политичке интересе кроз сарадњу са Кином, не би ли мало проширила маргину своје слободе у односу на Сједињене Америчке Државе. То, разуме се, није нимало једноставно, јер Америка и даље држи контролни пакет акција у Европи, али примећују се њени покушаји да се тога ослободи. А што се Србије тиче, за њу је прави тренутак да оно што јој је увек био хендикеп — то што се налази на раскрсници путева — претвори у своју предност“, закључује Јовановић.
Извор:https://rs.sputniknews.com
"Постскриптум" с Алексеем Пушковым (26.03.2016) © ТВ Центр
Нато агресија |
"Постскриптум с Алексеем Пушковым" - одна из ведущих аналитических программ российского телевидения. P.S. посвящен важнейшим событиям в стране и за ее пределами. В программе неоднократно принимали участие видные российские и зарубежные политики: Евгений Примаков, Сергей Степашин, Геннадий Селезнев, Игорь Иванов, Григорий Явлинский, Юрий Лужков, Патриарх Московский и всея Руси Алексий II, Кондолиза Райс, Генри Киссинджер, Джордж Робертсон, Зоран Джинджич и другие. Программа пользуется популярностью и авторитетом среди влиятельной политической и бизнес-элиты России и СНГ. Каждую субботу несколько десятков миллионов телезрителей, а это наиболее активная часть населения страны, отдают свое предпочтение Постскриптуму и ее автору и ведущему Алексею Пушкову.
др Лука Кастратовић - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
др Лука Кастратовић, генерал у пензији, члан Управе Клуба генерала и адмирала Србије.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
В.Максим Миско - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
В.Максим Миско, председник Белорусог Фонда за мир, председник Управе Белоруског Фонда за мир.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
проф. др Александар Растовић - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
проф. др Александар Растовић, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
др Станислав Стојановић - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
др Станислав Стојановић, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
проф. др Радован Радиновић - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, члан УО Форума.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
Председник Живадин Јовановић - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
Проф. др Захарије Захариев - 17 година од НАТО агресије на Југославију
Нато агресија |
проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.
23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, у 10 часова.
НАТО АГРЕСИЈА – 17 ГОДИНА ПОСЛЕ
Нато агресија |
ПРЕДЛОГ: СВАКОГ 24. МАРТА ДРЖАВНЕ ЗАСТАВЕ НА ПОЛА КОПЉА
У Београду је 23. марта 2016. године, одржана трибина посвећена сећању на жртве агресије НАТО против Србије (СРЈ) започете пре 17 година. Организатори трибине били су: Београдски форум за свет равнопрваних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР Србије и Друштво српских домаћина.. Трибини су присуствовали представници студената, српског расејања, Владимир Чушев, амбасадор Белорусије, дипломатски представници Руске Федерације, Народне Републике Кине, Републике Анголе, Швајцарске и других пријатељских земаља.
Минутом ћутања учесници трибине одали су пошту 1008 погинулим браниоцима - војницима и полицајцима и окјо 2500 убијених цивила, међу којима је и 80 деце од неколико месеци до пунолетства.
Учесницима Трибине обратили су се Максим Миско, председник Фонда за мир Белорусије и Захарије Захаријев, председник Фондације „Славјани“ из Бугарске. Под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ о последицама НАТО агресије и глобализацији интервенционозма говорили су: Живадин Јовановић, председник Београдског форума, др Радован Радиновић, генерал у пензији, др Станислав Стојановић, дипломата, генерал у пензији др Лука Кастратовић и историчар проф.др. Александар Растовић.
Запажене су оцене учесника да је агресија НАТО пре 17 година била тачка преокрета у глобалним односима ка неограниченом војном интервенционизму САД и НАТО, одлучујући корак у спровођењу стратегије ширења НАТО на Исток, ка руским границама, милитаризацију Европе и међународних односа уопште, руинирање система УН и правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата и произвођења хаоса зарад лакшег остваривања егоистичних економских и геополитичких интереса. Констатовано је да време доминације униполарног поретка завршено, да су светски односи ушли у период тектонских промена и да се велики сукоби могу избећи само прихватањем Русије и Кине као равноправних партнера и незаобилазних фактора у решавању иоле озбиљнијих међународних проблема. Указано је да се међународни тероризам убрзано прелива са Средњег и Блиског Истока и Северне Африке на тло Европе и да ће се такав тренд наставити обухватајући и друге земље и континенте. Да би се то зауставило, неопходно је да Запад, а пре свега САД, напусте политику двоструких стандарда, поделу на терористичких организација на «ослободилачке» и «терористичке», на «умерене» и «екстремистичке». Ако 90-тих година није било политичке воље да се поштују одлуке Савета безбедности о прекидању финансирања, обучавања и наоружавања терористичке ОВК на Косову и Метохији, ако није схватано упозорење да Запад (НАТО) својом подршком сецесионизму на делу државне територије Србије припрема одскочну даску за тероризам и организовани криминал као централној и Западној Европи, крајње је време да схвати да је био заслепљени егоистичним интересима, нереалним геополитичким циљевима, русофобијом и србофобијом. Упозорено је да ће се преливање тероризма ка Западу убрзати уколико се хитно не пресеку канали финансирања, обуке наоружавања ИСИС-а што, превасходно зависи од политичке воље најмоћније силе Запада. Предложено је да се ихтно сазове Светска копнференција о тероризму под окриљем УН која би дала зелено светло за припрему Међународне конвенције о борби против тероризма. Учесници трибине су најоштрије осудили терористичке нападе у Белгији и претходно у Француској изражавајући саоучешће породицама невино страдалих људи.
Око 200 присутних представника нестраначких, неависних удружења прихватили су иницијативу да се Влади Републике Србије предложи да сваког 24. марта државне заставе на званичним институцијама буду спуштене на пола копља у знак сећања и поштовања људских жртава агресије НАТО.
Aгресијa НАТО, 17 година после
Коментари |
Као и сваке године почев од 1999., и овог 24. марта одајемо почаст жртвама агресије НАТО и шаљемо поруку и позив да се оне никада не забораве, да их памте и садашње и све будуће генерације, да се страхоте и разарања које смо преживели никада и нигде не понове. Пошта жртвама одаваће се широм Србије, у њеном суседству, у српском расејању широм света. Учествоваће у томе породице и родбина пострадалих, државни органи, верске заједнице, у првом реду Српска православна црква, удружења грађана, политичке партије, грађани - појединци.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.
Утврдити списак цивилних жртава
Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.
Затражити накнаду ратне штете
Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.
Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.
Разарање цивилних објеката и структура
19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.
У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.
Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...
Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије
Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - ПРОГРАМ ОБЕЛЕЖАВАЊА 17.ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ (СРЈ)
Саопштења |
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, СУБНОР СРБИЈЕ, КЛУБ ГЕНЕРАЛАИ АДМИРАЛА СРБИЈЕ И ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ОРГАНИЗУЈУ ТРИБИНУ „АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“
Трибина ће се одржати у среду, 23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са почетком у 10 часова.
На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић, др Станислав Стојановић, проф. др Радован Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др Александар Растовић.
Почасни гости Трибине биће господин Максим Миско, председник Управе Белоруског Фонда за мир и проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.
ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ
У четвртак, 24. марта 2016. године представници наведених организација,студената Београдског Универзитета, дипломатски представници пријатељских земаља и гости из иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
ПОЗИВАМО ВАС ДА УЧЕСТВУЈЕТЕ У ОВОМ ПРОГРАМУ.
СВЕДОЧЕЊЕ О СУСРЕТУ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ И РУСИЈЕ
У новинама |
Живадин Јовановић
КОЗИРЈЕВ, ЈЕЉЦИНОВ ШАПТАЧ
Било је то време припрема за преговоре у Дејтону. И Европа и Русија биле су слабе у том процесу, па су свесно препустиле диригентску палицу америчкој администрацији. Немачки геополитички циљеви били су у великој мери задовољени разбијањем СФРЈ, те је у окончању грађанског рата у БиХ тадашњи Бон видео консолидацију тих циљева, ко год водио игру. Француској дипломатији било је важније како се њена улога пројектује у јавности од тога колики ће бити њен стварни утицај на исход и потоњи распоред снага. Велика Британија је, као у и другим сличним случајевима, наступала као члан англоамеричког двојца. Козирјев и Јељцин су били сарадници у америчком пројекту за БиХ. Ипак, у завршници Јељцин је покушао да сам себи одреди награду за „минули рад“ тиме што би у Москву истовремено довео Милошевића и Туђмана и домаћој јавности се представио као важан, чак и самосталан играч у решавању озбиљног европског проблема. На његову жалост, његови западни партнери, пре свих вашингтонски, нису му дозволили да то оствари. Туђман се није појавио на замишљеном тројном самиту у Москви. У тим условима Слободан Милошевић је разговоре са Јељцином настојао да искористи како би Русија једнострано одустала од санкција према СР Југославији, што би му ојачало преговарачку позицију у Дејтону, као и положај на Балкану и унутар земље
Смрт Милошевића и одговорност НАТО
Форум преноси |
Аутор: Кристофер Блек, адвокат, Канада
11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.
Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.
Мигрантска криза - предавање Аљоше Миленковића на Правном факултету
Форум преноси |
8. марта на Правном факултету Универзитета у Београду, г Аљоша Миленковић, писац, продуцент и новинар Ал џазире(ALJAZEERA) одржао је предавање на тему „Мигрантска криза“.
Током свог излагања г Миленковић је приказао лице и наличје кризе која потреса Европу, а која по његовом дубоком уверењу има корене још у акцијама које су спроводили косовски Албанци још деведесетих година двадесетог века.
Приказивањем снимака и фотографија које се из неког разлога нису нашле своје место у светским и националним медијима, г Аљоша је поткрепљивао свој став да криза у којој се налазимо није само низ спонтаних несрећних околности већ добро испланирана акција у којој се највеће патње људи злоупотребљавају како би се замаскирале врло опасне намере интересних група.
Након излагања г Миленковића, студенти су имали прилику да постављањем питања усмере даљи ток разговора.
Уз не тако светле прогнозе за окончање ове и неких будућих криза, г Аљоша је закључио предавање поручивши студентима да вероватно долази крај Европе каквом смо је ми познавали и да никада здраво за готово не узимају информације које се пласирају у медијима. Пожелео им је да се воле, мисле својом главом и воле нашу земљу. Немојте правити исте грешке које је направила моја генерација, упозорио је г Миленковић на самом крају.
Доналд Трамп: Велика је грешка што смо бомбардовали Србе који су били наши савезници у оба светска рата
Форум преноси |
Доналд Трамп је код Ларија Кинга, а поводом годишњице бомбардовања Србије критиковао Била Клинтона и злочиначки напад на Србе савезнике Америке у оба рата.
– Клинтонови су направили хаос на Балкану и на Косову. Погледајте шта смо направили Србији ваздушним бомбардовањем са сигурне висине. Ти исти Срби су спасавали америчке пилоте у Другом светском рату.
Велика је грешка што смо бомбардовали народ који је био наш савезник у оба светска рата. Клинтонови сматрају то за успех, а мене је то срамота.
Упућујем извињење Србима за све грешке америчке политике, а пре свега Клитонових. Нама у борби против исламског тероризма требају савезници који имају ратно искуство борбе са овим злом – а то су у Европи Руси и Срби.
Ако а будем на челу Америке биће промењен спољнополитички курс који је до сада често био погрешан
„Недопустиво мешање Америке у унутрашња питања земаља Латинске Америке“
Форум преноси |
На Правном факултету Универзитета у Београду, 3. марта, одржано је предавање под називом „Венецуела данас“. Предавање је одржала отправница послова Боливарске Републике Венецуеле Диа Надер Де Ел Андари, пред око две стотине студената.
Шенжен Декларација - Тинк Танк међународна асоцијација Пута свиле
Коментари |
23. фебруар 2016., Шенжен, Кина
Симболично лансирање декларације из Шенжена
Ми, 80 представника око 70 тинк-танк организација, из више од 50 земаља, учествовали смо у првом Дијалогу Пута Свиле, одржаном 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, граду посебно значајном за остваривање иницијативе познате као „Појас и пут“. Домаћини Конференције су били Кинески центар за савремене светске студије, Влада муниципије Шенжена и Универзитет Фудан. Учесници Конференције су основали и прогласили почетак рада Међународног тинк-танк удружења Пут свиле.
Мишљења смо да је стари Пут свиле подстицао трговину и културну размену између евро-азијских цивилизација, доприносио рађању особеног духа Пута свиле који се одликовао мирољубивом сарадњом, отвореношћу и укљученошћу, заједничким учењем, заједничком коришћу и узајамном добити. У новој ери дух Пута свиле се обнавља иницијативом „Појас и пут“ коју је покренула Кина. Овај подухват укључује и изналажење нових могућности концепта обострано добитне сарадње.
Верујемо да иницијатива „Појас и пут“ даје нову енергију славном Путу свиле, зближавајући земље и подстичући узајамно корисну сарадњу ка новим високим дометима. Имајући у виду трендове у глобалној привреди и излазећи у сусрет заједничким очекивањима светске заједнице, Иницијатива „Појас и пут“ доприноси уравнотеженом и одрживом развоју светске економије. Верујемо да већа повезаност представља темељ Иницијативе „Појаса и пута“. Боља повезаност у инфраструктури као што су транспорт, енергетика и телекомуникације допринеће расту трговине и културне размене дуж „Појаса и пута“, уливајући нову дајући нову енергију регионалном и глобалном социјално-економском развоју.
Верујемо да синергија развојних стратегија представља критични корак за остваривање Иницијативе „Појас и пут“. Изградња механизама за политичку комуникацију на више нивоа представља императив за земље учеснице, за истраживање и охрабривање подударности интереса страна учесница, за заједничку израду и примењивање планова сарадње, за правовремено реаговање на ризике и изазове у сарадњи.
Ми верујемо да је прихватање концепта заједничког и одрживог развоја саставни део концепта Иницијативе „Појас и пут“. Да би се постигао вишестрани, уравнотежени, независни, самоодрживи развој Иницијатива „Појас и пут“ ставља нагласак на зелени, ниско-карбонски развој, посвећује одговарајућу пажњу заштити природног окружења, позива на иновације у технологији, систем и управљање који откривају нове хоризонте развоја. Ми верујемо да Иницијатива „Појас и пут“ предпоставља визију и посвећеност политичара, активно учешће предузећа, медија, друштвених организација, уз важну улогу коју играју и тинк-танк организације. Оснивање Међународног тинк-танк удружења обезбеђује важну платформу да тинк-танкови нуде савете за управљање и друштвено-културну размену.
Предлажемо да у оквиру Међународног удружења тинк-танк Пута свиле тинк-танк организације спроводе истраживања и воде расправе о Иницијативи „Појас и пут“ обезбеђујући консултације и дајући предлоге владама за координацију развојних стратегија и политика, као и за изградњу узајамног поверења.
Предлажемо да, у оквиру Међународног удружења тинк-танкова Пута свиле, учесници подстичу културну размену, унапређују разумевање Иницијативе „Појас и пут“ и да истовремено проширују узајамно разхумевање између народа партнерских земаља дуж „Појаса и пута“ доприносећи на тај начин даљем јачању односа између народа и подстицању јавне подршке.
Верујемо да ће дијалог о Путу свиле следити принцип прилагођавања и отворености, да ће се развити у мотор за размену информација, идеја и сабирање мудрости са циљем обезбеђивања интелектуалне подршке и друштвене основе Иницијативе „Појас и пут“.
Доприносећи социјално-економском и културном развоју, узајамном разумевању нација Иницијатива „Појас и пут“ ће помоћи уклањању развојног јаза, ширењу могућности запошљавања младих и пшодизању животног стандарда чинећи друштва напреднијим и хуманијим.
Радимо заједно да бисмо идејама и саветима доприносили политици остваривања Иницијативе „Појас и пут“, за добро народа дуж „Појаса и пута“, за узајамне добити и заједнички развој земаља учесница, за мир, достојанство и добробит свих.
КИНЕСКИ НОВИ ПУТ СВИЛЕ 21. ВЕКА
Коментари |
Живадин Јовановић
Чонгчинг, језгро града повезаног са Волоградом
Кинески председник Си Ђинпинг покренуо је 2013. године иницијативу познату као Нови пут свиле 21. века која обухвата Поморски пут свиле и Економски појас. Овај глобални мултидимензионални концепт познат је као Иницијатива „Појас и пут“. Иницијатива „Пут и појас“ има дугорочни карактер и за њено остваривање је предвиђен рок од 35 година. Иницијатива претпоставља директно учешће око 60 земаља Азије, Африке и Европе. До сада је меморандуме и друге документе о учешћу у реализацији Иницијативе потписало око 30 земаља. Према доступним информацијама за њену реализацију биће потребно око 900 милијарди долара, плус 315 милијарди долара које би уложила Европска унија за проширивање и модернизацију сопствене инфраструктуре.
Чонгчинг, један од 13 мостова преко реке Јангце
Предвиђена средства би се улагала у изградњу и модернизацију мреже путева, железничких пруга, авио-саобраћаја, телекомуникација, лука и водених путева, логистику и све друго што је у функцији унапређења и ефикасности трговине, инвестиција, индустрије, енергетике и других области сарадње. Све то треба да допринесе бржем преовладавању социјално-економских проблема и обезбеђивању услова за заједнички економски напредак. За велики број земаља учесница Иницијативе то треба да значи повећавање могућности за запошљавање младих, искорењивање беде и сиромаштва, смањивање простора за разне видове екстремизма, стихијских миграција, као и извора нестабилности и сукоба.
Чонгчинг, 33 милиона становника. Мост на Јангце
Уз повезивање у привреди и инфраструктури, Иницијатива „Појас и пут“ обухвата и повезивање у култури, науци, медијима и свим другим областима од значаја за јачање разумевања, узајамног поштовања и културно-социјални напредак.
Иако је од покретања Иницијативе „Појас и пут“ протекло тек нешто више од три године, у њеном остваривању већ је успостављено 75 економских и слободних трговинских зона у 35 земаља дуж Пута свиле 21. века. Те зоне су, према званичним кинеским подацима, у току протекле три године уплатиле преко сто милијарди долара у буџете односних држава, на име пореза. Истовремено је у тим зонама до краја 2015. године запослено 950 хиљада радника.
Земље Југоисточне и централне Европе, међу којима је и Србија, учествују у реализацији Иницијативе као групација „Кина плус 16“. За реализацију пројеката инфраструктурног повезивања ове групације као дела глобалног пројекта „Појас и пут“, Кина је, за сада, издвојила десет милијарди долара. Од тога, за Србију је одвојено 1,5 милијарди долара, што говори да Србија има врло значајну улогу у оквиру Иницијативе. Таква улога и врло позитиван третман Србије, резултат су, како значаја геополитичког положаја Србије, тако и односа стратешког партнерства са Кином које карактеришу дуга традиција пријатељства, дубоког међусобног поверења и поштовања, као и приврженост основним принципима међународних односа и Повеље ОУН. Кина је, као стална чланица СБ, увек исказивала разумевање и подршку легитимним интересима Србије. Маја 1992. године, Кина је била једина стална чланица Савета безбедности УН која није гласала за увођење санкција према Србији (СРЈ). Кина признаје суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом и Метохијом као интегралним делом Србије и, разуме се, није признала једнострано отцепљење Приштине. На другој страни, Србија је одувек подржавала и наставља да подржава политику једне Кине.
Прошле седмице у Шенжену, приморском граду од 13 милиона становника, тик уз Хонг Конг, одржана је међународна конференција тинк-тенк удружења Пута свиле на којој је учествовало око осамдесет проминентних стручњака, научника, политичара и јавних личности из око педесет земаља Азије, Европе, Африке и Јужне Америке. На конференцији је усвојена Декларација из Шенжена и основано Међународно удружење тинк-тенк организација Пута свиле. Његов задатак ће бити да обезбеђује сталну интелектуалну подршку остваривању иницијативе „Појас и пут“. У раду конференције су учествовали проминентни научници, културни и јавни радници као високи политички представници Владе Кине, региона са водећом улогом у релизацији Иницијативе и КП Кине. Међу страним представницима, запажено је ућешће бивше председнице Републике Киргистан, Розе Отунбајеве, као и бившег канцелара Аустрије, Алфреда Гузенбауера. Из групације „Кина плус 16“ запажено је учешће представника Мађарске, Румуније, Бугарске, Турске док је са подручја бивше Југославије једини учесник био представник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић који је уједно био известилац првог од три тематска панела - о инфраструктурном и повезивању народа и цивилизацијау култури, образовању, науци и надградњи уопште.
Страни учесници Конференције имали су прилике да, поред Пекинга, посете Шенжен, прву слободну царинску зону у Кини и један од светских произвођача телекомуникационе опреме, Чонкчин, индустријски и комуникациони центар који годишње производи 3 милиона моторних возила и 55 милиона лап-топ компјутера и општину Дацу у провинцији Сечуан која баштини око 1.300 скулптура из 11.- 13. Века, које су под заштитом УНЕСКО-а.
Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње
На основу свега што се могло сазнати током Конференције у Шенжену, бројних сусрета и разговора са државним, провинцијским и локалним представницима власти, са представницима науке, планирања, културе, образовања, здравства, као и на основу обилазака градова, лука, универзитета, културних и других установа – стиче се недвојбени утисак да је свестрани развој Кине без преседана у савременом свету, да Кина, као ретко која друга земља, има дугорочну визију, како сопственог тако и развоја светских односа, коју незадрживо спроводи и условима светске кризе, да се одлучно бори за мир, равноправност и поштовање основних принципа међународних односа и да ће и пре прогнозираних рокова постати прва економска сила у свету.
Говор Председника Беофорума господина Живадина Јовановића на конференцији у Кини
Коментари |
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
На међународној конференцији о иницијативи „Појас и пут“,
одржаној 23. и 24. фебруара 2016. у Шенжену, Кина.
Имам велику част да Вам пренесем најтоплије поздраве и најбоље жеље за успех ове значајне конференције од чланова и пријатерља Београдског форума за свет равноправних, једног независног удружења интелектуалаца основаног 2000. Желео бих искрено да честитам нашим организаторима-Кинеском центру за савремене светске студије, Влади Шенжена и Фудан Универзитета на оснивању међународног удружења тинк-тенка Пута свиле, као и на усвајању декларације глобалног мултидимензионалног пројекта 21. века- „Појас и пут“.
Шенжен симболизује развој Кине као модерне, отворене и земље са најдинамичнијим социо-економским развојем у савременом свету. Отвореност и најшира повезаност Шенжена са другим деловима света у трговини и индустрији, комуникацијама, иновацијама, култури, туризму, спорту и многим другим областима представља јединствену инспирацију за наше будуће напоре и циљеве.
Оквир сталне сарадње, размене идеја и иницијатива између тинк-тенк организација Пут свиле 21.века је данас успостављен. Од сада биће потребно да у међусобној комуникацији обезбеђујемо садржину којом ћемо испунити договорени оквир. Повезивање бизниса са бизнисом, професионалаца са професионалцима, научника са научницима, уметника са уметницима, медија и новинара са медијима и новинарима, студената са студентима и породица са породицама, представљаће наш трајни задатак и изазов.
Повезивање је врло широк појам, готово без граница. Што више у томе успевамо, то ћемо откривати још више потреба за развој успостављених веза и за сасвим нова повезивања. Што се тиче физичког повезивања, оног у инфраструктури и привреди уопште, дозволите да подсетим да су Србија и Кина, као постојани партнери, ангажовани у изградњи и модернизацији стратешког европског коридора 10 у модернизацији многих других путева и железничких пруга у изградњи мостова и термо-електрана. У току су преговори о изградњи српско-кинеског индустријског парка. Трипартитни српско-мађарско-кинески споразум је постигнут о модернизацији пруге Београд-Будимпешта која ће допринети пропусној моћи коридора 10 и олакшати повезивање региона Медитерана и централне Европе. Дунав, као важна саобраћајна артерија Европе треба развити и као значајну везу унутар Иницијативе „Појас и пут“ а посебно као део пројекта „Три мора“ (Јадранско, Црно, Балтичко море).
Што се тиче повезивања народа са народима, по мом мишљењу посебну пажњу треба посветити областима културе, образовања, медија и младих. У свим овим областима биће потребна одговарајућа координација и средњерочни програми сарадње. Област културе, практично нуди неограничене могућности за ширење и јачање међусобног разумевања, поштовања и поверења међу народима. У том смислу, одлука Кине да у Београду изгради свој културни центар је охрабрујућа и инспиративна. То ће бити први дом културе Кине у једном стратешки веома важном делу европског континента. Ја се искрено надам да ће и моја земља, Србија, бити спремна на реципрочни корак-да у Пекингу отвори дом српске културе чим јој то финансијске могућности буду дозволиле.
Повезивање лидера омладине земаља дуж „Појаса и пута“, привлачење и укључивање младих у остваривање иницијативе, представља логичан и неопходан изазов. Остваривање Иницијативе „Појас и пут“ тиче се њихове будућности и напретка. С друге стране, дугорочни карактер Иницијативе захтева континуитет напора, увек нове мостове младих ка будућности. Коме су потребнији мостови, пруге, путеви, телекомуникације, запошљавање и бољи услови живота него младима. Младе, образоване људе треба охрабрити да се добро упознају са суштином и приоритетима Иницијативе „Појас и пут“да би исту разумели, прихватили и остваривали. Овакав прилаз, на средњи и дужи рок, уједно може заштитити младе нараштаје од опасности да постану жртве разних врста екстремизама и масовних принудних миграција.
Регионални и подрегионални форуми младих о „Појасу и путу“, семинари, радионице, фестивали су форме које могу бити погодне за подстицање интересовања и укључивања младих у остваривање ове Иницијативе. Уколико би постојала сагласност, Београдски форум је спрема да буде домаћин регионалног „Кина плус 16“ форума младих лидера „Појаса и пута“.
Тема „Појаса и пута“ могла би, на одговарајући начин, да буде део наставе у образовању. Ако Владе сагласно својим дугорочним интересима, учестују у остваривању Иницијативе, политичка воља и форма за прихватање овог предлог,а не би требало да представљају проблем. Паралелно, потребо је да унапређујемо сарадњу и повезивање између академија наука и универзитета на свим нивоима-истраживачам, професора,планера и студентских удружења. Стипендије за студирање кинеског и других језика дуж „Појаса и пута“ треба такође да буду један од заједничких приоритета. Како охрабрити постдипломске студије, мастер и докторске тезе о „Појасу и путу“, једно је од питања које заслужује разматрање.
Како охрабрити медије за масовно комуницирање, посебно телевизијске мреже и новинске агенције да посвете континуирану пажњу у остваривању Иницијативе. Повезивање међу удружењима новинара, новинских агенција, телевизијских мрежа, свакако може допринети подизању јавне свести о „Појасу и путу“. Да ли би, на пример, успостављање пула новинских агенција земаља учесница, била једна од идеја за разматрање.
Доприносећи социо-економском и културном развоју, узајамном поверењу међу нацијама учесницама Иницијативе ова Иницијатива ће допринети уклањању јаза између развијених и неразвијених, отварању нових могућности запошљавања младих и подизању квалитета живота на виши ниво чинећи наша друштва напреднијим и хуманијим.
Одређене форме и подручја повезивања могу се даље размотрити у оквиру групе „Кина плус 16“. То би свакако добро било зато што повећава флексибилност и уважавање специфичних потреба овог региона. Београдски форум сматра умесним да иницира редовне тинк-тенк састанке „Кина плус 16“ као огранка Међународног удружења основаног на данашњој Конференцији у Шенжену.
Дозволите да истакнем да Србија и Кина имају дугу традицију пријатељских односа и узајамно корисне сарадње. Ово ме чини посебно задовољним и зато што сам једно време у прошлости имао привилегију да и сам скромно будем укључен у развој односа између наших земаља. Две земље су одавно прихватиле дугорочни, стратешки прилаз међусобним односима заснованим на универзалним принципима међународног права, узајамном поверењу и заједничкој добити. Оне и данас, на истим принципима, успешно и отворено сарађују на остваривању иницијативе „Појас и пут“. Већ су постигнути добри резултати. Овај тренд напретка у односима учвршћен је и даље подстакнут посетом кинеског премијера Ли Кећанга Србији 2014. год, када је Србија била домаћин трећег „Кина плус 16“ самита. Прошле године српски премијер Александар Вучић учинио је узвратну посету Кини и у Пекингу учествовао на петом самиту „Кина плус 16“.
Иницијатива „Појас и пут“ је отворила нови широки простор за јачање традиционалног пријатељства и стратешке сарадње између Србије и Кине. Из наше скромне позиције, наставићемо да и даље пружамо подршку узлазном тренду наших укупних односа.
Део учесника конференције у посети Чонгчингу, производи 3 милиона аута, 55 милиона компјутера годишње
NORVEŠKI OFICIR OTKRIO ISTINU I ŠOKIRAO SVE: Neću da ćutim, teroristički napad na Srbe u Livadicama organizovali su Amerikanci!
Форум преноси |
Danas se navršava 15 godina od terorističkog akta nad autobusom „Niš ekspresa“ koji je prevozio raseljene Srbe do grobnih mesta u svojim mestima dakle su proterani. Za ne mali broj njih, to je značilo susret sa onim što su godinu ili dve ranije izbegli, smrt.
„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje“ započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa“ Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.
Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.
Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.
КАРАКТЕР РАТОВА ЗА РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Књиге |
Нова књига проф. Др Радована Радиновића
U издању Београдског форума за свет равноправних управо се појавила нова књига Проф. Радована Радиновића: Карактер ратова за разбијање Југославије. Иако је реч о делу једног генерала, а и наслов би могао да упућује на размишљања у том правцу, ово није првенствено војно-стручна анализа ратовања у процесу разбијања Југославије. То је, пре свега, пројекат реномираног научника који, прецизном анализом догађаја и улога локалних и међународних фактора, долази до одговора на кључна друштвено - историјска питања и указује на суштинске узроке, односно циљеве актера и последице.
Она, уствари, нуди одговор на суштинско и још увек контроверзно, питање: зашто је, по други пут у једном веку, дошло до краха државе Јужних Словена? И, чије су „заслуге“, чије одговорности за поновно разбијање Југославије, створене после Првог и обновљене после Другог светског рата?
А то чини у, још увек суштински контроверзном, историјском контексту, када је пуна истина о томе – ко је то, како и зашто учинио, и какве су биле стварне улоге учесника у тим збивањима – затрпана тешким идеолошким наслагама, најчешће, у знаку наметнуте доминантне српске кривице). Наслагама, под којима се једва разазнаје да се и те улоге и укупан смисао збивања, уствари, представљају у драстичном нескладу с реалним историјским чињеницама које побијају ту, наводну, кривицу. А такво идеолошко замућење је и данас – две деценије после сепаратистичког ратног разарања југословенске федерације - доминантна карактеристика не само званичних интерпретација настанка нових државица на развалинама бивше федерације (уграђена и у њихове државне протоколе), него и многих „научних обрада“ и образложења, и у тим државама и у иностранству.
Oва књига је, насупрот томе, умногоме јединствен покушај да се оцене и закључци о намерама и улози сваког актера у том процесу, и последицама до којих је њихово деловање довело, изведу – кроз сучељавање неспорних теоријских појмова о рату и агресији и егзактних историјских чињеница и догађаја који су водили разбијању Југославије. Утолико је ова књига и веома значајан прилог објективном и истинитом сагледавању суштине недавне југословенске трагедије. Трагедије, која је – разарајући Југославију – сахранила и један (вековни) племенити сан Јужних Словена, за чије остваривање је, како се испоставило, узалуд уложено и много енергије и много људских живота кроз читав 20. век. Сан за који је и генерал Радиновић, после свега што се десило, испољио склоност оцени да је уствари био илузија.
Аутор одбацује тезу да је Југославија пала због тога што је „пао комунизам“, те нестао геополитички разлог њеног постојања. Такође, да је српски народ, Србија и њена интелектуална елита крива за нестанак Југославије. Пала је, сматра, пре свега због излива атавистичке мржње код неких словенских народа, који су живели у тој заједничкој држави -- према Србији и српском народу. Наравно, уз одлучну и одлучујућу подршку неких моћних страних сила, сходно њиховим геополитичким интересима.
У том смислу, у књизи је – кроз методолошки ракурс теоријских дефиниција појмова и класификације рата и агресије – извршена детаљна анализа историјских чињеница о свакој зараћеној страни понаособ, њиховим војним стратегијама и конкретним акцијама у Словенији, Хрватској и у Босни и Херцеговини. Није изостављена ниједна релевантна чињеница. Нису прећутани злочини нити потцењене жртве нити једне зараћене стране. Емпиријском анализом чињеница, сходно стриктним методолошким захтевима војне науке, утврђиване су каракеристике и обележја сваког оружаног сукоба. И тек на основу тога, формулисане су оцене о њиховом карактеру и стварном историјском смислу. Стога се може рећи да су оцене и закључци, изведени на овај начин, врло аргументовани и непобитни.
А основни закључак је -- да се овде уопште не може говорити ни о каквој “великосрпској агресији“; нити о „одбранбеним“ и „домовинским“ ратовима оних који су наводно били изложени тој „агресији“. Него, да све анализиране конкретне историјске чињенице говоре сасвим супротно: да су на делу били – сепаратистички ратови за разарање заједничке државе. И, да ратова не би ни било да их сепаратисти (који су их покренули) нису желели.
У припреми ове књиге коришћена је релевантна стручна и мемоарска литература из пера аутора свих зараћених страна, истраживања и студије аутора који су се бавили тематиком разбијања Југославије. Стога је ова књига лишена не само било какве пристрасности или тенденциозих селекција чињеница, него и повишеног тона у њиховој анализи и спекулативних, емотивних или једностраних опсервација о трагичним реалностима процеса разбијања Југославије (извршеног на штету свих њених грађана). Утолико је овакав прилог истинитом разјашњавању ове, још увек трауматичне, теме драгоценији – као објективно и научно засновано сазнајно достигнуће.
(Из представљања књиге на Скупштини Београдског форума за свет равноправних, 23. јануара 2016.).
Др Станислав СТОЈАНОВИЋ
Бриселска трансформација и недефинисан европски пут
Коментари |
Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних
Нормализација односа
Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(https://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)
Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини
„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“
Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.
Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?
Колико заиста знамо о функционисању Европске уније
Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.
Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.
Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.
Чији пример да следимо
Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?
Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?
Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?
За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.
Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.
Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.
Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.
Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.
Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.
Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.
Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.
Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?
Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.
Извештај са годишње скупштине Беофорума 23.1.2016
Саопштења |
ФОРУМ НЕЗАВИСНЕ МИСЛИ
Сеоба народа последица незајажљивости и интервенционизма богатих
Београдски форум има за собом 16 година рада на промовисању идеја мира и сарадње, равноправности људи, народа и држава. За то време објавио је близу 200 књига, организовао много међународних и националних конференција, учествовао на међународним скуповима и у мировним активностима широм света. Одржава контакте и сарадњу са великим бројем организација сличног усмерења, у земљи и иностранству, како у оквиру Светског савета за мир, чији је члан, тако и на билатералној основи. Недавне међународне конференције поводом 100-те годишњице Првог светског рата, као и поводом 40 година од оснивања ОЕБС-а, које је Форум организовао са партнерским удружењима из Русије, окупиле су интелектуалце, дипломате и друге стручњаке високих стваралчких домета из Србије, окружења и преко 40 земаља света, што илуструје ширину, ниво контаката и углед Форума.
Ово су неке од констатација изнетих на редовној годишњој Скупштини овог независног, нестраначког удружења одржаној у галерији «Прогрес», уз присуство великог броја чланова, пријатеља и представника других удружења, научних и културних институција и дипломатског кора.
Оцењено је такође, да се Форум афирмисао као место окупљања и дијалога слободних, независних мислилаца и истраживача о најважнијим националним, регионалним, европским и светским проблемима, као што су: развој у условима кризе, политика активне неутралности, глобални интервенционизам, позадина ревизије историје, тероризам. Форум се залаже за поштовање система Међународног права заснованог на Повељи УН и за јачање улоге Уједињених чије раноправне чланице представљају једину легитимну међународну заједницу. У складу са тим, Форум сматра да Дејтонски споразум и Резолуција СБ УН 1244 о Косову и Метохији, представљају интегрални део међународног права, имају трајни карактер. Притисци и манипулације страних фактора да се изврши њихова ревизија, или да Србија одустане од њих зарад обећања бржег кретања ка чланству у ЕУ, по оцени Форума, представљају опасност, воде дестабилизацији у региону и нису прихватљиви.
Форум је остварио значајне резултате у издаваштву. Издања Форума постала су референца за многе истраживаче, аналитичаре и научнике из разних делова света, којима је стало до чињеница и оцена најважнијих регионални и светских тема и проблема. Посебно охрабрује растуће интересовање за издања Форума који испољавају млади истраживачи из Русије, Европе, Америке. Књига „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, коју је Форум издао заједно са Српском књижевном задругом, и то два издања на српском и по једно на руском, енглеском и немачком језику, промовисана је у Европи, Азији, Америци и Аустралији где је побудила велико интересовање научника и шире читалачке публике.
Највише публикација Форума посвећено је проблему статуса Покрајине Косово и Метохија, циљевима и последицама агресије НАТО против Србије (СРЈ) и разбијању СФРЈ. И књига Проф Радована Радиновића, генерала у пензији, „Карактер ратова за разбијање Југославије“, која је управо изашла из штампе и представљена на Скупштини, показује тематску оријентацију и аналитичке домете Форума и његових чланова. О књизи је говорио др Станислав Стојановић, уредник и аутор предговора.
У излагањима је речено да је међународни тероризам дуготрајна и глобална опасност, која се може не искоренити само војним и репресивним средствима, већ координираном глобалном стратегијом, под окриљем Савета безбедности УН, која обухвата мере за бржи економски, социјални и образовно-културни развој делова света порекла тероризма. Обновљена је иницијатива за одржавање светског самита ради припрема и усвајања међународне конвенције о борби против тероризма. У овој фази, најважније је да се пресеку канали финансирања, наоружавања, инфилтрације и обуке терориста. Проблем избеглица и масовне економске миграције, резултат је дуготрајне политике експлоатације и глобалног интервенционизма према земљама у развоју која је довела до огромног социјално-економског јаза између богатих и сиромашних делова света. Суштински говорећи, егоизам, незајажљивост и расизам богатих довео је и до раста свих врста екстремизма, тероризма и масовних миграција становништва. Што је још горе, поједине богате силе злоупотребљавају тероризам за експанзију својих гоестратешких интереса стимулишући на тај начин његово ширење и бумеранг ефекте.
Избегличка и емигрантска криза претвара се у трајнин процес и стање савремене цивилизације. Велика је илузија да се то може решити палијативним, технократским или хладноратовским методима, као што су: подизање зидова, слање војске и полиције на границе, одређивање квота, подела на пожељене и непожељне, изградња мамутских сабирних центара, позивањем на одредбе о реадмисији и слично. Поједине европске земље понашају се тако као да би желела да Балкан постане нова Крајина из доба Аустроугарске: брана или сабиралиште емиграната да би оне и даље могле да уживају благодети акумулираног богатства! На њихову жалост, то данас није могуће! Неопходне су дугорочне, корените промене у глобалним прилазима најбогатијих и најодговорнјих: напуштање политике војног експанзионизма и глобалног интервенционизма, политике насилног обарања легално изабраних влада земља са независном политиком. Треба јасно рећи да ратови које покрећу најбогатије земље, неизвесност и пустош које изазивају главни су покретачи милиона безнадежних, а не њихова лењост или похлепа за лагодним животом!
У извештају за Скупштину и у излагањима је истакнуто да се Србија одлучније мора поставити у односу на прогон Срба са Косова и Метохије, као и у односу на обесправљеност делова српског народа у бившим југословенским републикама, посебно у Хрватској и Црној Гори. Реафирмисана је иницијатива Форума за оснивање Савета Срба у региону, који би се бавио њиховим заједничким проблемима, остваривањем људских и грађанских права, у складу са међународним стандардима.
Изражена је једнодушна солидарност са Оливером Ивановићем, као и свим другим жртвама политике, политичког прогона и политике двостуких стандарда који и даље преовлађују у институцијама Европске Уније. Српски национални и државни интереси, достојанство српског народа, морају бити изнад свих других вредности и краткорочних калкулација.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 23. јануар 2016.
Отварања изложби и преузентације 23-25.11.2015 Сава Центар
Сава Центар 23-25 новембар 2015 |
У Сава Центру 23.11.2015-те је одржано Свечано отварање српско-руске изложбе докумената у Сава Центру, а у Дому Војске Србије, 25-ог новембра 2015-те одржано је свечано отварање изложбе фотографија посвећене србији и Русији у Првом светском рату, а затим и Презентација Зборника "Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство", посвећене 100. годишњици од поћетка Првог светског рата.
ЈУТЈУБ ПЛЕЈЛИСТА:
Линк плејлисте: https://www.youtube.com/playlist
Предлози Међународне научно-друштвене конференције „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у потрази за безбедним светским поретком“ О питањима безбедности и сарадње у Европи и свету у XXI веку 24.-25. новембар 2015. године, Београд, Србија
Сава Центар 23-25 новембар 2015 |
Учесници Међународне научно-друштвене конференције „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у потрази за безбедним светским поретком“која јепосвећена историјским договорима и актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи и која је ујединила представнике многих држава Европе, Азије и Америке, на основу резултата широког друштвеног дијалога и размене мишљења, одржаних у години када се обележава 70. годишњица Јалтске и Потсдамске конференције и 40. годишњица од потписивања Завршног акта Конференције о безбедности и сарадњи у Европи, сматрају да је потребно да изјаве:
Питања о безбедности и сарадњи у Европи и свету у целини традиционално представљају предмет међудржавних споразума и узајамног деловања земаља. Истовремено, уверени смо да у савременом добу у тој сфери није могућ квалитетан напредак и прогресивно кретање напред без ослањања на мишљење јавности и без ангажовања друштвених иницијатива у развоју новог система безбедности и сарадње, заснованог на узајамном поштовању и поверењу.
Уверени смо да су терористички акти у Турској, експлозија руског авиона на небу над Синајским полуострвом и масовна убиства у Паризу, који су однели стотине живота, постали прави изазов за светску заједницу и показали да је неопходно тражити нове приступе, ојачати и ујединити напоре у координираној борби против међународног тероризма и екстремизма као глобалне опасности за човечанство.
ЗАОШТРАВАЊЕ И СУКОБИ – ПОСЛЕДИЦА СТРАТЕГИЈЕ ЗАПАДА
Сава Центар 23-25 новембар 2015 |
Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
Седамдесет година после савезничких конференција на Јалти и у Потсдаму и 40 година од усвајања Завршног документа из Хелсинкија међународни односи ушли су у период дубоких промена. Завршени су периоди биполарног и униполарног уређивања светских односа. Враћање на старе концепте више није могуће. Светски поредак постаје мултиполаран.
Процес мултиполаризације не тече лако, али се не може зауставити. Посебно забрињавају тежње да се по сваку цену, укључујући примену војне силе, сачувају доминација и привилегије, да се озакони право на изузетност, глобални интервенционизам и војна експанзија на Исток. Политика силе којом Запад, на челу са САД, тежи да очува привилегије и стави под контролу богатства планете довела је до дестабилизације, конфликата и разарања многих држава и друштава. Западни центри моћи, носиоци такве тоталитаристичке политике, носе одговорност за дестабилизацију и драматично заоштравање глобалних односа који прете катастрофалним последицама по човечанство.
Прве жртве такве политике у недавној прошлости биле су две Југославије – једна која је разбијена изазивањем грађанских ратова почетком 90-их година прошлог века и друга која је разорена током илегалне агресије НАТО 1999. Тиме је Балкан претворен у зону дуготрајне нестабилности. Ревизијом историје «in vivo» под окриљем Запада, створено је више државица, које тешко да имајубило какве могућности за самостлни развој и независност. Насилно исцртавање нових грница кршењем основних принципа Хелсиншког документа, није завршено. Доказ томе је отимање покрајине Косово и Метохија од Србије и оживљавање планова о стварању тзв. велике Албаније. Највећа жртва деструктивне стратегије САД и Запада на Балкану је српски народ који је разбијен, обесправљен и стављен под контролу вазалских режима. Парадоксално је да Запад паралелно фрагментисање српске нације, на једној и (ре)интеграцију других нација, на другој страни, истовремено проглашава као допринос миру и стабилности, поштовању европских и демократских стандарда! Српско национално питање, не само да је отворено, већ је разбијањем и обесправљивањем српског народа, даље погоршно. Тешко да је то силом наметнуто стање у интересу мира и стабилности. Реч је, дакако, о геополитичком инжењерингу, о империјалним интересима и ни о чему другом.
ГЛОБАЛНА СТРАТЕГИЈА ИЛИ ГЛОБАЛНА ПРОПАСТ
Коментари |
Живадин Јовановић,
Беогрдски форум за свет равноправних
Међународни тероризам је дуготрајни, глобални и комплексни безбедносни проблем.
До најновије ескалације тероризма коју демонстрира тзв. Исламска држава (убиство преко 200 руских туриста над Синајем, убиство око 130 Парижана у више синхронизованих напада и други), долази у време продубљивања неповерења и конфронтације међу највећим силама, кризе унутар ЕУ, оружаног посезања за туђим богатствима и интересима, опадања делотворности механизама за мирно решавање спорово, велике сеобе народа и деградације основних принципа међународних односа.
Да би се тероризам искоренио, поред реакција земаља чији су грђани и интереси директно угрожени или су директне жртве тероризма, неопходна је квалитативно нова стратегија и однос који у пракси прихвта да је тероризам глобална, дугорочна опасност од које нико није поштеђен. Пре свега, потребно је зауствити тренд продубљивања неповерења међу кључним светским факторима, дати шансу дијалогу и равноправном партнерству. У борбу против тероризма као глобалне опасности треба објединити глобалну међународну заједницу, а то значи Уједињене нације и организације као што је ОЕБС. То би и те организације извукло и периода деградације, прзног хода и манипулација. Након свега, треба да је свакоме јасно да злоупотребама, ексклузивним улогама и двоструким стандардима нема места. Наравно, осим ако неко, ипак, има интереса да се тероризам одржава и шири, што би било кратковидо и контрапродуктивно.
Исламска држава (ИД) се појавила и проширила након познатих интервенција у Авганистану, Ирку, Јемену, Сирији, Либији... Иако су процеси разарања тих држава, територија и друштава поодмакли, неопходан су напори и подршка обнови тих друштава и држава, без наметања туђих интереса. Иначе, прете продубљивање хаоса, ширење ИД и експанзије тероризма.
Политички компромис и прекид рата у Сирији представљао би велики успех за светске заједнице, посебно њеног европског дела, али и најозбиљнији ударац за ИД и тероризам.
Обустављање сваке, директне или прикривене подршке ИД, прекид финансирања, обуке и наоружавања терористичких организација неизоставна је предпоставка успеха у борби против тероризма.
Једнаки стандарди према тероризму и терористима без деобе на «наше» и «њихове», на терористе и «борце за слободу и демократију», такође су важн услов за преокрет ка ефикасној борби и успеху.
Без врћања поштовању основних принципа међународних односа, као што су право на самосталну унутрашњу и спољну политику сваке земље, суверенитет и територијални интегритет, укључујући и суверенитет над природним и економским ресурсима – тешко је замислива не само ефикасна борба против тероризма, већ и мир, безбедност за све и развој.
Социо-економски развој земаља порекла тероризма и емиграције, укључујући и планове за реконструкцију, образовање и запошљавање младих, нарочито у ратом захваћеним подручјима (Блиском Истоку, Магребу, Под-Сахарским земљама) мора ткође, постати интегрални део глобалне стратегије борбе против тероризма.
Можда је дошао тренутак за сазивања Светске конференције о борби против тероризма са циљем да се успостави организација и временски оквир за усвајање Светске конвенције о спречавању тероризма, под окриљем Уједињених нација?
Drugi šamar moćnom Zapadu
У новинама |
Svetskim presedanom na presedan, ukratko bi se mogla opisati do kraja neizvesna i uzbudljiva sednica Generalne konferencije Uneska koja će biti upisana kao veliki istorijski obrt. Pariski pokušaj da teritorija Kosova koje nije opštepriznata država, niti članica Ujedinjenih nacija, postane deo Uneska, zablokiran je.
Odolele ucenama Zapada: Mnoge zemlje članice Uneska nisu popustile pod pritiskom
Tako je Zapad u nadmetanju sa Srbijom, posle neuspelog pokušaja da progura rezoluciju o Srebrenici u Ujedinjene nacije, ubeležio i drugi veliki poraz u u novijoj istoriji. Dok proslavljeni filmski režiser Emir Kusturica ovakav ishod vidi kao buđenje bipolarnog sveta, premijer Srbije Aleksandar Vučić ukazuje da se Srbija suprotstavila mnogo većim od sebe, koji nisu uspeli da je unize ni politički zgaze. To, međutim, nameće pitanje sledi li Beogradu, koji opet oslonac nalazi u Moskvi, posle ove izvojevane bitke, osveta i kazna.
Da li je bolje da Srbija gubi međunarodne bitke, da ne bi provocirala kažnjavanje Vašingtona i Brisela, odgovara pitanjem bivši šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović.
Beograd, prema njegovim rečima, treba da se bori u svim svetskim organizacijama za sebe i sopstvene interese i da se ne opterećuje time da li će srpski uspeh nekog naljutiti.
- Srbija ima i pravo i obavezu da radi u svom interesu. Samo tako će pokazati i dokazati Evropi da je država i da neće da pada na kolena i da bude pretvorena u evropski otirač - kaže Jovanović napominjući da je Beograd pokazao da radi za sebe, a ne protiv bilo koga drugog.
On dodaje da Srbija ne treba da stavlja sebi olovo oko noge i tone u močvari da bi zadovoljila Zapad.
O pariskim presedanima je govorio amabasdor Srbije u Unesku Darko Tanasković koji kaže da Velika Britanija koja se najviše zalagala za Kosovo, u stvari pomogla Srbiji.
- Britanski predstavnik nastojao je da objasni kako bi bio presedan ukoliko GK ne bi postupila u skladu sa preporukom Izvršnog saveta, jer se to nikada do sada nije dogodilo. Odgovarajući na njegovu diskusiju, primetio sam da je zapravo logično da dođe do tog presedana, zbog toga što nikada u istoriji Uneska nije postojala nedržava to jest entitet čiji se prijem u ovu organizaciju traži - predočio je Tansković.
Žao mi je što u EU plaču
Premijer Aleksandar Vučić prokomentarisao je da mu je žao što su brojni evropski zvaničnici i Priština toliko razočarani, jer samoproglašeno Kosovo nije primljeno u Unesko, istakavši da je i on razočaran što su ušli u taj proces ne obaveštavajući Srbiju.
- Kuknjavu i žalopojke iz Prištine neću da komentarišem. A to što vidim da brojni EU zvaničnici, takođe, plaču, šta da im radim? To je njihova politika, priznali su nezavisnost Kosova i ponašaju se skladu s njom, a Srbija u skladu sa svojom nije priznala i neće priznati nezavisnost Kosova - poručio je Vučić.
Emir Kusturica ocenio je da je ova odluka posle neusvajanja rezolucije o Srebrenici, na kojoj su posebno insistirali Englezi i Amerikanci, možda i najveća politička pobeda. Dodaje i da je dobar znak, ne samo zato što će biti sačuvana svetska kulturna baština, već i što govori da UN nisu više mesto gde se sprovodi volja jednog naroda, već se polako uspostavlja novi svet.
- Ovo je reakcija novog svetskog poretka, dobra reakcija. Donedavno su u tom istom svetu žmurili kada su vandali rušili bogomolje, u međuvremenu se svet, izgleda promenio - istakao je Kusturica, dodajući da je najveća pobeda što postoji svest koja drži do kulture i tradicije i ne dozvoljava da se sekirama odseku srpski koreni.
Od braće opet nož u leđa
Crna Gora je nastavila da podiže ruku protiv Srbije. Sramni potez režima Mila Đukanovića je izazvao veliki broj komentara na društvenim mrežama, a priličan broj građana Srbije je naveo da nikada više neće letovati na Crnogorskom primorju. Makedonija je takođe bila protiv Srbije, pa je srpski premijer prokomentarisao da su Podgorica i Skoplje pokazali da im je Priština važnija od Srbije.
Bog nije u snazi, već u istini, prokomentarisao je sednicu rečima Aleksandra Nevskog ruski ambasadaor u Srbiji Aleksandar Čepurin koji se nada da će rezultat glasanja u Parizu dati pozitivnu dinamiku obnavljanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. On je naglasio da su Srbi još jednom pokazali da imaju hrabro srce, puno strpljenja i snažan duh.
Moramo više da se cenimo!
- Moramo biti čvršći u odbrani interesa Srbije, i moramo više da budemo država nego što smo danas, jer koliko sebe cenite, toliko će vas ceniti drugi - kaže Živadin Jovanović. - Treba li slušati London, autora rezolucije o Srebrenici, ili SAD koje su bombardovale Jugoslaviju? Šta imamo od toga da nas Zapad tapše po ramenu i udeli koji kompliment? Te pohvale mogu samo da zabrinu, jer oni ne hvale zbog naših uspeha, već zato što se radi u njihovom interesu.
Francuskom pukovniku Žaru Ogaru koji je bio angažovan na Kosovu, laknulo je što Kosovo neće biti deo Uneska. Da je primljeno to bi, kako kaže, bila prilika za desatanizaciju OVK kojoj bi se omogućilo da, pod plaštom čestitosti, nastavi ka neizmenjenom cilju, brisanju prošlosti srpskog i hrišćanskog Kosova.
Slavlje u Mitrovici
U severnom delu Kosovske Mitrovice Srbi su proslavili odluku Generalne konferencije kolonama automobila koje su okićene srpskim zastavama kružile ulicama uz zvuke sirena. Gradonačelnik Severne Mitrovice Goran Rakić kazao je da je Srbija danas ostvarila važnu diplomatsku pobedu, da je pravda zadovoljena, jer oni koji su rušili i palili srpske manastire na Kosovu 2004. i 2008. godine danas ne mogu biti njihovi zaštitnici.
***
Извор: https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/531668/Drugi-samar-mocnom-Zapadu
МИР, БЕЗБЕДНОСТ, САРАДЊА – ИСТОРИЈСКИ ДОМЕТИ И САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ
Саопштења |
24. - 25. новембра 2015. године у Београду (Србија) одржава се Међународна научна конференција „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у трагању за безбедним светским поретком“, посвећена актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи
Од 24. – 25. новембра 2015. године у београдском Сава Центру одржаће се Међународна научна конференција „Јалта-Потсдам-Хелсинки-Београд: у трагању за безбедним светским поретком“, посвећена актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи и свету. Покровитељ Конференције је Председник Србије господин Томислав Николић.
Конференцијом се уједно обележавају три важне међународне годишњице: 70. годишњице Конференције савезничких земаља на Јалти, 70. годишњице Конференције у Потсдаму и 40. годишњице усвајања Хелсиншког завршног документа, односно,.оснивања Организације за безбедност и сарадњу у Европи (КЕБС-ОЕБС).
Организатори Конференције су Београдски форум за свет равноправних и две руске организације - „Центар националне славе“ и Фонд Светог Андреја Првозваног.
Регистрација учесника је од 9:30 сати а почетак Међународне конференције је 24. новембара у 10 сати у главној сали Сава Центра, улаз са Савске стране.
Следећи потребу за широким и равноправним међународним дијалогом, учесници Конференције ће анализирати како историјске тако и савремене аспекте безбедности и сарадње у Европи и свету. Дубоке промене у Европи и свету, настојања да се, на једној страни свет уређује хијарархијом и доминацијом војних и финансијских центара моћи, на другој страни, тенденција да се подржи поштовање принципа међународних односа и међународног права, да се поштује равноправност свих земаља и народа, да се спрече хаос и арбитрарност – представљају изазов за јачање одговорности, партнерства и организовног дијалога беѕ априорног наметања било чије воље или интереса. Један од главних циљева Конференције ће бити отворена дискусија о перспективама међународне сарадње за развој и безбедност у Европи и свету у 21 веку.
Очекује се да ће на Конфернцији учествовати: Председник Републике Србије Томислав Николић, Председник Организације за безбедност и сарадњу у Европи, Први потпредседник Владе Републике Србије, Министар спољних послова Србије, Ивица Дачић, Председник Управног савета Центра националне славе и Фонда Андреја Првозванога, Председник- оснивач Светског Друштвеног Форума "Дијалог цивилизација", Владимир Иванович Јакуњин, Заменик Министра спољних послова Руске Федерације, А.Ј. Мешков (Алексеј Јуревич Мешков), Председник Француске Републике (1974-1981), Валери Жискар д'Естен, Председник Републике Српске, Милорад Додик, ранији државни секретар у министарству одбране Немачке Вили Вимер, канадски научник светског реномеа Мишел Чосудовски, Индијски генерал, бивши командант УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, кинески научник Лин Јонглианг као и многи други светски, европски, српски и руски научници - историчари, дипломате, уметници и јавне личности.
Са одржавањем Конференције повезан је и низ других пратећих догађања. Тако ће 23. новембра, 11.00 ч. у холу Сва Центра бити отворена Српско – Руска изложба докумената о развоју система безбедности, потом, ће истог дана у 12.00 часова почети са радом Округли сто «Млади у процесу изгрдње нових простора безбедности и сарадње», у Хотелу «Краун Плаза», Нови Београд. На крају, 25. новембра у 15.30 часова, у дому Војске Србије биће отворена изложба докумената посвећених учешћу и доприносу Србије и Русије победи савезника у Првом светском рату. Том приликом, уједно биће представљена јавности и српско-руско издање саопштења са прошлогодишње Међународне конференције истих организатора, посвећене 100. годишњици од почетка Првог светског.
Конференција се завршава 25. новембра у Сава Центру (конференцијска сала), где ће се одржати Завршна Пленарна седница, на којој ће се усвојити Завршни документ Конференције. Почетак Завршне Пленарне седнице - у 10 часова.
Београд је право место за покретање демократског, равноправног дијалога о питањима безбедности и сарадње. Много чешће него друге престонице Европе био је жртва катастрофалних ратних разарања, укључујући и у недавној прошлости, што му даје морално право и што га обавезује да буде покретач дијалога, споразумевања и јачања поверења. С друге стране, Београд је родно место Покрета несврстаних земаља, најшире међународне групације после Уједињених нација, која има огромне заслуге за слободу колнијализованих народа, демократизацију система Уједињених нација и посебно – за јачање међународног дијалога и обнову поверења тешко нарушеног у ери хладноратовских заоштравања.
У изградњи хелсиншког процеса Београд је био лидер групације неутралних и несврстаних земаља Европе (Кипар, Малта, СФРЈ, Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска) које су биле покретачка снага за постизање консенсуса о Хелсиншком завршном документу. Тај докуменат, ослоњен на договоре у Јалти и Потсдаму, на резултате Другог светског рата и Повељу Уједињених нација, представља историјски значајно достигнуће и међаш за нове иницијативе усмерене ка осигурању једнаке безбедности за све земље без обзира на њихово пространство, број стновништва, економску или војну моћ. За свој допринос процесу европске безбедности и сарадње Београду је узвраћено тако што је 1977. био домаћин прве министарске Конференција КЕБС-а после Хелсинкија. Ове године Београд ће првих дана децембра поново бити домаћин министарске конференције ОЕБС-а. Поново са циљем да се заустави опасна деградација поверења, међународног права и улоге ОЕБС-а и Уједињених нација, да се покрену иницијативе у правцу смањивања неповерења и напетости, спречавања политике силе, мирног решавања свих спорова уважавањем партнерства и легитимних интерерса свих фактора. Овога пута, Београд је поново стециште европског и светског дијалога и као председавајући ОЕБС-а у години када се навршило 40 година од усвајања Хелсиншког завршног документа.
Радни језици Конференције: српски, руски, енглески.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Сремска 6, Београд, тел. 328 3778,
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
ОДБИЈАЊЕ УНЕСКО ДА ПРИМИ „Р. КОСОВО“ – УВАЖАВАЊЕ ПРАВА
Саопштења |
Одбијање Генералне конференције да прими „Републику Косово“ у чланство УНЕСКО резултат је деловања српске дипломатије, принципијелне и пријатељске подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, као и опредељености растућег броја земаља чланица за поштовање основних принципа међународног права, Повеље УН и резолуције СБ УН 1244.То је уједно одговор праве међународне заједнице на све притиске, уцене, двоструке стандарде и груба кршења међународног права у периоду од почетка 90-тих година прошлог векаи илегалне агресије НАТО 1999. против Србије (СРЈ).
Трајна заштита српске културне, духовне и националне баштине биће могућа само уз трајно и праведно решење статуса Косова и Метохије као интегралног дела Републике Србије уз поштовање њеног важећег Устава и доследну примену Резолуције СБ УН 1244 као трајно важећег правног документа светске заједнице.
Београдски форум за свет равноправних
Комнен Бећировић: Не дају Морачи, а залажу се да шиптарска држава уђе у Унеско
Форум преноси |
Просто су невјероватне размјере додворавања које поносни црногорски властодршци и медији у њиховој служби, испољавају према западним моћницима, посебно у хваљењу и слављењу НАТО-а. Евро-атлантске интеграције су постале нека врста њиховог оченаша.
У делиријуму се иде дотле да, прије неки дан, потпредсједник владе Душко Марковић рече како је НАТО највећи цивилизацијски оквир нашега времена, иако је стварност тотално супротна. Наиме тај војни савез је својим апокалиптичним ратовима уствари разоритељ цивилизације, као што показују примјери Србије, Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и Украјине, претворених у рушевине, очекујући наредне жртве. Сјетимо се уз то, стотина хиљада људских бића унесрећених, убијених, осакаћених и милиона расељених као стравичних плодова НАТО демократије!
Сјетимо се, између безброј примјера, како је у јеку апокалипсе над Србијом, гласноговорник НАТО-а Џими Шеј из своје јазбине у Бриселу, штектао: „Бомбардоваћемо Србију док је одбацимо у камено доба!“ Какав цивилизацијски поклич!
Сјетимо такође, између безброј страхота, варварског иживљавања озвијерних НАТО хуманиста над зликовачки умореним Гадафијем! Погледајмо само шта су НАТО бојовници учинили од споменика разних цивилизација у Ираку и Сирији, који су претрајали хиљаде година! Погледајмо Либију, рај у сахарској пустињи који је НАТО претворио у пакао! А да не говоримо о тровању поднебесја осиромашеним уранијумом и рањавању НАТО авијацијом вјечних небеса раздирањем озонског омотача око планете.
Ипак све ће то бити само увод у зла која могу задесити човјечанство, ако НАТО, као што се стално спрема и пријети, удари на Русију. Упркос томе и свему осталоме, на примјер загађивању људских душа лажју која је зло и отац зла, како вели Јеванђеље, нема нити је било под капом небеском у 76 година постојања НАТО-а таквих му упућених славопојки попут ових које се данас оре из званичне Црне Горе!
Имало би о томе огромно да се каже, што не би стало ни у двадесет томова Енциклопедије Британике, али бих се задржао само на једном поражавајућем примјеру који нас се дубоко тиче и који je управо у вези са „натоманијом“ која је, као нека болест, захватила црногорску политичко-медијску касту. Ради се о Косову, једном од светилишта европске цивилизације које је Нато у спрези са шиптарским терористима разорио, породивши у исти мах монструозно чедо косоварску шиптарску државу коју је црногорска власт међу првима похитала да призна!
И сада су западни моћници, да би овјековјечили свој злочин, упрли да оно што је остало од косовских храмова даду на поклон косоварској држави, примањем исте у свјетску организацију за заштиту културне баштине човјечанства, Унеска! И ту је, на несрећу, црногорска дипломатија похитала да дадне своју подршку том безакоњу, иако је Косово суштаствени дио националног бића Црне Горе колико и Србије, њеног цивилизацијског насљеђа у сваком погледу, будући да су нараштаји Црногораца живјели Косовом, да је Косово највише преживјело у души народа Црне Горе, како вели Павле Ровински велики историчар Црне Горе. И будући да су Црногорци под крсташ барјаком, пјевајући Онамо ‘намо свога старога краља, одиграли велику улогу у ослобођењу српског Јерусалима! А није ли Његош, трагични јунак косовске мисли, како га назва Андрић у свом чувеном есеју, сагорио управо за Косовом! Но, све то изгледа да не постоји за властодршце који хоће да се пошто пото ставе под крило свјетског злотвора кога они бесомучно представљају као свеопштег добротвора!
И још једна ствар која дјелује запрепашћујуће у аминовању од стране црногорског режима да се косовско насљеђе преда на милост и немилост његовим вјековним уништитељима, јесте чињеница да та иста власт неће ни прстом да мрдне како би се величанствена земља Морача са њеним природним и цивилизацијским добрима нашла под заштитом Унеска за што су се стекли сви услови! Да парадокс буде већи, међу тим добрима налази се манастир Морача, најважнији историјски споменик Црне Горе, који је задужбина Немањића баш као и сви косовски манастири. А ту морачку баштину су славили и узносили велики европски и руски аутори током XIX и XX вијека! Напротив, пошто су главари годинама очајнички тражили инвеститора односно упропаститеља Мораче, изгледа да су недавно нашли кинеску аждају Норинко и да рачунају на њу она, да зарад мало струје што се безболно може добити другдје, прогута Морачу са њеним чудесима! Значи власт хрли у Европу, а потапа Европу у Морачи!
Докле то махнитање владајуће екипе на челу једне државице која се једва примјећује на карти свијета, а која умишља у мегаломанији својих вођа да игра неку свјетску улогу тиме што се одриче свога миленијумског националног идентитета и ствара неки нови, што даје своју најљепшу област, по цијену дуготрајног дужничког ропства, кинеском исполину који планине претвара у равнине и подиже острва усред океана, што вапи да је стави под своје скуте свјетски злотвор чија је, прије 16 година, и сама била жртва, што удара санкције Русији за љубав промотера фашистичке хунте у Кијеву, што галами на Русију под оптужбом да је она дестабилизује, што се излаже опасности да буде на мети руских ракета, ако Нато, а с њиме и Црна Гора у чије чланство хрли, не дај Боже, зарати на Русију?!
Међутим, да је било мудрости или обичног здравог разума, постајала је шанса да Црна Гора, упркос својој маленкости, одигра значајну међународну улогу посредника између Русије и Запада, неуморно позивајући на смиривање непријатељстава, умјесто радећи на њиховом распаљивању својим сврставањем у табор душмана Русије. Још кажу да Црна Гора мора у Нато, пошто је свака стопа од Лисабона до Истанбула под НАТО, али заборављају да је у много тежим временима Црна Гора, и то баш увелико захваљујући Русији, била једино слободно острво у огромном Отоманском царству и тиме се прославила на историјској позорници свијета. Она Црна Гора коју је, између осталих, славио Алфред Тенисон, пјевајући:
„О најмања од народа,
ти велика Црна Горо,
ти престоле од камена,
с ког узлеће горски оро…“
За бескрајно је жаљење да је од те Црне Горе, данас остао само привид.
Опрема: Стање ствари
(ИН4С, 24. 10. 2015)
Уместо вербалне – стварна сувереност
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег квлаитета нити војну неутралност. Ова сарадња ће помоћи да Србија изађе из превелике везаности за НАТО и да уравнотежи међународне односе
ЕУ је у дубокој кризи којој се не назире крај, а јединствена спољна и безбедносна политика је све даљи циљ. И око расподеле моћи (надлежности), монетарне уније, емиграната, Украјине, Блиског Истока, статуса Косова и Метохије, око многих других питања, све је више разлика и подела.
ЕУ никада није била неутрални медијатор. Од самог избијања југословенске кризе почетком 90-тих година до данас када, после Ештонове, Могеринијева посредује између Београда и Приштине, ЕУ и Запад у целини, увек су држали страну супарника и противника Србије. Представници Србије непрекидно апелују на фер однос, на консултације са Србијом када се ради о њеним виталним интересима, позивају да се Брисел огласи дискриминацији Срба и кршењу њихових основних људских права, подизању ограда на њеним границама, суспеднодавњу «Бриселског споразума», о много чему другом. И – никад ништа. Још горе. Следе предлози резолуција и декларација о Сребрници, иницијативе за пријем Приштине у УНЕСКО, продаја Брезовице, претње Републици Српској...
ЕУ у дужем педриоду игнорише српске виталне интересе, потцењује Србију и третира је као монету за поткусуривање апетита других на Балкану.
Време је да Србија један од својих познатих приоритета - развијање добрих односа са суседима, формулише тако да и ЕУ уврсти као суседа, уместо као циљ без алтернативе. Јер, истини за вољу, ЕУ јесте сусед Србије, а суседски односи нису у свему добри како треба да буду. То се показало и током емигрантске кризе којој се не назире крај. Чак су и Велика Британија и неке друге земље-чланице најавиле референдуме о изласку из ЕУ.
Дакле, реторику треба ускладити са искуствима и новим трендовима, како у Европи тако и глобално. Коме звучи логично, партнерски и добронамерно то што разни представници ЕУ имају оштрије захтеве према Србији него према чланицама ЕУ? Еда ли је нормално да се од Србије тражи да поштује спољну и безбедносну политику ЕУ кад је свима знано и очигледно да заједничка спољно-безбедносна политика ЕУ не постоји, не функционише?! Да ли Србија треба да плаћа цену непостојања такве политике?
Посета Премијера Вучића Русији
У суштини, Србија је дфоговорима у Мослви током посете Премијера Вучића добила велику шансу у политици, извозу, инвестицијама, енергетици, грађевинарству, одбрани. Само од Србије зависиа у којој мери ће бити способна да ту шансу искористи.
Судећи по информацијама из медија, Премијер Вучић је од председника Путина и премијера Медведева добио потврду да може да рачуна на руску подршку у Уједињеним нацијама и на међународном плану увек када су српска политика и циљеви јасно дефинисани. То има велики и дугорочни значај јер је Русија растућа светска сила без које ниједан међународни проблем не може бити праведно трајно решен. Када је о Србији реч, то важи и за проблем статуса Косова и Метохије, за нужност поштовања резолуције СБ УН 1244, као једине легитимне основе, а ништа мање и за доследну примену, а не ревизију, Дејтонско-париског споразума о Босни и Херцеговини, односно, за очување Републике Српске.
Договорено је ширење сарадње у енергетици која је Србији важна као гаранција енергетске безбедности, за покретање хемијске индустрије, а омогућава да Србија постане чвориште за снабдевање суседних земаља гасом. Без обзира на разне приче, снабдевање руским гасом нема рационалне алтернативе, ни за Европу а камо ли за Србију.
Договорена је војно-техничка сарадња без које Србија не би имала одбрану одговарајућег карактера и не би могла да буде војно неутрална. Ова сарадња даје могућност да Србија изађе из ненормалног положаја превелике везаности за НАТО и да уравнотежи своје односе у области одбране. Ова потреба тим је већа што НАТО ИПАП-ом настоји да трајно ограничи сваку слободу избора партнера у војно-одбрамбеној области. Набавка ескадриле Мигова „29”, хеликоптера, склопова за војна воѕила, уз повољне услове кредиџтирања, кооперација у војној индустрији и други видови сарадње треба да омогуће јачање одбрамбене моћи земље, остваривање политике одвраћања, повећање извоза и заједнички наступ на трећим тржиштима.
Грађевинарство Србије је поновод, после толико година, добило ретку шансу на руском тржишту. То је уједно и шанса за произвођаче опреме. У којој мери ће се то искористити зависи од капацитета српског грађевинарства и од подршке коју добије од српских банака и Владе.
Створена је и прилика за још већи извоз хране и пољопривредних производа. С обзиром на велчичину руског тржишта то није само извозна, већ и шанса за развој наше пољопривреде и села. Разуме се, наши произвођачи и извозници имају обавезу да још већу пажњу посвете квалитету хране јер је руско тржиште у том погледу такође са високим захтевима.
Србија не треба да буде само вербално суверена. Чувајући достигнути ниво односа са Западом, има шансу и велику потребу да брже развија укупне односе са Русијом, Кином, Индијом и другум земљама БРИКСИ, да на тај начин уранотежи и оснажи свој међународни положај. Једино уравнотежена спољна политика гарантује потпуније остваривање националних и државних интереса. Једино таква политика обезбеђује како брзи економски развој тако и заштиту суверенитета и територијалног интегритета. Није то никакво »седење на две столице», какав комплекс намећу прозападни медији, нити је то српски изум. Многе озбиљне земље своју слободу и независност граде на темељима уравнотежених односа и политике. И успевају.
Предуго је Србија доказујући приврженост демократизацији, европским стандардима, окренутост « будућности», била на кратком поводцу Запада. Уместо да добија, кажњавали су је, разарали, отимали територије, банке, фабрике, уништавали оружје, војску, морал, достојанство, културу, историју... Само од 2001. до 2011. приватизацијом су исисали су из њене «заосталости» преко 50 милијарди долара! Време је да се Србија отрезни и усправи.
(Ауторизован текст из разговора за портал ФАКТИ, 01.11.2015.)
„Свет са Спутњиком" — Јовановић: Сарадња са Русијом суверена одлука Србије
Коментари |
Емисију „Свет са Спутњиком", коју заједно реализују Радио Новости и редакција Спутњика, можете да слушате сваке среде на таласима Радија Новости од 17 до 19 часова! Теме данашње емисије су биле посета премијера Србије Александра Вучића Москви, могући исходи те посете и нова позиција Руске Федерације на глобалној политичкој сцени.
У првом делу емисије, од 17 часова гости наше емисије били су Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова Савезне републике Југославије, и Владимир Ђукановић, народни посланик Српске напредне странке у Скупштини Србије. Они су говорили о томе хоће ли Србија увести санкције Русији, као што тражи Европска унија, или ће српско–руска економска сарадња бити унапређена баш захваљујући санкцијама које је Европска унија увела Русији; какви су планови Русије у Србији и хоће ли Србија у руском оружју потражити заштиту од америчког оружја којим се наоружавају суседи?
— Живадин Јовановић: На двадесет војних вежби са НАТО–ом, ми изведемо две или три војне вежбе са Русијом. Ми не претерујемо у сарадњи са Русијом, ми претерујемо у сарадњи са НАТО–ом.
Посланик СНС Владимир Ђукановић
— Владимир Ђукановић: Не могу да схватим људе из невладиног сектора који траже од српских привредника да не потпишу споразуме и уговоре са руским привредницима зато што је Европа увела санкције Русији.
— Живадин Јовановић: Склапање споразума са Русијом ствар је суверене одлуке Србије и Србија у вођењу своје политике односа са Русијом не треба да се обазире на мишљење Запада. Доста је тог става — шта ће рећи Брисел, шта ће рећи Вашингтон.
— Владимир Ђукановић: Нама није у интересу да уведемо санкције Русији и то сигурно нећемо урадити.
— Живадин Јовановић: Србија купује време Европи, јер ће она пре или касније сама да укине санкције Русији. Многи привредници у Европи су разочарани увођењем санкција Русији због огромне економске и политичке штете. Србија предњачи над Европом и она ће доћи на српске позиције.
Публициста Љубомир Кљакић
Публициста Љубомир Кљакић
У другом делу емисије од 18.00 часова саговорници су били Љубомир Кљакић, публициста, и Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, који су говорили о утицају Русије и Владимира Путина на стварање новог светског поретка, где је ту место Руске Федерације и долази ли крај америчкој глобалној хегемонији?
— Љубомир Кљакић: ИПАП споразум је не де јуре, али де факто ставио Србију у положај државе–чланице НАТО–а.
— Драган Ђукановић: Долазак Русије у Сирију је само почетак повратка мултиполаризма у свету.
— Љубомир Кљакић: Русија ће бити гарант процеса смиривања ситуације у Сирији.
— Драган Ђукановић: У Украјини очекујем пацификацију, која је нужна. Споразуми из Минска су дали резултата, насиље је обустављено и сукоби су окончани. Најбитније је да у овом тренутку на истоку Украјине више нема оружаних сукоба.
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић
Потпредседник Центра за спољну политику, Драган Ђукановић
— Љубомир Кљакић: Америци у догледно време прети један велики финансијски крах и слом.
— Драган Ђукановић: САД морају прихватити нову улогу Руске Федерације, која битно мења међународне односе. Мора се инсистирати на дијалогу, јер без дијалога моћних сила нема светског напретка.
— Љубомир Кљакић: Мора доћи до новог аранжмана између водећих светских сила, у противном човечанству прети један глобални светски сукоб, који никоме не одговара.
— Драган Ђукановић: Русија се вратила на велика врата, као значајан фактор у властитом окружењу, али и широм света, па тако и у нашем региону.
Хвала вам што сте те нас слушали и читали!
Преслушајте емисију овде:
Извор: https://rs.sputniknews.com/politika/20151028/1100601324/vucic-moskva-svet-sputnjik.html#ixzz3pyDOi2Xr
Хоће ли Путин вратити свету наду?
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Ово више ни бог отац не може да промени. Путинова помоћ Асадовој влади одлучиће о судбини свих нас. То свакако претпоставља да руски председник буде успешан у свом науму. И, није у питању сам наступ руске војне машине у Сирији, иако је сам за себе вредан пажње. Вероватно се у случају ове интервенције не ради само о томе да се покажу границе непријатељски настројеним снагама, окупљеним на иницијативу САД, Велике Британије, Француске, Саудијске Арабије и Катара. Руске снаге желе, а то ће и постићи, да након Афганистана удахну нову самосвест, што и показују у Сирији. Сада сви ми имамо прилику да пратимо ону нит која се, након пуча на Мајдану у Кијеву и на полуострву Крим, показала у ставу ”Можете довде, даље ни макац!” Сада искрсавају неки другачији војници од оних који је руска прошлост презетирала свету.
Док Путинова Русија поштује међународно право САД претварају свет у рушевине
Не бисмо смели да сметнемо с ума да су догађаји у Сирији кренули наопако када је - према извештајима светских медија - требало да дође до договора између Израела и Сирије око Голанске висије која припада Сирији, а коју је окупирао Израел. Ако би се ово показало као тачно, онда је свим средствима морала да се спречи миротворна перспектива на Блиском Истоку. То је ”дежурним кривцима” пошло за руком са застрашујућим успехом. Осим тога, Сирија је била још једна важна ставка на америчкој агенди, и то не само са циљем да се избори за нову мапу на линији Кабул-Дамаск. Од марта 1999., са међународноправно недопустивим ратом против Југославије, почело је разарање постојећег међународноправног поретка у америчком интересу и трансформација законитости широм глобуса у "rule USA". Хенри Кисинџер је био тај коме је у Бону дата катедра за међународно право и који је из свег грла пропагирао тезу да постојеће међународно право које су сви акцептирали треба бацити на ђубриште историје. Уместо њега свет је требало да слуша наређења из Вашингтона.
Након Београда 1999. рат и убијање су тековине Запада
Међународно право и са њим повезан систем мишљења су били оно средство које је омогућавало да се путем преговора превладају чак и претње по опстанак и да се у најбољем случају и уклоне. Тако смо успели да на крају Хладног рата дођемо до уједињења немачке нације. Упркос свим тешкоћама које су биле надасве економске природе, једва смо могли да се померимо од осећања снаге и наде у миротворну Европу. Када је марта 1992. Геншер морао да напусти владу Хелмута Кола, или када је једноставно отишао из ње, пали су у воду и сигнали у правцу мира и споразумевања. Циљ су постали обезбеђивање превласти НАТО у Европи и тежња ка глобалној доминацији САД. Европа као заједничка кућа се муњевито расточила, поставши америчка касарна. НАТО је успут мутирао у глобалну агресивну формацију, уопште и не питајући парламенте за овај пуч изведен против оснивачког НАТО-уговора. Почело је доба регионалних ратова у складу са интересима САД који су наше суседство претворили у прах и пепео, натерали милионе људи на миграцију, отевши им историју и животне основе и који, уствари, представљају предигру за следећи светски рат.
Амерички страх од повратка у земљу војске глобалних вагабунда
Доста се размишљало о улози глобалног полицајца коју су након 1992. САД себи уображено намениле. Свакако је било упадљиво да је амерички буџет одгајио једну војску која доминира њиме. Једну војску која, када се домогла овакве своје улоге, неће лако допустити да јој се она одузме. Уколико би следећи председник САД дошао из редова републиканаца застаће нам дах од тзв. председничких директива које прилично широко дефинишу ”националну безбедност”. Ова војска уствари не може да се врати у САД, а да нужно не провоцира размишљња о могућности државног удара. Након председника Ајзенхауера и његових упозорења о моћи ”војно-индустријског комплекса” имамо основа за многе слутње у том смислу. Ако би се неким случајем то и догодило, онда би се владавина војске коначно и манифестовала. Данас ово није случај у Русији.
Можете довде, даље ни макац?
Досада председник Путин у својој подршци легитимној сиријској влади дела у складу са међународним правом, иако то - ако погледамо изјаве немачких представника на послењем ”немачко-руском Форуму” у Потсдаму - многима можда не одговара. Овде важи она веома тачна британска максима да ”прво треба одрадити прве ствари.” Она итекако важи у случају Сирије. Тамо би морала да се људима поново врати перспектива у сопственој земљи и то не зато што је наша земља постала циљ сиријске миграције. При трезвеној анализи догађаја постаје јасно да нам прегледна руска војна и дипломатска активност после толико година разарања Сирије, спровођеног од стране Запада, враћа наду и зато што се чини да се САД упуштају у разматрање ових чињеница. Русија би могла да на основу опште важећих правила међународног права постави темеље општег пацификовања на Блиском и Средњем Истоку. Коме би овде, у сопственом интересу, требало дати прилику?
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
Како достојанствено исповраћати Косово?
Коментари |
Ненад Узелац
Беофорум
„
Ако најбољи од свих могућих светова захтева сузицу једног детета, не прихватам у њему да живим“, мисао је Достојевског којом данас можемо сагледавати однос према Косову. У нашем је друштву много оних који сматрају даје српска дечија суза са Косова вредна уласка остатка Србије у „рај“ звани Европска унија. Последњи у низу који заступа такву тезу, на велико изненађење јавности, јесте и председник САНУ, професор Владимир Костић, који је у последњем интервјуу, ових дана изнео неколико занимљивих тврдњи: прва је да Србија треба „са елементима достојанства да напусти Косово“; друга да је Европска унија рај у који се треба ући, макар повраћајући; и трећа да је Русија „вештачка алтернатива“.
Поставља се питање како са елементима достојанства напустити светињу која сама собом чини достојанство Србије и српског народа? Косово није девојка прељубница па да се може напустити са елементима достојанства, оно је духовност, српска вертикала, а тиме и вертикала достојанства српскога народа. Нема тих „елемената“ са којима се Косово може достојанствено напустити. Ако већ немамо политичку и правну власт на Косову и Метохији, праву истину и право питање које би председник САНУ требало себи да постави јесте следеће: где је САНУ у последњих петнаест година да се изјасни и изнесе став о егзистенцијалним питањима за српски народ? Где је САНУ да се изјасни о премештању дијалога о Косову са Уједињених нација на ниво Европске уније? Где је САНУ да се изјасни поводом Бриселских споразума и зашто тада није спречила предавање политичке и правне власти Косову како бисмо данас могли рећи да ми барем де факто или барем де јуре имамо неку власт доле? Уместо тада, председник САНУ данас, када је све изгубљено, јавља се да нам објасни да је све изгубљено.
Напуштање Косова за шта? Професор Костић каже за Европску унију и образлаже свој став речима „повраћаћу, ја ћу у рај ући“. Ако је потребно да на европском путу исповраћамо Косово са „елементима достојанства“ да бисмо ушли у рај звани Европска унија, зар се то може онда рајем звати? И разлог због којег се мора ући у ЕУ јесте што ће нас, уколико не одустанемо од Косова, она изоловати и угрозити наш опстанак. Каква је то природна алтернатива у Европској унији, ако на њеном путу морамо повраћати (Косово) и бринути за опстанак, ако од њеног пута одустанемо? Повраћање се јавља када је стомак покварен, а на европском путу, којег Европска унија непрестано хвали кроз наш, наводни, економски и сваки други напредак, јавља се проблем стотина хиљада гладних стомака који због европског пута немају шта да поврате. За њих, за разлику од професора Костића, Европска унија има алтернативу. Они је виде у природној алтернативи која постоји у Русији, а која се данас бори за то да нам стомак буде здрав и да Косово не повраћамо. Међутим, да ли свесно или несвесно, професор Костић учествује у једној много первертированијој игри: Европска унија терајући Србију да призна Косово жели да уједначи и обезбеди своју спољну политику, јер када Србија призна Косово онда немају разлога пет држава чланица које то нису урадиле да не ураде. Дакле, Србија мора бити натерана на признање како би се обезбедила спољна политика Европске уније и у том моменту Србија губи аргумент неуједначености спољне политике ЕУ према Косову у односу на захтев ЕУ да уведе санкције Русији. Свако залагање да се Косово напусти и призна, јесте залагање да се сутра уведу санкције Русији и да српски народ тиме запечати своју судбину. Да Србија обезбеђује спољну политику ЕУ, док се на истоку јавља јасна алтернатива чије је пријатељство више пута јасно назначено, јесте потпуна первертираност душе.
Ако послушамо Достојевског, он је потпуно управу да се срећа једног човека не може градити на несрећи другог, те у нашем случају не може се срећа централне Србије градити на несрећи косовских Срба нити се спољна политика ЕУ уједначавати на несрећи српског народа који није њен члан. Једини елементи достојанства у овим судбоносним тренуцима јесу колико својим нечињењем изазивамо српских суза на Косову: и подземни човек Достојевског, онај без достојанства, дизао је глас против заснивања среће у срећном мравињаку на несрећи других. Чак је и Белински, највећи руски западњак, својевремено, дигао глас против начина производње живота Запада израженог кроз Хегелову филозофију рекавши да чак и да се попне на највишу степеницу људског развоја, на највиши степеник среће и тамо ће тражити рачун за све жртве инквизиције, Филипа Другог, случајности итд. Уколико не добије рачун он ће се на главу стрмоглавити низ степенице, јер не може бити миран ако није искупљена крв сваког његовог брата. У нашем случају: не може се Косово са достојанством исповраћати за „рајску“ Европску унију нити се елементи достојанства могу градити изазивајући српске сузе на Косову и Метохији одрицањем од истог. Није толико тога трулог у нашим стомацима, колико у нашим душама.
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних
Путин ante portas
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Уистину, брзо је ишчилео супер састанак на врху у Уједињеним нацијама у Њујорку. То није ни чудо када нам се сваке вечери на екранима емитују ”ексцеси културе добродошлице”. У таквим околностома је сасвим могуће да нам се одређене слике не урежу у сећање, мада то заслужују. А, било је таквих слика у Њујорку и било би боље да смо их запамтили. То су слике руског председника Путина које су утолико јасније, што се амерички председник више појављивао на екранима. Разлика између њих двојице није могла бити уочљивија тако да чак ни немачка, све више диригована, штампа није моглa да сакрије са колико покуњености је наступао председник Обама. Његов руски колега био је његова сушта супротност. Путину је, сва је прилика, пријало то што је Г8 у свом нападу самоизолације избацила руског председника кроз врата. Слике и у данашњем медијском околишу још увек више говоре од хиљаду речи. Путин је, изгледа, добро искористио слободно време од америчког туторства. Био је опуштен о није се бунио да таква слика оде у читав свет.
Русија је поново на позорници
Више је него јасно да контраст западном понашању према Русији након западног пуча у Украјини није могао ни да испадне другачије. Нарочито не онда када се узме у обзир улога руског председника на конференцији о Украјини у Паризу, одржаној само неколико дана након супер сусрета на врху у Њујорку. Очигледно су карте након састанка Г7 у Баварској поново промешане. Г7/8 биле су,уз НАТО, највидљивији израз функције тегљача у интересуСАД као ”једине преостале супер силе” и ”незаобилазне нације”. Избацивањем Руске Федерације Запад је сам окончао овaj противприродни бал утвара. Свет је отада постао видно другачији.
Контрапројекат убијању и егзекуцијама стиче контуре: Русијa постаје сила међународног права
Ма колико било тужaн повод, треба рећи да су убилачки напади америчких бомбардера на интернационално заштићену болницу у северноавганистанском граду Кундузу били сасвим излишни. Довољно добро знамо, а и скоро две деценије је стварност светске политике, да су у нашем окружењу САД оне које стоје иза убијања. Оне су сила гарант глобалне несреће. Чути говор америчког председника пред Уједињеним нацијама о Асадовим неделима изазвао је скоро буру негодовања. Аршин који је применио том приликом морао је због егзекуција дроновима да примени и насамога себе. Не би такође било наодмет да се позабави својим претходницима, не би ли опскрбио Међународни кривични суд у Хагу будућим пословима. Стални вашингтонски позиви савезне канцеларке због тока миграција буде утисак да се у Берлину далеко пре уважавају упутства из Вашингтона него брига у сопственој земљи да је влада овде проузроковаластање бесправља.
Насупрот овоме већ дуже времена je јасно дефинисана политика Руске Федерације
Можемо ми ствари да окрећемо и обрћемо како год хоћемо ствари стоје овако: од недовољно јасних резултата истраге егзекуције путника у авиону у ваздушном простору Украјине под холандским руководством до акција руских војних снага у Сирији Москва се придржава правила која су успоствљена након једног злочиначког рата у Европи и свету да би се спречио нови рат. Када ово неко из Европе као посматрач догађаја упореди са оним што види у Вашингтону, згрозиће се. У земљикоја се чврсто држи само још застрашујућег потенцијала своје оружане силе, зависећи једино од њега, републикански председнички кандидати се труде да нам најаве Трећи светски рат. Када погледамо њихов избор речи доћи ћемо до тога да је некада поносна и одговорна Америка на издисају. Ако реч буду имали Бушови васпитаници Чејни и Мекејн перспектива из Вашингтона гласиће: убијање и егзекуције. Данас нам утеху не пружају ни њихови демократски противници. Све је и почело пре шеснаест година са Билом и Медлин. Додуше, пре њих смо имали Кисинџеров глобални покушај да семеђународно право не само укине у оној форми у којој је прихваћено, већ да се замени новим које би било у америчком интересу.
Све о Немачкој нам каже бедни остатак Одељења за међународно право, некадашњег поноса немачког Министарства спољних послова
Итекако има смисла да, неколико дана након прославе јубилеја уједињења Немачке, подсетимо на улогу међународног права као носећег стуба поновног уједињења. Од Хелсиншке конференције 1975. све до Париске повеље из новембра 1990. године мађународноправни оквир је био тај који нам је то омогућио. Имали смо разлога да се поносимо многим стварима. Ту убрајамо и ”крунски драгуљ” немачког Министарства спољних послова. У сарадњи са аустријским експертима за међународно право Бон је показао шта има и имао је успеха. Данас вероватно нико ни не зна да ово Одељење више не постоји што је синоним за стање у целој земљи. Овде у међувремену влада скоро царистичко схватање права. Попут невоље библијских размера нашу земљу је погодио талас миграција који се руга нашем уставу. Јер, тамо где нема граница нема ни државе. Баварска је требало да се нађе пред сломом не би ли уследила некаква акција државе која би уоште оправдала појам државе. А, било је времена када смо били поносни на своју ”правну државу”. Вероватно смо сви преспавали процес замене нашег правног система ”заносима културе добродошлице”. Ово ће нас докрајчитина плану унутрашње политике, спољно-политички остаћемо без државног разума.
Како одржати корак са Москвом
Москва сa својом политиком стоји на политичкој бини света на којој се поново појављује чежња за предвидивошћудогађаја. Вашингтон је симбол разарања света који познајемо и девизе ”Несрећа за све!” Москва нам даје наду коју више не можемо очекивати од Вашингтона. Ако не желимо да се нађемо међу зупчаницима морамо се, хтели не хтели,прилагодити овом антагонизму сензацоналих форми. На плану унутрашње политике морамо поново да схватимо шта значи демократска правна држава и да се удаљимо од суштине личних уредби савезне канцеларке која је још увек на свом положају. На плану спољне политике нема другог пута до да постанемо поново способни да испуњавамо норме међународног права и да своју политику одвагамо и прилагодимо новим околностима. У овом тренутку у нас влада хаос на плану и унутрашње и спољне политике. Због тога ми немамо шта ни да понудимо наспрам руске политике. Ми смо у прошлости били ти који су могли да се похвале културом права. Москва, за разлику од нас, није преспавала изазове времена.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
Mad in Germany - Вили Вимер
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Остало је још неколико дана до 3. oктобра. To je довољно добар разлог да се са искреном радошћу сетимо догађаја од пре двадесет и пет година.У условима политичких датости у свету ми Немци смо добили шансу да поново успоставимо јединствену државу. Прекид у историји нас и наше нације је више него очигледан. До 1945. године имали смо заједничку историју. Међутим, генерације које сада живе у нашој земљи само условно деле заједничку прошлост. Али зато од 1990. г. поново имамо заједничку будућност. Али, чинимо ли од тога оно најбоље?
Заборавили смо шта је омогућило уједињење Немачке
Многи од нас се усредсређују на догађаје са улица Источне Немачке који нам и данас, чини се, одузимају дах. Пре свега онда када помислимо шта је могло да се догоди да је нешто кренуло по злу. То не смемо ни да замислимо када се само сетимо онога што се у то исто време догађало у далеком Пекингу или недавно на Мајдану у Кијеву. Чак и упечатљивe Демонстрације Понедељком у Лајпцигу биле су само привремена завршница једног развоја који чак ни започео није Хелсиншким процесом. Његово концептуално исходиште је у педестим годинама и има везе са идејама некадашњег пољског министра иностраних послова Рапацког. Фактичко уређење Запада је било оно што нам је омогућило да овај процес не само обликујемо, већ и да га доведемо до таквог краја који ће учинити могућим да не мислимо искључиво на уједињење. Могли бисмо да га поново успоставимо а свакако морамо да се подсетимо доприноса Вилија Бранта и Хелмута Кола том процесу.
Право нам је омогућило уједињење
Ред је да се данас сетимо приликa које су нам омогућиле уједињење. Међутим, тада су постојали и путеви деловања - такозване корпе Хелсиншког процеса - без којих би овај резултат био незамислив. Људска и грађанска права била су кључ успеха. Показало се такође да и у размишљањима о заједничкој европској безбедности, а тиме и о конвенционаном разоружању, живи идеја будућности. Но, корпа економских питања се у годинама након 1990. године разоткрила као капија продорa у Европу оног правог, неулепшаног, капитализма. Па ипак, показала се и једна особеност овог свакако најдужег преговарачког маратона у новијој историји. Он је поставио темеље међународног права тако да су сви поступци требало да служе једном циљу: никада више рат у Европи. Било је више него очигледно да су спорови у Европи били последица Другог светског рата, чак иако се каснијих година на Балкану драматично испоставило у којој мери пракатастрофа Првог светског рата и данданас одређује Европу. Не смемо данас да пропустимо да осврнемо и на став америчког стратега Џорџа Фридмана о том времену. Према њему тежња Сједињених Америчких Држава од 1871., године оснивања Немачког царства, наовамо, имала је за циљ подривање сваке смислене и суштински потребне сарадње између Русије и Немачке, као и стварање разлога за рат.
Тријумф ”демократске правне државе” у поново уједињеној Немачкој
У оваквим околностима нема друге до да у нашој земљи опстајавају различита сећања на 1989. и године после ње. Управо ради повлачења јасних грaница према мрачним страницама немачке историје, што се нужно односи и на ДДР,требало је створити такву државу која ће функционисати искључиво у складу са правом, а самим тим и са суверенитетом немачког народа. Многи грађани некадашње ДДР имају веома помешана сећања када је у питању начин на који је у Немачкој успостављена та ”демократска правна држава”. На Западу се тај начин сматрао потпуно природним.
Од заједнице правих вредности до разарања међународног права од стране Запада
После свега што се догодило морали бисмо да приметимо једну ствар: Појам ”заједнице правих вредности” је нестао из речника чланица НАТО. Све док су постојали Совјетски Савез и Варшавски уговор то је била опробана и оправдана тољага Запада којом је он могао свакога да притисне. Ратом против Југославије Запад, кога је снажно карактерисало међународно право, кренуо је у уништавање међународног правног поретка, како би реализовао стратешку надмоћ Сједињених Америчких Држава. За девет година се циљ ”Никада више рат у Европи!” преокренуо у своју потпуну супротност. Сједињене Државе су поново увеле рат у Европу, а ми смо у томе суделовали. Бивши савезни канцелар Герхард Шредер је у вези са кризом у Украјини отворено признао да је својом сагласношћу за напад на Београд прекршио међународно право. И не само то! Ми и данданас сматрамо да је наше изузетно постигнуће то што је у наш устав унета забрана агресије. Са немачког тла не би смео да крене више ниједан рат. Међутим, земља која је, као ни једна друга, профитирала од новог правног поретка у Европи поново је постала учесница у нељудским агресивним ратовима. НАТО нам је својим деловањем, увлачећи нас у рат за ратом, све до рата у Либији, извукао ослонац испод ногу на коме стојимо сви ми у Европи.
Канцеларкино унутардржавно уништавање поимања права
Но, неће се стати код разарања међународног права од стране Запада. Свакако је већ био упадљив интензитет са којим се господин Председник савезне државе залагао за војне интервенције за које се испоставило да су централни узрок неизмерне патње у нашем непосредном суседству. Због околности, насталих таласом избеглица, госпођа Савезна канцеларка главом и брадом укинула је централне аспекте европског и немачког правног поретка, не предузимајући никакве ефикасне коракена успостављању тог истог поретка. У земљу може да дође ко хоће и под условима који могу бити на подсмех нашем праву. Према вестима које нам стижу у нашој земљи бораве на стотине хиљада људи о којима држава не зна ништа, а још више их је на путу ка нама. Утисак јавности је да ова савезна влада шурује са онима који свесно желе некакву другачију земљу од данашње Немачке. Наравно, свако има право да се залаже за такву ствар у оквиру нашег уставног поретка. Али, због такве ствари нико нема право да изведе пуч. То право нема ни савезна влада.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
Манифест за Европу
Форум преноси |
Желимо Европу засновану на миру и правди!
Ми, грађани више европских земаља,забринути смо за будућност нашег континента.Економски, друштвени, политички и културни развој Европе све више се удаљава од онога чему су се народи, и то не само европски, надали после Другог светског рата:да никад више не буде рата и диктатуре, никад више колонијалне власти и експлоатације;да уместо тога остваримо међународно разумевање и међународно помирење, економску обнову и социјалну правду – да живимо у политичкој слободи, културној разноликости и уставној демократији.
Претња слободи, демократији и миру
Висока задуженост у скоро свим европским земљама, високанезапосленост, нарочито међу младима, инфлација која вреба, све слабија мала и средња предузећа и све их је мање, бројна нерешена питања у вези са милионима избеглица са Балкана, из Африке, Блиског Истока и Авганистана, небрига државеза грађанска и људска права, и јачање политичких тензија унутар и између европских држава представљају претњу по напредак, демократију и мир.
Политичка и економска криза су злоупотребљенеда се све вишецентрализује политичка моћ Европске уније – на рачун нашег суверенитета и наших слобода. Многи грађани примеђују да више нема искреног дијалогаса њиховим политичким представницима. Они схватајуда владаоци својим политичким одлукама занемарују људе. Примећују још да се у режимским медијима вештачки ствара одређени осећајнемоћи. Тешке кризе, које се стално изнова потпирују, треба да нас одврате од суштинских питањаи онога што се стварно дешава. Раме уз раме са САД и готово ропски лојално,владе чланица ЕУ и држава НАТО већ годинама крше међународно право. Ми, грађани Европе,саосећамо са свим људима и народима који су много препатили и још увек патезбог тога.
Рат против Југославије означио је Пад. Вишемесечне санкције наметнуте Аустрији 2000. годинеимале су за циљ збацивање демократски изабране владе.Прво 2004, а затим и 2013.и 2014. године,САД и ЕУ су се заједнои увеликоумешале у унутрашње ствари Украјине и тиме допринелеизбијању рата у том региону – у срцу Европе.Поступање према Грчкој од 2010. године надаље било је понижавајуће за цео народ. Народ,чији су преци живели у држави која је колевка европске мисли и културног стваралаштва.
Европско културно наслеђе
Први кодификован закон у Европи потиче из античке Грчке. Политичари античке Грчке препознали су као своју дужност и обавезу свих људи да устану против неправде. Грчки филозофи поставили су темеље научне мисли; трудили су се да нађу одговоре на основна питања друштвене и политичке етике и утврде систематску теорију образовања. У петом веку пре Христа, Хипократ, лекар са острва Коса, установио је лекарску етику која је, кроз векове, извршила суштински формативни утицајна рад здравствених посленика. Грчка је поставила стандарде у архитектури и уметности Европе, узевши људско биће каомеру свега и тиме подстакавши ток догађаја од којих и данас имамо шта да научимо.
Грци су били ти који су смислилиосновна начеламодела европске државе још пре 2.500 година: демократију, поделу властии природно право. Захтевали су да се владине радње морају мерити етикомзаснованом на људској природи – да се не биизродила удеспотизам и тиранију.
Грчки филозоф Аристотел рекао је да у правичној државиновац не сме бити оруђе власти.
Кад год је политика грубе силе одлучила да примени „закон џунгле“, европска историја би запала у амбис ужасне конфронтације и ратова.
Јед којим политика и медији данас изнова стварају атмосферууперену против појединих земаља и народадоноси сећања на прошле несреће на нашем континенту. Ако имамо у виду постојећи деструктивни нуклеарни потенцијал на свету,свако подстицањена војну конфронтацију и рат, као на пример ово што се ради према Русији, је чин чистог лудила.
Европа на раскршћу
Историја Европе је историја неправде и насиља, али и историја превазилажења тих зала снагом сопственогморалног схватања и политичке јачине. Западна и хришћанска хуманистичка традиција створила је одрживеоснове за једнакост пред законом, хуманост и поштовање људског достојанства. Кад год су,током историје, ове темељне вредности могле да врше утицај, људска коегзистенција је била мирна, праведна и сигурна. То је често било праћено општим просперитетом, социјалном правдом у успоном културе.
Европа се одликује богатом разноврсношћу култура и народа на малом простору, од Крита до Северног рта, од Лисабона до Јекатеринбурга. Народи из целе Европе давали су огроман допринос свим сферама животатоком више од 2.500 година.
Развој закона и права у правцу свевеће правичности био је од превасходног значаја за заједничку егзистенцију у миру и слободи, за Европу и цео свет.
Европа је знатно допринела чињеници да су данас људска права и начела међународног права гарантована међународним споразумима (Повеља Уједињених нација,Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Међународни пакт о економски, социјалним и културним правима) и националним уставима.
Због тога захтевамо,
• да заштита људског живота мроа имати апсолутни приоритет, и да се мора зауставити разарање пристојних услова рада, социјалне заштите, пензионог система и здравства, и сви кораци у правцу еутаназије;
јер свако има правона живот и заштиту телесног интегритета. Човеково право на живот је суштина људских права. Оно је од највеће вредности. Људски живот је неприкосновен, неотуђив и не можесе одмеравати у односу на неке друге разлоге. „Поштовање живота“ мора имати апсолутни приоритет. Свака особа има право на живот и физички интегритет. Свако има неотуђива социјална права као што су право наадекватне услове рада, социјално осигурање, одговарајући животни стандардза себе и своју породицу, укључујући одговарајућу храну, одећу и стамбени смештај, право на образовање и учешће у културном и политичком животу;
• да из националних и међународних прописа избаце све идеологије које урушавају породицу;
јер је породица природно и основно језгро друштва и као таква треба да уживанајвећу могућу заштиту и помоћ;
• да се стопирају свирезови у образовањуза јавне школе;да се поново промовишепрофесионални садржајзаснован на научном знању; да се појачају социјална повезаност, социјална етика и грађанско васпитањеи да школе испуњавају уставом поверену мисију да децу образују у зреле и одговорне грађане. Образовање је најосновнијизадатак суверених држава. Не сме да се допусти да млади људи изађу из школе неприпремљениза запошљавање,и тиме препуштени небризи;
јер сваки човек има право на образовање. Оно служи пуном развоју људске личности и чини их способним да преузму одговорност за опште добро и мир. У том смислу, образовање мора да подстиче свест о људском достојанствуи омогући човечанству да стекне и примењује разумевање, толеранцију и пријатељство међу народима;
• да се не сме допустити самопрокламованој међународној „елити“ из света политике, медија и (финансијске) привреде да одлучују о судбини грађана и народа;
јер суверен државе је народ, грађани (суверенитет народа)и управо по том основу грађанима припадају сва политичка грађанска права и слободе; имају слободу говора, слободу окупљања, слободу удруживања, право да одржавају слободне изборе и референдуме. Изабрани званичници и владе морају да буду независни повереници у општем добру. Грађанска слобода информисањаи значај који медији имају за демократију захтевајуод медија да буду посвећени истини и општем добру и извештавају објективно и уравнотежено; привреда мора да буде у служби народа; свака држава је суверенанад сопственим привредним системом, а нарочито својом валутом. Природни ресурси морају да буду заштићени и сачувани за наредне генерације;
• да се обавештајне службе и полицијски органи свих држава ограниче на своје основне задатке у складу са законом и да се прекине свеприсутно узимање личних података изван свих граница;
јер свако има право на приватност. Имамо право на заштиту оддржавне самовоље. Деловање владе је легитимно и законитосамо ако је ограничено наочувањеустава и закона (владавина права);
• да народи и земље не буду присиљавани дазависе од других, као на дужничко ропство(„неприхватљиви дугови“); да се опозову даље подвргавање земаља финансијској доминацији ЕУ, ММФ и сличнихинституција и пратећигубитак државног суверенитета;
јер сви народи имају правода њихова земља, независно од величине, привредне или војне моћи, буде равноправна чланица међунаронародне заједнице;
• да се треба уздржати од сваке врстеуплитања у унутрашње ствари европских држава, било у виду политичког или економског притискаили извршења изборних резултата, те да сви споразумите врсте буду преиначени;
јер сви народи имају право насамоопредељењеи по основу тог права слободу да сами одреде свој политички статус и следе сопствени привредни, друштвени и културни развој;
• да се све европске земље одрекну примене војне силе у наметању својих економских и политичких интереса, те да поштују и повинују се међународном праву. Све ратове треба зауставити;
јер све државе имају право на територијални интегритети политичку независност. Сваки рат крши људска права. Сукоби се морају решавати мирним средствима и за преговарачким столом. Сви имају право на међународни поредак који обезбеђујеживот умиру и слободи.
Људско деловање мора се заснивати на етици
Поштене намере морају поново постати основа свеколике људске коегзистенцијеи политичке активности. Без овог начела, нема поверења у споразумима које закључују државе, што широм отвара врата самовољи. Контролни механизми (као што је „управа“) и технике манипулације сваке врсте, чији је циљ да утичу на људе,уз злоупотребупсихолошких методаи без потпуног и отвореног информисања, лишавају грађане могућности да самостално формирају своје мишљење. На тај начин крши се достојанство човека и уништавају основе политичког дијалога и правни систем.
Народи су способни да својим резоновањем и емпатијом препознају неопходну основну оријентацијуморалне и политичке акције, да мисле и осећају хумано и друштвено опредељено,и науче да делују у складу са тиме. То је предиспозиција људског срца. Вођена разумом и савешћу, таква темељна оријентацијатреба да чини суштину моралних, правних и политичких одлука које усмеравају животе људи и друштво.
Њима се гарантује достојанство људске личностисуочене са пролазним идеологијама.
Нећемо се одрећи оног што је већ препознато као право и оног што се сматра исправним;јер:
„Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдаренаразумом и савешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства.“
Манифест је усвојило 300 учесника XXIII Међународне конференције „Храброст да се заузме морални став“ („Mut zur Ethik“)посвећене теми „Слобода, суверенитет и људско достојанство - заштита од деспотије и рата“, која је одржана у Швајцарској од 4 – 6.септембра 2015. године.
Међу учесницима су били следећи говорници, из Швајцарске и иностранства: Dr. Zoltan Adorjan (Словачка), Bob Barr (САД), Prof. Dr. Stanislas Bucyalimwe (Белгија / Демократкса Република Конго), Katalin Z. Csörszné (Мађарска), Nicole Dupras (Француска),Jürgen Elsässer (Немачка), Rev. Dr. Joseph Emmanuel Seemanpillai (Немачка/ Шри Ланка), Bishop EmeritusDr. Elmar Fischer (Аустрија), Dipl.-Ing. Heinz Werner Gabriel (Немачка), Dr. Marek Glogoczowski (Пољска),Axel Grunow (Швајцарска), Dr. Eike Hamer (Немачка), Živadin Jovanović (Србија), Dr. Germán MuruchiPoma (Немачка/ Боливија), Prof. Dr. Velimir Nedeljković (Србија), lic. phil. Nestor Moritz (Швајцарска),Manfred Paulus (Немачка), Dr. Maria Isabel Pérez de Pio (Аргентина), Prof. DI Rudolf Pomaroli (Аустрија),Inge Rauscher (Аустрија), Dr. René Roca (Швајцарска), Dr. Hans Wilde (Аустрија) , Willy Wimmer (Немачка),Prof. DI Dr. Heinrich Wohlmeyer (Аустрија).
© «Mut zur Ethik», Postfach 756, CH-8044 Zürich
Нека нам се влада Ангеле Меркел склони са очију
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
И то због њене доказане неспособности. Другачије не можемо да оценимо држање Савезне владе у вези са ”искрснућем из самога Ништа” готово милион миграната ове године. При томе је претпоставка да се ради о пукој неспособности ласкава верзија. Јер, ако није у питању неспособност, онда бисмо морали да претпоставимо да Савезна влада дела са циљем да свесно промени квалитет наше земље. То би био пуч против уставног поретка и једне владе која суделује у том чину, која је, дакле, ”пучистичка влада”. У ова времена то није никаква новост, што доказује случај Украјине.
Задржимо се на Савезној влади. Доказано је да нас као грађане ове земље, уз сарадњу наших рођених безбедносних служби, тако шпијунирају да то не би боље извели ни сам Гестапо или Штази. О нама желе да сазнају све, а то раде и Влада и приватни концерни. Полиција најављује методе откривања злочина за које верује да ће бити делотворне и пре него што они буду почињени. У овој земљи све је усмерено против њених грађана, а ова влада се прави да је тек из штампе сазнала о милиону миграната!
A, где су до сада биле све те обавештајне службе, наше организације за помоћ и надасве наши амбасадори у земљама порекла овог миграционог таласа? Они, ето, нису приметили ама баш ништа, а можда нису ни смели ништа ни да примете, све док мигранти нису преплавили грчка острва или пробили мађaрску границу.
Зашто је најважнији ”савезнички партнер” претворио свет у прах и пепео и зашто ми не тражимо од њега да стане са својим злочиначким делима или да бар сам сноси њихове последице? Зашто себи допуштамо да имамо за председника државе човека кoме свега овога још није доста и који жели да види Немачку уплетену у што више ратних операција.
Ми имамо добре разлоге што смо грађанима ЕУ-чланица гарантовали слободу избора места насељавања. Али смо и у овом случају имали добре разлоге да им то не омогућимо преко ноћи. Француска под Саркозијем и Енглеска под Тони Блером јасно су рекле да се у ЕУ-Европи ништа не мора, уколико се у случају развоја одређених догађаја не жели губитак подршке својих грађана. Дакле, ово право насељавања постоји у ЕУ-Европи. Али, оно постоји само овде. Када влада Ангеле Меркел својим изјавама, уредбама и практичном политиком крене линијом да ово право насељавања прошири на цео свет, онда ће она поцепати Европу.
Наравно, може бити да савезна канцеларка више не може да поступа другачије осим да стане на чело избегличког покрета. У том случају нећемо морати више дуго да чекамо крај Европе и наше државе.
Еxitus је у том случају већ наступио. Или, неко замишља да ће се они које маме да дођу овамо својима фамозним изјавама о култури добродошлице подрвргунти процедурама тражења азила или неким другим поступцима са припадајућим консеквенцама? Ми можемо у случају сваке промене политичких датости или постојећих закона у Немачкој да предузмемо мере који су у складу са правним поретком или парламентарном процедуром. Када неко није у стању да гарантује правни поредак, или као држава чека да га подрију, онда је то ”пуч” са врха. Већ су укидање служења основног војног рока и одустајање од атомског оружја јасно показали како се то постиже када се, као у случају ”беспоговорне владавине” и ”демократског централизма”, ради супротно методама које су у традицији наше земље.
Скоро да иде уз ову немачку владу да са острашћеношћу јавно потцењује и понижава једну пријатељску земљу којој можемо да захвалимо суштински допринос нашем уједињењу. Тиме се стиче наклоност озлоглашених америчких НВО. Зашто Мађарска не би смела да се забрине када види да јој се приближава талас избеглица са правца Балкана? Зашто је на удару критика Мађарска, а не друге ЕУ-државе које су нам на овој маршрути далеко ближе од њe?
Можемо да захвалимо Папи и ниједном другом европском премијеру што је указао на хуманитарне последице прелазака Средоземног мора. А, пошто је Папа пореклом из Буенос Ајреса сигурно му је познато до које мере неконторлисани путеви дроге од Буенос Ајреса преко Западне Африке до Амстердама и Тел Авива представљају кичму миграционог таласа из Африке у правцу Европе, пре свега до Шведске, Немачке и Аустрије. Oвдашња полиција итекако сасвим добро зна једно: уиграни путеви трговине људима којима се ”снабдевају” европски бордели преферирају се као веза са мигрантима. Изгледа да одговара нечијој сврси то што - како се прича – зградама са црвеним фењерима и центрима за мигранте у великим градовима Немачке управља једна те иста рука.
Ова Савезна влада није у стању да спроводи законе наше земље ни на улицама, ни на трговима, нити на на нашим границама. Она је, међутим, изабрана да то чини и само због тога је на месту где је. Медији, јавни или приватни, су такви какви су. Тоталитарни! Раније смо, ако није ишло другачије, немачке новине могли да читамо ”између редова”. То данас више није могуће, али зато глодури припадају трансатланској братији.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
КЊИГА „СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914-1918“ ПРОМОВИСАНА У КРУШЕВЦУ
Саопштења |
У великој сали Дома синдиката у Крушевцу, у оквиру Међународног православног филма у Србији који се такође одржао у овом граду, промовисана је књига „Србија у Великом рату 1914-1918“ аутора проф. Мире Радојевић и и академика Љубодрага Димића.
На промоцији су говорили поред аутора, Љубодраг Ристић, виши научни сарадник на Балканолошком институту САНУ и Живадин Јовановић, председник Београдског форума.
Зашто Русија?
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада.
1. септембра ћемо обележити датум избијања Другог светског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота и потенцијала без примера поднесе последице овог страховитог рата
Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Немачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више. Поред снажне подршке из Вашингтона управо је Москва била та која је нама Немцима отворила овај пут. Михаил Горбачов је био човек који је говорио о Европи као о ”заједничкој кући”. Сви ми у Европи смо били сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икада раније.
И опет је суштински Русија била та која је након страшног рата дошла ка нама са концептом о могућем миру, као што су већ једном, након Наполеонових ратова, идеје цара Александра и аустријског канцелара Метерниха о ”Светој алијанси” могле да постану стварност. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа имала чврст темељ, јер се Хелсиншка конференција, која је у непосредно после Другог светског рата у бити произашла из совјетско-пољске идеје, показала изузетно успешном. У њеним оквирима могле су чак и моћно наоружане непријатељске државе да воде успешне преговоре о разоружању.
Када се данас осврнемо на ово време, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сада загорчана прослава 3. октобра. Уместо велике свечаности са онима у Берлину који су присуствовали свечаности онда и са другим државницима који их данас представљају, у нас се увлачи застрашујућа брига да ли ћемо уопште и доживети 1. септембар идуће године. Недалеко од руске границе међународним трупама, крцатим нуклеарним арсеналом, поново оштро командују немачки генерали. У Украјини се трупе са војним обележјима која без имало устезања подсећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље која управо са таквим обележјима нужно повезује огроман страх, смрт и уништење. Они који још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче се у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икада раније.
Све ово није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбеди мирну промену власти у једном крајње турбулентном времену упарила се са вашингтонским плацем окренутим на доле. Није у питању била само Украјина чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на Мајдану разнете по команди. Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реговали када би се пучистички режим преко ноћи намерио да им одузме права. И пре свега како када би се успут одстранило присуство руске морнарице са њеном функцијом снабдевања Блиског Истока. Данас нам се намеће утисак да нас је стварни ток догађаја на Криму спасао рата који данас постаје утолико вероватнији.
Шта се то са нама свих ових година у ствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током Зимске олимпијаде у Сочију импресивно пружила доказе у којој мери је сидриште заједничке европске културе?
При трезвеној анализи морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова на Мајдану у Кијеву представљала врхунац европске немоћи која је почела давно пре и непосредно након немачког уједињења, по окончању поделе Европе и након Париског акта из јесени 1990. Ми у Немачкој смо то први осетили и ми смо морали да стекнемо свест о томе да ”социјалну тржишну привреду” и ”демократску правну државу” дугујемо искључиво околности након Другог светског рата да у подељеној Европи нисмо смели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране .
Тек што смо размислили о последицама поделе из угла економије када је у Немачкој преко идеје „shareholder value“ уклоњен веома успешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде. Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтев да се демократија прекомпонује компатибилно тржишту. Ако се не варамо ово ће и успети путем државно-правних консеквенци намераваног Споразума о слободној трговини ТИПП које су досада допрле у јавност. Истовремено са њим биће сахрањена и демократска правна држава која у Немачкој има далеко дубље и јаче корене од оних које има савезничка власт на немачкој територији. Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права показао нам је НАТО рат против СР Југославије којим је прослављен НАТО јубилеј. Њиме је требало да се демонстрира као успешан нови светски поредак у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и целокупан међународно-правни поредак.
Није ли се, међутим, променило много више од овога? Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој - aх, тако просперитетној - земљи на делу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај са крајем. Наше школе усађују деци у главу какву слику о човеку будућности, молим лепо, треба да стекну. Таласи миграција, који који се обијају о беспомоћну немачку савезну владу и непостојeћи евроспки став, доводе у нашу земљу људе којима смо ми својом политиком и ратови наших савезника одузели животне основе. Како ови људи већином долазе из земаља Блиског Истока које означавамо као колевку наше културе тако да смо ми разорили и њихово и наше наслеђе.
И сада да кренемо на Русију? Јесу ли то у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу онако како се то већ једном, пре више од десет година, у случају «Јукоса» чинило могућим, иако се изгледа данас више хватамо у коштац са Саудијцима због фракинга? Или је у питању нешто друго? Aко се боље загледамо у трезвену слику о себи самима биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика. Овде мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари уместо у Силиконској долини. Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравњали скоро као ваљком. Отаџбина, хришћанство, породичне вредности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари која колико сутра могу да се промене или нестану.
На Западу који одређују ратови и финансијске кризе такве вредности су поодавно потпуно уништене. Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле. Шта је то ослонац? Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и људи тамо? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
Сербия Отравленная земля
Форум преноси |
Спустя 15 лет после натовских бомбардировок Сербии спецкор
«KP» Дарья Асламова отправилась в эту страну, чтобы посмотреть,
какой след оставила там война.Текст: Дарья Асламова
Той весной в Белграде пятнадцать лет назад даже некурящие просили сигарет.
В ход шел дешевый контрабандный табак, от которого саднило горло и разрывало легкие от утреннего кашля, но несчастному городу было наплевать. Курили десятилетние пацаны, переставшие играть в войну, дымили гимназистки в коротких юбочках, смолили почтенные матери семейств и старухи с пустыми мертвыми глазами. Курили даже спасатели, когда вытаскивали из разбомбленного горящего телецентра тела шестнадцати журналистов.
Я помню их лица, выхваченные из тьмы багровым заревом пожара. Утро начиналось с чувства тошноты, рюмки ракии, обжигавшей голодный желудок, и «домачей кафы» (крепчайшего турецкого кофе, наследия времен Османской империи). Я даже не помню, что мы ели. И не помню, чтобы мы спали. Воздушная сирена начинала работать в два часа ночи, и в сизых от дыма комнатах люди вскакивали со стульев и бежали к окну. Уснула я лишь однажды, в доме моих друзей в Батайнице, пригороде Белграда, где находился военный аэродром. Мне дали бутылку и сказали пей, пока потолок не закрутится, как волчок. Нельзя же все время не спать. А в два часа ночи в моей комнате взрывной волной вышибло окна, и я скатилась на пол. И стояла на четвереньках в трусах, обезумевшая от страха, пока меня не вытащила на лестницу хозяйка дома по имени Мелани. «Сиди здесь, — сказала она. — Если дом рухнет, то лестница останется. Она железобетонная. Хочешь сигарету?» В ту ночь в Батайнице погибла трехлетняя девочка Милица Ракич.
78 бессонных белградских ночей закончились капитуляцией Югославии в июне 1999. Чудовищная военная машина НАТО с железной англосаксонской энергией вбомбила в средневековье цветущую балканскую страну. Потрясенные сербы оплакали мертвых и сказали себе: ужасы войны позади. Они еще не знали, что самое страшное только начинается.
ОПАСНО ОМАЛОВАЖАВАЊЕ ДЕЈTОНСКОГ СПОРАЗУМА
Коментари |
Сви учесници Дејтонског споразума
Из разговора Председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића, са новинарком Новинске агенције СРНА Миленом Гачевић, 5. августа 2015.
Необично је да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор. Правно посматрано то личи на «неовлашћено обављање туђих послова», а политички на мешање у унутрашње послове ЕУ и БиХ - оцјењује бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић.
Дејтонски мировни споразум је нормативни међународни правни акт трајног значаја и није временски ограничен, па су покушаји његовог омаловажавања неосновани и опасни.
Коментаришући недавну колумну америчког амбасадора у БиХ Морин Кормак, Јовановић оцјењује да су "покушаји омаловажавања тог споразума опасни и не доприносе стибилности нити учвршћивању мира на Балкану. На једној, бошњачкој страни, то подгрејава тежњу за унитарном БиХ, на другој, српској, подстиче страховања од укидања равноправности и стечених права".
Кормакова је у ауторском тексту за "Независне новине" навела да
је првобитни циљ Дејтона био да се оконча рат и да се сада
поставља питање његове улоге. Она је, у име евроинтеграција, писала како би требало да буде уређена БиХ, а поједини аналитичари у Србији њено писање протумачили су као признање да Америка никада није жељела Дејтонски споразум какав је постигнут компромисом и потписан, већ су га сматрали само фазом у наметању онога за што је по вољи Сарајева.
Живадин Јовановић за Срну напомиње да "Дејтонски споразум није дело једне земље, макар она била иницијатор, посредник, или домаћин преговора који су довели до његовог прихватања. У Дејтону где је парафиран 21. новембра 1995., а потом и у Паризу где је потписан 14. децембра 1995., овај Спорзум су потврдиле све чланице Контакт групе, сталне чланице Савјета безбједности УН (изузев Кине), као и сама Европска унија. Посебан значај има чињеница да је Савет безбедности УН једногласно прихватио и потврдио Дејтонски споразум својом резолуцијом број 1031, од 15. децембра 1995. Нема, дакле, никакве сумње да је тај међународни уговор, вољом уговорних страна, великих сила и Саавета безбедности УН, постао трајни интегрални део међународног правног поретка заснованог на Повељи УН.
У погледу трајности и правне снаге Дејтонски споразум се не разликује од сличних споразума у систему међународног права. Свако ко би тај Споразум релативизовао, омаловажавао или накнадно временски ограничавао доводио би у питање кредибилитет међународног преговарања, међународног права и правног поретка у целини. У конкретном случају, то би озбиљно угрожавало мир и стбилност на Балкану и у Европи.
Када је ријеч о притисцима на Српску, треба их такође посматрати у светлу заоштравања глобалних односа Истока и Запада. САД не желе да у Европи, па ни на Балкану, постоји ни једна самостална држава или ентитет изван њихове пуне контроле. Када је реч о притисцима за унитаризацију Босне и Херцеговине уз обезбеђивање доминације Бошњака, треба имати у виду и сталну потребу САД да се конзервативним режимима муслиманских земаља покажу као «принципијелни» заштитници мусиламана на Балкану не би их придобили у сузбијању антиамеричког расположења на Блиском Истоку и у муслиманском свету уопште.
Јовановић сматра да је необично да препоруке о уређењу БиХ и уставној реформи, као услову ЕУ, саопштава амерички амбасадор.
"Ако постоје неки услови за чланство у ЕУ нормално је да их саопшти легитимно тело Европске уније – Савет, Комисија, или њихов представник, а не амбасадор земље нечланице"- примећује Јовановић.
Притисци изван БиХ, а пре свега, из Вашингтона, да се промени уставни поредак у БиХ, да се наруше основни принципи Дејтонско-париског споразума, као што су равноправност три констутивна народа и два ентитета, као и принцип консенсуса, обично се образлажу тезом да је улога Дејтона била «само» да оконча рат, да успостави мир. А шта су циљеви притисака да се омаловажава и напушта Дејтон? Зар поштовање и доследна примена тог споразума не чува мир и безбедност данас и у будуће? Може ли се мир очувати рушењем темеља на коме почива? У свету апсурда у коме живимо, вероватно би се нашао неко коме би користила још једна «контролисана» дестабилизација дела Европе? У таквом свету, можда, неко верује да се Срби, Република Српска и Србија, морају данас одрећи статуса и права стечених пре 20 година? Ако су притисци били делотворни да се Србија практично одрекне резолуције СБ УН 1244 да би се удовољило Албанцима на Косову и Метохији, Ердутског споразума да би се задовољила Хрватска, зашто је непритиснути да сарађује у у збацивању Милорада Додига и развлашћивању Републике Српске у корист Бошњака? То је и тако практично проглашено као «европски» стандард.
Када се добро размисли ко и шта све захтева од Србије, Републике Српске, српског народа уопште, шта су стварни циљеви уставних промена у БиХ, (па и у Србији), онда није далеко од памети да се човек упита – да ли Империја уопште жели Србију и српски народ као политички фактор на Балкану, или чини све да се он раздроби, утопи и претвори у пуку монету за поткусуривање у исцртавању увек нове «просторне ситуације»? Ако слаби и разара географску осу и центар Балкана, да ли уопште има интереса за напретком, миром и стабилношћу, или њеним геостратешким нацртима, можда, више одговара продужена дестабилизација овог дела Балкана и држање Србије на још краћем поводцу? Империја има све сложеније проблеме у односима са Русијом, Кином, Латинском Америком... На Блиском Истоку и Северу Африке даље се распламсавају сукоби, хаос, убијање. Масовне миграције избеглица и азиланата произведених њеним агресивним ратовима све више притискају Европу и Балкан, а воље за стварно решавање нема на видику. Да ли би нова дестабилизација Балкана могла да скрене пажњу са свега тога? Захваљујући недавном руском вету у Савету безбедности, Република Српска, Србија и српски народ нису жигосани као геноцидни. Неће ли, ако већ није почела, англо-саксонска осовина ненавикнута на праштање, тражити «асиметричне» одговоре? Порука од априла 2000. да Србију треба трајно држати изван европског развоја није орочена!
Domagoj Margetić: HRVATI, VI STE FUJ! UBIJALI STE SRBE, RUKE SU VAM KRVAVE DO LAKATA!
Форум преноси |
Hrvatski novinar i bivši političar uputio je otvoreno pismo Hrvatima povodom proslave 20 godina od operacije Oluje, evo šta im je poručio
Hrvatski novinar-istraživač i bivši političar Domagoj Margetić, povodom proslave 20. godišnjice operacije Oluje uputio je otvoreno pismo “pobednicima” u kojem im je poručio samo jednu reč – FUJ!
Pismo Domagoja Margetića prenosimo u celosti i na originalnom jeziku na kom je napisano (unapred se izvinjavamo svima, ali zbog autentičnosti pisma nismo ga prevodili na srpski):
“A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo?
Pobjednici slave pobjede. A slobodni ljudi su jednostavno – slobodni. Slobodnima ne trebaju ni pobjede niti pobjednici, ne trebaju im masovne pompozne, bahate proslave tuđe nesreće.
Ne razumiju pobjednici taj stav kontra njihove pobjede. Jer pobjednici su nekako, po definiciji, taoci svojih pobjeda. Ili su pobjednici – ili nisu ništa. Zato ta potreba veličanja njihovih pobjeda.
Jer ako im uzmeš tu njihovu „pobjedu“, ne ostaje im više ništa. I nisu više ništa, ako nisu pobjednici. A slobodnima ne trebaju pobjede da bi bili nešto, ne treba im ta iskompleksiranost pobjedonosnim sindromom.
Dok gledam te njihove perverzne pripreme za slavljenje još jednog od tolikih, nebrojenih, balkanskih pobjedničkih mitova, prisjetio sam se jedne moje kolumne iz 2010. godine: „Diferencijacija pameti – Odričem se Hrvatske!“.
A u ovih se pet godina, nažalost, nije promijenilo ništa zbog čega bih požalio što sam se tada odrekao zemlje, koju mi eto nameću kao domovinu. Kao što mi žele nametnuti svoju pobjedu. Kao što mi žele nametnuti, žele mi narediti zahvalnost što su nas „oslobodili“. Kakva ultimativna glupost! Tko uopće koga može ičega ili ikoga osloboditi?! Ne razumiju pobjednici da nas nisu „oslobodili“, nego su nas raspametili, razbaštinili ono malo ljudskosti koja nam je bila preostala, razbaštinili su nas one tri vrijednosti kroz koje smo odrastali i odgajani – sloboda, bratstvo i jedinstvo. Nije mi jasno kako ti naši suvremeni pobjednici misle da eto smiju paušalno to vrijednosti proglašavati jugonostalgičarskim floskulama! Jer kakve su tek floskule njihove priče o pobjedama, o oslobođenju, o nekakvoj nacionalnoj i apsurdnoj državnoj slobodi, kako nama tek neprihvatljivo zvuče te njihove floskule o domovinskom ratu, o svemu tome na čemu oni inzistiraju da im tko zna kako budemo zahvalni.
A ja, ovako slobodan, i oslobođen od svega, jednostavno ne razumijem na čemu i kome to bih trebao biti zahvalan. Nemaju što za jesti, nemaju čime školovati djecu, rade za crkavicu kojom ne mogu platiti niti osnovne mjesečne troškove života, rade a ne primaju plaću, oduzimaju im domove, blokirani su, nezaposleni, ali slave ratove! Još uvijek ih je moguće manipulirati i natjerati da mašu zastavama, da se kunu u grbove, da slave ratove za tamo nekakve „nacionalne interese“. Podilaziti tom njihovom kolektivnom ludilu za mene bi bila izdaja tog mojeg disidentstva kao osobnog životnog opredjeljenja, kao mojeg izbjeglištva savijesti pred njihovom pobjedničkom histerijom. Zamislite rulju koja slavi tamo nekakav „dan zahvalnosti“, a da pritom kao hipnotizirani nisu u stanju razmisliti na čemu to imaju biti zahvalni?
Na čemu biti zahvalan u zemlji u kojoj su ratni zločinci – heroji; u kojoj su ustaški kapelani – sveci; u kojoj su pljačkaši i ratni profiteri – ugledni tajkuni i biznismeni. Zar da demonstracijom ludog naroda pokazujemo koliko smo zahvalni ratnoprofiterskoj eliti što nas je opljačkala i otela nam sve, a mi još pjevamo, mašemo zastavama i plješćemo onima koji su nam to učinili? A ljuti ih kada im kažem – lud narod. No, ne vidim kako bih drugačije sam sebi mogao racionalizirati i argumentirati to njihovo ponašanje.
Oni su nas kao „oslobodili“, a žele mi uskratiti slobodu da kažem što mislim o tom njihovom „oslobođenju“, o toj njihovoj pobjedi. Ako vi imate pravo slaviti, imam vam pravo i moralnu obvezu reći – za mene ta vaša pobjeda, za mene Oluja, i proslava te vaše „pobjede“ i rata nije ništa drugo nego proslava ratnih zločina i ratnog profiterstva. I ništa više. Želite nam zabraniti da i nakon dvadeset godina stvari nazovemo pravim imenom. Zločine zločinima! Pljačku pljačkom! Želite nas kolektivno, prisilom na šutnju, u ovim dvadeset godina pretvoriti u svoje suučesnike u tom ratnom zločinu, pljački, kriminalu i ratnom profiterstvu.
Priznanje te vaše pobjede, za mene bi bio jedini konačni poraz.
***
Jer ako je to što vi ovih dana slavite – sloboda, onda ću glasno vikati – JEBEŠ SLOBODU! JEBEŠ SLOBODU! Ali vama ne dopire do mozga, niti nakon svih ovih godina, da sloboda i pobjeda nemaju baš puno toga zajedničkog. I upravo ta suštinska suprotstavljenost pobjede i slobode, ta sukobljenost slobode sa svakom pobjedom i svakim pobjednikom, otkriva o kakvom se ovdje ludilu radi. To je ta točka diferencijacije na kojoj se razilazimo – razlika između pobjednika i slobodnih. Vama toliko nejasna i neprimjetna. Vaša se pobjeda toliko razlikuje od moje slobode, upravo po tome što ćete vi zauvijek ostati zarobljenici svojih pobjeda. U jednom ste doduše, u pravu. Ta vaša pobjeda ima ime. Štoviše, više imena. Ta vaša pobjeda ima upravo onoliko imena – koliko je pobijenih i protjeranih u ime te vaše pobjede. Gadi mi se to vaše krvavo slavlje. Neka slave oni koji su na krvi, leševima i ruševinama profitirali. A vi koji im na paradama mašete zastavama i euforično kičete iz svojih gladnih usta, obični ste suučesnici tog njihovog gotovo neprekinutog krvavog, lešinarskog pohoda.
Ne pišem ovo da bih išta promijenio. Svjestan sam da je to nemoguće. Ali u vremenu dominantnih luđaka, možemo se barem distancirati i diferencirati od gomile koja im skandira.
Zato si uzimam lobodu javno reći – Oluja je zločin u kojem su jednu pobijeni, drugi protjerani, treći popljačkani. A vi mi sad pokušajte racionalno objasniti što se tu točno ima slaviti?
A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo? Protjerali ste organizirano oko 380 tisuća građana ove zemlje i to nazivate pobjedom? I nisu li te militantne proslave vaših pobjeda upravo jasna poruka onima koje ste protjerali da im slučajno ne padne na pamet vraćati se, da za njih ovdje više nema mjesta, da ovo nije njihova zemlja? Jer tko bi se normalan vratio u zemlju u kojoj je dan tog etničkog čišćenja državni praznik?
***
A tko ste vi, bijedo, da govorite i određujete što je čija zemlja, i što je kome domovina? Fuj!
Svojim ratnim pobjedama pokušavate nadomjestiti umrlu savijest, ako ste je ikada imali. Samo onima bez savijesti može biti tako lako pobjeđivati. I samo onima bez savijesti može biti tako lako slaviti takve pobjede i pobjednike.
Gadi mi se i ova država, i ovo društvo, i ova masa. Ne mogu vam dovoljno uopće uprizoriti koliko vas iskreno prezirem ovako kolektivno lude. Negdje u podsvijesti očito vam je jasno da ne postoji kolektivna sloboda, pa ste možda zato pobjegli u svoje kolektivno ludilo i proglasili ga slobodom, poput onih luđaka zatvorenih po ludnicama koji se proglase isusima, i tko zna kakvim povijesnim, stvarnim ili izmišljenim likovima.
Eto – to je ta vaša sloboda. Jedna velika masovna ludnica koju ste proglasili državom, i kolektivno ludilo koje ste proglasili nacionalnom slobodom. Zato se još jednom mogu samo odreći Hrvatske i uz sav taj prijezir i gađenje viknuti s ulice: Fuj! Vi ćete ionako nastaviti uživati u svojem ludilu, jer kao i svakom luđaku, vama samima sa sobom, tako ludima je baš savršeno dobro. Bez obzira što vas pljačkaju, bez obzira što nemate za život.
Samo, eto, ostaju žrtve te vaše pobjede. Žrtve kojima još uvijek nismo rekli obično, ljudsko, od srca – oprosti. Žrtve kojima ne dopuštamo niti da budu obilježena imena, jer se bojite ako negdje ispišemo imena tih žrtava ta će vaša pobjeda dobiti taj krvavi, lešinarski, prljavi identitet ratnog zločina. I ma koliko bježali od toga, vašu će pobjedu tada proganjati imena kojima ste ispisali taj svoj pobjednički pohod.
Nemate pojma koliko ste nas porazili tom svojom pobjedom”, napisao je Margetić.
( Izvor: https://www.dnevne.rs/ )
Америчка (ноћна) мора
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Поклисари Велико-атланског радија праве једну фину разлику. Она се види када упоредимо начин на који се третира амерички председник Обама, а на који његов руски пандан, председник Путин. Сваке божје недеље Обама убија људе по свом смртоносном списку за одстрел. Ништа се није променило ни у погледу његове одговорности за озлоглашени логор у Гвантанаму. Због ратова које је потпалио у Сирији, Ираку, Јемену и Либији покренуо је највеће таласе избеглица последњих деценија ка Европи и нама. И опет, он код немачке ”индустрије истине” и даље плива на таласу егзалтираног додворничког извештавања. Последњи пут смо то доживели поводом његове посете породици у Најробију. У случају председника Путина ствари стоје сасвим другачије. Њему сваки новинар може да забибери и досоли, у зависности од медија за који ради. При томе они не пропуштају ниједан повод да то ураде. Тако смо недавно имали прилику да се чудом чудимо емисији на ЦДФ-у о неком занимљивом путовању од Бугарске до Санкт Петерсбурга које се завршило бочним ударцима по Путину. Индокринирају нас до бесвести. Новинарство нити претпоставља, нити жели зреле грађане који би били у стању да сами донесу свој суд. Као што их не претпоставља, нити их жели држава. У земљи смо Гитерсло.
Упркос томе свако може слободно да формира суд због чега се ово догађа у случају председника Путина. Изгледа да је иза свега огромна фрустрација што не могу да га ”сломе” и што односи који владају у Берлину или у другим престоницама нису заживели и у Москви. Ово важи подједнако за политику као и за медије. Није ред да се из јавних фондова згрћу тајне плате на граници луксуза, a да се у исти мах буде члан дружина страних сила која усмеравају јавно мњење. Ту убрајамо и истраживачке мреже, повезане са комбинацијом медија који се финансирају по сили закона са медијима приватних власника који морају да се подреде ”НАТО-ШТАМПИ” у Вашингтону. Никоме више ни не пада напамет да САД доведе у икакву везу са старинском вредношћу слободе штампе. Много је вероватније да ће медији, по правилу, разрађивати резултате шпијунаже од стране НСА. Такозване ”мреже новинара истраживача” са седиштем у Вашингтону су контрадикција по себи. Чисти медији дронови.
Потапање државних институција Немачке
Уопште не чуди што се људи буне против оваквог развоја догађаја. Влада која више не зна у чему се састоји њена одговорност према немачком народу не би требало да се притворно узбуђује што се око ње жонглира идејама које не воде побољшању стања: на тржишту се може наћи штагод ко пожели, почев од захтева за новим мировним уговором, преко свесних захтева за успостављањем Немачког Рајха, до оних за изласком из НАТО. Чуди ли ово икога?
Чак ни они медији који претендују да нам саопштавају ”истину” не могу да прикрију да је Савезна влада исувише слаба у поређењу са моћном каскадом прислушкивања у којој су се нашле Немачка и Европа. Ову ионако минималну моћ владе још више умањује понашање нашег министра унутрашњих послова у вези са таласом избеглица огромних димензија: он је већ месецима нестао из видног поља нације тако да се питамо да ли савезна влада у својим редовим уопште има нешто што би се могло назвати министром унутрашњих послова. Из угла државне политике свакако је кобно то што је укључивањем БНД-а у англосаксонску шпијунску мрежу („five eyes“- алијансу прислушкивања читавог света) настао један утисак са тешким последицама: неке друге силе су „потопиле“ немачке државне институције, а наша рођена влада о томе не жели ништа да зна.
Овај модел нам је познат и поводом смакнућа дроновима у другим деловима света. Рамштајн и Визбаден су у визури оних који уопште не желе нити ће хтети да се помирe са овим подмуклим убијањем које се изводи са наше територије. У питању је иста ствар као и у случају ”Команде САД за Африку” у Штутгарту: немачка тероторија се користи на такав начин да би Међународни кривични суд могао сваког часа да закуца на врата нашој влади у Берлину, само да САД прихвате његов статут.
У овим примерима се манифестује шта људи осећају када им се запоседне или преузме извршна моћ након безусловне капитулације која траје и траје. Ово ће нам се већ следећих недеља разјаснити на начинда ћемо занемети: наиме, онда када фактичким одустајањем Парламента од своје обавезе да доноси одлуке о ангажовању немачких војникиња и војника, као и цивилних службеника Бундесвера, препустимо de facto НАТО, а тиме и председнику САД, за њихове војне интервенције широм света. Немачку је досада одликовало то што је немачки Бундестаг имао обавезу да донесе одлуку о ангажовању наших трупа. Сада се трансатлантистима исплатио вишедеценијски труд да се то промени. И ништа више неће бити исто. У којој мери? То смо већ видели прошле године у Украјини где су деловали немачки војници и где их и даље ангажују. Брига о овим припадницима Бундесвера се суштински састојала у томе да послуже као мете „friendly fire“ (пријатељске ватре), или „False-flag“ (лажне заставе) операција, не би ли се Немачка коначно покренула да удари на омражену Руску Федерацију.
Од чисто одбрамбеног савеза до најбоље агресивне формације на планети
То исто сада видимо и у случају ратних операција Турске. У време политике коју је последњих година турска влада водила према Сирији, а пре свега према Израелу, била су недопустива дејства немачких противваздушних ракета или војника у курдским подручјима. Овим јединицама би требало да се нареди хитан повратак у Немачку пре него што неко од наших буде рањен или погине, што у овoј комбинацији САД/Турска у овом подручју може итекако да се деси.
Људи су запрепашћени у којој мери немачки државни врх не поштује Устав који Немачку обавезује да доприноси миру у свету. Унутарполитичка околност што се осећамо као окупациона зона и стални ратови у које нас тера НАТО интензивирају ово осећање.
Са чиме овде имамо посла можемо закључити по једном за државнополитички живот пажње вредном случају: сам догађај пада у рану историју поновног уједињења Немачке. Марта 1992. г. један високи службеник је на првој страни новина које су тада словиле за орган државне политике објавио чланак о томе како би требало да изгледа будући однос Вашингтона и Брисела. Према овом чланку то је требало да буде однос на истој равни. Тo je некада биo и став и пракса дугогодишњег немачког министра спољних послова. Овај службеник се увече тог истог дана, када је овај чланак објављен, нашао у Токију као амбасадор. Нови минстар спољних послова је брзом брзином схватио у којој се цркви треба молити. То је у сваком случају било више од вести о могућем тренду развоја догађаја. Ово и данданас одређује наш живот. При томе будућност изгледа много страшније него што то многи слуте. Ми живимо у јазу генерација који не може бити гори него што је. На једној страни су они који су у имали прилике да стичу искуства са Вилијем Брантом у једној свакако не идеалној, али довољно доброј земљи. Он је говорио о томе како се у једној земљи велике демократске традиције треба усмерити ка ”више демократије”.
На другој страни на делу је сазревање генерације која је морала да искуси како се корак по корак успоставља ”тржишна економија” у стилу Меркелове. Ономе ко своју партију води у складу са моделом ”демократског социјализма” тешко да можемо да докажемо до које мере ”тржиште” и ”демократија” не могу заједно да пређу ни најмањи комад пута ако је демократија подређена тржишту. А то смо доживели када су крајем 90-их година разграђене државне компетенције како би биле пренете на Брисел. Међутим, оне тамо нису ни стигле. Оно што је тамо приспело пало је у руке разбојницима или тзв. „councils“ који су се острвили на остатак државних компетенција. Они при томе нису испуштали из вида Берлин тако да су одређене комисије немачког Бундестага изгледале као истурена парламентарна тела англосаксонске индустрије јавног мњења.
Наравно да је у оваквом контексту могло да успе оно што су попут лавине покренули ”нови стратешки концепт НАТО”, донет у Вашингтону, у пролеће 1999. г., поводом педесетогодишњице од оснивања војног пакта и пригодни ”јубиларни рат” против Југославије. На делу је било ни мање ни више до комплетна реорганизација НАТО: један чисто одбрамбени савез претворен је у најбољу на свету агресивну формацију какву планета није видела од краја Другог светског рата. Овом плану испречило се само једно: за формирање одбрамбеног савеза су кроз своје парламенате гласали народи. Међутим, ниједан народ и ниједан парламент није никада гласао за НАТО као агресивну машинерију! Политички одговорни за овакву мизерију у Немачкој – црвенo/зелана савезна влада скупа са опозицијом - били су потпуно свесни димензија ове промене. Уопште није било ни трачка нејасноће у вези са вотумом народа. Гласање о промени ове парадигме морало је да се спречи по сваку цену. Зато је у помоћ позван Савезни уставни суд да све ово објасни као суштински хвале вредну идеју даљег развоја. Резултати НАТО-а су стотине хиљада мртвих – а крај убијању није на видику...
Непријатељство САД према пријатељима
Данас су многи свесни чињенице да се неће стати на прeсуди Савезног уставног суда у случају дејстава авиона „Торнадо“ у Афганистану. Колико год били добро дефинисани разлози овакве одлуке и колико год интересантно било мишљење о овој одлуци надлежних коментатора из редова пензионисаних судија Уставног суда, они уопште не дају никакав одговор на тужбу групe Левица/Гаувајлер/Вимер. Претварањем НАТО у агресивну машинерију одузет је основ стационирању страних трупа у Немачкој. Све оно што је од 50-их година па све до споразума који се тичу поновног уједињења Немачке договорено тим поводом, полази од премисе присуства страних трупа на територији немачке државе у одбрамбене сврхе. То је било тада а и данас је тако конципирано уставом. То је било тада, а и данас је тако конципирано, и Уставом овлашћени органи гласали су само за овакав концепт.
И шта сада? Хелмут Шмит је дао одговор на ово питање: он је желео да очува НАТО као трансатланску окосницу. Интеграција оружаних снага није долазила у обзир, а самим тим ни било каква посебна уговорна обавеза за Немачку која би је везивала за НАТО. Свакако, ми можемо да се бавимо анализом стања споразума и да проучимо све степене његовог отказивања. Можемо да замишљамо пролазак једног могућег републиканског председничког кандидату, у пратњи Џона Мекејна, кроз контролу обезбеђења у седишту немачког канцелара. Препоручујемо да се баци поглед и на америчко наоружање и сврху америчког атомског оружја на немачкој територији у склопу америчких трупа стационираних на немачкој територији. Немачки драмски писац Ролф Хохут је недавно скренуо пажњу на посебне међународноправне одредбе које су на штету немачке територије у случају евентуалног коришћења нуклеарног оружја. Не треба испустити из вида ни улогу Европе као пред-попришта ка Русији као великом противнику у складу са принципима конференције у Братислави, одржане у мају 2000. године. Све речено јесте непријатно али оно тера немачку владу, која жели да с правом носи овај назив, да промени данашњу ситуацију. САД, какве су данас, нису способне да поступају пријатељски са пријатељским државама. И тек не са оним другим.
Морамо још једном дoбро да размислимо o приговору да САД меркају или да већ стреме ка владавини светом. У крајњој линији оне нам саме без икаквог околишања нуде доказе за то, не остављајући при томе заробљенике у животу. САД се очигледно не устручавају да ствари назову правим именом. Тако је крајем jула лист Rheinische Post, који излази у Дизелдорфу, у интервјуу са надлежном ЕУ-комесарком Цецилијом Малмстрем, цитирао вероватну будућу америчку председницу, госпођу Клинтон, у вези са ТТИП (Transatlatic Trade and Investment Partnership). У овом цитату Хилари је ТТИП означила као ”економски НАТО”. А зашто да га и не означи тако када је погодила право у срж овог споразума? Шта ће остати од нас и наше привреде када почне примена овог пројекта? Ми немамо појма о Порторику и о томе да ни једна фирма са седиштем у овом америчком банкрот протекторату није доминантна на америчком тржишту. Након вештачког спасавања тржишне вредности приватног капитала требало је даљим аквизицијама оробити и немачку средњу класу. Она је, са јаким регионалним тежиштем у Јужној Немачкој, пре свега у Баден-Виртенбергу, освојила светска тржишта. Управо ту је требало скинути кајмак да рачуне није помрсила банка Lehman Brothers. Зато сада треба ТТИП да створи бољи оквир за остварење овог стратешког циља.
Немцe доле, Русe напоље, Американцe свуда унутра!
Ово је усмерено на разарање економске супстанце. Оно што остане од основног ДНК наше земље, бар је то америчка замисао, демонтираће арбитражни судови кojи творе темељ владавине адвоката на пољу уговарања. Овоме се придружују такозване експертске комисије које ће, по ратификацији евентуалног Споразума о слободној трговини, учинити сувишним парламенте и у њиховој и онако већ сада редуковонај форми. Шта ће након тога уопште остати од нас може без проблема да се сажме у формули првог генералног секретара НАТО: Немци доле, Руси напоље, Американци свуда унутра!
У комбинацији свих фактичких и вероватних развоја догађаја не постоји ни један разлог да трпимо економско и политичко уништавање европских држава што ће им се са ТТИП догодити. Изгледа да је бар-вице-канцелар Зигмар Габриел схватио колико је драматично озбиљна ситуација у вези са предвиђеним арбитражним судовима. У последње време покрајинске фракције Хришћанско-демократске уније захтевају од Берлина да организује рекламне скупове о овом пучистичком споразуму. Било би боље да канцеларка напусти сунчани балкон у Јужном Тиролу и да не посматра са те чеке како немачки градови падају на колена због неуспеха владе. Нашој земљи не предстоји ништа што би јој дало наду.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
Споразум са Ираном и председнички избори у САД
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
САД: Како Русији одузети партнере
28. јули 2015.
Вили Вимер
Када анализирамо нуклеарни споразум са Ираном не бисмо смели да испустимо из вида Кубу. Јер, санкције против обе ове земље биле су у сваком погледу плод чисте самовоље САД. И то су не само у случају ове две државе, већ и у случају више од седамдесет других земаља широм света.У питању су огромни ресурси овог типа на Земљином шару којима САД располажу да би могле да почисте наметљиве такмаце из сопственог лагера када је реч о преотимању тржишта. Стога је био добар потез немачког вицеканцелара и министра привреде Зигмара Габриела што је, имајући у виду да ће санкције против Ирана бити укинуте,одмах по постизању нуклеарног споразума и пре свих, отпутовао у Иран како би осигурао шансе немачкој привреди. Чак не морамо да се даље ни удубљујемо у стотину страна самогспоразума и исто толико страна његових анекса, нити да осматрамо саборне параденадлежних америчких адвокатских концерна да бисмо схватили да ће бити могуће да се конструишу нови проблеми. И у овом случају ће се будуће политичке акцијеодвијати по оној:Господ дао, Господи узео..
Самовоља која се манифестовала приликом наметања санкције, а која се манифестовала и приликом њиховог укидања, одређиваће и убудуће след догађаја. Шта ћемо када је свет тако скројен, чак и када, како су овог викенда известиле једне немачке регионалне новине, бивше судије Савезног уставног суда нађу за сходно дакао”антиамеричке” глатко одбаце тврдње попут ове. Наравно, успостављање новог привредног поретка путем одредби ТТИП-а 1 и укидање демократске државе, које иде руку под руку са њим,пружиће нова образложења самовољи.
Аспекти нуклеарног споразума са Ираном представљају можда највећу вододелницу какву је свет видео од краја Другог светског рата наовамо.Престравићемо се када схватимо којом брзином Сједињене Америчке Државе широм глобуса извлаче из дуготрајне изолације потенцијалне партнере Руске Федерације. Пречесто смо десетине протеклихгодина гледали ратовима дефинисан рукопис САД, да бисмо се олако отресли оваквих мисли.Ово се не дешава само државама којима су уведене санкције. Један демократски председник по имену Бил Клинтон је ово демонстрирао чак и у Северној Кореји и то преко своје ”незаобилазне” министарке спољних послова, госпође Медлин Олбрајт, и њеног наступа у једном свернокорејском циркусу где су јој одушевљено клицали. Познајући позадину лабилности у Бразилу која може да је снађе сваког трена, бразилска председница ће, тачно знати колико далеко сме да се упушта у причу са БРИКС-ом, чак и када јој у вези са тим следећа Олимпијада пружа известан рок поштеде. Што се буде више ближило Светско првенство у фудбалу 2018. у Русији, оно ће све имати све израженију функцију заштите Руске Федерације од сасвим прецизно циљаних бескрупулозних поступака САД. Јужна Африка ће знати до ког интензитета дестабилизације ће имати снаге да се брани. Индија је у савезу БРКС управо то - Индија, сушти стратег.
Наравно, у искушењу смода, имајући у виду свет након потписивања нуклеарног споразума,ближе анализирамо регионалне конфликтечије изазивање од стране Запада има за циљ Руску Федерацију попут онога који је распрламсао у Сирији и који никако није једини. Турски председник Ердоган је све учинио да се свргавањем свог личног пријатеља Асада на Средњем Истоку домогне нове улоге следбеника османизма. Међутим, он је бомбардовањем Курда овог викенда, испустиоиз вида да ће Израел предузети све да подржи све курдске аспирације. Да ли је у питању нова слобода деловања против Тел Авива коју су САД стеклепутем нуклеарног споразумом са Ираном, када је ово бомбардовање Курда уследило по изричитом америчком одобрењу?
Када говоримо о нуклеарном споразму са Ираному фокусу се налази Израел. Ово не важи само за односе између Тел Авива и Техерана, који су некада један другом падали у зегрљај, колико је усмерено против треће стране. Израел је значајан фактор у самом Вашингтонукада је реч о глобално најважнијим питањима. Зар јемогуће да су при томе у исти мах два играча: републиканци у САД и израелски премијер Нетањаху, заиграла на погрешну карту? Није пала у заборав чињеница да су у САД демократе традиционални саговорници пријатеља Израела. Наравно, представљало је праву сензацију до које мере су републиканци заоштрили ствари. Они су ишли чак до једног у читавом свету неуобичајеног отвореног напада наизабраногпредседника државе, када су без Обамине сагласности допустили Бењамину Натењахуу као премијеру и пријатељу републиканаца, да одржи говор у Конгресу. Када ослушнемо реторику Сенатора Мекејна онда морамодобро да поразмислимо о намерама израелског премијера у случају његовог трајног флерта са републиканцима.
Најављени вето председника Обаме у случају било какве опструкције од стране Конгреса у вези сануклеарним споразумом сасвим јасно је осветлио једну ствар: дугогодишња политика није била успешна. Под знаком питања је да ли ће у оваквим околностима будућност одређивати блискост између репубиканаца и снага наклоњених Израелу. Са губитницима се нерадо грлимо. У оваквом случају, за круг победника мора се.
Ово важи и за нуклеарни споразум са Ираном када правимо фине анализе и других централних компоненти у америчком председничким изборима. Као што се зна свуда у свету, постоји груба подела међу онима који финансирају ратно замешатељство које Американци означавају речју ”избори”. На страни демократа то су адвокати. Ето разлога више да се радујемо ТТИП-у и адвокатури. Ту се убраја и индустрија здравља. Како нам откривају разне публикације, републиканце неограниченим милионима долара подржавају лоби произвођача оружја у свакој форми и нафтна индустрија.
Пут иреанске нафте
Далићенафтна индустрија САД због онога што је председник Обама нуклеарним споразумом учинио могућим и даље бити на страни републиканаца, будући да јој је демократски председник учинио доступним расположиве капацитете рафинерија за пераду специјалне иранске нафте, а и више од тога?
Извоз нафте из Ирана
Бечки споразум је из темеља променио основну структуру предстојећих председничких избра у САД. Сада је на реду да све ово запамти само joш господин Гласач, који треба да притисне тастер еклектронских гласачких машина, баш онако како су демократе препоручиле Венецуели. А, резултати нису изостали ни тамо!
1Споразум о зони слободне трговине ЕУ – САД (TTIP – Transatlantic Trade and Investment Partnership), преговори у току
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
NA DANAŠNJI DAN 1918. - Srpska zastava - jedna od dve strane zastave koja je vijorila s Bele kuće
Форум преноси |
Blic | 28. 07. 2015
Na četvrtu godišnjicu početka Prvog svetskog rata, 28. jula 1918. godine, na Beloj kući, na javnim i državnim zgradama u SAD vijorila se srpska zastava, po nalogu samog predsednika Vudroa Vilsona. Zastava Srbije je tako jedna od samo dve strane zastave koje su se ikad vijorile iznad Bele kuće.
Vilson je, 28. jula 1918, izdao je saopštenje američkom narodu. Pročitano je u crkvama širom zemlje i objavljeno u skoro svim uticajnim dnevnim novinama. Srpska zastava je podignuta iznad Bele Kuće kao i u svim zgradama javnih institucija u glavnom gradu SAD.
Poruka je glasila:
Narodu Sjedinjenih Država:
U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio.
Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.
Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država, privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koje se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države, povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.
Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.
I, zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupe na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim istorodnicima u drugim zemljama, I da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same kao I za cilj kojem su se posvetili.
Vudro Vilson, predsednik
Bela kuća, jul 1918
Масовне миграције - последица ратова које је закувао Запад
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА БЕОГРАДСКИ ФОРУМ |
Вили Вимер
Ретко се у новијој историји немачке владе догађало да, сама или у савезу са другим владама у Европској Унији, покаже толику меру немоћи као што чини у случају таласа миграната који су се преко Турске или Средоземног мора упутили ка Средњој Европи. Влада сада другачије делује и недопустиво је да се широм Немачке или Европске Уније ствaра утисак безакоња и да се оно и даље допушта.
Какви су то министри унутрашњих послова у савезним покрајинама Немачке који, после толико месеци, тек сада схватају колико je велики број људи који илегалним каналима улази у нашу земљу и да ће се овај број само у овој години приближити црти од 100.000? Недавно се један покрајински министар одважио да изјави како имамо посла са сеобом народа, признавши у исти мах сву своју немоћ.
Једно је постало јасно: Против оваквог развоја ситуације, иако онa задобија претећи карактер, не можемо да ка границaма упутимо тенкове. Када бисмо то урадили, тог часа би се трајно уништила слика хумане Немачке и jединственог система вредности Европске Уније. Немачка ратна морнарица је у најмрачнијем добу Немачке једном јуначком интервенцијом показалао како је било могуће пружити помоћ милионима избеглица и одвести их у безбедну зону.
Зашто не користимо своја организациона и логистичка искуства у aкцијама великих размера у оним земљама из који људи крећу ка нама, прихватајући сваки могући ризик? Зашто Савезна влада не предузима никакве коракe на темељу својих сазнања о криминалним кријумачарским организацијама и организацијама које их финансирају које одржавају миграциона кретања у животу и који ће их додатно појачавати? Држава с правом гони сваког возача који прекорачује дозвољену брзину. А, организовани криминал је управо оно чиме се ове организације баве! Држава и медији знају и узрoке и људе из сенке, али немачкој и европској јавности не презентују ништа друго до – ћутање.
Морамо бити начисто са једним: ратове и насиље око нас је проузроковао Запад. Они су окидачи данашњих миграционих таласа. Ратнохушкачке струје у нашим земљама злоупотребљавају миграције за унутарполитичке циљеве, не би ли промениле наша друштва по свом укусу. Шта је то што нам не да да престанемо са пустoшењима око себе и да зауставимо ратове? Никако не смемо занемарити могућност да ћемо остати слепи код очију и глуви код ушију када се устали jeка ратнoг покличa из Вашингтона на бини «of the Europian theater» илити у преводу на европске jезике - ”европског попришта”.
Ми се морамо супротставити сликама садашњег и будућег сиромаштва. Зашто се наш министар спољних послова не би упутио у Еритреју или наш господин Председник у Нигерију, не би ли од одговорних испословали да одустану од својих акција? Уместо тога код домаћег становништва се до крајњих граница заоштрава непријатељско расположење тако што му се скрива свака информација о томе што оно с пуним правом доживљава као напад на себе. Не корисити ли егзекутива овде шансе које јој се нуде да преотме грађанска права која су се последњих педесет година тегобно освајала и да приграби извршну власт за себе и на овом пољу?
Савезна влада не би смела да се претвара да је изненађена таласом миграције сиротиње са Балкана. Шта је чланство у Европској Унији – или нешто слично чланству – у стварности донело овим државама? Сви се oвих дана бавимо Грчком, a уоште не видимо да су граничне чланице Европске Уније суштински у катастрофалнијем положају. Пут њиховог економског развоја су гасоводи, а они су мета геостратешких интереса САД и Европске Уније због чега се њихово сиромаштво продубљује. Од краја Хадног рата на овамо интереси ЕУ и САД су у међусобном сукобу зато што не постоји заједнички концепт о правцима инфраструктуре, или зато што САД немају намеру да се коначнo повуку из Европе. У сваком случају, ова дисонанца суштински доприноси саботирању сваког развоја. Зар треба да вратимо људе тамо где смо саучествовали у настанку њихове беде, а да при томе ни њима, нити замљама њиховог порекла не понудимо никакву валидну шансу развоја? Ово важи управо за Србију и Косово. Морамо имати пред очима - да би нас од заборава пренула чињеница да управо европске и америчке представе, иначе потпуно далеке тамошњој стварности, спречавају развој језгра овог региона. Ми тамо спроводимо неку форму Моргентауове политике чије нас последице сада стижу. Немоћ, упарена са неспособношћу, то је немачка политика на свим равнима.
Каква је то влада била под Колом и Кинкелом која се на крају Хладног рата, слутећи да ће нам се догодити нешто попут овога што се догађа, покушавала да прошири ОЕБС-а и Европску Унију на Северну Африку, укључујући и Израел, залажући се за ову идеју код европских партнера! Ова идеја је сметала онима који желе да свет уређују својим оружјем. Резултате тога видимо данас. Они су са намером херметички затворили своје границе. Наша ”браћа по оружју”.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)
Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора
ЗНА ЛИ ИКО ШТА У СРБИЈИ НИЈЕ ЗА ПРОДАЈУ?
Коментари |
У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?
ЈОВАНОВИЋ: РЕФЕРЕНДУМ У ИНТЕРЕСУ ОЧУВАЊА СРПСКЕ И БиХ
У новинама |
Политика
БЕОГРАД, 16. ЈУЛА /СРНА/ - Бивши шеф дипломатије СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је Срни да је одлука Народне скупштине Републике Српске о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ у интересу очувања уставног поретка и Српске и БиХ и да је она оправдана.
"Ова одлука је у интересу очувања уставног поретка онако како је утврђен у Дејтонском споразуму и да се прекине процес дерогирања уставних надлежности ентитета. То је уједно и услов да се народи БиХ окрену развоју - економије, инфраструктуре, културе...", рекао је Јовановић, који је и предсједник организације Београдски форум за свијет равноправних.
Он је истакао да је референдум најдемократскија форма изражавања воље народа, да ту нема изузетака, те да се теза како су референдуми некада у име демократије, а некада против "заснива једино на сили и арбитрарности, а не на међународном праву и међународноправној пракси".
Некадашњи дипломата истакао је да је код бошњачког руководства годинама подгријавано осјећање да је могуће у ходу измијенити оно што је договорено и потписано у Дејтону и отуда стално растућа очекивања Сарајева да ће добити нешто што му није припало нити му припада данас по Дејтонском споразумом.
Јовановић је оцијенио да је нека врста толеранције таквог процеса дерогирања Дејтонског споразума довела до ситуације да "сада Дејтон бране они који га систематски руше, који су злоупотребљавали Бонска овлашћења и празнили ентитете и Републику Српску од уставних надлежности".
Он је указао на то да су исти центри моћи противуставно ревидирали Устав утврђен у Дејтону, вршили централизацију надлежности у Сарајеву "стално говорећи да је то, тобоже, у интересу неке функционалне европске државе" иако се на другим странама, наводно, у интересу демократије, функционалности и европеизације захтевају децентралиизација, регионализација, па чак и федерализација".
"На примјер, од Србије се захтева измена важећег Устава, да би се и формално-правно одрекла своје покрајине Косово и Метохија, да би се албанскопј националној мањини пирзнало право на самоопредељење, да би се Војводини фактички признао статус федералне јединице, а региони у Србији претворили у нешто попут кантона у Федерацији БиХ. На другој страни, српском народу у РС, у БиХ, који није национална мањина већ и у смислу међународног права – нација, народ - не признаје природно, неотуђиво право да самостално управља својим пословима онако како је утврђено међународним правним актом, какав је Дејтонски споразум и Уставом", нагласио је Јовановић.
Он је истакао да проблеми настају стога што су одређене силе и центри моћи навикли да арбитрирају шта је по праву и Уставу, а шта није. Позивају се на некакав «дух Дејтона», иако је потпуно јасно шта пише у Уставу усвојеном у Дејтону.
Јовановић је нагласио да је веома важно да се подсјети да је Дејтонски споразум ратификован у Савјету безбједности УН и да је тим чином постао саставни дио система међуанародног права заснованим на Повељи УН.
"Онај ко би хтео да гази Дејтон, тај у ствари гази систем заснован на Повељи УН, јер Дејтонски споразум је после потписивања у Паризу, ратификован у Савету безбедности УН", поручио је Јовановић.
У БиХ постоје озбиљни проблеми чија су изворишта, прво, у несређеним односима унутар Федерације БиХ и друго, у политици западних центара моћи којом подгревају наду бошњачких политичара да је могуће укинути суштину Дејтонског споразума – равноправност два ентитета и три конститутивна народа. Излаз је у доследном спровођењу Дејтона, а не у наметању било каквих «духова» и арбитрарних тумачења са позиција силе.
Sporazum o Grčkoj: Ciprasov neuspeh
Форум преноси |
Società
di Diego Fusaro | 14 luglio 2015
Ono čemu sada prisustvujemo u zemlji Grčkoj prevazilazi svaku argentinsku tv sapunicu. Jedan obrt za drugim: neobjašnjive ostavke, transakcije visokih finansija, osumnjičeni batleri (finansijski), ucene i neplaćeni dugovi; a onda Putin i Obama u pozadini. Ali, iznad svega, jedan Cipras koga je, iskreno, teško razumeti. Ili izvlači Grčku iz evrologora ili se svrstava u poveću grupu onih koje ne umem drugačije da označim nego kao “levica grupe Bilderberg”. To ćemo samo saznati vremenom.
Zaista su iznenađujuće najnovije vesti koje dolaze sa fronta Evropske unije. Posle pobedonosnog referenduma Cipras je sagnuo glavu. Podlegao je zahtevima Evrope: faktički je stavio potpis za nove dugove putem kojih će, u ne tako dalekoj budućnosti, evrokratsko-bankarski sistem moći iznova, sa istom snagom, da ucenjuje Grčku.
A onda vesti koje neprekidno sustižu jedna drugu: “Poslednja vest: Grčka, Međunarodni monetarni fond traži tehničku vladu u Atini da vodi pregovore”. To se zove finansijski državni udar. Međunarodni bankarski sistem sada smatra nelegitimnom demokratski izabranu vladu, pa u ime “reformi” (u stvarnosti da bi sačuvao samog sebe) namerava da je zameni “tehničkom vladom” koju čine njihovi ljudi. Istorija uči ali nema učenike, govorio je Gramši. A tako i jeste! Očekujmo skori dolazak tehnokrata i čarobnjaka ekonomije (današnje teologije društvene nejednakosti i porobljavanja naroda), dežurnih Montisa (ironična aluzija na Marija Montija, biv. Predsednika italijanske vlade, prim.prev), Fornerakisa (aluzija na Elzu Fornero, biv. ministarku rada i soc. politike u vladi Montija, prim.prev) da izvršavaju naređenja Trojke, popuno omalovažavajući volju naroda.
Ko ima još uvek hrabrosti da o Evropskoj uniji govori kao o vladavini demokratije? Ko još može u Evropskoj uniji da vidi ostvarenje ideje Evrope iz uspomene na Kanta? Evropska unija ostvaruje, u ekonomskom obliku, nemački deliriozni san iz prve polovine dvadesetog veka.
Lično, još uvek mi treba da shvaim da li je Cipras jedan Marksov sledbenik ili još jedan lik kome priliči Šekspirovo “mnogo buke ni oko šta”. Već je naokolo dosta levičarskih klovnova iz Bilderberg grupe. Ponovo postaje na neki način aktuelno ono što sam pre neki mesec pisao pre grčkog referenduma: Cipras, levica koja je za evro; levica koja je uz kapital, je sa gazdama; levica koja je izdala Marksa i radništvo. Sa ovakvom levicom više i nema potrebe za desnicom. To je levica koja želi da ukine mere štednje zadržavajući evro: što znači ukinuti posledicu ne dirajući uzrok, a to je nemoguće “zbog protivurečnosti koja to ne dozvoljava”
Sve bi to bilo smešno da nije za plakanje. To je jedna istorijska tragedija epohalnog značaja. Slika kojoj bi u kolektivnoj svesti najviše odgovarala ideja o levici (sa Ciprasom na čelu) više nije “Četvrta država” Pelica da Volpeda, nego “Vrisak” Edvarda Munka: gde je još uvek, lice izobličeno od bola ovekovečeno u činu vriska koji se prolama, lice Antonija Gramšija, još jednom ubijenog posle fašističkog zatvora, od strano onih istih političkih snaga koje su izdale njegovu poruku i obeščastile uspomenu na njega.
Sudeći po onome što je učinio u poslednjim satima, šta gospodin Cipras ima sa Marksom i Gramšijem? Očigleno ništa. Cipras je prisustvovao finansijskom genocidu svog naroda koji je prouzrokovao evro i suluda politika finans-nacizma surovih mera štednje: a on sam je Grk. A ipak želi da zadrži evro: ne prođe dan a da on ne uverava finansijske elite o sovojoj nameri da ne dira evro. I na taj način pruža sjajan dokaz – ako za tim sada uopšte ima potrebe – činjenice da su Marks i Gramši za današnju “Ciprasovu levicu”, prodatu kapitalu, kao Isus i beseda na gori, a oni su uz bankara Marčinkusa (nadbiskup Pol Marčinkus, kontraverzni Vatikanski bankar, prim.prev). Jedini način za Ciprasa da se iskupi je – nema sumnje – da odbaci evrokratski kavez i da svoj narod izvede iz pustinje koja se zove Evropska unija. Nažalost , sve je teže pomisliti da se ide u tom pravcu.
Preveo sa italijanskog jezika
Milorad Ivanović
14.07.2015.
https://www.ilfattoquotidiano.it/2015/07/14/accordo-grecia-il-fallimento-di-tsipras/1872572/
O OVOM GENOCIDU NAD SRBIMA SVI ĆUTE
Форум преноси |
Evo koliko srpskih civila su BOŠNJACI BRUTALNO UBILI u Sarajevu!
U Sarajevu je najmanje ubijeno 8.255 Srba u periodu od 1992. do 1995. godine, a mogućnost greške je tri odsto
Najmanje 8.255 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine, popisao je Institut za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku iz Beograda. Još 860 osoba vodi se kao nestalo, a iz Instituta navode da je mogućnost greške u popisu tri odsto i da se spisak još proverava.
Saradnici Instituta podatke su prikupljali uz pomoć svedoka koji su bili po logorima, ljudi koji su živeli u Sarajevu za vreme rata i članova porodice koji su preživeli zločine, a tamo gde su pobijene čitave porodice, svedočili su njihove komšije i prijatelji.
Jedan od saradnika Instituta, Strahinja Živak, rekao je da se spisak još proverava i da će za svaku žrtvu sadržati ime i prezime, godinu rođenja i smrti.
– U tako velikom spisku može biti oko tri odsto greške, zato što su neki ljudi posle razmenjeni ili pobegli iz logora, a mi te kasnije podatke nismo našli. Moguće su greške, ali 97 odsto podaci su provereni i tačni – rekao je Živak za "Novi reporter".
On je najavio da će uskoro biti objavljena knjiga "Srpska stratišta Sarajeva".
Pismo britanskom ambasadoru: Vaša zemlja nema moralno pravo ...
Форум преноси |
Оtvоrеnо pismо Јеlеnе Rаdојkоvić, dirеktоrа Oxford Cеntrа, аmbаsаdоru V. Britаniје, Nј.Е. Dеnisu Kifu pоvоdоm britаnskоg prеdlоgа Rеzоluciје о Srеbrеnici
Pоštоvаni,
Оvim putеm žеlim dа izrаzim svоје dubоkо rаzоčаrеnjе kао i оgоrčеnоst pоvоdоm prеdlоgа britаnskе vlаdе kојi sе оdnоsi nа Rеzоluciјu о Srеbrеnici.
Višе оd 40 gоdinа svоg rаdа i živоtа pоsvеtilа sаm nеgоvаnju i prоmоciјi britаnskе kulturе i јеzikа. Rоđеnа sаm u Bеču (Vienna, 1944). Studirаlа sаm аnglistiku/gеrmаnistiku u Hаmburgu, Nјuјоrku, Kаrаčiјu i Bеоgrаdu. Vеć 25 gоdinа vоdim lingvistički cеntаr (Oxford Centar, Bеоgrаd/Niš). Krоz nаšu škоlu еnglеskоg јеzikа prоšlо је višе hilјаdа studеnаtа, а knjižаrа Oxford Centar, kоја rаdi u оkviru istе оrgаnizаciје, је zа оvih 25 gоdinа u sаrаdnji sа britаnskim izdvаčkim kućаmа Oxford, Longman itd. prоdаlа hilјаdе udžbеnikа zа еnglеski јеzik. Zајеdnо sа britаnskim stručnjаcimа, оrgаnizоvаlа sаm mnоštvо stručnih sеminаrа pо cеlој Srbiјi kојi su imаli zа cilј prоmоciјu еnglеskоg јеzikа i kulturе, аli i stvаrаnjе tržištа zа britаnskе izdаvаčе.
Prе svеgа, svоје dubоkо nеslаgаnjе izrаžаvаm u pоglеdu tеrminа gеnоcid kојi sе kоristi u rеzоluciјi. Sаmа dеfiniciја gеnоcidа, kаkо lingvistički tаkо i fаktički, nе mоžе biti primеnjеnа nа slučај Srеbrеnicа:
Žrtvе strаdаlе u grаđаnskоm rаtu u Srеbrеnici nisu bilе žеnе i dеcа vеć nаоružаni vојnо spоsоbni muškаrci. То u оsnоvi diskvаlifikuје tеrmin gеnоcid.
Brој žrtаvа nikаdа niје utvrđеn, а pоštо srpskа strаnа niје imаlа uvid u istrаživаnjа, nе mоžеmо prihvаtiti tu kvаlifikаciјu niti brој žrtаvа. Brој žrtаvа utvrđеn 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm „nеkih nоvih žrtаvа" dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе?
Cео nеmiо dоgаđај оdviјао sе u zаštićеnој zоni UN, kоја је pоdrаzumеvаlа dеmilitаrizаciјu.
Pоznаtо је dа su pо ulаsku srpskih snаgа u Srеbrеnicu еvаkuisаni žеnе i dеcа nа muslimаnsku tеritоriјu. Аpsоlutnо niје јаsnо kаkо su sе u tој „dеmilitаrizоvаnој" zоni iznеnаdа zаtеkli nаоružаni muslimаnski vојnici Nаsеrа Оrićа?
DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо.
Vеliki brој svеtskih i srpskih аnаlitičаrа tvrdi dа је cео dоgаđај u Srеbrеnici biо nаmеrnо iscеnirаn kаkо bi sе stvоriо pоvоd zа bоmbаrdоvаnjе Srbа оd NАТО, bеz оdоbrеnjа Sаvеtа Bеzbеdnоsti UN. Kао štо је pоznаtо, оvај prеsеdаn је оtvоriо vrаtа svim budućim rаtоvimа, rаzаrаnjimа i miliоnskim žrtvаmа nа Bliskоm istоku, u Аfrici i Аziјi u 21.vеku.
Pаrаdоksаlnо је dа sеprаvi gеnоcid nаd 3.500 srpskih civilа u tој istој Srеbrеnici nе sаmо nе pоdvоdi pоd gеnоcid nеgо sе nе spоminjе ni kао rаtni zlоčin. Dа nе gоvоrimо о оstаlim strаdаnjimа srpskih civilа širоm bivšе Јugоslаviје kојi su bili mučki ubiјаni оd strаnе Аl Kаidе, Мudžаhеdinа, hrvаtskо-аmеričkе vојskе i „sаvеzničkоg bоmbаrdоvаnjа".
Nаvоdi kојi gоvоrе о Srеbrеnici kао nајvеćеm gеnоcidu pоslе drugоg svеtskоg rаtа su јеdnа krајnjе mаnipulisаnа i lаžnа kоnstrukciја i zаtо, svе dоk sе nе оrgаnizuје krеdibilnа mеđunаrоdnа istrаživаčkа kоmisiја, kоја bi uklјučivаlа i srpsku strаnu, nе mоžеmо prihvаtiti nikаkvе kvаlifikаciје јеr оnе оčiglеdnо u оvоm trеnutku sаmо služе dаlјеm brutаlnоm pоnižаvаnju srpskоg nаrоdа. Nајgоrе је štо оvim činоm Zаpаdnа Аliјаnsа pоkušаvа dа оprаvdа ničim izаzvаn rаspаd Јugоslаviје i bоmbаrdоvаnjе Srbiје, а u krајnjој instаnci i dаlје rаzdvаја i sprеčаvа pоmirеnjе nаrоdа u bivšој Јugоslаviјi. Pitаnjе је, kоmе tо idе u kоrist i nа čаst?
U svојој istоriјi srpski nаrоd nikаdа niје pоčiniо gеnоcid. Vеkоvimа је živео sа muslimаnimа i drugim vеrskim zајеdnicаmа i rаzviо nајvеću tоlеrаnciјu prеmа svim nаrоdimа svеtа.
Štо sе tičе gеnоcidа, istоriјski nајvеći rаtni gеnоcidi (pоslе јеrmеnskоg u 20. vеku) dоgоdili su sе u Prvоm i Drugоm svеtskоm rаtu nаd Srbimа u Hrvаtskој, Bоsni i nа Kоsоvu.
U tоku Prvоg svеtskоg rаtа strаdаlо је višе hilјаdа srpskih civilа оd strаnе аustriјskе vојskе, а о čеmu pоstојi оbimnа filmskа i fоtо dоkumеntаciја. Srpskа vојskа је tаdа zаdivilа cео svеt јеr је vојnе zаrоblјеnikе nе sаmо čuvаlа nеgо i hrаnilа nа istоm „kаzаnu", о čеmu su svеdоčili svi zаpаdni mеdiјi аli istо tаkо i britаnskе bоlničаrkе. Srbiја је tаdа izgubilа miliоn i pо rаdnо spоsоbnоg i rеprоduktivnоg stаnоvništvа. Žrtvе gеnоcidа iz Prvоg svеtskоg rаtа nikаdа nisu iznеtе prеd svеtsku јаvnоst niti је Srbiја dоbilа ikаkvu rаtnu оdštеtu.
U Drugоm svеtskоm rаtu u nајvеćеm gеnоcidu nаd srpskim civilimа (1941-1945) u kvislinškо-vаtikаnskој Hrvаtskој pоd оkrilјеm nеmаčkе оkupаciје, а pоd rukоvоdstvоm hrvаtskih ustаšа, zаklаnо је оkо dvа miliоnа srpskih civilа. Dоkumеntаciјu о tоmе mоžеtе pоtrаžiti :
– BBC documentary – prеkо pоlа miliоnа žrtаvа;
– Spiegel, аpril 2010 – 1.8 miliоnа žrtаvа;
– Karl Heinz Deschner, pоznаti nеmаčki kаtоlički tеоlоg, u svојim brојnim rаdоvimа nаvоdi dvа miliоnа žrtаvа.
Kао ni svа prеthоdnа strаdаnjа Srbа, tаkо ni оvај gеnоcid niје priznаt оd mеđunаrоdnе zајеdnicе niti је ikаdа оdаtа pоštа оvim miliоnskim žrtvаmа.
Таkоđе, izglеdа dа smо zаbоrаvili svе žrtvе britаnskih bоmbаrdоvаnjа Srbiје u 20. vеku, tе оstаје pitаnjе zаštо је Britаniја bоmbаrdоvаlа srpskе grаdоvе i civilе, а dа pritоm Srbi nikаdа u istоriјi nisu nаpаli Vеliku Britаniјu i njеnu tеritоriјu.
Pоslе svеgа nаvеdеnоg, pоstаvlја sе pitаnjе dа li Vеlikа Britаniја imа mоrаlnо prаvо, оdnоsnо krеdibilitеt, dа budе „Judge and the Jury" nе sаmо u slučајu Srеbrеnicа nеgо i uоpštе. Kоlikо је gеnоcidа, zlоčinа i оtimаnjа nаciоnаlnih dоbаrа učinjеnо u imе i zа rаčun V. Britаniје u prоtеklim vеkоvimа britаnskih kоlоniјаlnih rаtоvа nа svih pеt kоntinеnаtа, оd Аmеrikе, prеkо Аfrikе, Indiје i svе dо Kinе, gdе sе brој žrtаvа mеri stоtinаmа miliоnа.
Dаklе, аrоgаnciја sа kојоm sе britаnskа vlаdа pоstаvlја u slučајu Srеbrеnicе prеdstаvlја nе sаmо krајnji cinizаm nеgо i uvrеdu, kаkо srpskоg tаkо i svih nаrоdа svеtа, а klјučnо pitаnjе је kојi је smisао i cilј оvаkvоg činа.
Nаglаšаvаm dа sе оvо mоје оbrаćаnjе оdnоsi nа pоlitiku V. Britаniје, nipоštо nа britаnskе nаrоdе, kојi su, uprkоs impеriјаlnоm izоbilјu, imаli svоје tеškе trеnutkе u istоriјi.
Таkоđе, mоје оbrаćаnjе niје ličnо i оvim putеm žеlim dа izrаzim divlјеnjе prеmа Vаšеm оdličnоm pоznаvаnju srpskоg јеzikа. Nаdаm sе dа ćеtе imаti žеlјu i priliku dа upоznаtе nајstаriјu еvrоpsku civilizаciјu, kоја nе sаmо dа је nаstаlа nа tеritоriјi dаnаšnjе Srbiје (Lеpеnski Vir, Vinčа itd.) nеgо је srpski nаrоd svе njеnе tеkоvinе (јеzik, mitоlоgiја, еtnоgrаfiја...) оčuvао i dо dаn dаnаs, i prеdао оstаlim nаrоdimа Еvrоpе (о čеmu pišu Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew...).
U dоbrој vеri,
Јеlеnа Rаdојkоvić dirеktоr Oxford Cеntrа
ПОСТОЈЕ ЛИ У СРБИЈИ ВРЕДНОСТИ КОЈИМА СЕ НЕ ТРГУЈЕ
Саопштења |
У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - отуда што се ради о једном од, највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома у великој мери открива однос према читавом јавном сектору, комуникацијама као привредној грани, индустрији телекомуникационе опреме, домаћој науци, кадровима, све до односа према важним аспекатима државне безбедности.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена», ко и на који начин утврђује цену, није сасвим јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода и у том делу, ближи је расположењу грађана који су га изабрали и стручњака из Србије. Интересантно је, међутим, да Председник у истој реченици изражава и сумњу у своју «мисао» истичићи да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће» и у том смислу, индиректно судбину Телекома, као и Премијер Вучић, везује само за цену. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је Србија спремна да (рас)прода све што има ако може добити евро, долар, поглавља, магични датум,«стратешког партнера», атест «реформатора»? Или другачије – постоји ли било шта вредно у Србији што Влада не би продала ни за какву цену или услугу, за што не би тражила нити прихватила процену ни најквалитетније одиторске куће, мисије, или комисије? На пример, због независности, суверенитета, дигнитета, самосталности, безбедности? Постоји ли црвена линија или листа имовине и вредности које нису за продају, или трговину?
Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности да се та моћна фирма која је и значајан ослонац привредног развоја, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:
Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијли, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници и страни стручњаци боља и већа гаранција за напредак Телекома, него домаћи;
Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно баштине достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не било које стране државе чији привредни и други интереси нису идентични са интересима Србије.
Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би потцењивање и неразумевање ризика за државне интересе и заштиту важних људских права грађана;
Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.
Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, повећањем производње и другим методама, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно говорити да би новац од продаје јавног сектора ишао у инвестиције. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпродуктивнијег и најперспективнијег системати у неке друге секторе?
Нико не спори начелни захтев да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози да се иде линијом мањег отпора, да се предаје туђој државној компанији, страној држави, већ разлог да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера?
Апсолутна приватизација је апсурд који не постоји ни у једној озбиљној држави. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на цену, или нема? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, божјој заповести, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?!
Потребно је ослободити се од приватизације свега вредног као опсесије. Продати све и то што пре је срљање без компаса. Често чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! Коме – комесарима и генералним секретарија ЕУ, НАТО, мисијама ММФ? А народу, грађанима, домаћој стручној памети?! Или су сви они битни само када гласају? После тога - никаквих обавеза према њима, као да су поптписали бланко меницу! Уместо грађане, Влада више воли да консултује тзв.цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, који је постао замена за уставне облике непосредне демократије, као што је референдум, на пример!
Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Ко још верује да је предаја најбољега што Србија има страном државном сектору - приватизација и државни интерес Србије?
Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијама ПОСТАВЉА СЕ ПИТАЊЕ – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Или су за српску власт, у светлости њених декларација о растућем број пријатеља (са одређене стране) и њихових признања реформама и реформаторима, све то превазиђене категорије? Али, откуда нам онда модрице по цеваницама, несаница, злослуте поруке и пљување пријатеља по нашем лицу?
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.
2000 студената је потписало петицију против одласка наших државних представника у Поточаре
Форум преноси |
2000 студената је потписало петицију против одласка наших државних представника у Поточаре
Поштоване колегинице и колеге, драги пријатељи,
желели бисмо да искажемо велику захвалност свима који су нас подржали у досадашњој акцији, нашој борби за истину и правду о свим жртвама Сребренице и околине. Суочени са покушајима демонизације Србије и српског народа, ми као представници њене младости и академске заједнице, осећамо потребу да искажемо свој став у овом изузетно важном питању за нашу будућност. У писму председнику Републике Србије и председнику Владе Србије од 23. јуна 2015. године навели смо разлоге због којих смо им упутили молбу да не иду у Поточаре 11. јула ове године. Уверени да представљамо и глас апсолутне већине српског народа, замолили смо их да од Русије затраже вето у Савету безбедности УН на британску резолуцију о Сребреници, која наноси немерљиву штету свима нама и никако не доприноси побољшању међунационалних односа на подручју бивше Југославије, већ напротив, продубљује поделе и подгрева мржњу. Десет дана касније, можемо само констатовати да смо још чвршћи у својим уверењима да би одлазак државних представника Србије на овај најављени скуп, као и евентуално усвајање британске резолуције о Сребреници оставило трајне последице по будуће српске нараштаје, као и на наш однос према себи, својој историји, култури и идентитету.
Током трајања наше акције доживљавали смо бројне нападе са разних страна, што из Београда, што из окружења. Бројни медији, тзв. “невладине организације”, као и појединци из нашег јавног живота упућивали су нам негативне коментаре, критике, па и увреде, сматрајући да наша акција “не доприноси помирењу у региону”. Неки од њих су ишли толико далеко да су нашу акцију назвали “фашистичком играријом”. Актуелни градоначелник Сребренице назвао нас је “групицом”. Ми смо све ово стоички и достојанствено поднели, чувајући углед, како нас лично, тако и наших факултета. Да бисмо показали да представљамо аутентичан глас српске младости, овога пута јавности доносимо списак од 2.000 студената са свих универзитета у Србији, Црној Гори и Републици Српској који су својим именима и презименима јавно подржали нашу акцију. Такође, треба истаћи да је њу подржало велики број наших колегиница и колега у расејању, којима дугујемо посебну захвалност и поштовање.
Сматрамо потребним обавестити јавност да ћемо у среду, 8. јула 2015. године Влади Србије предати наш апел са свим његовим потписницима, у нади да ће нас њен председник примити и пружити прилику да образложимо своје ставове.
Није крај - настављамо акцију!
Састанак министра Дачића са делегацијом руске невладине организације Центра националне славе и Фонда Светог Андреја Првозваног
Саопштења |
Први потпредседник Владе и министар спољних послова Републике Србије Ивица Дачић разговарао је данас са делегацијом руске невладине организације Центра националне славе и Фонда Светог Андреја Првозваног, на челу са замеником председника Заљином Медојевом.
ŠOK U BUNDESTAGU: Poslanica optužila Albance za terorizam i stala na stranu Srbije
Форум преноси |
Za govornicom je rekla da s Kosova odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali". Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu i terorističkim centrima poput Kosova, bila je jasna poslanica turskog porekla
BERLIN - Poslanica nemačke levice (Die Linke) Sevim Dagdelen, članica Odbora za spoljnu politiku nemačkog saveznog parlamenta, digla je nezapamćenu prašinu kada je za govornicom Bundestaga rekla da kompletnu vladu u Prištini čine pripadnici bivše terorističke OVK kao i da je u senci nemačkih tenkova na Kosovu upravo ove 2015. godine obnovljena ista ta teroristička organizacija koja je terorom preplavila i susedne zemlje poput Makedonije.
Izlaganje nemačke poslanice turskog porekla u nekoliko navrata je izazvalo salve gromoglasnog aplauza posebno kada je govorila o tome šta je na Kosovu učinjeno u minulih 16 godina.
Iznevši ozbiljne i teške optužbe na račun vrha vlasti u Prištini, Dagdelenova je 19. juna na sednici nemačkog parlamenta rekla šta misli o zahtevu vlade Angele Merkel i NATO da se nemačkim vojnicima u sastavu Kfora odobri još 45 miliona evra! Podsetivši da su Nemci u sastavu Kfora na Kosovu prisutni već 16 godina, poentirala je rekavši da za sve to vreme nijedan od ciljeva - da Kosovo postane stabilno, multietničko i demokratsko - nije ostvaren.
Ona je podsetila i da pripadnici OVK, učesnici terorističkog napada nedavno likvidirani u Kumanovu, na Kosovu sahranjeni kao heroji, na groblju mučenika i u prisustvu visokih zvaničnika. Ona je za govornicom Bundestaga izrekla i da je Kosovo mesto odakle, kada je reč o Evropi, odlazi najviše boraca za Islamsku državu Iraka i Sirije i to ispred nosa NATO i "vojske koju smo tamo poslali".
"Mislim da Nemačka ne može da nastavi s podrškom velikoalbanskom nacionalizmu koji promoviše OVK i terorističkim centrima poput Kosova koji donose nasilje ne samo u region već i na Bliski istok.
Ona je naglasila i da je proteklih godina Kosovo napustilo na stotine hiljada Srba i Roma te je stoga ravnoteža u tom smislu potpuno uništena. Poslanica je podsetila nemačke kolege i na prošlogodišnju senzacionalnu izjavu bivšeg kancelara Nemačke Gerharda Šredera da je bombardovanje Jugoslavije bilo nezakonito.
- Ja vas pitam koje ste posledice vi izvukli iz te izjave. Bundesver je na Kosovu kao rezultat kršenja međunarodnog prava, a politika Nemačke tamo nikada nije bila neutralna. Nisu nam potrebni nemački vojnici na Balkanu koji će podržavati jednu ili drugu stranu i stajati u zaštitu kršenja međunarodnog prava... Treba nam povratak na međunarodno pravo, jer samo to može biti osnov za miran suživot u Evropi – kazala je Dagdelenova i dodala da zemlje EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova - Kipar, Rumunija, Španija, Grčka i Slovačka - treba da upozore nemačku vladu na kršenje međunarodnog prava na Kosovu.
- Ovo je čisto licemerje - rekla je praćena burnim aplauzom.
Dagdelenova je na kraju poručila je ključ trajnog mira u Evropi politika bez dvostrukih standarda. Ona se založila i da Nemačka treba da se vrati miroljubivoj spoljnoj politici Vilija Branta kako njeni vojnici više nikada ne bi napustili nemačko tlo.
"Nadam se da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji"
Sevim Dagdelen je nedavno postavila pitanje nemačkoj vladi kakav je stav Nemačke o odnosu Srbije prema sankcijama Rusiji. Ona je tada za Dojče vele rekla da se nada da Srbija neće podleći pritisku i uvesti sankcije Rusiji. "Nadam se da Srbija neće podleći pritisku Berlina niti se odreći dobrih odnosa sa Rusijom, rekla je i dodala da vreme diktata u spoljnoj politici mora da pripada prošlosti. "Oni koji ponovo barataju pretnjama zapravo stvaraju opasnost od rata u Evropi. To ne smemo da dozvolimo", istakla je nemačka poslanica.
Заштитимо ХРАСТ
Апели |
Познати немачки научник и политичар, Проф. др Ернст Улрих вон Вајцзекер, копредседавајући РИМСКОГ КЛУБА, човек од светског угледа, ауторитет у области теорије одрживог развоја и екологије, упутио је писмо Министарки саобраћаја, госпођи Зорани Михајловић, поводом најављеног уклањања старог храста старог 600 година, у Горњем Милановцу, због изградње аутопута.
Экс-глава МИД Югославии: легендарный разворот Примакова над Атлантикой останется в истории
Коментари |
Живадин Иованович:
"В анналах мировой дипломатии останется в памяти жест Примакова, когда в ночь с 23 на 24 марта 1999 года он, узнав о решении начать военную операцию НАТО против Югославии, распорядился развернуть самолет, на котором во главе государственной делегации летел в Вашингтон, где должны были состояться его переговоры с (вице-президентом США) Альбертом Гором. Когда он узнал, что принято решение о начале бомбардировок, о начале агрессии США против Союзной Республики Югославии, он распорядился, чтобы над Атлантикой российский государственный самолет развернулся и вернулся назад в Москву", - напомнил бывший министр иностранных дел Союзной Республики Югославии Живадин Йованович, возглавляющий ныне сербскую неправительственную организацию "Белградский форум за мир равноправных".
По его мнению, "тот жест показал, насколько Примаков был привержен соблюдению и уважению принципов международного права и насколько понимал, что атака НАТО не была направлена только против одной маленькой, миролюбивой европейской страны, какой была Союзная Республика Югославия, - это была в такой же, если не больше, степени атака на стратегические цели России и на ее легитимные интересы". "Он хорошо знал, что господство НАТО на Балканах - это только предлог для экспансии НАТО к российским границам", - отметил Йованович.
"Он был человеком, которому мы тогда в руководстве Югославии доверяли больше, чем кому-либо другому из российского руководства. У нас есть впечатление, что если бы тогда больше зависело от Примакова, то и политика тогдашней России была бы другой и по отношению к Югославии, и по отношению к Сербии, и к Европе. И, возможно, если бы Россия тогда следовала принципам Евгения Примакова, то, может быть, сейчас у нас было бы меньше проблем и на Балканах, и в Европе", - считает экс-министр.
Видео прилог о Примакову:
ЗАХВАЛНИЦА КЛУБА ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА СРБИЈЕ
Коментари |
Клуб генерала и адмирала Србије доделио је Београдском форуму за свет равноправних захвалницу у знак признања
за успешну сарадњу.
Председнику Београдског форума Живадину Јовановићу захвалницу је уручио председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије
генерал Видоје Пантелић на свечаности поводом 10-те годишњице оснивања и рада, одржаној 25. јуна 2015. године у Дому Војске Србије.
Свечаности су присуствовали Министар одбране Братислав Гашић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал-пуковник Љубиша Диковић као и великуи број представника културног, научног и јавног живота.
СРПСКО ВИЂЕЊЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Коментари |
Проф. др Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић
лауреати прве награде за историју „Иларион Руварац“, коју додељује Матица српска
Аутор: Доц. др Ђорђе Ђурић
У присуству више академика САНУ, историчара, научника, културних и јавних радника, у Матици српској у Новом Саду, 25. јуна 2015. године, уручена је Прва награда за историју „Иларион Руварац“, за 2014. годину. Награду су добили Проф. др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић, за књигу „Србија у Великом рату 1914 - 1918“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. На свечаности су говорили Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академикЉубомир МаксимовићпотпредседникСАНУ, председник жирија за доделу награде, Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске, аутори иЖивадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у име издавача.
О садржини књиге, Доц. др Ђорђе Ђурић је рекао:
„Праотац српске научне историографије архимандритЈован Рајићу предговору своје Историје разних словенских народа... записао је још 1768. године, да ту историју пише да буде на услузи своме роду и да жели "као што су се сви други народи већ потрудили да своју прошлост са славом опишу" и он тако поступи. Посебно је себи у задатак ставио да треба да побије оне приче о Србима које су писане с "гађењем и клеветама". За то је развио један помало чудан метод, који се није увек у потпуности поклапао санаучним методом како га ми данас схватамо. Век касније један други архимандрит, Иларион Руварац, једнако патриотски настројен, по узору на своју епоху и принципе Леополда Ранкеа увео је у српску историографију доследно примењен критички метод. Прикупљање и строга критика извора и борба против прихватања мита као историјске чињенице, били су по њему најважнији послови који су стајали пред историчарем. Нису сви савременици (ни последници) са задовољством и одобравањем прихватили ове принципе (чему је, поштено речено, допринео и начин на који је Руварац заступао своје идеје). У сваком случају несумњиво је да је дело Илариона Руварца означило прекретницу у увођењу Критичког метода у српску историографију.
У претходна два и по веканије било много генерација српских историчара које, стварајући своја дела, нису морале да троше енергију оповргавајућиинтерпретације настале "с гађењем и клеветама" према српском народу и историји (како је то рекао Рајић). Можда је једна од ретких која је била лишена овог бремена била генерација учитеља данашњих лауреата, која је неоптерећена овом врстом борбе (о бројним другим искушењима која су била пред овим нараштајем нећемо овај пут) па су могли да се, на Руварчевом трагу, посвете развојуметода и заната историчара.(Они су уосталом били савременици Фрица Фишера).
Достојни баштиници генерације својих учитеља наши лауреати проф. Др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић (обоје су професори на одељењу за историју Филозофског Факултета у Београду) у свом еснафу су познати по доследној примени метôда научне историографије и мајсторскимвладањем занатом историчара.
Можда је пред оволико историчара прозаично рећи било шта о понављању историје, али свако ко је последњих година, ма и површно пратио западноевропску историографску продукцију о питању ратне одговорности за избијање Првог светског рата и о Првом светском рату уопште, не може се отети утиску да су околности у којима је Рајић написао ону своју тврдњу о писању странаца о српској историји са гађењем и клеветањем готово исте. Истине ради, морамо рећи да "лажи и опадање" нипошто нису став научне историографије на Западу, већ да су она дела која су писана на такав начин добијала велики публицитет, несразмеран њиховим научним дометима.
То су биле околности у време настајања књиге Србија у Великом Рату 1914-1918, Кратка историја. Оваква клима била је велика замка и искушење за ауторе Миру Радојевић и Љубодрага Димића. Без трунке патетике можемо рећи да су они држећи се поменутих принципа и метôда научне историографије и мајсторским владањем занатом историчара успели да ову замку избегну и напишу научно поуздану синтезу о Србији у Великом рату.
Да би се написала књига о једној од највећих епопеја у српској историји требало је сакупити ипроучити (у случају Мире Радојевић и Љубодрага Димића тачније је рећи познавати) ванредно велику количину извора и литературе. Пратећи напомене, али и садржину ове књиге јасно је да су аутори користили сво расположиво наслеђе српске историографије, настајало од 1920-их и 1930- их година 20. века (дела савременика и учесника рата): издвојимо само нека из овог периода као што су књиге: Валадимира Ћоровића, Јована Јовановића, Живка Павловића, збирка Велики рат Србије за ослобођење и уједињење од преко 30 томова коју је издавао генералштаб краљевине СХС и Краљевине Југославије. Ипак значајније упориште за писање ове књиге била су дела настала од 60-их до 90-их година 20 века. Поменимо опет само нека: Андреја Митровића, Владимира Дедијера, Милорада Екмечића, Ђорђе Станковића, Чедомира Попова дела војних историчара Скока, Опачића и Томца, као и збирке српске дипломатске грађе. Свему томе треба додати велики број дела страних аутора (енглеских, француских, руских и немачких), од савременика рата извештача из Србије и страних дипломата, преко страних историчара Фишерове генерације до наших савременика као што је рецимо Анико Момбауер.
Књига је подељена у шест поглавља, од којих је прво посвећено развоју Србије као независне државе од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, док свако од преосталих обрађује по једну ратну годину (уз мања хронолошка одступања, када је то било нужно због синтетичког начина излагања). На крају следи закључак који носи наслов Југословенско уједињење.
Без намере да се упуштамо у препричавање садржаја књиге, ради илустрације начина рада аутора наводимо како је обрађена, из напред поменутих разлога, посебно значајна тема: Питање Сарајевског атентата и ратне одговорности. Излагањем ове проблематикеаутори су се бавили у последњем одељку првог поглавља насловљеном са Виновници рата и Краљевина Србија и првом одељку другог поглавља чији је наслов Сарајевски атентат и Јулска криза (стр. 40-111). Супротно очекивању, на ових70 страница аутори не полемишу са ревизионистичком историографијом, шта више ова синтагма није употребљавана у књизи осим у предговору. Језгровито су приказани главни правци спољне политике великих сила и настанак и даља изградња њихових савеза кроз неколико општеевропских криза почетком 20. века; Посезање за светском моћи савеза високе пећи и племићког поседа у Немачкој и њено виђење Балкана и Србије у том контексту; Аустроугарске аспирације на Балкану, као једином преосталом пољу њеног ширења и зебња од Србије као Пијемонта Јужних Словена. Може ли се сажетије и јасније описати однос Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата него што је то речено на 50. страници "Србија је положајем и политиком коју је водила објективно била препрека настојањима Аустроугарске да контролише цео Балкан и запоседне његове централне делове".
Контекст и сам чин Сарајевског атентата који се догодио у току аустроугарских војних маневара на Видовдан 1914, при чему аутори подсећају на поређење енглеског историчара Тејлора, да је то исто као када би британски краљ парадирао улицама Даблина на дан Светог Патрика, описан је на основу мноштва извора, судских списа, сећања савременика и учесника и поуздане литературе. Мира Радојевић и Љубодраг Димић не прећуткују ништа што доносе извори, као што је чињеница да је Драгутин Димитријевић Апис вероватно био умешан у организацију атентата. Међутим, јасно наглашавају да извори показују да српска влада и генералштаб нису имали никаве везе са тим чином. След догађаја у време Јулске кризе (период од атентата 28. јуна до почетка рата 28. јула) јасно показује да су Немачка и Аустроугарска атентат искористиле само као повод, како је то први написао још у току рата кнез Карл Макс Лихновски, високи немачки дипломата и немачки амбасадор у Лондону од 1912. до 1914. године.
Питања ратних циљева Србије и стварања Југословенске државе зналачки је обрађено кроз више поглавља у књизи. Тема изузетно значајна за историју Срба у 20. веку, за коју су аутори у најмању руку експерти (а овај израз не употребљавамо без преке потребе).
Посебне похвале у награђеној књизи заслужује мера и складан однос између приказивања војне и политичке, друштвене, економске и културне историје Србије у Великом рату, које се добро укомпоноване претварају у једноставно речено историју (да избегнемо појам тотална историја).Иако књига носи наслов Србија у Великом рату довољно пажње је посвећено општој, тј. у овом случају европској историји. Као шири контекст приказани су најзначајнији токови и догађаји на војном и политичком плану током читавог рата у Европи, што је искорак у односу на нашу ранију литературу.
Да закључим:Мира Радојевић и Љубодраг Димић дали су у години обележавања стогодишњице почетка Великог рата, на поузданим изворима засновано, критички проверено, модерно инерпретирано, језгровито и стилски савршено написано српско виђење историје Србије у великом рату. Тиме су испунили своје позвање да нашој и страној јавности предоче резултате српске научне историографије.
1 Да је доба Великог рата једна од највећих епопеја српске историје не треба посебно доказивати. Наша историја тога доба садржи све елемете великих епова: и немилост богова (великих сила) и неправедно приписивање греха и одлучност хероја да се бори против несразмерно веће силе, пошасти налик библијским – епидемија 1915, и егзодус и славни повратак итд...
2Наравно да овде не могу набројати сва релевантна дела. Овај кратки избор је направљен само ради илустрације.
Британска балканска политика и резолуција о Сребреници
Форум преноси |
Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији
Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.
Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.
Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.
Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.
Др Зоран Миливојевић
(Политика, 23. Јуни 2015.)
СКУПШТИНА АП КИМ – ОТВОРЕНО ПИСМО АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ
Форум преноси |
СКУПШТИНА
АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
ВЛАДА
Председнику г-дину Александру Вучићу
Београд, Немањина 11
Поштовани,
Посланици и руководство Скупштине АП Косова и Метохије, желе и овом приликом, да пред предстојеће преговоре заказане за 23.06.2015. године у Бриселу које ћете водити са Исом Мустафом тзв. председником владе Косова, искажу забринутост и неслагање са политиком коју водите према Косову и Метохији.
Ваше позивање на политичко јединство у Србији и констататицаја да ће преговори са приштинском страном бити тешки, није ништа друго но припрема јавног мњења на нове уступке које ћете учинити ка потпуној предаји Косова и Метохије.
Осећамо потребу да Вам још једном предочимо да су грађани носиоци суверености, и да нико па ни Ви који сте се ставили изнад Устава и закона Републике Србије, нема право да мимо њихове воље доноси одлуке. Подсећамо Вас на резултате референдума који је спроведен на северу Косова и Метохије 2012. године.
Разлог више да Вам се пред предстојеће преговоре обратимо, је и најновија Одлука Уставог суда бр. IУо-224/2013 од 29.05.2015 којом је утврђено да Уредба Владе о контроли преласка административне линије према АП Косову и Метохији није у сагласности са Уставом Републике Србије, уз образложење да је територија Републике Србије јединствена и недељива, да садржина Уредбе задире и нарушава основна људска права гарантована Уставом и да је њоме становништво на Косову и Метохији доведено у неравноправан положај. Уместо да поступите по овој Одлуци, с обзиром да је Одлука Устаног суда обавезујућа и уклоните постојеће административне прелазе између централног дела Србије и АП КиМ, Ви сте са приштинском страном договорили још два нова прелаза. Нажалост све ово радите у тренутку када се између Албаније и Косова уклањају гранични прелази и када Ваш колега и пријатељ Еди Рама, председник владе Алабаније говори о стварању велике односно природне Алабаније.
Такође Вам предочавамо да је Уставни суд донео одлуке којим је утврдио да и Уредбе о катастру, матичним књигама и дипломама нису у сагласности са Уставом, а да је Бриселски споразум политички а не правни акт и да као такав не може да производи правна дејства.
Господине председниче, када год Ви или делегација на техничком нивоу постигне са приштинском страном споразум положај и безбедност Срба и неалбанаца је све тежа и неизвеснија. Као последица даљих преговора са приштинском страном уз посредовање ЕУ, није само предаја територије и богатстава на Косову и Метохији, већ и исељавање Срба и осталих неалбанаца који немају поверење у институције тзв. Републике Косово.
С обзиром да су сви постигнути споразуми са приштинском страном у супротоности са Уставом и да је Резолуција СБУН 1244 на снази, захтевамо да прекинете даље преговоре уз посредовање ЕУ и затражите подршку искрених пријатеља Србије и српског народа (Русије и Кине) ради наставка преговора у УН.
С поштовањем.
Скупштина АП КиМ
Потпредседник Скупштине
Добросав Добрић
Кос. Митровица
22.06.2015. године
Отворено писмо 400 студената председнику Републике и Владе Србије у вези са Сребренице
Саопштења |
Председнику Републике Србије Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу
Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.
Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра "Симон Визентал" у Јерусалиму, који је у интервјуу за "Политику" (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број "стрељаних" и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.
Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.
Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире.
Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи.
Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.
У Београду, 23.06.2015. г.
Српским студентима:
Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.
Потписници:
1. Тамара Гајић, Православни богословски факултет, Београд
2. Ненад Узелац, Факултет политичких наука, Београд
3. Марко Шукало, Правни факултет, Београд
4. Невен Ђенадија, Факултет политичких наука, Бања Лука
5. Алексић Јован, Филозофски факултет, Косовска Митровица
6. Марко Весић, Православни Богословски факултет, Београд
7. Мира Ђуричић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
8. Милош Иванишевић, Факултет политичких наука, Београд
9. Сања Војиновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
10. Марко Сарић, Универзитет у Бечу, Институт за источноевропске студије
11. Божидар Мијаиловић, Православни богословски факултет, Београд
12. Стефан Јовановић, Православни богословски факултет, Београд
13. Марко Пејковић, Факултет политичких наука, Београд
14. Јовиша Ћировић, Факултет политичких наука, Београд
15. Милош Хркаловић, Факултет политичких наука, Београд
16. Небојша Ђогатовић, Православни богословски факултет, Београд
17. Марко Перишић ИТС, Београд
18. Милица Бабић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
19. Васо Божић, Факултет техничкин наука, Нови Сад
20. Биљана Моћевић, Економски факултет, Источно Сарајево
21. Весна Станковић, Филозофски Факултет, Источно Сарајево
22. Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
23. Драгана Поповић, Правни факултет Источно, Сарајево
24. Урош Николић, Факултет политичких наука, Београд
25. Милица Перић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
26. Никола Млађеновић, Висока школа за услужни бизнис, Источно Сарајево
27. Милан Божић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
28. Милош Скелеџија, Пољопривредни факултет, Нови Сад
29. Марко Зарић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
30. Јована Мишић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
31. Николина Васић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
32. Велемир Сурбат, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
33. Огњен Иваз, Педагошки факултет, Бијељина
34. Радмила Моћевич, Филозофски факултет, Источно Сарајево
35. Милош Јаковљевић, Православни богословски факултет, Београд
36. Миљана Тасовац, Пољопривредни факултет Нови Сад
37. Велемирка Мићић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
38. Јована Миличић, Правни факултет, Бања Лука
39. Немања Девић, Филозофски факултет, Београд
40. Милана Мариновић, Филозофски факултет, Бања Лука
41. Павле Агбаба, Правни факултет, Бања Лука
42. Весна Јовановић, Правни факултет, Добој
43. Соња Миливојевић, Економски факултет, Бања Лука
44. Љубомир Нишић, Економски факултет, Добој
45. Немања Деспић, Економски факултет, Бања Лука
46. Лука Мугоша, Факултет политичких наука, Подгорица
47. Дарко Крсмановић, Економски факултет, Источно Сарајево
48. Слађана Брљић, Економски факултет, Бања Лука
49. Милош Јокић, Факултет политичких наука, Београд
50. Јелена Петковић, Економски факултет, Бања Лука
51. Моника Човочковић, Природно математички факултет, Бања Лука
52. Ненад Лилић, Факултет политичких наука, Београд
53. Наташа Мијовић, Филозофски факултет, Источно Сарајево
54. Бранко Поповић, Факултет политичких наука, Београд
55. Миљана Дробњак, Хемијски факулет, Београд
56. Кристина Стојановић, Филозофски факултет, Нови Сад
57. Дејан Којић, Прометеј, Бања Лука
58. Божо Ивановић, Прометеј, Бања Лука
59. Татјана Дудаш, Институт Polytechnique LaSalle Beauvais- MSc in Plant Breeding, Француска
60. Дарко Стјепановић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
61. Игор Бирчаковић, Независни Универзитет Бања Лука, Бања Лука
62. Марко Таборин, Правни факултет, Источно Сарајево
63. Предраг Владисављевић, Православни богословски факултет, Београд
64. Милош Голијанин, Факултет политичких наука, Сарајево
65. Александра Којић, Фармацеутски факултет, Бијељина
66. Александар Марјановић, Факултет пословне економије, Бијељина
67. Стефан Стаменковић, Православни богословски факултет, Београд
68. Горан Лукић, Православни богословски факултет, Београд
69. Гвозден Ненадовић, Православни богословски факултет, Београд
70. Душа Никић, Православни богословски факултет, Београд
71. Сандра Еркић, Факултет пословне економије, Бијељина
72. Саша Еркић, Педагошки факултет, Бијељина
73. Наташа Гелић, Педагошки факултет, Бијељина
74. Вања Костић, Педагошки факултет, Бијељина
75. Александар Којић, Стоматолошки факултет, Фоча
76. Николина Мићић, Факултет за право, јавну управу и безбедност, Београд
77. Жељка Радовић, Медицински факултет, Бања Лука
78. Бојана Голубовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
79. Николина Анђић, Пољопривредни факултет, Бијељина
80. Митар Захарић, Факултет пословне економије, Бијељина
81. Тамара Јовић, Факултет правних наука- Апеирон, Бања Лука
82. Маја Радић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
83. Тања Мирковић, Медицински факултет, Бања Лука
84. Драгица Драгичевић, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
85. Татјана Рикић, Правни факултет, Нови Сад
86. Јадранко Јосиповић, Медицински факултет, Фоча
87. Катарина Бошњак, Факултет за међународну економију и финансије, Београд
88. Настасија Дакић, Факултет организационих наука, Београд
89. Стефан Цвијетић, Факултет пословне економије, Бијељина
90. Никола Манојловић, Пољопривредни факултет, Бијељина
91. Олга Тмушић, Факултет пословне економије, Бијељина
92. Никола Пашајлић, Факултет пословне економије, Бијељина
93. Немања Грачанин, Факултет пословне економије, Бијељина
94. Сања Тришић, Факултет пословне економије, Бијељина
95. Јелена Тадић, Факултет пословне економије, Бијељина
96. Никола Панић, Факултет техничких наука, Нови Сад
97. Никола Попов, Природно математички факултет, Нови Сад
98. Никола Шапоњић, Природно математички факултет, Нови Сад
99. Предраг Ћорић, Природно математички факултет, Нови Сад
100. Владимир Лаврњић, Природно математички факултет, Нови Сад
101. Немања Буквић, Природно математички факултет, Нови Сад
102. Милош Игњатовић, Природно математички факултет, Нови Сад
103. Никола Кривокућа, Природно математички факултет, Нови Сад
104. Владимир Радовановић, Филозофски факултет, Београд
105. Ненад Шушњар, Пољопривредни факултет, Нови Сад
106. Веселин Трипковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
107. Тодор Јелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
108. Невена Рађеновић, Факултет техничких наука, Нови Сад
109. Радован Маринковић, Факултет техничких наука, Нови Сад
110. Милош Котур, Факултет политичких наука, Београд
111. Катарина Тошовић, Факултет техничких наука, Чачак
112. Милош Ковачевић, Факултет за пословну економију, Ваљево
113. Сања Вуковић, Филолошки факултет, Београд
114. Милица Стевић, Филолошки факултет, Београд
115. Милош Тешић, Филозофски факултет, Београд
116. Невена Таушан, Факултет политичких наука, Београд
117. Стефан Србљановић, Факултет политичких наука, Београд
118. Александра Белачић, Економски факултет, Београд
119. Милош Родић, Култура и медији, Универзитет Џон Незбит, Београд
120. Милан Благојевић, Факултет политичких наука, Београд
121. Маја Крстић, Филолошки факултет, Нови Сад
122. Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
123. Јована Видовић, Филолошки факултет, Београд
124. Стефан Милошевић, Факултет политичких наука, Београд
125. Стефан Вуковић, ИТ Академија, Београд
126. Доситеј Тодоровски, Правни факултет, Нови Сад
127. Милош Бошковић, Економски факултет, Београд
128. Наталија Милетић, Факултет политичких наука, Бањалука
129. Александар Топић, Факултет политичких наука, Београд
130. Александар Богосавац, Факултет политичких наука, Бањалука
131. Дејана Кљајић, Факултет политичких наука, Београд
132. Маја Младеновић, Факултет политичких наука, Београд
133. Славко Мекињић, Факултет политичких наука, Бањалука
134. Никола Ковинић, Факултет политичких наука, Београд
135. Анамарија Марић, Факултет политичких наука, Београд
136. Сандић Ивана, Факултет политичких наука, Бањалука
137. Владимир Зец, Факултет политичких наука, Бањалука
138. Сузана Прелић, Факултет политичких наука, Београд
139. Милош Благојевић, Филозофски факултет, Београд
140. Наташа Јагодић, Факултет организационих наука, Београд
141. Дајана Дејановић, Факултет политичких наука, Београд
142. Дражана Ђурић, Факултет политичких наука, Бањалука
143. Марко Мирић, Факултет организационих наука, Београд
144. Ђурђина Турковић, Правни факултет, Подгорица
145. Лазар Лојанчић, Факултет политичких наука, Београд
146. Панче Денић, Правни факултет, Београд
147. Немања Војновић, Правни факултет, Београд
148. Стефан Пекић, Правни факултет, Нови Сад
149. Стефан Рудан, Правни факултет у Београду
150. Бушетић Станко, Правни факултет, Београд
151. Данијела Зец, факултет политичких наука, Бањалука
152. Јелена Бобић, Факултет политичких наука, Београд
153. Милена Оцокољић, Филозофски факултет, Нови Сад
154. Југослав Досеновић, Conestoga college in Kitchener, Ontario, Canada
155. Ивана Лешчен, Факултет политичких наука, Бањалука
156. Алекса Гудурић, Висока пословно-техничка школа, Ужице
157. Милош Гаврановић, Правни факултет, Бањалука
158. Михајло Звонар, Факултет политичких наука, Бањалука
159. Мирјана Бановић, Факултет политичких наука, Бањалука
160. Немања Шикман, Правни факултет, Београд
161. Горана Штрбац, Факултет политичких наука, Бањалука
162. Гордан Поповић, Правни факултет, Источно Сарајево
163. Јованка Лакић, Факултет политичких наука, Бањалука
164. Милан Јовановић, Факултет политичких наука, Београд
165. Никола Стајић, Факултет за пословну информатику, Београд
166. Милена Коривица, Правни факултет, Београд
167. Немања Шикман, Правни факултет, Београд
168. Алекса Тојчић, Правни факултет, Нови Сад
169. Његован Станичић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
170. Милош Марић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
171. Ивана Видојевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
172. Радован Маринковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
173. Ристо Ресторовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
174. Стефан Николић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
175. Марина Милинковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
176. Александар Ковачевић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
177. Мара Дрљача, Пољопривредни факултет, Нови Сад
178. Божана Крчмар, Пољопривредни факултет, Нови Сад
179. Драгомир Димић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
180. Надежда Тешин, Пољопривредни факултет, Нови Сад
181. Немања Бијелић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
182. Александар Лукић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
183. Кристина Колаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
184. Марија Драговић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
185. Милица Видић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
186. Бојан Бугарски, Пољопривредни факултет, Нови Сад
187. Бојан Келеман, Пољопривредни факултет, Нови Сад
188. Бојана Андрић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
189. Михаило Бошковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
190. Немања Брзаковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
191. Антоније Жунић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
192. Младимирка Шукурма, Пољопривредни факултет, Нови Сад
193. Зорица Стефановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
194. Борислав Јовић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
195. Радован Марковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
196. Стефан Станојев, Пољопривредни факултет, Нови Сад
197. Дуња Вукотић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
198. Ивана Симић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
199. Милош Свилокос, Пољопривредни факултет, Нови Сад
200. Милан Наранчић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
201. Томислав Томић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
202. Јован Топаловић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
203. Ивана Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
204. Владимир Живојнов , Пољопривредни факултет, Нови Сад
205. Владимир Прокић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
206. Милош Казановић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
207. Теодора Митровић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
208. Ђорђе Арсеновић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
209. Филип Штрбац, Пољопривредни факултет, Нови Сад
210. Оља Срећковић, Пољопривредни факултет, Нови Сад
211. Ивана Силађи, Пољопривредни факултет, Нови Сад
212. Бранислав Ерцег, Пољопривредни факултет, Нови Сад
213. Немања Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
214. Милица Сташић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
215. Стојан Ивковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
216. Ивана Милетић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
217. Милан Рајек, Филозофски факултет, Косовска Митровица
218. Никола Михајловић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
219. Никола Богдановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
220. Јована Алексић, Медицински факултет, Косовска Митровица
221. Ивана Илић, Учитељски факултет, Лепосавић
222. Исидора Митровић, Медицински факултет, Косовска Митровица
223. Катарина Максимовић, Правни факултет, Косовска Митровица
224. Анђела Недељковић, Природно математички факултет, Косовска Митровица
225. Марија Милосављевић, Медицински факултет, Косовска Митровица
226. Милица Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
227. Тијана Гуснић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
228. Радмила Костић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
229. Борис Радаковић, Филозофски факултет, Бања Лука
230. Предраг Клајић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
231. Петар Рашић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
232. Предраг Лозо, Филозофски факултет, Бања Лука
233. Стефан Стојковић, Медицински факултет, Косовска Митровица
234. Милош Дамјановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
235. Александар Крстић, Медицински факултет, Косовска Митровица
236. Радивоје Крга, Филозофски факултет, Косовска Митровица
237. Милован Толић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
238. Матеја Лалић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица
239. Стефан Павловић, IBCM, Косовска Митровица
240. Никола Благојевић, Факултет техничких наука, Чачак
241. Коста Тодоровић, Електротехнички факултет, Београд
242. Игор Брозбић, Технички факултет, Бор
243. Лазар Милић, Правни факултет, Косовска Митровица
244. Ана Стошевски, Медицински факултет, Косовска Митровица
245. Богдан Тодоровић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
246. Милош Тимотијевић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
247. Немања Компировић, Правни факултет, Косовска Митровица
248. Драгана Марковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
249. Слободан Стошић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
250. Александар Ђурић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
251. Стефан Сташић, Економски факултет, Косовска Митровица
252. Живко Бишевац, Филозофски факултет, Косовска Митровица
253. Теодора Илић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
254. Лука Јовановић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
255. Страхиња Арсић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
256. Маша Делијованис, Правни факултет, Београд
257. Иван Виријевић, Правни факултет, Косовска Митровица
258. Јагода Јанковић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
259. Ивана Пантић, Медицински факултет, Београд
260. Вања Јовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
261. Лазар Живић, Правни факултет, Косовска Митровица
262. Тања Живић, Правни факултет, Косовска Митровица
263. Тамара Митић, Факултет уметности, Звечан-Косовска Митровица
264. Милош Влаовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
265. Милан Краговић, Природно математички факултет, Косовска Митровица
266. Вељко Пајовић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
267. Данило Зечевић, Правни факултет, Косовска Митровица
268. Филип Ројевић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
269. Јована Мурганић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
270. Љубица Косовац, Висока здравствена школа струковних студија, Београд
271. Светлана Јевтић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
272. Немања Алексић, Филозофски факултет, Нови Сад
273. Немања Цвитковац, Филозофски факултет, Нови Сад
274. Снежана Хаџи-Ристић, Филозофски факултет, Косовска Митровица
275. Филип Фићовић, Правни факултет, Косовска Митровица
276. Јован Стојановић, Факултет техничких наука, Косовска Митровица
277. Борис Мандић, Филозофски факултет, Нови Сад
278. Стефан Лапчевић, Филозофски факултет, Нови Сад
279. Стефан Дурлевић, Правни факултет, Београд
280. Стефан Радовановић , Правни факултет, Београд
281. Лазар Ступар, Саобраћајни факултет, Нови Сад
282. Душан Ристић, Правни факултет, Бања Лука
283. Никола Петровић, Правни факултет, Београд
284. Ратко Савић, Правни факултет, Бања Лука
285. Срђан Матаруга, Правни факултет, Нови Сад
286. Срђан Божић, Правни факултет, Београд
287. Дарио Дринић, Православни богословски факултет, Београд
288. Боро Керезовић, Факултет спорта и физичког васпитања, Нови Сад
289. Александра Милошевић, Правни факултет, Београд
290. Милош Дамњановић , Правни факултет, Београд
291. Немања Вуковић, Паневропски факултет Апеирон, Бања Лука
292. Ђорђе Шекуларац, Правни факултет, Београд
293. Марко Бухач, Електротехнички факултет, Београд
294. Ђорђе Сушић, Економски факултет, Београд
295. Наташа Ђорђић, Филолошки факултет, Бања Лука
296. Весна Благић, Филозофски факултет, Бања Лука
297. Милош Гаврановић, Правни факултет, Бања Лука
298. Милан Бајкић, Филозофски факултет, Београд
299. Владана Качавенда, Паневропски факултет Апеирон, Бања Лука
300. Сузана Качавенда, Факултет политичких наука, Бања Лука
301. Милица Штрбац, Стоматолошки факултет, Панчево
302. Стефан Стефановић, Правни факултет, Београд
303. Дејана Петровић, Филолошки факултет, Бања Лука
304. Драго Анђелић, Правни факултет, Београд
305. Невена Ракић, Факултет политичких наука, Бања Лука
306. Јован Пушкар, ДИФ Грац, Аустрија
307. Радмила Живковић, Филолошки факултет, Бања Лука
308. Александар Војновић, Православни богословски факултет, Београд
309. Борис Бенцуз, Православни богословски факултет, Србиње
310. Оља Дабић, Природно математички факултет, Бања Лука
311. Наташа Топић, Филолошки факултет, Бања Лука
312. Тамара Цветановић, Географски факултет, Београд
313. Милица Калабић, Технолошки факултет, Бања Лука
314. Перо Трнинић, Шумарски факултет, Бања Лука
315. Радмила Живковић, Филолошки факултет, Бања Лука
316. Игор Мајкић, Хемијски факултет, Београд
317. Светислав Арежина, Пољопривредни факултет, Бања Лука
318. Тамара Стаменчић, Музичка академија, Источно Сарајево
319. Марко Нинковић, Правни факултет, Београд
320. Војислав Пајтић, Правни факултет, Београд
321. Немања Шмитран, Технолошки факултет, Нови Сад
322. Бојан Мијатовић, Технолошки факултет, Нови Сад
323. Стефан Лазић , Технолошки факултет, Нови Сад
324. Никола Шавија, Технолошки факултет, Нови Сад
325. Миодраг Билбија, Технолошки факултет, Нови Сад
326. Александар Добрић, Факултет техничких наука, Нови Сад
327. Лазар Вркатић, Саобраћајни факултет, Нови Сад
328. Јанко Ратковић, Правни факултет, Београд
329. Тара Красић, Правни факултет, Београд
330. Јована Новаковић, Политичке науке, Бања Лука
331. Дејан Микић, Грађевински факултет, Суботица
332. Стефан Тулемија, Саобраћајни факултет, Бања Лука
333. Раденко Јованчевић, Машински факултет, Бања Лука
334. Саша Ковачевић, Саобраћајни факултет, Бања Лука
335. Александар Ковачевић, Санитарни инжењеринг, Бања Лука
336. Синиша Поповић, Пољопривредни факултет, Бања Лука
337. Бранислав Јокић, Машински факултет, Бања Лука
338. Станислав Мисимовић, Машински факултет, Бања Лука
339. Жељко Ољача, Машински факултет, Бања Лука
340. Бојан Дринић , Санитарни инжељеринг, Бања Лука
341. Драго Матић, Политичке науке, Бања Лука
342. Драган Усорац, Машински факултет, Бања Лука
343. Борис Лукић, Политичке науке, Бања Лука
344. Владимир Ивановић, Факултет ветеринарске медицине, Београд
345. Александар Кољибабић, Факултет ветеринарске медицине, Београд
346. Вук Петровић, Правни факултет, Београд
347. Саво Малешић, Правни факултет, Београд
348. Лазар Цаковић, Електротехнички факултет, Београд
349. Марко Ћоровић, Електротехнички факултет, Београд
350. Марко Белић, Правни факултет, Београд
351. Милан Вукајловић, Факултет организационих наука, Београд
352. Ђорђе Радовановић, Факултет организационих наука, Београд
353. Милија Кијановић, Рударско-геолошки факултет, Београд
354. Александар Моневски, Рударско-геолошки факултет, Београд
355. Иван Лазаревић, Природно математичкки факултет, Београд
356. Урош Бошковић, Природно математички факултет, Београд
357. Бобан Радовановић, Природно математички факултет, Крагујевац
358. Дубравка Богосављевић, Природно математички факултет, Крагујевац
359. Предраг Ковачевић, Саобраћајни факултет, Београд
360. Мина Зарић, Филолошки факултет, Београд
361. Кристина Каровић, Правни факултет, Београд
362. Драгана Тодоровић, Филолошки факултет, Бања Лука
363. Срђан Тодоров, Електротехнички факултет, Београд
364. Љиљана Ђекић, Филолошки факултет, Бања Лука
365. Љиљана Живковић, Факултет ветеринарске медицине, Београд
366. Божена Шево, Економски факултет, Београд
367. Сања Стеванчевић, Правни факултет, Београд
368. Сања Лакић, Правни факултет, Београд
369. Дајана Палачковић, Филозофски факултет, Бања Лука
370. Милица Мушић, Економски факултет, Бања Лука
371. Вања Мушић, Правни факултет, Бања Лука
372. Бојана Јанковић, Економски факултет, Бања Лука
373. Данимир Ћулибрк, Економски факултет, Бања Лука
374. Тина Бркљач, Економски факултет, Бања Лука
375. Саша Ристић, Економски факултет, Бања Лука
376. Ивана Стојичић, Економски факултет, Бања Лука
377. Милован Шкрбо, Економски факултет, Бања Лука
378. Јована Турањанин, Економски факултет, Бања Лука
379. Милана Аћимовић, Економски факултет, Бања Лука
380. Ања Скендерија, Економски факултет, Бања Лука
381. Дајана Кукрић, Економски факултет, Бања Лука
382. Милош Вучић, Правни факултет, Крагујевац
383. Исидора Ћуповић, Правни факултет, Београд
384. Зорана Стевановић, Природно математички факултет, Ниш
385. Александар Трнинић, Саобраћајни факултет, Нови Сад
386. Синиша Ритан, Пољопривредни факултет, Бања Лука
387. Немања Стојнић, Пољопривредни факултет, Бања Лука
388. Љиљана Ђекић, Филолошки факултет, Бања Лука
389. Дајана Гајић, Филолошки факултет, Бања Лука
390. Дејан Цвекић, Природно математички факултет, Београд
391. Триво Липовац, Филозофски факултет, Бања Лука
392. Милош Хинић, Православни богословски факултет, Београд
393. Ивана Андрић, Православни богословски факултет, Београд
394. Саша Кљајић, Православни богословски факултет, Београд
395. Ивана Тркајла, Правни факултет, Нови Сад
396. Марко Вуковић, Филозофски факултет, Пале
397. Вук Ковачевић, филолошки факултет, Београд
398. Стојана Драгутиновић, Филолошки факултет, Нови Сад
399. Лазар Шаулић, Факултет организационих наука, Београд
400. Дејан Вуковић, Православни богословски факултет, Београд
Алексеј Пушков у званичној посети Београду
Саопштења |
У оквиру своје посете Србији, председник Одбора за спољну политику Руске Државне Думе Aлексеј Пушков, одржао је предавање у „Карић фондацији“ у Београду о савременим процесима и проблемима у Европи и свету, односима Србије и Русије и спољној политици Руске Федерације. Предавању су, поред осталих, присуствовали председница делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе, Александра Ђуровић, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију, Милован Дрецун и велики број личности из јавног и културног живота Србије.
У име организатора предавања, добродошлицу господину Пушкову изразили су народни посланик, Драгомир Карић, и председник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић. Високом госту из Русије, уручена је књига „Србија у Великом рату 1914-1918“ на руском језику, аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, у издању Београдског форума и Српске књижевне задруге.
Београд, 17. јун 2015.
Београдски форум за свет равноправних
Проф. Јелена Гускова посетила Београдски форум
Саопштења |
Проф. Јелена Гускова из Москве, инострани члан САНУ, посетила је Београдски форум за свет равноправних, где су је домаћини упознали са планом активности за 2015. и 2016. годину. Проф. Јелена Гускова је аутор већег броја књига о Србији, разбијању Југославије, агресији НАТО 1999. године и српско-руским односима. Позната је као најбољи руски познавалац историје и савремених токова на Балкану.
Београд, 17. јун 2015.
Београдски форум за свет равноправних
BEOGRADSKI FORUM-Novi izazovi (1)
Коментари |
Profesor Radoš Smiljković
(uvodno izlaganje) - 19 maj. 2015.
Posle NATO agresije 1999. (mart-juni) „Beogradski forum za svet ravnopravnih“ je nastao kao oaza kritičke misli i okupljanja zabrinutih ljudi za sudbinu Srbije. Dolazili su i dolaze mnogi iz raznih sredina da se obaveste ili prenesu saznate informacije. Značajan broj uglednih intelektualaca Srbije i inostranstva se okuplja oko aktuelnih, ali i strateških tema koje nameće drastična restauracija najgore vrste kapitalizma i kolonizacije Srbije. I dalje je ključno pitanje - kuda i kako dalje? Za sve te ljude 2000.-te je izvršen puč. Na površinu je izbilo strateško pitanje -kako da opstane Srbija kao matica srpskog naroda. U centru našeg vidnog polja imperijalizam se pojavljuje kao strateški neprijatelj malih naroda i država. Inače, kod nas se i dalje potvrđuje kao takav.
Treba da se zna da Beogradski forum uveliko sarađuje sa više prijateljskih organizacija, kao što je: Pokret za Kosovo i druge organizacije za prava našeg naroda i očuvanje njegove samobitnosti na KiM; Društvo srpskih domaćina; Klub generala i admirala Srbije; SUBNOR Srbije, Svetski savez za mir, pa Centar slave iz Moskve i dr. U tom krugu je i sve više organizacija mladih koje nastaju u funkciji odbrane prava i samobitnosti naroda i države Srbije.
U dosadašnjem radu Foruma najdalje se otišlo u kritičkom sagledavanju agresije koju je zapad na čelu sa SAD izvršio na Saveznu republiku Jugoslaviju. Ustvari, na Srbiju s ciljem da se ukroti srpski narod kako ne bi mogao da prestavlja ozbiljnu snagu otpora novoj strateškoj ofanzivi američkog imperijalima u preuređivanju Evrope u skladu sa strategijom razbijanja Rusije. S obzirom na poluvekovnu godišnjicu 1999. NATO-a, SAD su odlučile da svetu, pre svega Evropi, demonstriraju svoje namere. Nažalost, Srbija se kao i u prošlim vremenima velikih imperijalnih sudara našla na brisanom prostoru nove imperijalne istorije. I tako postala prva žrtva odbrane njene nezavisnosti.
О Билдербершкој конференцији
Форум преноси |
Клаудија фон Верлхоф
Билдербершки клуб носи назив који у немачком језику означава „живописну планину“. Овај утицајни клуб ових дана одржава састанак у тиролском граду Трелфс. Дакле, тамо ћемо видети „слике живописне планине“.
Удружење којем је дозвољено да одржава своје састанке апсолутно тајно уз огромну полицијску заштиту, при том, окупља низ делатника из политике, науке и „ручно изабраних“ представника медија из читавог света, представља доказ да ми не живимо у демократији, будући да се поставља питање – на који начин и зашто овој организацији полази за руком да постигне то да нико не говори о ономе шта се тамо дешава? Шта клуб чини да сви позвани уопште долазе? Они свакако знају да није ствар у њиховој личној лепоти.
Овде се налази водећи део власти, праве власти. Овде позивају оне који су се нашли на „нишану“ ове власти. А у каквом својству их позивају? Наравно, као будуће представнике управо ове власти. Они који стварно имају власт желе да „ми“ под маском оних који тамо иду одмах после тога штитимо њихове интересе: у области политике, науке, економије, друштвених покрета, средстава јавног информисања. „Ми“ њима нисмо потребни, сем -само као извршиоци њихове воље,будући да они не могу све да раде сами.
Позвани – то су они који се налазе у међупростору, између њих и масе становништва, између власти и оних људи без власти. Међутим, ови „моћни“ очигледно не могу бити реално моћни кад не би било те треће – спојне – класе, која по наређењу одозго говори у чему је суштина и како треба живети.
Многи, веома много њих, ако не чак сви значајни политичари из Швајцарске и из Немачке тамо су већ били, на пример, Враницки, Фејман…, Меркел, Тритин…
Ипак, шта би било ако би маса формирала своје сопствено мишљење, заједно са независним делатницима политике, науке, медија и нико не дође на њихов састанак? Па, коме ће се онда власт обраћати?
Због тога се тамо, на том састанку, дешава само једно – индоктринација, а ако треба, „испирање мозга“: о чему се ради у овом тренутку и уопште, шта треба рећи, промовисати, представити, легализовати, а шта не, и на који начин, а на који начин не…
Професор Иван Чарота у Београдском форуму
Саопштења |
Познати белоруски лингвиста и велики познавалац српског језика и књижевности, Универзитетски професор Иван Чарота, посетио је Београдски форум.
Професор Чарота је превео на руски језик више дела српских аутора, као и више књига руских и белоруских аутора на српски језик.
Почетком ове године, превео је на руски језик књигу „Србија у Великом рату 1914-1918“, аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића, у издању Београдског форума и Српске књижевне задруге.
Београд, 03. јун 2015.
Београдски форум за свет равноправних
Offener Brief des Vorsitzenden des »Belgrader Forums für eine Welt der Gleichen«, Živadin Jovanović, an Bundeskanzlerin Angela Merkel:
Форум преноси |
Sehr geehrte Frau Bundeskanzlerin, aus unseren Medien haben wir erfahren, dass Sie demnächst der Republik Serbien einen offiziellen Besuch abstatten werden. Es ist ein großer Wunsch von uns allen, dass Ihr Besuch und Ihre Gespräche mit den führenden politischen Vertretern Serbiens zur Vertiefung der gegenseitigen Beziehungen unserer Länder und Völker beitragen werden.
Unser Belgrader Forum für eine Welt der Gleichen, ein unabhängiger, nicht parteigebundener und nicht profitorientierter Verein, möchte zum Ausdruck bringen, dass Ihr Besuch im Zeitraum des Gedenkens an 70 Jahre Sieg über den Nazifaschismus und an die NATO-Aggression gegen Serbien und Montenegro 1999 zustande kommt.
Ungeachtet weiterer Folgen wollen wir Ihre Aufmerksamkeit darauf lenken, dass in beiden Kriegen auch eine sehr große Anzahl an Kindern ums Leben gekommen ist.
Wir sind zutiefst davon überzeugt, dass Sie den 1941 von Faschisten erschossenen 300 Schülern und Professoren des Gymnasiums der Stadt Kragujevac und den beim NATO-Angriff ums Leben gekommenen Kindern durch eine Blumengabe in der Gedenkstätte Šumarice Kragujevac und am Denkmal im Park Tašmajdan in Belgrad eine große Ehre erweisen würden.
Die serbische Öffentlichkeit würde sicher solche symbolischen Gesten als wichtige und staatsmännisch verantwortliche Schritte zur Versöhnung und Verständigung positiv aufnehmen.
Dies verdienen nicht nur die immensen Opfer Serbiens, sondern auch die großen und bedeutenden Persönlichkeiten der serbischen, deutschen und europäischen Kultur wie Vuk Stefanovi? Karadži?, Gebrüder Grimm und Johann Wolfgang Goethe. Ihr Werk ist ein leuchtendes und inspirierendes Vorbild für den Aufbau fruchtbarer Beziehungen und gegenseitiger Achtung des serbischen und deutschen Volkes.
(Извор: https://www.jungewelt.de/2015/05-29/021.php)
Годишњица злочина у Варварину
Саопштења |
СРБИЈИ НИЈЕ МЕСТО У АГРЕСОРСКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ
Поводом 16-годишњице НАТО бомбардовања моста на Великој Морави код Варварина, када је погинуло десет грађана овог града, представници Београдског форума за свет равноправних, Фонда дијаспора за матицу и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука «Сања Миленковић» положили су цвеће код споменика жртвама. У делегацији су били Живадин Јовановић, проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији, Славко Вејиновић, Управитељ Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука „Сања Миленковић“, Гојко Слијепчевић, члан Управног Одбора, из Шведске, и Невена Ергић, сарадница-волонтер Фонда дијаспора за матицу.
Након тога, у Народној библиотеци у Варварину, промовисане су две нове књиге Београдског форума – „Србија и НАТО“ и „Мостови“. У излагањима говорника је наглашено да се злочини и разарања НАТО током агресије 1999. против Србије (СРЈ) никада не смеју заборавити, нити се одговорност лидера НАТО чланица може умањити. Оцењено је да Србији као мирољубивој земљи и жртви агресије није место у НАТО-у као агресивној, интервенционистичкој организацији која свуда по свету оставља хаос, беду, људске жртве и милионе избеглица. Поред гостију из Београда и српског расејања, на промоцији је говорио и проф. Зоран Миленковић, председник Општине Варварин, отац Сање Миленковић, који је уједно председник Управног Одбора Фондације.
Промоцији је присуствовала и немачка новинарка и публициста Габријела Сенфт, која је управо објавила своју спомен-књигу посвећену жртвама погинулим током бомбардовања моста преко Велике Мораве од стране НАТО. Она је уједно аутор изложбе фотографија о истој теми која је приказивана у преко 70 градова у Немачкој и другим земљама Европе.
Славко Вејиновић је обавестио присутне да је, после блокаде дуге 15 година, обновљен рад Фондације „Сања Миленковић“, којој је у међувремену, враћен део финансијских средстава, сакупљен 1999. и 2000. прилозима српске дијаспоре. Ради се о износу од 30.000 евра који се током протеклог периода налазио у депозитима српских амбасада и конзулата а недавно је положен на банковни рачун Фондације. Он је указао да су у току напори Управе Фондације, да надлежни државни органи врате Фондацији још 130.000 евра, колико се на банковном рачуну Фондације налазило у тренутку блокаде 2001. године, плус камата.
Београд, 02. јун 2015.
Београдски форум за свет равнопноправност
Фонд дијаспора за матицу
Фондација «Сања Миленковић»
Ратом Будни: Званично саопштење за јавност
Форум преноси |
Штокхолм, 2015-05-31.
Званично саопштење за јавност: с Вечери сећања поводом 70 година пробоја последњих заточеника Јасеновацког система хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, одржане у Штокхолму
На дан Светог новомученика Вукашина од Клепаца 29. маја 2015. године у препуној конференционој сали Радничког универзитета у Штокхолму – АБФ, одржано је Вече сећања поводом 70 година од како су усташе напустиле Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома.
Програм комеморације је био приређен искључиво за шведску публику која је веома мало знала о геноциду и холокаусту у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату.
Програм је отворен изложбом Страдања јасеновачких жртава филмског ствараоца Симе Брдара, као и награђиваним докуметарним филмом ЈУСП Доња Градина истог аутора, са називом “Чиста крв”, који говори о јасеновачком логорашу, живом сведоку, Јеврејину Цадику Данону – Брацу.
Такође је приказан одломак из интервјуа проф др Жарка Видовића, ауторке Јелене Миле, глумице и продуцента. Прича данас пензионисаног историје цивилизације професора Видовића, који живи и ради у Београду, почиње у Сарајеву, где је тада као млади студент био ухваћен и пребачен у логор у Јасеновцу одакле га Немци извлаче ’42 и шаљу на принудни рад градње путева на крајњем северу Норвешке. Захваљујући Норвежанима Жарко бежи ’43 за Шведску. Током свог кратког боравка у Шведској наставља да студира на Унверзитету у Упсали где му се родила и ћерка Зага.
Проф др Видовић није могао присуствовати овој комеморацији у Штокхолму, али је зато публику у поздравила његова кћерка Зага Грип која је свога оца први пут упознала пре 8 година у Београду. По свом првом и једином повратку из Шведске 1947. у тадашњу Југославију, власти су Жарка ухватиле и забраниле сваки излазак из земље и сваку комуникацију с иностранством, тако да је и Зага расла у потпуном незнању о свом биолошком оцу.
Међутим, највећу пажњу Швеђана је привукло предавње директорке Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation из Лондона, Драгане Мијатовић Томашевић, одржаног на енглеском језику. Госпођа Мијатовић-Томасевић је својим прецизним објашњењима о разлици између усташке и наци-фашистичке идеологије ставила јасно до знања да није било фашистичких жртава у НДХ током Другог светског рата, него хрватског клеро-нацизма. Уз представљање своје књиге такође је објаснила важан значај и улогу Ивана Ханса Мерца, пионира ’Католицке акције’, који је усташком режиму био највећи духовни идеолог. Уследио је пљусак питања већином изазваних огорчењем шведске публике која није знала нита о Јасеновачком систему хрватских концетрационих логора за истребљенеј Срба, Јевреја и Рома, а још мање о идеологу “Орлова/Крижара”, Ивану Хансу Мерцу. У току вечери се први пут на сцени чуо текст исте ауторке Томасевић- Мијатовић, објављен у престижном торонтском часопису “Људи говоре”, под називом ”Писмо мајци”, које је казивала драмска уметница Јелена Мила.
Целокупан материјал с овогодишње комеморације у Штокхолму, на захтев шведског Института за проучавање живе историје (Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation) биће свечано предат овој институцији која се бави демократијом и људским правима користећи искуства историје као науке за будућност.
За идућу годину је ваћ најављено предавање предсједника Међународне комисије за истину о Јасеновцу, проф др Србољуба Живановића, истакнутог научника у области антропологије, палеопатологије и медицине.
Овој свечаности, која се по пети пут одржава у Штокхолму, са територије бивше Југославије присуствовао је амбасадор Србије Душан Црногорчевић, јеврејска породица – преживеле жртве холокауста др Јован и Дина Рајс, као и свештеници храма Светог Сава, Душан Раковић и Арсеније Гардовић.
Комеморацију у сарадњи организовали:
Биро Републике Српске у Шведкој (НВО), Фондација Царица Јелена, АБФ Штокхолм, Амбасада републике Србије у Краљевини Шведској, као и Српска православна црква, Црквена општина Свети Сава – Штокхолм.
Може ли Србија да испоручи све а не добије ништа? Шта су САД добиле санкцијама против Русије
Коментари |
Живадин Јовановић
У јавности се провлачи теза да Србија, ако жели у ЕУ што је проглашено за национални и државни приоритет, мора и да уведе санкције Русији јер је то део заједничке, или јединствене, спољне политике ЕУ. Притом се, намерно или због незнања, изоставља да је заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и даље, добрим делом, циљ а не усаглашена и применљива стратегија. Питање је да ли унутар ЕУ и може доћи до консенсуса у погледу сваког конкретног спољно-политичког питања. Као што је познато, консенсус не постоји ни о питању признавања Косова и Метохије. Друго, Србија још није чланица ЕУ да би била у обавези да примењује чак и оно што чланице ЕУ, од случаја до случаја, усагласе. Треће, пријатељски, савезнички односи Србије и Русије уобличени током историје, заједнички корени у култури, језику и духовности представљају део идентитета српског народа и Србије. Очекивати од Србије да уведе санкције Русији било би равно захтеву да се Србија одрекне дела свог идентитета, што свакако није стандард ЕУ. Бар не декларисани.
Иронично је да било ко у име ЕУ захтева од Србије, нечланице, да уведе санкције према Русији када у самој ЕУ расту отпори па чак и случајеви кршења тих истих санкција од њених чланица. Иронија је тим већа што сви знају да тзв. пут Србије ка ЕУ, превасходно ако не искључиво, зависи од одрицања од Косова и Метохије. Отуда иза захтева за увођење санкција према Русији треба видети жељу и стратегију САД да трајно одвоје Србију од Русије, да је лише руске подршке суверенитету и територијалном интегритету, бесцаринског извоза на руско тржиште, више милијарди евра вредних инвестиција, енергетске безбедбности (са, или без Јужног, Турског тока), да је потпуно оголе и загосподаре њеном тероторијом и ресурсима. Верујемо да до тога, ипак, неће нити може доћи, да ни моћна гошћа са севера, нити још моћнији домаћин нашег Премијера с оне стране Атлантика, неће наступити ауторитаристички.
Србија жели добре односе са свима, али пре свега мора да опстане и да се развија као слободна и независна, на сопственим коренима и сопственом историјом. Србија зна да се то не постиже непрекидним одрицањем од својих животних интереса, нити прихватањем улоге монете за поткусуривање рачуна унутар ЕУ, између ЕУ и САД, или у односима Запад - Исток. СФРЈ је својевремено била монета за успостављање (привидног) јединства ЕУ (ЕЕЗ) уочи Мастрихта 1992. тако што је разбијена. Слична је била и судбина СРЈ. Србија нема права да прихвата улогу такве монете.
Шта доноси др Ангела Меркел у Београд?
Коментари |
Ангела Меркел и Александар В.
Иако још увек није саопштен прецизан датум посете немачке канцеларке Др Ангеле Меркел Србији, очекује се да ће се посета реализовати наредних дана. Нема сумње да ће посета бити веома значајна како за даљи развој билатералних односа две земље, тако и за односе Србије и Европске уније, или како се то најчешће говори - за европски пут Србије. Ништа мање биће присутне и теме о актуелном развоју у региону. Криза у Грчкој и даље траје, а регион је добио и нову – у Македонији. У порасту су политички екстремизам, организовани међународни криминали тероризам. Преко Македоније, делова Србије, посебно, Косова и Метохије, Албаније и неких других земаља региона, транзитира око 80% хероина који се нуди на западно-европском тржишту.То је уједно и један од главних праваца којим ка Западној Европи трнзитирају десетине хиљада избеглица са Блиског и Средњег Истока, Северне Африке, као и тзв. политички азиланти. Знамења и скандирања тзв.Великој Албанији све су присутнија у разним приликама на Косову и Метохији, Албанији и Македонији, нешто мање у Грчкој и Црној Гори. Штагод ко говорио, коликогод ћутао или умањивао поменута и друга догађања, чини се да је регион ушао у период озбиљних турбуленција, да не кажемо дестабилизације. Колико је све то спонтано, а колико дириговано; колико је последица драматично дубоке социјално-економске кризе, масовне незапослености и дезоријентације младих, а колико «повлачења канапа» сила изван региона;зашто нису покренути механизми превентивног деловања; шта из свега тога може да се изроди; како, у случају заоштравања и евентуалног још тежег развоја, спречити «изливања» и «преливања» која би било тешко контролисати и ограничити на регион? Верујемо да ће та и друга питања бити присутна и у разговорима током посете Др Ангеле Меркел Београду.Надајмо се да ће из тих заједничких напора произаћи реалне и корисне иницијативе и резултати. Из заједничких напора зато што Србија има важну геостратешку позицију и капацитете за партнерство у областима и подухватима од заједничког интереса. Сматрамо да јој је за то потребно далеко веће разумевање и подршка.
Пратећи јавни и политички живот, чини нам се да не грешимо ако кажемо да , велики део јавности у Србији оцењује да би за помирење, веће разумевање и још ширу сарадњу у свим областима било јако добро, историјски значајно, уколико би Канцеларка др Меркел нашла за сходно да се током посете јавно извини српском народу за злочине и огромна разарања немачких окупационих снага током Првог и Другог светског рата, као и током агресије НАТО 1999., у којој је Бундесвер имаоједну од водећих улога. Прошле су деценије, па и читав век, али је у српском народу још увек дубоко памћење свега тога и осећај потцењивања његових милионских жртава јер од представника Немачке нема изражавања кајања, нема извињења. Ако добро разумемо, јавност у Србији, највећи део те јавности, очекује извињење од Немачке за злочине извршене од стране немачких окупатора на територији Србије. Србија је, после Русије и Пољске, на трећем месту по броју људских жртава изазваних током Другог светског рата и дала је огроман допринос савезничкој победи над наци-фашизмом што су историјске чињенице.
Предстојећа посета Др Ангеле Меркел, оцењује се као прикладна прилика за јавно извињење због тога што се реализује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом, 100-е годишњице Првог светског рата, као и 16-е годишњице агресије НАТО.
Јавности Србије је познато да су се највиши представници Немачке извинили за жртве наци-фашизма: Пољској (Канцелар Вили Брант, у Варшави), Француској (Орадур), Грчкој (Председници Јоханес Рау, Калаврити, 2000., Јоаким Гаук, Лингијадес, 2014.), Чешкој (Председник Гаук, Лидице, 2014.), Италији (Председник Гаук, Сент Ана ди Стацема).
Било би, заиста, тешко објашњиво да се званична посета Канцеларке Меркел земљи и народу који су толико пропатили под окупацијом хитлеровске солдатеске, у години јубилеја реализује без дужног осврта на 70-у годишњицу победе над наци-фашизмом, одавања поште милионским жртвама и јавног извињења српском народу.То је морални и цивилизацијски дуг према историји, али идалеко значајнији улог у помирење и будућност. Не само српско-немачких односа, већ у будућност Европе. Оне којој су данас насушно потребни помирење, визија мира и равноправности.
Драгомир Вучићевић
Амбасадор у пензији,
Председник Скупштине Београдског форума
ОТВОРЕНО ПИСМО КАНЦЕЛАРКИ АНГЕЛИ МЕРКЕЛ
Коментари |
Београд, 26. мај 2015.
Бр. 72/15
Веома поштована госпођо Савезна Канцеларко,
Из медија масовног комуницирања сазнали смо да ускоро долазите у званичну посету Републици Србији. Желимо да Ваша посета и разговориса највишим представницима Србије доприносу развоју и побољшању односа између наше две земље и њихових народа.
Београдски форум за свет равноправних, независно, нестраначко и непрофитно удружење, жели да примети да се Ваша посета остварује у време обележавања 70-е годишњице победе над наци-фашизмом и 16-е годишњице агресије НАТО на Србију и Цену Гору (март-јуни 1999). Не губећи из вида друге последице, желимо да скренемо Вашу пажњу на чињеницу да је у оба рата страдао велики број деце. Зато смо дубоко уверени да би било прикладно уколико бисте, поводом 70-е годишњице победе над фашизмом током Ваше посете нашли време да положите цвеће у Спомен парку „Шумарице“, Крагујевац, у коме су наци-фашисти 1941. године стрељали око 300ђака Крагујевачке гимназијеи њихових професора. Једнако би било прикладно уколико бисте поводом 16-е годишњице напада НАТО положили цвеће и код Споменика палој деци, у парку „Ташмајдан“, у Београду.
Најдубље смо уверени да би ови симболички гестови били поздрављени у српској јавности као важан и државнички одговоран корак у правцу помирења и разумевања. То заслужују огромне жртве народа Србије, али ништа мање ивеликани српске, немачке и европске културе, као што су Вук Стефановић Караџић, браћа Грим, Јохан Волфганг Гетечија су дела светао пример и инспирација за изградњу односа узајамног поштовања између српског и немачког народа.
Примите, госпођо Савезна Канцеларко, изразе нашег најдубљег поштовања.
Њена Екселенција
Др Ангела Меркел
Савезни канцелар Савезне Републике Немачке
Берлин
Немачка
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић
"Fotošopovali" sliku maturanta: "Ne u NATO" ne može u gimnaziju
Форум преноси |
Jotić, inače član Pokreta za neutralnost Crne Gore, smatra da su ovakvim postupkom uredništva školskog lista, ugrožena njegova osnovna ljudska prava
Maturant kotorske Gimnazije Vanja Jotić ogorčen je postupkom uprave škole i uredništva školskog časopisa „Eho“ zato što su, kako tvrdi, bez njegovog znanja kompjuterski izmijenili fotografju objavljenu u posljednjem broju tog lista, a sve zbog toga što je slikan sa majicom “Nismo zaboravili - NE U NATO”.
Jotić je “Vijestima” kazao da su se đaci nedavno fotografisali za školski časopis, te da je na dan fotografisanja bio u majici sa natpisom ''Nismo zaboravili - NE U NATO'': ”A u časopisu moja majica je potpuno bijela i nema nikakvih natpisa na njoj. Kada sam priupitao profesora koji je radio na izradi tih fotografija, odgovorio mi je da sam se ja slikao u potpuno bijeloj majici, iako je vidno izbjeljivanje i korišćenje fotošopa”.
Jotić, inače član Pokreta za neutralnost Crne Gore, smatra da su ovakvim postupkom uredništva školskog lista, ugrožena njegova osnovna ljudska prava.
“Ugroženo je moje pravo na slobodno i lično mišljenje, prije svega pravo na drugačije mišljenje što je osnova jednog demokratskog društva. Sve ovo, odrađeno je bez mog znanja i odobrenja, pa je riječ i o prevari. Ja kao punoljetan član ovog društva imam apsolutno pravo na svoj stav koji, između ostaloga, artikulišem i angažmanom u Pokretu za neutralnost Crne Gore - i iza njega ću i dalje čvrsto stajati. To je moje osnovno ljudsko pravo, koje mi garantuje i Ustav”, poručio je kotorski gimnazijalac. Iz rukovodstva Gimnazije Kotor “Vijestima” je potvrđeno da je Jotićeva fotografija retuširana i da je sa njegove majice, u grafičkom programu obrade fotografije prije njenog objavljivanja u školskom časopisu, uklonjen sporni natpis i poruka.
Gimnazija Kotor Statut škole ograničava slobode: Kotorska Gimnazija
Direktor Gimnazije profesor Božo Perović ističe da, koliko god mu kao prosvjetnom radniku bilo drago da ima učenike spremne da slobodno iskazuju svoje mišljenje, Statut te ustanove zabranjuje bilo kakvo političko djelovanje u školi.
“Shodno odredbama člana Statuta Gimnazije, regulišu se dužnosti učenika pa pored ostaloga, tu piše i da 'u toku nastavne godine učeniku nije dozvoljeno da u Gimnaziji izaziva nacionalnu i vjersku netrpeljivost; da se politički organizuje i djeluje u interesu neke političke stranke'. Gimnazija poštuje zakonsko pravo svakog pojedinca - učenika na slobodu govora i iskazivanje mišljenja koje nije u suprotnosti sa osnovnim pravnim aktom škole”, kazao je Perović.
Ističe da, ako bi škola kao obrazovno-vaspitna institucija podržala objavljivanje bilo kojeg opredjeljenja koje ima političke konotacije, kršila bi zakon i smatralo bi se da stoji na strani tog opredjeljenja.
Jotić: Majica otkrila slabosti
Jotić smatra da su retuširanjem poruke na njegovoj majici, “NATO promoteri pokazali veliku slabost i nemoć, kada se boje obične majice, običnog srednjoškolca”.
Direktor, međutim, objašnjava da i on sam, kao i svaki građanin, ima svoj stav o ulasku Crne Gore u alijansu, ali da ga ne može saopštavati niti drugim svojim postupcima promovisati u aktivnostima škole kojom rukovodi.
(Izvor: https://www.vijesti.me/vijesti/fotosopovali-sliku-maturanta-ne-u-nato-ne-moze-u-gimnaziju-835239 )
Шта је том Балкану?!
Форум преноси |
Вили Вимер
Македонија, шта то оно беше? То су се питали многи пре недељу дана када су наше медије преплавиле вести о распламсавању борби у једном македонском граду са више мртвих и повређених.
Годинама је Македонија била жута мрља у западноевропском видном пољу.Некада ја то било другачије. Oнда када су по окончању оружаних сукоба за Косово они избили у Македонији, јужном суседу Србије, са циљем подвајања народа који тамо живе. Тада су поново искрсле идеје о Великој Албанији, јер је било посве извесно да су америчка војска и остале иснституције америчке владе, пружале јавну и тајну подршку албанским борцима у Македонији. Ове снаге су наоружавали и обучавали исти они који су зналачки искористили косовску „ОВК“ као средство за остваривање својих интереса од којих је један био и избијање рата на Косову.
Први канал руске државне телевизије о америчком подривању Македоније
Коментари |
АЛБАНИЈА И БУГАРСКА ЖЕЛЕ ДЕЛОВЕ МАКЕДОНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ, МОЖЕ СЕ УМЕШАТИ И ТУРСКА
„У Македонији постоје многи економски и социјални проблеми, пре свега незапосленост, и у томе се крије незадовољство које покушавају да искористе не за решавање социјално-економских проблема већ за спречавање повратка Русије на Балкан“,- каже министар иностраних послова СР Југославије (1998-2000) Живадин Јовановић.
Он је још крајем деведесетих на свом искуству осетио како отелотворени западни геополитички интереси заједно са милионима становника једноставно разарају државе. И нема сумње да ће део ове некада велике државе - мала Македонија - бити кажњена због одбијања увођења санкција Русији и због учешћа у енергетским пројектима.
„Премијер Груевски је подржао изградњу Турског тока. Значи, једна мала држава је подржала пројекат који није у складу са интересима САД и представља претњу америчкој стратегији да на узди држи Европу, користећи енергетске ресурсе и друге методе. Управо стога је Груевски добио опозицију и догађање народа“,- објашњава Живадин Јовановић.
(Преузето са: https://fakti.org/rossiya/medija-menju/prvi-kanal-ruske-drzavne-televizije-o-americkom-podrivanju-makedonije)
СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ
Коментари |
Живадин Јовановић
Вили Вимер
СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА
15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.
Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.
Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:
„Берлин, дана 02. мај 2000.
Веома цењени господине Канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног
поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравом,
Вили Вимер“
Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?
Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.
За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као неѕависне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД - да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.
Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.
Ад 1)
Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.
Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.
Ад 2)
Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“
Ад 3)
Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...
Ад 4)
СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.
Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?
Ад 5)
Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије. Да ли „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.
Ад 6)
Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао - „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.
Ад 7)
САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!
Ад 8)
Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја? Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.
Ад 9)
Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнајест година касније - преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!
Ад 10)
Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!
Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.
Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.
Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.
Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН“ је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.
Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање! Ничим не дати повода да се Вимерово писмо шири. Схватали су да је то равно ширењу истине о агресивној природи НАТО-а, истине да стратегија НАТО, посебно, стратегија експанзије на Исток, представља опасност по мир и безбедност. То свакако не сме чинити ни ДОС, још мање медијима – премрежени НАТО стандардима и НАТО извођачима радова, илити - уредницима!А наука, стручњаци, аналитичари? Преумљени, преусмерени на пројектне задатке УСАИД, НАТО и ЕУ, „охрабрени“ да говоре и пишу само о ономе што је на линији „катарзе“, „промене свести“, „изградње новог система вредности“ - што је „ИН“. Иначе, као у случају писма Вили Вимера, једноставно, треба да ћути. О ЕУ, НАТО-у – ништа осим добро!
То што овај докуменат од историјског значаја, није ни тада ни касније, побудио значајнију пажњу у јавности Немачке и западне јавности уопште, може се разумети и објаснити чињеницом да региструје циљеве, методе и чињенице које нису пријатне за НАТО, нити за лидере земаља чланица. А медији као медији, и на демократском Западу уживају пуну слободу да не објављују оно што није добро, поготову, што је (евентуално) лоше, за НАТО, за владе водећих земаља чланица, за војно-индустријски комплекс, за парламентарну демократију и друге стубове либералног капитализма. Али, шта су разлози да овај докуменат није шире прихваћен и афирмисан у Србији (и Црној Гори) није, бар на први поглед, јасно. Докуменат се, ипак, добрим делом односи на Балкан, Косово (и Метохију), на рат (агресију НАТО) 1999. против Југославије. Треба се надати да бар историчари неће прпоустити свој задатак.
Шта су САД и ЕУ добиле санкцијама Русији
Коментари |
Живадин Јовановић
Опасност да Србија испоручи све а не добије ништа
Комесар ЕУ за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерика Могерини долази у Београд да појача притисак и захтеве за нове уступке српске Владе Приштини, као и за увођење санкција Русији. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров долази да подржи суверенитет и територијални интегритет Србије, као и да прошири билатералну и сарадњу са Србијом у међународним организацијама. Теза да није могујће да Србија седи на две столице, да ће морати да се определи за Русију или за ЕУ/САД је трик за ломљење кичме Србије како би се окренула против Русије и потпуно предала Западу.
Не постоји јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ и питање је да ли ће се икада успоставити. Разлике међу чланицама ЕУ се умножавају и продубљују као што расту национални егоизми, евроскептицизам и криза система ЕУ. Иронично је да комесари ЕУ захтевају од Србије, са којом у недоглед одлажу тзв.отварање поглавља, да поштује непостојећу јединствену спољну политику ЕУ. Не очекују, ваљда, да Србија непрекидним одрицањем од својих животних интереса плаћа успостављање непостојећег јединства ЕУ. Југославија је платила успостављање (привидног) јединства ЕУ уочи Мастрихта 1992. Тако што је разбијена. Не верујем да ће Србија поновити ту грешку. А и услови и односи данас су битно другачији него пре две и по деценије. На светској сцени појавили су се неки нови феномени и распореди.
Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех.
Да, управо тако – САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама ЕУ, а онда их јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије, због наводне агресије на Украјину. Стратешки циљ санкција је био спречавање даљег повезивања између ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно - слабљење положаја Путина. Украјина је само планирани и произведени повод. Узрок је – немирење САД са неизбежним губљењем привилегија у глобалним односима
А шта су САД и Запад добили? Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом.
Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан.
Србија треба да се окрене себи, својим људским, економских, научним и природним ресурсима, да више у пракси уважава своја историјска искуства, посебно она из два светска рата и да учвршћује политику неутралности у коју, пре свега, сама мора дубоко да верује. Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Верујем да Србија не жели да се конфронтира са било којом земљом или интеграцијом, то јој свакако није у интересу. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. Треба ли уопште подсећати да се ЕУ не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала, колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума када је реч о интересима Србије и српског народа? Колико је Еулекс „статусно неутралан“, шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији, у каквој су пропорцији њене неумерено извикане донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте доста везана за трговину и сарадњу са немачким и фирмама земаља ЕУ, али зашто се не постави и питање – колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће Србија из те сарадње зарадити, на пример 50 милијарди евра колико су у процесу приватизације и куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме са Запада? Запад има и текако велики економски интерес, да не помињемо геостратешки, да задржи Србију уз себе, да је још тешње привуче, ако хоћете, и да је колонизира. Због свега тога, чудна је теза која, мање или више, доминира у наративима српских политичара, како су ЕУ и Запад уопште, потребнији Србији, него што је Србија потребна ЕУ и Западу! Кад ће Београд схватити да у односима са свим другим земљама и интеграцијама мора да важи начело реципропцитета, да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије?
Озбиљна политика и озбиљни политичари никада не говоре да било шта, било кога прихватају без алтернативе. Никада се никоме не заклињу на беспоговорну лојалност. То би посебно мије примерно када се ради о односима Србије према земљама које се кроз историју, укључујући и новију, нису држале пријатељски, конструктивно, па чак ни неутрално, које су, напротив, увек биле на страни противника Србије, или су саму Србију третирале, чак и разарале, као свог непријатеља.
Ко жели да избегне, заборави или заобиђе историју, она ће га кад-тад сустићи. Историја није оно што тврде непријатељи, агресори, или њихови српски трабанти. Историја су чињенице које су документовали и утврдили, или ће тек утврдити, научници, историчари. Није похвално када политичари векове славне српске историје проглашавају као српске промашаје и грешке. Јесу ли они стварно умислили да су богомпослани избавитељи, далековидији и мудрији вође од плејаде славних српских државотвораца, ослобиодилаца и умова!
Рецимо да су сви бриселски комесари, изасланици, саветници, министри, председници и премијери искрени и јединствени кад хвале српске лидере, њихову посвећеност, европску опредељеност, окренутост будућности, реформски курс и многе друге предивне особине, што у принципу може, али и не мора да буде тако, неопходно је све то примити са подоста соли. Далеко већу пажњу треба посветити шта они у пракси чине, чиме показују да схватају интересе Србије.
Дакле, неопходно је да Србија озбиљно размотри и могућност да, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да се и за такву варијанту треба припремати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Зна ли неко рок трајања наведеног става?
Без новог начина размишљања и преиспитивања досадашње политке непрекидног узмицања и једностраних концесија, Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића - до Вучића, Николића и Дачића.
Комнен Бећировић: Упорност Запада у злу против Русије
Форум преноси |
Комнен Бећировић
Нађох у својим папирима изјаву дату руској новинској Агенцији Новости, 10. маја 1995., поводом одсуства западних лидера на војној паради претходног дана у Москви, изјаву из које наводим:
« Одбијање западних државника да присуствују 9. маја на војној паради у Москви, којом се обиљежава педесета годишњица побједе над фашизмом, још је један доказ зле воље и злих намјера Запада према Русији.
За западњаке, подршка чеченској побуни злотвора Дудајева, има предност над захвалношћу према Русији што је својим огромним жртвама, спасила Запад и читаво човјечанство од нацистичког ропства.
Уосталом, невјероватно је да западне земље на челу са Сједињеним Америчким Државама и Њемачком, разобличавају рат у Чеченији и траже његов прекид, док саме већ четири године не престају да распаљују рат у бившој Југославији, рат чији су оне главни виновници својим, између осталог, прераним признавањем бивших југословенских република, као независних држава.»
Ријечи које се, након прохујалих двадесет година, покузују савршено актуелним због бојкотовања од стране западаних лидера величанствене параде у руској престоници 9. маја 2015., поводом седамдесете годишњице побједе над фашизмом. Тада је био изговор Чеченија, а сада Украјина. У ствари, сва политика Запада од тада, тачније од распада Совјетског Савеза 1991., у односу на Русију, била је, војно, медијски и економски, против Русије. Војно, будући да се, упркос договору Горбачева са Реганом и осталим западним лидерима ,Атлантски пакт, након распуштања Варшаваког пакта, неће ширити на источно-европске и балтичке земље, овај убрзо проширио управо на те земље и тиме се нашао на границама Русије.
Раул К. М. Карион у посети Беофоруму
Саопштења |
Познати активиста бразилског мировног покрета и аналитичар, Раул К. М. Карион, посетио је 14. маја 2015. године Београдски форум за свет равноправних.
У разговору са Живадином Јовановићем размењене су информације о актуелним кретањима на Балкану и у Латинској Америци.
Гост је упознат са радом Београдског форума.
Београд, 14. мај 2015.
Информативна служба
Београдског форума
Да ли војска опет треба да води главну реч
Коментари |
Др Рудолф Хензел
Са високотоксичном, радиоактивном уранијумском муницијом
против руских тенкова?
Поштовани господине др Риле (Ханс Риле, некадашњи државни секретар у Министарству одбране Немачке, публициста и експерт за атомску технологију), у новинама „Велт ам зонтаг” залагали сте се (26. априла) за наоружавање тенкова немачке војске „леопард 2” високотоксичном радиоактивном уранијумском муницијом „за борбу против руског тенка Т-90”. Ви се, дакле, као експерт, залажете, наводно због предстојеће борбе против руских тенкова, за набавку оружја за масовно уништење, односно истребљење, чија се забрана у свету већ годинама захтева због његових разарајућих последица по војнике, цивилно становништво и људску средину. По чијем налогу то чините? Дозволите ми да Вам као суграђанин, који је после незамисливих злодела нацистичке диктатуре одрастао у нади да с немачког тла никад више неће бити поведен ниједан рат, опишем шта сам осећао кад сам прочитао Ваш манипулативни текст.
Као обавештен грађанин који годинама прати ратове које САД–НАТО, кршећи међународно право, воде користећи уранијумску муницију, пре свега у Србији, Авганистану, Сомалији и Ираку, био сам ужаснут, згрожен и истовремено као човек постиђен оваквим изопаченим и бескрупулозним захтевом једног правника, који противно доступном знању, говори о уранијумској муницији „са само минималним зрачењем”. Морам то јасно да кажем! Од професора Сигварта Хорста Гинтера (Siegwart-Horst Günter), у међувремену преминулог „оца покрета против уранијумске муниције”, од режисера Фридера Вагнера (Frieder Wagner) (Филмска документација „Смртоносна прашина”) и од блиских пријатеља из поменутих ратних подручја, био сам већ деведесетих година из прве руке информисан о епидемијским размерама малформација код новорођенчади и врло високим стопама леукемије и других облика рака како код војника и њихових супруга тако и код цивилног становништва, као последице радиоактивне, високотоксичне прашине која се ослобађа при удару и експлозији уранијумске муниције (све се може прочитати на интернету).
Српски експерти су последице НАТО бомбардовања своје земље 1999. научно обрадили и описали у књизи Crime in War – Genocide in Peace. После злочиначког рата почиње – често десет и више година пошто се војска повукла – геноцид у некадашњим ратним подручјима. И хербицид „agent orange” којим су САД седамдесетих година тровале вијетнамски народ, и данас је, дакле, после 40 година – смртоносно оружје.
Пошто су муниција са осиромашеним уранијумом (depleted uranium – DU), коју захтевате за немачке тенкове, као и хемијско оружје, коришћени у оба светска рата – немачки изум, подсећамо се књиге и документарног филма о уништавању Јевреја у нацистичкој Немачкој, под насловом Смрт је мајстор из Немачке. Да ли и даље треба то да се тврди о Немачкој? Страхујем да томе води ратно хушкање неодговорних политичара, војске и новинара против Русије као и њихови захтеви за употребу оружја за масовно уништење.
САД, Велика Британија, Француска и Израел гласали су у децембру 2014. против резолуције Генералне скупштине Уједињених нација којом се земљама изложеним последицама уранијумске муниције осигурава међународна помоћ. Тиме су поменуте земље одбациле сопствену одговорност за употребу муниције са осиромашеним уранијумом. Са врло вероватном употребом ове муниције у најновијим америчким нападима на Исламску државу у Сирији и Ираку и премештањем борбених авиона А-10 (наоружаних уранијумском муницијом) из САД у источну Европу, вођење рата, противно међународном праву, може, тако, да буде настављено. Али бар Немачка треба овде „да буде пример да не користи уранијумску муницију” – како је то досад захтевао СПД (Социјалдемократска партија Немачке).
Господине Риле, Ви сте у поменутом тексту написали да су још пре 30 година постојале намере да се набави уранијумска муниција, али да то тада није било политички изводљиво зато што је „почетком осамдесетих главну реч водио мировни покрет”. Да ли, према Вашем мишљењу, данас, тачно 70 година после краја нацистичке диктатуре, војска треба опет да води главну реч? Да ли мислите да је непрестана ратна пропаганда већ толико деловала на нас грађане да бисмо се сагласили са Вашим нечовечним захтевима? Не! Не можемо бесконачно бити обмањивани, заваравани и манипулисани. Даљи развој пратићемо као пунолетни грађани пробуђени страхом.
Ако се као грађани навикнемо да беспоговорно прихватамо такве захтеве, онда нема ничег више што нећемо прихватити.
Психолог и педагог из Линдауа, написао је ово отворено писмо неколико дана пре дана сећања на ослобођење Немачке од нацистичке диктатуре
Др Рудолф Хензел
(објављено: 08.05.2015. листу Политика)
Леонид је жив - Брежњев ante portas (Вили Вимер)
Форум преноси |
Вили Вимер
Немачка телевизија је приказала празна седишта у Рајхстагу на пленуму поводом свечаноg обележавањa годишњице 8. маја 1945. године. A и иначе су празна седишта у Бундестагу Савезне Републике Немачке постала уобичајена слика. То знају пре свега они који о томе извештавају са дозом пакости. Oво је, међутим, 8. маја 2015. ипак било сасвим неуобичајено, јер службе Бундестага у случaју манифeстација са оваквим поводом облаче чак и своје сараднике у свечана одела и тако се обезбеђују да из овог дома у свет оду слике потпуног учешћа у догађају.
Јесу ли то посланици знали какви ће их говори овом приликом сачекати? Приметно је у којој мери се одржаним говорима у накнадним коментарима овдашње - уједначено умућене - каше квалитетних медија, која нам се годину дана сваки дан сервира, не би ли се немачки народ довео у стање кључања против Москве, лепио придев ”спорни”. Да ће тако бити требало је ваљда да знају и пре него што су говори одржани. Недавно је једна позната бечка новинарка устврдила да нису само професори ти који итекако показују пристојност када су у питању историјски догађаји од којих нас деле на десетине година, док им, као садрузима данашњице, тешко пада да држе праве кичме.
Није ли то исти разлог због кога посланици немачког Бундестага нису дошли на пленарну седницу? Или им је ових дана прекипело због свега онога што се очекивало од њих и читавог немачког народа? Можда је неком малом броју њих и пролазило кроз главу колико су се времена драматично променила када су мислили на Црвени трг у Москви и демонстративни изoстанак западних хладних и врућих ратника са очекиване војне параде.
Јер, како су се само промениле слике на Црвеном тргу! На истом тргу је пре годину дана - поводом истог дана - одушевљена публика исказала добродошлицу оркестру Бундесвера. Након свих ужаса рата било је необично до које мере су коментатори на Црвеном тргу срдачно поздрављали немачке војнике, не уздржавајући се да нагласе сарадњу Руса и Немаца која је била успешна стотинама година. А данас?! Какав је то налог извршавао господин Савезни председник пре нешто више од годину дана у свом минхенском ”Говору о оружаним интервенцијама”?
Или посланици који су дали предност бифеу, својој канцеларији или останку код куће више нису смогли снаге да се суоче са клупом владе и да прихвате насловне странице америчких магазина према којима је госпођа Савезна канцеларка наводно најмоћнија жена света? Да онда упореде слике са насловних страница са немачком стварношћу? Чак ни у оној бонској Савезној Републици Немачкој ограниченог суверенитета никада нико није демонстрирао до које мере неки немачки шеф владе не поседује моћ.
Од 2008. је очигледно да америчка НСА у Немачкој и Европи ради шта јој се хоће. Чак су нас принудили да се помиримо са утиском да су, као пријатељи, киднаповали нашу рођену БНД како би се без милости домогли свега што би им користило. Да ли je при свему овоме ико помислиo на Савезног канцелара Хелмута Шмита који је, против воље многих, отворио питање опасног сoвјетског ракетног наоружања? Или на Хелмута Кола који је формулисао свој Програм у десет тачака, имајући у виду национални интерес Немачке, а да пре тога није понизно седео у Овалном кабинету?
Немоћ какву данас демонстрирамо има своје име, а њега, нажалост, носи наша госпођа Савезна канцеларка. Оно гласи НЕМОЋ СВИХ НЕМАЦА која се не може редукувати искључиво на једну особу. Овај утисак погоршава један други: да се персонални врх немачке владе коначно радује што се немачки парламент нашао у необичној функцији некаквог истражног органа. Са насловних страница новина нас просто затрпавају извештаји о томе како службе канцелара истрајно торпедирају сваку истрагу. Годинама све трешти од вести о шпијунима, а да службе канцелара нису нашле за сходно да испитају како ствари доиста стоје и да при томе утврде да je наш Устав још увек на снази. Коликe глупанe је требало да глумимо!
Kада је 1968. године у Пољској објавио доктрину о ограниченом суверенитету држава Варшавског пакта, која је по њему добила име, Бржњев је имао на уму да се у случају негативних развоја догађаја у ”братским државама” примени право Совјетског Савеза на интервенцију, што је и у тадашњем стилу мишљења Москве ипак претпостављало одређени степен самосталности држава Варшавског уговора.
Данас се чини да у Белој кући у Вашингтону смерају да једно читаво крило тог импозантног здања назову по Брежњеву и сви чекамо да председник Обама или оберпредседник Мекејн и формално прогласе некадашњег совјетског вођу светим столпником западне алијансе. Јер, како другачије да оценимо оно што наши пријатељи себи дозвољвају, шпијунирајући читаве народе, па и немачки међу њима? Хајте, молим Вас, зар НАТО чланице шпијунирају једне друге?! Грешите, осим ако не верујете господину Сноудену! Људи се у нашој земљи већ привикавају на чињеницу да ће бити објекти њушкања и понашају се у складу са тим. Свој васкрс славе Калтенбрунер, Хајдрих и Милке!
Амерички планови, када је у питању поткопавање европске и немачке демократије, бацају Брежњева у запећак. ТТИП то постиже путем озлоглашених тзв. адвокатских арбитражних судова и правних одредби по којима закони сваке европске државе пре изгласавања у парламенту морају да се дају на увид овом суду на одобрење. Будући да су у овим судовима постављени амерички адвокати, они преузимају на себе улогу законодавца у Немачкој о чему се нашироко воде расправе. Ми ћемо тада додуше имати право да плаћамо порез или да као све сиромашнији старци будемо конзументи, али оно што у нама мора да избледи јесте сећање на то да смо једном били грађани једне државе, чак и грађани те државе у униформи. Након што су приљежни Балти, Пољаци, Украјинци и други преко целог континента изградили брешу како би избацили Русе из Европе у западноевропским државама се темељно учвршћују такви политички системи да се ништа више не може наћи на путу америчких економских и политичких интереса.
Истовремено политичарe балтичких и других држава - о Украјини да и не говоримо - пуштају са ланца да човека просто хвата језа. Шта ти људи уопште имају од тога што одају утисак да не могу да дочекају тренутак када ће почети војни поход на Москву? Јесу ли они сасвим изгубили из вида да они, скупа са другима, данашњу мапу Европе могу да захвале преговорима са Москвом, а не нуклеарном инферну? Ако је пакт Хитлер-Стаљин омогућио пут у рат, онда то исто важи и за крајње неумерену реорику у суседним источним државама и за тамошње обучавање снага за преврате.
Ова десетинама година консеквентнa америчка политика није се водила, а да се фактички не дочепа Бундесвера, што се види из планова владе Велике коалиције у Бeрлину која покушава да кроз парламeнт провуче закон о овлашћењу немачке војске да интервенише. У Немачкој Бона парламентарна дискусија у евентуалном случају затегнутости и потребе одбране, као и о свим другим питањима коришћења војске, морала је прво да прође јавну дискусију. Данас у демократском друштву више не би смела да постоји војска ”трона и олтара”, војска као онај стуб друштва који своју вољу намеће политичком руководству државе као што је то био случај у Немачкој када су у доба Вајмарске републике стуб звани војска и немачки индустријалци довели Хитлера на власт.
Међутим, убудуће ће ипак суспендовати демократску вољу немачке јавности и на други начин успоставити војску ”трона и олтара”, војску којa ће ипак наметнути своју вољу и то преко НАТО војскe. Јер, воља војног савеза НАТО - а тиме и воља америчког председника - добили су предност над Бундестагом Савезне Републике Немачке који не може да спречи НАТО одлуке о aнгажовању немачке војске, и све то у времену када алтернатива гласи: РАТ ИЛИ НЕСТАНАК НАТО. Брежњев је накнадно добио прилику да унапреди своју доктрину.
Својом дугорочном политиком Вашингтон разара супстанцу савеза европских држава немилосрдним шпијунирањем уз помоћ НСА и двадесет других америчких шпијунских служби, нападом на демократско устројствo наметањем ТТИП и субординирањем пaртнерских европских војних снага америчкој команди. Европским савезницама не преостаје ништа друго до - послушност. И то је то: врли нови свет!
Неочекивани препород Русије (Ф. Вилијем Енгдал)
Форум преноси |
Сложни и уједињени за Русију
Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније, управо због покушаја Запада, предвођеног нео конзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.
Прва од мојих многих посета Русији догодила се пре више од двадесет година, маја 1994. Позвали су ме економски експерти из Москве да понудим своја критичка запажања о ММФ-у. Утисак који ме тада обузео био је да пред собом имам некада моћне људе, понижене до последњег атома животне енергије. Широким московским булеварима јуриле су нове, блиставе лимузине „мерцедес 600“ руских мафијаша, са затамњеним стаклима и без регистарских таблица. Безакоње је било начин живота, од Јељциновог Кремља, који су САД подржавале, до тезги на улицама. Градом су се ројили типови попут „клинаца са Харварда“ – као што су Џефри Сакс или Швеђанин Андерс Аслунд – или Џорџ Сорос, измишљајући нове начине да се Русија опљачка и прихвати ароганцију силе, под слоганима „шок терапија“ или „тржишно оријентисне реформе“, што је био само други назив за „узећемо вам највредније што имате“.
Тотални колапс живота у Русији након новембра 1989. био је потресан. Могао сам то да видим у очима Руса – таксиста, мајки у продавницама, обичног света на улицама Москве.
Данас, две деценије касније, Русији поново прети непријатељ са запада, НАТО, који жели не само да је понизи већ да је уништи као функционалну државу, јер Русија једина има моћ да се испречи пред плановима западних елита које стоје иза ратова у Украјини, Сирији, Либији, Ираку и све до Авганистана, Африке и Јужне Америке.
Приликом својих долазака у Русију последњих годину дана, као и током бројних разговора са разним познаницима, видео сам код њих осећај поноса и одлучност – васкрс неког давно сахрањеног осећања.
Санкције као бумеранг
Рат санкцијама које је увела администрација председника Обаме натерао је Немачку, Француску и остале чланице ЕУ да се против своје воље придруже, напад на рубљу који спроводи Министарство финансија САД, обарање рејтинга дуга Русије на спекулативни („ђубре“) ниво, које су под утицајем Вашингтона извршиле морално банкротиране агенције за процену кредитног рејтинга са Волстрита, слободан пад цена нафте који је узроковала Саудијска Арабија у сарадњи са САД, хаос у Украјини и саботажа ЕУ руског пројекта гасовода „Јужни ток“ – све то требало је да баци преплашену Русију на колена. То се није десило.
Путин и све већи број утицајних руских индустријалаца, од којих би неки пар година раније већ били у својим отменим резиденцијама у Лондону, одлучили су да остану и да се боре за будућност суверене државе Русије. Охо! То није требало да се деси у свету глобализације и распада националних држава. Национални понос би требало да буде нешто попут реликвије, ретко попут злата. Не и у Русији данас.
На прву годишњицу безочног државног удара који су у Кијеву спровеле САД и успоставиле марионетски режим самоуких неонациста и злочинаца, предвођен, наводно „сајентологом“, Арсенијем Јацењуком кога је из рукава извукао Стејт департмент, 22. фебруара организоване су демонстрације у центру Москве. Окупило се од 35 до 50 хиљада студената, учитеља, пензионера, чак и Кремљу наклоњених мотоциклиста. Они нису протестовали против Путина јер је својим супротстављањем захтевима САД и ЕУ проузроковао увођење санкција. Протестовали су због отворене интервенције САД и ЕУ у Украјини. Протест је назван „Анти-Мајдан“, а организован је као једна од многих спонтаних реакција грађана на зверства која су видели на својим границама. Сатирички политички Интернет блогови спрдају се са Џен Псаки, неспретном портпаролком Стејт департмента, која је недавно напустила то место.
Чак ни очигледан покушај подметања у лондонском „Фајненшел тајмсу“ и медијима под контролом Запада да се оптужи Путин за „стварање параноичног окружења које је довело“ до убиства Бориса Њемцова није озбиљно доживљен. Подвале Запада не пролазе у данашњој Русији.
А погледајте шта се дешава са санкцијама САД и ЕУ. Уместо да смање популарност Путина, санкције су узроковале да се и раније аполитични људи окупе око председника чији је рејтинг популарности и даље изнад 80 процената. Недавно истраживање независног Левада центра показало је да 81 проценат Руса има негативан став према Сједињеним Државама, највиши проценат од времена „шок терапија“ почетком деведесетих, у време Бориса Јељцина, док 71 проценат има негативан став према Европској унији.
Међутим, препород који сам запазио је евидентан не само кроз протесте или истраживања јавног мњења. Рат који су подстакле САД у Украјини од марта 2014. изазвао је хуманитарну катастрофу која као догађај не постоји у немачким и другим медијима под утицајем САД. Више од милион украјинских грађана, који су остали без домова или су побегли у страху од сулудог крвопролића које су подстакле САД, нашло је безбедан смештај у Русији. Према свим извештајима, дочекани су као браћа. То је људски одговор који је наишао на одјек код огромног броја обичних Руса. Захваљујући Интернету и видео снимцима са мобилних телефона Руси су потпуно свесни истине о рату у источној Украјини. Политички сензибилитет код Руса се појавио први пут после низа година, чим су схватили да неки кругови на Западу желе једноставно да их униште јер не прихватају да постану вазали помахниталог Вашингтона.
Уместо да сагну главу пред валутним ратом који против националне валуте, рубље, води америчко Министарство финансија и претњама да ће бити онемогућени да користе SWIFT, међународни систем безготовинског плаћања, што би могло да буде и повод за рат, 16. фебруара је руска влада објавила завршетак сопственог пројекта система за безготовинско плаћање у који је укључена 91 домаћа кредитна институција. Систем омогућује руским банкама да комуницирају без проблема преко Централне банке Русије.
Ово се односи на промет банака унутар Русије које су биле чак и на домаћем тржишту рањиве на прекид коришћења SWIFT система. Русија је прихватила овај систем, са седиштем у Бриселу и који је у приватним рукама, након пада Берлинског зида 1989. и данас су банке Русије други највећи корисник у свету. Нови систем је успостављен унутар Русије. Потребно, али не и довољно, за заштиту у случају прекида сарадње. Следећи корак о којем се дискутује је заједнички систем плаћања Русије и Кине, независан од SWIFT-а и од Вашингтона. То је готова ствар.
Дан након што је Русија објавила да је њена алтернатива SWIFT система оперативна, заменик министра спољних послова Кине Ченг Гуопинг је изјавио да ће Кина изградити стратешко партнерство са Русијом у области финансија, космичких истраживања и производње авиона, као и да ће трговинску сарадњу да „подигне на виши ниво“. Додао је да Кина планира више да сарађује са Русијом у области финансија, а у јануару је први потпредседник владе Русије, Игор Шувалов, изјавио да се већ преговарало са Кином о плаћању у националним валутама и напуштању долара. Кини је јасно да је, ако Русија буде сломљена, она на реду и да империје на заласку предузимају очајничке мере да преживе.
Руси такође схватају да се њихови лидери крећу неистраженим путевима да би изградили алтернативу морално декадентном и банкротираном америчком свету. За већину Руса је ужасна деценија сиромаштва, хаоса и немаштине у време Јељцина довољан подсетник шта их чека буду ли се њихови лидери поново проституисали америчким банкама и корпорацијама за преузимање – неки покушај „ресетовања“ америчко-руских односа попут покушаја Хилари Клинтон у време када је Медведев био председник. Руси виде шта су САД урадиле у суседној Украјини, где је чак и министар финансија, Наталија Јареско, Американка, бивша службеница Стејт департмента.
Русија и њени лидери се не тресу у страху иза зидина Кремља. Они граде структуру новог међународног економског поретка који има потенцијал да трансформише свет из садашњег банкротираног доларског система. Москва и Пекинг су недавно објавили, како сам написао у претходном чланку, свој пројекат стварања алтернативе монополистичким америчким агенцијама за одређивање кредитног рејтинга „Мудиз“, „Стандард енд Пурс“ и „Фич“. План путовања председника Путина прошле године био је невероватан. Уместо да буде изопштена, чему су се надали Вашингтон и Викторија Нуланд, Русија се појављује као земља која има храброст да Вашингтону једноставно каже – не!
Руски председник је посетио Кипар, где се разговарало о могућности коришћења базе за руске бродове, у Египту, где га је генерал Ал Сиси срдачно дочекао, дискутовано је о значајној економској и другим облицима сарадње. Крајем прошле године Русија је са осталим чланицама договорила формирање БРИКС банке, која са 100 милијарди долара оснивачког капитала Светску банку, под контролом САД, чини ирелевантном. Овај списак се шири буквално из дана у дан.
Посебни људи
За мене је, међутим, најубедљивије код овог руског препорода генерација која је данас у својим тридесетим и раним четрдесетим – млади, изузетно интелигентни људи који имају искуство и свест о немаштини из времена владавине совјетске комунистичке бирократије, али и свест о испразности света америчког тзв. „тржишног капитализма“. Навешћу неке примере са којима сам се сусрео последњих неколико година.
Оно што ову генерацију чини јединственом, како ја видим, јесте да је реч о хибридној генерацији. Образовање су стекли у школама и универзитетима који су и даље под огромним утицајем класичне руске науке. Класичан систем студија у Русији је, како сам се током година уверио у многим дискусијама са мојим пријатељима – руским научницима, поседовао квалитет готово непознат на прагматичном Западу. Један амерички физичар, професор са Института за технологију у Масачусетсу, који је предавао на московским универзитетима почетком деведесетих, рекао ми је: „Када руски студент упише прву годину докторских студија, он иза себе већ има четири године биологије, физике, диференцијалног и интегралног рачуна, геометрије… они почињу студије са нивоа који може да се пореди са америчким пост-докторантима.“
Они су одрастали у Русији у којој је било уобичајено да младе девојке уче класични балет или плес, да сва деца уче да свирају клавир или неки други музички инструмент, да се баве спортом, сликарством – попут класичног грчког образовања у време Сократа или немачко деветнаестог века. Исте основе су постојале и у америчким школама до педесетих година прошлог века, али је тај приступ потпуно напуштен током осамдесетих. Америчка индустрија је тражила послушне, „заглупљене“ раднике који не постављају питања.
Руска биологија, руска математика, руска физика, руска астрофизика, руска геофизика – све дисциплине прилазе материји квалитетом који је одавно нестао из америчког система науке. Сећам се свог одрастања, касних педесетих, у време „шока Спутњик“, када нам је у средњој школи речено како сада треба да удвостручимо напоре да би „ухватили корак са Русима“. Било је зрно истине у томе, али разлика није био недостатак америчких ђака спремних на напоран рад. У то време смо напорно и радили и студирали. Разлика је била у руском високом образовању које је било толико супериорно.
Посебно су студије о науци у Русији или у Совјетском Савезу биле под снажним утицајем немачког образовног система деветнаестог века, тзв. Хумболтове реформе назване по Александру фон Хумболту.
Чврсте везе руског образовања са класичном немачком науком и културом деветнаестог века укорењене су још од времена цара Александра II који је 1861. ослободио кметове, следећи пример свог пријатеља Абрахама Линколна. Везе са немачком класичном културом продубљене су касније, под Александром II, пре руско-јапанског рата 1905, када је бриљантни Сергеј Вит постао министар транспорта, затим министар финансија и на крају премијер, да би касније био присиљен да се повуче због сплетки Запада. Вит је превео на руски језик радове немачког националног економисте Фридриха Листа, бриљантног противника Адама Смита. Пре него што су домаће и иностране сплетке 1907. увукле цара у несрећну англо-руску антанту против Немачке – пакт који је рат Енглеске 1914. учинио могућим – руска држава је прихватила немачки класични систем као супериорнији у односу на британски емпиризам и редукционизам,
Више пута сам питао Русе рођене осамдесетих због чега су се из САД вратили да раде у Русији. Уз мале варијације, одговор је увек био исти, „образовање у Америци било је бескрајно досадно, без изазова… амерички студенти су невероватно плитки, не постоји ништа изван САД… Због таквих проблема одлучио сам да се вратим кући и помогнем изградњу нове Русије…“
Нека лична искуства илуструју моја запажања: Ирина је почетком деведесетих са родитељима отишла у Орегон. Њен отац је био високо рангиран официр СССР. Након распада државе пензионисао се и желео да побегне од Русије, ратних успомена и своју старост проведе у миру, у Орегону. Његова ћерка је тамо одрасла, ишла у колеџ и на крају схватила да много боље може да се оствари у Русији, где данас ради као познат новинар и прати ратове који су САД подстакле у Сирији и на другим местима, укључујући Украјину, и храбро даје свој допринос миру у свету.
Константин је као младић отишао у САД да ради као новинар на радију, ТВ и Интернет издањима, завршио је мастер студије за филм у Њујорку и одлучио да се врати у Русију, где прaви вредне ТВ документарне емисије о опасностима генетски модификованих организама и другим важним темама. Антон је остао у Русији, окренуо се издаваштву научних и пословних публикација и користећи своје вештине из области информативних технологија основао сопствену издавачку кућу. Димитрије је учио физику на познатом немачком универзитету, вратио се својој кући у Санкт Петербург и постао професор, а његова супруга, такође физичар, преводи и одржава руски Интернет сајт, а превела је на руски језик неколико мојих књига.
Оно што је заједничко овим мојим познаницима, који су данас у својим касним тридесетим или четрдесетим, јесте да су сви рођени у време док су остаци старе совјетске Русије, са својим добрим и лошим странама, још били присутни, а у период зрелости су ушли после 1991. Ова генерација има осећај за развој, напредак, за промене у својим животима које се сада потврђују као непроцењив допринос за обликовање будућности Русије. Поред тога, они преко својих породица или из свог раног детињства вуку корене из старе Русије, попут Владимира Путина и разумеју стварност оба – старог и новог света.
Данас, због невероватне, отворено дивљачке, политике Вашингтона према Русији ова генерација истражује шта је све ту вредело. Они схватају да је бирократска учмалост наслеђена од стаљинистичког совјетског режима била смртоносна у време СССР. Такође су свесни да имају јединствену прилику да обликују нову, динамичну Русију 21. века, али не на основама данас умирућег, банкротираног модела „Америчког века“ Хенрија Луса и Ф. Д. Рузвелта.
Мој утисак јесте да је ово срж покренутог духовног препорода у Русији – што ми даје и више него наду у будућност. И, још једна, коначна напомена. Дуго већ траје политика тзв. „Господара новца“, банкара из Лондона и Њујорка, још од убиства цара Александра II 1881, да спрече савез Немачке и Русије. Главни циљ рата Викторије Нуланд у Украјини био је да прекине нарастајућу економску сарадњу Русије и Немачке. Животно питање будућности Немачке и Европе је да ли ће немачки политичари наставити да клече пред престолом Обаме и његових наследника или ће дефинисати своје стварне интересе кроз тешњу сарадњу са нарастајућим Евроазијским економским препородом, који обликују Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга.
Иронично звучи да је Вашингтон својим „необјављеним ратом“ против Русије подстакао овај неочекиван препород руског духа. Први пут после много година Руси осећају задовољство и осећају да су добри у свету у којем у окружени неким веома поквареним људима. Можда се ту крије снага која ће наш свет спасити диктатуре банкара и њихових армија.
Фредерик Вилијам Енгдал рођен је 9. августа 1944. године у Минеаполису, а одрастао је у Тексасу. Студирао је инжињеринг и права на Универзитету Принстон до 1966, а од 1969. до 1970. био је на последипломским студијама економије на Универзитету у Стокхолму. Током последњих тридесет година у својим чланцима и књигама писао је о геополитичким и политичко-економским питањима, улози глобалне нафтне и енергетске политике, до пада долара и глобалне пољопривреде.
Пише за онлајн магазин “New Eastern Outlook”
Са енглеског посрбио: Aerial6
Девети мај: где је ко?
Коментари |
Девети мај, Дан победе над нацифашизмом као највећим злом у историји новије цивилизације и каснији «дублер» Дан Европе посвећен стварању Европске уније, трeбало би свим европским народима и државама да буде опомена и подсећање у какве страхоте води незасита жеља за империјалном владавином. Међутим, седамдесет година касније у Европи и свету као да се ништа није променило. Данас НАТО, на челу са САД, као да наставља политику Сила осовине препознатљиву као Drang Nach Osten, својим империјалним ширењем на Исток, доводећи Европу и свет у нове поделе и сукобе. А где је у тим поделама и сукобима Србија?
Други светски рат српском народу донео је немерљива страдања. Процентуално, после руског и пољског народа, српски је највише страдао. Милион и седам стотина хиљада жртава је саздано у ослобађање и у темеље нове Југославије. Јасеновац са 700.000 жртава је симбол геноцидне стратегије НДХ. Крашке јаме на Велебиту, систем логора смрти Госпић, Паг, Јадовно, као претходница и припрема Јасеновца, прогутали су стотине хиљада Срба, Јевреја, Рома и других антифашиста. У једином логору у свету за децу, Јастребарском, на вечни починак је отишло преко 700, углавном, козарачке деце, у Јасеновцу преко 20 000, а у целој усташкој Независној држави Хрватској преко 70 000 српске деце. Док је српски народ на просторима НДХ, као Хитлеровог фашистичког сателита, убијан на начине над којима су се чак и фашистичко-нацистички окупатори згрожавали, у Србији су ти исти окупатори свој наум спроводили на аријевски "једноставнији" начин - стрељањем. Сто убијених Срба за једног убијеног и педесет за једног рањеног немачког окупаторског војника! Неуспевајући да изађе на крај са герилским начином ратовања српскога народа, нацистички окупатор није презао ни од масовног стрељања деце. Ради застрашивања, ради кажњавања! Заједно са стотинама ученика у ред за стрељање стао је и Милоје Павловић, директор крагујевачке гимназије, и својим речима "пуцајте, ја и даље држим час", оставио је српским поколењима завет да како се брани слобода и достојанство.
У Крагујевцу и Краљеву тог октобра 1941. стрељано је укупно око пет хиљада Срба – цивила, деце, жена, нејачи. Хладнокрвност немачких окупатора и џелата имала је и својих "слабости". Ликвидацији десетина хиљада Срба, Рома, Јевреја и других антифашиста у логорима Старо Сајмиште, Бањица, Јајинци, Црвени Крст и другим, претходила су страховита мучења.
Седамдесет година после, и даље од крви тамно-црвени стубићи за стрељање логора Јајинци сведоче о начину убијања мученика чији је једини грех био то што нису припадали раси окупатора, што их је окупатор сматрао припадницима ниже расе!. Ипак, огромне српске жртве, непоколебљива четворогодишња борба народно-ослободилачке војске, извојевали су слободу сопственог народа, сопствене земље, али су истовремено дали огроман допринос слободи целе Европе, стварању темеља савремене Европе. Народно-ослободилачка борба омогућила је да се већ током 1941. године створи прва слободна територија у Европи – позната Ужичка Република. Везујући бројне немачке дивизије на Балкану српски народ је омогућио додатно време СССР-у да се припреми за одбрану и да у даљем току рата изнесе победу над наци-фашизмом.
Данас видимо да је на делу свеобухватан ревизионистички процес који прожима политику, уметност, културу, медије, готово све аспекте живота и за циљ има да оправда виновнике и сврста их у исти ред са победницима. Ревизија резултата Другог светског рата и поделе које данас видимо у Европи и свету имају исти почетак. Тај почетак је – насилно разбијање СФР Југославије као феномена организације друштва и државе, без преседана. Као примера отпора свакој врсти доминације, хегемонизма и империјализма. Као клице друштвеног система будућности у коме су човек и његове потребе у првом плану, а не профит и експлоатација. Као могући облик решења српског националног питања на Балкану, уз све мањкавости и недостатке.
Реваншизмом према српском народу који је испољен разбијањем СФР Југославије Немачка је започела крваву балканску трагедију. Тзв. «југословенска криза» само је привидно неутрална синтагма иза које се скрива дугорочно, планирано ангажовање Немачке, а онда и Ватикана, Аустрије и САД, на разбијању СФРЈ коју су те силе виделе као препреку за спровођење својих империјалних планова на Медитерану, Југо-Истоку и Истоку континента. Авет је пуштена из боце, домино ефекат није се могао спречити и за дуго ће још деловати. Као, уосталом и немачки реваншизам који је више него очигледан и на односу Немачке према Косову и Метохији. На цени коју Немачка тражи за бесконачни пут Србије ка Европи.
Свет је данас у знаку нове велике конфронтације. Пре свега, повод су сукоби у Украјини, иако не само они. Суштински узрок је стратегија америчко-НАТО-вског ширења на Исток. Ако су Немачка, Ватикан и Аустрија запалиле рат у Хрватској и Словенији, Американци су га у Босни гасили бензином, како би што већом ватром на Балкану показали Европи и Русији да су немоћне, зависне, да је нови светски поредак синоним за америчку глобалну доминацију коју сви морају беспоговорно поштовати и подржавати. Пошто је као препрека на путу потпуне планетарне доминације НАТО-у стајало, још увек, какво такво, међународно право и поредак успостављен након Другог светског рата, Американци су одлучили да га сруше на Косову и Метохији. Русију су неутралисали, Европу увукли, мало милом, мало силом.
Све што се дешавало деведесетих година на Балкану била је само етапа на дуго осмишљаваном походу на Исток. Почела је ера новог - Drang Nach Osten-у. Србија је и страдањем деведесетих, одбраном од оружане агресије 1999., хтела не хтела, поново омогућила време Русији да схвати да покоравање Балкана није циљ за себе, већ само етапа у стратешком походу на Русију, Сибир, Каспијски Басен, Централну Азију. Хтела не хтела, Србија је поново, у истом веку, примила на себе први удар глобалног рата у припреми чији је прави циљ Русија. Србија је тиме дала свој не мали прилог да се Русија усправи и супростави САД/НАТО освајачкој стратегији ослонцем на растуће неофашистичке и неонацистичке снаге. И на њихове методе. Бомбе, ракете и осиромашени ураниујум којима су САД и НАТО, у савезништву са терористичком ОВК, разарали Србију (СРЈ), терорисали и протеривали стотине хиљада Срба – све то и много другог, било је само показна вежба намењена Русији.
Немачка има моралну обавезу да, надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата, као и ону изазвану током агресије НАТО 1999. Када је реч о обавези накнаде ратне штете из Другог светског рата, не ради се искључиво о правној, већ много више о моралној и цивилизацијској обавези Немачке. Ко је икада надокнадио штету Београду, Крагујевцу, Краљеву... За убијене жене, децу, ђаке... За – сто за једнога. За разорену Националну библиотеку, за неповратно уништену културну и националну баштину. За...
Бивши немачки канцелар Шредер од кога је Меркелова преузела дужност, јавно је признао да је НАТО нападом на Србију (СРЈ) 1999. прекршио међународне законе. Из седишта НАТО-а, такође, дато је слично признање. Није ли европски и цивилизацијски стандард да је онај ко крши законе у обавези да надокнади штету коју је тиме изазвао. Пратећи изјаве садашњег немачког председника Јоакима Гаука о подршци захтеву Грчке за накнаду ратне штете, било би логично очекивати да изађе пред немачку и европску јавност са сличном подршком о обавези немачке да надокнади ратну штету Србији изазвану током Другог светског рата и током агресије НАТО 1999.
Где је Србија данас?
Србија је данас на Црвеном тргу у Москви. Обележавајући Дан победе заједно са највећим савезником овог рата, Русијом, Србија изражава своју антифашистичку опредељеност и поново брани тековине Другог светског рата. У времену када се потомци нациста буде широм Европе, када кукасти крст у Кијеву и његови следбеници, финансијери и подржаваоци траже нови «крсташки рат» против Русије, Србија се у својим спољнополитичким лутањима није толико изгубила да не уме да препозна на коју се страну на овај велики Дан треба сврстати.
Док Запад наставља политику санкција и изолације Русије, неуспешно покушавајући да је сломи, остаје горак укус у устима потписаног ИПАП споразума Србије са НАТО. Шта је то? Знак да Србија «балансира», или да прихвата НАТО стратегију новог похода на Исток? Каква је то уравнотежена спољна политика ако се прихватају војни стандарди и политика само једног војног савеза – НАТО-а? Шта је у «балансираној» и политици војне неутралности противтег праву које је Србија великодушно дала НАТО трупама да «шпартају» територијом Србије, да бесплатно користе њену цивилну и војну инфраструктуру, да уживају дипломатски статус, да не одговарају чак ни за злочине, а камо ли за нешто друго?!
Србија и Русија су савезнице и победнице у оба светска рата. Залагањем Русије спасена је српска војска након албанске голготе и припремљена за Солунски фронт. У Другом светском рату јединице славне Црвене армије, раме уз раме са прекаљеном народно-ослободилачком војском ослободиле су Београд, делове Србије и Југославије. Црвена армија је најаслужнија за ослобађање Европе од наци-фашизма. Руски народ положио је за то највеће људске жртве. Србија је и по доприносу победи над наци-фашизмом и по огромном броју људских жртава положених у темеље слободне Европе тик уз Русију и уз руски народ. Зато и данас, Србији је место да победу над наци-фашизмом посносно слави са најзаслужнијима – са Русијом и руским народом. Место је њеним највишим представницима на трибини на Црвеном тргу у Москви, а представницима Војске Србије у шалонима који марширајући Црвеним тгргом одају почаст жртвама и шаљу поруку- мир – да, неофашизам и неонацизам – НЕ!
Русију не могу сломити санкције, Русија се не може изоловати, нити њен развој и јачање зауставити. Европа и свет се мењају, историја се не може зауставити, поништити нити присвојити. Нема човека, дома, цркве или институције, на којима данас нема жуто-црне ленте Светога Ђорђа. Своју снагу Руси данас црпе из великих Победничких дела својих предака.
У српском народу Свети Ђорђе представља победнички дух, вољу за слободом и за отпором окупатору, као и у руском. Али, данас се у српском народу не могу видети свуда ленте, данас се победничке тековине наших дедова и страдалничке жртве наших предака, не обележавају како доликује. Велики датуми пролазе као сени, страдања за слободу се обесмишљавају као порази, а жртве заборављају, чиме се поново, од нас самих, убијају. Међутим, све пале жртве, и у победама и у поразима, као бесконачни губитци надокнађују се бесконачношћу губитка чиме се он у нашем сећању и нашој души ваплоти у бесконачни добитак. У ствари, то је једини начин црпења оне духовне снаге која се црпи из дела и страдања предака, а која ојачава народ и омогућава му да у тешким временима опстаје. Ако народ схватимо као велику солидарност жртава датих и спремних да се дају за народ и отаџбину, то јест као јединство душе, онда у мраку у којем је данас Европа, одлазак на војну параду на Црвеном тргу представља трачак светлости. Трачак светлости за Србију, управо оне светлости која је повезује са својим великим делима и палим жртвама.
Јер, сам одлазак на војну параду даје наду да ће Србија, као и Русија, после много година понирања, у својим великим делима и жртвама положеним за Европу пронаћи снагу да се усправи и ојача. А јачањем свих антифашистичких народа, буди наду да и данашња Европа, слепа следбеница НАТО-а у политици Похода на Исток, пронађе у себи снагу да избегне још један велики рат на својим просторима. Док се то духовно упрегнуће не оствари, у овим временима нових подела и сукоба, Србији остаје да на Дан победе буде на другој страни, страни антифашизма, страни Победе. Свако на својој страни.
Сећајмо се и памтимо.
Срећан Дан победе!
Ненад Узелац
Београдски форум за свет равноправних
ДА ЛИ СРБИЈА НАПУШТА ПОЛИТИКУ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ?
Коментари |
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
(Поводом другог издања књиге „Србија и НАТО 2“, коју је издао Београдски форум за свет равноправних)
Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Форум поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО-а. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било какве војне савезе, па ни у НАТО. На другој страни, Влада се пузећим стилом, готово, потпуно предаје у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. Наоружање и друга војна техника, инфраструктура, војна индустрија прихватају стандарде НАТО. Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО-а тако на територији Србије добијају права далеко већа него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када и чиме НАТО заслужи такве привилегије? Колико је (бе)смислено тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО-у „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине?
Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, саветују владаре Србије, да је НАТО једини прави избор. Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња, НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу».
Министри Дачић и Гашић су, у име Владе Србије са НАТО-м потписали споразум- документ под називом „Индивидуални план акционог партнерства Србије и НАТО“ (ИПАП) који доводи у питање војну неутралност државе. Њиме се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. И војницима свих других чланица НАТО биће загарантована екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.
У документу ИПАП има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде треба истаћи да се Србија обавезала да ће у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. Интерес НАТО за окончање приватизације у Србији састоји се у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и онога што је преостало у Србији – Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што јевредно а преостало из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара!
У својој суштини, нови споразум Србије и НАТО означава наше кандидовање за чланство у ту милитаристичку алијансу и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији, још мање су спремни да документ бар формално поднесу на ратификацију Народној скупштини.Ову књигу је уредио и за штампу припремио млади политолог Ненад Узелац, члан Управног одбора Форума, који је и аутор једне од најважнијих тема ове књиге чији је наслов «СРПСКИ НАРОД И НАТО». У свом прилогу, Узелац у којем је веома детаљно, уз позивање на релевантне изворе, аргументовано образложена наказна природа, улога и деловање НАТО од његовог оснивања до данас, уз отварање прозора за сагледавање улоге НАТО-а у будућем уређивању света, онако како су ту мисију пројектовале САД.
Овом књигом Форум је желео да упозори да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице.
Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.
НАЦИЗАМ КАО ПОКРЕТАЧКА СНАГА ЕВРОАТЛАНСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА
Форум преноси |
ПЕТАР ИСКЕНДЕРОВ:
Нацизам у Украјини може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе
Пораст нацизма у Европи, чији смо сведоци последњих година, као и активирање фашистичких групација и култивисање фашистичке идеологије на нивоу вођстава појединих држава, скрива иза себе дубоке узроке. Ова појава не може да се своди само на „несмотреност” западног јавног мњења и политичких елита и њихову неспособности да извлаче поуке из историје. Тежња западних граитеља Новог светског поретка да искористе савремени нацизам у својству европских интеграција (које су се већ практично слиле у евроатлантске интеграције) игра кључну улогу у овом процесу, који представља својеврсну ревизију резултата Другог светског рата и дезавуисање одлука Нирнбершког трибунала.
Ради се о тежњи да се, као прво, на подобан начин мобилише јавно мњење земаља и читавих региона под паролама евроатлантизма и русофобије, а, као друго, да се испровоцирају опоненти на одговарајућу реакцију како би са своје стране њих оптужили за дестабилизацију ситуације.
Поменути механизам први пут је испробан током деведесетих година на простору бивше Југославије. Тада је акценат стављен на националистичке и отворено фашистичке партије, покрете и организације, прво у Хрватској, потом у Босни и Херцеговини, а онда и у албанском табору на Косову и Метохији. Тим снагама је додељена улога катализатора антисрпског расположења на њиховим територијама у циљу стварања повољног сценарија за западно јавно мњење. Био је то први ниво коришћења нацизма и његових савремених носилаца. Други ниво је пуштен у погон после очекиване реакције Београда. Оваква реакција, независно од њене оправданости и конкретних пројава, проглашена је залагањем за великодржавље и покушај дестабилизације региона. То је омогућавало западној политици да се попне на трећи степен интервенције, стварајући неопходну пропагандистичку основу за оружане акције под окриљем УН (у Босни и Херцеговини) или чак и без њега (СР Југославија 1999. године). Поред тога, сличан приступ омогућио је да се развије широка обрада локалног јавног мњења, стављајући га пред дилему: или Србија… (Русија, Исток…) или Европска Унија (НАТО, западна цивилизација).
НАЦИСТИ БОРЦИ ЗА ЕВРОПСКЕ ВРЕДНОСТИ
Такав сценарио се у овом тренутку Запад реализује и у односу према Украјини. Било би наивно веровати да западни лидери, организације цивилног друштва и медији немају информације о деловању Десног сектора и других снага које су захватиле власт у Кијеву пре више од годину дана. Поготово што активност украјинских националиста представља директну претњу за опстанак и самог постојања многобројних етничких група које имају тесне везе са својим сународницима у Мађарској, Словачкој, Румунији, Грчкој и другим земљама-чланицама ЕУ. Међутим, западни сценарио захтева од ЕУ да затвори очи пред овом апсолутно очигледном опасношћу, како би искористила отворено националистичке и фашистичке снаге за максималну мобилизацију антиросијског и антируског фактора у Украјини, све под тим истим евроатлантистичким паролама. Овакав приступ предвиђа позиционирање савремених нациста у својству „бораца за демократију и европске вредности”, а њихових опонената у виду становника источне Украјине као присталица тоталитаризма, руске пете колоне и чак отворених терориста. Истовремено се апсолутно законита дејства Руске Федерације по питању пружања политичке и хуманитарне помоћи становништву Донбаса проглашавају за антиукрајинске акције и акт мешања у унутрашње послове суверене и притом демократске државе.
Сличан сценарио реализује се не само у Украјини него и на другим постсовјетским просторима. Од почетка деведесетих година вођство САД и ЕУ непрекидно жмуре пред акцијама фашистичких покрета и неонацистичких организација у прибалтичким земљама. А сваки покушај Русије да привуче пажњу светског јавног мњења и међународних организација на обнову нацизма и кршењу права рускојезичког становништва у прибалтичким земљама – квалификује се поново као руско „мешање у унутрашње послове”. Чак ни амерички конгресмен Дана Роранбахер, који је познат по доста уравнотеженој позицији, није се уздржао од сличне схеме у интервјуу који је дао руском часопису Коммерсант, позвавши Русију да се уздржи од „мешања у унутрашње послове балтичких држава”. [1]
Јасно је да је од Брисела и Вашингтона наивно очекивати да ће одустати од коришћења нацизма у својству покретачке силе и пропагандног обезбеђења евроинтеграцијских процеса у условима када идеје европских интеграција очигледно губе политичку, социјално-економску и финансијску привлачност, а у самој ЕУ се умножавају сукоби и правци унутрашњих раскола. Ипак, раст антибриселског расположења у земљама чланицама ЕУ сада приморава западне центре да почну са кориговањем својих позиција.
ЧЕШКО ДИСТАНЦИРАЊЕ
Други важан фактор је објективна способност фашистичких и неонацистичких снага да временом излазе изван контроле својих покровитеља и повереника. Чак и сада, поједини кораци власти у Кијеву почињу да изазивају забринутост у низу европских престоница. Поготово у Чешкој, која је већ затражила од украјинских власти објашњење у вези са прихватањем закона о хероизацији ОУН-УПА [2] од стране Врховне Раде, припретивши да у супротном она неће ратификовати споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ.
Још пре самита у Риги у Праг је требало да слети украјински министар иностраних послова Климкин и објасни како стоје ствари са бандеровцима итд.”, изјавио је с тим у вези министар иностраних послова Чешке Љубомир Заоралек. [3]
Подразумева се да се од шефа ресора иностраних послова земље која је 1938. године постала жртва Минхенског договора Запада са Хитлером могла очекивати још жешћа формулација поводом догађаја у Украјини, поготово поводом одлука власти у Кијеву да изједначе Хитлерову Немачку са СССР. Ево како је то, на пример, описао шеф израелског Визентал центра Ефраим Зуроф: „Одлука да се забране нацизам и комунизам представља изједначавање најстрашнијег режима геноцида у историји људског рода са режимом који је ослободио Аушвиц и помогао да се оконча режим страха Трећег рајха”. [4]
Чак и у западним медијима већ се могу срести објективне оцене. Тако шведски часопис Aftonbladet подсећа да се „руководству и народу Совјетског Савеза не може порећи једно – жеља да се разбије Хитлеров режим… Ради тога је Црвена армија морала истерати Немце из окупираних земаља. Руси су чак морали освојити и саму Немачку. У том смислу Црвена армија се заиста реално борила за ослобођење источне Европе од фашизма”… [5]
Било како било, даље харање нацизма у Украјини прети да породи оружане сукобе не само на истоку него и на западу земље. А то са своје стране може натерати владе суседних земаља ЕУ да се умешају у сукобе. Наравно, под условом да су интереси сународника за њих важнији од наставка геополитичког играња са савременим нацистима у име евроантлантизма.
________
Упутнице:
[1] Коммерсантъ, 27.04.2015
[2] ОУН-УПА – Украјинска устаничка армија и Организација украјинских националиста – две пронацистичке организације у Украјини из периода Другог светског рата (примедба преводиоца).
[3] https://www.fondsk.ru/news/2015/04/28/chehia-trebuet-razjasnenij-ot-ukrainy-po-povodu-zakona-o-geroizacii-oun-upa-33012.html
[4] The Jerusalem Post, 14.04.2015
[5] https://inosmi.ru/world/20150428/227758531.html#ixzz3Yg4ALiTZ
Отворено писмо Нићифора Аничића амбасадору САД Мајклу Кирбију
Форум преноси |
Господине амерички амбасадоре,Ваша недавна изјава о Србима као народу је неприхватљива. Ви, као дипломата, дошли сте у Србију као представник Ваше државе и Вашег народа, да са српским народом сарађујете на веома блиском и пријатељском нивоу. То је међународно правило. Ви сте то погазили и тиме открили став Ваше прљаве спољне политике, коју спроводи америчка администрација.
Ви, као гост српског народа, да тако кажете Србима у Србији: „Срби су помало шизофренични…“. Господине Кирби, показали сте Вашу културу, Вашу људску одлику, која је, рекло би се, равна нули. Господине амбасадоре, треба да знате да је српски народ честит народ, који никада није рушио људска права, и није правио нереде, нападао војно и вређао друге народе. Најгостопримљивији народ света су Срби, господине Кирби. Срби су мудар народ, паметан и вредан. Где год да се нађу, поштеним радом помажу и усавршавају технологију у читавом свету. Пупин и Тесла, као и многи други, дали су и дају све од себе за напредак човечанства. Ја сам лично поносан што сам Србин, поносим се српском историјом, коју српски непријатељи покушавају, преко наших политичара, да избаце из српских школа. Сигуран сам да у томе неће успети. Да ли је Вучић паметан и познаје политику – ми Срби смо схватили ко је Вучић. Ми ћемо о томе сами решавати да ли ћемо на Исток или Запад, а не Ви и Вучић.
Желео бих нешто рећи о Вашем народу и политици. Амерички народ је, као и сви народи света, добар и радан. Ваша спољна политика је очајна. Доказано је да се амерички председник не пита пуно, већ администрација у Вашингтону води сву политику, а њоме глобалисти управљају. У Вашој земљи нема демократије и људских права, које Ви натурате свим државама света, како бисте што више нереда правили, да бисте лакше остварили своје намере. Морате схватити, господине Кирби: цео свет је уморан од Ваше политике. Можете да радите шта хоћете, али не можете докле хоћете. Ваша администрација је до сад, прва и једина у свету, која је употребила атомско оружје у Јапану. Шта сте урадили у Вијетнаму, то је испод свих људских норми. Ко зна да ли ће се икада Вијетнамци опоравити од последица хемијског оружја, које сте употребили у рату са њима. Авганистан ће Вам се обити о главу. Ту сте обучавали Ал Каиду, да бисте Совјетски Савез протерали из Авганистана. Ирак и Либију сте уништили. Те две државе никада неће имати више животни стандард као што су имале под Садамом Хусеином и Моамером Гадафијем. Направили сте неред у Египту, и трагичан рат у Сирији са тим Вашим послушницима – побуњеницима из Исламске државе – који ће се ускоро окренути против Вас као Бин Ладен. Сукоб Јемена и Саудијске Арабије – типична Ваша интрига. Где год постоје нереди у свету, ту је умешена ваша ЦИА. Да буде још горе, Си-Ен-Ен и Би-Би-Си (коју Ваша администрација контролише) лажно извештавају амерички народ, који је у заблуди.
Растурили сте Југославију и направили тај народ несрећним, народ који је вековима жудио за тим јединством. Толико сте нанели зла Србији бомбардовањем, убијањем невиног народа, рушењем мостова и многих објеката, као што је Маршалат, да бисте на том месту себи направили данашњу амбасаду САД у Србији. Будите уверени, напустићете је кад-тад, господине амбасадоре. Срби Вам неће никада опростити, Срби су Вам вратили заробљене војнике, нису их побили као што бисте Ви то учинили. Срби су у Првом светском рату 1915. године заробили 40 000 немачких војника, које су разоружали и пребацили преко Саве назад. Срби су на Кајмакчалану 1918. са својим заробљеницима заједно сели и поделили хране што су имали. То су Срби, господине амерички амбасадоре, а не „шизофренични“ народ, како кажете. Данас у Украјини правите неред, да бисте сутра у Русији направили зло. Заборавите, господине амбасадоре, Русија је нешто друго: Русија и руски народ су светлост слободе у свету. Ту ће Ваша администрација завршити своју мисију и с тим растурити САД.
На крају, господине Кирби, не тражимо никакво извињење од Вас, само да примите к знању шта цео свет мисли о Вашој спољној политици. Рече славни Његош: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.
Нићифор Аничић
(Извор: https://www.vaseljenska.com/misljenja/otvoreno-pismo-nicifora-anicica-ambasadoru-sad-majklu-kirbiju/ )
Прва помоћ
Форум преноси |
Вили Вимер
Да проговоримо политичким сленгом: Поводом хуманитарне кризе у Средоземљу нашe владе тек понешто смућкају, а онда проспу. Пред европским вратима умире на стотине људи, а једна за другом сазване конференције плашљиваца на врху не решавају ништа. Све се завршава половичним решењима. Питање је само да ли би то уопште требало да нас чуди. Ми нисмо искористили ону шансу коју су европске државе градиле по окончању Хладног рата, јер је она била препрека америчким плановима светског поретка. Када би садашњи немачки министар спољних послова завирио у управо архивиране папире Министарства спољних послова, наишао би на концепте Ханса Дитриха Геншера и Клауса Кинкела. Са пуном свешћу о питању шта би могло да буде претња Европи као острву благостања које, као маст у супи, плива над свим континентима, након 1990. године радило се интензивно на томе да се привредна ефикасност тадашње Европске Заједнице и принципи структуре КЕБС-а прошире и на јужни појас Средоземља. Управо су три успешне корпе Хелисншког процеса: људска и грађанска права, економска ефикасност и разоружање и контрола наоружавања, упарене са тада још увек постојећом економском и финансијском снагом, могле да предупреде реалне изгледе масовног јуриша ка нашим границама.
САОПШТЕЊЕ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
Саопштења |
Руководство и чланство Београдског форума за свет равноправних најоштрије осуђују вандалски напад на породичну кућу Милорада Вучелића, директора, главног и одговорног уредника недељног листа „Печат“.
Овај криминални акт је очигледно уперен против широко прихваћене и веома цењене стваралачке, слободне и патриотски оријентисане уређивачке политике, коју „Печат“, његов уредник и редакција доследно следе од оснивања.
Изражавамо очекивање да ће полиција открити починиоце овог гнусног акта и разјаснити његове мотиве.
Београд, 9. април 2015.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Армагедон - made in Washington
Форум преноси |
Willy Wimmer
Kо каже да Вашингтон не би био у стању да отклони опасност од рата коју је сам изазвао? Током годинама рата у Ираку, започетог лажју и противно међународном праву, више пута се очакивала команда за напад на Техеран. А, сада, гле, ево Лозане! Је ли то први корак ка деактивирању онога што је могло да нас све почисти са лица Земље? Нешто попут Минска 2. Након што су француски председник Оланд и немачка канцеларка Меркел, заједно са руским председником Путином и тренутним председником Украјине, дословно одстранили ударну иглу из европске кашикаре, сваке вечери се обрадујемо што личности које су учествовале у овим преговорима стижу у свој дом сигурне и неугрожене. Јер, чак и у немачкој НАТО-штампи наилазимо на наговештаје о томе које снаге глођу споразум из Минска, све у нади да се одржи жељена конфронтација са Руском Федерацијом, па и започне рат против ње.
Све ово је гурнуто у други план драматичним питањем које је амерички председник Обама треснуо у лице свом рођеном народу и целом свету: Шта хоћете: преговоре како би се деескалирала експлозивна ситуација која може да доведе до светског рата или ћeте Мекејнову земљу снова? Наручени рат? War on demand? Да заратимо пре него што свет буде гурнут провалију? Aко смо случају “Минска 2” морали да задржимо дах због неизвесног исхода, тек се у Вашнингтону оцртава спор који задобија библијске димензије. Као у библијском Армагедону ратоборни републиканци стоје наспрам демократа који су поново открили појам одговорности. Ово стање природно продубљује и то што је израелски премијер Нeтањаху моћан састојак једног суштински унутарамеричког спорења.
Да ли је у случају централног питања, које се не односи само на Блиски Исток, реч поново о дипломатији, а не о убијању и разарању? Да ли је то Америка донела одлуку у корист својих америчких приоритета? Изгледа да је тако када узмемо у обзир димензије вашингтонског спора. Ако се 47 сенатора, који желе да америчког председника ставе под политичко старатељство, буду питала, свет ће имати прилику да сасвим јасно разликује снаге рата од оних које желе споразумевање. Ово је јасан сигнал из Вашингтона који ће морати да препозна не само Москва, већ и ми сами. Није ли ипак председник Обама тај који се сада труди да да нимало лаку легитимацију Нобеловој награди за мир која му је додељена?
Управо су преговори у Лозани показали да се, хтели ми то или не, без Сједињених Држава не може. Ако је, пак, то закључак који смо научили у Лозани, не морају ли и немачка и европска политика такође да коначно извуку свој закључак. У чему би се он састојао? На ово питање морамо дати прецизан одговор: Проблеме морамо јасно да дефинишемо, морамо да посигнемо консензус са суседима и партнерима о томе да се спољна политика врати на дипломатију иницијативе и бушовима и мекејновима и њиховим апологетама у Вашингтону марамо да беспоговорно окренемо леђа. Није овде реч о недостојној политици повлађивања, овде је реч о томе да се сенатору Мекејну и њему сличнима забани улазак у Европу и Немачку.
(Превод са немачког: Бранка Јовановић)
АГРЕСИЈА НАТО НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ И "ДОКТРИНА У ПЕТ ЕТАПА“
Да се не заборави - Не у НАТО |
ЈОВАН МИЛАНОВИЋ, генерал – потпуковник у пензији
излагање на округлом столу„ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО“ 23. марта 2015
Данас смо овде окупљени ради сећања на догађаје са краја 20.века који је обележила агрсија НАТО на СРЈ. Под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“ желимо саопштењима још једном да искажемо наша продубљена сазнања о минулим историјским догађајима.
Ми смо пре шест година, уз учешће стотине најпознатијих имена из света геполитике и науке, људи који се бавe савременом историјом изразили непобитну оцену да је западна хемисфера земљине кугле захваћена дубоким сумраком.
Данас, иако амбиције овог скупа немају за циљ да врше опсежне и свеобухватне анализе, можемо симболично закључити да је Запад у дубоком мраку а да се сумрак проширио на остатак света.
Такво стање у коме се налази савремени свет захтева од нас да методом историјске анализе и другим инструментаријем проширимо истраживања или укажемо на корене зла које прети цивилизацији.
Усудио бих се да тврдим, упркос да ћу бити оспорен, да присуствујемо процесу ревидирања историјских тековина II светског рата, односно да живимо у једној од фаза планетарног, преведено на језик историјске науке III светског рата. Постоји много показатеља да се рат између НАТО (САД) и осталог света шири и да има глобалне димензије. Ствар је историјске науке да ову тезу докажеили оспори. Али, ЈАЛТА више не постоји. Где су данас њени резултати?Шта је Исток а шта Запад? Где је биполарнисвет, ко су носиоци глобалне политике? Колико је ратова вођено од Јалте до данас? Како изгледа геополитичка мапа света и ко су протагонисти њеног мењања?
Ако је период од завршетка II светског рата био обележен појединачним војним интервенцијама ради сузбијања антиколонијалних побуна, онда је последња деценија 20. века и почетак 21. обележени коалиционом агресијом западних сила, окупљених у НАТО савезу.
Носиоци аката оружање агресије су чланице НАТОса САД на челу, које су ради остваривања својих стратегијских интереса и циљева изашле из оквира Вашингтонског уговора као одбрамбеног савеза, погазили повељу УНи друга акта која проистичу из међународног права.
Дестабилизацији, рушењу територијалног интегритета и суверенитета СФРЈ предходила је дестабилизација и рушење целокупне архитектуре и друштвеног поретка источне геополитичке хемисфере, која почиње падом Берлинског зида, распадом СССР-а, разбијањем Чехословачке и деструкције Мађарске, Румуније, Бугарске, Албаније итд. Паралелно са тим процесом следила је интервенција у Ираку, Авганистану те сукоби на рубним деловима СССР-а и грађански сукоби унутар Руске Федерације.
Фото изложба поводом 15 година рада Беофорума
Да се не заборави - Не у НАТО |
Изложбу Беофорума поводом 15 година рада отворио је Живадин Јовановић, председник Беофорума, а свечани тренутак су улепшале две даме из Косовског божура својом песмом и беседом
Виртуелна фото изложба
НАТО ПОСТУПИО КАО ХИТЛЕР
Филмови |
НАТО ПОСТУПИО КАО ХИТЛЕР рекао је
председник Управног одбора Атлантског савета, Владан Живуловић,
на програму националне телевизије РТС
У ТВ емисији РТС-а, „Упитник“, коју води реномирана новинарка-тв водитељка, Оливера Јовићевић, у којој су учествовали министар правде, Никола Селаковић, председник Београдског форума, Живадин Јовановић и председник Управног одбора Атлантског савета, Владан Живуловић, господин Живуловић је изједначио понашање НАТО са понашањем Хитлера. Живуловић је, поред осталог, рекао: „Наш народ каже, „Сила Бога не моли“, па ако ћемо сада, легалитет свих тих акција, када погледамо историју, Хитлер никох није питао, кренуо је у обрачун, НАТО није питао никога када је кренуо на Србију, односно Југославију...“
Инсерт из одговора председника Управног одбора Атлантског савета
Видео је преузет са веб стране РТС-а:
https://www.rts.rs/
Да се не заборави - Не у НАТО (видео)
Да се не заборави - Не у НАТО |
Округли сто Београдског форума за свет равноправних, на тему: "Да се не заборави - Не у НАТО", одржан у Сава Центру у Београду, 23. марта 2015-те, и то поводом 16. годишњице агресије НАТО против Србије (СРЈ).
Учесници округлог стола су:
1. Живадин Јовановић (Председник Београдског форума за свет равноправних)
2. Јово Милановић (Генерал-потпуковник)
3. Алексеј Чагин (Председник Асоцијације хероја Русије)
4. Наталија Шатилина
5. Проф. др Радош Смиљковић
6. Милица Арежина
7. Ђурђина Турковић
8. Др Станислав Стојановић
9. Невен Ђенадија (Бања Лука)
10. Бранислава Митровић
11. Бошко Антић (Адмирал)
12. Проф. др Радован Радиновић (Генерал)
13. Др Момчило Вуксановић
Коментари присутних:
1. Проф. Веселин Вујнић (Medical Physicist Inst. of Oncology and Radiology)
2. Проф. др Рајко Унчанин (Члан надзорног одбора Инжењерске коморе Србије)
3. Др Љубомир Грујић
***
ИЗДВОЈЕНА ИЗЛАГАЊА:
Живадин Јовановић
Јово Милановић
Ђурђина Турковић
Обележавање 16. годишњице агресије НАТО против Србије (СРЈ)
Саопштења |
Обележавајући 16 годишњицу агресије НАТО против Србије (СРЈ), Београдски форум, Клуб генерала и адмирала, СУБНОР и друге нестраначке, независне организације, положиле су венце и цвеће код Споменика Деци жртвама агресије НАТО у парку Ташмајдан, Београд и код Споменика „Вечна ватра“, Парк пријатељства, Нови Београд.
Код споменика Деци жртвама НАТО бомбардовања, први су цвеће положили родитељи и чланови породице Драгане Димић, девојчице која је погинула на Косову и Метохији, затим представници организатора, Српског националног вијећа из Црне Горе, студентске омладине Београда, млади из Подгорице, Бања Луке и Косовске Митровице, затим Александар Чепурин - амбасадор Русије, Владимир Чушев - амбасадор Белорусије, Адела Мајра Руиз Гарсија - амбасадорка Кубе, Диа Надер де ел Андари - отправница послова амбасаде Венецуеле, дипломатски представници других земаља и велики број грађана.
Потом су представници истих организација положили венце и цвеће код споменика свим жртвама агресије НАТО пакта у Парку пријатељства, где је церемонија почела тачно у 12 сати.
Ове активности пратио је велики број грађана међу којима је запажено учешће омладине, као и велики број домаћих и страних медија.
Представници медија су показали посебно интересовање за оцене карактера документа „Индивидуални акциони план партнерства Србије са НАТОм“ и да ли потписивање тог документа значи напуштање политике војне неутралности Србије коју је утврдила Народна скупштина.
Београд, 24.3.2015.
Информативни сектор Београдског форума
Невена Таушан Ергић, портпарол
ОЦЕНЕ И ЗАКЉУЧЦИ ОКРУГЛОГ СТОЛА „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО“
Да се не заборави - Не у НАТО |
Београд, Сава центар, 23. март 2015.
Агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. представља злочин против мира и човечности за који починиоци нису одговарали.
Био је то почетк примене стратегије глобалог интервенционизма НАТО најгрубљим кршењем основних принципа међународног права и улоге Уједињених нација, односно, Савета безбедности. У најважнијој области мира и безбедности НАТО је узурпирао улогу УН.
НАТО је демонстрирао нови принцип: тамо где право спречава остваривање његових освајачких циљева, треба га уклонити.
Учесници и сви присутни на Округлом столу једнодушно су оценили да НАТО као агресивни империјалистички савез нигде на свету није био део решења већ фактор освајања, изазивања подела и сукоба, цепања држава, «контролисаног» хаоса (Авганистн, Ирак, Сирија, Јемен, Либија.
Изражено је одлучно противљење увођењу Србије у војни систем НАТО пакта путем прихватања „Индивидуалног акционог плана партнерства“ оцењујући тај докуменат као најозбиљнији ударац суверенитету, слободи и достојанству нације, као напуштање статуса војне неутралности и предају судбине земље у руке НАТО.
Уређујући не само војна питања већ и све области привредног, културног, информативног и друштвеног живота уопште, ИПАП је израз милитаристичког, ауторитарног и империјалистичког концепта НАТО. Званична образложења којима се жели умирити и обманути јавностсу оцењена као крајње неодговорна, потцењујућа и недостојна. Учесници су констатовали да се ИПАП-ом захтева окончање процеса приватизације, оцењујући да такав захтев разоткрива праву природу НАТО као полуге мултинационалног корпоративног капитала чији је циљ да успостави потпуну контролу над економским, природним и људским ресурсима у.
Упућен једнодушни позив надлежним властима да обуставе постпак припрема за продају Телекома, ЕПС-а, ПКБ-а, Дунав осигурања, рудника, пољопривредног земљишта, вода и других националних богатстава. Снажан јавни сектор у свакој озбиљној држави представља један од основа демократије, самосталности земље и бриге за будућност. Постављено је питање - шта остаје од слободе и демократије уколико се сви економски, финансијски и природни ресурси предају у руке мултинационалним корпорацијама земаља? Чиме ће Србија управљати?
Агресија НАТО 1999. и успостављање америчке војне базе „Бондстил“ на Косову и Метохији представљали су први корак у практичној примени освајачке стратегије НАТО на Истоку, изласка на грнице Русије и забијање клина у односима Европа - Русија. Грађански рат у Украјини је последица НАТО стратегије ширења на Исток.
НАТО и лидери неких земаља чланица, јавно су признали да је агресија 1999. извршена кршшењем међународног права и улоге Савета безбедности УН. НАТО и његове чланице су у обавези да надокнаде ратну штету Србији (СРЈ) у износу од преко 100 милијарди америчких долара.
Председник Србије Томислав Николић је је у говору одржаном прошле године у Ужицу поводом Дана државности изнео захтев за накнаду ратне штетеизазване агресијом НАТО. То предпоставља да Влада Србије предузме одговарајуће конкретне кораке да се иницијатива Председника Републике јавно изнета у име нације, званично представни НАТО-у и њеним чланицама и да се покрену преговори о томе.
Упућен је позив надлежним властима да покрену активности на утврђивању тачног броја и имена цивилних жртава агресије НАТО.
Упућен је позив надлежним властима да, у сарадњи са стручним и научним институцијама, утврде последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом и предузму одговарајуће мере како би се отклонила велика забринутост због масовног обољевања од рака и деформитета код новорођенчади, посебно на Косову и Метохији, и здравље грађана заштитило од даљих трагичних последица
Резолуција СБ УН 1244 и Устав Србије представљају трајну основу за мирно и праведно политичко решење проблема статуса Покрајине Косово и Медтохије. Нико нема права да те основе потцењује, крши, или замењује. Правом Србије према Косову и Метохији као интегралним делом српске државне територије нико не сме трговати ни за какве краткорочне интересе јер то представља угрожавање Србије као државе.
Позивају се државне институције Србије да неодложно захтевају извршавање свих обавеза према Србији које су утврђене резолуцијом СБ УН 1244, а посебно:
А) слободан и безбедан повратак 250.000 Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију, у најкраћем року
Б) повратак одређених контигената војске и полиције Србије на Косово и Метохију
Ц) Економску обнову и реконструкцију Србије, како је утврђено резолуцијом СБ УН 1244
Окончање деконтаминација подручја на којима је НАТО користио оружја са осиромашеним уранијумом, о трошку чланица НАТО
Деактивирање заосталих неексплодираних средстава НАТО – авионских бомби, касетних бомби и других убојних средставас, о трошку чланица НАТО.
Затражена је обнова и завршетак споменика жртвама агресије НАТО „Вечна ватра“, у парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
Учесници и присутни Округлом столу упућују апел надлежним институцијама да се средствима републичког буџета не финансира нико ко делује супротно националним и државним интересима, посебно они који се залажу за признавање независности насилно одузете Покрајине Косово и Метохија, или за напуштање политике војне неутралности земље.
Београд, 23. март 2015.
24. МАРТ 1999. - ДАН, КОЈИ ЦИВИЛИЗОВАНИ СВЕТ НЕ СМЕ ДА ЗАБОРАВИ
Коментари |
Проф. Др. Рајко Долочек, ДрСц.
Острава, Чешка, 20.3.2015.
То је 24.март 1999, када је НАТО, на основу измишљотина својих вођа и њихових дезинформација о догађајима на Косову, постало злочиначком, варварском организацијом. Како другачије назвати неиспровоцирану, крваву агресију против ондашње „мале Југославије“, која је значила 78 дана и ноћи бомбардовања, разарања и убијања, највише у Србији и у њеној провинцији Косову и Метохији, Космету. Све то без препоруке или дозволе Савета безбедности ОУН, Последица тога је било и истеривање преко 200 000 Срба, Рома, просрпских Албанаца, пљачка њихове, државне и црквене имовине, убиства и стравична трговина са људским органима, у режији терориста УЦК.
У то време су авијатичари те „добре, племените Европске уније, ЕУ “, то значи Данске, Холандије, Италије, Француске, Енглеске, итд., из НАТО i САД, без сажаљења уништавали и убијали и као „колатералну штету“ убили 2 768 цивила, одраслих и деце, 1 031 војника, повредили 11 000 људи. Та оргија разарања је и према западним изворима значила преко 50 милијарди штете. Колико је уништено и тешко оштећено мостова, електрана, школа, фабрика „за цивилну потребу“, здравствених установа (преко 80), хемијских предузећа, предузећа нафтне индустрије, са стравичним еколошким последицама. Колико је само градова страдало, са стотинама порушених зграда, разних инсталација. Овде се треба сетити, да је то већ трећи пут током сто година, како Немачка војска уништава и убија по Србији.
Ти „колатерални губици“ су више пута значили и покоље Албанаца, када су НАТО „јунаци-авијатичари“ из безбедне висине од 5 километара на пример „омашком“ напали албанску цивилну колону између Дечана и Ђаковице 14.априла 1999 и забрањеним казетним бомбана масакрирали 75 албанских цивила. Дан после тога је велики дезинформатор Клинтон изјавио у Сан Франциску:-„Ми смо на Косову, јер се трудиму да спасавамо људске животе...“ Ту се треба сетити и несхватљивог злочина употребе у Србији (али и у Босни) осиромашеног уранијума, чије стравичне последице се већ у велико јављају (пораст леукемија, неких врста рака, малформације новорођенчади).
Овде треба поименце споменути неке од главних криваца тога убијања и уништаваља, осим већ споменутог председника Клинтона. То је била гђа Олбрајт, коју је неко доцније духовито назвао „балканским касапином“, па онда и Хилари Клинтон, која је тако интензивно терала свога мужа, да бомбардује ту земљу (доцније се много залагала и за бомбардовање Либије – тешко свету, ако би постзала председником САД). Треба споменути и срамоту Енглеске Тони Блера, који је Србију у црно завио а сада је тобоже „помаже“ (тешко њој од такве помоћи !). Па онда Хавијер Солана секретар НАТО, Робин Кук, онај гадни Јошка Фишер, министар Геншер, итд. итд.
О томе времену је написао носилац Нобелове награде за литературу (2005) Харолд Пинтер свој чланак „Харолд Пинтер о бандитима и убицама“ (Der Standard, 20.маја 1999). Годину дана после тога се отрезнио новинар William Pfaff (International Herаld Tribune) и написао чланак 11.маја 2000 „После НАТО лажи је дошло време да се очистимо“.О мислима бившег председника владе Аустралије М.Фрејзера је М.Мадиган написао у часопису Herald Sun (9.марта 2000):“Бивши премијер М.Фрејзер је означио НАТО као организацију лажова, упоредио је НАТО у Југославији са шпанском инквизицијом и крсташима, који су поубијали милионе људи у име хришћанства“.
Бивш амерички главнио прокуратор (attorney general Ramsey Clark) је организовао у Њујорку 10.јуна 2000 Ратни трибунал о злочинима САД/ЕУ против Југославије, Срба. У оптужби окривљује председника САД Клинтона, НАТО и остале, ради међународних злочина и повреде међународних и домаћих закона...
Одбор за обуставу рата против Југославије, речима професора правног факултета у Торонту Michaela Mandela, је говорио 12.априла 1999 о четири злочина организације НАТО:
1.)злочин против човечности -уништавајућа кукавичка бомбардовања
2.)злочин против међународног права и повеље ОУН,
3.)злочин против историје (деградација појма геноцид, да се оправда агресија.-„Као Јевреј ја ово схватам понаособ интензивно. Како може неко уопоште озбиљно да упоређује Србе са нацистима;“),
4.)злочин против истине („Ја овде говорим о вама, медијима, који објављујете сваку од самога НАТО спремљену измишљотину као истину, да би створили сагласност са агресијом).
Лажи, које су медији мејнстрима и владе објављивали, тицале су се, осим осталога, и броја мртвих косовских Албанаца, наводно поубијаних од Срба. Влада САД је имала и свога „путујућег амбасадора“ (ambassador at large) за ратне злочине“ Davida Scheffera, који је током најжешћих бомбардовања Србије у мају 1999 изјавио, да је број несталих, вероватно мртвих Албанаца 100 до 225 000. Министар војни САД W.Cohen је за CBS проценио (16.маја 1999) број несталих и вероватно мртвих Албанаца на 100 хиљада. Ни председник Клинтон није био ситничар. На конференцији штампе је 25.јуна изјавио, да широм Косова леже десетине хиљада мртвицх Албанаца. Подаци ОУН су испочетка говорили о 44 000 мртвих, па су број смањили на 22 000, па после на 11 000 и још мање. Како је то све страшно !. Кад би тих мртвих било и само 10, и то је језиво, али правити тако од људских трагедија (били то Албанци, или Срби, или Роми, Горанци, све једно) прљаву пропаганду, то је стварно одвратно. Тачку за овим гадним подацима је направила америчка новинарка М.Farley (Los Angeles Times, 11.новембра 1999) чланком „На Косову је до сада откопано 2 108 лешева“. Тај број баш није одговарао бројевима из пропаганде. А међу тима откопанима су били не само Албанци, него и Срби, Роми. Познати амерички новинар Alex Cockburn je у то време написао провокативан чланак „Где су подаци о геноциду Албанаца?“ (Los Angeles Times, 29.октобра 1999). Да ли је та банда пропагандиста барем мало поцрвенела?
Као „бисер“ изјава тих лажова треба цитирати језиви извештај западних медија из времена дивљег бомбардовања Србије, Космета, који је објавио и НАТО. Очити албански сведок је видео убиство 700 Албанаца, чији лешеви су онда побацани у окна рудника Трепче...Када се рат свршио и кад су НАТО јединице окупирале Космет и када је УЦК почело са убиствима Срба, Рома и про српских Албанаца, порт парол Трибунала у Хагу Kelly Moore је изјавила (12.октобра 1999), да у окнима рудника Трепче нису нађени никакви лешеви, нити њихови остаци !!! Тако да је крајем године (31.децембра 1999) познати Wall Street Journal објавио чланак D.Pearla и D.Blocka „Рат на Косову је био свиреп, огорчен и дивљи; Геноцид то није био. Други наслов је био „Приче о масовним свирепостима су постајале и прелазило се преко њих са недовољним доказима – У окнима рудника није било лешева...“ Бандама лажова и пропагандиста је то било очивидно све једно.
Лажовима медија а нажалост и понеких влада Запада су спремили непријатно изненађење и шпански лекари, судије и форензни стручњаци, који су требали да изврше обдукције наводно масовно поубијаних Албанаца у околини града Исток. Члан тога тима Пабло Ордаз је написао 23.септембра 1999 у часопису El Pais: Злочини Рата – Да, Геноцид – Не. Говорили су нам, да одлазимо у најгору зону Косова, да се морамо спремити за више од 2 000 обдукција до краја новембра...Нашли смо за обдукције само 187
лешева. И тако смо већ кући (крај септембра). Тада још каже Juan Lopez Palafox: „187 нађених и прегледаних лешева је било сахрањено у индивидуалним гробовима, вечином окренутих према Меки, ка истоку (као муслимани)...На телима није било знакова мучења...“ Судски стручњак Emilio Perez Pujol је допунио: „Нису то били масовни гробови...Срби
вечином нису тако лоши, као што су их приказивали...“
Министарство иностраних послова „мале Југославије“ (Србија+Црна Гора) је издало неколико књига са називом „НАТО злочини у Југославији“ (NATO Crimes in Yugoslavia). Имам две од њих са укупно 1 000 страница, са дословце стотинама слика уништавања и убистава, извршених у име тих „племенитих, добрих“ Европске уније, НАТО и САД, после интензивне психолошке масаже мозгова света њиховом пропагандом о грозотама на Косову, које је наводно извршила српска полиција и војска. Обе стране су свакако извршиле пуно зла, неправди, али ко је то отпочео, ко је почео да убија југословенске или српске полицајце, чиновнике, да малтретира српско становништво Космета? Свакако би било добро, да се народ у Чешкој упозна са истином о „детонатору“ рата на Космету, о наводном убиству „цивила“ у Рачаку 15-16.јануара 1999, које је тако успешно распирио и инсценирао шеф мисије ОБСЕ, амерички дипломат William Walker, познат својом делатношћу у Салвадору осамдесетих година, када су тамо вршљале ултра десне „ескадре смрти“. Зашто није одмах дозволио да изврши увид на лицу места у Рачаку гђи Маринковић, судији из Приштине, иако је то захтевала? Српски медији су после тога назвали господина Walkera „амбасадором лажи“. Скоро нико није споменуио два француска новинара, који су били баш 15.јануара 1999 у Рачаку (R.Girard и C.Chatelot из Le Figaro и Le Monde) и ништа од тога, шта је тврдила пропаганда нису тамо видели!
Сада се човек не може лишити осећања непријатности и скоро преваре, коју је извршио у мају 2008 тадашњи чешки министтар иностраних послова госп.Шварценберг, када је БЕЗ сагласности парламента, против воље председника републике г.Вацлава Клауса, признао међу првима Косово као независну државу. Председник Клаус се чак извинио амбасадору Србије..
Као предсседник Чешке фондације пријатеља Срба и Црногораца сам посетио више градова оштечених НАТО бомбама. Невелики град СУРДУЛИЦА, око 70 км јужно од Ниша, без стратешког значаја, је доживео два велика напада 27.априла и 31.маја, са стотинама оштећених или уништених клућа, са много мртвих. Зар то није СРПСКА ГЕРНИКА? Био сам и у порушеном Алексинцу, посетио у Београду болницу „Драгиша Мишовић“, у којој је лејзером вођена ракета уништила оделење интензивне неге. У центру Београда сам видео оштећену Радио Телевизију Србије, у којој су НАТО бомбе убиле у ноћи 12-13 априла 1999 ЦЕЛУ НОЋНУ СМЕНУ од 16 људи. Ово варварско дело НАТО агресора је осудила и Аmnesty International 6.juna 2000 као ратни злочин.
Посетио сам одмаах после краја рата и од НАТО бомбардера оштећени Ниш, укључујући и много уништених кола на паркингу Факултетске болнице. На ручку сам био код ректора нишког универзитета. Имао сам пријатно друштво, ручао сам са командантом 3.армије, генералом Небојшом Павковићем (у својој последњој књизи „Инвентура у 89 година – У сенци Балкана“ је лепа слика са генералом и једним мојим пријатељем са тог ручка). Сећам се генералових речи:-„Да моји војници нису знали, како им НАТО аваиони уништавају земљу и убијајау људе, цео дан би се смејали, како најсофицстициранија авијација света уништава по цео дан наше дрвене атрапе тенкова, атриљерије, мостова“.
Сви ти тужни догађаји око Косова и Метохије ме стално потсећају на мало прихватљиве, лицемерне речи нашега бившега председника Вацлава Хавела:-„Сматрам, да у НАТО интервенцији на Косову постоји стварност, коју нико не може да опорекне: напади, бомбе, нису били изазвани материјалним интересима. Њихов характер је био искључиво хуманитаран“. (Le Monde, 29.априла 1999).
Непријатељи мира и ВАРВАРИ су учинили све шта су могли, да у области Косова и Метохије утврде, појачају непријатељства међу народима тамо. Нико није говорио и о добрим данима тамошње сарадње међу етничким групама. И била је сасвим (намерно) заборављеана ствар, коју сам сазнао 1998 године на министарству народног здравља у Београду. Мислим, да је министар била онда Др. Милићевић (да ли се тако звала ??). Рекла ми је, да је упркос убистава од стране УЦК терориста и повремених борби између њих и полиције, дошло током 1998.године, тако рећи између куршума, до вакцинације све деце са Косова и Метохије, њих око 100 000, против дечје парализе (полиомиелитиса), која је изазвала епидемије током последње две година у Албанији. Вакцинацију је организовало Министарство народног здравља Србије и Светска организација здравља WHO. Са тиме су се на крају сагласили и тамошњи косовско-албански представници. О тој великој ствари пуној хуманизма су у то време међународни медији практички сасвим ћутали. Штета.
Надајмо се, да ће о догађајима на Косову и Метохији на крају крајева ипак победити истина и здрав разум, да ће се остварити лозинка нашег великог председника Масарика, искреног пријатеља Срба ИСТИНА ЋЕ ПОБЕДИТИ ! Овде бих још допунио – Али уз какве страшне жртве...
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО
Саопштења |
16 ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије, Клуб генерала и адмирала Србије и друге независне, нестраначке организације,
организују Округли сто поводом 16 година од почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ)
под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО“.
Скуп ће се одржати у понедељак, 23. марта 2015. у Сава Центру са почетком у 11 часова.
Говориће Живадин Јовановић, генерал Јово Милановић, Алексеј Чагин, председник Асоцијације хероја Русије, проф. Радош Смиљковић, Милица Арежина, Ненад Узелац, др Станислав Стојановић, Невен Ђенадија (Бања Лука), генерал Радован Радиновић, Др Момчило Вуксановић.
Биће представљене књиге „Србија и НАТО“, у издању Београдског форума и „Војска Југославије у одбрани од НАТО агресије 1999. сведочанства, књига IV“, у издању Клуба генерала и адмирала Србије.
Претходно ће у холу Сава Центра бити отворена изложба фотографија и књига, у издању Београдског форума за свет равноправних, посвећена 15-годишњици рада овог удружења.
Наредног дана, у уторак, 24. марта, удружења, институције и поједицни, положиће цвеће код споменика Деци, жртвама агресије НАТО, у парку Ташмајдан, у 10:00 часова, а после тога, код споменика „Вечна ватра“, Парк пријатељства, Ушће, Нови Београд, у 11:00 часова. Поред удружења из Србије, очекује се да ће цвеће и венце положити представници више страних амбасада у Београду, делегација Хероја Русије, представници српског расејања.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 19.03.2015.
Невена Таушан Ергић, портпарол
ПУТИН о Криму.../ Србија о поглављу 35
Коментари |
ПУТИН о Криму...
„Ми смо деловали у интересу руског народа и државе. Мењати то за паре, мењати људе за некакву корист, мењати људе за могућност некаквих уговора и банкарских кредита – то је апсолутно недопустиво. Ако дозволимо себи да делујемо према таквој логици, изгубићемо све. Изгубићемо целу земљу.“ (Извод из интервјуа „ТВ Русија 1“, поводом годишњице повратка Крима Русији).
...а Србија о поглављу 35:
... Нема алтернативе... Бриселски споразуми (о граници, предаји територије, устава и људи) су нешто најбоље! Пут у будућност... Нису нам проблем ни уцене ММФ-а, ни комесара и секретара ЕУ и НАТО, ни интереси западних корпорација, проблем је у несхватању и незахвалности нашег народа. Појма нема ни о чему, ни о величини претприступних фондова, ни о бенефитима страних инвестиције, од савета Блера, Строс Кана, Гузенбауера, НАТО менаџера... И то б е с п л а т н о! ... Ако су преци и умели да направе МКС, Телеком, ПКБ, ЕПС, Д-Т-Д, Дунав осигурање, откуда некоме право да верује да ми умемо тиме да управљамо! Једноставно, ми не умемо. И тачка.
КАКО САМ ОДЛОЖИО АГРЕСИЈУ (Прилог књизи "Србија и НАТО")
Књиге |
Генерал Јован Милановић
Данас, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен; делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат"злочиначког подухвата" створен у НАТО. Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо,смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту НАТО. Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште намонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.
Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са НАТО-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и НАТО снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено, да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно,агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије. Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.
Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама НАТО, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.
Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у НАТО-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равни по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ. Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.
ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ
Књиге |
Под овим насловом је у мају месецу 2014. године, у Паризу, објављена књига са другачијим и објективнијим погледима и оценама агресије НАТО против Србије (СР Југославије), од оних који су преовлађивали непосредно после агресије и који су носили печат снажне НАТО пропаганде о „хуманитарној интервенцији“. Аутор књиге је Жак Огарда (Jacques Hogard), пуковник француске војске, који је већи део своје војничке каријере провео у Легији странаца. На подручје Балкана је први пут дошао почетком јануара 1999. године, као шеф групе француских специјалаца, под британском командом. Циљ његовог доласка у почетку је био упознавање и праћење ситуације у региону, посебно на Косову и Метохији.
Вршећи своју мисију, Огард је био сведок страдања српског народа на Косову и Метохији за време 78-дневне агресије НАТО-а, масовног протеривања Срба и злочина тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК). Био је привремено стациониран у Куманову, у командном центру снага НАТО пакта, који је, на његово велико изненађење, већ био формиран и оперативан у објектима македонске војске. После краћег боравка напушта Куманово и враћа се у Париз, где ради на „различитим опцијама употребе специјалних снага (на Косову), а у функцији политичких сценарија који су били предвидљиви“. С обзиром да је почетком марта месеца интервенција НАТО-а била извесна, Огард се поново враћа на регион Балкана. Именован је за шефа француске међуармијске групе специјалних снага, под командом британског генерала Малкома Масона (Malcom Mason). Група је носила име "Граканико“ (Grakanico), по називу језера које је окруживало Манастир Грачаницу, на Косову и Метохији. У тој функцији поново стиже у Куманово, половином марта месеца 1999., са задатком да, „у случају потребе“, пружи неопходну помоћ припадницима Верификационе мисије на Косову (KVM), приликом њиховог повлачења.
”Смрт стиже из Америке” – потврдио ишеф СТРАТФОРА
Форум преноси |
Албрехт Милер
(preuzeto sa sajta: www.NachDenkSeiten.de)
”Смрт стиже из Америке” – ово је требало да буде наслов моје следеће књиге, дотпуњен поднасловом ”Забрињавајућа промена САД од ослободиоца у насилника”. А, онда су ме пријатељи опоменули да ће потенцијални читаоци књигу због једнозначног и тврдо формулисаног наслова доживети као антиамеричку и да ће одустати да је прочитају. Мада сам оклевао схватио сам њихова упозорења озбиљно. Сада, када сам погледао шта оснивач и шеф америчке Think Tank органзације СТРАТФОР (скраћеница од Strategic Forecasting Inc) њен оснивач и шеф Џорџ Фридман у видеу на јутјубу препоручује као америчку стратегију према читавом свету жалим што сам оклевао.
У том видеу се износе препоруке у вези са америчком политиком безбедности и спољном политиком које практична политика САД већ увелико реализује и које морамо да вреднујемо као циничне и у исти мах као мере које презиру човека, у сваком случају као смртоносне за стотине хиљада људи. Када чујете Фридманове ставове боље ћете разумете неке кораке и шаховске потезе америчке политике и идеологију која стоји иза њих и којој печат дају републиканци. Тада ћете и схватити колико су у праву критичари које владајуће мњење у Немачкој ниподаштава као антиамеричи орјентисане. Ево прво наслов на јутјубу, а онда и пратећи текст:
Наслов
СТРАТФОР: Главни циљ САД у последњих сто година био је да спречи савез Русија -Немачка.
Пратећи текст:
4. Фебруара 2015. оснивач и председавајући водеће америчке think tank органзације СТРАТФОР, Џорџ Фридман одржао је предавање о геополитичкој позадини садашње кризе у Украјини у Чикашком Савету за глобалне послове (Chicago Council on Global Affairs).
Следе делови Фридмановог предавања.
Сам видео траје неких 13 минута. Исплати се погледати их. Ту се не ради само о томе да се савез Русије и Немачке представи као претећи због чега га треба спречити, веч сазнајемо понешто и:
• о карактеру једне империјалистичке политике;
• о позадини америчке политике у Украјини;
• о улози прстена од балтичких држава све до Црног и Каспијског мора – што је између осталог и потврда онога о чему је Вили Вимер у свом писму известио тадашњег канцелара Герхарда Шредера као резултату скупа у Братислави;
• о деловању САД ван и иза леђа НАТО и Европске уније као јединсвених савеза и склапању договора САД са појединачним европским државама на штету заједничке политике Европе;
• о саморазумљивости испорука оружја и слања војних саветника у источноевропске државе, укључујући и Украјину;
• о поступању са Евроазијом коју по мишљењу господина Фридмана не треба окупирати већ је свладати на други начин;
• о размишљањима и позадини кофликта који се натура Ираку и Ирану;
• о разорним поступцима САД када су у питању еконосмки односи Немачке и Русије и
• још што шта.
Гледајући овај видео, сазнајемо у којој мери је безначајно и лажно партнерство са САД и коју улогу треба да одигра Споразум o пaртерству трансатланске трговине и инвестиција (TTIP)
Самостално деловање Европе?
Након споразума у Минску немачkи медији су еуфорично писали о самосталности европске политике која се није обазирала на интересе САД. О овим сулудим идејама писао сем 10. фебруара 2015. под насловом ”Откуда уствари знамо да спор између Меркелове и друштва, и ЦИА-е, Обаме и друштва, није тајно договорена игра против трећег? Као унапред припремљена одступница када се буде одговарало на питање о кривици за избијање рата пре него што је почео.”
Управо је Немачка све друго само није земља која самостално одлучује
Господин Фридман се претвара да Немачка није предвидљива земља. То је вероватно највећа омашка у прогнози овог политичког саветника. Бар не видимо одакле би се у Немачкој појавиле политичке и медијске снаге које би се залагале за самосталну немачку и европску политику. Немачки политичари, од зелених, црних и жутих до црвених су, као и немачки медији и наука, у великој мери интегрисани у проамеричко мишљење и делују у интересу САД. Овчија стрпљивост којом и политика, и привреда, и медији у Немачкој прихватају разарањe и спречавање економских односа са Русијом као и обезвређивање инвсеестиција у Русијu санкцијама и политиком САД и других европских држава, чврст је доказ увезаности са интересима САД. Такође ниподаштавање свих упозорења старијих немачких политичара да се успостављени мир између Русије и Немачке , Русије и Запада третира посебном осетљивошћу, доказ је доминантности интереса и идеологије САД у Немачкој. И ово Фридман процењује другачије и погрешно.
1 Аутор је бивши начелник службе за планирање у Кабинету немачког канцелара Вилија Бранта
2 ”Чини се да америчка страна ради постизања својих циљева у глобалном контексту свесно и намерно жели да подрије мњђународни правни поредак који је резултат два светска рата у последњем столећу, Сила треба да буде испред права. Тамо где је међународно право препрека на путу, биће уклоњно. Када је раније Друштво народа погодио сличан развој догађаја Други светски рат више нијебио тако далеко. Мишљење које види своје интересе као апсолутне, може да се назове једино тоталитарним.” Вили Вимер у писму канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. г.
(Превод са немачког: Бранка Јовановић)
ДА ЛИ СРБИЈА НАПУШТА ПОЛИТИКУ ВОЈНЕ НЕУТРАЛНОСТИ?
Књиге |
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Предговор Другом допуњеном издању књиге „Србија и НАТО“:
Књига «Србија и НАТО» – Друго допуњено издање припремљена је, пре свега, да би се изашло у сусрет интересовању читалаца с обзиром да је прво издање штампано 2011. године, у међувремену, распродато. Ново допуњено издање овог зборника стручних радова појављује се уочи обележавања 16-те годишњице почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ) дајући тако комеморативним догађајима и радно-садржајну димензију. У исто време издавач, Београдски форум за свет равноправних овом књигом обележава 15-годишњицу оснивања.
Ову књигу је уредио и за штампу припремио млади политолог Ненад Узелац, члан Управног одбора Форума. Поред текстова које је садржало њено прво издање, у ову верзију су додата три нова прилога, поред овог предговора. Један је текст самог уредника Ненада Узелца под насловом „Српски народ и НАТО“, у којем је веома детаљно, уз позивање на релевантне изворе, аргументовано образложена наказна природа, улога и деловање НАТО од његовог оснивања до данас, уз отварање прозора за сагледавање улоге НАТО-а у будућем уређивању света, онако како су ту мисију пројектовале САД. Текст, у ствари, представља студију, не само по обиму, већ и по броју покренутих тема и по квалитету њихове обраде. Свој рукопис овај млади аутор завршава јасним ставом - НЕ У НАТО.
Други нови прилог је текст-сведочење генерала Јове Милановића који носи наслов „Како сам одложио агресију“. Ради се о човеку који је уз помоћ официра француске армије, пријатеља Србије, мајора Пјер Анри Бинела, успео да прибави план оружане агресије НАТО-а која је требало да буде изведена у октобру 1998. године. Како је генерал успео да агресију одложи до марта 1999.године и тиме обезбеди нашој војсци и држави додатно време од готово пола године за припрему одбране, читалац ће моћи да прочита из пера самог Милановића, па нема потребе да то у овом предговору препричавамо. Додаћемо само да нема дилеме да су се у том чину спојила два фактора. Један је готово библијско поштење и висока официрска етичност и витештво официра француске војске, потомка савезничког борца са Солунског фронта, а други је професионално умеће и патриотизам нашег генерала. Обојици за то дело наша земља и народ дугују велику захвалност. Будућа историја ће им то сасвим сигурно вредновати, боље и више, него савременици. Нама остаје да им се дивимо, а генералу Милановићу изразимо захвалност што ће ту патриотску операцију овим путем поделити са нашим читаоцима. Речи лете, записано нека остане.
«Зашто је поново дошло до успона фашизма?» наслов је трећег новог прилога чији је аутор познати британски новинар и публицист, аутор више књига, новински извештача из рата у Вијетнаму, Џон Пилџер. Текст је преузет са ауторовог сајта (https://johnpilger.com/articles/why-the-rise-of-fascism-is-again-the-issue.)
јер доприноси повезивању основне теме ове књиге са ширим актуелним процесима у Европи и свету, укључујући сукобе у Украјини. Пилџер, поред осталог, подсећа на континуитет метода лажи, измишљотина и обмана којима су се служили лидери неких од водећих земаља чланица НАТО настојећи да пред јавношћу оправдају агресије НАТО против Србије (СРЈ) 1999., Ирака 2003., Либије 2011. и низа других земаља, скривајући праве, освајачке циљеве. У том смислу, илустративан је део у коме Пилџер износи:
„Бил Клинтон и Тони Блер послали су НАТО да бомбардује Србију 1999. године због тога што су Срби, како су ови тада лагали, вршили `геноцид` над косовским Албанцима у сецесионистичкој Покрајини Косово. Дејвид Схефер, неухапшени амерички амбасадор за ратне злочине [sic], тврдио је да је можда убијено чак `225.000 етничких Албанаца мушкараца старости од 14 до 59 година`. И Клинтон и Блер су призвали сећања на холокауст и `дух Другог светског рата`... Годину дана касније, Трибунал Уједињених нација за Југославију објавио је коначан збир мртвих на Косову: 2.788. Та бројка обухвата борце са обе стране, као и Србе и Роме које је убила ОВК. Није било геноцида. `Холокауст` је био лаж. Напад НАТО је била превара“.
За Београдски форум, и не само за Форум, агресијa НАТО против наше земље 1999. представља злочин против мира и човечности, антицивилизацијски чин војне армаде мултинационалног корпоративног капитала у безобзирном покоравању гео-стратешких региона, природних ресурса, саобраћајница и тржишта. Управо зато, поводом сваке годишњице агресије Београдски форум организује стручне и научне скупове и комеморације под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – ДА СЕ НЕ ПОНОВИ“. Таквим активностима и публицистичким остварењима чува сећања на невино страдале људе, неконтролисано рушење и разарање привредних и природних ресурса Србије, на херојску одбрану наше војске и њено нераскивдиво јединство са народом у тој неравноправној борби. Наш народ, иако невелик по броју, економској и војној снази, потврдио је историјску истину да је велик по слободарском духу, вери у правду и по одлучности да штити своју слободу и узвишене вредности. Зато је храбро стао на пут далеко моћнијој сили која је кренула да покори нашу земљу, да је лиши слободе и да застраши све друге слободарске народе. успостави преседан како би читав свет уредила по мери сопствених егоистичких интереса. У тој одбрани свог права на слободу, али и саме слободе као цивилизацијске вредности уопште, наш народ је поднео велике људске жртве, претрпео огромна разарања и тешко надокнадиве штете. Друго допуњено издање књиге «Србија и НАТО» изразје пијетета према свима који су на олтар отаџбине положили највредније, а то су њихови животи. Њих отаџбина није заборавила и чланови и пријатељи Београдског форума на овај начин, путем књиге, писаном и усменом речју, боре се да хероји одбране и жртвеагресијене падну у заборав, да их нико не потискује у страну нити омаловажава.
Поред тога што се поносимо тиме што је наш народ отпором неофашизму и империјализму НАТО-а, показао целом слободоумном свету да севреди борити и жртвовати за опште добро и да наде за мир, слободу и напредак, ипак, има, не можемо да не забележимо да тај натчовечански отпор није наишао на адекватан одјек у свету. Корпорацијски медијски системи, будући интегрални део империјалистичког неолиб- ералног капитализма, нису дозвољавали да јавност на Западу буде објективно информисана о правим циљевима агресије, о лажима и манипулацијама типа «спречавања хуманитарне катастрофе», «масакру албанских цивила у Рачку» и многих других. Зато и није могло бити снажнијег отпора јавности унутар земаља агресора. Посебно су заказалеинелектуалне елитена Западу које нисуправовремено дигле глас против модерне тираније, варварског рушења старе цивилизације и наметања образаца живљења који гуше слободу, стваралаштво и идентитет људи и нација. Нису схватиле да такав свет и односи његовог хијерархијског уређивања путем силе и диктата немају перспективу. Разуме се, из овакве опште оцене, изузимају се људске и интелектуалне величине као што су нобеловци Александар Солжењицин, Нелсон Мандела, Харолд Пинтер, Пауло Коељо и други, потом писци, научници, уметници и јавне личности као што су Петер Хандке, Микис Теодоракис, Ноам Чомски, Франц Вебер, Ремзи Кларк, Мишел Чосудовски, Алдо Бернардини и многи други који су, на један или други начин, осудили агресију као недопустиво кршење основних цивилизацијских норми и као врхунски злочин, а појединци међу њима и као чин тероризма.
Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Форум поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО-а. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО-у. На другој страни, Влада пузећим стилом, готово, потпуно предаје земљу у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО. Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО-а тако на територији Србије добијају далеко већа права него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када је и чиме НАТО заслужио такве привилегије? Има ли уопште смисла тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО-у „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине а сва права која Србија има према и на тлу Покрајине, по важећем Уставу, као и по резолуцији Савета безбедности УН, предају у руке илегалној „Републици Косово“?
Уз обилну финансијску подршку НАТО чланица, структура и центара, у Србији је развијен читав систем тзв. цивилног сектора који, врши систематску пропаганду у прилог чланства Србије у НАТО. Средствима српских пореских обвезника такође се, преко републичког буџета, финансира «статусно неутрална» про-НАТО пропаганда. То што је око 75% грађана Србије против чланства у НАТО као да никог из Владе не занима. Влада има одговорност да доноси и непопуларне одлуке – кажу. Или се милиони евра и долара улажу у пропаганду да би се анти-НАТО расположење грађана преокренуло у про-НАТО. Да ли је то реално у земљи која је колико јуче, била жртва злочиначке агресије НАТО? Коме је у интересу да се забораве људске жртве и разарања у Србији, да се најгрубље понижава и деморалише нација? Ко и зашто затвара очи над чињеницом да је НАТО агресивна, освајачка војна организација, да је његова експанзионистичка политиика «ширења на Исток», на границе Русије у основи украјинске кризе? Зашто Влада не помаже ни једну НВО која је против чланства Србиоје у НАТО, која се активно бори за очување неутралности Србије, што је формално бар, још увек званична државна политика? Како објаснити чињеницу да у медијима земље која је званично неутрална има много више информација и ставова у прилог ширења сарадње и учлањења у НАТО, него у прилог очувања и афирмације неутралности као трајне оријентације?
Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, реформатори, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, «саветују» владаре Србије, да је НАТО једини прави избор, да је то предуслов «јединог пута». Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу», а кога је градоначелник Лондона Борис Џонсон у септембру 2014. јавно окарактерисао као особу која је креирала и ширила неистине о Косову и Метохији, непостојећем оружју за масовно уништавање у Ираку и много џдругих неистина и обмана, оценио да је Блеру «потребна професионална психијатријска помоћ». Блер чија су влада, агенције, лични изасланици (типа Педи Ешдауна) и инструктори годинама наоружавали, финансирали и обучавали терористичку ОВК на Косову и Метохији припремајући је за савезништво са НАТО-м у агресији против Србије (СРЈ) . Блер кога је суд у Београду осудио на вишегодишњу робију због злочина против српског народа, кога огромна већина грађана Србије и данас, 16 година после агресије, сматра непријатељем и злочинцем. Може ли се такав човек дочекивати у Београду и испраћати као користан и добронамерни саветник а да огромна већина грађана то не доживи као аномалију, грубо вређање достојанства нације, здраве памети, као ниподаштавање људских жртава и њихових потомака?
Да ли је и позивање непријатеља и злочинаца у госте начин да Србија доказује да је отворена, проевропска, нексенофобична, модерна, прагматична, жељна знања и напретка, окренута будућности... Откада је то начин да се доказује независност, достојанство и приврженост напретку? Ко су саветници српске Владе за избор саветника?
Недавно је (13.фебруара 2015.) у Београду одржан «стручни» скуп на којем су НАТО приврженици – углавном, из интереса (по неки и из убеђења) – просипали мед и млеко о наводном благостању у којем би се Србија нашла уколико би прихватила чланство у НАТО. Пре 15-так година «пут у бољи живот» нуђен нам је преко преко збацивања «ауторитарног режима», «демократизације», «лустрације», прочишћења свести од заосталих идеја, као и силних донација западних добротвора. Задржавајући и даље све такве «аргументе» у процесу мењања свести (испирња мозгова), у садашњој фази западни ментори, обилато користећи ефекте дубоке економско-социјалне кризе, отворено нуде чланство уНАТО као кључ «бољег живота», раја за Србију.
На поменутом скупу изнета је и нова «статистика» о жртвама«бомбардовања» 1999, која укупан бнрој «страдалих људи» своди на 758 («Политика», 14. фебруар 2015.), иако је током агресије животе изгубило преко 3.500 људи. Било би, заиста, интересантно сазнати критеријуме НАТО статистичара када у «страдале људе» нису уврстили 1.008 погинулих и поименично пописаних војника и полицајца Србије? Или, колико је убијених путника путничког воза у Грделичкој клисури увршћено у ново-објављену НАТО «статистику»? Подсетимо се: бомбардери НАТО су најпре бомбардовали, а потом још једном, «оверили» композицију путничког воза на мосту у Грделици, ваљда, да би били сигурни да нико не преживи! Но, није се једном чуло (од саветника, инструктора и агената са Запада) – за Србију је једино важна САД/НАТО перцепција! Службене статистике Војске Србије, полиције, правосудних и других органа Србије, морају се повући пред САД/НАТО перцепцијама!
Влада Србије и НАТО, недавно су припремили обиман документ под називом „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је постављен на сајт Министарства одбране. Тим документом се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. Тако ће се и војницима свих других чланица НАТО гарантовати екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.
Индивидуалним акционим планом партнерства, предвиђа се потпуно усаглашавање стандарда оружја, друге војне технике и целокупне војне инфраструктуре у Србији са стандардима НАТО. У тексту документа, а ни било где, не пише, колико ће све то коштати Србију и колико ће се Србија још задужити да би све те обавезе испунила. У недалекој, неутралној Аустрији, притисци да се учлани у НАТО, одбијени су са образложењем да не може да поднесе велике издатке које чланство у НАТО-у носи собом. Нећемо овом приликом поредити економско стање Србије са економским стањем Аустрије. Нећемо овом приликом улазити ни у политичку цену, иако је јасно да Србија убрзано предаје своју судбину и будућност нових генерација у руке једног освајачког, империјалистичког савеза.
У документу који ће у Брислу, како је објављено, 18. марта 2015. потписати министри иностраних послова Ивица Дачић и Министар одбране Братислав Гашић, има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде не треба изоставити став у коме се, гле чуда, наводи обавеза, или писано обећање, да ће Србија у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације! Какав интерес има НАТО за окончање приватизације у Србији ? Одговор је релативно јасан, лак и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији. Преведено на конкретнији терен, то значи да је НАТО заинтересован за приватизацију Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што је вредно из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара! НАТО је онда ту у улози гаранта сигурности и трајности освојених економских и финансијских позиција мултинационалних корпорација из земаља чланица.
Када долази до потписивања новог документа (ИПАП) најављеног као основе највишег степена сарадње Србије и НАТО?
То се дешава у марту 2015. само неколико дана пре обележавања годишњице почетка агресије НАТО 1999., дакле, уочи помена жртвама агресије, уочи сећања на прогон стотина хиљада Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, сећања на разарања процењена на преко 100 милијарди САД долара, на коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, разарања болница, школа, породилишта, фабрика, радио и ТВ станица и релеја, трафо станица, преносне електро-мреже, рафинерија. Влада Србије сарадњу са НАТО подиже на највиши ниво у време заоштравања глобалних односа Запад – Исток, САД – Русија, посебно, у вези са сукобима у југо-источној Украјини. То заоштравање многи аналитичари карактеришу као нови хладни рат чији је суштински узрок у експанзионистичкој, интервенционистичкој и освајачкој политици САД и НАТО. Искуства, посебно она из протекле две и по деценије, несумњиво потврђују да НАТО ни у којој кризи није био део решења већ фактор заоштравања, дестабилизације и подела, фактор изазивања «контролисаног хаоса». Српска влада се новим документом практично кандидује за чланство у НАТО у време када у свету јача отпор хегемонизму и империјализму, када постаје јасно да концепт униполарног светског поретка и либералног капитализма, које симболизује и намеће НАТО, представљају велики баласт и кочницу изграњи праведнијег и хуманијег света. Свет не прихвата империјални тоталитаризам и хијерархијске односе већ се све одлучније и све успешније бори за свет слободе и равноправности. Да ли Влада Србије схвата да НАТО и његова интервенционистичка, освајачка и империјалистичка стратегија нису будућност, нити демократске вредности, а најмање, извесност, мир и напредак? Србији је данас потребније него икада раније да своју будућност пројектује бољим разумевањем и уважавањем нових трендова у глобалним односима, поштовањем својиих историјских искустава, укључујући и она из агресије НАТО пре 16 година. Разбијена држава и понижена нација не могу се усправити, њихова вера и стваралачка енергија не могу се покренути снисходљивошћу Владе и њеним везивањем за НАТО, Блера и све оно што они симболизују. Уопште и посебно, према Србији. Из клечећег положаја не може се напредовати.
Потписивањем документа о највишем облику сарадње са НАТО-м, Србија се понаша као да не разуме шта то у датим условима и трендовима значи и куда води. Тешко је повероватни да подржава Србија не разуме интервенционистичку, освајачку, империјалистичку стратегију НАТО. Ако разуме такву стратегију, што би било нормално за земљу која је као ретко која друга земља такву стратегију осетила на сопственој кожи, онда је питање – да ли разуме да потписивање документа о највишем облику сарадње, без обзира када је то планирано, представља саглашавање и подршку стратегији НАТО. И више од тога. У условима када је свакоме јасно да НАТО својом политиком експанзије на Исток, настоји да изолује Русију, да изазове њену унутрашњу дестабилизацију, а по могућности и њено територијално разбијање, потписивање ИПАП-а, добија и значење да Србији такви циљеви НАТО не сметају, да су без икаквог утицаја на повезивање са НАТО-м, да их индиректно, одобрава.
У својој суштини, нови документ Србије и НАТО означава кандидовање Србије за чланство у НАТО-у и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији. А пошто се ради о Плану, а не формалном међународном споразуму, вероватно га неће поднети ни на ратификацију Народној скупштини. Иако би и тај чин, имао само формални карактер.
Овом књигом желимо да упозоримо да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице. Оцене и закључци Форума усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:
1. НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима; 2. НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и Украјине; Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе) представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету; 4. НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама; 5. НАТО је реликт хладног рата и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем; 6. Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност; 7. НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.
На основу свега изложеног, Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.
Blerovi interesi u Srbiji komercijalni
Форум преноси |
Interesi bivšeg britanskog premijera Tonija Blera u Srbiji su prevashodno komercijalni, što pored ostalog znači i da se naprave unosni poslovi na temelju diplomatskog i vojnog prisustva i intervencije njegove bivše vlade i Zapada na Balkanu, a i njegove sadašnje međunarodne uloge na Bliskom istoku. To kažu međunarodne diplomate i analitičari u Briselu dodajući da se, šire gledano, delovanje Blera i grupe zapadnih zemalja na čelu sa SAD može staviti i u okvir strategije "liberalnog imperijalizma", gde je Balkan "poseban slučaj".
Prema tim izvorima, to podleže doktrini da su te zemlje koje sebe smatraju civilizacijski višim, pozvane da uvode red u svetske poslove, uključujući "humanitarne intervencije" i "prihvatanje nužnosti da se uz dvojaka merila" postupa prema opasnim državama na nižem stepenu razvoja, uključujući silu i prevaru.
Diplomate i analitičari koji su želeli da ostanu anonimni smatrajući da je reč o čisto unutrašnjem pitanju Srbije, podvlače da je u srpskoj javnosti možda i iznenađujuće, zbog nepoznavanja, došlo do žustrih kritika Blerovih razgovora sa srpskom vladom.
Razlog je, kako primećuju, to što su britanska politika, diplomatija, vojno i obaveštajno delovanje stalno imali bitnog upliva na razvoj na Balkanu, u Srbiji i na Kosovu.
Bliski Blerov saradnik i važan ideolog najpre "humanitarne intervencije" i NATO bombardovanja Srbije bez odobrenja UN, a potom okretanja regiona EU i NATO i "uređivanja" pitanja Kosova, bio je Robert Kuper.
Kuper je posle NATO intervencije 1999. postao ključni, za obaveštajne poslove zaduženi saradnik šefa spoljne i bezbednosne politike EU Havijera Solane, a potom i desna ruka Ketrin Ešton koja je nasledila Solanu. On je dugo i uporno posredovao u dijalogu Beograd-Priština.
Takođe, Blerov ključni savetnik i stručnjak za propagandu u doba NATO bombardovanja Srbije Alister Kembel je savetovao i vladu u Prištini, a nedavno je bio i u Beogradu.
U balkanske poslove dobro upućeni sagovornici u Briselu kažu da su verovatne informacije u srpskim medijima da je Bler, koristeći svoje veze i višegodišnje iskustvo u svojstvu izaslanika UN, EU, SAD i Rusije za Bliski istok, delom bio veza vladi u Beogradu za poslove s Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Na pitanje zašto se smatra da su Blerovi interesi, uz dosad u funtama milionske zarade njegove firme "Toni Bler Asošijets", možda i produžetak "liberalno-imperijalne" zapadne strategije i politike, izvori u Briselu uzvraćaju da to može biti odjek zamisli i teorija koje su Bler i Kuper, isto kao i možda još važniji ideolozi administracije Bila Klintona, isticali kao matricu "humanitarnih" i preventivnih intervencija.
Kuper je to vrlo jasno u više navrta izložio, a takve teze su se mogle prepoznati posebno u rešavanju kosovskog pitanja.
Njegovo viđenje je da u svetu postoje visoko razvijene, demokratske "postmoderne države" i druge "moderne" s manjim civilizacijskim i demokratskim dosegom, ali koje imaju atomsko oružje (Kina, Indija, Pakistan), a potom i "predmoderne države" među koje je uvrstio one na Balkanu.
"Postmoderne države" međusobno ne ratuju, dele suverenitet i civilizacijski, a i svojim bezbednosnim, ekonomskim i političkim interesima posle istorijskog pada Berlinskog zida i raspada sovjetske imperije, pozvane su da "dobrovoljnim liberalnim imperijalizmom" uspostavljaju mir i red, demokratiju, vladavinu prava, ekonomski boljitak.
"Pred postmoderni svet se postavio izazov da poseže za idejom dvojakih merila. Jer mi međusobno živimo na temelju zakona i za saradnju otvorene bezbednosti, ali kad imamo posla s državama starog kova izvan postmoderne Evrope, primorani smo da se vratimo na žešće metode iz ranije ere, a to su sila, preventivni napadi, prevara, sve ono što je nužno učiniti s onima koji i dalje žive svetu u 19. veka", obrazlaže Kuper.
"Mi se među sobom držimo zakona, ali kad delujemo u džungli, moramo primeniti zakone džungle" - tako je svoje razumevanje istorijskog trenutka, što je u mnogome prihvaćeno kao strategijska potka u Londonu i Vašingtonu, objasnio Kuper u svom eseju-doktrini "Preuređivanje sveta - dugoročne implikacije 11. septembra".
To se može prepoznati i u stavovima kojih se i dalje drže, pored ostalih, bivši šef francuske diplomatije Bernar Kušner ili "novofilozof" Bernar Anri-Levi.
Prema ovoj doktrini, "postmoderni imperijalizam" deluje u ekonomiji i to "po pravilu kao međunarodni konzorcijum kroz finansijske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke".
Uporedo nastupa u vidu "imperijalizma suseda, jer nestabilnost u susedstvu predstavlja pretnju preko koje ne može preći nijedna država", pa je tako "pošto su loše vlade, etničko nasilje i zločini na Balkanu predstavljali pretnju za Evropu", odgovor i bio uspostavljanje UN protektorata u Bosni i na Kosovu.
Prema videnju Kupera i srodnih ideologa, opasno je i kad u susednoj državi zavlada organizovani ili dezorganizovani kriminal, a teroristička islamska "Al-kaida Osame Bin Ladena je pokazala i onome koji to još nije shvatio, da je ceo svet, bar potencijalno, naš sused".
Dok su ranije imperije nametale svoja načela, a države nacije međusobno ratovale, EU sad privlači članstvu zemlje koje same sebi nameću pravila i obaveze EU kao "zajednice dobrovoljnog imperijalizma ili imperije međusobne saradnje".
"Tu je Balkan poseban slučaj... imperija međusobne saradnje je neprimenjiva za područja kao što je Balkan" i zato, kaže Kuper, tamošnje zemlje treba da ispune merila i ugrade se u EU.
Blerove veze idu od "predmodernih" fondova u Abu Dabiju, pa preko nekih važnih Palestinaca do Srbije, kojoj bi to trebalo da pomogne da se iz "predmodernog" sveta otisne u "postmodernu" EU.
Autor: Dragan Blagojević, dopisnik agencije Beta
Foto: Beta/AP
Честитке из Русије!
Саопштења |
Потпредеседница Центра националне славе и Фонда Св. Андреја Првозваног З.Г. Медојева, упутила је Београдском форуму честитку поводом Данадржавности, Данауставности Србије, и Дана Војске Србије! У честитки се каже:
“Историја односа између српског и руског народа, броји неколико векова: нас одавно повезују снажне везе братске љубави,једнаправославна вера и заједничкедуховно- моралне вредности.
Постоје многи докази о том пријатељству, ако погледамо кроз историју 15. фебруара, 1804. године, када је почео први устанак Срба против петстогодишњег Турског јарма, раме уз раме са српским побуњеницима, борио сеодред од хиљаду и пет стотина руских добровољаца.
Данас, у тешком међународном окружењу је посебно важно развијање и јачање веза између наша два народа.Чврст темељ тих односа - није само јединство наше историје и културе, већ и својствено нашим народимау општем погледуна многе проблеме и изазове нашег времена, у општем погледу на свет.
Захваљујем Вам се на сарадњи и помоћи у нашим активностима. Захваљујући заједничким напорима,омогућени су многи пројекти који имају за циљ јачање интеркултуралне сарадње између наших земаља, подршку хуманитарнимодносима између Србије и Русије, развој контаката међу младима.”
С поштовањем,
З.Г. Медоева
Потпредседник Центра националне славе и Фонда Андреја Првозваног
Солидарност са пријатељским народом Венецуеле
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних, његово руководство, бројни чланови и пријатељи, најоштрије осуђују криминалне радње, субверзивне акције, поступке и планове појединих спољних центара моћи, да уз подршку домаћих и страних плаћеника, посебно уз подршку од стране Администрације Сједињених америчких држава, дестабилизују Боливарску Републику Венецуелу у циљу насилног обарања демократски изабране Владе.
Политика спољног мешања у унтрашње ствари суверених држава, обарање легално изабраних руководстава и наметање модела друштвеног уређења, постали су, крајем прошлог и почетком овог века, начин понашања САД и њихових западних савезника, у настојањима да свет уређују по сопственим мерилима и у складу са својим империјалним интересима. Саставни део такве политике, чија је жртва у последње време и Боливарска Република Венецуеле, представља свргавање легално изабраних власти и довођење марионетских режима, који одговарају интересима спољних ментора, а не демократски израженој вољи сопствених грађана. Целокупно досадашње искуство показује да таква политика, осим што представља насиље над реалношћу и грубо нарушавање суверенитета и независности земаља, увек доводи до унутрашњих немира и трагичних сукоба, до дубоких подела у друштву и разбијања државних територија, са опасним последицама које угрожавају мир и безбедност у свету.
Београдски форум за свет равноправних, чији се циљеви темеље на универзалним вредностима и Повељи Уједињених нација, овим путем изражава искрену солидарност и подршку пријатељском народу Венецуеле и његовим легалним органима власти, у њиховој праведној борби за одбрану слободе, независности и сувереног права да односе у својој земљи уређују у складу са својим уставом и законима, без икаквих спољних притисака, претњи и мешања у унутрашње послове.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 19. 02. 2015.
СРБИЈА У МЛИНУ
Коментари |
Хиљаде Албанаца са Косова и Метохије данима хрли преко Ниша и Београда илегално прелазећи српско – мађарску границу. Не помажу ни радари, ни ноћне камере, ни појачана контрола границе. Само на мађарској територији, како јављају медији, ухапшено их је око шест хиљада. Ухапшени се враћају Србији, нови и повратници поново су на граници и преко ње. У ЕУ узбуна, посебно у Мађарској и Немачкој. На границу се убрзано шаљe нова техника, нова појачања полиције, жандармерије. Мењају се агенде и сазивају хитни састанци полиција Србије, Немачке, Мађарске. Грчевито се траже спасоносна решења, ако их има. Јер, они који илегално беже преко границе, ако су вољни да говоре за медије, тврде да то чине из принуде – беже од незапослености, неизвесности и беде. Додуше, круже разне приче, како о разлозима, тако и о „спонтаности“ овог покрета без преседана од времена грађанских ратова и агресије НАТО.
Истовремено, највиши представници Владе Србије и приштинских власти, уз посредовање комесарке ЕУ за безбедност и спољну политику, Федерике Могерини, у Бриселу преговарају о спровођењу тзв. Бриселског споразума и новим темама. Колико је реч о преговорима, а колико о уценама, тешко је прецизно оценити, али кад је некоме сав верују у „отварању поглавља“, није тешко разазнати ко је притом која страна.
Атмосфера за српске представнике свакако није сјајна, без обзира са које стране се посматра. Зато јој, по свој прилици, и не смета, да изјави да су преговори били тешки, да су документа потписана, али зато је извесно да ће се та фамозна поглавља отворити. Када? То ће се још видети. Наши се још чувају лицитирања са датумима. Оно што је сасвим сигурно, то је да су потписали интегрисање судског система у северном делу Покрајине у систем Приштине. Можда им је то било лакше и због тога што је Уставни суд Србије рекао да је Бриселски споразум политички, а не правни акт и тако Влади Србије дао бланко меницу да потписује све што се од ње тражи за Приштину и за Федерику Могерини, то што се у Бриселу потпише, су међународни правни документи, старији су од сваког закона па и Устава Србије, а за Владу Србије, док не буде признала, то су за сад тек политички текстови.
Истовремено, док се највиши Владини представници муче у Бриселу, трчећи по сваку цену ка поглављима, док се у Украјини и даље разбуктава – у Београду вест о распродаји „превазиђене“ војне технике, односно оружја. Ту су тенкови, топови, хаубице, калашњикови, шта све – не.
Ићи све на јавну продају, па ко да више, имаће шансу да купи. Званични представници, а и неки војни аналитичари, тврде да је то логичан потез јер је техника превазиђена, тврде да те тенкове поседују само неке сиромашније земље Африке. Има додуше и оних, који кажу, да војна техника која се спрема за распродају, није „формацијски потребна“ јер је бројно стање војске толико смањено да нема смисла држати толико оружја и технике. Други признају да је војска формацијски готово занемарљива, али да оружје које се распродаје ипак нарушава одбрамбени потенцијал Србије. Тенкови су на пример, и даље употребљиви. Неки подсећају да је амерички „стелт“ 1999. године оборен захваљујући најстаријем моделу радара којим је војска тада располагала. Трећи малициозно питају, да ли војна техника коју Србија сада распродаје, легитимно, после спроведеног конкурса, по принципу да робу добија који понуди најбољу цену, може наћи пут и до нових оружаних снага Косова, додајући, да је мало вероватно да би се таквом „дилу“, Американци или Немци, на пример, супроставили.
Тешкоћа на претек. И преговори са америчким „Есмаком“, неочекивано су се искомпликовали и продужили. Не зна се тачно зашто је то тако, нити како ће се завршити након што је изгледало да је током разговора српског премијера и представника „Есмака“ у Лондону, пре више недеља, јавности било представљено, као, мање више, све договорено. Конкурс који је потом врло глатко прошао и на коме је „Есмарк“ био једини уредан понуђач, такође је прошао у оптимистичком расположењу. И јавност је, захваљујући ТВ камерама, могла видети да је понуда „Есмака“ била лепо запакована у великој коверти која није била оштећена ни са лица ни са наличја. Као и увек, и око овога су се већ појавили коментари, да је, можда, „Есмак“ бацио око на сав тај технолошки превазиђени војни арсенал и да би желео да га по кратком поступку, претопи у челичне коцке или полуге. Они који читаву ствар виде упрошћено, говоре да је то најлакши и најјефтинији начин за добијање врхунског челика, односно, да је далеко исплативији него мукотрпна екстракција метала из прљаве руде. А и еколошки је чистије, него горети кокс и правити нове планине шљаке у Смедереву. Неки подсећају да је „УС Стил“, који је био претходни привремени власник, готово закупац, Железаре у Смедереву, сличну операцију завршио када је протеклих година такође топио тенкове, топове и другу војну технику преосталу после НАТО- ве реформе војске Југославије, односно Србије. Претопио, продао, узео то мало пара што је зарадио и – отишао. Да ли се „Есмак“, следбеник свог земљака „УС Стила“, спрема да понови ту познату операцију, или су то само злонамерна нагађања доконих?
Из Новог Пазара било је разних изненађења. Од откривања тајних скровишта оружја, преко дефилеа зелених беретки, до разних ватрених изјава тамошњих верских вођа. Сада чујемо да такорећи дојучерашњи члан Владе Србије, Сулејман Угљанин, тражи да се Рашка област, или како он ту област зове – Санџак, претвори у Оландска острва. Заиста, необична иницијатива, јер мора ни од куда, а острво без воде је тешко замислити. Таква је бар реакција обичних, не увек добро обавештених људи. Међутим, ко зна шта је све могуће, а шта није. Јер, ваља подсетити на чињеницу која умиче пажњи – постоји у Београду тзв. група „пријатеља Санџака“, а њу не чини било ко. У њеном саставу су амерички, немачки, британски, француски, италијаснки амбасадор. Према томе, изненађења, попут идеје о Оландским острвима на Пештеру и не морају бити немогућа.
А онда тек, распродаја над распродајама. Представници Владе најављују да су одлучили да продају „Телеком“, „ЕПС“, „Дунав осигурање“, „ПКБ“, пољопривредно земљиште, руднике, воде и друго што је још преостало. Председник Владе је рекао да ћемо бити изненађени како добру цену ћемо постићи за „Телеком“. Има највећу одговорност и ред је да највише зна. Е сада круже различити коментари и реакције. Једни тврде да ћемо све то распродати и појести преко буџета, као што смо појели и све до сада што је продато. Други тврде да је и то део цене за отварање поглавља и некакве аранжмане са ММФ-ом. Трећи, мање упућени у државничке муке, кажу да је лако онима да распродају што су генерације стварале, јер они, нису у животу имали прилике да било шта стварају, не знају за муке стварања. Осим тога, наметнути су им некакви саветници из иностранства попут Гузенбауера, Тони Блера и других који не разумеју потребе Србије и склони су да због тога премијеру предлажу потезе који нису у најбољем интересу Србије. У сваком случају Влади не треба замерати, јер други су одговорни за оно што она чини или потписује. Има чак и екстремиста који кажу – ако се распрода све то што је, колико толико, профитабилно шта ће уопште остати од слободе и независности земље? Могу ли, заиста, страни власници свега што је вредно у Србији имати веће разумевање за њену слободу и независност, него што га имају званичници Србије.
Невена Таушан Ергић,
Политиколог и члан Београдског форума за свет равоправних
ОСВРТ НА КЊИГУ НОВИ ХЛАДНИ РАТ
Књиге |
Прошлог месеца (јануар 2015. године) изашла је нова књига Београдског форума за свет равноправних – невладине, непартијске и непрофитне организације која окупља припаднике различитих политичких идеологија, али је њима национални и државни интерес изнад сваке политике и идеологије. Књига се појавила под насловом „Нови хладни рат“. У њој су објављена саопштења учесника Међународне конференције коју је Форум одржао 22. и 23. марта 2014.године, а поводом 15-е годишњице оружане агресије НАТО-а на Србију. Форум, иначе, сваке године на дан почетка агресије обележава тај варварски чин Запада на челу са САД, чин у којем су ситематски и неселективно разарана наша земља, њена привреда, електро-енергетски систем, инфраструктура, убијани недужни људи, укључујући децу и страце, и загађена животна средина.
Конференција чија су саопштења и Завршнидокумент објављени у овој књизи одржана је на тему „Глобални мир против глобалног интервенционизма и империјализма“. Конференцији је присуствовало око 500 учесника: чланова, пријатеља и поштовалаца Форума, међународних покрета и организација чија су програмска опредељења и практично деловање слични напорима које чини Форум. Њих преко 200 били су странци и то са свих континената, што на свој начин сведочи о великом угледу који Форум ужива у свету, а што иначе знатно превазилази величину јавног простора у нашој земљи који је на располагању напорима и деловању Форума. Један од разлога због којих наш јавни простор рестриктивно приступа Форуму вероватно је у томе што Форум не дозвољава да у заборав падну жртве које је наш народ и држава поднела одлучно се супротстављајући сведимензионалној агресији Запада према Србији, која иначе траје од почетка 90-их година прошлог века све до наших дана. Агресија је кулминирала оружаним нападом НАТО-а 1999.године, чиме је Запад (САД и ЕУ) подржао и војном силом помогао терористичку оружану побуну косметских Албанаца ради сецесије дела државне територије Србије и на том делу успоствљања друге албанске државе на Балкану.
Дакле, књига „Нови хладни рат“ је настала као резултат ове Конференције. Књигу је за штампу припремио уређивачки одбор у саставу: Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Др Станислав Стојановић, амбасадор у пензији, проф. др Јелена Лопичић – Јанчић, студент-апсолвент Ненад Узелац и Бранислава Митровић -преводилац и публициста. У својој структури, књига има следеће делове, односно поглавља: Предговор; Поглавље „Отварање Конференције и поздравне речи“ са укупно 11 прилога; Поглавље „Излагање учесника“ – укупно 62 прилога од чега су 45 прилози страних учесника, а 17 домаћих; Поглавље „Форум младих“ са укупно седам прилога, од чега четири инострана учесника,а три домаћа (од те тројице један је из Републике Српске и њега из разумљивих разлога сматрамо домаћим учесником); Поглавље „Завршни документ“ у којем се резимирају резултати расправе на Конференцији. Завршни документ је објваљен на више језика; српском, руском, енглеском, немачком и италијанском. Намера нам је била да на овај начин међународну јавност обавестимо о резултатима овога скупа, јер Форум као непрофитна организација није у стању да књигу у целости преведе на светске језике и на тај начин је учини доступном страној јавности.
Ветерани Стаљинграда: "У Европи поново лута дух - дух фашизма"
Форум преноси |
22. јануар , 2015
ИА " Волга - Медија" објављује пуну верзију " живих слова Ангели Меркел:
Запамтите, данас у току конференције "Лекције Победе", која је завршена пре неколико сати у Волгограду, Стаљинградски ветерани и учесници Великог отаџбинског рата, потписали су и послали поруку немачкој канцеларки. Поруку је одобрио шеф Волгоградске области Андреј Бочаров, снажно осуђујући величање нацизма и обезвређивање историјских чињеница које су сада одвијају у Европи.
Шест прослављених становника Волгоградске области, поштованих и познатих широм света, обратили су се Ангели Меркел и лидерима других европских земаља, подсећајући на мрачну историју 20. века, која је пренела свету неколико великих лекција.
"Писмо живих", које следи, су потписали Максим Матвеевич Загорулко, Александр Иванович Колотушкин, Мария Васильевна Соколова, Михаил Васильевич Терещенко, Евгений Федорович Рогов и Александр Яковлевич Сиротенко.
Поштована госпођо Меркел!
У години 70. годишњице победе над нацизмом, ми, ветерани тог страшног рата и учесници њене најстрашније битке, надзиремо, како у Европи поново лута дух - дух фашизма. У овом тренутку, легло нацизма је Украјина, где се од идеологије ултранационализма, антисемитизма и мизантропије прешло на праксу - на физичко насиље, уништавање дисидената, убиства људи заснована на етничкој мржњи, одбацивања других култура.
Пред нама су познате слике: поворка са бакљама, младићи у униформама са нацистичким беџевима, показујући рукама нацистички поздрав, заштићену државну полицију нацистичке параде у центру Кијева, изјаве о инфериорности појединих народа. Све ово смо већ видели и знамо ка чему води.
У Украјини, браон куга која тиња и која се загрејава последњу деценију, је избила и довела до крвавог грађанског рата. Нацистичке формације, као што су "Прави сектор", такозвана "Национална гарда", бројни неформални али добро наоружани батаљони типа "Азов", уз подршку украјинске војске, војне авијације и тешке артиљерије, систематски уништавају становништво на истоку Украјине. Убијају невине људе само зато, што они желе да говоре на свом матерњом језику, због тога, јер су другачијег мишљења о будућности своје земље, због тога, јер они не желе да живе у земљи у којој владају Бандеровци.
Ови следбеници тзв. "Украјинске ослободилачке војске", која се, да Вас подсетим, госпођо Меркел, борила током Другог светског рата као део Вермахта и такође СС дивизије "Галиција", посебно у масакрима совјетских Јевреја, имају уздизање својих идеолошких очева и дедова. Имена нацистичких злочинаца носе називи улица градова Украјине! Историју 20. века у Украјини преписују управо сада! Да ли је потребно се дивити тренутним Бандеровцима са фанатичним одсјајем у очима, који су познати нама лично, ветеранима, на фронтовима Другог светског, у бици код Стаљинграда, заслепљени мржњом, позивају да се избрише Донбасс са лица земље, уништавају становништво на истоку своје земље!? Постоје документарни докази о томе како су људи једноставно убијени зато што су носили траку Светог Георгија - симбол победе над фашизмом.
Истина је, госпођо Меркел, да се у Украјини дешава бујање нацизма! Ово нису неке антисемитске примедбе у парламенту и нису чланци о супериорности једне расе над другом. То су потпуни и крвави злочини, у којима се већ број жртва броји у стотинама и хиљадама.
Али Запад заузима веома чудну позицију која је нама нејасна. Може се тумачити као да одобравају украјински нацизам. То је тако јасан положај Европе у Украјини и ево како почињу да виде руски народ.
И желимо да знамо, шта каже немачки народ са висине свог националног историјског искуства о томе.
Важно је да знамо Ваше мишљење, мишљење вође једне велике нације, која се некада разболела од те болсети, али се по цену страшних жртава, излечила од ње. Ми знамо, како се у Вашој земљи боре са било којим испољавањем нацизма. И верујте, ми то ценимо. Теже за нас да разумемо, зашто, темељним чишћењем евентуалне клице нацизма у Вашој земљи, Ви допуштате велике размере његовог испољавања у другим деловима Европе?
Зашто европски лидери марширају у знак подршке француским карикатуристима који су убијени од стране исламских терориста, али не марширају против фашизма у Украјини? Зашто у овим маршевима учествује шеф државе, наредивши уништење сопственог становништва? Зашто 12 француских жртава заслужују пажњу, а хиљаде убијених руских и украјинских - не? Да ли знате, колико је деце убијено у источној Украјини разбојника са нацистичком свастиком на форму? Да ли желите да сазнате о томе? Ми ћемо Вам дати ову информацију ако је већ не поседујете. Зашто европска нација мирно гледа на масовно насиље у Украјини? Или једноставно о овоме не говоре у вашим медијима? Шта је онда њихова ноторна независност? Независност од чињеница? Од истине? Шта је права сврха Ваших економских санкција? Подршка нацизму у Украјини? Или једноставно лишавање вредности наших пензија, које примамо као учесници Другог светског рата?
Поштована госпођо Меркел, мрачна историја 20. века нам је предала неколико лекција:
1. Преписивање историје -директан пут ка нацизму.
Од тога су почели сви европски фашистички режими 20-их и 30-их година. Тим путем је кренула и Украјина: од преписивања школских уџбеника из историје ка масовном рушењу совјетских споменика. Врхунац лажи је била изјава Украјинског премијера, Јацењука, немачким медијима о "инвазији СССР у Немачкој и на Украјину!" Желели бисмо да знамо Ваше мишљење о томе, мишљење лидера земље, где се негирање Холокауста, осуђује на затвор.
2. Трагање за кривцима -манифестација нацизма.
Фашистички режими отписати све неуспехе у земљи у одвојене групе - етничке, социјалне, верске. У раним годинама у том својству су били Јевреји и комунисти. У данашњој Украјини, кривцима су именовани Руси, Русија у целини и становништво на истоку земље.
3. Када се нацизам појави у једној земљи, онда ће куга ићи по целом свету.
Не можете промовисати нацизам у једној земљи, и мислити, да ће он остати у оквиру њених граница. Талас нацизма ће се проширити на све, прелазећи све државне границе. Зато су нацизам назвали "браон куга". Нацизам мора бити заустављен на далеком приступу, иначе ће доћи и у Ваш дом.
4. Нацизам се не може игнорисати, с њим се може само борити.
Ако неко мисли да украјински нацизам једноставно могу окренути, игнорисати га, то је веома погрешно. Природа нацизма је таква, да чак сопствено игнорисање, он доживљава као промоцију, као манифестацију своје моћи. Нацизам није локални, он може само да расте и да се развија! Стога, једини начин супростављања нацизму - јесте сурова и активна борба против њега.
5. Најважније оружје у борби против нацизма у његовим раним фазама - истина.
Истина побеђује нацизам. Показујући мизантропску суштину нацизма, која је изражена у његовој идеологији, изјаве његових присталица, у конкретним обрачунима са људима, ми се боримо против нацизма као таквим. Историјска истина – најбоље превентивно средство против нацизма. Ако не би од младих Украјинаца, држава сакривала праву историју њихове државе и народа, присталице нацизма у Украјини биле би бројно мање. Савремени медији играју важну улогу; они могу или да формирају нацизам, или да му се супроставе.
Поштована госпођо Меркел!
У Русији, као наследници Совјетског Савеза, постоји посебна историјска мисија. Пре 70 година смо докрајчили нацизам у Европи, који је однео са собом страшне жртве у том рату. Ми лично, Стаљинградци, надљудским напорима смо променили ток историје. Не само наше, већ и европске, светске. И ми не можемо да допустимо обнављање нацизма. Штавише, на дохвату нам је руке! Ми смо се борили и борићемо се против овог зла. И предлажемо Вама да се боримо заједно против њега!
Један легендарни и вољени глумац нашег играног филма, који се појављује као прототип стварног живота нацистичког шефа, по сижеу филма, је рекао:"Чим негде уместо речи "здраво" кажу "Хеил" ... требало би да знате: тамо нас чекају, одатле ћемо почети свој велики препород."
Госпођо Меркел, у Украјини се "Хајл" чује свуда, отворено и скоро уз подршку власти. Време је да се заустави овај зли све европски свет! Ми се искрено надамо, да ће немачки народ, као и сви други народи Европе, заједно са руским народом, угушити рептила у корену!
Фашизам неће проћи! Нека живи мир!
ОХ, КАКАВ ДИВАН РАТ !
Форум преноси |
Вили Вимер
Следећег викенда ће немачки Устав бити значајно редукован одредбама о немачким оружаним снагама и свим оним што је савезна канцеларка постигла својом наредбом о учешћу немачке војске у контигенту у Ираку.
Када госпођа Савезна канцеларка на променади у Минхену изађе из свог тенка како би одржала слово на тзв. Конференцији о безбедности у хотелу БАЈЕРИШЕР ХОФ морала би да баци поглед на зграду преко пута. Тамо се налазе канцеларије заменика председника Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и савезног посланика др. Петера Гаувајлера. Њега је Бундесвер позвао да одржи предавање полазницима Универзитета Бундесвера уХамбургу на експлозивну тему: УСТАВ И БУНДЕСВЕР. Др. Петер Гаувајлер је говор одржао 4. Јуна 2014. који мирне душе можемо да уврстимо у тзв. ”велике говоре” зато што је овај адвокат из Минхена и пријатељ Франца-Јозефа Штрауса потпуно отворено изложио корене и curriculum војске у уставној држави.
Одлуком немачког Бундестага од 29. јануара 2015., донетом на предлог савезне канцеларке и њене владе да се у Ирак упути немачки контигент, закуцан је последњи ексер на мртвачки сандук уставне конструкције која се тицала Бундесвера. Након пажње вредног стручног мишљења Експертске службе немачког Бундестага о легитимности упућивања немачких трупа у Ирак, госпођи Савезној канцеларки је успело да Бундесвер уздигне на ниво бојне готовости немачког Вермахта.
Нема више ни трага ни гласа од оног правно и међународноправно уоквиреног Бундесвера. Изузетак укидања досадашње законске утемељености Бундесвера биће само једна ситуација: када буде било неопходно да Бундесвер интервенише широм света у америчком интересу, и то без мандата ОУН или неке друге организације истог ранга. Један поглед преко трга у Минхену до канцеларија колеге из фракцијског партнера госпође Савезне канцеларке био би и њен поглед унатраг - у процес једне демонтаже. У САД би сада рекли: mission accomplished. Остварена мисија.
Након говора председника Савезне Републике Немачке на сумњивој конференцији претпрошле године, коју су многи грађани Немачке доживели као ”говор са тенка”, морамо да се питамо: Да ли уопште ико може да надмаши такав говор, који је у потпуности занемарио осећања немачког народа на тему мира и рата? Због онога како се окончала година након ондашњег говора Председника СРН одговор на ово питање може бити само потврдан. Последња година била је такво потпуно одустајање актуелне политике владе од политике мира немачких канцелара, почев од Конрада Аденауера преко Вилија Бранта и Хелмута Шмита до Хелмута Кола, да ”објава рата” из уста немачке Савезне канцеларке уопште не би изненадила немачку и међународну јавност.
Где се икада десило да нека легитимна влада са којом су многи само неколико дана раније хтели да се ушуњају у исти политички кревет, буде одувана уз помоћ Савезне владе Немачке? И то масакром за чије разјашњење, вероватно са добрим разлогом, не постоји интерес и који је, када га упоредимо и са другим случајевима, представљао део уобичајене агенде. Која би се то претходна немачка влада усудила да у некој другој земљи пружи руку у белим рукавицама фашистичким снагама, интегрисаним у тамошњу владу и велике делове државног апарата, како је то ова толерисала у случају Украјине? Ако ставимо под лупу актуелну политику Савезне владе према овом проблему деловаће нам бљутаво накнадно згранути говори о нацистима. И шта би то требало да мисле Руси са својим милинома ратних жртава када се на њиховим границама њихови отворени непријатељи служе оваквим снагама?
Ако госпођа Свезна канцеларка већ неће да изрекне објаву рата, могла би бар да затвори једно поглавље. Она је дошла на своју позицију када смо били испуњени надом да моћемо да размишљамо о својој ”дивиденди мира”. Та времена су прошла, а на то су од напада на Савезну Републику Југославију 1999. снажно утицали немачки савезни канцелари. Данас су опет конјунктурни ”ратни профитери” и то нам разјашњава у којој мери је проћердано наслеђе година 1989-1990.
Госпођа Савезна канцеларка не мора да надмаши говор господина Савезног председника нa претпрошлогодишњој минхенској седељци уз камин, којим је заобишао немачки народ. Не дао Бог! Никако! Али оно што је хитно и нужно гурнуће се под тепих. Није у питању само председников ”говор са тенка” који је, снажно одјекнувши, одредио прошлу годину. У пролеће 2014. бивши канцелар Герхард Шредер је, добро расположен и неконвенционано како то већ Немци воле, саслушан поводом напада на Југославију. Смисао онога што је рекао је да је он немачком наредбом за напад и подршком НАТО акција прекршио међународно право.
Свакако, била је то ординарна агресија у којој је учествовала Савезна Република Немачка. Онај ко би се усудио да баци поглед на Устав, кривичне законе и законе о правној позицији војника, срушио би се згрожен. Др. Петер Гаувајлер је 4. јуна 2014. указао на једно образложење оваквог деловања државе као забрањеног и кажњивог. Да и не говоримо о правном фундусу Кривичног трибунала у Хагу.
Најкасније оног часа када је у вези са подршком Савезне владе Немачке рату у Ираку један од највиших немачких судова дао за право једном немачком официру да више не врши своју службу - земља и влада су ћутали о томе - требало је да знамо о чему се ради. Изјава бившег канцелара о агресији на Југославију чини све више него јасним: Где је у Минхену ишчезла реч Савезне канцеларке којом ће Влада гарантовати војницима Бундесвера да ће се као влада придржавати закона како немачки војници не би поново били у дословном смислу злоупотребљени од стране свог вођства? Скоро је беспредметно да се питамо шта смера да учини господин Савезни председник као највиши чувар Устава како би се уверио да се Савезна влада придржава Устава и закона у циљу заштите зависних запослених.
Но, постоји још један разлог због кога садашња минхенска конферанција предсатвља преокрет. То је у великој мери одлука грчких бирача на недавним изборима. Нови премијер Грчке ће прилично забиберти Европи, а осим бибера могуће је да поседује и још неко средство којим ће да поправи судбоносно лош положај читавог Запада. Видећемо! Једно је свакако извесно. Он може да одржава односе са Русијом и Русија може да одржава односе са њим.
Европска беда, изманипулисана од стране САД, почела је агресијом на државу оснивача Конференције за безбедност у сарадњу у Европи - на Југославију. Био је то - а о томе цвркућу и птице на грани - подла геополитичка игра на штету Русије. Само, у сваком ћошку Европе постоји по један Стразбур или Браслау. Историја утиче на догађаје у више димензија независно од државних или међународних закона. То је посебно онда случај када религија и језик повезују народе. То важи и за Русе и поједине народе на Балкану.
Пре него што је дошло до агресије на Југославију било је све учињено да се Руси што даље потисну из зона Јадранског и Егејског мора. То је био разлог што су акцептиране квази-револуционарне промене у Букурешту и Софији.
Куда бацимо поглед свуда је само геополитика! Тако је то и сада, историја поново продире кроз све поре. Хоћемо ли моћи да је спречимо још једним грађнским ратом? Још једном конференцијом у Минхену?
(Превод Бранка Јовановић)
ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Шта доноси тематски двоброј 23/24. часописа "Људи говоре"?
Форум преноси |
Радомир Батуран
У години 100-годишњег јубилеја Српске Голготе – повлачења Војске Краљевине Србије, са ђацима, студентима и народом, прогнаним из отаџбине од милитатних европских империја Аустро-Угарскe и Немачке, објавићемо тематски двоброј 23/24. на српском и енглеском језику, под називом СРПСКА ГОЛГОТА / SERBIANGOLGOTHA. Број ћеимати 12 рубрика,10 на српском и 2 на енглеском језику. Рубрика ПОЕЗИЈА имаће 3 циклуса: I. Поема ”Велики друг” Растка Петровића ’за спомен тридесет хиљада његових вршњака који помреше у Албанији’, песма мајору Драгутину Гавриловићу, благодарење на Зајтинлику Матеја Арсенијевића и ”Војничка бележница” Николе Александра Марића; II. Песме посвећене Гаврилу Принципу Милоша Црњанског, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Матије Бећковића, Момира Војводића, Ранка Јововића, Милице Краљ, Владимира Јегличића, Ђорђа Сладоја, Милана Ненадића, Радована Караџића и Рајка Петрова Нога; III. Редовне песме: Славомира Гвозденовића и Драгана Стојановића. У рубрици ПРОЗА објављујемо причу Волфганга Колхазеа ”Проналазак новог језика” коју је превео са немачког Ђорђо Васић и причу ”Ноћ дугих ножева још траје” Радомира Батурана. Рубрика ЕСЕЈ И КРИТИКА окучиће текстове ”Српска књижевност у Великом рату” Олге Красић Марјановић, приказ романа ”Беле ноћи сивог сокола” Лабуда Драгија који пише Душица Ивановић и есеј Владимира Димитријевића о Светомиру Настасијевићу као тумачу поезије брата Момчила Настасијевића. Драму ”Сан црне реке” пише Александар Ж. Петровић као ”истиниту причу из Великог рата о сну вечне пене”, како у поднаслову каже аутор. У рубрици РАЗГОВОР доносимо ”Разговор са књижевником Божидаром Ковачевићем који је водио Коста Димитријевић. ”Личност св. Николаја Жичког” Милуна Костића попуњава рубрику ПОРТРЕТ. Студију о Првом светском рату, са приказом свих догађаја по годинама од 1914. до 1919. пише Милислав Секулић, а писма прогнаних српских ђака и студената у току Првог светског рата изабрао је Ристо Одавић. Ова два рукописа објављујемо у рубрици СРПСКА ГОЛГОТА. Рубрику ЗАРЕЗИВАЊЕ У КАМЕНУ посветили смо Милунки Савић, солунској јунакињи. У рубрици ЈЕЗИК И ПИСМО доносимо аутентичан есеј Огњена Војводића ”Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика” и приказ књиге Оливере Дуњић и Лабуда Драгића ”Српски језик у мутљагу” који пише Душица Ивановић. О уметнику Будимиру Димитријевићу пишу Јелена Живковић, Тихо Илијашевић и Драган Јовановић Данилов у рубрици ПРИЧА О УМЕТНИКУ. Графикама овог уметника илустрован је овај двоброј часописа ”Људи говоре”, тако да свака од 12 рубрика почиње са по једном уметничком репродукцијом овог сликара са тематитиком из Великог рата. Рубрика ПОЛЕМИКА уступљена је Драгани Мијатовић Томашевић која полемише о ”Ивану Хансу Мерцу, римокатоличкој ’цркви’ и истинитим лажима”. Српски део часописа закључује културни календар ДОГАЂАЈИ У СНА И КЛУБУ ЧАСОПИСА “ЉУДИ ГОВОРЕ” и списком претплатника и пријатеља часописа.
Енглески део часописа има 3 рубрике. Прва је SERBIANGOLGOTHA, у којој су текстови Михаила Папазоглуа о Гаврилу Принципу, Драге Драгашевић о грађанима Канаде који су избегли из Аустро-Угарске у Канаду и ту затворени у логоре смрти, у којима су поумирали или остали све до завршетка Великог рата. О тим логорима се није ништа знало све до краја 20. века. О Српској Голготи пишу и два новинара и путописца из САД и Енглеске који су боравили на Српском фронту у време рата. Џон Рид пише путопис о ”Пољу смрти” а Томас Липтон о Ужасна истина о Србији. Преносимо одломке из њихових књига и репортажа. Од овог броја увели смо и нову рубрику РАТ И МЕДИЈИ која доноси текст WarintheMediaandtheEnglishLanguage: theCaseofYugoslavia 1999 Bombardment/Рат у медијима и енглески језик: случај бомбардовања Југославије 1999.
РУСИЈА НЕ ЖЕЛИ РАТ - СЕРГЕЈ БАБУРИН
Коментари |
„Русија не жели рат у Европи, већ сматра да је Европи потребан мир, праведни мир. Заговорници рата постоје, али не у Русији. Европа 2015. биће различита од Европе и односа које познајемо.“ Ово је рекао професор Сергеј Бабурин, ранији потпредседник Руске Државне Думе, у разговору са члановима Београдског форума.
Он је додао да покушаји кривотворења историје, исхода Првог и Другог светског рата, да хероизирање неофашизма и неонацизма, предсатвља велику опасност за Европу и да се томе морају одлучно супроставити сви који желе мир, стабилност и сарадњу у Европи, а посебно земље као што су Србија и Русија које су поднеле највеће жртве за победу над фашизмом и нацизмом. Бабурин је подржао идеје Београдског форума за обележавање 70годишњице победе над фашизмом, као и обележавање 15годишњице рада Београдског форума и рекао да ће се удружења и организације из Русије томе придружити.
„Масакр новинара Шарл Ебдо је велика трагедија коју осуђују сви народи и Владе. Међутим, од те трагедије не треба правити позоришне представе, манипулације и злоупотребе за прикривене политичке циљеве“ - истакао је професор Бабурин.
„Победа Ципраса је историјски успех евроскептика, политичких снага које се боре за уређење Европе на основама равноправности и поштовања достојанства свих народа. Она је широко отворила врата променама које су Европи неопходне да би сачувала стабилност и могућности савладавања дубоке кризе“- додао је високи гост из Русије.
„Дубоко верујем у будућност пријатељства и равноправне сарадње Србије и Русије које су врло често у историји делиле, а и данас деле исту судбину, исте циљеве независности и равноправне сарадње. Продубљивање укупних односа Србије и Русије је од великог значаја како за њихове интересе, тако и за мир и стабилност на нашем континенту, за решавање свих отворених питања и проблема, укључујући проблем статуса Косова и Метохије“- поручио је професор Бабурин.
Осврћући се на процес мултиполаризације светских односа Бабурин је рекао да су многи очекивали даѕ ће индепендистички процес у Латинској Америци ослабити после одласка венецуеланског председника Хуго Чавеса. До тога није дошло нити ће доћи јер борба за самосталност није ствар једног лидера већ судбине и будућности свих народа на том континенту. Боливаријански процес осолобађања од доминација Северне Америке је ојачао. Куба се деценијама бори за укидање незаконитог ембарга, економски развој и нормализацију односа са САД, али на основама пуне равноправности и права на самостални пут унутрашњег развоја. Не постоји никаква опасност да би Куба прихватила компшромисе на рачун суверености и слободе за које се толико жртвовала – сматра Проф. Бабурин.
Београд, 28.јануар 2015.
Београдски форум за свет равноправних
Председник Београдског форума
Живадин Јовановић
Извештај на Скупштини Форума одржаној 24. јануара 2015.
Годишње скупштине |
Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београдски форум је штампао преко 150 књига политичке, економске, спољно-политичке, безбедносне тематике. Одржао је у Србији више десетина националних и међународних конференција. Учествовао је на многим конференцијама широм света. Оцене и књиге Форума о многим савременим темама постале су референтни извори за научнике, аналитичаре и стручњаке широм света.
Форум је јеинствено удружерње у коме нема запослених, хонорара, награда, или накнада. Не добија никакву помоћ из међународних извора, нити из буџета Србије.
Током 2014. Форум је наставио своју богату издавачку делатност. Штампао је пет нових наслова у укупном тиражу од 7.500 примерака. Посебну новину представља чињеница да је више од половине нових издања, поред српског, у целини или делом, штампано и на страним језицима – руском, енглеском, француском, немачком и италијанском.. То је омогућило да се значајан део тиража књига Београдског форума, успешно пласира читалачкој публици на свим континентима, а тиме и да се српска научна и политичка мисао приближи међунаодној јавности. То је нови квалитет несамо у издавачкој делатности Београдског форума, већ значајан напредак у укупној издавачкој делатности у Србији.
Најзначајнији издавачки подухват представља књига „Србија у Великом рату 1914.-1918.“ аутора Проф. Мире Радојевић, и академика Љубодрага Димића. Књигу су заједнички издали Београдски Форум и Српска књижевна задруга.
Издавање ове књиге иницирало је и омогућило Удружење „Фонд дијаспора за матицу“, као покровитељ који заслужује посебно признање.
15 ГОДИНА РАДА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
Саопштења |
Годишњом Скупштином одржаном 24.јануара 2015.године у Галерији Компаније „Прогрес“, почело је обележавање 15-е годишњице рада Београдског форума за свет равноправних, независног, нестраначког и непрофитног удружења. Међу више од 150 присутних било је запажено присуство академика САНУ, универзитетских професора из Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Јагодине, Крушевца, Краљева, Косовске Митровице, Бања Луке, Подгорице. Делегација града Крушевца уручила је Повељу мира професору Момиру Булатовићу, бившем председнику савезне Владе СРЈ. Запажено је било и присуство великог броја студената из Београда и других већих универзитетских центара у Србији и региону.
Извештај о раду и план рада за наредну годину поднео је Живадин Јовановић, председник Београдског форума.
Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији, представио је најновију књигу Београдског форума „Нови хладни рат“, зборник радова са Међународне конференције одржане прошле године поводом 15-е годишњице агресије НАТО пакта против Србије (СРЈ).
На Скупштини су, поред чланова Форума, говорили представници низа организација и удружења са којима Београдски форум сарађује – генерал Видоје Пантелић, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Душан Чукић, заменик председника СУБНОР-а, Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно“, из Бања Луке, Проф. Драган Станић, председник Матице српске, Нови Сад, Др Миодраг Матицки, председник Вукове задужбине, Невен Ђенадија, политолог из Бања Луке и други.
ФОТО АЛБУМ СА ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ
Драгутин Брчин
Директор Београдског форума
Драгомир Вучићевић
Председник Скупштине Београдског форума
Београд, 27.јануар 2015.
Победа за нове односе у Европи
Коментари |
„Велика изборна победа Сиризе је победа пријатељског народа Грчке за нове односе у Европи засноване на равноправности, поштовању интереса, идентитета и достојанства свих народа у Европи“ – каже се у честитки Београдског форума за свет равноправних упућеној Алексису Ципрасу, председнику Сиризе.
Истовремено се изражава уверење да ће нова грчка Влада допринети даљем учвршћивању традиционалних пријатељских односа народа две земље.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 26. јануар 2015.
Свети Георгије убива аждаху: симболика руско-српског споменика на Калемегдану
Коментари |
Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
(Члан Управног одбора Београдског форума за свет равнопшравних)
"Толстој је прошла, а Достојевски будућа Русија"
Космички такт судбине или историјска игра као симболичност насупрот нужности историје као система узрока и последица неизрециво је збивање живота; приподобно му је само осећање које, тек, порађа разумевање. Обрнуто путовање: разумевање па, евентуално, осећање получује хладноћу смисла предложеног нам, које се само осећањем само чини битним и јединим садржајем - памћењем као творбеним принципом наше, кроз сву историју нам, пронашане генетике, те јесмо по ономе што јест било; у бићу нам, тако се осећа, ево брише (граматичка) разлика између прошло (перфект) и садашње (презент), те се све прошло уличило у нашој генетици као једна и једина истина по којој се пре-познајемо у односу на друго, те и кажемо: оно "прошло", то смо ми по којима се прошло познаје и који се по прошлом знају сада, те, тако се знајући, уливамо се у будућност. Зар би, у супротном, уопште било онога, најбитнијега, што се генетиком зове! Наиме, без претходно, народски речено, у стомаку, душом ношеног осећања, ми, у својој бити, нисмо свесни онога што, тек промишљањем, мислимо да разумемо. Зато: уколико народ схватимо као јединство Душе (умом неопипљиви садржај духа из којег следи форма) онда можемо осећати и симболику коју он исказује кроз историју; ако га схватимо као скупину (умом творену форму која "надомешћује" бесадржајност душе) индивидуа појединачних интереса (нацију) онда се наше разумевање завршава на историјској површини као скупу чињеница, које су се могле, у облику догађања, збити било где, било када и било коме. Но, симболика као видљиво, опипљиво збивање генетике једног народа, симболика као најтананија везна нит која генетику прелива у осећање, твори (и само она твори) дух народа. Хегел би рекао, сукладно, наравно, виђењу односног проблема по тлу из којег је израстао, да су управо чињенице оно што страда пред духом једног народа. Постављајући европопростор као Исток и Запад (тако је удесила историја, мада сам склонији веровању да је тако поставио Господ) осећање је битно Исток, разумевање (зумирање) је битно Запад. Ево, као да је ту, готово видљиво опипљиво: осећање је првотно - неусловно, те је јествено, разумевање је друготно, изведено, испосредовано, дијалектично - по јествености је, те оно има одређену, небитно какву, боју, дакле, прикривеност, лукавост (лукавство - Хегел - ума), по којем је одређено сво њено, битно злоћно, деловање. Једноставно: осећање је духовно-душевно-телесно, разумевање је, парадоксално, пуко биолошко-социјално. Прво је (православни) Исток, друго је Запад. Тако је постављен, историјом потврђени, готово вечни сукоб првог и другог: осећање рађа разумевање, разумевање, желећи, као последично, апсолутност, поништава осећање; језива хладноћа његов је садржај.
Симболика као манифестни, душом видљиви облик осећања је онај космички такт, можда, звоњење судбине, готово историјска игра оног народа који је истом симболиком придобан за живљење као предсказање: у Београду је 17. и 18. септембра 2014. године у организацији Београдског форума за свет равноправних и Центра националне славе Русије, одржан Међународни научни скуп под називом "Велики рат - поуке за човечанство" након којега је откривен споменик палим српским и руским војницима у Првом светском рату на Калемегдану.
Споменик је у облику округлог (куполастог) крста у чијем је центру Свети Ђорђе који убија аждају. Ако узмемо у обзир да је Први светски рат са "доласком" комунизма у Русију представљао "повлачење" Русије из Србије, онда је откривањем Споменика прва симболика подарена: Свети Ђорђе, као грб Москве, након једног века заједничког страдања, враћа се у Београд! Да ли је то лоше или добро ? Друга симболика: споменик је окренут правцем Исток - Запад - хришћанским правцем; да ли је то знак да се у Србију враћа Русија, како то збори Берђајев( ), као "другарство у Антихристу" или Русија као "братство у Христу" ? Трећа симболика као да се надмеће са две претходне: овако - Исток - Запад - постављен Споменик као да амбијенталност (сопствену завичајност) присваја, чини, у свој њеној битној различитости, својом. Наиме, Његово гледање Исток-Запад пресеца и линију споменика представницима комунизма и линију споменика Захвалности Француској: да ли је и то случајност ? Тако, овај трећи - Свеспоменик - онима нуди љубав. Каква симболика "повратка" Русије на Балкан ?! Целосни Достојевски! Неки нови пут ? Трећи ? Не, већ једини, у љубави могући - православни; ни комунистички, толико страдални, ни западни (којег је чедо и онај комунистички), немерено страдални. Свети Георгије убива аждаху - троглаву у оба народа: југословенство, комунизам и западњаштво са српске, бољшевизам, стаљинизам и западњаштво са руске стране као три страдална кушања ова два народа, која су, кушања, морала проћи да би дошли до свога пута. Симболика Светога Ђорђа уводи нас у даље космичке нити којим историја себе повезује и у стварности исказује: зар није управо Он онај који је издржао "три кушачева захтева", односно, мучења страдајући за Оца ? Залог троглавости беше немерљив: грозоморна смрт Рускога Цара за православну српску браћу на почетку века, и зар не, симболика кесе на глави Председника Југославије (Србије) на почетку другог века као пресуда њему, његовом народу и по намери Антихриста, руском народу. Ако политичари и не знају да се играју случајности, историја би била превише иронична када би "рекла" да не зна. Случајности не постоје: оне "исказују" оне, умом несхватљиве, нити које јесу садржај.
Зашто је смрт Цара започела један век, а смрт Председника, такође, започела, други век ? Судбина и симболика су страшне ствари, од којих човек често бежи, плашећи их се јер у њима лежи највећи терет - слобода.
Да би спасао српски народ, Цар је ушао у рат, историјски уходаном игром Запада, принео себе и Руско Царство Небесима док је Србија, са највећим процентом жртава, васкрснула из смрти и створила велику државу. Но, и овде се танана православна душа сама собом поиграла: себе и сопствену државност утопила је у нешто, њој апсолутно, страно; узалуд су, на петроградском двору, у два наврата уверавали српску владину делегацију да не чине лудост коју су и сами - с Пољском - чинили, дословно: не стварајте државу са римокатолицима (који су, уосталом, већ на почетку Велике воине - као и раније - направили невиђена зверства над Србима). Симболично: Октобром Русија је изгубила себе, Версајом Србија јој се, као сестри, по историјској судбини, придружила. Свети Владика Николај Српски учио је Србе да ниједан Србин нити покољења Срба неће моћи да врате тај дуг Русији. Но, већ по Октобру, Срби "враћају" дуг: небројено руских мученика нашло је спас у српској земљи; наставља се то и 1941. године масовним устанком и оружаним сукобом Срба са изданком грађанског света - Хитлером и, тако, одлагањем напада Хитлера на СССР; и никад краја овом мученичком стојствовању: деведесетих година злоћудног двадесетог века Срби најмање једну деценију заустављају НАТО на Балкану, а на његовом, вечно сањаном му, путу, ка Владивостоку. Кеса на глави је најужаснији симбол потпуног духовног понижења и уништења народа: ово иште руку спаса оне линије која више не сече црвеним и црним, комунистичким или западним, него православним као "братство у Христу". Пре тога потребно је издржати још једно страдање - новорусиско, као "тренинг" фаустовски у вечном му хтењу за Лебенсраум-ом: Drang nach Osten, Кијевско-Рус (данас Украјину) има тек као степеницу према Владивостоку. А где је баш у ово време, Србија ? На оном је путу о којем је тако пророчки говорио Достојевски: окренута леђима Русији, а лицем према Западу. "Долазак" Светог Георгија на стогодишњицу језивог страдања и Срба и Руса симболиком је великом: и ову главу стоглаве аждаје одсећи ће Георгије и лице Србиново окренути у оном правцу које му је Господ одредио - Истоку.
ОДЛУЧНО „НЕ“ ВОЈСЦИ КОСОВА
Коментари |
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
Војска је атрибут државе
Питање формирања Војске Косова се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:
1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању Војске Косова, било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.
2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има на претек.
3. Да се одлучно супротстави формирању Војске Косова Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски Заштитни Корпус, а потом у Безбедносне Снаге, да би до формирања Војске Косова остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи. Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге Косовске Безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.
Како Србија у том случају треба да поступи:
1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.
2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем Бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.
3. Ако до формирања Војске Косова дође Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега 50-так км, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.
4. Формирањем Војске Косова Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансверзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.
5. Формирање Војсе Косова би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.
6. Прихватање формирања Војске Косова, без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.
Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.
Да ли је државно руководство свесно свега овога?
Проф.др Радован Радиновић,генерал у пензији
Члан Управног одбора Београдског форума за свет равноправних
Расејање поправља болницу у Крупњу
Фонд за матицу |
Фонд дијаспора за матицу
Београд, Сремска 6/IV
Фонд дијаспора за матицу је обезбедио 10.000.000,00 динара за реконструкцију Дневне болнице у Крупњу оштећене поплавама у мају 2014. године. О томе су данас уговор о донацији потписали, Раде Грујић, председник Oпштине Крупањ и Живадин Јовановић, директор.
Донација Фонда представља више од половине укупних трошкова реконструкције дневне болнице. Други део, обезбеђује више донатора из Србије.
Средства Фонда већ су уплаћена на посебан рачун на који ће своје донације уплаћивати и други донатори.
Почетак реконструкције Дневне болнице у Крупњу сада зависи само од ефикасности у спровођењу поступка предвивиђеног Законом о јавним набавкама.
Учешће Фонда дијаспора за матицу у реконструкцији Дневне болнице у Крупњу, је део ширег плана о помоћи српског расејања отклањању последица катастрофалних поплава у мају и септембру 2014. године. Реализацијом плана усвојеног на скупштини 27. септембра, Фонд дијаспора за матицу улаже 1.000.000. евра у поправку кућа и објеката од јавног значаја оштећених у поплавама. Од тог износа, 750.000 евра се улаже за санацију објеката у Србији и 250.000 евра у Републици Српској. Фонд је до сада обезбедио грађевински материјал за поправку 22 куће у Обреновцу укупно од 10.100.000,00 динара. Релизована је и прва помоћ Општини Кладово у износу од три милиона динара. У току је поступак за реализацију помоћи Општинама Параћин и Осечина.
(Потпис испод фотографије: председник Крупња Раде Грујић, Живадин Јовановић и Драгомир Вучићевић)
Београд, 29. децембар, 2014.
Фонд дијаспора за матицу
Драгомир Вучићевић, секретар, ср.
OSUĐUJEMO INTERVENCIONISTIČKE MERE PROTIV NARODA VENECULE
Саопштења |
Rukovodstvo i članovi Beogradskog foruma za svet ravnopravnih najoštrije osudjuju sve pritiske i subverzivne aktivnosti Vlade Sjedinjenih američkih država i Evropske unije protiv Bolivarske republike Venecuele. Kao osnova za takvu nečasnu politiku služe: Zakon o zaštiti ljudskih prava i civilnog društva u Venecueli, nedavno usvojen u SAD, odluka Evropskog parlamenta i uvredljive izjave visoke predstavnice Evropske unije, Frederike Mogerini.
Navodna briga američke administracije za ljudska prava i sudbinu civilnog društva u Venecueli, uz podaničku podršku Evropske unije, zvuči krajnje nemoralno i licemerno posle nedavnih primera brutalnog nasilja, represije i ubistava nevinih Afro-Amerikanaca u Fergusonu, Misuriju i Sent Luisu i u vreme kada je ceo svet obavešten o sramnim metodima torture i ponižavanja, koje CIA koristi prema osumnjčenim licima u nelegalnim američkim zatvorima širom sveta.
Bolna i veoma tragična iskustva pojednih zemalja poslednjih decenija, uključujući i Srbiju, pokazuju da Sjedinjene američke države i njihovi saveznici, koristeći NATO kao zajedničku ratnu mašinu, stvaraju i izmišljaju razne povode sa ciljem da izazovu nasilnu promenu režima u pojedinim zemljama. Jedan od najčešćih preteksta u toj strategiji jeste ocena o navodnoj ugroženosti ljudskih prava i civilnog društva u zemlji koja je izabrana kao objekat za intervenciju i nasilnu promenu režima u formi ''Obojene revolucije''.
Godinama smo svedoci nastojanja administracije SAD i njihovih saveznika da demonizuju svaku suverenu zemlju i svaki režim koji se nadje na putu njihove težnje za dominacijom u svetu i zaštite njihovih imperijalnih interesa, uz podršku mejnstrim medija koji su verni propagatori u službi te strategije. Takva nemoralna politika je prvo primenjena protiv Srbije (odnosno, SR Jugoslavije), na koju je, protivno svim normama medjunarodnog prava, 1999. godine izvršena agresija NATO-a. Nakon toga su usledile agresije na: Irak, Afganistan, Somaliju, Libiju i Siriju, što je dovelo do kolapsa tih zemalja, lokalnih pobuna i egzodusa izbeglica.
Iskreno se nadamo da će bratski narod Venecule i njihovo mudro državno rukovodastvo uspeti da se odupre svim spoljnim pritiscima i opasnostima, koje se kriju iza cinične "brige" o navodnoj ''ugroženosti'' ljudskih prava i civilnog sektora. Uvereni u ispravnost i pravednost te borbei, rukovodstvo i članovi Beogradskog foruma za svet ravnopravnih izražavaju snažnu podršku i solidarnost sa bratskim narodom Bolivarske Republike Venecuela u harojskim naporima da se odupru pritiscima, ucenama i mešanju administracije SAD i Evropske unije u unutrašnje stvari Venecuele.
Beograd, 23. 12. 2014.
Beogradski forum za svet ravnopravnih
Апел: Ослободити архиепископа Јована Вранишковског
Апели |
Београдски форум за свет равноправних упућује апел надлежним властима Републике Србије да, у складу са конвенцијама Савета Европе, Хелсиншким документом и Париском повељом, предузму одговарајуће кораке ради хитног ослобађања озбиљно оболелог архиепископа Српске православне цркве Јована Вранишковског.
Чланови и пријатељи Београдског форума за свет равноправних, као и многа друга независна и нестраначка удружења и целокупна јавност Србије, дубоко су забринути и узнемирени вестима о озбиљном погоршању здравља архиепископа Јована Вранишковског, који се налазио у затвору Идризово, код Скопља, а који је недавно пребачен на болничко лечење у Скопље. Архиепископ Јован Вранишковски је жртва политичког прогона, а у затвору су грубо кршена његова основна људска права, због чега је и дошло до озбиљног нарушавања његовог здравља.
Поступање и целокупан однос према архиепископу Јовану Вранишевском, као еминентном представнику СПЦ, увредљиви су, како за народ Србије, тако и за народ Македоније, који не желе ремећење добре атмосфере у међусобним односима, већ теже јачању поверења и блиских добросуседских односа, у обостраном интересу.
Председник Београдског форума за свет равноправних
Живадин Јовановић
Београд, 24. децембар 2014.
Уз тужбу и противтужбу: једно необјављено писмо Крлежи
Форум преноси |
Г. Крлежи
Загреб, 1954.
Господине Крлежа,
У четвртом броју "Републике", часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из год. 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу "Година 1919", под насловом "Смјена на јасеновачкој станици", на страни 277, кажете:
"Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!"
На истој страни на дну кажете:
"Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус".
Пошто се ове гадне речи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:
1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или да није средине у којој сте Ви били и чули их?
2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?
3. Кад питате: "Тко нас је победио?", чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, "нас", види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел?
4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.
5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?
6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве "ушљиви цигани"?
7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате "ушљивим циганима" и "багром за вјешала"?
8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, "Јосип Броз Тито" у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – "ушљиви цигани"?
А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.
Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: "Штета што тај мали народ није мој савезник".
Нови бечки "Греие Прессе" најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: "Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар".
Келнске новине од 1918. године у чланку "Психологија повлачења", пишу: "Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи".
Немачки лист "Годлисцхе Рундсхау", од 1917. године, пише: "Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно утврди".
Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: "Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнише славу старе Спарте".
Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: "Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака".
Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: "Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо".
Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: "Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији".
Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: "До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни".
Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: "Србијо сестро по судбини", чуо се јецај у сали Сорбоне.
Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: "Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. "Вив ла Сербие" заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.
На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: "Боље гроб него роб!". Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате "ушљивим циганима", и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.
А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: "Неписмена багра за вјешала". Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они "ушљиви цигани"? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању "Лондонског уговора" (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: "Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку". А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далнација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати "багром за вјешање" и "ушљивим циганином".
Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – "за једног убијеног Немца, 100 југословена", извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ "ушљиви циганин" и да га треба истребити?
Да завршим ово моје отворено писмо речима:
Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили.
Павле М. Бабац
TAJNI RAT NA KOSOVU Ogar: Britanci su ratovali za Albance dok se mi nismo umešali!
Форум преноси |
Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu, kaže francuski pukovnik
(VIDEO) VOĐA FRANCUSKIH SPECIJALACA: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini
Žak Ogar bio jedan od prvih zapadnih oficira koji je ušao na teritoriju Srbije posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, i tamo je video da informacije kojima ih je NATO komanda pothranjivala ne odgovaraju istini. Shvatio je da se ne radi o humanitarnom ratu, na terenu je uvideo da su OVK vojnici sve vreme bili pod kontrolom nemačkih i britanskih vojnih službi, uključujući i napade na srpske crkve, manastire i izbegličke kolone nepsoredno po prestanku NATO bombardovanja.
Zato je u nekoliko navrata njegova jedinica ulazila u oružani sukob kako sa OVK, tako i sa britanskim vojnicima koji su bili sa njihovim jedinicima. Deceniju i po kasnije, pukovnik Ogar koji je nedavno objavio i knjigu "Evropa je skončala u Prištini", za Nedeljnik iznosi nepoznate detalje ovog tajnog rata koji se vodio na Kosovu.
"Britanci su bili u bliskoj vezi sa UČK. Vojnici iz 20. puka SAS su zapravo bili angažovani na strani UČK, oni su im davali logistiku, oni su ih obučavali. To sam otkrio u konkretnim situacijama na terenu", priča Žak Ogar.
"Kada su pripadnici OVK iz zasede napali konvoj srpskih izbeglica koji su se povlačili u traktorima - a taj napad je sproveden uz podršku Britanaca - pozvao sam jednu srpsku brigadu u povlačenju koju je predvodio pukovnik Serković, da se vrati i zaustavi albanske agresore, što su ovi i uradili. Kada su srpski civili bežali iz Peći, i njih su napali albanski vojnici. Podigao sam helikopter koji ih je rasterao rafalima iz vazduha. Nekoliko minuta po okončanju akcije pozvao me britanski general Mejson, i pitao me da li je moguće da se puca po njegovim ljudima. Odgovorio sam: 'Ne mogu da shvatim da su vaši specijalci zajedno s tim banditima koji pucaju po civilima'. Mejson je ćutao", prisetio se Ogar, koji će pored ostalog ostati upamćen kao oficir koji je iscrtao demarkacionu liniju na Ibru u Mitrovicu, što će kasnije postati granica Severnog Kosova.
Ogar je ispričao i da je kao dete iz oficirske porodice odrastao na herojskim pričama sa Solunskog fronta, gde mu je deda-ujak položio život, i da su ga uvek učili da je Srbija veliki prijatelj francuskog naroda. Zato je, kaže, uoči odlaska u NATO misiju 1998. imao dilemu da li da izbegne zadatak u kom bi se eventualno našao sa druge strane nišana u odnosu na srpsku vojsku.
"Otišao sam da o misiji na Kosovu razgovaram sa svojim ocem, jer je moj deda već bio mrtav. Otac mi je takođe bio general u penziji, i u to vreme je umirao od raka. On mi je rekao: 'Ako odeš tamo, ne budi preterano grub prema Srbima'. Rekao mi je i: 'Ne smemo da dovedemo u pitanje budućnost, tako što ćemo da zaboravimo našu prošlost'", kaže Ogar.
Ono što će obeležiti vojničku karijeru pukovnika Ogara, kako je rekao, je slučaj odbrane manastira Devič, zbog čega ga je godinama kasnije odlikovala SPC ordenom Svetog Save.
"Bio sam na čelu grupe specijalnih francuskih snaga. To nije bila brojna jedinica, bilo nas je samo 150, a radili smo po timovima od šest ljudi. Kada smo došli, dočekale su nas srpske vlasti, Albanaca nije bilo nigde, sakrili su se. Videli smo kako nam prilazi jedan mali auto, jugo, iz kog je izašla monahinja. Bila je to mati Makarija, igumanija manastira Sokolica. Vraćala se iz Prištine, gde je pokušala da razgovara sa pripadnicima britanskog štaba. Bila je zabrinuta za stanje u manastiru Devič. Pokušavala je nekoliko dana telefonom da dobije manastir. A pošto je Devič u Drenici, a znate da je tamo izuzetno nebezbedno, nije smela da ode sama. Tražila je pomoć od Britanaca, ali oni nisu reagovali", kaže Ogar.
"Manastir je bio porušen, relikvije svetog Joanikija su takođe bile polomljene, bilo je ugravirano UČK na njima i slične stvari. Bilo je strašnih izveštaja kako su se banditi ophodili prema sestrinstvu manastira. Mi smo sestrinstvu manastira pružili svu potrebnu pomoć. Moj šef odeljenja koji je bio na licu mesta rekao mi je da će se oni sigurno vratiti. Naredio sam da ih sačekaju, pohvataju i razoružaju, pa da posle vidimo šta ćemo s njima. Naravno, ako budu pružali otpor, moji vojnici su dobili odobrenje da reaguju. Tako se i dogodilo. Oni su se vratili, imali su na sebi nemačke uniforme, verovatno im je to dao BND. Moji vojnici su im naredili da se zaustave i da odlože oružje. Albanci su počeli da pucaju. A onda su shvatili da je ozbiljna vojska ispred njih, i da moji vojnici imaju dozvolu da uzvrate. Banda se ubrzo povukla pod našom vatrom, noseći ranjene i mrtve", ispričao je Ogar
(Nedeljnik)
Од грађана се крије да је Америка на путу у трећи светски рат
Форум преноси |
(Мајкл Чосудовски)
Америка је на путу рата. Сценарио трећег светског рата је више од десет година био одложен у фиоку, да би се сад војна акција против Русије разматрала на „оперативном нивоу“. Сенат и Бела кућа усвојили су закон који легитимише отпочињање рата против Русије. Овде дакле није у питању хладни рат. Ниједна од безбедосних мера из хладног рата данас није активна. Догодио се крах дипломатије у односима између Истока и Запада, повезан са све шире заступљеном ратном пропагандом, док Уједињене нације жмуре на огромне ратне злочине које је починила западна војна алијанса.
Усвајање великог законског акта у Представничком дому америчког Конгреса 4. децембра ће после гласања у Сенату de facto дати зелено светло америчком председнику и врховном комаданту да, без одобрења стране Конгреса, покрене процес војне конфронтације са Русијом. Светска безбедност стављена је на коцку. Историјско гласање – које би потенцијално могло да утиче на животе стотина милиона људи широм света – медији су буквално је и потпуно игнорисали. Наступио је тотални медијски мрак. Свет је на опасној раскрсници. Москва је одговорила на претње САД и НАТО. Њене границе су угрожене.
Трећег децембра министар одбране Руске Федерације (Сергеј Шојгу) најавио је увођење новог војно-политичког субјекта који би преузео команду у случају рата. Отворрен је нови објекат националне одбране чији задатак је да надгледа претње по националну безбедност у мирнодопским условима, али који би у случају рата преузео задатак управљања целом земљом, како је тог дана известила RT (Russia Today).
ХРОНОЛОГИЈА ПРИПРЕМА ЗА РАТ
Маја 2014. године Резолуција о спречавању руске агресије (RAPA или S 2277) у коме се позива на милитаризацију Источне Европе и балтичких земаља и размештање трупа НАТО и САД на самом прагу Русије, представљен је америчком Сенату. Том резолуцијом председнику се налаже да спроведе план повећања америчке и НАТО подршке оружаним снагама Пољске, Естоније, Литваније и Летоније, као и других НАТО чланица, а сталном представнику САД у НАТО налаже се да захтева разматрања трајног размештања НАТО снага у тим земљама.
Председнику се такође налаже да пред Конгрес изнесе стратегију за повећање напора у циљу убрзања реализације програма НАТО и европске противракетне одбране.
Док се поменута резолуција S 2277 тек шаље на разматрање сенатској комисији за спољне послове, кључне премисе су већ у процесу имплементације. Средином јула шеф одсека за Европу у НАТО генерал Филип Бридлов у консултацији са Пентагоном и британским Министарством одбране позвао је на: „гомилање довољне количине оружја, муниције и других залиха да се подржи брзо размештање више хиљада војника против Русије“.
Судећи према генералу Бридлову, за НАТО су потребне „претходно размештене залихе и капацитети, као и одговарајућа локација која би могла да у кратком року прихвати поменуте снаге“. Како Тајмс наводи 22. августа, „он планира да штабу препоручи постављање залиха оружја, муниције и хране да би омогућио изненадни прилив хиљада НАТО војника“.
Бридловљев „блицкриг сценарио“ – који би могао потенцијално да доведе до војне ескалације – потврђен је у септембру на самиту НАТО у Велсу. Такозвани НАТО акциони план усмерен против Руске Федерације био је донесен пре тога. Самит у Велсу му је само дао зелено светло.
Једва месец дана касније, у октобру, одржане су војне вежбе САД-НАТО у балтичким државама. Почетком новембра други део вежби проширен је и на територију Источне Европе. Као део ширих настојања, почетком новембра на територији Литваније одржане су војне вежбе НАТО под називом „Гвоздени мач“, у којима је учвествовало девет држава чланица Алијансе. Улазак америчких тенкова у Литванију представља демонстрациу снаге, чији циљ је да Русији стави до знања да у региону није добродошла.
Ове војне вежбе су биле експлицитно усмерене против Русије. Судећи према Москви, садржале су „повећану борбену готовост“, као и трансфер НАТО „војне инфраструктуре ка руским границама“. Као одговор на распоређивање НАТО трупа на руској граници, Руска Федерација је такође почетком новембра одржала велике војне вежбе у Баренцовом мору. Руски маневри садржали су тестирање „комплентне нуклеарне тријаде састављене од стратешких бомбардера и подморница“, као и тестирање „Топољ-М“, интерконтиненталне балистичке ракете лансиране из подземног силоса у Плесецку, у Архангелској области“, што се догодило 1. новембра.
РЕЗОЛУЦИЈА 758 У КОНГРЕСУ
Осамнаестог новембра представљена је велика резолуција Представничког дома Конгреса под бројем 758. Њен основни део састоји се у представљању Русије као „агресорске нације“, која је извршила инвазију на Украјину, као и од позива на војну акцију усмерену против Русије.
Констатујући да је по уласку у председничку канцеларију 2009. Барак Обама најавио жељу да „ресетује“ односе са Руском Федерацијом, у Резолуцији 458 стоји: „Снажно осуђујемо потезе Руске Федерације – под председником Владимиром Путином – која води политику агресије против суседних земаља са циљем стицања политичке и економске доминације“.
Резолуција 758 не само да оптужује Русију за инвазију на Украјину већ и призива члан 5 Вашингтонског уговора, тј. НАТО доктрину колективне безбедности, која каже да напад на једну чланицу НАТО представља напад на све чланице. Основни наратив учвршћен је неоснованим оптужбама усмереним против Руске Федерације. Русија је оптужена за инвазију на Украјину, а, уз оптужбе за војну агресију, без доказа се наводи и да је Русија стајала иза обарања Малезијског авиона MH17.
Иронично је да се Руска Федерација оптужује и за увођење економских санкција не само против Украјине, Грузије и Молдавије већ и против неколицине ненаведених држава ЕУ. Резолуција такође оптужује Русију да користи „снадбевање енергентима као средство политичке и економске принуде“.
У суштини, резолуција 758 на путу је да постане закон који ће de facto дати зелено светло председнику САД да објави рат Руској Федерацији без потребе за формалном дозволом америчког Конгреса. У том смислу, могла би да буде интерпретирана и као „донекле неуставна“, јер је у супротности са суштином првог члана Устава САД, који под тачком 8 Конгресу даје „дозволу за објаву рата“.
Резолуција позива председника САД да, у сарадњи са Конгресом, „размотри стање, спремност и одговорност оружаних снага САД и оружаних снага других чланица НАТО како би се одредило да ли су доприноси и активности сваке од њих довољни за испуњавање обавезе о колективној одбрани из члана 5 НАТО уговора, као и да одреди мере неопходне за исправљање потенцијалних недостатака“. Оно што се у овом параграфу заправо предлаже је да САД размисле о коришћењу доктрине НАТО о колективној безбедности, садржане у члану 5, гледајући да се преко ње покрене процес војне конфронтације са Русијом.
Структура војних савеза је од кључне важности. Намера Вашингтона је да изолује Русију. Члан 5, који су САД наметнуле Западној Европи, погодан је механизам за тако нешто. Он приморава НАТО чланице – које су најчешће и чланице ЕУ – да ступе у рат који је у интересу Вашингтона. Штавише, разматра се и референдум у Украјини по питању чланства у НАТО. У случају да Украјина постане чланица НАТО и/или редефинише свој безбедосни споразум са Алијансом, члан 5 би могао бити искоришћен као оправдање да се поведе рат против Русије, који би био спонзорисао НАТО.
ЗАКОНОДАВНА БРЗИНА
Брзина којом је закон усвојен била је неуобичајена уколико погледамо историју америчког Конгреса. Резолуција 758 је представљена 18. новембра, затим је брзо прослеђена Комитету за спољне послове, па потом опет послата назад на пленарно заседање, где је након дебате и усвојена. Две недеље – прецизније, 16 дана – пошто ју је први пут представљио републиканац Кинзингер (Илинојс), 18. новембра усвојена је готово једногласно (410 гласова за, 10 против) на гласању 4. децембра.
Чланови Конгреса су обичне марионете. Њихове гласове контролишу вашингтонске лобистичке групе. За војно-индустријски комплекс, као и за нафтне гиганте са Волстрита и из Тексаса „рат је добар за бизнис“.
Како је рекао Денис Кучинић у отвореном писму објављеном 2. децембра, „Резолуција захтева да Русија буде изолована…“ Другим речима, „приремајмо се за рат са Русијом“.
Исти овакав тип звецкања оружјем претходио је зачетку и ескалацији хладног рата. Време је да захтевамо да приликом формирања међународног поретка САД примењују дипломатију уместо што гомилају војне трошкове.
Човек би очекивао да ова историјска одлука буде широко заступљена у медијима. Међутим, завладао је тотални медијски мрак. Амерички медији 4. децембра нису преносили дебату у Представничком дому Конгреса приликом усвајања резолуције 758. Мејнстрим медијима је наложено да не извештавају о одлуци Конгреса. Нико се није усудио да покрене питање њених драматичних импликација, њеног утицаја на „глобалну безбедност“. Трећи светски рат није вест за насловне стране.
Без мејнстрим медија који би извештавали о ратним припремама САД и НАТО, шира јавност остаће неупућена у важност одлуке Конгреса. Зато предлажемо да се читаоци информишу на интернет претраживачима исто колико и у штампаним медијима. Потребно је ширити реч и зауставити ратни талас. Разбијмо мрак који влада у мејнстрим медијима!
Преузето са сајта srbin.info :
https://srbin.info/2014/12/16/od-gradana-se-krije-da-je-amerika-na-putu-u-treci-svetski-rat/
Од Камбере до Минска: Српски поглед на историју
Саопштења |
Представљање књиге «Србија у Великом рату 1914. – 1918» Мире Радојевић и Љубодрага Димића
Књига "Србија у Великом рату 1914-1918" проф. др Мире Радојевић, професор и проф. др Љубодрага Димића, дописног члана САНУ, за шест месеци доживела је пет издања: два на српском и по једно на руском, енглеском и немачком језику. Књигу су издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, најстарија издавачка кућа у Србији.
После великог броја промоција књиге по свим већим градовима Србије, Црне Горе и Републике Српске, она је свој "живот" наставила и широм света промоцијама у Канбери, Братислави, Бечу, Минску, док се нове промоције планирају у Москви, Петрограду, градовима Немачке и Швајцарске.
Прву међународну промоцију књига је имала у Меморијалном војном музеју у Канбери, 25. октобра 2014.године, где је организовано вече сведочанстава о Великом рату. На промоцији су говорили проминентни аустралијски историчари, укључујући и историчаре српског порекла. Промоцији је пшрисуствовало око 180 представника јавног и културног живота Аустралије, дипломатског кора, као и српске заједницеу Аустралији. Успешној промоцији допринос су дали Амбсада Србије у Камбери и амбасадор Мирољуб Петровић, лично, Генерални конзулат Србије у Сиднеју, као и Еперхија СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд. Промоција у Аустралији изазвала је значајну пажњу аустралијских медијa, посебно Српски радио у Камбери.
Синдикат злочинаца или врла заједница?
Форум преноси |
Понекад треба имати и трачак наде! Ову наду отелотворује сенаторка из Калифорније, госпођа Дајен Фајнстајн. Она је била погонска снага иза најодвратанијег извештаја са којим је морао да се суочи амерички Конгрес. Оно што је у овом извештају објављено, плус оно што можемо и сами да замислимо да је у њему, нужно ће имати озбиљних последица.
Неће бити довољно да се уз помоћ мејнстрим штампе која све провлачи кроз омекшиваче, заигра на карту времена и навикавање на сваку врсту вести. Сједињене Америчке Држве се неће процењивати према томо ко је зацрнио информације у овом извештају не би ли прикрио оно најгоре. Сједињене Америчке Државе ће се процењивати по томе да ли ће извести пред редовне судове оне који су прекршили хуманитарно право и да ли ће са судијама Међународог кривичног суда у Хагу упознати своје бивше председнике државе и министре Бушове владе. При томе неће играти никакву улогу чињеница да ли су САД потписале или не оснивачки акт за овај суд у Хагу. Бил Клинтон га је свакако потписао. Данас можемо само да наслутимо зашто је Џорџ В. Буш повукао свој потпис. Не значи ли то за остатак света да ћемо морати да се трајно привикнемо на Сједињене Америчке Државе које ће свуда у свету водити ратове, спроводити терор и организовати убиства само зато да не би морале да стану пред Хаг?
Сада госпођа сенаторка може да буде сигурна у даљи развој догађаја у Вашингтону. Овај извештај ће окончати добре односе ратнохушкачких снага у Вашингтону. У оној мери у којој ће у време Обаминог председничког мандата његов претходник бити стављен на стуб срама историјских размера, у тој мери ће, као амин у цркви, бити известан следећи обрачун. Јер, убиства дроновима широм света која се подсмевају сваком до сада важећем правном стандарду, а за која је одговоран садашњи председник, вапе за третманом Конгреса á la сенатoрка Фајнстајн. При већини у Конгресу, која након последњих избора влада у оба дома, нећемо дуго на то чекати.
Након што су се банкротом инвестиционе банке Леман Брадерс у Сједињеним Државама глобалне финансије срозале у мртву патуљасту звезду прети нам ”политички грађански рат” размера какав свет до сада није доживео. Не ради се овде о томе да жртве буду праведно обештећене, а злочинци превдено кажњени или да прошло државно руководство коначно буде изведено пред одговарајући суд. Овде се ради о борби за моћ у тврђави САД, колико год она коштала.
А ми? Где је била најава госпође канцеларке на конгресу ХДС, одржаном пре неки дан у Келну, да ће поводом већ у том тренутку објављених потресних делова извештаја из Вашингтона захтевати хитан састанак председника и премијера држава чланица НАТО? И њој је, као и свима другима, јасно да злочини против човечности, документовани у овом извештају, нису били могући без система НАТО.
Није уопште потребно да чекамо норвешког генералног секретара НАТО, који је ових дана ишчезао са лица Земље. Осовина око које се окреће ова мрежа смакнућа се зове Рамштајн, а ова ваздушна база је на територији Немачке. Пољска која на свој већ уобичајен начин упиње све снаге против свог исконског непријатеља, шаље шифровану поруку да вашингтонки извештај не мора да нас много брине. Ми са своје стране свакако не треба да уперимо прст ни на кога, чак и када нам на памет падају парадигматични типови из прошлости, па и онај који је носио име Квислинг. А, и немачка савезна влада je по свему судећи у својој поруци шифровла да се ”послови одвијају” по плану. Она не примећује да је готово са заједницом која дели исте вредности уколико се ови догађаји хитно не тематизују на највишем нивоу и не искористи прилика да се спроведе ”велика чистка Алијансе”, која је већ поодавно неопходна. Сада се показује колико је кобно било то што је НАТО поверено спровођење америчке политике на читавом глобусу изван оквира уговора о НАТО који су одобрили парламенти.
Ових дана у Америци, у последњој побуни дамократских врлина због низа убистава, људи демонстрирају под слоганом НЕ МОЖЕМО ДА ДИШЕМО. Да, тачно тако! НАТО нам је некада очувао мир, данас нас НАТО увлачи у рат. И то не само нас, већ, на овај или онај начин, читав крвави појас од Украјине до Авганистана. Слобода наше штампе је мртво слово на папиру. Грађани имају осећање да је њихова влада потпуно беспомоћна било да су у питању ратови било реке избеглица. Према извештајима штампе у Великој Британији значајан број општина ће морати да одустане од коришћења речи ”Божић” јер се она, може бити, неће допасти досељеницима.
Много људи има оправдан утисак да је управо наша форма живота оно што треба уклонити у процесу на који наша влада очигледно нема никакав утицај. Зато она радије оцрњује оне који желе ефикасну владу у слободној земљи. Постало је загушљиво у земљи, а влада то не схвата.
Са немачког превела: Бранка Јовановић
Истакнуте немачке јавне личности за дијалог с Русијом: Поново рат у Европи? Не у наше име!
Форум преноси |
Roman Herzog, Antje Vollmer, Wim Wenders, Gerhard Schröder и многи други у свом апелу захтевају дијалог са Русијом. Zeit Online објављује овај позив.
(Zeit Online, 5. 12. 2014)
Више од 60 личности из [немачке] политике, науке, културе и медија снажно упозоравају против рата са Русијом и захтевају нову политику смањивања напетости у Европи. Овај свој апел су упутили савезној влади Немачке, посланицима Бундестага и медијима.
Иницијатори апела су бивши саветник немачког канцелара Хорст Телчик из Хришћанскодемократске Уније (Horst Teltschik, CDU), бивши државни секретар за одбрану Валтер Штицле из Социјалдемократске Партије (Walther Stützle, SPD) и бивша потпредседница Бундестага Антје Фолмер из Партије зелених (Antje Vollmer, Grüne). Као мотивацију за овај апел, Телчик је навео: „За нас се ради о политичком сигналу да оправдана критика руске политике у Украјини не доведе до тога да се поништи напредак који смо током претходних 25 година достигли у односима са Русијом“
Апел су, између осталих, потписали ранији шефови влада Хамбурга, Берлина и Бранденбурга Клаус фон Донањи, Еберхард Дипген и Манфред Штолпе (Klaus von Dohnanyi, Eberhard Diepgen , Manfred Stolpe), бивши председник социјалдемократа Ханс-Јохен Фогел (Hans-Jochen Vogel), бивши савезни канцелар Герхард Шредер (Gerhard Schröder), бивши председник Немачке Роман Херцог (Roman Herzog) и глумац Марио Адорф (Mario Adorf)
Дословни текст апела:
Поново рат у Европи? Не у наше име!
Нико не жели рат. Али, Северна Америка, Европска унија (ЕУ) и Русија несвесно плутају у том правцу ако се најзад не заустави злослутна спирала претњи и против-претњи. Сви Европљани, укључујући и Русију, сносе заједничку одговорност за мир и безбедност. Само ако се из вида не изгуби тај циљ, могу се избећи странпутице.
Конфликт око Украјине показује да жеђ за моћ није савладана онако како смо се могли надати 1990, на завршетку Хладног рата. Али, успеси политике попуштања напетости и мирних револуција су нас успавали и учинили неопрезнима – како на Истоку, тако и на Западу.
Код Американаца, Европљана и Руса се изгубила идеја водиља да се рат за вечна времена избаци из њихових односа. Другачије се не може објаснити оно ширење Запада на Исток, претеће по Русе, без истовременог продубљивања сарадње са Москвом, као и Путинова анексија Крима, супротна међународном праву.
У овом тренутку велике опасности по овај континент, Немачка је носилац посебне одговорности за очување мира. Без оне ондашње спремности руских људи за помирење, без далековидости Михаила Горбачова, без подршке наших западних савезника и без опрезног делања [наше] ондашње савезне владе, не би се могла савладати ондашња подељеност Европе. Омогућавање немачког уједињења на миран начин био је велики гест пун разумевања сила победница [претходног рата] – то је била одлука од историјског значаја. Из [те] надвладане поделе требало је да наступи стабилан и постојан европски миран и сигуран поредак – од Ванкувера до Владивостока, што је и обзнањено од стране свих 35 шефова држава и влада , чланова ОЕБС-а новембра 1990. у “Париској повељи за нову Европу“. На основу заједнички постављених принципа и првих конкретних мера требало је да се оформи једна “Заједничка европска кућа“, у којој би све државе-учеснице доживеле исту сигурност. Овај циљ заједничке поратне политике ни до данас није постигнут. Требало је да народи Европе опет осете страх.
Ми, потписници овога, апелујемо на Савезну [немачку] владу да буде достојна своје одговорности. Потребна нам је нова политика смањења напетости у Европи. То је могуће само на основу подједнаке безбедности за све, и уз узајамно равноправне и поштоване партнере.
Влада Немачке неће се кретати странпутицом [само] ако у овој запетљаној и опасној ситуацији и даље позива на разум и дијалог са Русијом.
Руска потреба за безбедношћу је исто толико легитимна и изражена, као и код Немаца, Пољака, Балтијаца и Украјинаца.
Ми не смемо да Русију истиснемо из Европе. То би било неисторијски, неразумно и опасно по мир. Русија још од Бечког Конгреса 1814. припада реду признатих [великих] сила које формирају Европу. Сви они који су покушали да то насилно промене су крваво уништени – а последња је била Хитлерова Немачка, која је у својој манији величине 1941, сејући смрт, кренула да подјарми и Русију.
Апелујемо на посланике немачког Бундестага, као политичаре – народне представнике, да буду дорасли озбиљности ове ситуације и да бдију и извршавају обавезе [немачке] Савезне владе за чување мира. Онај ко се само усредсређује на детаље и бави се једностраним приписивањем кривице заоштрава напетости у оном тренутку када би баш требало да буду видљиви сигнали за попуштање напетости. Водећи мотив немачке политике мора бити повезивање, а не искључивање.
Апелујемо на медије да се, као и раније, држе своје обавезе извештавања без предрасуда. Уводници и коментатори демонизују читаве народе без одговарајућег познавања њихове историје. Сваки новинар – познавалац спољне политике треба да схвати страховања Руса, још из 2008, од када чланице НАТО позивају Грузију и Украјину да постану чланице НАТО-а. Ту се не ради о Путину – јер, државници долазе и одлазе – него је реч о Европи. Ради се о томе да се људима [сада] поново отклони страх од рата. Значајан допринос томе могу пружити само одговорна [медијска] извештавања заснована на солидном истраживању.
Трећег октобра 1990, на дан уједињења Немачке, Председник Савезне Републике Рихард фон Вајцзекер (Richard von Weizsäcker) је казао: “Хладни рат је побеђен. Слобода и демократија су брзо продрле у све државе… Сада оне могу да своје односе тако сложе и институционално осигурају да из тога може по први пут да настане један заједнички животни и мировни систем. За европске народе овим почиње у основи једно ново поглавље њихове историје. Његов циљ је опште обједињавање Европе. То је циљ од огромне важности. Можемо га достићи, али можемо и доживети неуспех. Стојимо пред јасном алтернативом: или да ујединимо Европу, или да се у складу са болним историјским примерима вратимо у националистичка супротстављања.“
У Европи смо, до [почетка] украјинског конфликта, замишљали да смо на правом путу. Али, данас – после четврт века – упозорење Рихарда фон Вајцзекера актуелније је но икада.
Потписници (имена, фирме итд. нису транскрибоване – прим. СС)
Mario Adorf, глумац
Robert Antretter (бивши посланик Бундестага)
Prof. Dr. Wilfried Bergmann (потпредседник Alma Mater Europaea)
Luitpold Prinz von Bayern (Königliche Holding und Lizenz KG)
Achim von Borries (режисер и сценариста)
Klaus Maria Brandauer (глумац, режисер)
Dr. Eckhard Cordes (председавајући Ost-Ausschuss der Deutschen Wirtschaft)
Prof. Dr. Herta Däubler-Gmelin (бивши савезни министар правде)
Eberhard Diepgen (бивши градоначелник Берлина )
Dr. Klaus von Dohnanyi (први градоначелник Freien und Hansestadt Hamburg)
Alexander van Dülmen (Vorstand A-Company Filmed Entertainment AG)
Stefan Dürr (Geschäftsführender Gesellschafter und CEO Ekosem-Agrar GmbH)
Dr. Erhard Eppler (бивши савезни министар развоја и сарадње)
Prof. Dr. Dr. Heino Falcke (пензионисани ректор)
Prof. Hans-Joachim Frey (Vorstandsvorsitzender Semper Opernball Dresden)
Pater Anselm Grün (свештеник)
Sibylle Havemann (Berlin)
Dr. Roman Herzog (Бивши председник Савезне Републике Немачке)
Christoph Hein (писац)
Dr. Dr. h.c. Burkhard Hirsch (бивши потпредседник Савезне Републике Немачке)
Volker Hörner (академски директор у пензији)
Josef Jacobi (биолошки фамер)
Dr. Sigmund Jähn (бивши астронаут)
Uli Jörges (новинар)
Prof. Dr. Dr. h.c. Margot Käßmann (ehemalige EKD Ratsvorsitzende und Bischöfin)
Dr. Andrea von Knoop (Mосква)
Prof. Dr. Gabriele Krone-Schmalz (бивша дописница ARD у Москви)
Friedrich Küppersbusch (новинар)
Vera Gräfin von Lehndorff (уметница)
Irina Liebmann (писац)
Dr. h.c. Lothar de Maizière (бивши председник владе)
Stephan Märki (управник позоришта у Берну)
Prof. Dr. Klaus Mangold (Chairman Mangold Consulting GmbH)
Reinhard und Hella Mey (аутори песама)
Ruth Misselwitz (евангелистичка свештеница у Панкову)
Klaus Prömpers (новинар)
Prof. Dr. Konrad Raiser (бивши генерални секретар Екуменског светског савета цркава)
Jim Rakete (фотограф)
Gerhard Rein (новинар)
Michael Röskau (бивши секретар министарства)
Eugen Ruge (писац)
Dr. h.c. Otto Schily ( бивши савезни министар унутрашњих послова)
Dr. h.c. Friedrich Schorlemmer (евангелистички теолог и борац за грађанска права)
Georg Schramm (кабаретиста)
Gerhard Schröder (Бивши савезни канцелар)
Philipp von Schulthess (глумац)
Ingo Schulze (писац)
Hanna Schygulla (глумица, певачица)
Dr. Dieter Spöri (бивши министар привреде)
Prof. Dr. Fulbert Steffensky (католички теолог)
Dr. Wolf-D. Stelzner (geschäftsführender Gesellschafter: WDS-Institut für Analysen in Kulturen mbH)
Dr. Manfred Stolpe (бивши министар – председник)
Dr. Ernst-Jörg von Studnitz (бивши амбасадор)
Prof. Dr. Walther Stützle (бивши државни секретар одбране)
Prof. Dr. Christian R. Supthut (бивши официр )
Prof. Dr. h.c. Horst Teltschik (бивши саветник канцеларије савезног председника за безбедност и спољну политику) Andres Veiel (режисер)
Dr. Hans-Jochen Vogel (бивши савезни министар правде)
Dr. Antje Vollmer (бивша потпредседница Бундестага)
Bärbel Wartenberg-Potter (бивша бискуп Либека)
Dr. Ernst Ulrich von Weizsäcker (научник)
Wim Wenders (режисер)
Hans-Eckardt Wenzel (аутор песама)
Gerhard Wolf (писац, издавач)
Конференција о јавној дипломатији у Москви
Саопштења |
БОЉЕ ПОЗНАВАЊЕ – БОЉА САРАДЊА
Живадин Јовановић за говорницом у Москви
Председник Београдског форума за свет равноправности Живадин Јовановић учествовао је на Међународној конференцији „О јавној дипломатији“ која је одржана 3. децембра 2014. у Москви. Организатор конференције била је руска агенција „Руска сарадња“ (Россотруничество), а домаћин је био њен директор Константин Косачов. У завршном делу Конференције одржан је Форум младих.
Млади о јавној дипломатији
У краћем обраћању учесницима Конференције Јовановић је истакао да се Београдски форум, као нестраначка, независна организација, већ пуних 15 година залаже за мир, сарадњу и равноправност свих држава и народа, за поштовање Повеље ОУН и међународног права, а против политике силе, интервенционизма, трке у наоружању и милитаризације међународних односа. Он је подсетио да је СРЈ (Србија и Црна Гора) пре 15 година била жртва оружане агресије НАТО након чега је отпочело његово ширење на Исток и глобализација интервенционизма.
Живадин Јовановић - Константин Косачов
Оцењујући да је досадашња сарадња Београдског форума и невладиних организација из Русије била добра и обострано корисна, он је указао на потребу ширења и обогаћивања те сарадње новим иницијативама. Истичући да јавна дипломатија може дати значајан допринос још бољем упознавању народа, он се посебно заложио за ширење сарадње у култури, издаваштву, образовању, науци и медијима за масовно информисање. Значајне подстицаје тој сарадњи дала су и даваће у будуће заједничка обележавања значајних годишњица из историје нашег савезништва, као што је ове године било обележавање 100-те годишњице почетка Првог светског рата и као што ће идуће године бити обележавање 70-те годишњице победе над фашизмом и нацизмом – рекао је Јовановић.
СУСРЕТ ЈОВАНОВИЋ - КУШЧЕНКОВА
Саопштења |
Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић изразио је добродошлицу Надежди Кушченковој, новој директорки Руског дома у Београду и зажелео јој много успеха у развијању културне, просветне и научне сарадње између Србије и Русије, као и у јачању контаката између друштвених организација две земље.
Позитивно је оцењена досадашња сарадња Београдског форума за свет равноправних са друштвеним организацијама из Русије, како у разматрању актуелних тема из области европских и светских кретања, тако и на обележавању значајних годишњица из историје заједничке борбе две земље за слободу.
Било је речи и о месту народне дипломатије у јачању разумевања и традиционалног пријатељства између наших народа, о сарадњи младих и њихових организација.
Оцењено је да постоје повољни услови за ширење и продубљивање сарадње.
Јовановић је новој директорки Руског дома, госпођи Кушченковој уручио књигу „Србија у Великом рату 1914.-1918“, аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића, на руском, у издању Београдског Форума и Српске књижевне заједнице.
Београд, 28. новембар 2014.
Хајка на немачке политичаре који захтевају другачију политику према Русији
Нато агресија |
Карл-Јирген Милер, члан редакције листа „Zeit Fragen“, Цирих
Једном ранијем немачком диктатору било је потребно 18 месеци да се од рејхсканцелара, окруженог светом све од самог угледа и части, који је требало да га спречи у науму, претвори у јединог господара Немачкe. А онда је све у Немачкој понело предзнак ”без алтернативе”. Колико ли је само времена себи дала госпођа Меркел?
У сваком случају имамо чињеницу да су данас мобингу и политичкој екскомуникацији изложени сви они који, као немачки политичари, имају о Русији другачије мишљење од госпође Меркел и владе САД, која је усмерава. Жестока полемика се одмах повела против бивших канцелара Хелмута Шмита, Хелмута Кола и Герхарда Шредера. Сада су на удару личности које годинама покушавају да са својих званичних положаја очувају нит дијалога између Немачке и Русије, да је ојачају и не допусте да се прекине.
Једна таква личност је Матиас Плацек, председник ”Немачко-руског форума”. Матиас Плацек је био преко десет година председник владе покрајине Бранденбург и кратко време председник Социјалдемократске партије Немачке. Од марта 2014. председава Форумом који је основан 1992. У статуту Форума наведени су његови циљеви:
”Циљ Удружење је да у Русији унапреди разумевање Немачке, а исто тако разумевање Русије у Немачкој и тиме допринесе немачко-руским односима; Удружење тежи ка овом циљу, користећи средства која се му примерена; Удружење ће се нарочито бавити успостављањем личних сусрета Немаца и Руса у привредним, политичким и културним центрима у обе државе и подржаваће научну размену; бавиће се одговарајућим публикацијама; формирањем студијских група, организовањем конференција, семинара, радионица и кружока и сличних манифестација унапређиваће међудржавну сарадњу и подржаваће приврженост и сарадњу ранијих учесника и институција; сарађиваће пријатељски са личностима и институцијама које следе сличне циљеве и остварују задатке који ће, од случаја до случаја, следити из ове сарадње.”
ИСТОРИЈА И ПЕРСПЕКТИВЕ БОЉЕГ ЖИВОТА
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Беседа на свечаном обележавању 100-те годишњице почетка Првог светског рата и 96-те годишњице Подгоричке скупштине, Подгорица, 26.11.2014.
Живадин Јовановић
Часни оци, Браћо и сестре, Даме и господо,
Позив Српског националног вијећа Црне Горе и његовог председника Др Момчила Вуксановића, да вечерас будем заједно са свима Вама у овом величанстевном Храму представља за мене изузетну част. Такво осећање тим је дубље што је овај велики српски сабор посвећен 100-тој годишњици почетка Првог светског рата и 96. годишњици одржавања Подгоричке скупштине.
Наша је света дужност да и овом приликом одамо почаст великим српским жртавама палим током Првог светског рата, херојима одбране слободе и достојанства нашег народа. Са посебним пијететом одајемо почаст палим херојима Мојковачке битке који нису штедели своје животе да би обезбедили одступницу српске војске пред налетом аустроугарског агресора. У спомен тим хероијима српско расејање је помогло подизање меморијалног храма у Мојковцу да будуће генерације подсећа на јединство у одбрани слободе. Заветовани смо да памтимо патње и жртве за идеале слободе и достојанства. И више од тога. Наша је дужност да се, заједно са свим другим мирољубивим народима, боримо за мир и мирно решавање свих проблема како до ратних катастрофа сличних Првом светском рату, никада више не би дошло. Цену мира, ретко који народ је тако скупо платио као српски народ. Зато је је српски народ увек посвећен миру, равноправности и напретку за све земље и народе. Зато је увек било и остало битно да на време препознамо изворе угрожавања мира и да, заједно са другима, покрећемо механизме за спречавање сукоба, разарања и људских катастрофа.
Поглед на крипту Храма Преображења
Подгоричка скупштина представника српског народа у Црној Гори одржана на данашњи дан пре 96 година о уједињењу Црне Горе и Србије је светао историјски догађај од огромног значаја. Са поносом обележавамо тај датум уверени да ће бити трајни извор надахнућа данашњим и будућим поколењима. Одлука о уједињењу израз је вековних тежњи српског народа да своје право на самоопредељење оствари уједињењем, да би уједињен, попут других европских народа, потпуније остваривао своје легитимне националне интересе, штитио своје биће и идентитет, у складу са опште-прихваћеним принципима. Увек за своје добро, никад на штету других. Српски историчар светског гласа, академик Милорад Екмечић каже:
„Подгоричка скупштина 1918. је историјски на овом простору остварила глобални принцип међународног права о самоопредељењу народа“. Академик Екмечић даље каже:
„Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у озир чињеница да одлуке Скупштине не може довести у питање политички, или научни појединац. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво , позвано на свет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим телима која су 1918. и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општепшрихваћеном принципу самоопредељења народа“.
У ПОДГОРИЦИ ОБЕЛЕЖЕН ДАТУМ УЈЕДИЊЕЊА ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ
Саопштења |
У крипти Храма Светог Преображења у Подгорици 26. новембра 2014. године одржана је свечана академија којом је обележена 100-та годишњица почетка Првог светског рата и 96. годишњица одржавања велике Подгоричке скупштине на којој је 26. новембра 1918-те године донета одлука о уједињењу Црне Горе и Србије.
У име организатора Српског савјета Црне Горе, Друштва српских домаћина и Српске иницијативе присутне је поздравио Др Момчило Вуксановић, председник Савјета. Прочитана су имена свих народних посланика који су учествовали у доношењу одлуке о уједињењу Црне Горе и Србије. Беседио је Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних. Своје песме је казивао Рајко Петров Ного, песник из Београда.
У пригодном музичко-сценском програму су учествовали Велики хор Црногорско-Приморске митрополије Српске православне цркве, проминентни солисти и музички састави из Црне Горе.
НОВА ВЛАСТ ТРЕБА ДА БУДЕ ЧВРСТА У ОДБРАНИ ДЕЈТОНСКИХ ПРИНЦИПА
Коментари |
БЕОГРАД, 25. НОВЕМБРА /СРНА/
Бивши министар спољних послова СР Југославије Живадин Јовановић изјавио је да нова власт у Републици Српској треба да буде чврста у одбрани дејтонских принципа, односно у одбрани статуса Републике Српске и српског народа као конститутивног народа у сусједству Србије.
"Имајући у виду досадашњи однос државног руководства Републике Српске према Дејтону и резултате избора, уверен сам да ће Република Српска истрајати на одбрани дејтонских принципа, а то пре свега значи на равноправности два ентитета, три конститутивна народа и принципу консензуса у доношењу свих важнијих одлука", рекао је Јовановић за Срну.
Он је истакао да то каква ће бити власт у Републици Српској зависи искључиво од политичких снага Српске, али да, без обзира на то ко формира власт у Републици, има моралну обавезу и према будућности да се бори бескомпромисно за поштовање и цјеловиту примјену Дејтонског споразума.
Јовановић је оцијенио да се мора окончати статус БиХ као мандатарне територије, а сви представници западне демократије, укључујући и високог представника, морају се понашати према Бањалуци и Сарајеву као браниоци Дејтонског споразума, а не као његови рушиоци.
Промоцијa књиге, " Србија у Великом рату 1914-1918"
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних и Универзитетска омладина Београда
позива све заинтересоване студенте али и остало грађанство на:
Промоцију књиге, " Србија у Великом рату 1914-1918".
Промоција се организује у оквиру обележавања стогодишњице од почетка
Великог рата.
На промоцији ће говорити:
- Проф. др Мира Радојевић, аутор
- Академик проф. др Љубодраг Димић, аутор
- Госпођа Милица Арежина, Београдски форум за свет равноправних
- Проф. др Александар Животић, Филозофски факултет УБ
- Господин Драган Лакићевић, главни и одговорни уредник Српске књижевне
- задруге.
Догађај ће се одржати у Сали за конференције, Правног факултета
Универзитета у Београду са почетком у 19 часова.
Улаз слободан.
Добродошли!
Берлин versus Бон: Има ли краја страхотама?
Форум преноси |
Вили Вимер
Бону, том релативно малом граду на Рајни можемo много тога да приговоримо. Једно, међутим, не можемо да му оспоримо: он је Немачкој донео многа добра. Ово смемо да кажемо мирне душе, чак и када у корист ове тврдње можемо да наведемо само један разлог: Бон се, а са њиме и западни део Немачке, отворио према свим својим суседима, водећи тако паметну политику да чак ни некадашњи Совјетски Савез није желео, нити је могао да се затвори у себе. Бон је из Москве донео кључ поновног уједињења Немачке, користећи га на најбољи могући начин.
Изгледа да смо се двадесет и пет година после епохалних промена, у чијем је обликовању учествовао и Бон, поново вратили у ситуацију која је све до 9. новембра 1989. отежавала живот и нама у Немачкој и Европи. Цео свет говори о оживљавању језивих сећања, мислећи при томе на ”Хладни рат” . Међутим, одговорност за њега не лежи више на љупком градићу на Рајни. Oво нам је приуштила политичка стварност Берлина. При томе, већина Немаца живи у овом делу наше земље из кога су ону јединствену конструктивну политику водили Конрад Аденауер, Вили Брант, Хелмут Шмит, Хелмут Кол. Ка онимa који владају у Берлину, из правца Рајне и Дунава не упућујемо никакав други сигнал до оног који је чинио суштину политичког Бона: Желимо да наставимо са политиком добросуседства. Према свим народима, па тако и према Белорусима и Русима. Ни на Елби, Унструту или Салу људи не мисле другачије.
Откуда нам онда председник савезне државе у Берлину који очигледно размишља само о томе како да, један за другим, отвори непријатељски фронт против Москве, држећи говоре о улози Немачке у свету од којих већину наших земљака подилази језа. Откуда нашем председнику ова агенда? Зар за њега не важи исти онај став који важи и за госпођу савезну канцеларку према коме су они обоје - али и сви други - у обавези да заштите немачки народ од сваке штете? Ми у Немачкој морали бисмо да рачунамо са најгорим сценаријем ако би се господин Председник савезне државе наканио да учини оно што му дужност већ подуже налаже, наиме, да посети Руску Федерацију. Овакво стање не сме да се продужи јер грађанке и грађани имају право на то да њихови представници које су бирали обављају државне функције, не поступајући према својим приватним агендама већ заступајући и подржавајући наше интересе. А ови интереси су усмерени ка томе да будућим генерацијама у наслеђе дамо оно што смо достигли поновним уједињењем земље.
Оспоравани говор госпође савезне канцеларке у Сиднеју погоршао је ствари. Не свети ли нам се сада то што је у старој Савезној Републици Немачкој постојало гвоздено правило по коме су највише државне функције Републике репрезентовале целину државе? Нису ли госпођа савезна канцеларка и господин Председник републике из исте савезне државе? Отуда и са истим ставом према немачкој политици добросуседства и питању мира, ставом који је у случају савезне канцеларке најкасније поводом предстојећег рата у Ираку, показао колико мало јој је стало до мишљења људи у западном делу земље где живи највећи број њених становника. А, да бисмо избегли стварање митова, рецимо и да већина људи између Дрездена и Ростока не мисли другачије. Откуда онда ова агенда по којој се све то одбацује?
Ако је један од мотива њеног говора у Сиднеју био да коначно лупи руком о сто онда је то био промашај на штету свих нас. Она је могла да одржи свој говор и овде јер реакције не би биле нимало другачије. Говор је оголио ствари тако да је постало јасно: Госпођа савезна канцеларка је у далекој Аустралији претворила Грузију, Молдавију па чак и Србију у таоце стрингентне немачке и западне политике према Руској Федерацији.
Госпођа савезна канцеларка је наравно врло свесна како делује западна политика која се води између Берлина и Варшаве.То је пре неколико недеља у једном немачком листу још једном појаснио Џек Метлок, дугогодишњи амерички амбасадор у Москви и један од архитеката америчке политике у Белој кући с краја Хладног рата. НАТО је био инструмент Хладног рата. Очување НАТО по окончању Хладног рата значило је само једно: приближавање Москви и изградњу новог зида. То је данас доиста свестан резултат западне политике. У вези са Северним током госпођа савезна канцеларка је својом подршком пројекту свакако свесно ставила до знања колико је Немачкој стало до неометане политике према Руској Федерацији. Када анализирамо данашњу ситуацију видећемо да стојимо пред новим ”зидом” на Истоку чији је циљ да удаљи Руску Федерацију од нас, али и данас истовремено држи у обручу. Водећи владини политичари у разговорима које воде са представницима немачке индустирје дају ових дана јасно до знања колико мало цене оне државе на Истоку, које се према својој руској мањини не опходе у белим рукавицама, али које желе да заједно са Вашингтоном одређују тон према Русији и које то и чине. По њима, Москву треба потиснути из Европе, а нас Немце, Холанђане и Французе укљештити вештим захватом. То је сан снова не само у неким престоницама већ и у случају финансијера калибра више милијарди који би волели да протресу Исток.
Москва изричито покушава да избегне последице овакве западне политике. У Берлину саучествују у потпаљивању пожара уместо да, уз помоћ Запада, заједно са Москвом воде политику која не би користила државе као пинг понг лоптице геостратешких концепата треће стране. Овако су у далеком Сиднеју лили крокодилске сузе. Политички Берлин би требало да се дугачије понаша, ако Грузија, Молдавија и Србија треба да саме по себи буду циљ немачке и европске политике. Али, колико видимо, на немачку спољну политику још увек из позадине утичу они који суодређивали циљеве агресије НАТО против Београда.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
У БРАТИСЛАВИ, БЕЧУ И МИНСКУ ПРОМОВИСАНА КЊИГА „СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918“
Саопштења |
Проф. Мира Радојевић, ко-аутор књиге "Србија у Великом рату 1914.-1918", Проф. Иван Чарота, инострани члан САНУ, преводилац књиге и Живадин Јовановић, са амбасадором Србије у Белорусији Вељком Ковачевићем и особљем Амбасаде у Минску
Књига „Србија у Великом рату 1914 -1914“, проф. Мире Радојевић и проф. Љубодрага Димића је промовисана у Аустралији и више европских земаља. После промоције крајем октобра у Канбери, Аустралија, уследиле су промоције ове књиге у Братислави (14. новембра), у Бечу (15. новембра) и у Минску (18. новембра) 2014. године.
(О промоцијама у Братислави и Бечу видети прилог РТС-а у наставку ове вести).
Проф Мира Радојевић, ко-аутор књиге и г. Вељко Ковачевић, амбасадор Србије у Белорусији, на промоцији књиге "Србија у Великом рату 1914.-1918.", 18. Фебруара 2014. у Минску
Промоција књиге у Минску обављена је у Клубу штапме „Звезда“, на којој су говорили коаутор проф. Мира Радојевић, амбасадор Србије у Белорусији Вељко Ковачевић, инострани члан САНУ, књижевник и преводилац проф. Иван Чарота и Живадин Јовановић, у име Београдског форума, као једног од издавача. Промоција је побудила значајно интересовање научне и културне јавности Белорусије, чему је допринос дао запажен публицитет у белоруским медијима.
Академик Љубодраг Димић, коаутор књиге "Србија у Великом рату 1914.-1918." говори на промоцији у клубу штампе "Конкордија" у Бечу, 15. Новембра 2014.
Изазивање Русије (Вили Вимер)
Форум преноси |
Вили Вимер
Ових дана је веома упадљиво у којој мери немачки медији трчкарају иза догађаја. Вечерња батина која формира јавно мњење, као и увек je до те мере пасторално прожета да од толике политичке коректности човек просто не зна који положај уопште да заузме у студију.
Осврнемо ли се на догађаје изван граница сопствене земље, видећемо да о њима цвркућу и врапци на грани. Преговори са Ираном о атомском програму од 18. до 24. новембра ће се завршити или на начин да нарастајући регионални конфликти деескалирају, или ћемо се помирити са тим да гледамо како ће, без нашег утицаја, бити повучен oроз за следећи глобални конфликт. При томе се догађају ствари које су нам важније и које нам привидно ”скидају с врата” конфликт, удаљен од нас само неколико часова лета.
И сусрет земаља региона Пацифика у главном граду Кине јасно је показао да нам могућности избора нису велике: или ће бити дата шанса разуму и страху од несреће која нас очекује, или ће ствари сазрeвати у правцу избијању великог рата. Свет се десетинама година није суочио са оваквом ситуацијом пред којом се налазимо на крају 2014. године.
Ми у Европи и други који се сврставају у ”Запад” не би при томе требало да сметнемо с ума свој морални, привредни, фанансијски и политички положај по завршетку Хладног рата и након поновног уједињења Немачке. А где смо данас? Ретка је оваква прилика која нам допушта да се активно супротставимо великим проблемима света, а ми смо је, како данас јасно видимо, проиграли.
Запад је искључиво својом кривицом упропастио сјајну почетну позицију у суочавању са сваком врстом изазова. Зашто? Зато што смо из много разлога у нужном савезу са једном силом која више од десет година у дословном смислу те речи свесно ”разбија све око себе”, обеснажујући сва правила која дају шансу свету да живи у миру. Ми смо увезани са њом конопцима за вучу. Данас можемо једино да се молимо да нам конфликт у Источној Украјини не донесе неке друге падавине осим Божићног снега.
ИНТЕРВЈУ Живадин Јовановић: Србија купује време Европи
Коментари |
Љиљанa Бегенишић | 09. новембар 2014.
Дипломата за Новости говори о односима са Русијом и западом, левици у данашњој Србији, Милошевићевом времену: Амерички хегемонизам уцењује Брисел због партнерства са Русијом. Запад данас нема довољно капитала ни за себе, а камоли за Србију
Живадин Јовановић
Србија, одлуком да не уведе санкције Русији, штити своје интересе, али је и пример Европи. Старом континенту потребно је време како би коначно смогао снагу да се отргне из челичног америчког загрљаја који дави. И колико год комесари из Брисела притискали Београд да се придружи "кажњавању" Русије, лидери чланица ЕУ вероватно завиде Србији што према Москви не примењује америчке санкције. О европском бизнису да не говоримо. Европа је уцењена да њено партнерство са Русијом не би угрозило хегемонизам САД.
Овако дипломата Живадин Јовановић анализира наш тренутно највећи политички изазов - ходање по танкој жици између Русије и Запада. Јовановић, који је у дипломатији провео 40 година, остао је упамћен као шеф дипломатије у време НАТО бомбардовања и Милошевићев близак сарадник.
Данас о томе каже:
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ У НОВОМ САДУ
Саопштења |
У сали Градске скупштине Новог Сада одржана је 6. Новембра 2014. Године промоција књиге „Србија у Велчиком рату 1914.-1918“, аутора Проф. Мире Радојевић и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ. Поред аутора на промоцији су говорили Др Љубодраг Ристић, историчар, САНУ и Живадин Јовановић, у име Београдског форума за свет равноправних, као су-издавача. У излагањима учесника је подвучен значај чињенице да је ово дело за само неколико месеци преведено на руски, енглески и немачки језик што је јединствен случај у српском издаваштву. То је значајно како са становишта афирмације српске историографије и Европи и свету, тако и за супротстављање тенденцији систематске ревизије оцена о узроцима и одговорностима за избијање Првог светског рата и покушајима сваљивања одговорности са агресорских сила – Аустро-Угарске и Немачке на Србију и Русију које су поднеле највеће жртве за победу Антанте, односно, савезника.
Госте је поздравио Мирослав Илић, потпредседник Скупштине града Новог Сада.
Након промоције развила се дискусија коју су покренула питања присутних. Највише интересовања било је о могућим побудама аутора ревизионистичке литературе.
ЗАХВАЛНОСТ БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
Саопштења |
Писмо В. И. Јакуњина
Међурегионални друштвени Фонд сарадње за јачање националне самосвести и народа
„Центар Националне славе“
105062, г. Москва, ул. Покровска , д. 42, стр. 5-5а
Санкт-Петербург, 191187, ул. Шпалерная 2/4
www.cnsr.ru
Председнику – оснивачу
Београдског форума за свет равноправних
Господину Живадину Јовановићу
Београд, 7. октобар 2014.
Бр. 720/14
Поштовани господине Јовановићу,
У име Међурегионалног друштвеног фонда „Центар националне славе“ и Међународног друштвеног Фонда Андреја Првозваног, захваљујем Вам за помоћ и подршку иницијативи заодржавање у Београду, септембра 2014.године,свечаних догађаја, посвећених стогодишњици од почетка Првог светског рата.
По нашем уверењу, Међународна научно-друштвена конференција „Велики рат и почетак новог света –Акутуелна агенда за човечанство“ и Свечани догађаји који су је пратили, постали су светао и значајан допринос савременом друштву у очувању историјског памћења о Првом светском рату у Русији и Србији, јачању културних и друштвених веза између наших земаља и народа.
У садашњем времену, може се са уверењемтврдити да су Свечанидогађаји изазвали велико интересовање средстава масовног информисања и да су били високо оцењени у Србији и Русији.
Искрено се надам да ће се наша сарадња наставити и да ће постати пример позитивног међународног заједничког деловањаусмереног на јачање и развијање добросуседских веза руског и српског друштва.
С поштовањем,
Председник Управног Савета В. И. Јакуњин
Центра Националне славе
и Фонда Андреја Првозваног
Писмо на руском језику можете преузети овде:
vladimir-jakunjin-pismo.pdf
ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ОЕБС-а И ИНСЦЕНАЦИЈА РАТА
Форум преноси |
(Извод из књиге Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера "ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА", стр. 464-465.„Wiederkehr der Hasardeure: Schattenstrategen, Kriegstreiber, stille Profiteure 1914 und heute” - by Wolfgang Effenberger and Willy Wimmer © 1st Ed. 2014, Verlag zeitgeist Print & Online, Hermann-Geisen-Straße 18, 56203 Höhr-Grenzhausen)
Вили Вимер
И данас, након ”Олимпијског рата” Грузије против Русије у лето 2008., као и револуционарних догађаја у Украјини, уочавамо да су државе које су заинтересоване да унапред спрече избијање конфликата или да их реше ако се већ догоде, следе циљ да да развију формате преговора који би им омогућили да се носе са овим задатком. Са организацијом КЕБС/ОЕБС био је створен један такав формат преговора који је био веома успешан и самим тим и најбољи доказ какав у дипломатији постоји. Међутим, рат против Савезне Републике Југославије одстранио је ОЕБС-у ”кичму” као озбиљном форуму држава потписница уговора о његовом стварању и резултирао је његовом безначајношћу која траје и данданас. И не постоји ни једна индиција да ће се овакво стање у догледној будућности променити.
Пре него шо је НАТО почео рат бомбама углавном су САД и Велика Британија убациле бројне шпијуне у ОЕБС-ову посматрачку мисију која је бројала више хиљада чланова. Њихов задатак је био да, након повлачења посматрача са Косова, прецизно означе циљеве бомбардерима. И пре тога су представници ових држава умели да тако отежу са избором персонала ове мисије и да га одлажу тако да она ни у једном тренутку нија достигла планирану снагу због чага нису били достигнути они њени циљеви који би били достигнути у случају њеног благовременог појачања. У случају ОЕБС-ове мисије, коју је водио амерички представник Вилијам Вокер, показала се једна до тада непозната специјалност америчког начина деловања. Лично ми је посведочио Вокеров француски заменик да су извештаји, које је требало да саставе посмтрачи мисије и да их доставе самом ОЕБС-у и његовим чланицама, били неколико недеља пре избијања рата предочени представнику САД-а и да ихе је америчка страна тако мењала према потребама у одређеној ситуацији да су у централу ОЕБС-а у Бечу стизали извештаји који су се ретко слагали са наводима посматрача ОЕБС-а са лица места али су стварали утисак непристрасног извештавања.
Ова стартегија поузданог електронског маркирања циљева пре налета бомбардера примењена је и у самом Београду што није био само случај бомбардовања Телевизије са веома тешким последицама. На све се тада мислило, па и на време након бомбардовања. Тако је зграда Генералштаба прекопута амбасаде Немачке погођена бомбом огромне снаге али која није експлодирала. Њен детонатор до сада није деактивиран и неће бити, док се тога посла не прихвате амерички специјалисти. То се није догодило, тако да огромна штета не прети само великој згради Генералштаба већ и једној од главних артерија Београда.
---
[1]Тадашњи заменик Вилијема Вокера био је Габријел Келер, каснији амбасадор Француске у Србији. (прим, прев.)
НАТО ЈЕ РАЗБИО ЈУГОСЛАВИЈУ
Форум преноси |
(Извод из књиге Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера "ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА", стр. 295-299.„Wiederkehr der Hasardeure: Schattenstrategen, Kriegstreiber, stille Profiteure 1914 und heute” - by Wolfgang Effenberger and Willy Wimmer © 1st Ed. 2014, Verlag zeitgeist Print & Online, Hermann-Geisen-Straße 18, 56203 Höhr-Grenzhausen)
Волфганг Ефенбергер:
Генерални секретар НАТО Хавиер Солана и командант НАТО снага амерички генерал Весли Кларк објавили су 24. Марта 1999. увече почетак ваздушног напада на Савезну Републику Југославију. Припреме овог напада биле су у пуном јеку још у лето 1998. иако је ситуација била стабилна. На овај дан, вредан озбиљног размишљања, ваздушне снаге НАТО су, противно међународном праву, у 20 часова отпочеле ваздушне ударе на циљеве српске ваздушне одбране у Панчеву, Београду, Приштини, Новом Саду и Подгорици. Ове нападе су подупрлибомбардери Б-52 и крстареће ракете, лансиране са подморница, стационираних у Јадранском мору.
Непуна 24 часа пре тога председник САД Бил Клинтон разјаснио је представницима синдиката позадину овог рата: ”Ако хоћемо да имамо јаке привредне везе, које ће укључивати и нашу способност пласирања робе широм света, Европа ће бити кључ. И, ако хоћемо да неки са нама деле терет вођства и све оне проблеме који ће нужно искрсавати, Европа мора да буде наш партнер. И то је смисао приче о Косову.”
Крајем прве ратне недеље бивши канцелар Хелмут Шмит је неувијено изјавио: ” Зауздани одстране САД, ми нисмо поштовали међународно право и Повељу Уједињених Нација” и предвиђајући будућностнаставио:”Безобзирност, у највећој мери мотивисана унутрашњом политиком, којом је Вашингтон спровео своје интересе, ићи ће Европљанима све више на нерве.”
Аамерички политолог Данијел Колко писао је у листу Berliner Tegesspiegel: ”Специјална ситуација на Косову имала је другостепени значај у одлуци Американаца да поведу рат. Америци је било далеко важније да демонстрира војну моћ и да изгради своју превласт у НАТО.”
И док је НАТО бомбардовао српску телевизијску станицу и индустријску зону у Нишу у Вашингтону се срела водећа елита западног света да обележи 50-годишњи јубилеј оснивања НАТО.
Након медијски ефектног пријема у НАТО три чланице Источног блока председник Клинтон је представио нову стратегију НАТО: улога НАТО у интервенцијама у кризама треба да буде трајно устоличена, а мандат УН више не мора да буде предуслов. Тако је НАТО савез напустио своју историјску самодефиницију као строго дефанзивне коалиције.Од тада НАТО брани изван територијалних граница својих чланица непрецизно дефинисане безбедносне интересе свих врста у које, гле!, сасвим експлицитно спада и ”приступ сировинама”.
Ови ”интереси” се сада офанзивно бране од Каспијског мора, преко Персијског залива, Северне Африке до Атлантика. При томе, НАТО је, као и у случају Косова, приграбио право да сам себи да мандат за војне интервенције. По америчком председнику Клинтону НАТО којим доминирају САД надаље треба да утврђује критеријуме по којима ће УН доносити одлуке, а не обрнуто.
Тиме је Клинтон остварио стратешке циљеве које је зацртала америчка влада 30. октобра 1998.: јачање безбедности САД, подизање благостања и ширење демократије и мира диљем света. Даље је зацртано да се ”ови циљеви могу остварити само америчким ангажовањем и водећом улогом САД у светској политици.” А амерички сенатор Ричадр Лугар је открио још један мотив: ”НАТО су неопходни задаци изван његовог дефинисаног поља деловања, иначе је излишан. Out of area or out of business. ”
Имајући у виду историју Балкана Хелмут Шмит је био скептичан према овом покушају ”да ће се тамо успоставити стабилан мир иједном формом војне интервенције”. Он је слутио да неки утицајни политичари и њихови саветници у НАТО виде у рату користан инструмент да се ”обезбеде дугорочни глобални интереси Америке.”
ПЕТ ИЗДАЊА КЊИГЕ О СРБИЈИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ЗА ПЕТ МЕСЕЦИ
Саопштења |
На Међународном сајму књига одржана је промоција књиге "Србија у Великом
рату 1914.-1918." Аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића.
У препуној сали штанда Министарства за рад, запошљавање, борачку и социјалну
заштиту, представљена су издања на српском, руском, енглеском и немачком
језику. Поред аутора о књизи су говорили историчар Проф. Александар Животић,
а у име издавача Драган Лакићевић (Српска књижевна задруга) и Живадин
Јовановић (Београдски форум за свет равноправних).
Током промоције могло се, поред осталога, чути да је ово вредно
научно-популарно дело, за мање пет месеци доживело пет издања, међу којима
су издања на руском, енглеском и немачком језику која се истовремено успешно
промовишу у Србији, Европи, Аустралији, Америци и Азији. Промоција енглеског
издања одржана је 25. Октобра у престижном Краљевском војном меморијалу у Камбери где
је стално изложена и униформа српског војника из Првог светског рата. Нове
промоције су заказане у Бечу (14. и 15. новембра), Минску (18. и 19.
новембра), затим следе промоције у Москви, Петерсбургу и другим европским и
светским центрима.
Српско расејање је помогло штампање и превођење ове књиге а сада активно
учествује у њеној промоцији подстичући тако афирмацију српске историографије
и њених научних сазнања изван граница Србије.
Међу присутнима на промоцији су били амбасадор Белорусије Владимир Чушев,
научници, дипломате, народни посланици.
СТАВОВИ И ОЦЕНЕ
Коментари |
Из завршне речи Владимира И. Јакуњина на Међународној конференцији „Први светски рат – поруке човечанству“, 18. септембра 2014.
Ослањајући се на схватање поука Првог светског рата и сагледавајући претње нове ратне ескалације, учесници Конференције су током исцрпне дискусије размотрили питање о неопходном супротстављању тенденцијама које човечанство воде у нове катастрофе.
Од завршетка Првог светског рата прошло је деведесет шест година и шездесет девет од – Другог светског… Показало се да је човечанство заробљено илузијом о постојаности мира. Међутим, исто тако пре сто година јавност није веровала у могућност глобалног рата. Данас се ратна дејства већ одвијају и на европском континенту, а светски рат се више не чини немогућим.
Увек су у питању нафта и сировине
Форум преноси |
Бернд Шмидбауер:
Бернд Шмидбауер, бивши руководилац Секретаријата немачког канцелара Хелмута Кола, иначе у рангу министара владе, тада надлежан и за тајне службе, жали што Немачка не извлачи никакву корист из перманентног дотока огромног броја информација, већ развој пословних модела препушта америчким фирмама САД-а као Гуглу, Амазону или Фејсбуку.
За њега тема умрежавања података није новина. Тако су у случају склапања Шенгенског споразума о борби против криминала прво били умрежени подаци држава чланица што је допринело ефикасности борбе. Он је као инсајдер оценио као лудило опсесивно прикупљање података од стране тајних служби. Шмидбауер је заступао став да се америчка тајна служба НСА дави у поплави података: ”Зли момци одавно располажу најмодернијом технологијом и не можемо их се дочепати прислушкивњем” - сматра овај стручњак за рад тајних служби. Дигитални подаци не побољшавају квалитет обавештајних служби.
Шмидбауер сматра дезинформацијама информације које шире новине и телевизије у вези са конфликтом у Украјини. Ово важи и за случај Ирака, јер обавештајне информације нису биле ни провераване, нити је утврђивана њихова вредност. И то што је ЦИА изненада повећала број бораца ИДИЛ-а у Ираку и Сирији послужило је циљу да се подигне степен наводне претње како би се лакше одобрила буџетска средства за војну акцију америчке војске. ”У случају таквих интервенција не ради се о спасавању слободе и демократије, већ само о нафти и другим сировинама”, наводи овај политичар Хришћанско-демократске уније. Бивши савезни министар изразио је жаљење што је влада Ангеле Меркел уништила однос поверења између Немачке и Русије, грађен у бројним разговорима у којима је и сам учествовао.
У КАМБЕРИ ПРОМОВИСАНА КЊИГА О СРБИЈИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
Саопштења |
У аустралијском Ратном меморијалу у Камбери одржана је комеморативна академија под насловом «Србија у Великом рату - аустралијска сведочења» у оквиру које је промовисана књига «Србија у Великом рату 1914 -1918» , аутора проф. Мире Радојевић и проф. Љубодрага Димића, на енглеском језику. Пред 180 гостију из научно-културног живота Аустралије и српског расејања, о књизи је говорио историчар Младен Спасић. Присутни су показали велико интересовање за књигу, о чему говори и чињеница да је први контигент од 100 примерака ове књиге практично разграбљен.
На овој свечаности представљена је и публикација о Стели Мајлс Франклин и њеним записима са Солунског фронта, под насловом «Шест месеци са Србима». Изложена је и униформа српског војника из Првог светског рата која ће остати као стални експонат у Ратном меморијалу.
Издавачи књиге «Србија у Великом рату 1914- 1918» су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, а покровитељ је Фонд дијаспора за матицу. За мање од шест месеци књига је доживела два издања на српском језику и по једно издање на енглеском, руском и немачком језику, што представља јединствен издавачки подухват. Сва издања биће представљена у суботу, 1.новембра 2014.године, на Међународном сајму књига, штанд Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Хала 1А.
Информативна служба Београдског форума
Београд, 27. октобар 2014.
„БОЉА БУДУЋНОСТ“ МРТВИХ
Саопштења |
Поводом усвојених прописа о смањењима пензија и плата данашња „Политика“ преноси изјаву министра финансија Душана Вујовића:
„Молим грађане да поднесу ову једнократну жртву како бисмо имали бољу будућност“.
Каква је „боља будућност“ људи уморених бедом,
глађу и нелечењем, господине Министре?!
Емил Влајки: И најцрњи злочинац заслуживао би хуманији третман
Форум преноси |
По н-ти пут указујем на чињеницу да се у Хагу одиграва право мучко убојство др Војислава Шешеља. Дванаест година га држе у затвору без пресуде. Пошто је, по западном праву, сваки човјек невин док се не докаже супротно, они тамо убијају невиног човјека. Да је и најцрњи злочинац, заслуживао би хуманији третман.
Али ово, по свему судећи, убојство, није случајно. Преко десет Срба је већ „умрло“ у Шевенингену, и ниједне друге националности!
Зар нам је савјест на толико ниском нивоу да гледамо како више од деценију, у једној демократској земљи, умире човјек, Србин, који ни за што није могао бити осуђен?
Зар нам је савјест на толико ниском ниво, да мирно гледамо како свакодневно хапсе, нападају и убијају Србе на Космету, како свако мало, хапсе на десетине Срба у Републици Српској, како деценијама не процесуирају главне злочине над Србима, како амнестирају главне злочинце других националности у недавном рату?
Тако нешто су једино Јевреји током хисторије доживљавали.
Посебно апелирам на садашње власти у Србији да издејствују хитно ослобађање др Шешеља. Чак и под условом да нешто и прича кад се врати.
Зар стабилност Србије овиси о причању једне особе која нема више особите политичке и друге моћи?
Јавности, пробуди се!
Револтирајте се, не као Срби већ као људи, против чињенице да једна неосуђена особа, пред вашим очима, већ дванаест година, труне и умире у затвору једног, наводно, демократског система!
KOМНЕН БЕЋИРОВИЋ: ХИЉАДУГОДИШЊИ РАТ ЗАПАДА ПРОТИВ РУСИЈЕ СЕ НАСТАВЉА
Форум преноси |
СКУП: ЗАПАД РУСИЈА
У Културном центру Русије у Паризу одржан је, 10 октобра, скуп на тему Запад и Русија у контексту садашњих збивања у Украјини на коме је говорило низ личности које су се истакле у борби против медијских лажи у служби империјалистичке политике коју Запад води током последњих петнаест година, заправо од распада Југославије и Совјетског Савеза на овамо. Поменимо међу њима посебно белгијског новинара и публицисту Мишела Колона (Michel Collon), неуморног борца против дезинформације која је харала за вријеме рата у Босни, Нато агресије на Србију и Црну Гору, на Ирак и Либију те ратова оркестрираних у Сирији и Украјини који још увелико бијесне. Мишел Колон је аутор и филма о страдању косовских Срба под насловом Уклети Косова, Le damnes du Kosovo. Набројио је, између осталих, велике медијске преваре као што су покољ у Рачку, Садамово оружје за масовно уништавање, Гадафијево бомбардовање Бенгазија, Асадова употреба хемијског оружја, Јануковичево убијање мирних манифестаната у Кијеву. Све најгоре подвале како би се узбунило јавно мнење како би се нашао изговор за војна уплитање и такозване хуманитарне ратове!
Слично је говорила америчка новинарка, такође велики борац на пољу истине, Дајана Џонстон (Diana Johnstone) која је свих прохујалих година владавине лажи остала доследна у својој борби за истину, посебно у односу на Србе. Већ самим тим што је ауторка књиге о злочиначком рату Натоа против њих, насловљене Крсташки рат лудака, Fool's Crusade или La croisade des fous у француском издању.
Јак утисак је произвело излагање Нилса Андерсона (Nils Anderson), храброг швајцарског издавача шведског порекла те политичког аналитичара, који је изнио кршење свих договора и обећања од стране Запада датих Русији приликом распустања Варшавског пакта и уједињења Њемачке, да неће бити ширења Натоа на Исток. Напротив, до тога је убрзо дошло примањем источно-европских и балтичких земаља у Нато, а затим коначним запосиједањем Балкана агресијом на Србију.
ТРЕБА ИЗДРЖАТИ
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
У неким београдским медијима појавиле су се интерпретације да су званичници САД у контактима са званичницима Србије изразили подршку ставовима Србије поводом провокације на фудбалској утакмици Србија - Албанија, а не ставовима Тиране, те да САД не подржавају концепт Велике Албаније, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић сматра:
Са оценама ставова и политике САД не треба брзати, поготову, не треба бити лакомислен и наиван. И политику САД треба оцењивати не по томе шта њени представници говоре, већ како се америчка администрација понаша у пракси и какве последице за собом оставља. Стање и проблеми на Балкану, Авганистану, Ираку, Јемену, Сирији, Либији, Украјини призивају на да се присетимо и размислимо о томе шта су лидери администрација САД изјављивали о разлозима за „хуманитарне“, „антитерористичке“ и друге интервенције, шта су резултати потраге за оружјем за масовно уништавање, „заштите цивила“, шта је развој показао и шта су за собом остављале серије агресија и интервенција „вољних“, или „невољних“, уз „изузетност“ водеће силе.
Ако је реч о томе у чему САД „подржавају“ Србију, односно, шта од Србије захтевају, онда се, без ризика од веће грешке, актуелчни циљеви америчке политике према Србији могу сажети у три тачке: прво, признавање независности и државности Косова и Метохије, односно, сагласност за чланство у УН; друго, да Србија затражи чланство у НАТО, односно, да напусти концепт неутралности; и треће, да уведе санкције Русији. Реторика Београда у стилу да „то од нас нико није тражио, нити се са нама тако може разговарати“ је одраз - или наивности, или оцене да је неко други наиван.
Питање – да ли САД подржавају концепт Велике Албаније, је изведено, готово излишно. Вашингтон, разуме се, неће изјавити да подржава тај концепт, може чак рећи да је одлучно против њега, али истовремено, у пракси ништа неће предузимати да заустави наум Тиране. Вашингтон, тренутно, врши притисак на Владу у Београду да не одустане, чак и да не одлаже посету албанског премијера Раме. После провокације са заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици, тај притисак потврђује да Вашингтон остаје нескривено укључен на страни Тиране и Приштине у незабележено понижавање Србије и консолидацију ефеката антисрпске провокације. Било какве умирујуће изјаве, или деманти Тиране, или Вашингтона нису ништа друго до “post festum” тривијалности. Пошто није успео да омете, па ни да баци најмању сенку на посету председника Путина Београду, може се очекивати да Вашингтон учини и неке «екстра» гестове према Београду не би ли изгладио «неравнине» које је сам узроковао, као што је јавно иступање америчког амбасадора у Београду против посете Путина. Али, битнијих промена у циљевима и политици Вашингтона према Србији почев од 1999. Па све до данас, тешко може бити у догледно време. Јер, однос Вашингтона према Београду је показатељ, резултанта његових циљева према Европи и према Русији. А ти циљеви нису од данас до сутра.
Својим ставовима о непризнавању државности Косова и Метохије, неувођењу санкција Русији и реафирмацијом своје неутралности, Србија на исправан начин брани своје легитимне интересе, али истовремено, свесно или несвесно, даје пример Европи, укључујући ЕУ, па чак и Немачкој, као најутицајнијој земљи Европе, признавали то Берлин и Брисел, или не. И гостопримство Београда Председнику Владимиру Путину је добар пример који ће, пре или касније, следити и друге европске престонице. Имале сличне јубилеје које Београд слави, или не. Реч је о трајним интересима Европе и сваког европског народа појединачно. Садашње тактизирање Европе према САД временски је ограничено. Треба издржати.
Вили Вимер упозорава на ратне хушкаче
Форум преноси |
И након растанка са Бундестагом, коме је припадао пуне 33 године, Вили Вимер није заћутао. Члан Хришћанско-демократске странке живи сада у Јихену и написао је за једну нову књигу прилог ”Хладни рат је био јуче, данас је рат”.
Вили Вимер, бивши државни секретар у Министарству одбране Савезне Републике Немачке, који сада живи у Јихену, представио је књигу ”Повратак хазардера” коју је написао заједно са Волфгангом Ефенбергером. У њој се успоставља лук од 1914. до данас.
Остало ја мало дана до 9. Новембра, 25-годишњице пада Берлинског зида. Нестанак гвоздене завесе утабао је пут уједињене Немачке у НАТО. Хладни рат се завршио. Демократија и правна држава слободног Запада су победили, диктат и бесправље комунистичког Истока су се урушили. Отада је прошло 25 година. Међутим, у време славља сребрног јубилеја свет није постао безбеднији. До овог закључка је бар дошао Вили Вимер (71) који је више од 30 година био у Бундестагу као директни посланик Хришћанско демократске уније (ЦДУ) из изборног круга Рајне и који са својом породицом и даље живи у Јихену. Бивши секретар парламента у Министарству одбране, Вили Вимер је као коаутор са публицистомм Волфгангом Ефенбергером објавио једну књигу. ”Повратак хазардера” успоставља историјски лук од почетка Првог светског рата пре сто година до данас: ”Стратези из сенке, ратни хушкачи, тихи профитери 1914. и данас”. Вимер већ насловом свог прилога: ”Хладни рат је био јуче, данас је рат” открива шта читаоца очекује.
Ефенбергер и Вимер упознали су се први пут 2010. на Дану екумене у Минхену. Срели су се приликом дискусије о војним интервенцијама и остали су у контакту. Касније је Вимер написао предговор за Ефенбергерове геополитичка размишљања (”Америчко столеће”, Део 2.). Бројни разговори резултирали су конкретним заједничким пројектом. 100 година након избијања ”пракатастрофе 20-ог века” ауторски пар је желео да својим аналитичким прилогом допринесе дискусијама. Како је дошло до Првог светског рата - и шта то радимо ми данас? На више од 600 страница Ефенбергер и Вимер покушавају да пронађу одговор.
Половином августа књига је на тржишту и доживела је три издања. Вимер не скрива да се ”веома радује” пажњи на коју наилази књига. Гомилају се молбе за инервјуима. Прихватио је позив за дискусију организације Друштво понедељком у новембру. И једна фракција Социјал-демократске партије жели да разговара са ранијим председником Окружне организације ЦДУ из Доње Рајне.
По Вимеру је латентна опасност да се актуелна кризна жаришта повежу и да тако дође до избијања глобалног рата. Он при томе на превом месту критикује то што се данас више не користе опорбани нивои дијалога који су били успешни чак и време Хладног рата. Форуми на којима се преговарало, попут ОЕБС-а, чији је потпредседник Вимер био од 1994 до 2000. године, не морају да се измисле, њих само треба озбиљно схватити. Књига ”Повратак хазардера” разоткрива позадину која би могла да допринесе разумевању садашњице.
Превод са немачког: Бранка Јовановић
РАСЕЈАЊЕ ОБНАВЉА 22 КУЋЕ У ОБРЕНОВЦУ
Фонд за матицу |
Фонд дијаспора за матицу издвојио је 100.000 евра као нову помоћ за поправку породичних кућа у Обреновцу које су међу најоштећенијима од мајских поплава. О томе је у Скупштини општине Обреновац потписан Споразум по коме ће 22 домаћинства добити новчану помоћ, свако у износу од 500.000 динара за набавку грађевинског материјала.
Споразум су потписали председник Општине Обреновац, Мирослав Чучковић и директор Фонда дијаспора за матицу, Живадин Јовановић. Према одредбама Споразума, новчана помоћ биће почетком идуће недеље уплаћена директно сваком домаћинству док ће општинске службе контролисати наменско трошење средстава.
Скупштина Фонда дијаспора за матицу, одржана 27. септембра 2014. године, донела је одлуку да издвоји додатни милион евра за помоћ у санирању последица мајских и септембарских поплава у Србији и Републици Српској. Договор о обнови 22 куће у Обреновцу представља извршавање одлуке Скупштине. Управа Фонда је већ уплатила 3 милиона динара као прву ургентну помоћ општини Кладово.
Током маја, Фонд је исплатио 125.000 евра као ургентну помоћ за санирање последица поплава, од чега 100.000 евра за општине у Србији, а 25.000 евра Републици Српској.
Из износа нове помоћи Фонда дијаспора за матицу за најугроженије општине у Републици Српској намењено је 200.000 евра.
Београд, 10. октобар 2014.
Информативна служба
Фонда дијаспора за матицу
Марија Божовић
ВЕЛИКИ ИЗДАВАЧКИ УСПЕХ
Саопштења |
У Скупштини града Сомбора одржана је 9. oктобра 2014. промоција књиге „Србија у Великом рату 1914.-1918.“, аутора Мире Радојевић и Љубодрага Димића, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. О књизи су говорили Проф. Александар Животић, Проф. Мира Радојевић, ко-аутор и Живадин Јовановић.
На промоцији чији је покровитељ била Скупштина града, речено је да је књига у року од само неколико месеци објављена на српском (два издања) и енглеском а да ће се на Међународном сајму књига у Београду (26. октобар – 2. новембар), појавити и издања на руском и немачком језику. Идеја за књигу потекла је од српских интелектуалаца из Западне Европе, а помоћ за штампање обезбедио је Фонд дијаспора за матицу. Тако су се у остваривању овог јединственог издавачког подухвата посвећеног 100-ој годишњици Првог светског рата нашли заједно афирмисани српски историчари, српско расејање и издавачи. У Србији је до сада одржано двадесетак промоција, а у току је представљање књиге у већим градовима у Аустралији. Поред промоција у Србији, Републици Српској и Црној Гори које се настављају, до краја године књига ће, према договореном календару, бити представљена у Бечу, Берлину, Цириху, Минску, Торонту и другим светским центрима.
На промоцији у Сомбору је истакнуто да настајање и досадашње кретање ове научно-популарне књиге представља значајан допринос међународној афирмацији српске историографије, шрењу научних сазнања и сузбијању кривотворења историје као науке у политичке сврхе. Ова књига је пример спајања свих којима је стало до историјске истине и охрабрење за сличне подухвате у будућности – речено је на промоцији у здању Градске скупштине Сомбора.
Током предстојећег Међународног сајма књига књига ће бити поредстављена на штандовима издавача као и на штанду Министарства за рад и социјалну политику (1. новембар, 17.00 ч. хала 1).
Оскар Лафонтен: Левица и рат
Форум преноси |
Супротставимо се глобалном интервенционизму САД и НАТО
Џорџ Ф. Кенен, један од твораца спољне политике САД је након Другог светског рата још 1948. године написао: ”Морамо бити крајње опрезни када говоримо о нашој водећој улози у Азији… Ми поседујемо око 50% богатстава овог света, али чинимо само 6,3% светског становништва… Наш стварни задатак у следећој декади се састоји у изналажењу такаве форме односа која ће нам допустити да задржимо ову разлику у благостању, и да при томе значајније не умањимо нашу националну безбедност…Мораћемо да свудa усредсредимо пажњу на апсолутно своје националне циљеве… Треба да прекинемо са праксом да говоримо о нејасним, нереалним циљевима као што су људска права, подизање животног стандарда и демократизацији. Није далеко дан када ће наше деловање усмеравати трезвена идеја моћи.”
У апсолутне националне циљеве САД спада и обезбеђивање сировина и тржишта. Сједињене Америчке Државе су, додуше супротно Кененовом савету, многе ратове које су водиле после Другог светског рата оправдавале причом о људским правима и демократизацији, али се у стварности увек радило и још увек се ради о тржиштима и изворима сировина. Како би оставриле своје интересе и војним путем, САД располажу највећом војном силом света. Према подацима Штокхолмског института за мир СИПРИ за 2013. годину, САД су су са својих 685 милијарди долара војних издатака евидентно испред Кине са њених 188 милијарди и Русије са 88 милијарди долара. НАТО чланице заједно располажу са 1000 милијарди долара за војни сектор, а ипак се осећају да их Русија са својих 88 милијарди веома угрожава. Овом претњом се, као и у доба Хладног рата, оправдава кампања за повећање издатака за наоружање која се тренутно води у немачким медијима.
И у сукобу у Украјини ради се о сировинама и тржиштима
Барак Обама је на заседању Скупштине УН 24. септембра 2014. изјавио да конфликт у Украјини доказује колико је Русија велика опасност за Европу. Некадашњи државни секретар владе Роналда Регана, Пол Крег Робертс, коментарисо је овај говор овако: ”Апсолутно је непојмљиво да председник Сједињених Америчких Држава стаје пред целокупну светску заједницу да прича о стварима за које сви знају да су еклатантне лажи... Када Вашингтон баца бомбе и током тринаест година без објаве рата напада седам земаља онда то није агресија. У питању је агресија тек онда када Русија усвоји петицију Крима о уједињењу са Русијом за коју је гласало 97 процената становништва.”
И у конфликту у Украјини ради се о сировинама и тржиштима. Тако је примерице амерички концерн „Шеворн“ добио право да експлоатише гас добијен фрекингом, а Хантер Бајден, син америчког заменика председника Џоа Бајдена, члaн je директоријума једне украјинске корпорације за производњу гаса. У процесу ширења НАТО ка Истоку Киев је изостао из сфере утицаја Сједињених Држава, а то више није смело да остане тако.
Овакву спољну политику коју Америка спроводи десетинама година Вили Вимер, државни секретар парламента у Министарству одбране владе Хелмута Кола и дугогодишњи заменик председника ОЕБС-а, коментарише на следећи начин: ”Прво су Сједињене Америчке Државе приморале Уједњене Нације да прихвате НАТО као војни сервис који спроводи њихове безбедносно-политичких мере. Али, даљи циљ који је следила Америка ишао је и иде у другом смеру. Уједињене Нације је требало да буду до те мере маргинализоване да би убрзо могло да се догоди да НАТО, којим доминирају САД, заузме глобалну позицију коју имају Уједињене Нације.”
Вили Вимер: Путин стиже – шанса Европе
Форум преноси |
Било би, наравно, на свом месту да Немачка пожели руском председнику добродошлицу. Утолико пре што се ове године слави двадесет и пета годишњица пада Берлинског зида. Или што ће идуће године такође бити двадесет и пет година откако је, захваљујућш Руисји и другима, дошло до поновног уједињења Немачке. Али не, таква вест би била патка! Наша влада је свим силама допринела да у Европи према једној суседној земљи и њеном изабраном државном врху настане таква клима каква се не може ничим оправдати. Осим ако се не прихвате као своје америчке фантазије о владавини светом. Зар би смо се иначе у име сопственог народа и земље, чије добро треба да унапредјујемо, сусрели са човеком кога смо, послушнички, једноставно бацили у исти лонац са вампирима историје?
Но, будите без бриге! Путин стиже, али у једну другу европску престонцу. Руски председник Путин ће посетити Београд 20. октобра 2014. да са Србима и онима који осећају оданост Југославији, обележе дан када је Београд пре седамдесет година ослободјен од Сила Осовине. Ко је за овај дан ослободјења повезао наду да ће на дуге стазе живети у праведнијем и људскијем поретку, разочаран је оним што се догодило касније, последњи пут у пролеће 1999. када је, без објаве рата и кршећи међународно право, нападнут овај намучени град. Ни овај пут нису изостали немачки бомбардери.
Страх од рата, који смо до пре неколико месеци сматрали отклоњеним, шуња се свим ћошковима Европе. Узрок се налази у близини руске границе. Када је Запад кренуо да, ангажујући милијарде долара, обори владу у Украјини, изабрану на слободним изборима, да из Кијева баци на народ који говори руски запаљену бакљу етничког раздвајања у овој вишенационалној држави и да уз помоћ фашистичких снага покрене ратне акције против сопственог народа, било је јасно да овакво поступање неће остати без последица. Узрок треба тражити код оних који су покренули ову лавину. Зна се да они нису у Москви. Русија је у стању да довољно снажно заступа оно што је од значаја за њу и да да до знања шта су јој интереси. Нама на Западу никако не може бити свеједно у којој мери су наше владе спремне да изнова претворе у гомилу рушевина „заједнички дом Европу“
Зато, до посете руског председника Путина Београду долази у правом тренутку. Њоме ће тога дана у Београду постати јасна и димензија патње управо руског народа и људе ондашњег Совјетског Савеза у Другом светском рату. Једном таквом народу и једној таквој дрзави се у зајденичком дому Европа не поставља столица испред врата само зато што други жуде за владавином светом која нам је свима донела управо оно што је довело до таквих дана који се обележвају и Београду. Грешке, које гурају у беду суседе и сопствени народ, увек правимо у сопственој земљи. Шта до данашњег дана стоји на путу влади Сједињених Америчких Држава да отвори архиве о томе у ком опсегу је националсоцијалистички покрет после Версаја могао да рачуна на снажну подршку из САД-а у изградњи своје структуре. И само ово је довољно да нас поменути посутпци у Украјини не оставе равнодушним.
Шта је излаз из ове ситуације? Није потребно да измишљамо ништо ново. Сви ми у Европи смо се изборили са највећим тешкоћама зато што смо сели за исти сто.
Подстицај је и онда дошао из Москве. Не даје ли Београд посетом председника Путина нову шансу Европи?
Порука српском расејању Патријарха Српског господина Иринеја
Фонд за матицу |
На крају пријема делегације Фонда дијаспора за матицу, 30. септембра 2014., Његова Светост Патријарх Српски господин Иринеј, на молбу Михајла Мајкла Милићевића члана Управног одбора Фонда, из Торонта, Канада, дао је кратку поруку српском расејању која гласи:
„Сви исељеници, наша дијаспора, сви Срби ма где били, припадају своме роду и својој отаџбини, све њих поздрављам и желим да поновим ону жељу и апел коју је некад у Америци изражавао Владика Николај Жички, а то је - да се Срби сложе и обоже, како Срби овде у Србији и српским земљама, тако и Срби изван Србије, расејани широм света, са једном великом жељом - да не забораве своју веру, своју културу и свој језик. Језик се најпре забораља, и то је прво отуђење.Нека настоје да у својим породицама, негују свој језик,треба да имају шта и да прочитају и да из свога језика науче ко су, шта су и одакле су.“
Аудио снимак интервјуа преслушајте овде:
https://drive.google.com/file/d/0BzugWEZvBqQ9WWprMDNtYjhrUWM/view?usp=sharing
Живадин Јовановић : На отварању изложбе о хуманитарној катастрофи на Југо-истоку Украјине
Коментари |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Даме и господо,
Поштовани пртијатељи,
Јутрос је стигла вест да је гранатирана и разорена школа у Доњецку и да је убијено десеторо деце, ђака. Пре тога, да је у Доњецку пронађена масовна гробница у којој је покопано 400 цивила, међу којима има и оних са „in vivo“ извађеним органима. Јопш пре тога, да је у Доњецком синдикалном дому убијено и живо спаљено преко 40 цивила. Још раније, да је оборен малезијски путнички авион и да нико од 300 путника није преживео. У свим случајевима, наводно, се воде истраге, ни у једном слуичају нема резултата, нити се зна хоће ли их и када бити. Да ли вас то подсећа на на нешто што Вам је познато?
ОТВАРЕНА ИЗЛОЖБA О ХУМАНИТАРНОЈ КАТАСТРОФИ НА ЈУГОИСТОКУ УКРАЈИНЕ
Саопштења |
У дому синдиката у Београду, отворена је изложба фотографија о „Хуманитарној катастрофи на Југо-Истоку Украјине“.
У присуству представника јавног, културног, пословног и научног живота, изложбу је отворио Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних. Наводећи да је управо стигла вест о разарању школе у Доњецку и убиству деветоро ђака, Јовановић је рекао да Београд и Србија саосећајуса породицама више хиљада цивила који су изгубили животе у грађанском рату на Југо-Истоку Украјине, са патњама стотина хиљада избеглица и расељених лица. Он је истакао да се на Југо-Истоку Украјине већ неколико месеци одвија највећа хуманитарна катастрофа у Европи од времена грађанских ратова на простору бивше Југославије и агресије НАТО пакта 1999.
Подсетио је да још нису расветљени масовни злочини у Одеси, као ни обарање малезијског путничког авиона при чему је живот изгубило око 300 путника.
Прошлог месеца у Доњецку су откривене масовне гробнице са око 400 тела усмрћених цивила – подсетио је Јовановић – и поставио питање зашто се о свему томе ћути у медијима на Западу, зашто нема иницијатива у европским институцијама попут ОЕБС-а, Савета Европе, ЕУ, да се ови злочини расветле, да се извршиоци и налогодавци приведу правди.
Са отварања изложбе упућен је апел да се настави и појача сакупљање добровољних прилога за ублажавање последица хуманитарне катастрофе на Југо-Истоку Украјине, као и да се активирају сви механизми за мирно, политичко решење кризе у Украјини уз уважавање легитимних интереса свих инволвираних страна.
Изложба је отоврена сваког дана од 9-19 часова и трајаће до 6. октобра 2014. године.
ФОТОГРАФИЈЕ СА ОТВАРАЊА ИЗЛОЖБЕ МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЕ:
https://www.facebook.com/
Живадин Јовановић - о раду Фонда дијаспора за матицу
Фонд за матицу |
Комплетан прилог можете погледати на сајту Вести онлајн:
https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/437587/Od-rasejanja-jos-milion-evra
Још милион евра од Фонда
Саопштења |
Дводневно заседање Скупштине и извршних органа Фонда дијаспора за матицу завршено је одлуком да се, поред већ додељених 125.000 евра, одвоји још милион евра за санирање последица мајских и септембарских поплава у Србији и Републици Српској.
Фонд дијаспора за матицу постоји већ 15 година, а редовно заседање скупштине била је прилика да се поново сретну чланови фонда из Европских земаља, Северне Америке и Аустралије.
Погледајте видео прилог овде:
https://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2014/09/29/5268078/Satelit%20fond%20290914.mp4
Годишњица је обележена изложбом фотографија и илустративним прегледом досадашњих активности уз сажете информације.
„фонд је у протеклом периоду уложила више од 5 милиона у разне инфраструктурне објекте широм земље. Ако ме питате шта су највећи резултати, ја бих прво рекао мостови. То је мост преко Варварина, мораве, мост Вараждинска дуга у Новом Саду, мост код села Врбе код Крушевца. Затим, да поменем дечју болницу у Тиршовој, неколико школа, касарни, путеви по Шумадији и Поморављу", Милоје Милићевић, председник УО Фонда дијаспора за матицу, Берлин.
Фонд је уложио и средства за трајно збрињавање избеглица и расељених лица, за обнову српских светиња, отклањање последица земљотреса у Краљеву и актуелних поплава у Србији, за које је у мају ове године, интервентно издвојио 125 хиљада евра.
„Ми смо увек били ту када се нека невоља јавила и кад је било потребно помоћи отаџбини. На овом скупу нашли смо се поново да помогнемо у поплавама и у овој несрећи која је задесила нашу Србију", каже Михајло Мајк Милићевић из Канаде, члан УО Фонда дијаспора за матицу.
Присуствовали су и председници општина из подручја Србије која су претрпела највеће штете од поплава.
Одлучено је да Фонд дијаспора за матицу издвоји један милион евра, који ће, у односу на обим штете, бити пропорционално подељен између Србије и Републике Српске.
Скупштина фонда усвојил је и документ - апел свим Србима и пријатељима Срба у свету, да се акције сакупљања добровољне помоћи наставе јер су последице поплављених подручја несагледиво велике.
Више хиљада евра биће издвојено за помоћ народним кухињама на Косову и Метохији.
Фонд којим управља 9 чланова, од којих су 3 из матице и 6 из расејања, поставио је на упражњено, али предвиђено место за представника из Аустралије у Управном одбору афирмисаног добротвора.
„Јесте Аустралија далеко, а четврти, пети смо по броју припадника дијаспоре. Ми сви учествујемо у раду Фонда дијаспоре за матицу. Сви помажемо финансијски, морално, и сматрам да је то организација коју стварно треба подржавати", каже Ратко Роберт Милићевић, новоизабрани члан УО Фонда из Аустралије.
Фонд Дијаспора за матицу броји око 100 сталних чланова, али је отворен за све представнике српске дијаспоре у свету, који су спремни да идејним пројектима, морално и финансијски помажу матицу Србију.
Патријарх Иринеј подржава рад Фонда:
Отклањање последица катастрофалних поплава ће још дуго трајати и зато активности на прикупљању помоћи треба наставити и појачати, рекао је патријарх Иринеј, истичући да подржава хуманитарну активност Фонда дијаспора за матицу.
Патријарх је благословио и рад удружења на обједињавању националне и духовне енергије матице и расејања и нагласио значај јачања слоге и јединства свеколиког српског народа.
Патријарх је посебно нагласио важност одлуке о хуманитарној помоћи Фонда народним кухињама у покрајини Косово и Метохија и позвао Србе у матици и расејању да се не уморе у акцијама које чувају и унапређују народно јединство, језик и веру.
Фонд још чека повраћај новца:
а скупу је изражена спремност да се унапреди сарадња са државним институцијама као и очекивање да се Фонду врате одређена средства која су блокирана 2000. године и надокнади приход изгубљен због осмогодишње блокаде.
Посебно је затражено да се врате средства Фонда за стипендирање талената из математике и техничких наука Сања Миленковић, која су у тренутку блокаде 2000., износила око 150.000 евра и још нису враћена.
Фонд носи име ученице београдске Математичке гимназије, носиоца многих признања са европских и других такмичења младих математиццара, а која је погинула 30. маја 1999. на мосту преко Велике Мораве код Варварина, од НАТО бомби.
Србија у Великом Рату 1914-1918
Књиге |
"Србија у Великом рату - аустралијска сведочења". То је назив целодневног програма који ће се у Камбери одржати 25. октобра, под покровитељством aмбасадора Републике Србије, Његове eкселенције г. Мирољуба Петровића.
У војном меморијалном центру у Камебри тог дана ће се одржати изложба одликовања и медаља српских и аустралијанских добровољаца са Солунског фронта и изложба српских војних униформи из Првог светског рата. Касније тог дана биће изложба новообјављених документа из Мајлс Френклин колекције, о сећању Аустралијанаца на учешће Срба у рату и презентација о животу аустралијанске болничарке Олив Кинг која је била са српким војницима на Солунском фронту.
Као круна биће промоција важне књиге: "Србија у Великом рату 1914-1918".
АУДИО СНИМАК ЕМИСИЈЕ:
ЈАКУЊИН: Дошло време да се свет ослободи власти класе глобалне финансијске олигархије
ВЕЛИКИ РАТ И ПОЧЕТАК НОВОГ СВЕТА |
ЗАКЉУЧНА РЕЧ НА БЕОГРАДСКОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ „ВЕЛИКИ РАТ И ПОЧЕТАК НОВОГ СВЕТА“
Влaдимир Јакуњин
- Глобалне економске и политичке кризе које прерастају у ратове у значајној мери су плод свесне реализације пројеката светске владајуће елите
- Први светски рат је означио формирање нове политичке класе - светске (глобалне) финансијске олигархије
- Као и пре сто година, и сада је у току борба за светско глобално лидерство. Међутим, рату воде и сама тежња ка униполарном устројству света, идеологија надмоћности и полагања права на светску хегемонију
- Данас је актуелно обједињавање напора свих прогресивних снага у свету у борби за одстрањивање класе финансијске олигархије од глобалне власти
- Човечанство је дужно да заштити духовне и етичке основе постојећих цивилизација, да заштити природом и Богом дате основе човечијег постојања, такве као што су човечност,
- самилост, доброта, међусобно помагање, природна породица као савез између мушкарца и жене који са љубављу и пажњом васпитавају децу
У Београду је 18. Септембра 2014. Године завршена велика међународна конференција под насловом „Велики рат и почетак новог света - актуелно подсећање за човечанство“. Конференцију су организовалчи Београдски форум за свет равноправних и партнерске организације и9з Русије «Центар националне славе» и «Фонд Светог Андреја Првозваног». Конференцији је присуствовало око 500 лица из Србије, Републике Српске и Црне Горе и око 100 гостију из 15 земалја Европе, Азије, САД и Канаде. На српско-руском округлом столу 16. Септембра и на Конференцији 17. и 18. септембра поднето је укупно 55 научних реферата најпознатијих историчара и аутора из а5 земаља.
Патријарх Иринеј подржао хуманитарну активност Фонда ''Дијаспора за матицу''
Саопштења |
Чувајте јединство, језик и веру!
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је данас, 29. септембра 2014. године, делегацију Фонда ''Дијаспора за матицу'' поводом 15-годишњице од оснивања ове нациналне хуманитарне организације. У саставу делегације су били г. Живадин Јовановић, директор Фонда, г. Ратко Милићевић (Аустралија), г. Михаило Милићевић (Канада), проф. др Миливоје Павловић, чланови Управног одбора, као и г. Мирослав Млинар, члан Савета, г. Звонко Јовановић (Швајцарска), потпредседник Скупштине дијаспоре (Швајцарска) и г. Десимир Стевановић, члан Надзорног одбора Фонда.
Делегација је Патријарху Иринеју уручила Апел са одлукама Скупштине Фонда.
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј благословио је рад Удружења на обједињавању националне и духовне енергије матице и расејања и нагласио значај јачања слоге и јединства свеколиког српског народа. Патријарх је благословио одлуке Скупштине Фонда о издвајању помоћи од милион и сто двадест пет хиљада евра народу у поплављеним подручјима Србије и Републике Српске. Његова Светост је посебно нагласио важност одлуке о хуманитарној помоћи Фонда народим кухињама у покрајини Косово и Метохија.
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ - ПРАВЕДНИ ПОРЕДАК ИЛИ ГЛОБАЛНИ АУТОРИТАРИЗАМ
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Реч на Међународној конференцији „Први светски рат - поруке човечанству“, Београд, 17. 09. 2014.
Латинска мудрост каже да је историја учитељица живота. Дакле, заборав,
потцењивање или одрицање од историје је став према животу, према садашњости
и будућности. Ревизија историје могла би се показати као параван за ревизију
граница. А управо тежња за исцртавањем нових граница био је кључни циљ
агресора у Првом светском рату.
Вацлав Клаус: ПРВИ СВЕТСКИ РАТ ОТПОЧЕЛА АУСТРИЈА А НЕ СРБИЈА!
Видео записи |
Велики успех међународне конференције о поукама Првог светског рата одржане у Београду 16. – 18. септембра 2014.
Преко 100 гостију из 15 земаља Европе, Америке и Азије
У паузи Конференције: Живадин Јовановић, Бим Синг, Индија, Владимир Чушев, амбнасадор Белорусије, Драгомир Карић, народни посланик, Александар чепурин, амбасадор Русије у Србији
У организацији Београдског форума за свет равноправних и руских друштвених организација Центар националне славе и Фонд Андреј Првозвани, у Београдском центру „Сава“ одржана је 17. и 18. септембра 2014.Међународна конференција са темом „Први светски рат – поуке човечанству“. Први говорник на Конференцији био је Патријарх српски господин Иринеј, а учеснике су поздравили Проф. Оливер Антић, лични изасланик Председника Републике Србије Томислава Николића, Владика Назариј, Епископ Кронштадски, лични изасланик Патријарха Московског и целе Русије Кирила. На конференцији којој је присуствовало више стотина званица и преко 100 гостију из иностранства, поднето је 40 реферата чији су аутори реномирани историчари, дипломате, аналитичари и јавне личности из Србије, Русије и 15 других земаља Европе, Америке и Азије. Уводни реферат је поднео Владимир И. Јакуњин, председник Савета руских организатора, председник Светског форума „Дијалог цивилизација“ и председник Руских железница. Велико интересовање публике и представника „седме силе“ побудила су излагања Вацлава Клауса, бившег председника Чешке, Валтера Швимера, бившег Генералног секретара Савета Европе, Алексеја Ј. Мешкова, заменика руског министра иностраних послова, Проф. Василија Крестића, академика САНУ, Џејмса Бисета, бившег канадског амбасадора у Београду, Проф. Бим Синга, из Индије, Проф. Момира Булатовића, бившег председника Савезне владе СРЈ, Жана Брикмона, члана Краљевске академије Белгије, Проф. Дарка Танасковића, публицисте Нила Кларка из Велике Британије, и других.
Конференцији је претходило одржавање српско-руског научног округлог стола о Првом светском рату 16. Септембра, у Руском дому, на коме је учествовало 15 историчара и публициста, међу којима су били Проф. Јелена Гускова, инострани члан САНУ, историчар др Миле Бјелајац, и многи други.
„Први светски рат“ – рекао је на Конференцији бивши председник Чешке Вацлав Клаус–„јесте почео у Србији, али није га отпочела Србија већ Аустрија уз прилично невољну сагласност Мађарске и важну улогу Немачке са њеном растућом амбицијом да промени границе најпре у Централној Европи, затим на целом континенту и, коначно, у целом свету.“
Организатори и учесници Конференције и Округлог стола положили су венце на Руском Некрополу, на Новом гробљу, и пред спомеником деци – жртвама агресије НАТО, у парку „Ташмајдан“. Они су такође на Калемегдану присуствовали свечаном откривању споменика српским и руским борцима палим у одбрани Београда током Првог светског рата. Том приликом су говорили Патријарх српски господин Иринеј, Председник Србије Томислав Николић, председник Савета руских организатора и донатора Владимир Ј. Јакуњин, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин, и градоначелник Београда Синиша Мали.
Свим овим активностима обележена је 100-та годишњица почетка Првог светског рата.
На сајту www.beoforum.rs можете сазнати које су основне оцене и поруке Конференције „Први светски рат – поруке човечанству“, или се упознати са садржином излагања појединих говорника.
Добродошлица у име: Његове Светости Патријарха Московског и све Русије г. КИРИЛА, чита Његово Преосвештенство НАЗАРИЈЕ, епископ Кронштадтски, викариј Санкт-Петербуршке Митрополије, намесник Свето-Тројицке Александро-Невске Лавре
Први светски рат и нови свет
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Поглед на лекције из Првог светског рата
Живодин Јовановић: Председник српске друштвене организације „Београдски форум за свет равноправних“, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије у периоду 1998 – 2000. године (Србија)
Разлози за Први светски рат као основа за настанак савременог стања Иностране Русије 1920-2014. године
Његово Високопреосвештенство МИХАИЛ:Архиепископ Женевски и Западно-Европски (Женева)
Историјска лекција Првог светског рата: бомбардовање Југославије током 1990-их година и искуство мировне мисије Руске православне цркве
Протојереј Сергиј Звонарев: Секретар Одељења спољних црковних веза Руске православне цркве за послове са далеким земљама (Русија)
Завршна реч
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Завршна реч
Живодин Јовановић: Председник српске друштвене организације „Београдски форум за свет равноправних“, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије у периоду 1998 – 2000. године (Србија)
Пресс конференција
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Видео излагања са конференције у Сава центру 17-18.9.2014.
Видео записи |
Добродошлица у име: Његове Светости Патријарха Московског и све Русије г. КИРИЛА, чита Његово Преосвештенство НАЗАРИЈЕ, епископ Кронштадтски, викариј Санкт-Петербуршке Митрополије, намесник Свето-Тројицке Александро-Невске Лавре
Први светски рат и нови свет
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Поглед на лекције из Првог светског рата
Живодин Јовановић: Председник српске друштвене организације „Београдски форум за свет равноправних“, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије у периоду 1998 – 2000. године (Србија)
Видео излагања са конференције у Сава центру 17-18.9.2014.
Видео записи |
Добродошлица у име: Његове Светости Патријарха Московског и све Русије г. КИРИЛА, чита Његово Преосвештенство НАЗАРИЈЕ, епископ Кронштадтски, викариј Санкт-Петербуршке Митрополије, намесник Свето-Тројицке Александро-Невске Лавре
Први светски рат и нови свет
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Поглед на лекције из Првог светског рата
Живодин Јовановић: Председник српске друштвене организације „Београдски форум за свет равноправних“, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије у периоду 1998 – 2000. године (Србија)
Видео излагања са конференције у Сава центру 17-18.9.2014.
Видео записи |
Добродошлица у име: Његове Светости Патријарха Московског и све Русије г. КИРИЛА, чита Његово Преосвештенство НАЗАРИЈЕ, епископ Кронштадтски, викариј Санкт-Петербуршке Митрополије, намесник Свето-Тројицке Александро-Невске Лавре
Први светски рат и нови свет
Јакуњин Владимир Иванович: Председник Попечитељског Савета Центра Националне Славе и Фонда Андреја Првозваног, Председник – оснивач Светског Друштвеног Форума „Дијалог цивилизација“, Председник Отвореног акционарског друштва „Руске железнице“ (Русија)
Поглед на лекције из Првог светског рата
Живодин Јовановић: Председник српске друштвене организације „Београдски форум за свет равноправних“, Министар иностраних послова Савезне Републике Југославије у периоду 1998 – 2000. године (Србија)
„У НЕМАЧКИМ МЕДИЈИМА ПОСТОЈИ НАТОВСКА МРЕЖА“
Форум преноси |
Разговор са Вили Вимером о геополитичким интересима САД-а у Европи, о Хелмуту Колу и нападу на парламентарну демократију
Томас Вагнер
Вили Вимер је 33 године био у Бундестагу. Између 1985. и 1992. био је најпре војнополитички споукмен ЦДУ/ЦСУ-а, а затим парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране. Од 1994. до 2000. године био је потпредседник Парламентарне скупштине Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).
Немамо право на илузију о загарантованом миру
Коментари |
ИНТЕРВЈУ - ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Тек ће историја оценити ефекте сервилности и опчињености српске елите Западом, укључујући отужну идолопоклоност према сејачима смрти, отрова и деструкције из 1999.
Србија не сме да заборавља, Србија мора да памти, уколико жели да је стварно поштују,а не да је третирају као незрелу, недовршену, спремну да прихвати свако понижавање
ЦЕО ИНТЕРВЈУ ОБЈАВЉЕН У ПЕЧАТУ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОВДЕ:
pecat-zivadin-jovanovic.pdf
Велики рат 1914. -1918. – поруке човечанству
Саопштења |
Поводом 100-те годишњице од почетка Првог светског рата, Београд је ове седмице домаћин више међународних догађања и активности. У оквиру ширег програма обележавања ове годишњице и одавања поште херојима и великим људским жртвама, сутра (уторак, 16.септембар) у Руском дому се одржава «Српско – руски научни округли сто о Првом светском рату». Међународна Конференција под насловом „Велики рат и актуелне поруке човечанству“ почиње у среду, 17. и завршава се усвајањем посебне декларације у четвртак, 18. септембра, у београдском Сава Центру.
Организатори ових скупова су Београдски форум за свет равноправних и две руске друштвене организације - „Центар националне славе“ и „Фонд Светог Андреја Првозваног“.
Тема Првог светског рата, познатог и као Велики рат, биће размотрена са геополитичког, цивилизацијског, системског и пројектног аспекта. У раду Конференције узеће учешће проминентни научници, историчари, војни стручњаци, диполомате и јавне личности из Србије, Русије, Републике Српске, Црне Горе, Француске, Велике Британије, САД, Грчке, Белгије, Пољске, Италије, Кипра, Немачке, Аустрије, Индије, Чешке и других земаља. Очекује се да ће на Конференцији, поред других учесника из иностранства, говорити Владимир И. Јакуњин, председник Управних савета руских организатора, оснивач и председник Светског друштвеног форума „Дијалог цивилизација“ и председник Руских железница, заменик руског Министра иностраних послова Алексеј Ј. Мешков, затим, Клаус Вацлав, ранији председник Чешке, Валтер Швимер, ранији генерални секретар Савета Европе и други.
Током свечаних манифестација посвећених обележавању 100-те годишњице од почетка Првог светског рата, у оквиру Добротворног програма „Велики рат у историјском памћењу генерација“, 18. септембра 2014. одржаће се свечано отварање и освећење споменика на Калемегдану, у част српских и руских војника и официра палих у одбрани Београда у Првом светском рату. Организатори и учесници Конференције положиће венце не Руском Некропољу, на Новом гробљу и пред споменик деци жртвама агресије НАТО у Ташмајданском парку.
Велики меморијални концерт српских и руских уметника, у режији Иване Жигон, глумице Народног позоришта, одржаће се 17. септембра 2014. увече, у Великој дворани Сава Центра.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 15. септембар 2014.
СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918.
Књиге |
У издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге изашла је из штампе књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора Др Мире Радојевић, доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ и редовног професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Рецензенти су академик Михајло Војводић и доцент Милош Ковић, а уредник је Драган Лакићевић. Издавање књиге помогло је Удружење Фонд дијаспора за матицу, као покровитељ.
Ово научно-популарно дело угледних српских историчара намењено је широкој читалачкој публици у Србији, српском расејању као и страним читаоцима. Књига је опремљена одговарајућом научном апаратуром, а у књижарским излозима се појављује поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата. Иако се појављује у време хипер-продукције литературе на Западу чији је циљ, уз часне изузетке, ревизија досадашњих оцена о правим узроцима и циљевима покретача Великог рата, да се одговорност преусмери на Србију, аутори се нису упуштали у полемисање, већ су достојанствено, мирним стилом , афирмисали релевантне чињенице и на основу њих изводили научне оцене и закључке. Онако како се то и очекује од озбиљних научника.
Ово дело трајне вредности може послужити и као продубљени уџбеник историје Првог светског рата за студенте универзитета, младе научнике и све оне којима је стало да се објективно упознају са тим драматично тешким, али славним годинама у историји Србије. Афирмишући изворе и научне оцене, истину о српским напорима, огромним људским жртвама и незаменљивом доприносу слободи и развоју читавог европског континента, ово дело и његови аутори индиректно подсећају и своје савременике на потребу самопоштовања, поштовања жртава за слободу, уважавања историјских искустава – на вредност мудрости и зрелог постављања у смутним временима.
Полазећи од чињенице да се Србија и српски народ у матици и расејању, често суочавају са неразумевањем код својих страних партнера и саговорника, издавачи ће учинити велики напор да се ово вредно дело преведе и објави и на неколико страних језика. То би страним читаоцима, нарочито млађих генерација, дало могућност да сазнају нешто више од ревизионистички интонираних књига аутора из њихових средина и да формирају сопствени суд. Извести овакав подухват није лако ни у најбољим временима. У условима какви преовлађују у Србији данас то се граничи са издавачким подвигом. Ова књига ублажава велику небригу према истини, историји и жртвама за слободу и достојанство српског народа па је утолико вреднија хвале и признања.
Ово дело подсећа да су осећање моралног дуга према браниоцима слободе, истине и правде, солидарност и међусобно поверење живе вредности. (страна 300, тврди повез).
Проф. МА ЋИ ПУ У БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Саопштења |
Проф. Мa Ћипу, Живадин Јовановић, Др Јован Чавошки
Руководилац Департмана за Европу кинеског државног Центра за развој Проф. Мa Ћипу, посетио је Београдски форум за свет равноправних где је упознат са радом овог независног и нестраначког удружења.
Гост из Кине се интересовао за оцене Форума о актуелним кретањима на Балкану, у Европи и посебно о виђењима узрока и последица сукоба у Украјини. Изражено је уверење да се сукоб у Украјини може решити само мирним, дипломатским средствима уз уважавање легитимних интереса инволвираних страна. Мешање, притисци и прејудицирање одговорности за обарање малезијског путничког авиона док траје међународна истрага, нису у интересу мирног решења, констатовано је током разговора.
Проф. Мa Ћипу, Др Јован Чавошки, проф. Љубодраг Димић, Живадин Јовановић
Изражено је обострано задовољство позитивним развојем политичке, економске и других видова сарадње између Србије и Кине на основама заједничких интереса. Подвучен је значај чињенице да Кина, од свих земаља Југоисточне Европе једино са Србијом има споразум о стратешком партнерству што говори о поверењу и пријатељству. Све то отвара широки простор и за сарадњу друштвених, научних и организација у области културе.
Поред председника Форума, Живадина Јовановића, у разговору су учествовали проф. Љубодраг Димић, дописни члан САНУ и Др Јован Чавошки, истраживач-сарадник Института за новију историју Србије, предавач на школи за међународне студије Пекиншког Универзитета.
Трагедија у Украјини - као међукорак
Форум преноси |
Вили Вимер
Већ годинама водећи политичари на нашим географским ширинама трабуњају о „тржишној демократији“. То покрива све. Али то нам такође јасно показује да на нашим географским ширинама постоје само остаци некада цветајуће демократије. У време избора се народ нешто пита и ма колико да британске обавештајне службе – како се то може прочитати у страној штампи – изманипулишу свако политичко истраживање јавности, ипак таква истраживања дају индикакције о томе шта људи мисле. Тако и у случају трагедије у Украјини.
Ништа се није научило нити постоји спремност да се нешто научи из највећих грешака у новијој историји Европе. Тако би се могла тумачити садашња западноевропска политика према нашем руском суседу. Нема свако у Европи то чувено „кратко памаћење“ као ови у Берлину. Када се из позције Москве посматра како на западу континента нараста одговарајући агресивни потенцијал, намеће се једно одлучујуће питање: после Наполеона и Хитлера да ли се са оне стране Атлантика опет појављује неко?
Стара некадашња изрека, коју многи суграђани стално понављају, јасно и убедљиво каже: ко стално лаже, томе се не верује ни када говори истину! Овде се мисли на САД.
Уопште се не ради о томе ко је на власти у нашем пријатељском САД-у. Ми се већ више од петнаест година миримо са тиме да нас без мере константно лажу како бисмо подрзали крваву линију коју САД повлачи преко евро-азијског континента .
Брутално се преко леђа другога остварају властити интереси. Међународно право више нема никакву улогу. Бивши амерички председник Џими Картер тврди да у његовој земљи више не функционише демократија. „Незаобилазна нација“ – како ју је једном назвала бивша министарка иностраних послова госпођа Олбрајт – деградирана је у „војни кластер“ и некада је била – и то у политичком контексту – „наша велика љубав“.
На нашем континенту се немилосрдно убијају људи и када, поређења ради, мала Малезија, озбиљно схватајући међународно право затражи да се на међународну листу ратних злочинаца ставе главни кривци за на пример рат у Ираку, добија један ударац за дургим. Судије у Куала Лумпуру су установили да би се управо на њој могли да нађу Буш и Блер.
Притом се још увек није ни покренуло питање, погледајте једну вест из последњег Монитора у вези ове теме, злочина које су НАТО-трупе починиле у Авганистану.
Наш савезни председник припрема нас с тим у вези на оружане походе – и то месецима. Он потпуно заборавља да наша искуства са западним наступима почев од нашег поновног уједињења претстављају на овом подручју катастрофу без краја. Овде се замењује добра вера за бруталну политику моћи.
Притом је било повлађивача, као што су западноевропске државе и државе које очигледно због својих интереса у потпуности подржавају такво америчко понашање. Ту спада и садашња израелска политика. То показује и стално одбијање Тел Авива да се конструтивно сарађује у посредовању за постизање мирније будућности. Овде постоји и наша одговорност да упозоримо Израел на последице његовог таквог деловања.
Основни животни принципи неког народа се, након одлука УН о оснивању Израела, не могу толико минимизирати у Гази, тј. не могу се на бруталан начин - било у мирним временима или за време ратног похода – да сведу на нулу. Ово говори у прилог условима под којима се свуда на територији Израела може живети у миру без свакодневног напада ракетама.
Политичка збивања, која можемо да пратимо годинама, јасно указују да садашња израелска влада настоји да створи нови поредак на целом Блиском истоку у државноправном погледу и да у поодмаклом остваривању ових планова ставља палестински народ под неиздрживи притисак.
Колико су затровани међународни односи америчком агресивном политиком у задњих готово двадесет година ,јасно показује трагедија од 17. јула 2014. године у ваздусном простору изнад Украјине и пад Боинга 777 малезијске ваздухопловне компаније. Ретко су када мртви, који заслужују жаљење, тако инструменатализовани за своје потребе као што је сада случај.
Овде се на тако одвратан начин оперише претпоставкама против факата само да би се то искоритисло за властите циљеве. Намеће се утисак да је огромна манипулација мишљењима достигла такве размере јавног огорчења које ће потрајати све док министри иностраних послова Европске заједнице данас не донесу одлуку о санкцијама против Руске федерације због хушкања на рат. Русија се није упуштала у сумничења како је то чинио Запад, а пре свега САД.
Она је интернационално јавно ставила на сто своја сазнања о украјинском ваздушном простору у време пада авиона. Зашто Савезна влада и зашто НАТО не дођу и не ставе на сто своје резултате извиђања извдиђачких авиона АВАКС стационираних у Гајленкирхену? Зашто САД не прзентирају своја наводна сазнања добијена преко извиђачких сателита?
Под тим условима би то могао да буде корак у правцу ка стварном појашњењу зашто су устаници пронађене „црне кутије“ у том делу Украјине предали директно истраживачком тиму Малезије, а не у руке моћника у Кијеву.
Па управо су САД имале трагично искуство са обарањем једног авиона цивилног иранског ваздухопловства изнад персијског залива са скоро 300 путника. Зашто се према мртвима не покаже респект и поштовање? Они нису заслужили да на тако одвратан начин буду конфронтирани против Русије да би се из сасвим других разлога окривио сусед.
Ионако се више не могу ни слушати прежвакавања западних шефова држава и влада о Украјини и руским држањем у вези са тим конфликтом. Управо је Запад био тај који је уз помоћ немачких установа изазвао преврат у Кијеву. Потпаљивачи пожара седе овде и сада траже од Путина да заустави пламен кога они стално распламсавају.
Немачки народ је тај који управо финансира ратове Кијевске владе против свог народа у тој банкрот-држави.
У коју сврху иначе служе европски кредити или новац од ММФ-а?. Садашње вође у Кијеву добијају толико времена на екранима немачке телевизије. Када их слушамо шта говоре, имамо још више разлога да их колико год је то могуће даље отерамо од нас. То исто важи и за немачке челилчне шлемове, чије учешће истовремено траже Велика коалиција и градоначелник Кијева Кличко на познатим бојиштима из Другог светског рата.
Степен узбуне на „црвено“
Форум преноси |
Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“, када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи ударац
Jош од покушаја министара иностраних послова, Фабијуса, Сикорског и
Штајнмајера, да реше кризу у Украјини насталу због устанака у Кијеву,
провлачи се кроз њу као црвена нит опасност од рата све до данашњих дана и
наводних споразума између Порошенка, Путина и Оланда. То без сумње доказује
да сваки европски покушај да се дође до решења ометају украјински
председник и његови „босови“ у Вашингтону. Европске државе нису могле да
схвате на основу јасно изговорених речи госпође Нуланд из Министарства
иностраних послова САД-а да се „сценарио“ за све што се догађа у Украјини и
води у отворени рат са суседом прави у Вашингтону, а не у некој од
европских држава. У узбуђењу око завршне утакмице на Светском фудбалском
првенству потпуно је незапажено прошло да су преко викенда, очигледно са
украјинских положаја гађани циљеви на руској територији. Случајно или не?
На основу реакције из Кијева, свако је могао да види да ти догађаји уопште
не дотичу тамошње властодршце. Они ионако не треба да се боје последица. За
то се брину други. И то не само још увек активни генерални секретар НАТО-а
Расмусен. Он је недељама тражио од руске стране да повуче своје трупе са
украјинско-руске границе. Сада знамо због чега је постављан такав захтев.
У време када се пола Европе налази на годишњим одморима, а друга половина
се бави фудбалом, између Украјине и Русије гори упаљени штапин. Почев од
масовних страдања на Тргу Мајдан у Кијеву, фитиљ је постављен ту за нешто
веће. Притом за Запад, а пре свега за безгранично поводљиву „квалитетну
штампу“, није било ни од каквог значаја да објасне ко је поубијао људе на
тргу, из страха да им не би пала круна са главе. Жртве таквих масакра су до
сад могле да се надају да ће Запад зарад себе оптужити починиоце. Данас се
поуздано зна да је деловање Запада само питање опортунитета.
То се обично назива „морални пад“ Кијева, а по питању ко тамо уопштено
ужива подршку Запада може се врло јасно закључити колико мало је остало од
некада поносних „вредности западних друштава“. Чини се да ће Украјина
постати клише за даља догађања у Европи и мало шире. Понашање украјинског
моћника Порошенка према истоку своје земље, а пре свега према становништву
које тамо живи нема ничег заједничког са тим да се отклоне или елиминишу
тешкоће у земљи. То је рат против властитог народа и то помоћу наводно
самоникле Националне гарде, која је састављена од фашистичких група, пре
свега из западне Украјине. Људима у источној Украјини се на тај начин
демонстрира да се на позорницу враћају оне снаге које су у прошлости на тим
просторима починиле енормне несреће. Европа би требало да се стиди да за
такве сподобе покаже макар трунку разумевања. Америчко-кијевско-украјински
циљ ових догађања ће, у случају потребе, прерасти у отворени рат против
Русије како би се Украјина искористила као бастион, не само против Русије.
Уколико би се постигло да Украјина одигра такву улогу за САД, онда би под
америчку контролу потпала читава трансверзала од Балтика преко Пољске и
Украјине до Црног мора. Амерички циљ, који је инициран још на самиту НАТО-а
2006. године у Риги. Пошто су ову америчку идеју представници Старог
континента у то време одбацили, сада је Вашингтон присилно то приредио
непослушним Европљанима.
Ако не тако, онда тотална контрола над Украјином без Европљана. Притом се
на драматичан начин могу истовремено постићи два циља: Вашингтон ће
избацити Русију из Европе и Западну Европу ставити под комплетну контролу.
Између Русије и Немачке би могли да постоје и даље увек традиционално добри
економски односи. Вашингтон ће у будућности заврнути ту славину или ће
Москва бити разапета на крст и бити приморана да под америчку контролу
стави испоруке плина и сирове нафте, као што им то у време „Јукоса“ умало
није пошло за руком. Повреде границе са Русијом од стране украјинских
јединица за време викенда, када се одигравала финална утакмица, само су
проба колика би „цена“ могла да испадне.
Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо
постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“,
када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о
слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити
судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће
остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи
ударац. Не треба више уопште подсећати на то да је Вили Брант некада
стављао у изглед више демократије за Немачку. Већ годинама се управља нама
„одозго надоле“ а могућности немачког властитог одлучивања нестале су у
глибу бриселских лоби-интереса. То што је остало од европског демократског
система треба да се одупре нападу америчких судова за поткопавање наших
влада и парламената? Мислити на то значи безнадежност учинити политичким
основним узором.
После употребе оружаних снага у страним земљама у акцијама „defend by
fire“, у којима се постаје жртва деловања властитог оружја, очигледно
долази сада систем „friendly occupation“ као остварење поменутог циља.
Вероватно не постоји ниједан главни град који је према САД-у тако отворен
као што је Берлин. С друге стране, у немачком главном граду доносиоци
одлука раде уз једва постојећу административну и политичку снагу одлучивања
„за ово или оно“ у интересу САД-а. Америчка филозофија и утицај владају
куда год се баци поглед. Берлин добровољно предаје Американцима сваки папир
и сваки документ од америчког интереса. Чему онда шпијунажа, и то још од
Беча? Ако се већ не може напунити грло, шта онда још преостаје? Ово питање
је јавно покренуо пре неколико дана председник БДИ, господин Грило.
Оправдано али прилично закаснело, указао је господин Грило са каквим
препуњеним „ратним касама“ иду у куповину амерички глобални концерни у
Европу, на примеру „Акстрома“ у Француској. Пошто за своје добити – из
разлога које је објаснио британски председник владе – не плаћају готово
никакав порез, америчком робом лако избацују сваког европског конкурента и
из немачке и европске индустрије извлаче и црно испод нокта, тј. све што
још није у поседу САД-а.
Аутор је бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, бивши државни
секретар Министарства одбране Немачке − ЦДУ
Изложба фотографија „Злочин у Одеси“ у галерији Прогрес
Саопштења |
У галерији "Прогрес" (Змај Јовина 10 у Београду), отворена је изложба под називом "Злочин у Одеси", поводом ужасног злочина који се десио у Дому синдиката у Одеси (Украјина), 2. маја ове године. Изложбу, коју ће грађани моћи да погледају до 15. јуна, а која садржи 57 фотографија, организовали су Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала и Покрет за Косово и Метохију.
Пред око 150 истинољубивих и праводљубивих посетилаца, на отварању су се обратили Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и Олег Музика, један од преживелих злочина, чији се брат и даље води међу несталима.
Напомињући да су организовали изложбу са жељом да се чује истина о злочину и омогући њено ширење, Живадин Јовановић је рекао да српски народ не само да има дужност већ га и проживљена иста судбина води саосећању и солидарности према свим жртвама и осуди сваког злочина. Зато ни овај злочин не може бити изузетак, те допринос правди и истрајавње на проналажењу и осуди злочинаца представља обавезу свакога човека.
Наглашавајући да је злочин у Одеси резултат исте политике коју је на својој кожи осетио српски народ деведестих година, он је истакао да је тиме морална обавеза српскога народа о ширењу истине већа. Аналогија са злочином у Одеси види се у злочинима какви су деведесетих били улица Васе Мишкина, Маркале 1, Маркале 2, Јеврејско гробље, злочини током НАТО агресије на СР Југославију и други. Медијске блокаде и манипулације при којима се жртва проглашава за виновника представљају исти метод деловања који је примењен и овде.
Примаран узрок и овом злочину, као најмонструознијем у грађанском рату у Украјини, јесте империјално кретање НАТО-а на Исток и рушење међународног правног система започето агресијом на СР Југославију. Доживљавајући свој почетак у Југославији, империјално кретање НАТО-а доводи до поништавања свих цивилизацијских вредности, што злочин у Дому синдиката и показује. Последице су грађански рат и насиље над недужним цивилима. Једино су непосредни актери овог пута другачији. Како објашњава председник Беофорума, сукобе у Украјини изазвале су профашистичке и пронацистичке снаге, бандеровске групације подржане и финансиране од стране Запада. Он је подсетио да је најчешће цитирана цифра финансирања демократије у Украјини пет милијарди америчких долара.
Уместо мешања са стране и заговарања радикалних и војних метода, он истиче да решење кризе могу бити само дијалог и равноправност међу народима. Демократски принципи и поштовање узајамних права, посебно права мањина, услов су за конструктиван дијалог сукобљених страна и доласка до мирног решења. Тако би се онемогућиле радикалне групе, следбеници нацистичке идеологије, не само у Украјини, него и читавој Европи. На крају, господин Јовановић, представио је и најавио госта из Украјине, Олега Музику.
Олег Музика, становник Одесе и један од преживелих злочина, на почетку је објаснио да је циљ грађана на југоистоку федерализација Украјине, очување руског језика као другог званичног језика и да југоисточни региони имају право да сами бирају органе локалне самоуправе. Не желећи да разговарају о жељама југоисточних региона нове власти у Кијеву послале су војску и довеле до грађанског сукоба у којем се као последица десио и злочин у Одеси. Као један од мирних демонстраната, Олег Музика се нашао заточен на другом спрату Дома синдиката у тренуцима када је запаљен и када су профашистичке групе почеле да чине масакр над грађанима који су се сакрили у Дому.
Узалудно се надајући да ће полиција спречити масакр, како је објаснио, одлучили су да траже излаз и побегну у чему су многи, па и он, успели, али други, међу којима и његов брат, нису па су убијени или се воде као нестали. Објашњавајући да је ситуација у Одеси након злочина веома напета и прети да ескалира, грађани су и пре пар дана пуштали црне балоне и беле голубове, прве као симбол жалости, а друге као симбол мира, желећи да се злочини више не понављају и да се мир врати у Одесу.
Оно што највише брине грађане Одесе, напоменуо је Олег Музика, јесте да полиција више не хапси, али извештава где се демонстранти налазе, те ти људи, касније, нестају у тишини. Пошто се његов брат води као нестао након злочина у Одеси 2. маја, његова мисија да се бори за истину о страдалима довела га је и у Србију да проговори о својој судбини.
Поруке изложбе су да се злочинци морају пронаћи и осудити; да оживаљавање нацизма и фашизма представља велику опасност по читаву Европу; да експанзија НАТО на Исток, ка руским границама, и милитаризација Европе треба да се зауставе. Да је Украјини и Европи потребно мирно политичко решење. Оно је могуће дипломатијом и договором у којем ће учествовати и разговарати власт и опозиција, САД, ЕУ и Русија.
Изложба је оставила утисак и на посетиоце који су у Књигу утисака, у коју ће грађани моћи да се упишу током њеног трајања, оставили поруке захвалности организаторима, подршке страдалном народу Украјине и осуде злочина, као и поруке које осликавају сврху изложбе међу којима можемо издвојити следеће: „Ко год је починио ове злочине, мора бити кажњен. Просто је невероватно да се у XXI веку, на континенту који је колевка демократије, дешавају овакви злочини. Ово доказује да човек може и јесте највећа звер. Нацизам мора бити заустављен. Заувек. Желећи да сви виде ову изложбу и из ње извуку поуке, један посетилац је поручио:"Мржњо, стани! Човече љуби човека, то је највећи овоземаљски дар!“
Изложба ће бити отворена од 10. до 15. јуна, у времену од 11:00 до 21:00 час.
(Ненад Узелац – Београдски форум за свет равноправних/РТ)
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914-1918
Књиге |
О особи која излаже
О особи која излаже
О особи која излаже
О особи која излаже
О особи која излаже
ЗАПАД ДУГУЈЕ ИЗВИЊЕЊЕ СРБИЈИ
Коментари |
Аутор: Живадин Јовановић
Бивши немачки канцелар Герхард Шредер, нешто пре недавне посете Београду, изјави да су чланице НАТО-а, дакле, и Немачка, нападом на СР Југославију 1999., прекршиле међународне законе. У време напада, односно, агресије, Шредер је био Савезни канцелар Немачке. Шредер је први председник владе једне земље чланице НАТО и ЕУ, из времена агресије НАТО, који је јавно признао да су нападачи прекршили међународне законе. Дакле, Шредер, влада чији је шеф био и његова земља су, дакле, свесно, умишљајно, учествовале у кршењу међународних закона. По дефиницији међународних закона то је била оружана агресија која је злочин против мира и човечности. По међународним, али и по националним законима, ко супротно законима другом нанесе штету, има обавезу да исту надокнади. То је законска, али и морална и цивилиѕацијска обавеза. А штета нанета СР Југославији – Србији и Црној Гори - је огромна. Само директна материјална штета процењена је одмах након агресије на 100 милијарди америчких долара. Без процене штете за близу 4.000 убијених и око 10.000 рањених људи. Без процене штете по здравље људи и природну околину од употребе пројектила са осиромашеним уранијумом, касетних и графитних бомби. О патњама читаве нације и моралној штети да не говоримо.
НАТО је, како преносе медији, на свом сајту управо објавио саопштење у којем се, поред осталог, наводи да је напад на СР Југославију пре 15 година извршен без овлашћења Савета безбедности. А зна се, према Повељи УН једино тело које може дати одобрење за било какву војну акцију против неке друге земље јесте управо Савет безбедности. Дакле, сам по себи, став да је напад извршен без одобрења Савета безбедности, намеће закључак да је НАТО свесно, умишљајно, прекршио Повељу УН која је темељ читавог међународног правног поретка успостављеног после Другог светског рата. Агресијом НАТО против СРЈ пре равно 15 година, Алијанса је озбиљно поткопала, угрозила светски правни поредак. НАТО, додуше, наводи у саопштењу, да се одлучио на напад да би осигурао безбедно окружење, спречио масовно кршење људских права и протеривање становника. Колико је то био мотив, а колико маска за стално стационирање америчких војника (Боднстил) као ослонца стратегије експанзије на Исток, поодавно, углавном, није спорно, не само за аналчитичаре и слободно мислеће људе, већ ни за јавност у Европи и у свету. Какво је то безбедно окружење у коме је током мандата КФОР-а (читај: НАТО) на Косову и Метохији уништено 150 српских средњевековних манастира и цркава, разорано десетине, ако не стотине, српских гробаља, протерано око 250.000 Срба и других неалбанаца којима се ни после 15 година од протеривања не дозвољава слободан и безбедан повратак на њихова огњишта? Шта значи слобода за и „безбедно окружење“ за жртве погрома Срба 2004. године, за киднаповане, убијене и нестале, посебно за жртве трговине људским органима? О томе и много чему другом нема речи у ни у једном саопштењу НАТО.
ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА „СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914. – 1918.“
Књиге |
АУДИО СНИМАК: https://www.sendspace.com/pro/dl/8hh99f
ФОТОGRAFIJE: https://goo.gl/uGzk6t
У препуној дворани Руског дома у Београду представљена је књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића. Поред аутора, о књизи су говорили Проф. Александар Животић, Драган Лакићевић (Српска књижевна задруга) и Живадин Јовановић (Београдски форум).
На промоцији је истакнуто да су издавање ове књиге иницирали интелектуалци из српског расејања како би српски историчари афирмисали истину о правим узроцима Првог светског рата и огроман допринос Србије победи савезника. Књига је својеврсно реаговање врхунских српских историографа на велику продукцију литературе на Западу чије циљ ревидирање историјски верификованих оцена о узроцима, последицама и одговорностима за покретање рата 1914. и покушај пребацивања одговорности на Србију. Истакнуто је такође да се изградњи националне и државне стратегије мора полазити од историјских искустава Србије, од доброг разумевања савремених трендова у кретањима у Европи и у свету као и од дугорочних приоритета и циљева Србије.
Изнет је предлог да се надлежним властима предложи да се у Београду, на Калемегдану, постави гранитни крст - споменик палим српским и руским борцима у Првом светском рату, што су сви присутни поздравили дугим аплаузом.
У уметничком програму су учествовали Лепомир Ивковић, глумац Народног позоришта у Београду, проф. ФМУ Татјана Олујић, виолина и Даринка Пауновић, клавир. Представљању су, поред других, присуствовали Потпредседник САНУ проф. Љубиша Ракић и амбасадор Белорусије Владимир Чушев
Књигу су издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата. Покровитељ издања је Фонд дијаспора за матицвуИздавачи су најавили да се ускоро могу очекивати преводи
Злочин без казне!
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Некадашњи начелник штаба Треће армије генерал Љубиша Стојимировић о Нирнбершком процесу, лицемерју Хашког трибунала и злочинима над српским народом и ЈНА у наметнутим ратовима
„Де јуре” агресија и злочин НАТО против СРЈ и Србије остаје ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ! Да ли ће будуће генерације у неким бољим временима бити способне, вољне, духовно и интелектуално храбре, да од човечанства затраже казну за језиви злочин НАТО-виновника против српског народа, тешко је предвидети. За 50-100 година од човечанства, и потоњих нараштаја зависиће да ли ће писати објективну српску историју. Важно је да знају да злочин не застарева!
ФОТО ИЗЛОЖБА - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Са обзиром да је овај видео изнад блокиран од стране ГЕМА, само у Немачкој под изговором да се крше ауторска права музике која се чује у позадини, да не би био цензурисан, направили смо доле и верзију без музике у позадини, тако да сада немају у Немачкој никакав основ да блокирају гледање овог филма
Видео излагања са конференције у видео плејлисти
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Сви видео снимци око обележавања НАТО Агресије и саме интернационалне конференције:
NATO AGGRESSION 1999-2014 (Одабрана излагања са интернационалне конференције)
https://goo.gl/0n5VOy
NATO AGGRESSION 1999-2014 (Излагања младих из Беофорума)
https://goo.gl/qo28VA
NATO AGGRESSION 1999-2014 (У сећање на агресију...)
https://goo.gl/mDdx6j
Поводом изненадне смрти генерала Љубише Стојимировића
Саопштења |
Примите изразе нашег најдубљег саучешћа.
Генерал Љубиша Стојимировић остаће трајно у сећању као командант одбране од НАТО агресије, врхунски професионалац, патриота и личност одана миру, истини и правди.
Слике Генерала Стојимировића код споменика Вечна ватра 24.3.2014
(слике можете преузети овде:https://www.sendspace.com/file/uvpv32 )
Говор Иринеја Буловића, Епископа бачког на отварању конференције
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Уважени организатори и учесници међународне конференције "Да се не заборави" посвећене тужној петнаестој годишњици великог страдања наше отаџбине, нашег народа, приликом напада неколико стотина пута јачег и многобројнијег тадашњег завојевача, и после ултиматума са којим се може историјски упоредити једино онај злогласни из јуна од пре сто година којим је почет Први светски рат.
Драги пријатељи, браћо и сестре, ја се радујем позиву да присуствујем оваком часном скупу часних људи, али ми је жао што је повод овај који нас је данас сабрао у овом лепом броју. Повод јесте како рекох велико страдање, велика неправда нанета нашем народу а нажалост, на разним меридијанима, нека неправда се наноси свакодневно, разним народима на овој нашој планети. Не бих вас замарао многим речима, управо сам дошао да, не заборављајући никада оне дане које сам и преживео у Новом саду, оне тужне вечери двадесетчетвртог марта, и вама благодарећи свима што не дозвољавате да се икада заборави тај догађај а многи би нажалост радо и овде у нашој средини а поготово у неким другим срединама хтели да се све то заборави, као да никада се није ни десило. Наравно то неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам него је израз и исказ најдубљег поштовања према невиним жртвама а у овом нашем случају, жртва су били сви без изузетка, становници наше тадашње државе. Посебно овде желим да поменем међу свим многобројним невиним жртвама децу, сећам се једне књиге издате у то време из пера госпође Савовић, Маргит Савовић, управо на тему страдања невине деце, неколико стотина деце.
Други моменат, који мислим да не би смо смели занемарити, са извесним, ако хоћемо неоправдавањем а неразумевањем за разне империјалне и друге интересе политичке, геостратешке и тако даље, али без икаквог разумевања за лажно моралисање поводом спровођења планова у циљу тих интереса. Тако дакле и ове наше дане, чујемо много моралисања поводом поновног присједињења Крима његовој вековној земљи Русији којој је припадао кроз историју непрекидно до неког тренутка када је некоме пало на памет да то мења, и сад је то закон, тако је и код нас наше горко искуство, када неком силном и моћном дође на ум једна идеја, њено спровођење можда не можемо ометати нити спречити, али барем морамо бити ожалошћени па и огорчени због пропратне морализаторске реторике која прикрива суштину проблема и збивања у историји. Нико наравно ни ми сами, али поготово они који су учинили оно што данас овде обележавамо нема право да прикрива своје стварне циљеве и своју стварну исtоријску одговорност и за неке моралистичке реторике, а то се збива.
И још једну мисао желим да нагласим, већ тада у тим данима, од самог почетка агресије, напада па на даље, а и до данас, овај часни међународни скуп је доказ за то, многи људи, наши пријатељи, не само из народа истог цивилизацијског круга, руса, грка и других, него и веома многи часни људи, интелектуалци, из земаља чланица НАТО пакта такође су подигли глас људске савести и сведочили истину о суштини о тужној горкој суштини тадашњих збивања. Таквих људи ја данас видим много сабраних овде, сви ви служите том циљу, служења искључиво историјској истини и служења правди и правим идеалима мира човечности и сарадње међу људима и народима, а све оно друго што прикрива или замагљује истину и правду и човечност за нас мора бити заувек неприхватљиво. Ја у том светлу, том кључу видим смисао и вредност овога скупа који неће бити заборављен као што ево нису заборављени ни тужни страшни догађаји пре петнаест година. Призивам Божији благослов на све вас и желим срећан и успешан рад овом часном скупу, хвала.
Аудио снимак интернационалне конференције "Глобалним миром против глобалног интервенционизма и империјализма"
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Преузмите цео аудио снимак оба дана конференције "Глобалним миром против глобалног интервенционизма и империјализма" одржане 22. марта 23. марта 2014. у Центру „Сава“ у Београду.
15:30 сати аудио материјала у MP3 формату (линк):
https://www.wuala.com/profidizajn/beoforum/konferencija-sc-audio-22-23-mart-2014.zip/
и линк за брзо преузимање:
https://www.sendspace.com/pro/dl/5pgi9p
Сви који нисте стигли да присуствујете конференцији, имате могућност да преслушате све без цензуре.
Govori na Medjunarodnoj konferenciji povodom 15. godisnjice agresije NATO
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Све досадашња објављена видео излагања можете видети овде у видео плејслисти:
https://goo.gl/OcydXX
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ (ГЛОБАЛНИМ МИРОМ ПРОТИВ ГЛОБАЛНОГ ИНТЕРВЕНЦИНОИЗМА И ИМПЕРИЈАЛИЗМА)
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
РЕЧ НА НА ОТВАРАЊУ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ „ГЛОБАЛНИМ МИРОМ ПРОТИВ ГЛОБАЛНОГ ИНТЕРВЕНЦИНОИЗМА И ИМПЕРИЈАЛИЗМА“, 22. марта 2014. У Београду
Драги пријатељи,
Живимо у времену дубоких и брзих промена у Европи и у глобалним односима које утичу на будућност наше планете, на судбину цивилизације а тиме и на услове опстанка и живота сваког човека. Промене почињу са завршетком хладног рата и падом берлинског зида. Њихов почетак побудио је велике наде и очекивања да ће човечанство ући у период просперитета, економско-социјалног, културног и цивилизацијског препорода. Нажалост, те наде су изневерене. У Европи смо били сведоци разбијања суверених држава, незабележеног грубог мешања у унуитрашње послове независних земаља, подстицања дестабилизације, сепаратизма и тероризма, грађанских ратова, промена међународних граница и ревизије историје читавог 20. века.
ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ - ЈУБИЛЕЈ ЗЛОЧИНА НАД МИРОМ
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Аутор: Владислав Јовановић
Пре 15 година једна помахитнала регионална војна организација извршила је назапамћен злочин против мира.
Одметнут од међународног правног и политичког поретка, кукавички и невидљиво, НАТО је скоро три месеца садистички бомбардовао и пустошио СР Југославију.
Преседан и инспирацију за своју оружану агресију нашао је у агресији фашистичке Италије против Абисиније 1935. године.
Као што Италија није за своју оружану акцију имала одобрење тадашњег Друштва народа, тако и НАТО није за своју „хуманитарну интервенцију“ имао сагласност Савета безбедности нити ослонац у Повељи светске организације.
Последице обеју акција биле су, у сучају Италије, смртни ударац Друштву народа, а у случају НАТО, девалвирање и маргинализовање ОУН, чија овлашћења је НАТО узурпирао и злоупотребио.
Агресија НАТО на СРЈ подрила је борбу против тероризма као општег зла, јер је направила поделу између доброг и лошег тероризма, при чему је тзв. добар тероризам - ОВК служио као пешадија током ваздушне агресије. Једна од важних последица агресије јесте да су мале и средње земље схватиле поруку да их само поседовање нуклеарног одбрамбеног капацитета штити од војног интервенционизма САД и НАТО.
ЗАВРШНИ ДОКУМЕНТ
nato-agresija-15-godina-kasnije |
Међународне Конференције одржане у Београду 22. и 23. марта 2014. године
Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у координацији са Светским саветом за мир, одржао је 22. и 23. марта 2014. године у Београдском Центру „Сава“ Међународну конферецнију под називом „ГЛОБАЛНИ МИР VS. ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ“. Конференција је одржана поводом 15. годишњице оружане агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СР Југославију). Мото Конференције је „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“.
У раду Конференције је учествовало преко 500 научника, стручњака и јавних личности из области међународних односа и безбедности, из 50 земаља Европе и света.
Конференцији су присуствовали амбасадори и високи дипломатски представници више пријатељских земаља акредитованих у Србији.
Учесници Конференције су одали почаст људским жртвама страдалим током 78 дана бомбардовања и положили венце на споменике. Они су изразили поштовање према свим жртвама илегалне НАТО агресије против Србије и Црне Горе, према припадницима бивше југословенске армије, према Федералној влади Југославије, председнику Слободану Милошевићу и свим херојским браниоцима отаџбине. Ми се, такође, морамо сећати жртава НАТО агресије после 1999. године, настављања прогона политичких и војних лидера који су бранили отаџбину и који су послати илегалном Хашком трибуналу, укључујући председника Милошевића и друге, који је тамо умро. Сматрајући тај Трибунал илегалним, као средство НАТО пропаганде и политичке уцене, учесници Конференције захтевају његово распуштање.
Дебата је протекла у конструктивном и толерантном дијалогу о најважнијим питањима и проблемима међународног мира и безбедности. Излагања су била усмерена на то како да се, у условима све чешће примене политике силе, дестабилизације појединих земаља и изазивања криза широм света, очува светски мир и пронађу начини за сузбијање глобалног интервенционизма, који угрожава међународни правни и политички поредак и свет гура ка ивици великог ратног сукоба.
Учесници су анализирали узроке, поводе и последице агресије НАТО 1999, како за Србију и Балкан тако и глобалне последице за мир и безбедност у Европи и у свету. У вези с тим, учесници Конференције су се сагласили у следећем:
- Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СР Југославије), марта 1999. године, био је рат наметнут једној независној, сувереној европској држави, грубим кршењем основних принципа међународног права, а пре свега, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија. То је била агресија изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН. Зато она представља злочин против мира и човечности, тачку преокрета ка глобалном интервенционизму, грубом кршењу међународног правног поретка и негирању улоге УН. Тиме је успостављен модел интгервенционизма који је касније коришћен у свим агресијама од Авганистана, Ирака и Либије, до Малија.
- Да би прикрили праву суштину агресије и тако пред сопственом и светском јавношћу избегли осуду и одговорност, водеће силе Запада - САД, Велика Британија, Француска, Немачка и друге чланице НАТО пакта, њих 19, смислиле су цео арсенал еуфемизама како би том злочину против мира прибавили макар какав легитимитет. У име те тзв. „хуманитарне интервенције“, НАТО пакт, на челу са САД, неселективно је убијао становништво Србије, укључујући децу, немоћне и старе особе, уништио целокупну привреду, разорио инфраструктуру, загадио скоро целу животну средину, са тешким и далекосежним последицама за здравље данашњих и будућих генерација.
- Како се ради о злочину против мира и човечности, о грубом кршењу основних норми међународног права, земље чланице НАТО носе сваку одговорност за ту агресију, укључујући и одговорност за накнаду штете, у износу од преко 100 милијарди САД долара, као и одговорност за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других недозвољених средстава за масовно уништавање. У вези с тим, учесници Конференције су истакли да Србија и Црна Гора имају сва права да, пред одговарајућим међународним институцијама, покрену поступак против НАТО пакта и свих држава чланица, које су учествовале у агресији, у циљу остваривања права на надокнаду ратне штете, као и појединцима који су били жртве агресије.
- Након завршетка оружане агресије, агресија је настављена другим невојним средствима. Та продужена агресија се огледала: у насилној промени власти путем петоктобарског преврата 2000. године, који је инициран, финансиран и подржан споља, у првом реду, од стране чланица НАТО пакта; у уценама, претњама и условљавањима разних врста, како би се Србија одрекла свог државног суверенитета над Косовом и Метохијом, као својим историјским и културно-цивилизацијским средиштем; у игнорисању елемената државног суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, који је гарантован Резолуцијом 1244 СБ УН; у сталном истискивању уставно-правних функција Србије са Косова и Метохије. То је на крају резултирало противправним и противуставним самопроглашавањем независности Косова 2008. године, признате од стране већине НАТО земаља. САД/НАТО агресија 1999. године грубо је прекршила Повељу УН, Декларацију 1970. године о принципима међународног права, Финални акт Хелсинкија, Париску повељу за Нови свет, пет резолуција СБ УН од 1998.-2008. године, укључујући резолуције 1244 и 1785.
- Одмах по окончању агресије, на Косову и Метохији је успостављена велика америчка војна база,“Бондстил“, прва и кључна карика у ланцу инсталирања низа америчких база у Бугарској, Румунији, Пољској, Чешкој и другим земљама Источне Европе. Агресијом НАТО против Југославије убрзана је трка у наоружавању, милитаризација европског континента и спровођење САД/НАТО/ЕУ стратегије „ширења на Исток“.
- Кулминација те тзв. посредне доминације Запада према Србији, била је и крајње цинична пресуда Међународног суда правде о томе да проглашењем независности Косова и Метохије, није прекршено међународно право. Том пресудом је та највиша међународна правна институција, у ствари, легализовала једнострану сецесију, односно разбијање територијалног интегритета међународно признатих држава.
- Агресија на Србију и Црну Гору (СР Југославију), марта 1999. године инаугурисала је један од најпогубнијих принципа и метода понашања великих сила Запада, на челу са САД, а то је принцип глобалног интервенционизма. То практично значи да САД, НАТО и Запад сами себи дају право да по слободној вољи и избору, у складу са својим стратешким интересима, утврђују где су у свету угрожени њихови интереси и да могу војно, или на друге незаконите начине интервенисати. Саставни део те стратегије је свргавање легално изабраних власти и довођење послушничких, марионетских режима којима се даје ореол „демократских“ власти.
- НАТО је увек наступао као агресивни војни савез за ширење и наметање империјалних и неоколонијалних циљева најмоћнијих земаља Запада. Целокупно доасадашње искуство показује да НАТО стратегија глобалног интервенционизма оставља за собом хаос у међународним односима, огромне људске жртве, поделе и дугорочну беду и патње у свим земљама и регионима, који су непосредне жртве такве политике. Случајеви Балкана, Афганистана, Ирака, Либије, Сирије јасно о томе сведоче. НАТО је одговоран за разарање међународног правног портека, за деградацију УН, за изазивање нове трке у наоружавању, за милитаризацију Европе, за дестабилизацију и изазивање криза у појединим земљама и регионима у свету. Отуда је НАТО стратегија супротна циљевим мира и безбедности, супротна демократским и цивилизацијским вредностима и основним људским правима. У таквој организацији нема места за мирољубиве земље, које своје интересе везују за поштовање међународног права и система УН. Зато су се учесници Конференције изјаснили за укидање НАТО-а, као реликта Хладног рата, за прекид политике слободног интервенционизма и поштовање слободе, независности и равноправности свих земаља и народа.а мирољубиве земље, које својеквполитике. Сл
- Извоз демократије и диктирање културно-цивилизацијских образаца је постао уобичајени начин понашања сила Запада, пре свих САД, у њиховој тежњи да свет уређују по сопственим мерилима и у складу са сњвојим егоистичним интересима. Наметањем политичких и културних-цивилизацијских образаца је насиље над реалношћу и оно готово увек доводи до сукоба, унутрашњих немира, до дубљих раслојавања и подела, што за дуже време нарушава мир у свету и представља покриће за трано војно мешање. По том моделу настале су тзв. „обојене револуције“ у Грузији, Венецуели и Украјини и узурпирано „Арапско пролеће“ које је разорило и за више деценија уназадило земље као што су: Либија, Египат и Сирија.
- Стратегија интервенционизма себи налази неколико мотива и циљева. То су контрола природних и развојних ресурса, прерасподела ресурса и геополитичког прекомпоновања света, против и на штету замишљеног главног геополитичког противника. На тај начин је од стране САД/НАТО/ЕУ изазвана и криза у Украјини, чији се крај још не назире. Може се рећи да је украјинска криза највећа претња миру од времена завршетка краја хладног рата. Уместо да се Украјина сагледава као најприроднија веза Русије и Европе, Запад је својим мешањем учинио да се она вештачки измести из свог природног културно-цивилизацијског и геополитичког амбијента и да се у потпуности привуче на Запад, не водећи рачуна о томе да то може довести до унутрашњих сукоба у самој Украјини и да би тиме били угрожени витални интереси Русије. Та опасна геополитичка игра Америке, НАТО и ЕУ против Русије, која се преко леђа Украјине води под „финим“, али лажним изговором о томе да је све то за добробит Украјинаца и њихово демократско друштвено устројство, потпуно је занемарила последице такве политике на виталне интересе Украјине, њеног народа. мира и безбедностиу Европи и на глобалном плану. Учесници Конференције су се заложили за мирно политичко решење проблема у Украјини, без мешања и притисака са стране, за решење које ће гарантовати вољу њеног народа и уважавати њену улогу моста између Истока и Запада. Такво решење предпоставља одустајање од погубне стратегије ширења на Исток која је већ довела до дестабилизације у Европи. Учесници Конференције су изразили подршку народу Крима који је искористио своје право на самоопредељење и поновно уједињење са Русијом.
- Учесници Конференције су изразили подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије, уз решавање статуса Косова и Метохије у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Они су подржали следеће захтеве: слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији; реституцију узурпиране приватне, црквене, државне и друштвене имовине; реконструкцију 150 порушених цркава и манастира СПЦ, стотине порушених и преораних српских гробаља и хиљаде спаљених домова; спровођење ефикасних истрага о трговини људским органима, расветљавању судбине свих киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије и свим другим злочинима против српског народа, за које, до сада, нико није одговарао.
- Учесници Конференције су поздравили часну иницијативу Генералне скупштине УН, којом је 2014. година проглашена међународном годином солидарности са народом Палестине. Оцењујући да та иницијатива заслужује снажну подршку мирољубивих снага у свету, са Конференције је упућен захтев за хитно повлачење окупационих снага Израела са свих палестинских територија, успостављање независне Палестинске државе у оквиру граница из јула 1967. одине, са Источним Јерусалимом као главним градом, за право повратка палестинских избеглица, у складу са Резолуцијом УН 194, и ослобађање свих палестинских затвореника из израелских затвора. Испуњавање тих захтева је не само од животног интереса за народ Палестине, већ и за успостављање праведног и трајног мира на Блиском истоку.
- Учесници су изразили солидарност са народима Латинске Америке у њиховим напорима да сачувају слободу, независност и суверенитет од агресивне империјалне САД стратегије. Они захтевају затварање базе у Гвантанаму и укидање блокаде против Кубе, као и ослобађање пет кубанских политичких затвореника из америчких затвора.
- Одбацујући политику и поступке који угрожавају мир и безбедност, учесници Конференције су осудили планове и акције који су усмерени на дестабилизацију Боливарске Републике Венецуеле. Координиране насилоне акције у Каракасу и другим деловима Венецуеле су део стратегије домаћих олигарха и спољних фактора да акцијама саботаже, насилним провокацијама и уценама, спрече функционисање легално изабране владе и наметну политичке промене по својој вољи, а против интереса народа Венецуеле. Осуђујући те појаве, учесници Конференције су изразили солидарност са народом Венецуеле и подршку његовим храбрим напорима да очува слободу, понос и суверенитет Венецуеле и да буде господар своје судбине.
- Учесници су изразили забринутост због систематски организоване ревизије историје Европе 20. века, посебно због ревизије исхода Првог и Другог светског рата. То може да користи империјалистичким циљевима за прекрајање међународних граница, што води непредвидим последицама. Они су осудили од Запада подржану рехабилитацију фашизма и покушаје да се комунизам изједначи са нацизмом.
- Учесници Конференције су посветили велику пажњу светској капиталистичкој економској кризи, која је довела до неслућеног социјалног раслојавања и осиромашења становништва наше планете, али и до наметнуте дужничке кризе у низу некада економски и цивилизацијски врло просперитетних земаља, као што су Грчка, Шпанија, Португалија, Италија и Кипар. Глобална криза настала је превасходно у земљама које су себе прогласиле центром светске цивилизиције и које су себе наметнуле као неоспорне лидере света, као најнапреднији друштвени поредак, у којем неће бити потребе за озбиљним социјалним конфликтима и сукобима. Њени главни индикатори су масовна незапосленост, посебно младих, висока задуженост држава, пад привредних активности и слично. Они су подржали спонтане народне протесте против наведеног.
- Очито је да је Европи и већини осталог света наметнут нео-либерални културно-политички и економски образац, који не функционише. У трагању за излазима из ове свеопште блокаде, најмоћније земље света настоје да период кризе превале на леђа других земаља и народа, који се фигуративно називају светском периферијом, а међусобно бију битку за светски престиж и притом руше старе цивилизације и насилно смењују владајуће режиме, који им нису по вољи. Све то међународну сцену чини конфликтном и веома подобном за избијање сваковрсних сукоба од оних унутрашњих, преко регионалних, до глобалних.
- Учесници Конференције су констатовали са забринутошћу да у Европи и даље постоји истурена америчка војна инфраструктура, као што су одбрамбени ракетни системи, техничко нуклеарно наоружање и конвенционалне снаге, што води дестабилизацији на регионалном и глобалном плану.
- Светску економску кризу не могу решити штампање трилиона долара и поправке постојећег система, већ напуштање нео-либералног концепта и изградња новог, хуманог друштва социјалне правде, равноправности и бољег живота за сваког човека и све народе на планети. У центру новог система друштвених односа мора бити човек и његове економске, социјалне, културне и хуманитарне потребе, а не профит и егоистични интереси тзв. економске и политичке елите.
- У оквиру Међународне конференције, одржан је и Форум младих, на којем је оцењено да светска криза и глобализација интервенционизма угрожавају, у првом реду, права и перспективе припадника младих генерација. У многим земљама Европе и света млади до 30 година чине око 60% укупног броја незапослених. Млади траже хитне промене у друштвеним односима, као и на међународном плану, које обезбеђују активно укључивање младих у привредне, политичке и друштвене токове, преузимање одговорности за сопствену будућност на унутрашњем и међународном плану. Млади се залажу за друштво социјалне правде, универзална људска права, као што су: право на рад, бесплатно образовање, социјална сигурност и здравствена заштита. Млади се залажу за демократизацију међународних односа, за поштовање међународног права, против трке у наоружавању, милитаризације и неоколонијализма.
- Једино уређени свет ослобођен доминацијом империјализма и милитаризма, има шансу да избегне ратну катаклизму. Глобална економска криза и њене последице за народне масе наглашавају потребу за промену система који је извор експлоатације, ратова и беде. Апсолутно је неприхватљиво и противно међународном праву да се регионални центри моћи, као што су НАТО и Европска унија, наметну као замена Савету безбедности и Уједињеним нацијама.
- Једина међународна заједница то су Уједињене нације, а не самоизабране чланице било којих регионалних групација. Морамо се борити за то да међународно право има универзални карактер и да једнако обавезује велике и мале земље, развијене и неразвијене. Морамо се још одлучније борити за очување цивилизацијских тековина као што су слобода, морал и достојанство, одлучно одбијајући подметања свих сурогата корпоративног капитализма и империјализма, војно-индустријског и финансијског капитала.
Учесници Конференције су истакли да је за остваривање тих циљева неопходно активно радити на мобилизацији свих мирољубивих снага, за одбацивање свих врста војних и освајачких амбиција против било које земље, без обзира на то ко су њихови носиоци. Упоредо с тим, неопходно је мобилисати све снаге у циљу изградње демократских међународних односа, на принципима Повеље УН, међунаордног права и стриктног поштовања неповредивости и независности свих земаља, њиховог територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари. Такав свет био би по мери човека и у ту велику утопију треба веровати и за њу се истрајно борити, главна је порука ове Конференције.
Учесници су изразили искрену захвалност српским домаћинима за изванредну организацију ове значајне Међународне конференције и за гостопримство пружено свим учесницима.
Београд, 23. март 2014.
КАКО ДА ПРЕПОЗНАМО ШТА ЈЕ ИСТИНА А ШТА ЛАЖ
Коментари |
У лавиринту (дез)информација:
Др Рудолфа ХензелаЗигмунд Фројд зачетник психоанализе и утицајни мислилац свога времена, негде
на размеђу двају претпрошлих векова говорио је да је свет лудница. Неколико
година касније почео је Први светски рат. Данас, преко 100 година касније, људи
широм планете Земље поново имају осећај да свет личи на лудницу. Догађаји у
светској политици и привреди се преокрећу, па их већина од нас више не поима. И
поред тога што се по цео дан информишемо преко мноштва канала, једва да ће се
наћи неко ко се сналази у том лавиринту информација и дезинформација. Шта се,
рецимо, заиста одиграва у Украјини и Сирији? Да ли свет иде у сусрет неком
новом великом рату? Да ли ће светска привреда доживети колапс? Коју улогу на
овој светској позорници играју масовни медији? Постоји ли уопште објективна
истина и како да је препознамо?
Желимо ли да се у овом све компликoанијем свету још сналазимо да бисмо личне
одлуке за будућност доносили на сигурнијој основи, онда морамо наћи одговор на
ова питања.
Србија у Великом рату 1914-1918
Књиге |
Мира Радојевић – Љубодраг Димић
Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј.М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до кога се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страсвена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до кога је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.
ОД ЈУГОСЛАВИЈЕ ДО УКРАЈИНЕ
Форум преноси |
Поглед из Москве:
Први канал руске државне телевизије у прилогу о политичкој кризи у Украјини упоредио је догађаје у тој земљи са бомбардовањем Југославије и НАТО окупацијом Косова и Метохије.
У целини преносимо текст прилога:
Ирада ЗЕЈНАЛОВА, водитељ дневника Васкресно времја: Више нико не сумња да је политичка криза ушла у акутну фазу. У петак је председник Путин детаљно размотрио путеве за нормализацију прилика са канцеларом Немачке Ангелом Меркел, шефом ЕУ Ван Ромпејом и премијером Велике Британије Камероном.
Договорили су се да покушају зауставити ескалацију насиља.
Дисонантна је била само изјава председника Обаме: ако Русија планира интервенцију на Криму, то може скупо да плати. Он је ноћас позвао председника Путина и како је, након разговора, саопштила пресс-служба Кремља, председник Русије је поновио: ако се настави насиље – Москва задржава право да заштити своје грађане.
Председник Русије размотрио је ситуацију у Украјини и са генералним секретаром ОУН Бан Ки Муном, обаћавшим му да ће дејства Москве остати у оквиру права, али и да Русија неће посматрати са стране како се криза шири.
Истовремено је шеф НАТО Расмусен изјавио да је и ова алијанса заинтересована за ситуацију у Украјини.
Руско Министарство иностраниих послова енергично је замолило да се уздрже од провокативних изјава.
Где је НАТО, а где је Украјина?
Мој колега Јевгениј БАРАНОВ покушао је да утврди зашто се управо Украјина нашла на раскршћу интереса највећих играча светске политике који упорно толико хрле на Исток.
На шпици пише: Мрки фебруар
Јевгениј БАРАНОВ: Одмах треба рећи: нема рата. И неће га бити. Мере које се сада предузимају, предузимају се управо ради тога. Ситуација је заиста веома напета. Јучерашња одлука која председнику Русије даје право да употреби војску, није узрок ове напетости, већ њена директна последица.
То што се дешава, условљено је немилосрдном доследношћу развоја догађаја, и то не последњих месеци или дана, већ две и више протеклих деценија.
Инсерт из документарног филма Првог канала руске државне телевизије о Косову и Метохији – „Крај. Осуђени на прогонство“:
„Све што се овде дешава политичари су знали, и Запад је знао. Зар ја треба о томе да говорим. Ви треба да почнете о томе да говорите. Јер, све што ми сада преживљавамо – све је то припремљено за вас!”
БАРАНОВ: Ове кадрове снимили смо далеке 2007. године на Косову, у кампу српских избеглица које су у мартовском погрому 2004. године остале без крова над главом. Тада је, из окупиране српске покрајине, уз прећутну дозволу тамо стациониране западне војске, протерано на хиљаде Срба који су остали у Покрајини, након што ју је 1999. године НАТО солдатеска отела Србији. Након много година, више није тајна да је прави разлог агресије – најјачег војног блока на планети – против незаштићене и санкцијама уништене земље, био тврдоглав став председника Милошевића о питању пристуства НАТО на њеној територији. Заштита Албанаца била је само повод.
Шта ако сутра Крим прогласи независност, а руска војска буде њен гарант – које ће аргументе понудити Вашингтон и Брисел?
Или је можда неко други пре 15 година, без одобрења УН, бомбардовао суверену земљу у центру Европе. Или је можда неко други окупирао део њене територије, исфинансирао државни удар, а потом, пљунувши на све норме међународног права, мировне споразме и једногласно донету резолуцију Савета безбедности којом је гарантована територијална целовитост Србије, признао независтност Косова.
Чак и сада, у новонасталој ситуацији, територијалну целовитост Украјине доводе у питање само садашње тзв. власти у Кијеву и они који их на Западу хистерично подржавају. Русија остаје једина заинтересована страна која ни једном званично није довела у питање неповредивост украјинских граница.
Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове криз, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији…
Банално? Наравно, али само зато што се теза о недопустивости даљег ширења НАТО на Исток у поседњој деценији претворила у отрцану фразу. Небројени аргументи Русије да НАТО ризикује кршећи све преузете обавезе после завршетка Хладног рата, на Западу су изазивали само љутњу. Након што су усисали земље бившег Варшавског пакта, не оставивши камен на камену од Југославије, оснивача покрета несврстаности, и када су нам у Прибалтику изашли на прву тачку додира, стратези НАТО донедавно нису хтели да чују упозорења Москве да њихова неометана шетња по Европи има објективне границе. Сада је тешко знати зашто мисле да су те границе баш границе Русије.
Узгред, од јуче то више и није толико важно.
Роберт ГЕЈТС, бивши министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? Тешко, тако да ширење НАТО није било пажљиво промишљена војна обавеза, већ политички акт који је подривао алијансу и неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”.
Ово је цитат из недавно објављених мемоара бившег шефа Пентагона Роберта Гејтса. Ако некога и можете осумњичити за симпатије према Москви, онда је он тај. Међутим, он је као професионалац на самом почетку кризе у Украјини одлично разумео њену стварну позадину и неминовне последице.
Русија је већ једном показала одлучност када је Грузија 2008. године покушала да крвопролићем реши проблем спорних територија и заузврат буде примљена у НАТО.
Осећајући куда иде ситуација у Украјини, Немци су још у децембру прошле године први почели да говоре да је компромис неопходан.
Ангела МЕРКЕЛ, немачки канцелар: „Треба да напустимо форму мишљења „или-или”. Не треба да трпимо стање у којем је земља, која се налази између Русије и ЕУ, приморана да доноси кардиналне одлуке које ће увек бити дочекане као одлуке донете у корист једне или друге стране. Треба да наставимо активни рад у том правцу”.
То место, које у реалној политици припада сумњама Немачке, кратко и јасно је формулисала заменик америчког државног секретара Викторија Нуланд – она иста која је сасвим недавно лично хранила Мајдан. Њен скандалозни – ФАК са гађењем изговорен на рачун Европске уније био је довољан да прецрта сву тешку европску политику у Украјини у данима који су претходили преврату.
Након што је у Кијеву свргнута законита власт, законита ма каква да је била, и након што је став Европљана послат на познату адресу заједно са њиховим потписима на споразуму опозиције и Јануковича – постављено је питање „или-или” ван кога се Американци, по свему судећи, не осећају комфорно, сада је упућено само Русији.
Говор Владимира ПУТИНА на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године: „Русија је земља са историјом дужом од хиљаду година. Она је готово увек користила привилегију да води независну спољну политику. Ни данас немамо намеру да изневеримо те традиције”.
Ово је кратки фрагмент из говора Владимира Путина на Минхенској конференцији о безбедности у Европи, те исте 2007. године, када смо снимали интервју уплакане српске жене-избеглице на Косову која нас је упозоравала да се несрећа коју је преживела неминовно приближава и нашим границама.
Већ тада је председник Русије са крајњом отвореношћу говорио да избор или-или неће довести до добра и да ћемо америчком систему противракетне одбране, пре или касније, бити приморани да супротставимо ракете које неће бити претња САД тачно у оној мери у којој њихова ПРО не буде претила нама.
Владимир ПУТИН, Минхенска конференција 2007: „Имамо право да потпуно легитимно упитамо: против кога је ово ширење? И где су та уверавња која су давали западни партнери након распуштања Варшавског пакта? Желим да цитирам говор генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. године. Тада је рекао да сама чињеница да немамо намеру да шаљемо НАТО војску ван територија СРН даје СССР чврсте гаранције безбедности. Где су те гаранције?”
По свему судећи многи који су тада били присутни у сали сећају се овог говора. Међу њима су били и Роберт Гејтс – тада министар одбране САД и Ангела Меркел – немачки канцелар.
Да је након 7 година поводом бар једног тада означеног проблема постигнут компромис, вероватно да се Владимир Путин јуче не би обраћао Савету Федерације. Међутим, корак по корак – кад се ради о ширењу НАТО, постављању система ПРО, мешању у унутрашње послове суверених земаља, неодобреној примени силе посвуда од Балкана до Украјине – и даље све остаје уобичајено.
Све до јуче, када је питање „или-или” поставила Русија, која има право да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу, тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали престоницу европске државе.
Вили Вимер - НАТО Србији мора да плати ратну одштету
Форум преноси |
Ексклузивни интервју Геополитике са Вили Вимером, бившег државног секретара министарства одбране немачке и посланика у Бундестагу.
Преузмите цео интервју овде:
https://www.sendspace.com/pro/dl/vwwepv
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 15. ГОДИШЊИЦЕ АГРЕСИЈЕ НАТО ПАКТА
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних
СУБНОР Србије
Клуб генерала и адмирала Србије
Протекло је 15 година од почетка агресије НАТО пакта против Србије и Црне Горе (24. марта 1999.). Током агресије животе је изгубило око 4.000 грађана наше земље, међу којима 88-оро деце, а тешко је рањено око 10.000 грађана. Преко две трећине људских жртава су цивили. Колико је живота изгубљено од последица оружја са осиромашеним уранијумом, као и од заосталих касетних бомби после оружане агресије, тешко да ће икада бити утврђено.
Кршећи основне норме међународног права, НАТО је током 78 дана непрекидног бомбардовања разорио економију, инфраструктуру, јавне службе, радио и ТВ центре и предајнике, вредна културна и историјска добра. Трајно је загадио природну околину и угрозио здравље будућих генерација. Економска штета од агресије процењује се на преко 120 милијарди САД долара. Одштета још није затражена, а пресуде нашег суда о осуди лидера агресорских земаља су поништене после пуча 2000. године.
Владе земаља агресора отеле су, окупирале покрајину Косово и Метохију, а потом је предале на формално управљање врхушки бивших терориста, сепаратиста и шефова организованог међународног криминала. У Покрајини је успостављена америчка војна база– „Бондстил“, највећа изван територије САД.
Након агресије, из покрајине Косово и Метохија, застрашивањем и силом, протерано је преко 250.000 Срба и других неалбанаца, којима ни после 15 година од прогона није дозвољено да се слободно и безбедно врате на своја огњишта. Етничко чишћење и драстична промена етничке структуре се толеришу од стране тзв. међународне заједнице, када се спроводе против Срба. Преостало српско становништво у Покрајини које броји око 120.000 људи, наставља да живи незаштићено у страху и неизвесности. Напади на Србе, притвори и убиства, укључујући и убиства њихових политичких лидера, настављају се и данас, а да за то нико не одговара.
Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ) 1999. године представља злочин против мира и човечности. То је преседан и прекретница ка глобалном интервенционизму, самовољном кршењу међународног правног поретка и негирању улоге УН. База „Бондстил“ је прва и кључна карика у ланцу нових америчких војних база, које служе ширењу НАТО на исток, ка Каспијском басену, Блиском истоку и, коначно, ка границама Русије и региону Сибира, богатом стратешким ресурсима енергената и минерала. Тако је већ увелико милитаризована Европа добила ново издање стратегије „Drang nach Osten“, иако је њено прво издање крахирало током Другог светског рата. Дестабилизација и трагични развој у Украјини предсттављају најновије последице САД/НАТО/ЕУ стратегије експанзије на Исток.
Петнаест година после, остваривање циљева оружане агресије САД/НАТО наставља се другим средствима и методама. Србија је уцењена да фактички призна илегалну сецесију своје Покрајине Косово и Метохија преко тзв. Бриселског споразума. Већина луткастих државица створених разбијањем бивше СФРЈ, постале су директно зависне и презадужене према водећим земљама чланицама НАТО/ЕУ, њиховим финансијским институцијама и корпорацијама, због чега се пре могу сматрати новим колонијама, него независним земљама. На Балкану нема стабилности, прекрајање граница није завршено, доминирају урушена економија, незапосленост, сиромаштво и социјалне напетости. Европа, посебно њени јужни и југоисточни делови, пролази кроз најдубљу економску, социјалну и општу кризу.
Припреме и извођење оружане агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ), искоришћене су у међувремену као образац за агресије и окупације низа других земаља – Авганистана, Ирака, Либије, Малија и других. Свуда гдегод је НАТО интервенисао по обрасцу „хуманитарних интервенција“, за собом је остављао десетине хиљада убијених и трајно осакаћених, милионе избеглица и расељених лица, етничке и верске поделе и сукобе, тероризам и сепаратизам, економску пропаст и социјалну беду. Експанзионистичка стратегија НАТО довела је до милитаризације Европе, порасту тензија и неповерења и нове трке у наоружавању. Данас се на европском тлу налази више америчких и НАТО база, него у време када је хладни рат био на врхунцу. Шта су разлози? Коме је данас потребна војна организација која својом експанзионистичком стратегијом представља опасност по међународни мир и стабилност?
Током и након агресије, на Косову и Метохији је порушено 150 средњевековних српских манастира и цркава. Убијено је или киднаповано око 3.500 Срба и других неалбанаца, од којих судбине многих ни до данас нису разјашњене. Ни за један злочин почињен против Срба на Косову и Метохији нико до сада није одговарао, па чак ни за такве терористичке злочине као што су дизање аутобуса „Ниш експреса“ у ваздух, 16. фебруара 2001. године, када је погинуло 12, а рањено 43 путника, као ни за убиство 14 српских жетелаца у Старом Градском, 23. јула 2009. године, и др.
Швајцарски сенатор Дик Марти обелоданио је исказе о трговини људским органима отетих Срба на Косову и Метохији. Његов Извештај усвојила је, као званичан документ, Парламентарна Скупштина Савета Европе, најстарије европске институције. Иако се сви фактори на речима залажу за ефикаснију истрагу и привођење злочинаца правди, годинама нема никаквих резултата. Да је реч о опструкцији, говори и чињеница да је документација достављена Хашком трибуналу – уништена!
Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије, Клуб генерала и адмирала Србије и Друштво српских домаћина, као покровитељ, у сарадњи са низом других независних, нестраначких удружења, како из земље и окружења, тако и из српског расејања, организују низ активности под заједничким насловом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“. Циљ је да се домаћа и међународна јавност подсете на људске жртве, разарања и друге тешке последице агресије НАТО-а, како се сличне агресије не би понављале.
У петак, 21. марта 2014. у 18.00, у Центру „Сава“, Нови Београд, Милентија Поповића број 1, одржаће се свечано отварање фото-изложбе о последицама агресије НАТО-а.
У суботу, 22. марта и у недељу 23. марта 2014. у Центру „Сава“ одржаће се Међународна конференција „Глобалним миром против глобалног интервенционизма и империјализма“. Оба дана Конференција почиње у 10.00 часова. Поред домаћих научника и стручњака, у раду Конференције узеће учешћа око 100 проминентних научника, стручњака и јавних личности из свих делова света.
У понедељак, 24. марта 2014. у 09.30 стартоваће Међународни меморијални маратон са платоа исдпред Храма Светог Саве до Хиландара.
Истог дана у 11.00 часова удружења грађана и студената, представници српског расејања, дипломатски представници пријатељских земаља, гости из иностранства и појединци, положиће цвеће код споменика деци-жртвама агресије, Парк „Ташмајдан“, Београд.
Истог дана у 12.00 часова биће положено цвеће код Споменика жртвама агресије, Парк пријатељства, Ушће, Нови Београд.
Сличне активности независних, нестраначких удружења грађана одржаће се у већем броју градова и универзитета у Србији, Републици Српској и Црној Гори, као и у српском расејању у свету.
Србија у Великом рату 1914-1918
Саопштења |
Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј.М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до кога се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страсвена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до кога је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.
Данас, уочи обележавања стогодишњице од почетка Великог рата, суочени смо са новим „ударом“ ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њених интереса поништава постојеће знање о прошлости, врши промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора пристрасно намеће нову слику епохе Првог светског рата, његових узрока и повода, виновника и жртава, пораза и победа, последица и резултата. Ревизионистички удар „брише“ друштвено сећање, оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе, поништава метод историјске науке, обесмишљава улогу коју историчар има у друштву. Таквим тенденцијама, увек присутним када постоји политичка воља да се манипулише истином о прошлости, друштво се једино може супротставити ослоном на знање, које никада није коначно. Књига Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, чији су аутори М. Радојевић и Љ. Димић, на том је трагу. У питању је синтеза прибраних знања која баштини превасходно српска, али и савремена европска историографија о Првом светском рату и улози коју је Србија играла у годинама 1914-1918.
О интересовањима аутора речито сведочи композициони рељеф монографије који поред предговора чини шест маркантних поглавља и закључак. У првом поглављу, насловљеном Од Берлинског конреса до Сарајевског атентата, представљен је историјски контекст унутар кога је Србија остварила свој државни, политички, војни, економски, културни успон. Такође, указано је на сложени однос младе балканске земље, каква је била Србија, са европским царевинама, Немачком и Аустроугарском, које су у настојању да посегну за светском моћи и досегну статус империјалних сила тежиле рату, планирале га и биле његови виновници. У другом поглављу монографије Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, обрађен је почетак Великог рата. Посебну пажњу у том делу текста аутори су посветили Сарајевском атентату и Јулској кризи, стању на европским фронтовима, великим биткама и победама које је Србија остварила у 1914. години, односу са савезницима, сазревању државног програма Србије. Наредна два поглавља књиге посвећена су ратним 1915. и 1916. годинама. Пратећи општи контекст ратних дешавања на европским фронтовима аутори су у наведеним поглављима темељно обрадили месеце мира и рата у 1915. години, повлачење преко Албаније и опоравак српске војске на Крфу, прилике и свакодневни живот у окупираној Србији, успостављање Солунског фронта и прве операције на том ратишту, државно-правни континуитет Србије. У петом и шестом поглављу указано је на велике ратне преломнице из 1917. и 1918. године, „проговорено“ је о Србији „с обе стране фронта“, југословенском компромису српске државе, оствареном учинку политике и дипломатије, унутрашњим политичким приликама и спољнополитичкој позицији земље, улози војске и пробоју Солунског фронта. У закључном делу текста обрађено је југословенско уједињење и рад Конференције мира у Паризу чијим је одлукама Велики рат завршен.
На страницама киге Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја могу се пратити ослободилачки напор и херојски подвизи путем којих је српски народ сачувао своју државу и на крају Првог светског рата учинио да она прерасте у нову југословнску краљевину. Проблеми са којима се у тим годинама српски народ суочавао, како показује и ова студија, најчешће су по обиму и својој сложености премашивали његову објективну снагу, претили пропашћу, тражили непримерене жртве, али му и омогућили да обезбеди часно место у историји савремене Европе.
Напомене:
У припреми су издања књиге на енглеском, немачком и руском.
Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, Београд. Покровотељ издања је Фонд дијаспора за матицу.
Поводом најновијих насилних догађаја у Венецуели
Саопштења |
У среду, 12. фебруара 2014. године, група насилних протестаната напала је ватреним оружјем више седишта националне владе у Каракасу и другим градовима земље, уз вандалско понашање и уништавање јавних добара. Током ових догађања усмрћено је троје људи, а више од шездесет је рањено. Иста група људи организовала је сличне насилне акције и у априлу 2013. године, у време када је за предсеника изабран Николас Мадуро, у којима је изгубљено 11 људских живота.
Имајући у виду искуства из Србије, Либије, Сирије, Малија, као и онога што се тренутно дешава у Украјини, јасно је да ови догађаји у Венецуели нису никакав спонтани израз незадовољства, већ покушај насилне промене легитимно изабране власти у земљи и довођење на власт људи који ће спроводити интересе оних сила чији је циљ успостављање контроле над природним богатствима Венецуеле.
Београдски форум за свет равноправних осуђује покушаје дестабилизације Венецуеле и изражава пуну подршку Влади и председнику Венецуеле Николасу Мадуру у напорима за очувањен уставног поретка, суверенитета и националне независности, који се покушавају урушити уз помоћ фактора изван Венецуеле.
Уверени смо да покушаји дестабилизације неће успети да угрозе пут Уга Чавеза који следи садашња Влада, пут социјалне правде, слободе, једнакости људи и пут свеопштег проспертитета пријатељског народа Венецуеле.
Београдски форум за свет равноправних
Патријарху Иринеју уручена књига „Србија у Великом рату 1914-1918“
Саопштења |
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је данас у Патријаршијиј српској у Београду ауторе и издаваче књиге „Србија у Великом рату 1914-1918“ која је недавно изашла из штампе поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата.
Аутори књиге су др Мира Радојевић, доцент на одсеку за историју Филозофског факултета, и академик Љубодраг Димић, професор историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, а издавање књиге је помогао Фонд дијаспора за матицу. Пријему су присуствовали и г. Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, и г. Драган Лакићевић, уредник Српске књижевне задруге.
"Марш за српско Косово" у више градова у Пољској, Чешкој и Словачкој
Форум преноси |
15 februara је у више градова у Пољској, Чешкој и Словачкој организован "Марш за српско Косово".Ових дана су се на друштвеним мрежама и стадионима могли видети позиви Пољацима, Чесима и Словацима да изађу на улице како би протестовали против кршења међународног права и против „крађе Косова Србији“. Ова манифестација се одржава сваке године након једностраног проглашења независности Косова, 17. фебруара 2008.
У Чешкој се на списку организатора и говорника налазе новинари, филмски редитељ и више патриотских организација. У оквиру протеста у Прагу окупљенима ће се обратити чешки народни посланик и један члан сената, а тренутно се чита писмо генерала Божидара Делића члана председничког колегијума Српске радикалне странке. Исти вид подршке СРС упућен је и протесту у Острави.
У координацији са предходно наведеним догађајима данас се одржавају протести у Словачкој-Братислави, као и у Пољској престоници Варшави и граду Вроцлаву. На овим протестима прочитаће се писмо Звонка Михајловића, вишегодишњег градоначелника Штрпца, најјужније српске енкалве на Космету.
Међу говорницима наћи ће се и чланови Еврпског фронта за солидарност са Косовом, који су прошле године посетили Космет и Београд, а о у сарадњи са омладином СРС одржали трибину.
У целости објављујемо послата писма захвалности и подршке патриотама 3 словенске земље.
Писмо генерала Божидара Делића:
Драги пријатељи, најсрдачније поздрављам све присутне на данашњем скупу! Подршка коју дајете својој словенској браћи на Косову и Метохији, значи нам много. Наши народи су неколико пута у својој историји у тешким моментима испољавали узајамну словенску солидарност. То и ви чините овим скупом. На самом крају Двадесетог века,1999.године, десила се агресија на нашу земљу. Највећа сила коју је свет видео у својој новијој историји оличена у 19 земаља НАТО пакта предођениг САД, уз подршку и помоћ још 6 земаља, наших суседа кршећи повељу УН напало је нашу малу земљу. Укупан однос снага је био око 1000:1 у корист агресора. Наша војска и народ су пуних 78 дана пружали херојски отпор непијатељу.
Рат је завршен уз посредовање већег броја земаља, политичким споразумом и Резолуцијом 1244 УН. По овом споразуму на Косову и Метохију су ушле међународне војно-полицијске снаге а наша војска и полиција су напустиле Косово и Метохију. Заједно са војском и полицијом са Косова и Метохије је отишао и већи део српског народа. Невиђеним злочинима над срским народом, паљењем и уништавањем нјегове имовине, верских објеката и историјског наслеђа, протерана је и већина преосталих стба са Косова и Метохохије од стране шиптарских терориста. Ови злочини и убиства дешавали су се у присуству мађународних снага, ноје најчешће нису штитиле Србе.
На територији која претставља историјско, верско и духовно средиште српског народа под утицајем светских моћника САД и Немачке ствара се нова нарко држава Косово. Срспке патриоте ће се борити свим средствима за повратак Косова у територијални састав србије. Због тога, ваше разумевање, подршка и данашњи протест има за нас посебан значај. КОСОВИ ЈЕ СРБИЈА! ЖИВЕЛО СЛОВЕНСКО БРАТСТВО НАШИХ НАРОДА!
Најављена окупљања:
Братислава, Хвијездославов трг. 15. II - 14:00
Праг, Вацлавов трг, 15.II - 14:30
Острава, Масариков трг 15. II – 15:00
Варшава, Огруд Саски, 15. II 17:00
Вроцлав, ул. Швидницка, 23. II 15:00
ЛАВРОВ: Кратковиди су они у ЕУ који одбијају сарадњу са Русијом
Форум преноси |
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ЗА СТВАРАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ ЕВРОАТЛАНТСКОГ ПРОСТОРА МИРА, БЕЗБЕДНОСТИ И СТАБИЛНОСТИ
Сергеј Лавров
Стиче се утисак да наши западни партнери неретко дејствују рефлексно, руководећи се непојмљивим принципом „наш-туђи“ и не размишљају о дугорочним последицама својих корака. Посебно су кратковиди они у Европи који робују стереотипима хладног рата и одбијају да сарађују са Русијом
- Цемент у изградњи заједничког европског дома треба да буду заједничке вредности. Неопходно је да се договоримо које су то вредности и ко их одређује
- Многе приступе, који су сада прихваћени у Европској унији, те исте државе су пре само 20-30 година доживљавале као неприхватљиве. Посебно имам у виду морални релативизам, проповедање сведозвољености и хедонизма, јачање позиција ратоборног атеизма, напуштање традиционалних вредности које су вековима биле морална основа људског развоја
- Таква оријентација се промовише са месијанском упорношћу како у својим земљама тако и према суседима
- Ако погледамо историју развоја независне Украјине, онда је очигледно да ће се покушаји да се на брзину „у један мах“ одреди вектор спољних веза те земље - на Запад или на Исток - сигурно завршавати неуспехом
- Потпуно бесперспективно изгледају и напори да се у име грађана Украјине одлучи како у будућности треба да изгледа њихова држава као и ко ће персонално да буде у њиховој влади
ОДБИЈАЊЕ многих европских земаља да сарађују са Русијом доказ је да нису далековиде и да робују стереотипима халадног рата, оценио је министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров.
„Стереотипи минулих епоха и даље ометају многе у Европској унији да на прави начин приступе питању својих будућих односа са Русијом у XXI веку. Стиче се утисак да наши западни партнери неретко дејствују рефлексно, руководећи се непојмљивим принципом „наш-туђи“ и не размишљају о дугорочним последицама својих корака“ - написао је руски министар у ауторском тексту за московски дневни лист „Комерсант“.
Лавров је нагласио да „примитивно потезање конопца“ између Европске уније и Русије није у складу са реалностима у све компликованијим међународним односима и да је недостојно политичко-дипломатског искуства које су европске државе вековима акумулирале“.
Вредносне оријентире за изградњу заједничког европског дома треба да израдимо у сагласности, додао је руски министар.
„Цемент у изградњи заједничког европског дома треба да буду управо заједничке вредности. Неопходно је да се договоримо које су то вредности и ко их одређује. Полазимо од тога да вредносни оријентири треба да буду плод узајамне сагласноси, а не изум неке државе или групе земаља“ - истакао је руски министар.
„Базне вредности, на којима би се општеевропска сарадња могла темељити, формулисане су у документима ОУН, ОЕБС и Савета Европе. Разуме се да је друштво живи организам и да се вредносне представе могу мењати у складу са његовим развојем. Многе приступе, који су сада прихваћени у Европској унији, те исте државе су пре само 20-30 година доживљавале као неприхватљиве“ - наопоменуо је Лавров.
„Посебно имам у виду морални релативизам, проповедање сведозвољености и хедонизма, јачање позиција ратоборног атеизма, напуштање традиционалних вредности које су вековима биле морална основа људског развоја“ - објаснио је Лавров.
Шеф руске дипломатије истакао је да се таква оријентација „промовише са месијанском упорношћу како у својим земљама тако и према суседима. Притом је указао да принципи демократије, пре свега, претпостављау уважавање мишљења других.
„Сви треба да се сложимо да народи Европе, приликом усаглашавања основних вредности, укључујући поштовање демократских принципа друшвеног живота, људских права и слобода, треба да остану различити, да чувају свој културни идентитет у потпуном складу са универзалним конвенцијама и декларацијама о људским правима“ - подвукао је шеф руске дипломатије.
Зближавање Русије и ЕУ - по његовој процени - „допринело би решавању застарелих проблема у области безбедности“.
Лавров је посебно нагласио: „Дошло је време да се конкретизују одлуке о стварању Јединственог евроатлантског простора мира, безбедности и стабилности за чије формирање су и ОЕБС и Савет Русија-НАТО. Само се тако може гарантовати да ланац кратковидих и неодговорних дејстава неће испровоцирати, као у августу 2008. године, кризни кратер у европској политици“.
Руски министар је уверен да је потенцијал партнерства између Руске Федерације и Европске уније огроман.
„У нашим земљама - на површини већој од 21 милиона квадратних километара - живи готово 650 милиона људи. Нас обједињују међузависност привреда и заједнички културни корени. Русија задовољава трећину потреба ЕУ за нафтом и природним гасом и готово четвртину за угљем и нафтним дериватима. Европска унија просто нема другог партнера који би био у стању да јој обезбеди сигуране испоруке у неопходним количинама“ - прецизирао је Лавров.
Он сматра да је у „основи данашњег неразумевања дефицит стратешког поверења“
„Прелазак на принципијелно нови, виши ниво партнерства може бити достигнут само на основу равноправности, узајамног поштовања и узимања у обзир заједничких интереса. Уместо тога, у приступу ЕУ опстаје тенденција да она своје односе са суседима изграђује искључиво на основи приближавања тих земаља њеним стандардима и кретања рутом политике Европске уније“ - указује Лавров.
„Русији није циљ да ступи у Европску унију. Наши партнери у ЕУ у потпуности треба да имају у виду да се на евроазијском простору реализује отромни пројектат који је од почетка грађен са узимањем у обзир могућности хармонизације са процесима у оквиру Европске уније као везне карике између Европе и Азијско-Пацифичког региона“.
Покушаји да се у име грађана Украјине одлучи каква ће им бити држава и будућа влада, изгледају потпуно бесперспективно, упозорио је Лавров.
„Ако погледамо историју развоја независне Украјине, онда је очигледно да ће се покушаји да се на брзину „у један мах“ одреди вектор спољних веза те земље - на Запад или на Исток - сигурно завршавати неуспехом“ - тврди Лавров.
„Имајући то у виду, потпуно бесперспективно изгледају и напори да се у име грађана Украјине одлучи како у будућности треба да изгледа њихова држава као и ко ће персонално да буде у њиховој влади“ - истиче шеф руске дипломатије.
„Овакав „социјални инжењеринг“ обично даје веома тужне резултате. Довољно је присетити се последњих спољних мешања у унутрашње послове Ирака, Авганистана и Либије“.
Шеф руске дипломатије је открио да су у Москви рачунали да ће Европска унија уважити право Украјинаца да сами изаберу своју будућност.
„Били смо непријатно изненађени када се испоставило да је у разумевању представника ЕУ и САД „слободни“ избор Украјинца већ направљен и да је то недвосмислено „европска будућност“ - открива Лавров.
Лавров је истакао да се у „активностима антивладиних снага у Украјини све активније појављују националистичка и екстремистичка расположења удружена са антисемитским и расистичким позивима“.
„Дестабилизација ситуације у држави која се налази у центру европског континента тешко да може одговарати било чијим интересима“ - упозорио је Лавров.
ЗАШТО СМО НАПАДНУТИ
Коментари |
Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.
КО ЈЕ БИО АГРЕСОР
У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.
СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА
САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања датума за отварање преговарачког процеса за пристуапање ЕУ се одрекнемо севера Косова и да распустимо све институције Србије које су опстале на КиМ које су опстале након 1999. год., односно да се север Косова интегрише у систем самопроглашене државе Косова.
Током тих нечувених притисака, уцена и обмана, тзв. међународна заједница је стално тврдила, а наше уцењене и заплашене псеудоелите безпоговорно пирхватале и јавно износиле и тумачиле да смо у рату поражени и на основу тога изгубили право да задржимо КиМ у састав свог државног система. Пистајући на статус поражене стране, ни једна од владајућих гарнитура Србије од 2000. год до данас није имала петље, а богами ни државничке одговорности, да пред Задом као својим ментором затражи да се у живот спроведе било која од тачака или делића Резолуције 1244 који се односе на задржавање суверенитета Србије над КиМ. Изгледа да је свима њима било једино важно да очувају или да задобију наклоност западних центара моћи, па се чини да су желели да се што безболније ратосиљају Космета, али да се то што мање види и јавно прикаже. Лажирани статус Србије као поражене државе у рату био им је веома згодан изговор за бројна издајства која трају ево већ дуже од једне деценије.
Уз ово наметнуто, али и прихваћено становиште да је Србија наводно поражена у рату 1999. год и по тој основи изгубила КиМ, чиме се у ствари амнестира тај велики злочин запада према Србији, сасвим би лепо пристала парафраза оне познате изреке Франскуског маршала Фоша да је поражен свак ( појединац и држава ) оног тренутка када прихвати помисао на пораз.
О свему што напред речено, те и о бројним другим околностима везаним за агресију Запада на Србију, њеним токовима, исходима, последицама и геополитичким и другим импликацијама, надамо се да ће бити нових опсервација у излагањима на Конференцији коју Београдски форум за свет равноправним организује у марту 2014. год., обележавајући на тај начин петнаесту годишњицу од почетка тог новог европског варварства.
Србија у Великом рату
Књиге |
Књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића о Првом светском рату, биће објављена на енглеском, немачком и руском, а можда и на кинеском
Српска артиљерија током Колубарске ботке
У Српској књижевној задрузи представљена је књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату 1914–1918” (кратка историја), коју су објавили СКЗ и Београдски форум за свет равноправних. О књизи су говорили епископ бачки г. Иринеј, Живадин Јовановић, Михаило Војводић, Милош Ковић, Александар Животић и аутори, а одломке из дела казивао је Срба Милин.
Епископ бачки г. Иринеј благословио је скуп и рекао да је недавно био у Немачкој и Аустрији и видео велики број обимних књига о Првом светском рату, али је мало наслова који се слажу с нашим виђењем почетка Великог рата. Зато је значајна свака књига о овом периоду наше историје, али би их ваљало превести на светске језике, како би се чула и наша истина. Живадин Јовановић, из Београдског форума за свет равноправних, потврдио је да се књига већ преводи на енглески, немачки и руски, а велика је вероватноћа да ће бити преведена и на кинески. Реч је о изузетно вредној књизи, која охрабрује и упозорава. Има смисла борити се за истину, упркос великим лажима којима се покушава ревизија историјских чињеница.
И Михаило Војводић се слаже да је ово година у којој ће бити покушаја да се промени истина о Првом светском рату. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” заснива се на историјским чињеницама. Припадници Младе Босне, на окупираној земљи, борили су се за слободу. Војводић је, такође, указао на велику помоћ Русије у Првом светском рату, нарочитo цара Николаја II, и рекао да он заслужује споменик у Београду.
Милош Ковић наглашава да су књигу писали професионални историчари, али веома популарно, како је то некада писао Владимир Ћоровић. Књига нуди резултате српске историографије, од Берлинског конгреса до краја Првог светског рата, а коришћена су и кључна дела европске историографије. Како се приближавамо датуму почетка Великог рата, истиче Александар Животић, оживљавају расправе о узроцима почетка Првог светског рата, и улози Србије у свему томе. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” на јасан начин указује на стварне узроке почетка Великог рата. Књига је писана лепим језиком, изузетно је прегледна и нуди јасне одговоре о улози Србије у отпочињању Првог светског рата.
Обележавајући стогодишњицу почетка Првог светског рата, кажу аутори, човечанство ће, надајмо се „клекнути” пред милионским жртвама до тада највећег ратног обрачуна у светској историји. Да ли ће и како у том тренутку размишљати о историјском контексту у којем су положене – друго је питање. Историчари посвећени темама XX века то свакако морају учинити. Тим пре што већина процеса дугог трајања и сложеног карактера, који су испунили прошлост XX века, утичући и на свет данашњице, исходишну тачку имају у Великом рату 1914–1918. године.
Да ли ће се глас историчара чути у јавности или бити „угушен” политичким интересима центара моћи за променом историографске слике Првог светског рата; у којој ће мери научно бити у могућности да се у креирању свести савременика супротстави ненаучном; да ли ће звуци труба и бубњева, карактеристични за почетак рата, узнемирити почивше или пробудити разумевање нових генерација; хоће ли жртве велике несреће још једном бити понижене и убијене – тешко је у овом тренутку рећи. Савремена историја, кажу аутори, већ дуже време налази се под ударом ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њене потребе поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту и истраживању прошлости.
Ревизионистички „удар” оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе. Нападом на научни метод обесмишљава се постојеће „друштвено сећање”, доводи у питање сврсисходност историјске науке и потире моралност историографске дисциплине. Највећим делом, то је последица промена у политици и друштву с краја XX века, које су оставиле дубоке трагове и на размишљања о претходним временима.
ПРОМОВИСАНА КЊИГА „СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914. 1918.“
Књиге |
Аутори Др Мира Радојевић и Љубодраг Димић, други, с десна у лево, са говорницима на промоцији
У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“Аутора Мире Радојевић, доцента и академика Љубодрага Димића, професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Књигу су поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата
Издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.
Промоцији је присуствовао велики број научника, међу којима је било више чланова САНУ, као и новинара српских медија. Књига ће се превести на енглески, руски, немачки, француски и кинески језик.
Говорници, међу којима је био и Владика Бацки господин Иринеј Буловић, су одали признање ауторима и Фонду дијаспора за матицу као покровитељу књиге.
Живадин Јовановић говори на промоцији
ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА СЕ ОБРУШАВА НА БОСНУ
Коментари |
Стефан Каргановић,
Председник Историјског пројекат Сребреница
Обојена револуција која се већ преко годину дана у Босни очекује најзад је почела. Али фундаментална чињеница која се мора истаћи је то да, насупрот очекивањима аналитичара, „промена режима“ није предвиђена само за Републику Српску. У току је пуч на територији целе државе, који ће обухватити и Федерацију БиХ и Републику Српску.
Ово је врло значајна чињеница зато што сугерише да западне обавештајне службе и, подразумева се, њихове владе желе да очисте политички терен у читавој земљи. План је да се растуће незадовољство друштвеним приликама – за које има више него довољно оправдања – искористи за изазивање општег хаоса. Тај хаос, и илузија „бољег живота“ коју ће западни медији и пропагандни центри подстицати у свести широке јавности, затим ће бити искоришћени да би се инсталирала нова екипа марионета, не само на ентитетском већ и на централном нивоу.
Основни циљ и даље остаје скидање са власти председника Милорада Додика и пресецање независне политике коју он води у Републици Српској, да би се у Бања Луци на његово место поставио колаборационистички тим који ће омогућити утапање аутономног српског ентитета у централизовану босанску државу. Даљњи циљеви су увођење целовите Босне и Херцеговине у НАТО пакт и њено потпуно уклапање у западне евроатлантске структуре. По важећем уставу то није могуће без сагласности владе Републике Српске. Зато је први корак да се таква кооперативна влада доведе на власт. Убрзо, данашњи протекторат – који ту и тамо, у скромној мери, ужива локалну аутономију – претвориће се у колонију под потпуном контролом Запада.
Протестанти у Босни, као и у Кијеву, мотивисани су илузијом да само треба да „отерају неваљалце“ да би постигли магловито замишљени и нимало јасно одређени „бољи живот“. Међутим, то се неће догодити никада ако ће посао бити поверен марионетама које жели да инсталира Запад. Као што смо видели у Украјини, у овом тренутку само Русија има материјални капацитет да допринесе побољшању њиховог животног стандарда. Европска Унија је јасно ставила до знања да не располаже средствима која би омогућила реконструкцију Украјине, мада, наравно, располаже довољном сићом да плати за услуге уличних руља. Оно што важи за Украјину, важи и за Босну и Републику Српску.
Нереди који се распламсавају, и који су пре неколико дана почели у Федерацији БиХ у Тузли, а одатле се шире на Сарајево у друге градске центре у Федерацији, обележени су од самог почетка коришћењем крајњег насиља са стране демонстраната. Пошто се операција „промене режима“ генерално оркестрира у складу са сценаријем „ненасилног отпора“ који је зацртао Џин Шарп, може да делује помало чудно да се у Босни ненасилна фаза бесцеремонијално прескаче. У почетној фази, уобичајени образац „провокација – ескалација,“ напротив, предвиђа навођење органа власти да нападају мирне протестанте да би се оруђа преврата могла приказати као невине жртве. Међутим, у овом случају западни диригенти су можда нестрпљиви да без одлагања заврше посао у обе таргетиране земље, у Украјини и Босни и Херцеговини. Можда су зато донели одлуку да убрзају процес инсталирања својих марионета, док је још могуће одржавати илузију „бољег живота“ под патронатом Запада и пре него што разочаравајућа вест о дубокој кризи у којој су западне земље заглибљене не допре до узнемирених маса на Истоку.
Начин како се руководи побуном у Босни и Херцеговини сажето је представљен на слици [1] која се може видети на једном од интернет сајтова што подржавају опозициону мрежу:
Ова сугестивна слика показује најмање три ствари. Прво, ниво уличне агресивности коју практикују демонстранти, што укључује и паљење аутомобилских гума. Друго, стари, познати симбол „Отпора,“ стиснута песница, који карактерише све операције ове врсте, од прве успешно изведене обојене револуције под западним руководством у Београду у октобру 2000. године, што убедљиво указује на покретачку снагу иза догађаја који су у току. Најзад, донекле депласирани текст на енглеском језику, на наводно босанској плакати. То је јасан лапсус који ће несумњиво временом морати да буде отклоњен зато што врло тачно открива ко се налази иза целе шараде.
Поред овога, присутни су и сви остали класични показатељи операције у стилу Џина Шарпа. Инфраструктура за промену режима, коју западни специјалисти у Босни већ две године стрпљиво изграђују, најзад је добила сигнал да се активира. Сада смо сведоци деловања одлично увезане мреже која прекрива Федерацију и Републику Српску и која удружено делује на постизању идентичних циљева, уз коришћење свих расположивих справа савремене технологије. Демагогија је прикладно магловита и бави се неодређеним циљевима, као „поштовање права“ и „боље сутра,“ што несумњиво ужива широку подршку у Босни као што би „зауставити нуклеарно зрачење“ вероватно било врло популарна крилатица у Фукушими. Али зачудо, конкретне политичке мере које би погодовале остварењу ових узвишених идеала нико од бунтовника не нуди. Међутим, позив полицајцима да се придруже демонстрантима је преузет право из Шарповог приручника. Анонимни организатори нереда у Тузли се представљају под акронимом „УДАР“, што очигледно евоцира назив политичке организације Виталија Кличка у Украјини.
Власти у оба босанскохерцеговачка ентитета су очигледно неспремне да се суоче са судбином која им се спрема. У Федерацији, муслимански политичари су досадашњу тактичку подршку Запада будаласто протумачили као трајну гаранцију, чинећи исту грешку у коју је упао египатски председник Мубарак пре њих, сматрајући свој положај безбедним док су у Сједињеним Државама активисти „Покрета 6. април“ били обучавани да га свргну. У Републици Српској, не само да је владајућа коалиција пропустила да донесе благовремену процену ситуације и да предузме ефикасне противмере, већ је и опозиција изгледа направила погрешан прорачун. Вође опозиције ће се, можда, једног дана пробудити и тада ће схватити да су и њих западни ментори изиграли са искључивим циљем да их искористе за подривање председника Додика, али да ће једна потпуно нова екипа протежеа, коју је Запад дискретно истренирао, бити уместо њих инсталирана на власт.
ПОЧЕО РАД ФОРУМА ЗА ДИПЛОМАТИЈУ
Саопштења |
Дана 6. фебруара на Факултету је одржана свечаност поводом отварања Форума за дипломатију И међународне односе. Тим поводом обратили су се Декан Правног факултета проф. др Сима Аврамовић, Координатор Форума доц. др Бојан Милисављевић, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић као и директор америчког Националног демократског института (The National Democratic Institute) Томас Кели (Thomas Kelly). Предвиђено је да Форум траје два семестра, а похађају га студенти завршних година Правног факултета, студенти мастер студија, студенти Факултета политичких наука, Полицијске академје.
Форум је намењен стицању практичних знања из области дипломатије и међународних односа, у том смислу организоваће се посете институцијама, предавања амбасадора, званичника, симулације...
СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918.
Књиге |
У издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге изашла је из штампе књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора Др Мире Радојевић, доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ и редовног професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Рецензенти су академик Михајло Војводић и доцент Милош Ковић, а уредник је Драган Лакићевић. Издавање књиге помогло је Удружење Фонд дијаспора за матицу, као покровитељ.
Ово научно-популарно дело угледних српских историчара намењено је широкој читалачкој публици у Србији, српском расејању као и страним читаоцима. Књига је опремљена одговарајућом научном апаратуром, а у књижарским излозима се појављује поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата. Иако се појављује у време хипер-продукције литературе на Западу чији је циљ, уз часне изузетке, ревизија досадашњих оцена о правим узроцима и циљевима покретача Великог рата, да се одговорност преусмери на Србију, аутори се нису упуштали у полемисање, већ су достојанствено, мирним стилом , афирмисали релевантне чињенице и на основу њих изводили научне оцене и закључке. Онако како се то и очекује од озбиљних научника.
Ово дело трајне вредности може послужити и као продубљени уџбеник историје Првог светског рата за студенте универзитета, младе научнике и све оне којима је стало да се објективно упознају са тим драматично тешким, али славним годинама у историји Србије. Афирмишући изворе и научне оцене, истину о српским напорима, огромним људским жртвама и незаменљивом доприносу слободи и развоју читавог европског континента, ово дело и његови аутори индиректно подсећају и своје савременике на потребу самопоштовања, поштовања жртава за слободу, уважавања историјских искустава – на вредност мудрости и зрелог постављања у смутним временима.
Полазећи од чињенице да се Србија и српски народ у матици и расејању, често суочавају са неразумевањем код својих страних партнера и саговорника, издавачи ће учинити велики напор да се ово вредно дело преведе и објави и на неколико страних језика. То би страним читаоцима, нарочито млађих генерација, дало могућност да сазнају нешто више од ревизионистички интонираних књига аутора из њихових средина и да формирају сопствени суд. Извести овакав подухват није лако ни у најбољим временима. У условима какви преовлађују у Србији данас то се граничи са издавачким подвигом. Ова књига ублажава велику небригу према истини, историји и жртвама за слободу и достојанство српског народа па је утолико вреднија хвале и признања.
Ово дело подсећа да су осећање моралног дуга према браниоцима слободе, истине и правде, солидарност и међусобно поверење живе вредности. (страна 300, тврди повез).
Књига се може наручити или преузети у просторијама Београдског форума за свет равноправних, на адреси Сремска 6/IV, e-mail:
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели
, телефон: 011/ 32 83 778.
Успомена на Бору Милошевића
Саопштења |
Живадин Јовановић
уторак, 28. јануар 2014.
- Борислав Бора Милошевић је рођен 8. јула 1936. године у Никшићу.
- Завршио је Правни факултет Универзитета у Београду.
- 1970 - 1975 - министар саветник Амбасаде СФРЈ у Москви.
- 1985 -1989 - амбасадор СФРЈ у Алжиру.
- 1998 - 2001 - амбасадор СФРЈ у Москви.
- Умро је 24. јануара 2013. у Београду, сахрањен 2. фебруара 2013. У Љеворечким Тузима, Црна Гора.
Борислава Бору Милошевића познајем из студентских дана 50-их година прошлог века, из времена када је био један од истакнутих руководилаца Савеза студената Југославије. Касније, почетком 60-их случај је хтео да будемо у истој класи питомаца Школе резервних официра у Билећи, а 70-их година нашли смо се у истој служби, у југословенској дипломатији.
Бора је у дипломатији провео деценију и по. Најпре је био на дужности министра саветника Амбасаде СФРЈ у Москви, затим амбасадора СФРЈ у Алжиру и коначно, крајем 90-их и почетком 2000-их, био је амбасадор СРЈ у Москви. Као човек одликовао се марљивошћу, ширином погледа и високим моралним назорима. Много је читао и радио на проширивању својих знања. У животу и професији пажљиво је слушао саговорнике и често изненађивао новим, свежим погледима на феномене у друштву, култури, међународним односима. Био је ненаметљив, духовит, гостољубив, добар домаћин. У послу, ни себи ни сарадницима није допуштао импровизације. За сваки посао или задатак се стрпљиво припремао, било тако што је читао, или што је тражио мишљења компетентних људи. Са таквим квалитетима природно је пленио околину и имао много пријатеља, познаника и поштовалаца, што је велика предност у животу и у сваком послу, поготову у дипломатији. Врло често је иступао јавно, а за сва јавна иступања припремао се студиозно. Аргументовано и уверљиво је заступао и бранио интересе своје земље.Бору је одликовала способност да стечена пријатљства негује, да стицањем нових никада не запоставља старе пријатеље. Зато, свуда тамо где је дуже, или краће време радио – од Београда до Москве и од Алжира до Париза, има многобројне поштоваоце и пријатеље.
Бора је био дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро познавао суштину дрштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље, тако и земље службовања и што је био у стању да реално сагледа могућности за сарадњу. Био је рационалан и критичан. Као дипломата никада није упадао у грешку да извештава шта је он саговорнику пренео, већ шта је саговорник њему изложио дајући на крају своју кратку оцену, или предлоге. Угађао је чињеницама, а не читаоцима својих извештаја. Волео је земље у којима је службовао, посебно Русију, са чијом духовношћу и културом се саживео. Разуме се, увек и највише је волео своју земљу и свој народ које је представљао. Али, ако је икада био пристрастан, ако је ичему икада угађао, увек су то биле само чињенице, биле оне пријатне или непријатне. Амбасадор у Москви био је у најтежем периоду историје своје земље (1998–2001). У то време је припремана и извршена агресија НАТО. Знао је за велика очекивања руководства и народа своје земље од Русије, као истинског, вековног савезника и пријатеља. Ипак, никада није у Београду подгревао нереална очекивања. Извештавао је објективно, а радио неуморно и даноноћно на добијању политичке, моралне, хуманитарне и сваке друге помоћи. И било је резултата какви су у датим условима у Русији и на међународном плану били реални.
Борина је велика лична заслуга постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије (2000). Јединог таквог споразума који Русија има са било којом земљом изван ЗНД. Тај споразум, потписан пре 14 година, и данас омогућава неограничен бесцарински извоз Србије на огромно руско тржиште.
Савршено је говорио и писао руски, француски и енглески језик. Много пута је био преводилац у разговорима „у четири ока“ председника Тита и Брежњева, а касније и других југословенских и руских државника.
И када је завршио своју службу званичног амбасадора Југославије у Русији, Бора је наставио неуморно да ради на очувању узајамних односа, пријатељства и сарадње. Није могао мирно да посматра да било ко, због избора нових пријатеља, преко ноћи почне да запоставља или вређа вековно пријатељство и савезништво две земље и два братска народа. Бора је имао високо развијен осећај утицаја медија и народне дипломатије за односе између земаља. Настављајући да са својом породицом – супругом Миланком и сином Светозаром - живи у Москви, Бора неуморно олакшава размену посета посланика, странака, пословних људи, новинара, уметника у оба смера. Умног резона и бритког духа, непрекидно је иступао у програмима најутицајнијих телевизија, давао интервјуе свим утицајнијим медијима на свету од CNN у Атланти, преко ТF-1 у Паризу, до BBC у Лондону. Увек бранећи истину и интересе Југославије, Србије и Црне Горе.
Разуме се, трагична смрт Бориног брата, бившег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића у Хашком затвору, оставила је неизлечиву рану у Бориној души. Писаном и усменом речи, књигама и трибинама, неуморно се борио за правду, за частан однос и поступање према Слободану Милошевићу, за право на адекватно лечење, али ни то, ни ангажовање пријатеља из Русије и других земаља, нису дали резултате. Сила је била изнад људског права, изнад части и морала.Био је члан Београдског форума. Септембра 2012, када је Форум приредио промоцију књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада“, Бора, један од коаутора тог писаног сведочанства, допутовао је из Москве и говорио на промоцији у Руском дому културе. Препуна сала га је више пута прекидала спонатаним дуготрајним аплаузима какви се давно у Србији нису чули.
Бора је био друг, колега, дипломата врхунског кова и пријатељ. Таквог Бору ћемо увек памтити са осећањем ретке привилегије што смо га познавали и са њим сарађивали. Нека му је вечна слава и хвала.
(Ове године, 24. јануара, навршило се годину дана од смрти Борислава Боре Милошевића)
Саопштење поводом хапшења Оливера Ивановића
Саопштења |
Београд, јануар 2014.
Београдски форум за свет равноправних најоштрије осуђује одређивање притвора Оливеру Ивановићу, једном од дугогодишњих политичких лидера Срба у Аутономној Покрајини Косово и Метохијалидеру. Околности у којима је дошло до хапшења господина Ивановића евидентно указују на то да није реч о деловању правосуђа, већ о политички мотивисаној акцији, која је уперена против неподобних Срба на Косову и Метохији, што потврђује привођење и саслушање и другог политичког лидера Србиа у Покрајини, Крстимира Пантића.
На то указује, пре свега, датум одабран за акцију Еулекс-ових органа, 27. јануар, односно свега два дана пре истека рока за пријављивање кандидата за изборе за градоначелника северног дела Косовске Митровице, који истиче у среду 29. јануара 2014. године. Без обзира на то да ли је господин Ивановић планирао да се лично кандидује за ту функцију, или је унутар његове странке постигнут договор о другом кандидату, овим је директно онемогућено кандидовање једном од истакнутих политичара новије генерације Срба у Покрејини који је и после 1999. године непрекидно, са двојом породицом, живи у Косовској Митровици.
Порука која се најновијим акцијама Еулекса шаље Србима јесте да нико од Срба на Косову и Метохији није сигуран и да се увек могу наћи „сведоци“ да сведоче против сваког Србина који није послушан снагама које теже признавању једностране сецесије супротне принципима Повеље УН, ОЕБС-а, Устава Србије и резолуције СБ УН 1244.
Београдски форум позива Еулекс да неодложно ослободи Оливера Ивановића из притвора и да му омогући одбрану са слободе, као и да прекине са свим сличним политички мотивисаним акцијама у будуће које уносе несигурност међу преостало српско становништво у Покрајини. Београдски форум сматра да Еулекса може далеко боље изразити свој допринос правди и владавини права уколико истражи и саопшти резултате истраге о злочинима почињеним против Срба у Клечки, Старограцком, Пећи и многим другим местима широм Покрајине. Јавност већ дуго очекује резултате истраге о трговини људским органима убијених и киднапованих Срба у складу са Извештајем и одлукама Пралементарне скупштине савета Европе. Време је да Еулекс упозна јавност о томе какви су његова улога и резултати у стварању услова за слободан, безбедан и достојанствен повратак 220.000 Срба и других не-Албанаца протераних са својих вековних огњишта на Косову и Метохији.
Београдски форум за свет равноправних
ПРЕДСЕДНИК ФОРУМА НА КОНФЕРЕНЦИЈИ РОЗА ЛУКСЕМБУРГ У БЕРЛИНУ
Саопштења |
Ж. Јовановић, К. Хартман, 11.1.2014.
На позив редакције берлинских дневних новина „Јунге Велт“, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествовао је 11. јануара 2014. године у раду традиционалне међународне конференције Роза Луксембург.
У дворани конференцијског центра „Ураниа“ Јовановић је говорио о теми „Од Београда до Дамаска – од рата до рата“. Други говорници на конференцији су били Сокоро Гомеш, председница Светског савета за мир, из Бразила, Проф. Мишел Чосудовски, уредник „Глобал ресерч“ (Global Research), из Канаде, Денис Голдберг, саборац Нелсона Манделе, из ЈАР и Андeрс Каергаард, бивши официр армије Данске, у мисији НАТО у Авганистану. Аудиторијум од 2.000 чинили су претежно млади људи из Немачке и других земаља Европе, укључујући и већи број Срба који живе и раде у Немачкој.
Каранфил за Розу Луксембург, 12.1.2014
Наредног дана, 12. јануара, преко 20.000 младих је прошетало улицама Берлина до Меморијала Розе Луксембург где су положили цвеће и црвене каранфиле одајући почаст немачкој револуционарки коју је полиција најпре мучила а потом убила јануара 1919. године и њеним следбеницима сличне судбине.
Андреас Шмит, Сокоро, Живадин, Чошудовски
Роза Луксембург (1871-1919) је била представница демократског социјализма у Европи. Свим снагама је настојала да се спречи избијање Првог светског рата. Када је СПД одлучила да подржи немачку ратну политику, Роза Луксембург и Карл Либкнехт су били искључени из партије.
Активно је учествовала у неуспешној револуцији у Немачкој 1918-1919.У јануару 1919. Роза Луксембург, Карл Либкнехт и хиљаде других били су ухапшени, мучени и брутално убијени. Одлучбно се борила против рата и диктатуре, увек инсистирајући на повезаности политичке слободе и социјалне једнакости.
СЕЋАЊЕ НА БОРИСЛАВА МИЛОШЕВИЋА
Саопштења |
Навршила се година дана од смрти Борислава Боре Милошевића,
бившегамбасадора СФРЈ у Алжиру (1985. – 1989.) и амбасадора СРЈ у Москви(1998. – 2001.).
У знак сећања на Борислава Бору Милошевића 27. јануара 2014. године у
Руској државној думи одржаће се округли сто на тему «Стање и
перспективе српско-руских односа». У раду овог скупа учествоваће
депутати Државне Думе, научници и представници српских и руских
удружења.
Ж. Јовановић
СЕЋАЊЕ НА БОРИСЛАВА БОРУ МИЛОШЕВИЋА
Саопштења |
Живадин Јовановић
Борислав Бора Милошевић је рођен 8. јула 1936. године у Никшићу.
Завршио је Правни факултет Универзитета у Београду.
1970. – 1975. министар саветник Амбасаде СФРЈ у Москви.
1985. - 1989. амбасадор СФРЈ у Алжиру.
1998. - 2001. амбасадор СФРЈ у Москви.
Умро је 25. јануара 2013. у Београду, сахрањен 1. фебруара 2013. У Љеворечким Тузима, Црна Гора.
Борислава Бору Милошевића познајем из студентских дана 50-их година прошлог века, из времена када је био један од истакнутих руководилаца Савеза студената Југославије. Касније, почетком 60-тих случај је хтео да будемо у истој класи питомаца Школе резервних официра у Билећи, а 70-тих година нашли смо се у истој служби, у југословенској дипломатији.
Бора је у дипломатији провео деценију и по. Најпре је био на дужности министра саветника Амбасаде СФРЈ у Москви, затим амбасадора СФРЈ у Алжиру и коначно, крајем 90-тих и почетком 2000-тих био је амбасадор СРЈ у Москви. Као чеовек одликовао се марљивошћу, ширином погледа и високим моралним назорима. Много је читао и радио на проширивању својих знања. У животу и професији пажљиво је слушао саговорнике и често изненађивао новим, свежим погледима на феномене у друштву, култури, међународним односима. Био је ненаметљив, духовит, гостољубив, добар домаћин. У послу, ни себи ни сарадницима није допуштао импровизације. За сваки посао или задатак се стрпљиво се припремао, било тако што је читао, или што је тражио мишљења компетентних људи. Са таквим квалитетима природно је пленио околину и имао много пријатеља, познаника и поштовалаца што је велика предност у животу и у сваком послу, поготову у дипломатији. Врло често је иступао јавно а за сва јавна иступања припремао се студиозно. Аргументовано и уверљиво је заступао и бранио интересе своје земље.
Бору је одликовала способност да стечена пријатљства негује, да стицањем нових никада не запоставља старе пријатеље. Зато, свуда тамо где је дуже, или краће време радио – од Београда до Москве и од Алжира до Париза, има многобројне поштоваоце и пријатеље.
Бора је био дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро прознавао суштину дрштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље тако и земље слуижбовања и што је био у стању да реално сагледа могућности за сарадњу. Био је рационалан и критичан. Као дипломата никада није упадао у грешку да извештава шта је он саговорнику пренео, већ шта је саговорник њему изложио дајући на крају своју кратку оцену, или предлоге. Угађао је чињеницама а не читаоцима својих извештаја. Волео је земље у којима је службовао, посебно, Русију, са чијом духовношћу и културом се саживео. Разуме се, увек и највише је волео своју земљу и свој народ које је пшредстављао. Али, ако је икада био пристрастан, ако је ичему икада угађао , увек су то биле само чињенице, биле оне пријатне или непријатне.
Амбасадор у Москви био је у најтежем периоду историје своје земље (1998. – 2001.). У то време је припремана и извршена агресија НАТО. Знао је за велика очекивања руководства и народа своје земље од Русије, као истинског, вековног савезника и пријатеља. Ипак, никада није у Београду подгрејавао нереална очекивања. Извештавао је објективно а радио неуморно и даноноћно на добијању политичке, моралне, хуманитарне и сваке друге помоћи. И било је резултата какви су у датим условима у Русији и на међународном плану били реални. Борина је велика лична заслуга постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије (2000.). Јединог таквог споразума који Русија има са било којом земљом изван ЗНД. Тај споразума потписан пре 14 година и данас омогућава неограничен бесцарински извоза Србије на огромно руско тржиште.
Савршено је говорио и писао руски, француски и енглески језик. Много пута је био преводилац у разговорима „у четири ока“ Председника Тита и Брежњева а касније и других југословенских у руских државника.
И када је завршио своју службу званичног амбасадора Југославије у Русији, Бора је наставио неуморно да ради на очувању узајамних односа, пријатељства и сарадње. Није могао мирно да посматра да било ко, ѕбог избора нових пријатеља, преко ноћи почне да запоставља или вређа вековно пријатељство и савезништво две земље и два братска народа. Бора је имао је високо развијен осећај утицаја медија и народне дипломатије за односе између земаља. Настављајући да са својом породицом – супругом Миланком и сином Светозаром - живи у Москви, Бора неуморно олакшава размену посета посланика, странака, пословних људи, новинара, уметника у оба смера. Умног резона и бритког духа непрекидно је иступао у програмима најутицајнијих телевизија, давао интервјуе свим утицајнијим медијима на свету од CNN у Атланти, преко ТF-1 у Паризу, до BBC у Лондону. Увек бранећи истину и интересе Југославије, Србије и Црне Горе.
Разуме се, трагична смрт Бориног брата, бившег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића у Хашком затвору, оставила је неизлечиву рану у Бориној души. Писаном и усменом речју, књигама и трибинама, неуморно се борио за правду, за частан однос и поступање према Слободану Милошевићу, за право на адекватно лечење, али ни то, ни ангажовање пријатеља из Русије и других земаља, нису дали резултате. Сила је била изнад људског права, изнад части и морала.
Био је члан Београдског форума. Септембра 2012. Када је Форум приредио промоцију књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада“, Бора, један од ко-аутора тог писаног сведочанства, допутовао је из Москве и говорио на промоцији у Руском дому културе. Препуна сала га је више пута прекидала спонатаним дуготрајним аплаузима какви се давно у Србији нису чули.
Бора је био друг, колега, дипломата врхунског кова и пријатељ. Таквог Бору ћемо увек памтити са осећањем ретке привилегије што смо га познавали и са њим сарађивали. Нека му је вечна слава и хвала.
NATO SHOULD BE DESBANDED
Коментари |
Zivadin Jovanovic
ADRESS TO THE ROSA LUXEMBURG CONFERENCE
Berlin, January 11th, 2014.
It is great honor to speak at the Conference held under the name of Rosa Luxemburg, symbol of the struggle for freedom, dignity and social justice - values so much jeopardized and so much needed today in Europe and the world. I would like to sincerely thank our hosts, comrades from “Junge Welt” for their kind invitation, excellent organization and for worm hospitality.
During the Yugoslav crisis, sanctions and particularly, during criminal NATO aggression, you have demonstrated solidarity with the people of my country, humanism toward victims and great courage in defending justice and the truth against massive production of lies and all sorts of manipulations. This Conference shows that the struggle for truth, solidarity and justice continues with the same vigor and resolve. Therefore, I would like to thank you for all you have done on your path of human dignity, solidarity and self-esteem.
Allow me, also, to convey to all of you heartfelt greetings from the leadership and members of the Belgrade Forum for a world of equals. To many of you the Belgrade Forum is known, but let me say again that it is a truly independent, non-partisan and non-profit association of intellectuals in Serbia established 14 years ago. The Forum stands for peace, solidarity and sovereign equality among nations, states and individuals. We struggle for justice, truth and social justice, against any discrimination. We are against interventionism, abuse of human rights, double standards over terrorism, against militarization and robbing of the other nations for the interests of corporate capital. We stand for just world order based on the respect of basic principles of international law and democratization of international relations without subjugation and exploitation. New era in international relations is marked by weakening of forces mono-polarism and dictate opening new space for the forces of peace and justice. Let us unite to use this change for progress and wellbeing of humanity.
15 years ago, my country was a victim of NATO aggression. That attack on Serbia (Federal Republic of Yugoslavia) in 1999 was a crime against peace and stability. It was a first war in Europe after the Second WW. About 4000 people were killed, 8.000 seriously wounded. Thousands of houses have been destroyed, as well as factories, railways, bridges, schools, hospitals. Economic damage is estimated to over 120 billions of US dollars. The aggressors used missiles with depleted uranium, graphite and cluster bombs taking death toll even today. It was the war on European soil, war for controlling Europe, consequences of which shall stay in Europe but, unfortunately, actively participated by European countries.
Such a destructive, inhumane and criminal war was ironically termed – “humanitarian intervention” and “merciful angel”. Afterwards it has been used as a precedent for ensuing NATO aggressive wars on other countries. In fact, it was meant to serve as precedent. This was confirmed in April 2000 when high US representatives at the NATO summit held in Bratislava declared that, unlike European allies who thought the war against Yugoslavia was an exception, in fact was precedent to be used in the future whenever necessary and suitable. This position was noted in a report of German politician, member of Bundestag and Vice president of the Parliamentary Assembly of OSCE Willy Wimmer to the then Chancellor Gerhard Schroeder, dated May 2nd, 2000.
At April 2000 NATO summit in Bratislava, as Willy Wimmer, reported to the Chancellor Gerhard Schroeder in his letter of May 2nd, 2000. USA officials declared that the 1999 war against Yugoslavia had a role to correct the mistake of Dwight Eisenhower from the period of the Second WW and to get justification to bring US soldiers there. British military attaché in Belgrade John Crosland (1996-1999), in his written testimony to The Hague tribunal of June 2006, noted that in June 1998, “Bill Clinton, Richard Holbrook and Medline Albright decided to change regime in Serbia and that the KLA should be a tool in achieving this objective. Having that in mind, all reservations I or anyone else has had against KLA was rendered meaningless. The position of the international community in Rambouillet in 1999 was harmonized with this policy”. What elements of this precedent were supposed to be?
These may be summed up this way:
Одважи се да мислиш својом главом!
Коментари |
Од Рудолфа Хензела, Рајнера Ротеа и Гернота Ружичке
Пре непуних 100 година отпочео је Први светски рат са око 17 милиона мртвих, а пре скоро 75 година ужасни Други светски са око 50 милиона жртава. Зато се европски историчари поново посвећују питању кривице за рат. Нас, двојицу психолога и педагога и једног правника, заокупља још једно питање: како је могло да се деси да се „народ песника и мислилаца“ 1914. године сервилно приклони мегаломанијом опседнутом цару Виљему Другом, а 25 година касније психопати по имену Адолф Хитлер и његовим помагачима када су позвали на оружје да би приредили велико крвопролиће. И поред тога милиони и милиони људи су дали да их такви „тутори“ бесмислено и без савести поведу у пропаст.
Мајке своје синове, а жене своје вољене супруге испраћале су „за Бога, цара, отаџбину “ и великог „фирера“ на „поље части“, а онда у „гордој тузи“ носиле црни флор око руке. А како је данас?
Погледамо ли на почетку нове године општу ситуацију у свету, онда не можемо а да не искључимо нови светски пожар који би у свако доба могао да избије из различитих жаришта1. Онда би опет спрега психолошког ратовања, државне индоктринације и неспутаног терора, са једне стране, и наше немоћи да се одважимо да мислимо својом главом, са друге стране, могла довести до тога да пођемо за неким новим „фирером“ који је ступио на светску сцену. И то опет зато што још нисмо схватили разлог нашег инфантилног понашања у току прошлог рата па се опет суочавамо са ограничавањем грађанских права.
Проблеми који до сада нису решени
Највећи нерешени проблеми на почетку 21. века не би требало – по нашем мишљењу - да се стално изнова набрајају. Сваки трезвени савременик гледа са стрепњом у будућност и брине о томе који свет остављамо нашој деци и деци наше деце. У чланку Дух одговорности мора да оконча насиље2 набројани су злочини у ратовима и геноциди у миру од Косова до Сирије. Нарочито застрашују, по нашем мишљењу, надолазећи фашизам, успостављање тоталитарних политичких структура и нове недемократске форме владавине попут Европске уније. У то спадају и пљачкање ресурса широм света, све већа обесправљеност и глад у свету3. Висока наоружаност Истока и Запада и огроман арсенал приправних атомских и уранијумских бомби додатана су претња човечанству. А ко је то довољно обавештен о развоју нових војних технологија које могу да свуда у свету изазову земљотресе, цунамије, вулканске ерупције, суше, поплаве и остале промене како климе тако и окенаских струјања! То може да промени животну средину и уништи Земљу4.
Шта чине полоточари, а нарочито интелектуалци да се реше ова питања?
Омањивање интелектуалаца у тешка времена
Догађаји прошлог века су нам белодано показали да није само прост народ омануо у отпору тоталитаризму и фашизму. Ни интелкектуалци, упркос свом академском образовању и могућности стицања увида у политичке, економске и социјално-психолошке узрочно-последичне везе, нису били дорасли својој одговорности – били они психолози, педагози, природњаци, инжењери, медицинари или социолози. То је искуство како из времено пре и за време оба светска рата тако и искуство из новијих ратова – почев од агресије НАТО-а на СР Југославије пре скоро 15 година па све до садашњег стравичног локалног рата у Сирији.
Ми грађани смо 1999. г. дрским лажима као што су Никада више Аушвиц или Хуманитарна интервенција тадашње црвено-црне владе и свеколике коалоције уз подршку медија масовно изманипулисани и индоктринирани5. То ,међутим, није било довољно оправдање да би се одобрио и подржао освајачки рат уз болове у стомаку без мандата УН. Тај рат 1999. г. био је преседан за следеће међународно-правно незаконите агресивне ратове НАТО-а и у новом веку.
Ми стално омањујемо онда када је потребно да мислимо својом главом.
А они херојски борци за мир, који су као далековиди просветитељи соје ближње упозоравали на фашизам, а тиме и на ратну опасност са неизмерном људском патњом која га прати, нису узимани озбиљно, исмевани су, па чак и прогањани.
Берта фон Зутер (Bertha von Suttner), велика жена-борац 19. века, која је умрла у Бечу недељу дана пре сарајевског атентата, због свог светски чувеног роман Доле оружје који се појавио 1889. године, била је блаћена као Берта мира6, фурија мира и безбожна утописткиња. Анархистички пацифиста Ернст Фридрих (Ernst Friedrich), који се између два светска рата политички, агитаторски и уметнички ангажовао против рата, својом ликовном документацијом Рат рату суочио је оне који су га преживели са његовим правим лицем и лажима о херојској смрти, отаџбини и јунаштву. Његов антиратни музеј у Берлину основан годину дана касније нацисти су срушили и преправили у локал SA7 одреда.
А данас? Сетимо се примера лауерата Нобелове награде за књижевност Гинтера Граса (Günter Grass) који се у песми Шта мора да се каже пре скоро две године, када су запретили атомски окршај са Ираном и трећи светски рат, усудио да оштро критикује Израел и Немачку. Овај одважни став да се мисли својом главом није послужио као узор. Уместо да се сучеле са садржином његове песме, Граса су углавном клеветали. Који би се иоле славан суграђанин усудио да учини исто што и он?
Разлози незрелог понашања
Бојазан да може да буде опасно мислити својом главом и зато бити кажњен свакако је један од разлога незрелог понашања – али не и једини. Ово нас и наводи да поменемо еру просвећености у 17. И 18. веку. У тој епохи људи су почели да се ослобађају од средњевековног начина мишљења. Отада људским пословима превасходно управља људски разум, појединац се ослобађа ограничености, лаковерности и аутократског ауторитета. Слобода личног делања (еманципација) се проширује. Имануел Кант (Immanuel Kant), велики немачки филозоф, просвећеност дефинише овако: Просвећеност је човеков излазак из самодосуђене незрелости. Незрелост је немоћ да се мисли својом главом без предводништва другог.
Човекова незрелост, према Канту, самодосуђена је онда када није оскудност разума разлог да се мисли својом главом без предводништва другог, већ страх.
Кант је исковао и девизу просвећености: Sapere aude!, што тако пуно значи као и Одважи се да мислиш својом главом!. Према томе, просвећеност је максима мислити самостално у свако доба.
Зашто онда људи целог свог живота остају незрели – и то радо, иако су одавно одрасли и били би способни да самостално мисле? Кант је мислио да су разлог за то лењост и кукавичлук. Бити незрео је угодно, а мислити самостално је досадан посао. Тако некима олакшавано, мислио је Кант, да у старатеље тих незрелих људи уздигну саме себе. Ти старатељи би такође употребили све да ти незрели мисле да је корак до зрелости не само тежак, већ и опасан8.
Да ли смо данас, на почетку 21. века, раскрстили са тим незрелим понашањем?
Колико смо храбри да у свако доба мислимо својом главом? Није ли за једног пробирљивог и интелектуално лењог човека удобније да се служи упутима неког ауторитета, неког вође, да буде у сагласју са неким тобоже моћним и да спада у круг његових ласкаваца?
Тада се он налази стално на правој страни.
Тада га не тиште сумња и и морална премишљања, јер се увек може позвати на ту тобожњу непогрешиву моћ.
А колико је мучно мислити својом главом и бити одговоран за оно зрело понашање.
Сумње спопадају онога ко трага за истином, сан му преко ноћи постаје немиран. Тада тај самостално мислећи долази и до непријатних истина које противрече моћнима, а у наруку су политичкој коректности, па се дотадашњи сапутници брзо разилазе са њим. Резултат храбрости може бити усамљеност. Додуше, усамљеност не у смислу самоће, већ у смислу избегавања дијалога. Професорка немачког јидиша и списитељица Хана Арент (Hanah Arendt) то избегавање је доживела у вези са кампањом блаћења преко штампе пошто је објављен њен извештај о процесу Ајхману 1961. године:
Ајхман у Јерусалиму. Извештај о баналности зла. Она је је избегавање дијалога доживела као екстремну форму људске незгоде9.
Шта да се ради?
У свако доба мислити својом главом
Сваки појединац треба да допринесе решавању неодложних проблема нашег доба.И наравно, зато смо ми у ституацији, а свесни , да се то свакога од нас тиче. Зашто да се не одважимо да мислимо својом главом, зашто да немамо храбрости да то данс несагледиво не потискујемо, већ да га реално опажамо и против њега устајемо – интелектуално, емоционално и политички. Упркос свим противљењима, одлучно трагајмо за истином и тиме људски чувајмо људско достојанство. Надмашимо издржљивост срца и делајмо. Сваки човек, вели Албер Ками, има мање или веће поље утицаја10. Никаква влада и никакви батаљони, тако пише швајцарски писац Готфрид Келер (Gottfried Keller) 1819-1890, не могу да одбране право и слободу уколико грађанин није у стању да сам стане на кућни праг и погледа шта је посреди.
Васпитавање зрелог грађанина
Васпитавање онога ко одраста у родитељскојх кући и школи битно је важно за развијање здравог понашања у зрелом добу. Колико је васпитање важно постали смо свесни тек почетком прошлог века. Захваљујући васпутању и образовању код деце се развијају одговорност, саосећајност, солидарност, кооперативност, мирољубивост и зрело понашање. Темељ овога су развијање свести и одрживо васпитавање за вредност и врлину од ране младости. Оно што је преко потребно свком друштву да би се ваљано ухватило укоштац са будућношћу и да би себе само обликовало су зрели грађани који преузимају одговорност за општу добробит.
Дипломирани психолог др Рудолф Хензел (Rudolf Hänsel) је педагог и психолог
из Линдауа (Боденсе)
Рајнер Роте (Rainer Rothe), правник из Хамбурга и Романсхорна (Швајцарска)
Лиценцијат филозофије Геронт Ружичка (Geront Ruzicka) је психолог и педагог
из Уселингена (Швајцарска)
Превод: Милан Радојковић
***
1 Косидовски: Сценарио трећег светског рата
2 Флајер Ноје рајнише цајтунга од 21.09.2013.
3 Циглер: Остављамо их да изгладњују. Масовно уништење трећег света (Wir
lassen sie verhungern. Massenvernichtung der Dritten Welt)
4 Др Бартел: Ратно оружје и планета земља (Krigegswaffe und planet Erde) www.pbmeonline.
org)
5 Бекер/Бехам: Операција Балкан. Врбовање за рат и смрт.
6 Асоцијација на Дебелу берту, немачку хаубицу од 420 мм из Првог светског рата,
прев.
7 SA скр. Schutzabteilung заштитни одред, војска Хитлерове нацистичке странке, прев.
8 Види у Википедији одговор на питање шта је просвећеност.
9 Стр. 34
10 Флајер Ноје рајнише цајтунга онлајн (NRhZ) од 28.11.2013.
Градоначелник Лондона: Немци, нису Срби криви за рат већ ви!
Форум преноси |
Градоначелник Лондона Борис Џонсон рекао је да је тужна, али непорецива истина да је Први светски рат, са свим својим убиственим ужасом, највећим делом резултат немачког експанзионизма и агресије.Џонсон је у ауторском тексту под насловом "Немачка је почела Велики рат, али левица не може да поднесе да то каже" за британски лист "Телеграф", критиковао лабуристе за покушај минимизирања улоге Немачке у Првом светском рату и приписивање кривице Србији за његов почетак. Он је оценио да је на стогодишњицу Првог светског рата, више него икада раније, веома важно да се према истини односи са поштовањем.
"Један од разлога због којих сам конзервативац јесте да, на крају крајева, једноставно не могу да поднесем интелектуалну неискреност левице... Чињеница је да Лабуристичка партија верује да није пристојно да се то помене", навео је Џонсон.
Према његовим речима, Немци су данас такви какви јесу зато што су искрени према себи самима и зато што су у последњих 60 година пролазили кроз агонију признавања ужаса који су починили и они то не гурају под тепих.
"Они не оптужују Србе да су криви за рат од 1914. до 1918. године. Они не оптужују ни Русе, ни Турке. Они знају какву су цену платили због милитаризма 20. века. Они не покушавају да ублаже или поделе кривицу за конфликт. Они су то покушали у тридесетим и знају да тај пут води у лудило. Немци знају истину о светским ратовима и о својој улози. Они су то научили и променили су се. Било би катастрофално ако би та истина данас била замућена", оценио је Џонсон.
Он је рекао да је страначки портпарол за ресор образовања Тристрам Хант недавно, у чланку за "Обзервер", кривицу за Велики рат мистериозно пребацио на Србе. "Хант је у тексту, који заслужује Нобелову награду за глупост, мистериозно уперио прст у Србе. Оптужио је Русе. Оптужио је Турке због тога што нису успели да сачувају Отоманско царство, а у једном тренутку сугерисао је да смо преоштри према ратоборној јункеровској класи", истакао је Џонсон.
Градоначелник Лондона наглашава да је "Немачка била та која је погурала Аустрију да крене у рат против Србије, објавила рат Русији 1. августа 1914. године, закључила да је неопходно извршити инвазију на Луксембург и Немачка је била та која је активирала план 'Шлифен', развијен 1905. године, и послала своје трупе да се пробију кроз неутралну Белгију у Француску".
"Зашто је било неопходно да се некакав лом у Сарајеву прошири инвазијом на Француску, побогу? Није било потребно. Покретачка сила иза тог покоља била је жеља немачког режима да изрази судбину Немачке као велике европске силе и да стекне престиж и међународни углед који долази са статусом царства. Зато је Тирпиц стално повећавао немачку флоту – упркос напорима Британије да се оконча трка у наоружању. Зато су покушали да застраше Француску слањем ратног брода у Агадир 1911. Године. Да сумирамо, због тога су милиони умрли у рововима западног фронта и на другим местима – укупно њих 15 милиона", подсетио је Џонсон.
Према његовим речима, још већа трагедија за Немачку и остатак света била је у томе што се двадесет година после окончања тог конфликта појавио још један немачки лидер који је одлучио да обнови суштински исти војно/политички циљ – масивну експанзију немачког утицаја у Европи и шире.
"Иако је Хитлер био гаднији и већи милитариста од Кајзера, није случајност што је применио веома сличан план - прво да се елиминишу Француска и мање земље, а потом да се удари на Русију", навео је Џонсон. Он је нагласио да је у оба рата, у борби против тих болесних амбиција, животе изгубило много Британаца, војника и цивила.
"У суштини, они су се борили на страни деснице и не треба да буде забрањено да се та чињеница изговори. Други светски рат произашао је неумољиво из Првог, а у оба рата, плашим се да терет одговорности највећим делом почива на немачким раменима. Не треба да буде забрањено да се та чињеница данас изговори – не само због истине, него и због Немачке у 2014. години", наводи Џонсон.
Он је оценио да је "Хант крив због тога што прича потпуне глупости, те да се испод његовог смушеног лупетања о 'вишеструким историјама' налази оно за шта он замишља да је љубазност".
"Сви желимо да замишљамо Немачку каква је данас – дивна, мирољубива, демократска земља и један од наших највећих пријатеља и партнера у свету; земља са импресивним технолошким достигнућима; место без премца када је реч о културном богатству и цивилизацији. Оно што Хант не схвата у свом пробирљивом левичарском заваравању, јесте да он вређа огромна духовна остварења савремене Немачке", оценио је Џонсон.
Извор: Вести
ИСПОЛИТИЗОВАН НОБЕЛ
Коментари |
Живадин Јовановић
Београдски форум за свет равноправних
На питање новинара НСПМ, „Франкфуртских вести“ и других, да прокоментарише иницијативу за додељивање Нобелове награде за мир српском Премијеру Ивици Дачићу, Хашиму Тачију и комесарки ЕУ Катрин Ештон, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановиће је одговорио:
Већ дуже време Нобелова награда за мир је исполитизована и подоста компромитована јер се додељује не за истински допринос миру и демократији већ за допринос наметању егоистичких, империјалних интереса западних сила и њихових центара моћи другим земљама и народима. Размислите каква је то награда која је, примера ради, додељена некоме ко носи одговорност за нову трку у наоружању, за хаос у Ираку, Авганистану, Либији и другим уземљама, за глобално прислушкивање својих грађана и најближих савезника!
Таква награда тешко би могла да промовише мир, демократију, поштовање принципа међународних односа и других истинских вредности цивилизације. Она би се претварила у инструмент за величање послушности, дикатата и неравноправности у интересу егоизма и грамзивости корпоративног финансијског капитала.
Шта се дешава са западном цивилизацијом ако у исту раван ставља баронесу Катрин Ештон и Хашима Тачија званог „змија“, који је према документу Парламентарне скупштине Савета Европе, био инволвиран у трговину људским органима и трговину дрогом, који је према оценама западних дипломата и политичара био лидер терористичке ОВК?! Каква је перспектива цивилизације која би, преко Нобела, славила овејаног криминалца, терористу и лидера организованог међународног криминала?
Иницијативу коју помињете покренуо је албански лоби из Вашингтона што само за себе говори колико је објективна, „статусно неутрална“ и принципијелна. У суштини иза ње стоје интереси истих оних центара моћи који су 1999. године покренули оружану агресију против Србије (СРЈ) и који су 2013. наметнули Србији диктат звани „Бриселски споразум“. Прихватање тог диктата означава саглашавање Србије са одузимањем дела њене државне територије, реализацију почетног циља оружане агресије и амнестирање лидера земаља-чланица НАТО за злочин против мира и човечности. Јасно је да то нема везе са истинским интересима Србије већ да служи задовољавању империјалних интереса земаља лидера НАТО и ЕУ.
Оставимо на страну интересе Србије, али не видим, заиста, шта би у свему томе било у корист мира, правичности и демократије.
ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ МОЖЕ ДОВЕСТИ ДО ГЛОБАЛНЕ КОНФРОНТАЦИЈЕ
Коментари |
СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – САМО У СКЛАДУ СА РЕЗОЛУЦИЈОМ СБ УН 1244
Проблем статуса српске покрајине Косово и Матохија остаје нерешен без обзира на бриселски тзв. споразум. Мирно и трајно решење биће могуће уколико се обезбеди пуно поштовање и примена резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) и Устава Србије којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије. Улога Савета безбедности у обезбеђивању праведног и трајног решења не може се заменити улогом ни једне регионалне организације, била то Европска унија, НАТО, или нека друга. Уједињене нације су једина легитимна међународна заједница, све друге су самопрокламоване и нелегитимне. Тешко је данас замислити решење било којег проблема у Европи без учешћа Русије, поготову је то немогуће, против интереса Русије. Политика САД, да се притисцима на Србију, решавање проблема статуса Косова и Метохије, измести из Савета безбедности, као једино надлежног органа, и формално стави у под окриље ЕУ, фактички у руке САД, ВБ и Немачке, тешко да може издржати пробу времена. Верујем да ће будућност показати да је то била лоша процена и велика грешка - опција штетна не само за Србију, већ и за Европу.
Ово су неке од теза из уводног излагања Живадина Јовановића на редовној годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, одржаној 14. децембра 2013. у Београду.
Јовановић је нагласио да, уколико је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. била тачка преокрета ка војном интгервенционизму кршењем Повеље УН и основних принципа међународних односа на глобалном плану, онда новији развој око Сирије, Ирана и Украјине, уз специфичности и разлике, представља тачку преокрета у ка мултиполаризацији у глобалним светским односима. Мултиполаризација у глобалним односима је значајан процес због тога што укида монопол једне силе и отвара простор за поштовање основних принципа међународног права и за демократизацију међународних односа. Истицање великог значаја мултиполаризације не сме да води закључку да је нови позитивни квалитет у међународним односима аутоматски загарантован. Зато је пред свим мирољубивим снагама задатак да интензивирају повезивање и координацију својих активности у борби за владавину права, поштовање основних принципа међународних односа, у првом реду, принципа суверене равноправности народа и држава, и за демократизацију међународних односа.
Он је даље, нагласио да је светска економска криза директно погодила, у првом реду, најразвијеније, привилеговане земље света, а потом друге земље. Оне земље западне хемисфере које су суочене са опасношћу да изгубе своје пшривилегије у међународним односима, свакако их се неће лако одрећи. Као што видимо, оне на све начине настоје да последице кризе коју су саме изазвале, превале на плећа мање развијених и војно слабијих земаља које су богате залихама енергената, стратешких материјала или које се налазе на важним геостратешким подручјима. НАТО је челична песница привилегованих држава Запада, односно, њиховог мултинационалног корпоративног капитала.
Свет данас је ботно измењен у односу на свет 90-тих година прошлог века. Кина, Русија, Индија, цела Јужна Америка, многе друге земље и региони света, у дужем периоду, бележебржи економски раст него водће земље Запада. Тај тренд се незадрживо наставља мењајући саме основе раније важеће расподеле глобалне економске, политичке и војне моћи. Постало је јасно да се ове земље, од којих су неке већ постале незаобилазни играчи на светској сцени, више не мире са хијерархијом и месијанством у светским односима, са грубим мешањем у унутрашње послове и са војним интервенционизмом који угрожава њихове интересе.
Према томе, употреба војне силе, глобализација војног интервенционизма ради контроле и подчињавања других земаља и њихових богатстава, дакле, ради очувања привилегованог положаја, сваким даном наилази на све јасније и снажније противљење. Свет је дошао до тачке после које ће – или наћи миран начин заустављања империјалног војног интервенционизма у корист финансијског и војно-индустријског корпоративног капитала, или ће се суочити са опасношћу глобалне конфронтације.
Годишњој скупштини Београдског форума присуствовали су чланови и пријатељи Форума, међу којима су били генерални секретар Светског савета за мир, са седиштем у Атини, Ираклис Тсавдаридис, Владика бачки, господин Иринеј Буловић, дипломатски представници више пријатељских земаља акредитовани у Београду, представници већег броја независних, нестраначких удружења из Србије и српског расејања, представници удружења студената Беопградског и Универзитета у Бања Луци, представници више удружења са Косова и Метохије и други.
Видео излагања на годишњој скупштини Беофорума 2013
Годишње скупштине |
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ: УН - ЈЕДИНА МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА
ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ - ОДБРАНА ИСТИНЕ
ИРАКЛИС ТСАВДАРИДИС - ПОДРШКА СВЕТСКОГ САВЕТА ЗА МИР
САНДРА ДАВИДОВИЋ - ЈАЧАЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ УГЛЕДА БЕОФОРУМА
РАДОВАН РАДИНОВИЋ - ПРОТИВ ЛЕГАЛИЗАЦИЈЕ СЕЦЕСИЈЕ
СЛОБОДАН ПОПОВАЦ - ОКВИРНИ ПЛАН РАДА БЕОФОРУМА 2014
РАДЕ БРАЈОВИЋ - КРИТИКА ПОМАЖЕ
ВЕРИЦА ТОМАНОВИЋ - ТРАЖИМО ИСТИНУ О НАЈБЛИЖИМА
НЕВЕН ЂЕНАДИЈА - ИСТИ ПОГЛЕД ПРЕКО ДРИНЕ
ВЛАДИМИР КРШЉАНИН - ХИТНО ОТРЕЖЊЕЊЕ СРБИЈЕ!
О скупштини Беофорума 14.12.2013.
Саопштења |
Београд, 14. децембар 2013.
Активности и ствавови Београдског форума за свет равноправних све више су присутни у домаћој и међународној јавности. У протеклој години Форум је организовао више конференција, трибина и округлих столова о актуелним домаћим и међународним темама. Његови представници учествовали су на међународним конференцијама у Турској, Кини, Швајцарској, Немачкој и Кипру. Ово удружење наставило је са богатом издавачком активношћу о чему сведочи око стотину наслова књига и публикација. Циљеви Београдског форума – мир, солидарност, поштовање међународног права и заштита људских права у складу са Универзалном декларацијом о људским правима УН – све су присутнији и у срединама младих, посебно међу студентском омладином.
Ово су само неки акценти из Извештаја који је поднет на годишњој Скупштини Београдског форума.
Скупштини, која је одржана у Галерији „Прогрес“ присуствовало је око 250 чланова и пријатеља Форума, међу којима су били Владика бачки Др Иринеј Буловић, извршни секретар светског Савета за мир, Ираклис Тсавдаридис, Др Братислав Поповић, генерал, потпредседник СУБНОР-а Србије, представник Клуба генерала и адмирала Златан Терзић, Милан Јовичић, председник УО Друштва српских домаћина, Слободан Аћимовић, председник Фонда за младе пољопривреднике „Борка Вучић“, више удружења Срба са Косова и Метохије, Невен Ђенадија, представник студената Универзитета у Бања Луци и многи други.
Запажено је присуство више страних амбасадора и дипломатских представника пријатељских земаља, међу којима су били амбасадор Ирана, Мајид Фахир Поур, високи представници амбасаде Кине и Белорусије.
У Извештају о раду, поред осталог је истакнуто да је Форум издао више књига међу којима су најзначајније „Од агресије до сецесије 2“, „Од Нирнберга до Хага - поуке историје“ и друге, да су представници Форума учествовали на конференцијама у Истанбулу, Сирнаху, Пекингу, Шангају, Никозији и другим.
Говорећи о актуелним друштвеним и политичким питањима Живадин Јовановић је, између осталог, истакао:
Ревизија историје Европе у XX веку није сама себи циљ. То је део стратегије ревизије граница у Европи. Он не верује у дуготрајност решења наметнутих агресијом и силом НАТО-а, било где, па ни на Балкану. Свуда где је НАТО интервенисао, за собом је остављао хаос, етничке и верске сукобе и фрагментацију државних територија, економску и социјалну беду. Србији као мирољубивој земљи није место у НАТО-у.
Имајући у виду нове изазове и искушења у Европи и свету, Јовановић је истакао потребу да мировни покрети и удружења удвоструче своје напоре у борби за очување мира и стабилности, за поштовање међународног права, посебно принципа неповредивости суверенитета и територијалног интегритета;
Основни и најприоритетнији задатак Форума у 2014. години је обележавање 15. годишњице агресије НАТО на Србији (СРЈ) под слоганом „Да се не заборави“. Централни догађај тог програма предствља Међународна Конференција на тему „Глобални мир v.s. глобални интервенционизам и империјализам“, од 21.-23. марта 2014. године у Београду. Конференцији ће присуствовати велики број научника и јавних личности из свих делова света, укључујући Русију, Кину, САД, Индију, Немачку, Бразил.
Проф. др Радован Радиновић представио је и говорио о најновијој књизи Београдског форума „Од агресије до сецесије 2“, апострофирајући најзначајнија питања и указујући на њихове дугорочне последице, отимање 15 % територије Србије на којој се успоставља друга албанска држава на Балкану и припрема стварање Велике Албаније.
О међународним активностима Београдског форума у протеклом периоду, говорила је Сандра Давидовић, апсолвент Факултета политичких наука у Београду и члан УО Београдског форума.
Скупштина је усвојила годишњи Извештај Управног одбора о раду Београдског форума, Извештај Надзорног одбора и Оквирни план рада за 2014. годину. Скупштином је председавао Драгомир Вучићевић, амбасадор у пензији, а у раду Скупштине су учествовали и други чланови Скупштине, као и гости.
Управни одбор Београдског форума
За Управни одбор
Слободан Поповац, ср.
ИЗВЕШТАЈ О РАДУ ФОРУМА 2013
Годишње скупштине |
Децембар 2013.
ИЗВЕШТАЈ УПРАВНОГ ОДБОРА О РАДУ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА У ПЕРИОДУ ОД ДЕЦЕМБРА 2012. ДО ДЕЦЕМБРА 2013. ГОДИНЕ
I. Уводне напомене
Овим Извештајем обухваћене су најбитније активности Београдског форума у 2013. години. Оне су биле изузетно динамичне и интезивне, разноврсне и садржајне и на националном и на међународном плану. Одвијале су се у складу са програмским циљевима и задацима Форума, као независног, нестраначког и непрофитниг удружења.
Са основним тежиштем на на остваривању прокламованих циљева, значајна пажња је посвећена националним и државни интересима, решавању косовско-метохијског проблема на праведан и трајан начин, уз поштовање Резолуције СБ УН 1244 и Устава Републике Србије. Београдски форум се залагао за уравнотежену спољну политику и политику неутралности земље и за решавање свих спорова мирним путем. Осуђивао је политику силе, интервенционизам, мешање у унутрашње послове других земаља, под било којим изговором. На овим вредносним основама и принципима успешно је развијао сарадњу у земљи и свету, са свим субјектима који то подржавају.
АГРЕСИВНА СРБИЈА И МИРОЉУБИВИ НАТО
Коментари |
АУТОР: ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Председник Београдског форума за свет равноправних
Београд, 11. децембар 2013.
Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.
НАТО је нанео Србији и срском народу огромну штету од које ће се тешко опоравити у догледно време. Пре било каквог разматрања даље сарадње, Србија би требало да затражи накнаду ратне од чланица Алијансе. Да то питање уврсти у дневни ред без страха што ће бити одбијена.
НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих гео-стратешких интереса: први је, да консолидује свој продор на Исток - према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском Истоку; други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије.
Кључне чланице НАТО-а – САД, ВБ и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог „за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, је друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.
После 5. октобра 2000. НАТО (чланице) су промениле свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се св е до данашњег дана карактеришу као „прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контигената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије („нормализација односа“), од стране НАТО-а и њених чланица, тешко да се променио. Шта више, из западних „аналитичких“ и „научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО-а, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет „посебне“ обраде. Тако се, на пример, и 100. годишњица почетка Првог светског рата користи као повод да се Србија и српски народ учине одговорним за ту историјску катаклизму у којој је Србија изгубила трећину свог становништва за одбрану своје и слободе других европских народа! Да се сарајевски атентат искористи као доказ континуитета агресивне, реметилачке па чак и „терористичке генетике“ српског народа! Чијим и каквим циљевима треба да послуже такве гнусне, расистичке оптужбе? Да ли се и тим најновијим подметачинама Србија упућује да закључи да једино усласком у НАТО и безрезервним прихватањем његове „мирољубиве“ и „хуманитарне“ мисије може да опере перцепцију о својој агресорској и реметилачкој природи? Хоће ли и НАТО захтевати да се Србија извини што је изазвала „хуманитарну интервенцију“ са хиљадама људи, жена и деце страдалих од „паметних“ ракета НАТО, са хиљадама тона бомби, крстарећих ракета, пројектила са радио-активним отпадом, касетним, графитним и другим бомбама?
Чињенице су чињенице. Свака сила за времена. Историја, супротно најавама, ипак иде даље. Прикривање истине траје само историјски часак. У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему писшу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!
Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкиа док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.
НАТО је реликт хладног рата, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква „мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност. Ранији „трећи свет“ (БРИКС, Шангајски савез, Група 20, ПНЗ) не мири се са неоколонијалним, експлоататорским и и другим хијерархијски постављеним доктринама. Отпор политици силе расте корак по корак, али незадрживо. Штета што Европа у томе заостаје, што имитира Великог брата. Њен избор, њене последице.
Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО-а у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.
Агресијом НАТО-а на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.
Свуда где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки Планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.
Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других не-Албанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 14 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета Покрајина Косово и Метохија; мафијашка назови држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца хладног рата.
Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.
Србија није „острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар за сада, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО-а, па се не би рекло да због своје неутралности, имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао.
Полазећи од непристрасног вредновања својих историјских искустава, као и од разумевања савремених трендова у европским и светским односима, без предубеђења и и робовања 5-октобарској инерцији, за Србију је најбоља опција да остане неутрална, да учвршћује своју неутралност, штавише, да неутралност подигне на ниво уставног принципа. Тиме би Србија на најбољи начин, дугорочно заштитила своје интересе, осигурала извесну будућност и испоштовала демократску вољу преко две трећине својих грађана.
МАНДЕЛА НАМ СЕ ЗАХВАЛИО НА ПОДРШЦИ!
У новинама |
Аутор: ЈЕЛЕНА ЈОКАНОВИЋ - АЛО
08.12.2013
Југословенске и српске дипломате имале прилику да се упознају са борцем против апархејда
Југословенски дипломата Павле Јевремовић један је од ретких људи из Србије који су имали прилику да се сретну са легендарним борцем против репресивне политике апартхејда Нелсоном Манделом. Јевремовић у разговору за „Ало!“ открива да је до сусрета дошло 21. марта 1990. године у Виндхуку, када је Југославија као чланица Савета за Намибију позвана да присуствује свечаном проглашењу независности Намибије од Јужноафричке Републике.
Нелсон Мандела | Фото: Реутерс
„Он је већ тада био жива легенда. Човек који је 26 година провео у затвору и одатле ушао право у вртлог светске политике. И тада се видело да је државник великог формата, па иако је то била сасвим службена прилика, нико није отишао без личних импресија“, присећа се Јевремовић првог и последњег сусрета званичника Југославије и Јужноафричке Републике, којем је присуствовао као саветник тадашњег председника Председништва СФРЈ Јанеза Дрновшека.
Живадин Јовановић
Павле Јевремовић
Делегација Југославије је након церемонијалног дела проглашења независности Намибије позвана да у поподневним часовима оде на разговор са Нелсоном Манделом у приватној резиденцији у којој је био смештен. Састанак је трајао читавих 45 минута, али су Јевремовићеве импресије о Мандели биле снажне.
„Био је то пријатан сусрет, он се срдачно захвалио на подршци Југославије у борби против апартхејда и затражио још значајнију подршку јер је било неизвесно какав ће бити крајњи исход борбе. Иако тада још увек није био лидер, било је јасно да ће то несумњиво постати јер је био човек испред свог времена. Знао је да притиске и ратове треба да замене разумевање и толеранција и утро је пут рехабилитацији тог дела континента. Врло ме је погодила његова смрт. Искрен да будем, за сада не видим његовог политичког наследника, али сигуран сам да је његово наслеђе довољно снажно да још дуго потраје и да се поново једног дана појави човек који ће наставити путем који је утро велики човек и борац Нелсон Мандела”, прича Јевремовић.
Јевремовић је, осим Дрновшека, саветовао некадашње председнике Председништва СФРЈ Борисава Јовића, Стјепана Месића, Бранка Костића, али и Војислава Коштуницу. Био је и амбасадор Србије при Уједињеним нацијама.
Тадашњем сусрету југословенске делегације са Манделом присуствовао је и бивши југословенски и српски дипломата Живорад Јовановић, тада шеф Групе 17 несврстаних земаља. За „Ало!“, Јовановић каже да је Мандела и тада, иако није имао званично државно својство, изазвао веће интересовање и поштовање него било који други шеф државе који је тада био у Виндхуку.
„Био је то планетарни догађај, пуштање на слободу симбола борбе против расизма и сегрегације. Тих дана су се одржавали билатерални састанци више од 60 шефова држава, а сам Мандела их је имао највише, иако у то време није био званичник. Провео је године у казамату једне расистичке државе, али није одавао утисак озлојеђеног човека. Имао је особину која одликује велике људе”, закључује Јовановић.
Слева надесно: Тадашњи амбасадор Живадин Јовановић, Јанез Дрновшек, председник Председништва СФРЈ, Мома Стефановић, дописник
Троднедвна посмртна поворка
Посмртна поворка ићи ће улицама Преторије током три узастопна дана. Излагање ковчега биће уприличено у оквиру обележавања сећања на бившег председника, које ће трајати 10 дана. Два дома парламента ће 9. децембра одржати заједничко заседање у част Манделине заоставштине, а наредног дана ће бити одржана комеморација на стадиону у Совету, на којем има места за 90.000 људи.
Мандела ће бити сахрањен 15. децембра у Кунуу, где је одрастао.
Људи широм земље се моле, певају песме против апартхејда и пале свеће, а стотине људи окупиле су се испред Манделине куће у Хотону, северном предграђу Јоханезбурга, где је умро. Упоредо с тим почеле су и припреме за дочек америчког председника Барака Обаме и двојице његових претходника - Џорџа Буша и Била Клинтона, као и других светских лидера који желе да одају пошту Мандели. Обама долази у Јужну Африку следеће недеље, саопштила је Бела кућа. Он ће се придружити великом броју светских лидера на комеморацији 10. децембра, наводи АФП.
"СА НЕЛСОНОМ МАНДЕЛОМ"
Коментари |
Ова фотографија је снимљена 21. марта 1990. у Виндхоку, на дан прогласењ
независности Намибије. С лева на десно: Амб. Зивадин Јовановиц,
председавајуци Групе 17 НЗ за независност Намибије, Јанез Дрновсек,
председавајуци Председниства СФРЈ и председавајуци ПНЗ, Мопмцило-Мома
Стефановиц, дописник "Политике" и амб. Павле Јевремовиц, саветник
Председавајуцег Председниства СФРЈ, за спољну политику.
Током разговора Мандела је одао признање ПНЗ и посебно Југославији, за
допринос деколонизацији Африке као, за помоц И подрску независности Намибије
као и за допринос борби против против апартхејда и расне сегрегације. Рекао
је да будуцност ЈАР види у помирењу, равноправности свих људи без обзира
на боју козе и порекло, као и у придрузивању великој породици несврстаних
земаља.
Иако тек ослободјен из дугогодисњег затвора, у Манделином излагању није
било ни трунке триумфализма. Говорио је тихо, ненаметљиво и пазљиво слусао
саговорнике. Иако је у Виндхоку на прослави независности Намибије било висе
десетина сефова дрзава и влада из Африке и са свих континенатабез, Мандела,
лицност без једне званицне дрзавне функције, био је у Виндхоку далеко
најтразенији саговорник".
Живадин Јовановић
Зашто амбасадори деле политичке пацке
Коментари |
Београд, „Политика“, 2. децембар 2013.
У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати, каже Живадин Јовановић.
Као еклатантан пример неумесног дипломатског понашања остала је упамћена изјава некадашњег немачког амбасадора Андреаса Цобела, који је 2007. године рекао да би „инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и онда би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији”. Као недипломатска и исхитрена могла би се оценити и најава америчког амбасадора Камерона Мантера, који је у јуну 2008. године, у јеку преговора између политичких странака о формирању нове владе, изјавио да „очекује да ће Србија добити проевропску владу”. Његове речи показале су се „пророчким”, јер је влада формирана у јулу заиста била проевропска, али је убрзо постала јавна тајна да су на њено формирање и те како великог утицаја имале западне земље.
Како за „Политику” објашњава Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Србије, то шта је дипломатски, а шта не, зависи од много чега. Најпре од тога чије дипломате дају изјаве, да ли је реч о дипломатама великих сила или мањих држава, од теме која се јавно коментарише и, нарочито, зависи од земље пријема, какав је њен однос, каква је њена пракса, шта се искристалисало као уобичајено и допуштено понашање страних дипломатских представника.
„У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати. Код нас је изузетно растегљив појам шта је допуштено, а шта није, шта је добар укус, шта је дипломатија, а шта су притисци”, оцењује Јовановић и додаје да земља чија влада позива да у њеном раду учествују амбасадори страних држава, као што је било својевремено, када је амерички амбасадор присуствовао седници Владе Србије, не може да рачуна да ће се стриктно поштовати неки принцип, неки дипломатски узуси.
Србија је, како каже, ћутке прелазила преко претећих изјава неких амбасадора, па и преко тога што је амерички амбасадор на Правном факултету рекао да уџбеници не смеју да садрже изразе као што су агресија НАТО-а или албански тероризам. Таква земља, категоричан је Јовановић, не може рачунати на високо дипломатско понашање. Напротив, она тиме призива да се амбасадори понашају као према земљи која није суверена.
Прашина која се дигла око изјаве руског амбасадора за Живадина Јовановића представља замену теза.
„Не треба дозволити да се прашина дигне око овакве или онакве изјаве руског амбасадора, јер се тиме диже димна завеса иза које у Београду настављају да вршљају амбасадори западних земаља. Говорити о томе који је термин употребио Чепурин, а не говорити о Квинти, која је организовала групу пријатеља Санџака значи забијање главе у песак. Не дроби Србију Русија него НАТО, није она признала Косово, не стоји она иза Тачија на преговорима у Бриселу. Србији ништа добро неће донети примењивање двоструких аршина према страним амбасадорима”, оцењује Јовановић.
Напомена: Аутор текста у „Политици“ је новинар Јелена Церовина. Редакција веб странице Београдског форума за свет равноправних преноси само оне делове чланка који се ослањају на изјаву Живадина Јовановића.
ГОДИШЊА СКУПШТИНА БЕОФОРУМА
Саопштења |
Поштовани чланови и Пријатељи Београдског форума,
Част нам је да Вас позовемо да присуствујете редовној Годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, која ће се одржати у суботу, 14 децембра 2013. године, у Галерији “ПРОГРЕС-а“, Београд, улица Змај Јовина бр. 6 (улаз из Кнез Михаилове), са почетком у 11 часова.
Предлажемо следећи Дневни ред :
- Рад Форума, припреме за Међународну Конференију - 15 година од агресије НАТО (Реч председника Београдског форума, господина Живадина Јовановића);
- Извештај Управног одбора о раду Београдског форума у 2013. години
- (Реч Сандре Давидовић, члана Управног одбора Форума);
- Представљање књиге «Од агресије до сецесије» (Реч проф. др Радована Радиновића, генерала у пензији);
- Извештај Надзорног одбора о финансијском пословању Форума у 2013. години
- Дискусија и предлози
- Оквирни план рада Форума за 2014. годину
- Друга питања.
По завршетку рада Скупштине – коктел и пријатељско дружење.
Користимо ову прилику да најлепше захвалимо свим члановима Форума који редовно уплаћују своју чланарину и посебно пријатељима Форума на подршци и помоћи.
За чланове који, до сада, нису уплатили чланарину (1.200 дин.), прилажемо уплатнице.
Све донације су добродошле, које ће, овог пута, бити од посебне користи за што успешнију припрему Међународне конференције поводом 15. годишњице од агресије НАТО. Текући рачун Форума је 160-19534-62 код Банке Интеса.
С поштовањем,
ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
Драгомир Вучићевић, ср
ПРЕДСЕДНИК БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА
Живадин Јовановић, ср.
Сваки човек има утицаја
У новинама |
Албер Ками о задатку појединца у наизглед безнадежној ситуацији
Од Рудолфа Хензела, Линдау (Боденско језеро)
Албер Ками, једaн од најважнијих интелектуалаца 20. века, 7. Новембра 2013. године напунио би се 100 година. Тим поводом издавачка кућа Лаика из Хамбурга објавила је књигу чланака, писама, реаговања као и транскрипте одржаних говора и одабране дискусије овог нобеловца . У овој књизи објављене су и странице његовог дневника из 1939. године. У њима се Ками изјашњава о Другом светском рату и улози појединца у ситуацији окарактерисаној као безнадежној. То је књига која потврђује актуелност и вредност дубоких Камијевих мисли и порука све до наших дана.
Одмах по избијању рата он је писао:
Ништа није неопростивије од рата и позива на мржњу народа. Међутим, ако је рат већ избио, бескорисно је и малодушно да, под изговором да за њега нисмо одговорнни, останемо по страни. Куле од слонове кости су се срушиле. Није допуштено ни нама ни другима око нас, да завлачимо главу у песак .
Оно шта, по његовом мишљењу, појединац у таквој ситуацији треба да чини Ками објашњава у Писму очајнику – такође у дневичким белешкама из 1939. године. Додуше, Ками у овом писму има разумевања за незнанчева осећања подстакнута насталим ратом, али не и за његово очајање:
Пишете ми да Вас овај рат притиска, да сте спремни да умрете, да ово светско лудило не можете да подносите, ову сурову малодушност и ову опаку наивност која још увек верује да се људски проблеми могу решавати крвљу. Читам ваше редке и разумем Вас. Разумем Вас, али не могу више да Вас следим уколико Ви од овог очајања правите животно правило и завлачите се у своје очајање зато што је све ипак узалуд. Јер, очајање је осећање, а не стање. У њему Ви не смете да се учаурите. И то осећање мора да смени јасно разумевање те ствари .
Ками покушава да тражиоцу савета објасни које питање треба да постави самоме себи пре него што одлучи шта још да у тој наоко безизгледној ситуацији учини:
(...) Пре свега, морате да се запитате да ли сте учинили све да се овај рат спречи. (...) Ја сам пак сигуран да нисте учинили све што је нопходно, тј. учинили сте исто онолико мало колико и сви ми. Нисте могли то да спречите? Не, то није тачно. Ви знате да овај рат није био неизбежан. (...) Постоји још један неопходни задатак који треба да се изврши.
Тај неопходни задатак који тражилац савета, Ками сматра, треба такође већ по избијању Другог светског рата да изврши јесте, по мом мишљењу, такође задатак сваког појединца и грађанина у ово наше време у које међународноправно незаконити ратови народима који су њима погођени причињавају незамисливе патње:
Ви имате задатак, не сумњајте у то, пише Ками. Сваки човек има мање или веће поље утицаја. Оно га обавезује и својим манама и својим одликама. Међутим, какво је такво је, оно је ту и одмах употребљиво.Не салећите никога са апелима. Према крви и слободи других треба се обазриво опходити. Али, ви можете да убедите десет, двадесет,тридесет људи да овај рат није био неизбежан, да још није покушано да се сва средства употребе да се он заустави, да то мора да се каже, да се то, уколико је могуће, напише, па ако је потребно и разгалами! Ових десет или двадесет људи рећи ће то другој десеторици који ће то проширити даље .
На крају Ками бодри тражиоца савета да не очајава због историје у којој појединац може све:
Појединци су оно што нас данас шаље у смрт. Зашто не би другим појединцима пошло за руком да свету подаре мир? Ваља само да се почне, а да се не мисли на велике циљеве. Не заборавите да се рат води са онилико одушевљења оних који га желе колико очаја оних који га свом снагом своје душе одбијају .
На другом месту у својим дневничким записима Ками потврђује своје гледиште:
Постоји једна једина судбина, а то је смрт и осим тога нема ничега више. У раздобљу које траје од рођења до смрти ништа није фиксирано: све може да се промени, па чак и рат да се заустави, чак и мир да се одржи ако се то свесрдно, снажно и дуго жели .
Овакву представу човека јасног етичког држања Ками развија и у свом есеју Мит о Сизифу. У апсурдном свету човек је одбацио самога себе. И у овако тешкој ситуацији Ками види само један пут: упркос њој делати, трпети, залагати се. И у последњој вести о Алберу Камију – тако је насловљено последње поглавље књиге Лоуа Марина – велики књижевник и ближњи одговара на питање из једног интервјуа како он види будућност човечанства и шта може да се уради да се до слободног света дође:
Давати ако се може. И не мрзети ако је могуће .
Србија са Русијом - као Израел са САД
Форум преноси |
ИЗ ИЗЛАГАЊА ЂУРЕ БИЛБИЈЕ НА СЛУШАЊУ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ О ЕВРОАЗИЈСКОМ ЕКОНОМСКОМ САВЕЗУ
Ђуро Билбија
- Србији и Србима увек је одговарала јака Русија. Са Путином су је добили. Али, и данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман
- Времена су, дакако, друга, али је чувена формула Николе Пашића и данас на снази. Јер, наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља
- А наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса
- Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?
ИСТОРИЈА на несумњив начин говори: да је Србији и Србима увек одговарала јака Русија.
Карађорђев устанак би имао други исход да Наполеон није 1812. ударио и на Москву.
Све што је Србија током Првог светског рата радила са собом и са будућом Југославијом - сигурно би изгледало знатно друкчије да револуције из 1917. нису Русију одвојиле од њене велике историје.
И Деведесете би за Србију и Србе биле бар мало боље да Русија тада није била слаба и са Борисом Јељцином на челу.
Али, ево: Русија је са Владимиром Путином повратила снагу, успоставила везу са својом историјском вертикалом и поново твори и своју и светску историју. Поново је велика држава са глобалном улогом и глобалним интересима.
„Живи докази“ су и Сирија, и Иран, и Украјина.
Узгред, до јуче је било отворено питање: да ли је Србија будућност Украјине, а данас се већ ми можемо условно питати - хоће ли Украјина бити будућност Србије?
Независно од овога, има смисла изближе погледати Путинову источну алтернативу и историјске гене Евроазијског савеза чије формирање је најавио за 2015. годину.
Евроазијска идеја на територији будућег Евроазијског савеза има и солидне корене и сопствену историју.
Класици евроазијства - Николај Трубецкој, Пјотр Савицкиј и Георгиј Вернадски - писали су још током првих година Стаљинове владавине да СССР етапно треба претворити у Евроазијски Савез, уз замену комунистичке идеологије - евроазијском.
Први разрађени евроазијски пројекат био је ипак дело атомског физичара Андреја Сахарова. Појавио се уочи распада Совјетског Савеза, а нобеловац је нову државу, коју је предлагао, назвао Савезом Совјетских Република Европе и Азије.
Својеврсни међучин била је Савезна држава Русије и Белорусије која је конфедералним везама поново приближила Москву и Минск.
Међуфазом се могу сматрати и кораци постсовјетске Цaринске уније.
Моћни удар који је „пробудио искру у камену“ дошао је почетком октобра 2011. - са Путиновим програмским текстом „Нови интеграциони пројекат за Евроазију - будућност која се рађа данас“. Са основном тезом да ће са стварањем Евроазијског савеза и он сам и Русија постати један од полова савременог света.
Евроазијски савез - посебно је нагласио Путин - неће бити нови СССР већ пунокрвна економска унија и моћна наднационална интеграција на бази царинског савеза и јединственог економског простора са преласком на тешњу координацију економске и монетарне политике.
Председник Русије у истом програмском тексту је указао да Евроазијски савез не треба супротстављати ни Европској унији ни Заједници Независних Држава.
Подвукавши да је Евроазијски савез отворени пројекат, рекао је да греше сви који тврде да чланство у њему противречи ничијем „европском избору“.
„Евроазијски савез ће - истакао је Путин - почивати на универзалним принципима као неодвојиви део Велике Европе, обједињене заједничким вредностима слободе, демократије и тржишних закона. Економски логично и избалансирано партнерство између Евроазијског савеза и Европске уније створило би реалне услове за измену геополитичке и геоекономске конфигурације на целом континенту, а имало би и несумњив позитивни глобални ефекат“.
За Србију - ако се имају у виду речи Томислава Николића о отвореним вратима и на Запад и на Исток - од посебног значаја могу да буду ове Путинове речи:
„Сада је наша Царинска унија актер дијалога са Европском унијом, а надаље ће то бити Евроазијски савез. Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.
Да Путин и Русија покрећу и творе нешто велико и историјско - не хотећи је признала и Хилари Клинтон, изјавивши да САД неће дозволити обнову СССР. Јер, није се уздржала иако је Путин сам подвуко да Евроазијски савез неће значити васкрсавање Совјетског Савеза ни у којој форми.
Дакле, са Владимиром Путином Србија је коначно поново дочекала јаку Русију. То би за Србију било потенцијално добро и да са Русијом нема ни споразум о слободној трговини нити о стратешким односима.
Међутим, током целог Путиновог другог председничког мандата - врху Србије јака Русија није била суштински потребна. Београд није од Русије тражио ни оно у чему је Москва била спремна да га прати и да подржи Србију.
Утолико су Руси у том периоду били већи „Срби” од владајућих Срба.
И данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман?
Другим речима: отворено је питање прикључивања Србије нарастајућој животној снази Русије, укључујући макар неку форму придруживања Евроазијском савезу?
Ово је питање националне стратегије и историјског избора. Бирања сопствене судбине и будућности. Утолико важније што Путинова Русија ни Србе не ставља пред избор: или-или. Јер, Путин је, да поновим, рекао: „Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.
Ако званичном Београду буде да вагања - прикључити се или не прикључити - било би добро да „поразговара“ и са вертикалном своје националне и државне историје.
Ево само две „епизоде“.
У време босанскохерцеговачког устанка 1875. Светозар Милетић је изговорио кратку и једноставну геополитичку формулу:
„Устадоше по други пут херцеговачки соколови, довикујући Србима у Србији: Браћо, помозите!, а Русима: Браћо, не дајте да други ОДМАЖУ...
Милетић, као што се види, није очекивао ни да Руси буду већи Срби од Срба, нити да Русија ратује за Србе. Њему је од Русије било довољно да други не ОДМАЖУ.
Путин и Русија поводом Сирије демонстрирају како може да изгледа реално помагање да други фатално не ОДМАЖУ, а чинили су то последњих година - колико им је Београд омогућавао - и поводом Косова и Метохије.
Срби Николи Пашићу дугују и ово готово пророчко упозорење: „У политици српској може да се сматра као утврђено правило: наслон у унутрашњој политици на парламентарну владу, на владу која ужива поверење већине народа, води неминовно у спољној политици наслону на словенску правослану Русију. А наслон у спољној политици на Аустро-Угарску води неминовно реакцији, влади мањине, сукобу са народом, к мерама строгим и ванредним“.
Ово је говорио председник владе реално суверене земље који је желео да Србија то и остане заувек.
Времена су, дакако, друга, али је Пашићева формула на снази.
Наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља.
Наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса.
Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?
ПИТАЊЕ МОћИ, ПОСТАВЉЕНО У ВАШИНГТОНУ
Коментари |
Аутор: Willy Wimmer, Контакт Магазин, Берлин, 13. новембра 2013
Сапутање у престоници:
Да ли је прошло време које је почело ратом против СР Југославије?
На поцетку је било то сто је било: прислускиван је један телефон у Берлину. Из Уреда канцелара још током августа саопштено је да нико нема намеру да сакрива податке од немацког народа и да се – заиста – ниста није десило, сто је изазвало тако велику галаму. Због тог једног мобилног телефона би требало стеци утисак да је оскрнављен хиљадугодисњи тотем. Зар је то могло да се деси медју пријатељима и поред безбедносних мера унутар НАТО, сто је само по себи недопустиво?
Узбудјење се мозе ознацити као наивно, јер ниједан период заседања немацког Бундестага не поциње без да се на столу не надје стриктно писмено упозорење администрације немацког Бундестага да се на седнице одбора не смеју носити мобилни телефони, јер се они прислускују и то константно. За столом увек седи неко, као сто нам је познато са задњих коалиционих преговора измедју ЦДУ/ЦСУ и ФДП, који америцком амбасадору доставља свезе куцане текстове.
Притом се води неуобицајено тесна комуникација измедју Васингтона и Берлина због специјалног амбасадора америцког председника. Право је цудо да ипак постоје рупе у сазнавању. Када не би било господина Сноwден-а, онда би се дотицни мобилни и даље обрадјивао. То има смисла, јер влада у Берлину не сауцествује у трансатлантском нападу на ЕВРО, нити у фискалној политици усмереној у корист америцких интереса. За резултате прислускивања заинтереесована су вероватно и америцка предузеца ција су сјајна договарања преко зице требало да од Грцке направе мину на унутрасњем трзисту ЕУ.
Сада треба направити један Споразум о нешпијунирању (Но Спy Агреемент). У Васингтону преговарају управо они, који због доказане неспособности или сауцесниства ниста нису предузели да застите немацки народ. Да ли они уопсте знају о цему преговарају и да ли би мозда било паметније пустити да гопсодин Сноwден преговара за нас? Он бар зна о цему се ради. Све донде док стране трупе – које имају уговор о стационирању и додатни споразум који дискриминисе Немацку у оквиру НАТО-статута – бораве код нас и док ова два уговора не буду укинута, ниста се неце променити.
Ипак убрзо це се наметнути једно питање галактицке димензије. Ста це урадити дама приликом следецег састанка сефова дрзава када је господар загрли? Он има сарма. Да ли це дама помислити на то да се овде ради о достојанству немацког народа, а пре свега о његовим неотудјивим правима застиценим уставом? Цак и колонијална Индија имала је своје домаће право („хоме руле“). Ста имамо ми?
За нас би било добро да не меримо све кроз коалиционе преговоре или прислусно оргијање Американаца . Ако израелски армијски радио јавља, да је измедју САД и Израела у неку руку „пукла тиква“, онда је у питању несто сасвим велико. Ради се о преговорима о атомском наорузању са Ираном, који, независно од свих отворених питања, има повољнији правни статус у погледу светског мира и нуклеарног орузја од потпуно запостављеног Израела.
Сада због тог новог америцког прилаза отвара се могуцност за споразумно ресење свих отоврених питања са Ираном. Уколико до тога додје, онда би једна знацајна земља у политцки трусној зони првог степена изгубила статус парије и била укљуцена у миротворацку политику. Да ли је то оно од чега се Израел боји и да ли се због тога поставља изван медјународног правног поретка својим бескрајним јавним изјавама? Несто се порменило у америцкој спољној политици. Засто је досло до тога, то је друго питање. Поново се приклања медјународном праву и постизе успехе као сто то показује пример Сирије и тамосње хемијско орузје. Сада преговори са Ираном у којима Фанцуска покусава све да се заборави Виллепин и његов велицанствени наступ пред Саветом безбедности. За све нас би било опасно уколико би за Француску ратови постали средство за повецање њеног бруто друственог производа.
Али бацимо поглед на САД. Да ли је просло време које је Хенрy Киссингер предвиђао у великим немацким недељницима у коме се, из америцког угла гледано, ради о томе да се глобални медјународни правни поредак прилагоди праву јацег у коме би доминирале САД? Да ли је просло време које је поцело са ратом против Савезне Републике Југославије, а који се водио противно медјународном праву? Да ли има дрзава осим САД које су профитирале из тог периода права јацега.и због тога окренуле ледја медјународном праву?
Оно сто је објавио израелски армијски радио требало је да увери Васингтон.да заиста теске ствари, које се тицу Блиског истока, могу да се уклопе у америцки интерес само када било који америцки председник буде у другом изборном турнусу. Док један уз звуке фанфара пролази ареном и бива поздрављен, око другог, поредјења ради,влада тисина. Морамо да задрзимо дах, јер никада раније није у Васингтону тако јасно урадјено да „Бартел ден Мост“ доноси (да се све догадја у тајности). Тако се намеце питање моци. Димензија, о којој се конацно ради, постаје јасна са насим размисљањима и сецањима на председника Рабина.
(Превод са немачког: Мирољуб Милановић)
ИЗБОРИ ПРОТИВ УСТАВА И ЗАКОНА
Коментари |
Живадин Јовановић, 31. октобар 2013.
Свако има право да сам одлучи да ли хоће или неће да учествује на изборима. То се односи и на одлучивање о учествовању или неучествовању на локалним тзв. изборима на Косову и Метохији 3. новембра 2013. Притом треба имати у виду следеће важне чињенице:
- Локални тзв. избори на Косову и Метохији спроводе се на основу Бриселског тзв. споразума који је ништаван јер је диктат, а не споразум и који представља кршење Устава и правног система Србије, као и резолуције СБ УН 1244 (1999.). Тај наводни Споразум налази се изван уставно-правног поретка Србије и не може накнадно постати његов део;
- Они су такозвани зато што нису избори у оквиру Устава и закона и нису избори у слободи. Лицемерно је замајавати јавност „статусно неутралним“ листићима и другим тривијалностима, када је јасно да је суштина „избора“ укидање и истискивању институција и поретка Србије (ма колика мера њихове присутности у Покрајини) и ширење и заокруживање поретка илегалне „Републике Косово“;
- Свако ко намеће Бриселски тзв. споразум као државну обавезу и користи притиске, па чак и принуду, да би га применио – носи одговорност пред народом и историјом за кршење Устава и угрожавање трајних државних и националних интереса;
- Нико нема право да тргује Косовом и Метохијом, односно суверенитетом и територијалним интегритетом земље, зарад датума за почетак преговора о приступању ЕУ. Та врста трговине је све друго осим пута у тзв. бољи живот и стабилност;
- Локални тзв. избори се спроводе у складу са тзв. уставом и законима „Републике Косово“ а учешће на њима представља одрицање од уставног и правног система Републике Србије и прихватање „Републике Косово“ као независне државе;
- Иако су „локални“ они су тачка преокрета: њима се укидају све државне институције Републике Србије у Покрајини, посебно на северу, признају и прихватају институција тзв. Републике Косово, а Срби прихватају статус припадника националне мањине на делу територије која по Уставу и рез. СБ 1244 чини интегрални део Републике Србије;
- Заједница српских општина је љуштура без стварних овлашећења. То је мамац да се Срби наведу да изађу на изборе и да дају легитимитет илегалној творевини „Републике Косово“ и да тиме амнестирају агресоре НАТО. Не постоји никакав документ или гаранција о тзв. извршним надлежностима Заједнице српских општина.
Потребна је истрајност у одбрани легитимних ставова:
- Да су Срби одлучни да трајно остану у својој Покрајини Косово и Метохија као интегралном делу суверене Републике Србије, да захтевају слободан и безбедан повратак 250.000 силом и застрашивањем протераних Срба и других неалбанаца и пуну гаранцију Савета безбедности УН за поштовање њихових основних људских права, посебно личне и физичке безбедности, слободе кретања, заштити имовине и српске културне, духовне и историјиске баштине;
- Да осуђују и одбијају све, отворене или прикривене, претње и притиске на српски народ, без обзира да ли долазе из познатих центара моћи, Београда или Приштине, чији је циљ да се застрашивањем приволе да изађу на илегалне изборе;
- Да статус Покрајине Косово и Метохија није решен. Ту чињеницу не могу прикрити никакви назови преговори или споразуми. Мирно, праведно и одрживо решење може се постићи само новим преговорима под окриљем Савета безбедности УН и на основу резолуције СБ 1244. Ово утолико пре што у Бриселу није било преговора;
- Резолуција ГС УН о посредовању ЕУ има саветодавни, а не обавезујући карактер и ни на који начин не ослобађа власти у Србији и међународну заједницу обавезе извршења рез. СБ УН 1244 која има трајни и општеобавезујући карактер;
- Док се не постигне праведно решење које је у складу са рез. СБ УН 1244 и Уставом Републике Србије, институције Републике Србије у Покрајини, посебно оне на северу Покрајине, треба да наставе са радом. Ако неко те институције назива „паралелним“, то не значи да су супротне интересима српског народа или Републике Србије, да су неделотворне или против закона, Устава и резолуције СБ УН 1244. Напротив!
- Позив Срба Савету безбедности УН, КФОР-у, УНМИК-у да спрече сваку претњу силом или употребу силе, против српског народа на Косову и Метохији.
АГРЕСИЈА НАТО 1999. ТАЧКА ПРЕОКРЕТА У СВЕТСКИМ ОДНОСИМА
Коментари |
Живадин Јовановић,
Председник Београдског форума за свет равноправних
На Европском универзитету у Никозији, Кипар, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић одржао је предавање са темом „Од Београда до Дамаска“. Скупу чији је организатор Истраживачки институт „Преметеас“ присуствовали су студенти, професори, истраживачи и више посланика кипарског Парламента. На скупу је представљена књига „Нео-милитаризам и маркетинг рата“ Др Косте Гулиамоса, професора Европског универзитета на Кипру.
Јовановић је истакао да је агресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. године представљала тачку преокрета у светским односима. Као највећа оружана сила у историји, НАТО је тада извршио напад на на једну суверену европску земљу без одобрења Савета безбедности као јединог органа који је, према Повељи УН, овлашћен да одлучује о употреби оружане силе у међународним односима. Тиме је задат је највећи ударац међународном правном поретку створеном после Другог светског рата и отпочела убрзана деградација међународних односа и институција, у првом реду Уједињених нација и ОЕБС-а.
НАТО је у агресији против Србије (СРЈ) нашао оправдање да не буде распуштен, војно-индустријски комплекс је на дужи рок осигурао раст поруџбина и профита, корпоративни капитал је представио своју глобалну челичну песницу, а САД су испословале повод за распоређивање својих трупа и ширење мреже нових војних база на Балкану, према Каспијском басену, руским границама и Блиском Истоку. Још током оружане агресије постављено питање – ко је следећи? Није се дуго чекало. Уследиле су инвазије и агресије на Авганистан 2001., Ирак 2003., Либију 2011., Мали 2012. Није непознато постојање листа „отпадничких“, „непредвидивих“, „диктаторских“ режима, по правилу, у земљама атрактивних гео-политичких положаја или богатих резервама енергената и стратешких минерала.
Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију демократије и људских права. Свака „хуманитарна интервенција“ НАТО остављала је за собом масу убијених или трајно неспособних цивила, жена, деце, разорене економије, сепаратизам, националну и верску нетрпељивост, једном речју, хаос. Паралелно су успостављани послушнички режими који су представљани као „демократски“, „одговорни“, „предвидиви“. Корпоративни капитал САД и других чланица НАТО је, преко таквих режима, експресно добијао концесије у најпрофитабилнијим гранама привреде, а нове војне базе су ницале као печурке после кише. Тако, на пример, након агресије на Србију (СРЈ) 1999. САД су на Косову и Метохији успоставиле највећу војну базу изван своје територије, затим, је уследило отварање три нове америчке базе у Бугарској, три у Румунији, и тако редом, преко Чешке, Словачке и Пољске до белоруских и руских граница. Постајало је јасно да су прави циљеви свих агресија НАТО освајање геополитички и економски важних региона, успостављање војне контроле комуникација, посебно траса нафтовода и гасовода, кажњавање и ликвидација непослушних лидера, заокруживање и ограничавање Русије и Кине, као и јачање зависности Европе, односно, слабљење њених потенцијала за самосталу улогу у глобалном распореду моћи.
У вези са односима НАТО – ЕУ Јовановић је рекао да између њих има извесне поделе улога, али нема стратешких разлика. Додао је да је јасно ко је у тим „партнерским“ односима старији. Подсетио је да је на самиту НАТО у Лисабону 2010. ЕУ и формално прихватила планове НАТО (САД) у Европи, као своје. Приметно је да су моћније земље Европе прихватиле и америчку терминологију тако да више европских лидера све чешће говоре о угрожавању њихових „националних и државних интереса“ далеко од својих, или ЕУ граница, најчешће на другим континентима и подручјима својих бивших колонија. Дакле, лидери најутицајнијих чланица ЕУ, које су се својевремено изјашњавале против коришћења агресије на Србију (СРЈ) као преседана, у новије време се понашају као да су одустале од свог ранијег става. Да ли их је у томе удружио притисак САД, или најмоћнијих мултинационалних корпорација, или су садашњи лидери тих земаља мудрији од својих претходника – за ову прилику је споредно. Битно је да су удружени у стратегији глобалног интервенционизма.
Јовановић је изнео да лично не верује у дуготрајност решења наметнутих агресијом и силом НАТО-а било где, па ни на Балкану. НАТО је свуда где је интервенисао остављао за собом хаос, етничке и верске суикобе, фрагментацију државних територија, последице коришћења оружја за масовно уништавање, као што су, на пример, пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе, графитне бомбе. Тзв. Споразум из Брисла о принципима нормализације односа између Београда и Приштине у суштини представља агло-саксонски диктат Србији да прихвати и фактички призна независност покрајине Косово и Метохија коју је Савет безбедности УН својом резолуцијом 1244 (1999.) ппотврдио као интегрални део државне територије Србије! То што силом и уценама намећу САД, ВБ и Немачка развој ће демантовати као одрживо решење из следећих разлога:
Прво, тиме се Србији одузима део њене суверене државне територије, негира право на национални, културни и духовно наслеђе и идентитет. Илузорно је очекивати да ће се она (српски народ) икада помирити с тим.
Друго, тиме се грубо крше основни принципи међународног права, Повеље УН, Завршног документа ОЕБС (КЕБС), међународних односа, и посебно, резолуција СБ УН 1244 (1999.) која представља експлицитну одлуку јединог органа задуженог за очување мира и безбедности, да је Покрајина Косово и Метохија интгегрални део државе Србије у оквиру које може уживати само суштинску аутономију и ништа више;
Треће, моћниоци тиме стварају назови државу као легло организованог међународног криминала, тероризма и екстремистичког исламског фундаментализма који дугорочно угрожава интересе народа региона и Европе, на шта упозорава и недавна књига француског аутора Пјера Пеана „Један 'праведни' рат, за једну мафијашку државу“;
Четврто, признавање једнострано и противзаконито (противуставно) прокламоване „Републике Косово“ представља највећу подршку снагама концепта „велике Албаније“ од времена фашистичко-нацистичке окупације 1941. – 1945., чији носиоци имају отворене територијалне претензије према Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој. Благо је рећи да такав концепт представља отворену претњу миру и стабилности у овом делу Европе.
И пето, ако агресија НАТО 1999. године није могла да се оконча без ангажовања Русије председника Јељцина, по позиву САД, онда је 14 година после тога, утолико теже замислити компромисно, стабилно и дуготрајно решење за статус Косова и Метохије без позива и директног укључивања у тај процес Русије, председника Путина. Тешко је поверовати у дугорочно стабилно и одрживо решење било којег европског проблема без учешћа Русије. Косово и Метохија је и те како европски проблем. Покушаји његовог решавања не само без Русије, него чак и против Русије, како то чине Ештонова, Рикер и Вестервале, је улузорно забијање главе у песак. Ни пристанак Београда на то није алиби за последице диктата.
Јовановић је констатовао да НАТО као производ хладног рата и заступник концепта униполарног света, не прихвата тренд мултиполаризације светских односа и тренд новог распоређивања моћи, јер жели да задржи монопол моћи и узурпира право напада на било коју тачку на Планети коју његове водеће чланице прогласе местом угрожених националних и државних интереса. Таква идеологија,има за циљ да заустави историјски незаустављиви развој ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Зато је она много опаснија од конвенционалних мерила опасности.
Одговарајући на једно питања присутних, Јовановић је рекао да ревизија историје Европе ХХ века није сама себи циљ. То је, по његовом мишљењу, део стратегије ревизије граница у Европи. Реторички је поставио и питање - шта, на пример, значе повремени, мање или више отворени, захтеви за ревизијом Тријанонског споразума? Он је позвао на размишљање шта се десило када су одређене силе почетком ХХ века тежиле да изврше ревизију поделе колонија, односно природних богатстава?
Од Косова до Сирије
Коментари |
Вишеслав Симић
професор - Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико
26. септембар 2013. - 2. међународни семинар о државној управи и политици - ЕГАП - Школа за постдипломске студије о државној управи - 25./26. септембар 2013 - Мексико
С обзиром да Сједињене Америчке Државе користе такозвани ”Рат за Косово”[1] као модел[2] за оно што би ”међународна заједница”[4] (како САД и Запад воле себе да називају[3]) требало да учини да би се, без мандата УН, решила криза у Сирији, све је очигледније да је веома важно не само да се независно истражи савремени амерички стил[5] у међународним односима, већ да се посвети нарочита пажња на пост- и ван-борбену умешаност ”међународне заједнице” у управљање[6] територијама и народима које она ”ослободи”[7].
НОВА КЊИГА БЕОФОРУМА "ОД АГРЕСИЈЕ ДО СЕЦЕСИЈЕ 2"
Књиге |
У издању Београдског форума за свет равноправних изашла је нове књига под називом ,,Од агресије до сецесије 2”. Овај својеврсни Зборник се састоји од излагања на Округом столу одржаног у Београду 23. марта 2013. године поводом 14 година од агресија НАТО-а на нашу земљу, првих коментара бриселског споразума, докумената: Резолуције Савета безбедности 1244 и споразума из Брисела, као и докумената који су му претходили и који су настали после споразума.
Прво поглавље садржи излагања мајора Пјер-Анри Бинела, проф. др Миодрага Зечевића, адмирала Бошка Антића, др Момчила Вуксановића, др Рудолфа Хансела, Милене Парлић, др Станисалва Стојановића, генерала др Видоја Пантелића, генерала Спасоја Смиљанића, др Мирјане Анђелковић Лукић, генерала Слободана Петковића, Живадина Јовановића, као и накнадне прилоге проф. др Владана Јончића и Рада Брајовића.
Друго поглавље садржи коментаре споразума из Брисела угледних правника, проф. др Ратка Марковића, Живадина Јовановића, Слободана Л. Поповца и саопштење Покрета за Косово и Метохију у Србији.
Треће поглавље представља документа: Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација, бриселски споразум, као и платформу о Косову, Предлог и образложење резолуције Народне скупштине Републике Србије, Извештај о политичком и техничком дијалогу са Привременим институцијама у Приштини Владе Србије и План примене бриселског споразума.
Уредници књиге су чланови Управног одобра Београдског форума, проф. др Радован Радиновић и др Станислав Стојановић.
Књига ,,Од агресије до сецесије 2” је књига за коју се може рећи да је књига-сведочанство, чији значај, поруке и докуметација превазилази потребе тренутка.
Књигу можете купити у просторијама Беофорума, Сремска 6/4 по цени од 600 динара!
ДРАГИ НАШ КОЛЕГА СРЕЋАН РОЂЕНДАН
Саопштења |
ЈЕДАН ОД ОСНИВАЧА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ И ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА, АМБАСАДОР ДРАГОМИР ВУЧИЋЕВИЋ, ОБЕЛЕЖИО 80. РОЂЕНДАН
Рођендански поклон, књига Метохија, поклон Беофорума амбасадору Вучићевићу
Београдски форум је упутио честитке амбасадору Вучићевићу поводом јубиларног 80. рођендана. Амбасадор Вучићевић је провео свој радни век у југословенској и српској дипломатији.
Био је министар саветник наших амбасада у Бриселу и Паризу, потом амбасадор у Алжиру, а до 2001. године амбасадор СРЈ у Атини.
У земљи је био на различитим дужностима у дипломатији, у Министарству иностраних послова: Директор дирекције за суседне земље, политички директор Савезног министарства иностраних послова.
Остаће забележено да је 1997. године напустио министарску конференцију Савета за примену мира БиХ у Бону, на којој су усвојени познати „Бонски принципи“, чији је смисао одузимање надлежности Републици Српској и њихово пребацивање на Сарајево, одакле дувају ветрови унитаризације БиХ.
Тим поводом је у Београдском форуму за свет равноправних уприличена скромна свечаност на којој су присуствовали чланови Форума, затим Клуба генерала и адмирала, СУБНОР- а Србије и Удружења грађана са Косова и Метохије.
Проф. Радош Смиљковић, југословенски амбасадор у Бугарској, потом у Аустрији, говори поводом рођендана
Генерал Лука Кастратовић уручује своју књигу амбасадору Вучићевићу
Гости
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 1. октобар 2013.
Изјава Олбрајтове доказ империјалистичког концепта САД
Коментари |
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Бивша државна секретарка САД Медлин Олбрајт изјавила је да је агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године била илегална, али исправна!
Наплатила своје услуге:
Живадин Јовановић подсећа да су највећи заговорници агресије на Југославију добро наплатили своје услуге албанским сецесионистима, па им чак и западни новинари све чешће постављају питање колико је прави мотив за војни напад заиста био хуманитарног карактера.
- Медлин Олбрајт, генерал Весли Кларк и низ других високих представника америчке администрације дошли су у посед акција и сувласништва најпрофитабилнијих компанија на КиМ, као што су мобилни оператери и рудници - додаје Јовановић.
- Поступци САД на Косову, укључујући кампању бомбардовања без мандата УН, били су противни међународном праву, али и даље исправни - тврди Олбрајтова, која је у администрацији Била Клинтона била задужена за спољну политику.
Њена најновија изјава у Србији је дочекана као још једна бесмртна потврда да су САД под плаштом НАТО-а извршиле агресију против СРЈ и злочин против мира и човечности, кршећи Повељу УН и све важеће конвенције.
- Та изјава одражава империјалистички концепт и поимање међународних односа. САД дају себи за право да крше међународне законе и да саме процењују шта је оправдано, а шта није. Такав став води у конфликте и хаос у међународним односима. Иако Вашингтон сматра да такав хаос може да контролише, очигледно је да хаос, као дух из боце, када једном изађе више се не може повратити нити контролисати - каже бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.
Олбрајтова је Косово и Метохију помињала у контексту намере Вашингтона да оправда војну интервенцију на Сирију. То призивање на случај бомбардовања СРЈ без одобрења СБ УН, за Живадина Јовановића представља препознатљиву матрицу глобалног интервенционализма под изговором бриге за људска и хуманитарна права.
- Сви сада знају да је агресија на СРЈ била са циљем да се направи преседан који ће се касније користити и на који ће се носиоци империјалистичке политике позивати када оправдавају нападе на Авганистан (2001), Ирак (2003), на Либију (2011) или Мали (2012) - сматра саговорник "Вести".
Став САД да их међународни закони и Повеља УН не могу ограничити у војном интервенционализму, додатно су зачињени лицемерним покушајима Вашингтона да као разлог за агресију наводе бригу за људска и хуманитарна права или заштиту права националне мањине.
- Користе се исценирани масакри и трагедије да би се домаћа и страна јавност уверила да не постоји друга могућност решавања проблема осим агресије. Тако је било са случајем Маркала у БиХ, са Рачком на Косову, а сада са бојним отровом у Сирији - подсећа Јовановић.
На помолу нови Рачак?
Форум преноси |
Никола Малбашки
петак, 20. септембар 2013.
Грмео је годинама Александар Вучић против свих „издајника“ и непријатеља Срба и Србије, стојећи уз раме свога вољеног вође, као што је поносно испред свог врховног команданта некада стајао и потпарол Ивица Дачић, у време борби против „зле Империје“. Загрмео је Александар Вучић свом силом и јуче[1], а Ивица Дачић свом снагом опет стао уз бок свог лидера[2], али не ради Срба и Србије, већ да би пре истраге и јасних чињеница саоштили да је најновији злочин на Косову починио неки српски екстремиста и да одговорност за злочин опет лежи на нама.
Јучерашње убиство литванског полицајца на северу Косова усијало је ионако напету ситуацију, а док починилац овог чина још увек није познат, представници страних мисија и европски званичници су у првим реакцијама само оштро осудили напад, не упирући, за сада, прстом ни у кога. (Није то учинио чак ни Хашим Тачи.) Уместо њих, прст је подигао Вучић, грмећи да ће реакција државе „бити жестока“ (слободно је могао да каже и „језива“) и да Србија нема право да ћути и допусти терористима и екстемистима да мисле да могу њоме управљати.
„Напад је уперен против српског народа и Србије и представља њену срамоту“, дословно је рекао Вучић, додајући да се починиоци неће сакрити, чиме је посредно у име државе Србије преузео одговорност за почињени злочин, иако је познато да су се раније, управо на том истом месту, дешавали озбиљни инциденти, у којима су учествовали албански терористи из организације АНА, и у којима је већ било мртвих и рањених.
Напад се десио у близини албанских насеља Жаже, Бољетин и Липа у општини Звечан, на месту на коме се претходних година десио читав низ инцидената, за које је поуздано утврђено да су одговорни Албанци из околних села. На истом месту је 2003. убијен индијски припадник УМНИК полиције, а одговорност је преузела АНА (Албанска национална армија) због чега је Унмик ову паравојну формацију прогласио терористичком[1].
Неколико месеци пре тога, у близини овог места двојица униформисаних терориста из исте организације погинули су приликом неуспешног покушаја постављања мине на надвожњаку. Портпарол УМНИК-а је тада најпре негирао могућност да је покушај минирања извршила АНА, али је ова организација сама преузела одговорност за напад и објавила имена погинулих терориста.[2] Следећи инцидент на истом месту догодио се 2006. када су локални Албанци пуцали на КФОР и ранили једног Украјинца. Коначно, у априлу прошле године, медији су објавили видео снимак са тог места на коме се види како наоружани Албанци снајпером посматрају српска возила која пролазе магистралом.[3]
Наравно, све ово што помињемо, а што је добро познато и Србима на КиМ и властима у Београду, не мора аутоматски да значи да је убица Албанац, Ко је извршио напад знаће се тек после истраге, ако икада буде ваљано спроведена. Али индикативно је и забрињавајуће то што је Вучић својом исхитреном реакцијом одмах лопту бацио на српску страну, директно на штету косовских Срба, пошто се преко албанских медија они већ оптужују да су напад предузели из освете за ослобађајућу пресуду Фатмиру Лимају.
Срби са Севера трпе огроман притисак ради изласка на Тачијеве изборе, и логично је претпоставити да им овакав инцидент није био потребан. Али је, исто тако, логично претпоставити да он итекако одговара Приштини, Западу и онима у Београду који желе да се „једном за свагда“ обрачунају са „непослушним“ Србима са севера КиМ.
Српски тријумвират нема још много времена да доказује своју верност Европи, којој су под ноге бацили све, па и свој некадашњи патриотизам, којег су заменили за издају и аутошовинизам још већи и одурнији од оног њихових претходника. Док нервозно одбројавају минуте до избора, њихови говори, гестови и чинови све више показују презир, нетолеранцију и агресивност према сопственој нацији и народу. Избори од којих зависи не само даља судбина косовских Срба, већ и самог српског тријумвирата су све ближи, али се већ увелико говори да се, упркос агресивној и прљавој кампањи која се води из Београда, очекује јако мала излазност локалних Срба – што би представљало пораз званичног Београда и пропаст Бриселског споразума. Чак и они грађани на северу КиМ који су у почетку веровали у добре намере Вучића, Дачића, Вулина и осталих, огорчени су последњим одлукама и понашањем тзв. „српске владе“. Зато оваква журба да се, „пре рока“, истакне етничка припадност убице изазива, најблаже речено, сумњу да ће сада уследити још јачи и бруталнији притисак на Србе не би ли се, милом или силом, приволели да изађу на гласање и тако спасу јаднике у Београду којима гори под ногама.
Зато, на крају, у ишчекивању „званичне верзије“ овог инцидента, није на одмет подсетити се свих претходних случајева подметања и манипулација, од Маркала до Рачка (закључно са догађајима који су били повод погрому од 17. марта, када су за трагичну смрт косовске деце у реци Ибар, без икаквога основа, били оптужени Срби), каквих смо се нагледали и чије жртве смо били током претходних двадесет година. Само што ће, овога пута, за разлику од оног „оригиналног“ Рачка, у овој злоћудној ујдурми, на своју и нашу срамоту, можда директно са-учествовати и званични Београд?
Članak preuzet sa sajta www.nspm.rs
ЗАДАТАК ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА У НЕСИГУРНО ВРЕМЕ
Коментари |
Од Рудолфа Хензела
Нама људима пошло је за руком да у техници и медицини решимо проблеме који су
све до прошлог века важили за природом дате корбаче човечанства. Међутим, са
највећим корбачем, ратом, као и са неравноправншћу и тиранијом, упркос неоспорним
успесима развоја цивилизаје, нисмо изашли накрај. Ако не постанемо свесни да су
постојање наше културе и опстанак наше врсте угрожени и ако одлучније не
покушавамо да проблеме човечанства решавамо у миру, да унапређујемо друштвену
правду и да одстрањујемо тиранију у свету, онда ћемо већ данас кренути на пут без
повратка. Како, према томе, ми људи да се не нађемо у тој ситуацији?
ОТВОРЕНО ПИСМО ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА ДРУГОМ
Коментари |
АДОЛФО ПЕРЕЗ ЕСКИВЕЛ БАРАКУ ОБАМИ: “НЕМАТЕ МОРАЛНИ АУТОРИТЕТ НАПАДАТИ СИРИЈУ, ИЗВОЗИТЕ СМРТ КАКО БИ ОЧУВАЛИ СВОЈУ МОЋ – ЧИЈЕ НАРЕДБЕ ВИ СЛУШАТЕ ГОСПОДИНЕ ОБАМА?”
Истакнути аргентински борац за људска права, хуманист, писац и пацифист, Адолфо Перез Ескивел (Аdolfo Pérez Esquivel), послао је отворено писмо америчком председнику Бараку Обами по питању могућег напада на Сирију. Ескивел, који је као и Обама добио Нобелову награду за мир (1980.), пита се – како Обама мисли да настави “Кингов сан” војном интервенцијом против Сирије? У свом жестоком писму истиче како САД нема ни моралну, легитимну ни правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу на свету.
Ескивел се 2011. жестоко противио нападу на Либију а касније је критиковао и операцију у којој је убијен Бин Ладен истичући како су САД одлучиле да га убију, а да му не суде, јер су се бојале да би Бин Ладен могао открити “неугодне информације” о позадини напада на Њу Јорк 11/9 2011. “Овај догађај је био савршен повод за агресију против Авганистана, Ирака и касније Либије”, и у једном од својих текстова рекао је да су САД “осовина зла”.
Адолфо Перез Ескивел Бараку Обами, отворено писмо по питању Сирије:
“Послушајте крике народа!
Ситуација у Сирији је предмет озбиљне преокупације и још једном САД, преузимајући улогу светског полицајца, предлаже напад на Сирију у име “Слободе” и “Људских Права”.
Ваш претходник George W. Bush, у свом месијанском лудилу, призвао је религијски фундаментализам за покретање месијанских ратова у Авганистану и Ираку. Рекао је како је разговарао с Богом и како му је Бог рекао да нападне Ирак, рекао је како му је Бог послао поруку да “извози слободу” широм света.
Ви сте, поводом 50.-годишњице смрти `велечасног` Мартина Лутера Кинга, такође добитника Нобелове награде за мир, говорили о томе како треба комплетирати “Сан” који је он оставио на столу, он који је био најзначајнија манифестација борбе за људска права против расизма у првој демократији на свету која је имала робове.
Мартин Лутер Кинг био је човек који је дао свој живот за живот, он је мученик нашег доба. Убили су га након Марша на Вашингтон јер је позивао на грађанску непослушност због империјалистичког рата против народа Вијетнама. Зар Ви заиста верујете у то како војна инвазија против другог народа може довести до реализације Кинговог сна?
Наоружавање побуњеника како би се довело до одобравања НАТО интервенције није ништа ново за Вашу земљу и Ваше савезнике. Нити је ново да САД предлаже инвазију на друге земље оптужујући их да поседују оружје за масовно уништење, што се у случају Ирака показало као неистина.
Ваша земља подупирала је режим Садама Хусеина кад је употребио хемијско оружје против Курда и против Иранске Револуције, и тада није било ни говора о санкцијама јер у то време су Садам и Ирак били Ваши савезници.
Али сада предлажете напад на Сирију без да уопште знате резултате истраге коју спроводе Уједињене Нације уз одобрење сиријских власти. Нема сумње да је употреба хемијског оружја неморална и за сваку осуду, но Ваша влада нема морални ауторитет да оправдава интервенцију.
Генерални секретар Уједињених Нација, Бан Ки-Мун, истакао је како би војни напад на Сирију још погоршао ситуацију у тој земљи .
Моја земља, Аргентина, која тренутно председава Саветом Безбедности Уједињених Нација, јавно је истакла како се противи интервенцији на Сирију, одбијајући “учествовање у новим смртима”.
Папа Фрањо такође је позвао свет да се уједини у покрету за мир па је 7. септембра организовао дан молитве и поста против рата.
Чак и Ваш историјски савезник, Уједињено Краљевство, одбило је (барем за сада) да учествује у инвазији.
Ваша земља трансформише “Арапско Пролеће” у НАТО пакао, покрећете ратове на Блиском Истоку и паљевине у оркестрацији међународних корпорација. Инвазија коју предлажете довешће само до још насиља и још смрти, као и до дестабилизације Сирије и целог региона. С којим циљем? Луцидни аналитичар, Роберт Фиск, истакао је како је прави циљ Иран и одлагање успостављања Палестинске државе – нису стотине мртве деце разлог који Вас војно покреће. У овом тренутку када је у Ирану демократски изабрана умерена влада с којом би могли кренути у преговоре и решење актуелних сукоба, политика коју Ви предлажете би могла бити суицидна.
Сирији је потребно политичко, а не војно решење. Међународна заједница требало би да подржи оне друштвене организације које спроводе мир. Сиријски народ, као и сваки други, има право на самоопредељење и властито дефинисање демократског процеса, а ми бисмо им у томе требали помоћи када затраже нашу помоћ.
Обама, Ваша земља нема ни морални ауторитет, ни легитимитет, нити правну основу за напад на Сирију или било коју другу државу. Нарочито ако узмемо у обзир да сте убили 220.000 људи у Јапану бацивши бомбе масовног уништења.
Нити један заступник у америчком Конгресу не може легитимисати, оно што не може имати легитимитет, нити озаконити оно што је противзаконито. То је нарочито тачно ако узмемо у обзир изјаву коју је пре неколико дана дао бивши амерички председник Џими Картер: “САД нема функционалну демократију”.
Ваше илегално прислушкивање америчког народа очигледно није имало утицаја, јер анкета Ројтерса показује како се 60% становника противи Вашем плану инвазије (оп.а. само 9% подржава план напада).
Зато ћу Вас питати ово господине Обама, чије наредбе Ви слушате?
Ваша Влада постала је опасност за међународну равнотежу као и за становнике САД-а. Постали сте земља која се не може уздржати од извоза смрти како бисте сачували своју моћ и економију. Али ми нећемо престати да вам се супротстављамо.
Био сам у Ираку након америчког бомбардовања 90-их, пре инвазије која је срушила Садама. Видео сам како наводећа ракета погађа колону избеглица, жена и деце. Ви сте их назвали “колатералним жртвама”.
Народи поручују ДОСТА! Доста је ратова. Људскост позива на Мир и право на живот у слободи. Народи желе да усучете своје мачеве и једини начин да се то постигне је разоружање свести.
Господине Обама, немојте заборавити како ћемо жети плодове које сејемо. Свако људско биће требало би да сеје хуманост и мир, нарочито они који имају Нобелову награду за мир. Надам се да нећете “сан о братству” који је имао Мартин Лутер Кинг претворити у ноћну мору за народе и људски род.
Уз поштовање, Мир и Добро
Adolfo Pérez Esquivel”
ДИЈАСПОРА УЧЕСТВУЈЕ У РЕШАВАЊУ ХУМАНИТАРНИХ ПРОБЛЕМА
Саопштења |
УДРУЖЕЊЕ ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
07.09. 2013
У Канцеларији Владе Србије ѕа дијаспору и сарадњу са Србима у региону одржана је редовна скупштина Удружења Фонд дијаспора за матицу. У раду су учествовали чланови скупштине из више земаља Европе, Северне Америке и Аустралије. Скупштину су поздравили изасланик Председника Републике проф. Оливер Антић, Владика бачки господин Иринеј, директор владине канцеларије за верске заједнице Милета Радојевић, заменик директора за дијаспору Александар Влајковић, председник скупштине града Краљева Сведтозар Јовановић, председник Општине Варварин Зоран Миленковић и други. У раду Скупштине учествовао је и потпредседник Српске академије наука и уметности Проф. Љубиша Ракић.
Проф. Оливер Антић је рекао да Председник Републике Томислав Николић прати и снажно подржава хуманитарне активности Фонда дијаспоре и да одаје признање Фонду за досадашње велике резултате у решавању хуманитарних проблема.
Владика бачки Иринеј, један од оснивача и чланова Управног одбора Фонда је нагласио да Фонд представља пример добровољног хуманитарног рада какав у условима кризе заслужује далеко већу и ширу подршку. Владика Иринеј је указао да поверење расејања има огроман значај за развој Србије и да зато треба праведно решити све нерешене захтеве Фонда дијаспоре јер ће то отклонити све резерве и охрабрити веће учешће расејања у развој Србије . Он се заложио за враћање преосталих средстава Фонда дијаспоре и Фонда за стипендирење талената из математике и техничких наука „Сања Миленковић“.
Милета Радојевић је похвалио учешће Фонда у збрињавању породица избеглица и расељених лица, као и у обнови порушених и оштећених црквених објеката. Уверен је да ће Фонд убудуће наићи на још веће разумевање и подршку институција Владе.
Председник Скупштине града Краљева Сретен Јовановић се захвалио на помоћи Фонда у износу од 150.000 евра за отклањљање последица катастрофалног земљотреса 2010. Нагласио је да су средства Фонда дијаспоре искоришћена савесно и да су грађани, здравствене и образовне установе захвални на помоћи својих сународника из расејања.
На иницијативу представника Срба из Швајцарске прихваћено је учешће Фонда у финансирању обнове спомен парка жртвама немачког терора у Краљеву, октобра 1941. године.
Председник Општине Варварин проф. Зоран Миленковић захвалико је Фонду и посебно Србима који живе у Швајцарској и њиховим пријатељима који су својим средствима обновили мост на Великој морави порушен у нападу НАТО 30. маја 1999. Године током којег је погинуло 10 људи, међу којима и његова ћерка 16-годишња Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду.
Извештаје о раду Фонда и иницијативама према државним органима поднели су Др Милоје Милићевић, председник Управног одбора Фонда, из Берлина, Љиљана Скарамела Пантић, председница Надзорног одбора, из Швајцарске и Живадин Јовановић , извршни директор.
У расправи је истакнут апел државним органима да Фонд ослободе пореза који месечно износи 240.000,00 динара, јер хуманитарна удружења такве врсте нигде у Европи и на свету не плаћају порез. Указано је да је Фонд од обнављања свог рада септембра 2008. када је Влада Србије вратила Фонду блокирана средства, на име пореза плаћено преко 100.000,00 евра што је износ довољан да обезбеди сеоске куће и окућнице за око 15 избеглички породица од којих многе још увек живе у тзв. центрима за колективни смештај. Специфичност Фонда огледа се и у томе што од свог оснивања 1999. до данас, никада није имао ни једно запослено, или плаћено лице, што сви његови чланови сами сносе све трошкове свог учешћа у раду, укључујући и трошкове међународног превоза за чланове управе из иностранства.
Утврђени су приоритети рада Фонда за наредних годину дана међу којима су трајно збрињавање породица избеглица и расељених лица, покретање рада на изградњи српског меморијала жртвама палим у ослободилачким ратовима, Србослов, Српски дом.
ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Ж. Јовановић, извршни директор
У вези са ситуацијом око Сирије
Саопштења |
СУБНОР Србије и Београдски форум за свет равноправних најоштрије осуђују ратне планове Сједињених америчких држава, њихових НАТО савезника и савезника на Блиском истоку, за оружани напад на Сирију, под изговором да је војска Сирије наводно употребила хемијско оружје у борби против побуњеника. Та нова њихова ратна авантура против једне независне и суверене земље се најављује као још једна ''хуманитарна интервенција'', уз лицемерно уверавање светске јавности у то да војним нападом желе само да народ Сирије ''заштите'' од евентуалне нове употребе хемијског оружја од стране његове владе.
Припреме за агресију на Сирију су врло интензивне последњих дана, при чему њени актери не желе да сачекају ни извештај експерата Уједињених нација о њиховом налазу на терену. С друге стране, војну интервенцију најављују и без сагласности Савета безбедности УН, по моделу који је примењен у агресији на Србију (СР Југославију) 1999. што би значило још једно грубо кршење међународног права и Повеље Уједињених нација.
Претекст за агресију употребљен овог пута од стране САД и њихових савезника нас грађане Србије болно потсећа на монструозне и лажне оптужбе које су претходиле агресији НАТО на Србију, под називом ''Милосрдни Анђео''. Ради се о моделу који је касније примењен у агресији на Афганистан, Ирак и Либију, са трагичним и далекосежним последицама за народе свих тих земаља.
Сви ти примери ратних похода САД и њихових савезника, праћени тешким злочинима против човечности и најгрубљим кршењем међународног права, недвосмислено показују да иза декларисаних ''добрих намера'' и ''хуманитарних интервенција'', стоје њихови себични империјалистички интереси и циљеви за доминацијом над другим земљама и народима.
Са запрепашћењем констатујемо да је, упоредо са разрадом ратних планова од стране западних командних центара, у току бесомучна медијска пропаганда против Владе Сирије и њеног Председника. Ради се о моделу демонизације циљаног противника, који је свестрано разрађен и примењен пре и у току агресије НАТО на Србију, затим на Ирак и Либију. Искуство показује да дијаболизација противника, комбинована са војном интервенцијом и другим репресивним мерама, представља константу свих ''хуманитарних интервенција'' САД и њихових савезника после престанка хладног рата.
СУБНОР Србије и Београдскуи форум очекују да Савет безбедности Уједињених нација уложи максималне напоре како би се зауставили претећи ''бубњеви рата'' и отворио пут за решавање драматичне кризе у Сирији дијалогом и преговорима, уз пуно поштовање сувереног права народа Сирије да о својој судбини одлучује сам, без страногт мешања. Да би се у томе успело, неопходно је да земље које, од почетка кризе у Сирији, обилато подржавају и помажу опозицију и побуњенике, охрабрујући их да наставе оружану борбу и насиље, обуставе сваку подршку и прихвате преговоре, као једини пут за окончање грађанског рата и на тај начин спрече катастрофалне последице могућег ратног сукоба ширих размера.
Београд, 30. 08. 2013.
СУБНОР Србије
Београдски форум за свет равноправних
ЗАШТО СРБИЈИ НИЈЕ МЕСТО У НАТО
Коментари |
Поводом неких изјава у београдским медијима да би представници Србије у догледно време могли затражити учлањење у НАТО, Београдски форум за свет равноправних, не искључујћи могућност да се ради о «пробним балонима», сматра да треба подсетити на неке чињенице и оцене.
НАТО је освајачки свез, Србија је мирољубива земља.
Тежња НАТО да силом изврши прерасподелу енергетских и других природних богатстава, да стави под контролу геополитички важне територије и комуникације, да наметне силу изнад права, није прихватљива и природно је што изазива осуду и све снажнији отпор у свету.
НАТО се не мири са чињеницом да је ера униполарног светског поретка – прошлост и да се процес мултиполаризма и демократизације међународних односа не може зауставити силом.
Хегемонистичка стратегија НАТО представља извор озбиљних претњи миру и безбедности у Европи и свету.
Пре 15 година НАТО је разорио Србију, изазвао смрт 4.000 и рањавање 10.000 њених грађана, углавном, цивила, земљиште и воду загадио осиромашеним уранијумом чији је рок разлагања преко 4 милијарди година. Колико је грађана у међувремену од тога оболело и умрло, колико ће жртава и патњи то изазвати у будућности - тешко ће се утврдити.
Еентуално сврставање Србије у НАТО представљало би амнестирање НАТО од одговорности за за злочине и штету изазване агресијом 1999. и неопростив грех према људским жртвама.
То би уједно довело у питање стратешке односе са Русијом, савезником у два светска рата и поузданим партнером у сарадњи од животног значаја за развој и стабилност Србије.
«Хуманитарна интервенција» НАТО 1999. под лажним изговором, њено настављање другим средствима, отимање дела државне територије ради стварања мафијашке «Републике Косово», као и понављање агресије, под сличним лажним изговорима, на друге земље и континенте - израз је лицемерја и лажног морала на којима је настала дубока светска криза.
Водеће чланице НАТО настоје да последице кризе коју су саме изазвале, силом превале на леђа других земаља и народа.
Под изговором да штити демократске вредности, НАТО је постао оруђе милитаризма и тоталитаризма у историји незабележених метода и размера.
Стратегију ширења НАТО на Исток и размештање система тзв. «противракетне одбране» према Русији, ЕУ је и формално прихватила као део јединствене НАТО-ЕУ стратегије.
Србија је презадужена, чланство у НАТО би тај дуг даље енормно повећало, а земљу и народ даље осиромашило водећи их у дуготрајно дужничко ропство.
Глобални односи моћи се мењају у прилог снага мира сужавајући простор политици силе и хегемонизма која је у основи стратегије НАТО.
Тезе да НАТО штити људска права, мир, цивиле и демократију представљају ругање истини и здравом разуму.
Интервенције (агресије) НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију и другде оставиле су хаос, националне и верске поделе, сукобе, социјалну и економску пустош. Јавност не прихвата да Србија буде учесник у томе! Нити да српски војници буду најамници који гину за туђе интересе!
Јавност очекује да Србија учвршћује своју неутралност, да власт поштује вољу грађана од којих је 75% против чланства Србије у НАТО.
Београд, 15. јули 2013.
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Бивши официр ЦИА: Сребреница је плод договора Вашингтона и Сарајева
Коментари |
Роберт Баер, бивши високи изасланик и официр ЦИА, уједно је и аутор многих дела у којима је одавао информације о ЦИА и о администрацији Била Клинтон и Џорџа Буша, због чега је неколико пута хапшен и привођен. Лични пријатељ, Мит Васпурх који је радио у сенату и који му је давао поједине информације је убијен у хотелу из сачмаре. Као високи оперативац ЦИА радио је на простору Југославије у периоду од (1991-1994) и на Блиском истоку. Роберт Баер је учествовао у неколико документараца на Националној Географији оптужујући владу Буша за рат због нафте!
Интервју је обављен уживо у Канади, током мог пута пре неколико дана. Роберт Баер тренутно промовише своју књигу – The secret of White House – у Квебеку, где смо и разговарали. У интервјуу смо разговарали о позадини рата у Југославији.
Кад сте стигли у Југославију, где је то тачно било и који Вам је био први задатак?
— Стигао сам хеликоптером са још 3 агента. Слетели смо 12. Јануара 1991 у Сарајево. Задатак нам је био да припазимо на наводне терористе српске националности, који би требали напасти Сарајево.
О којим терористима је реч и зашто би они наводно требали да изврше те нападе?
— О српским, дати су нам фајлови да група по имену „Врховна Србија“ планира извести бомбашке нападе на кључне зграде у Сарајеву због жеље да Босна изађе из тадашње Југославије.
Да ли је таква група постојала и шта сте Ви тачно радили у Сарајеву по нарадби команде ЦИА?
— Таква група никад није постојала! И нас је централа преварила. Имали смо задатак да упозоравамо и да ширимо панику међу политичарима у Босни, једноставно пунили смо им главу да ће Срби да нападну. У почетку смо и ми прихватили причу, али после смо се мало запитали. Зашто дижемо панику кад та група олигледно ни не постоји?
Како и када се завршила да операција и да ли је имала неко име?
— За мене се завршила након две недеље, добио сам нови задатак у Словенији. Иначе операција је трајала још месец дана и имала је назив „ИСТИНА“. Иако је то било све само не то!
Кажете отишли сте у Словенију, којим поводом?
— Тамо сам добио инструкције да је Словенија спремна да прогласи независност, дате су нам паре, неколико милиона долара, уз тај новац ми смо финансирали разне невладине организације, опозиционе странке и разне политичаре који су распаљивали мржњу.
Какво сте Ви имали мишљење због те пропаганде од стране ЦИА, и шта су о томе мислисле ваше колеге?
— Свакако да се задатак не одбија од ЦИА, поготово не тада јер су сви били нервозни и склони параноји! Многи агенти и високи чиновници ЦИА су нестајали само зато што су одбили да раде пропаганду против Срба у Југославији. Ја лично сам био шокиран дозом лажи наше агенције и политичара! Многи агенти ЦИА су радили пропаганду а да нису ни свесни шта раде. Једноставно свако ради делић приче, и само онај ко је склопио целу причу зна позадину а то су политичари.
Значи постојала је пропаганда искључиво према Србима?
— Да и не. Пропаганда је имала за циљ да завади државе и да се оне одвоје од матичне Југославије. Морали смо изабрати жртвено јагње које би било криво за све. Неко ко би био одговоран за рат и насиље. Србије је изабрана јер је на неки начин била наследница Југославије.
Можете ли набројати политичаре који су у бившој Југославији били плаћени од стране ЦИА?
— Да, мада је то деликатно. Стипе Месић, Фрањо Туђман, Алија Изебеговић, многи саветници и чланови владе Југославије, плаћени су и били српски генерали, новинари па чак и поједине војне формације. Једно време је плаћен био и Радован Караџић, али је престао да узима помоћ кад је схватио да ће бити жртвован и оптужен за злочине у Босни. Био је израђен од Америчке администрације.
Споменули сте контролу и финансирање медија, како је то било тачно?
— То се већ зна, поједини агенти ЦИА су били задужени за писање званичних изјава које би спикери читали на вестима. Наравно спикери нису ништа знали, они су то добили од свог шефа а он од свог који је био наш човек. Постојао је један задатак за све, а то је да се кроз телевизију шири мржња, национализам и скроз су се истицале разлике међу људима.
Сребреница, сви знамо за њу. Можете ли рећи нешто о томе уколико знате?
— Да! Од 1992 сам у Босни био поново, али овог пута смо требали да обучавамо војне формације које су представљале Босну, нову државу која само што је прогласила независност. Сребреница је преувеличана прича и нажалост велики број људи су изманипулисани. Број жртава је једанк убијеним Србима и другима, али Сребреница је политички маркетинг. Мој шеф, који је иначе и био некада у Америчком сенату, је неколико пута напоменуо да ће бити некаква превара у Босни. Месец дана пред наводни геноцид у Сребреници ми је рекао да ће тај град бити упориште медија широм света и дао нам је инструкције да зовемо медије. Кад сам питао зашто, рекао је видећеш. Добијена је наредба да са новонасталом Бошњачком војском ударимо по кућама и цивилима. Наравно то су били грађани Сребренице. У том тренутку са друге стране ударили су и Срби. Вероватно је и њих неко платио и нахушкао!
Ко би онда могао крив бити за геноцид у Сребреници?
— Једноставно жртве у Сребреници су биле ту због Босанаца, Срба и Американаца тојест нас! Али све је приписано Србима. Нажалост, многе жртве су сахрањене као муслимани, а били су Срби или друге националности. Пре неколико година је мој друг, бивши агент ЦИА и садашњи човек у ММФ рекао да је Сребреница производ договора између Америчке владе и политичара у Босни. Сребреница као град је жртвована јер је након тог наводног злочина Срба, Америка имала повода за напад.
Шта мислите генерално зашто се Југославија распала, тј. зашто је Ваша влада имала жељу да то уради?
— Све је јасно, људи који су некад хушкали на рат а уједно и приповедали о миру сада су власници компанија које експлоатишу разна рудна богатства и слично! Једноставно, направили су од Вас робове, ваши људи раде за џабе и тај производ иде у Немачку и Америку, они зарађују! А Ви још на крају морате да откупите и увезете оно што сте сами направили, пошто немате новца, морате се задужити, то је читава прича са целим Балканом!
Нисте били на Косову активни као агент ЦИА, али да ли је и ту било неког притиска од стране Америке?
— Како не! Косово је одузето из два разлога, прво због рудних и природних ресурса а друго, Косово је војна база НАТО! У срцу Европе је њихова највећа војна база.
Имате ли поруку за људе из бивше Југославије?
— Имам. Нека забораве прошлост, она је исценирана и лажирана. Изманипулисани сте, они су добили шта су хтели и глупо је да се Ви још мрзите, морате показати да сте јачи и да сте схватили ко је све направио! Ја се искрено извињавам! Зато дуго времена и откривам тајне ЦИА и Беле куће!
Сарадња са Кином
Саопштења |
Представник Београдског форума за свет равноправних у Пекингу и Шангају
Сандра Давидовић, члан УО Форума позвала представнике Кине на Конференцију поводом 15 година од агресије НАТО пакта на СРЈ
На позив Кинеског центра за савремене светске студије из Пекинга, Београдски форум за свет равноправних имао је свог представника у осмочланој српској делегацији на Семинару ,,Транзиција централних и источних европских земаља, ситуација на Балкану и односи Кине и централне и источне Европе'' који је одржан у Пекингу и Шангају од 23.-29. јуна 2013 године. Делегацију су сачињавали директор Института за међународну политику и привреду, др Душко Димитријевић и др Добрица Весић, члан института. Затим представник Института за политичке студије, др Зоран Петровић. Поред института, делегацију су сачињавали представници појединих политичких странака, Донка Бановић, члан посланичке групе Демократске странке Србије у Народној скупштини, Драган Тодоровић, народни посланик Покрета социјалиста, као и представници Српске напредне странке и Социјалистиче партије Србије, Драгомир Петронијевић и Катарина Ђоковић. Представник Беофорума била је Сандра Давидовић, члан УО Форума и апсолвент Факултета политичких наука у Београду.
У оквиру првог дела посете у Пекингу, централни догађај био је радионица на тему ,,Кинеско-европски односи, улога великих сила у Источној Европи''. Наш домаћин је том приликом био заменик министра Одељења за међународне односе Комунистичке партије Кине и директор Кинеског центра за савремене светске студије др Ју Хонгјун. Чланови српске делегације, говорили су о тренутним политичким процесима на Балкану и у Србији, о питању Космета, европских интеграција и другим друштвено-политичким питањима. У име делегације и наше земље више пута је захваљено на принципијелној подршци НР Кине Србији у међународним организацијама, пре свега у УН по питању територијалног интегритета и суверенитета. Господин Хао је подржао посвећеност кинеске државе миру и принципима на којима почива систем УН, те подршци коју Србија у том погледу ужива. Уз заједничко констатовање да две земље имају историјски веома добре и пријатељске односе, програм је започео у одличној атмосфери.
У оквиру радионице, представници Института упознати су са радом Беофорума и позвани на Конференцију поводом петнаестогодишњице агресије НАТО-пакта над СРЈ, која ће се одржати 21. и 22. марта. 2014. године. Званичан позив као и једну од најзначајнијих књига Форума ,,Сумрак Запада'' уручен је директору Института господину Хонгјуу, који је показао велико интересовање и усмено обећање да ће Институт учествовати на Конференцији.
Члан УО Беофорума Сандра Давидовић уручује званичан позив на Конференцију директору Института за светске студије у Пекингу др Ју Хонгјуу
Други део радне посете настављен је у највећем граду НР Кине, Шангају, где су домаћини из Шангајског института за светске студије организовали радионицу на тему ,,Ситуација на Балкану 20 година након транзиције и кинеско-европски односи.'' Представници српских и кинеских Института говорили су о актуелним темама из међународних односа, о политичкој и економској ситуацији на Балкану после транзиције и о односима Кине и балканских држава. Српски и кинески институти остварили су добру сарадњу, а директор Института Је Јианг и остали чланови су такође упознати са радом Форума и уручен им је позив за Конференцију коју организујемо.
Представници Шангајског института замеђународне студије у разговору са делегацијом
Гостопримство нам је у Шангају уприличио и заменик градоначелника ове метрополе Схао Хуихианг. После радног састанка у којима смо представљени од стране вође наше делегације др. Душка Димитријевића, уприличена нам је вечера са градоначелником где смо имали прилику да га упознамо са Србијом, са одређеним пројектима у циљу приближавања кинеске културе грађанима Србије као и потреби сарадње младих две земље.
Др Душко Димитријевић, вођа српске делегације са замеником градоначелника Шангаја Схао Хуихианг-ом
Поред ових активности, имали смо прилику и да се кроз посете упознамо са организацијом и радом Комунистичке партије Кине и њеним организационим јединицама. Домаћини су се потрудили да нам омогуће и обиласке најзначајних места, попут посете Кинеском зиду, Забрањеном граду, као и Шангајском торњу, где смо вечерали на 254 метара надморске висине. Целокупна организација пута протекла је на највишем могућем нивоу и то схватамо као показатељ традиционално пријатељских односа наших двају земаља, али пре свега као одраз гостопримства наших кинеских доамаћина.
Београдски форума за свет равноправних ће дати све од себе да настави традицију добре сарадње са кинеским пријатељима и узвратити гостопримство на предстојећој конференцији.
Делегација Републике Србије са кинеским пријатељима у Шангају
Монтезумин светски поредак
Књиге |
Кардиоктомиа као колатерални бизнис у хуманитарном рату
Маја 2013 у Паризу, код једног од најпознатијих француских издавача, Фајара (Fayard) објављена је досад најпотпунија студија о Косову и улози НАТО савезника под насловом: Косово: ”праведни” рат за мафијашку државу (Kosovo. Une guerre « juste » pour un Etat mafieux). Угледни француски публициста-истраживач, Пјер Пеан, направио је изузетно важну и савесну синтезу великог дела објављених, као и необјављених теекстова и извештаја дипломатских и обавештајних извора коју допуњава његова анкета са терена и разговори са важним учесницима и савременицима. Уз 458 страна основног текста, придодате у 45 страна већим делом ексклузивних и поверљивих докумената.
Ова несвакидашња књига почиње стенограмом сведочења УЧК војника објављеног од стране Б92 10 септембра 2012 у досијеу под насловом Анатомија злочина. Вођена уживо и без анестезије од стране Албанца лекара и приученог припадника УЧК, до несхватљивости стравично вађење срца из живог српског младића од 19-20 година, превазилази страхоте 20 века и враћа на кардиоктомију коју су масовно вршили жреци ацтечког импрератора Монтезуме с почетка 16 века.
Веродостојност извештаја Дика Мартија о ”бизнису” људским органима код више стотина српских заробљеника , али и албанских жртава, Пјер Пеан верификује анкетом и разговорима са неким од најупућенијих француских дипломата и обавештајаца.
Сценарио западне ингеренције и ратние интервенције стављен је у мећународни контекст у коме НАТО, САД, Велика Британија, Француска и Немачка имају водећу улогу.
Иницијална улога крајње ратоборне предводнице америчке дипломатије Мадлен Олбрајт и стерилни ”пацифизам” француског председника Жака Ширака, монтажа ”масакра у Рачку” од стране америчког агента Вилијама Волкера, познатог по умешаности и прикривању масакра језуита у грађанском рату у Салвадору 1988; псеудо дипломатска маскарада у Рамбујеу у коме земља домаћин има споредну улогу статисте и чије услове ”ниједна земља не би могла да прихвати такво колонијално потчињавање” (стр. 96-97); досад непозната сведочанства иза кулиса француске улоге у даљем развоју догађаја, међу којима и она најпозванијих француских обавештајаца задужених за обучавање обезбеђења Хашима Тачија. Дипломата и одговорних функционера који негирају сазнања о уделу о мафијашкој и злочиначкој делатности УЧК и потоњег албанско руководства Косова. Корак по корак, докуметима и сведочењима, Пеан показује како је распад Југославије и удео западних савзника у њему, у првом реду интервенцијом 1999, био оркестриран у циљу одржавања НАТО као водећег инструмента одржавања америчке хегемоније насупрот међународном праву и свим правилима цивилизованог мирнодопског и ратног понашања. Улога Бернара Кушнера, о чијој улози је Пеан објавио посебну књигу после које је бивши француски хуманитарни активиста и министар нагло нестао са јавне сцене, показује како су фрацуски социјалисти били анимирани на страни УЧК и против дотадашњег француског ђака и штићеника Ибрахима Ругове.
У делу посвећеном НАТО интервенцији (започетој на неколико дана пре 50 годишњице од оснивања Североатланског савеза) и првом рату вођеном од његовог оснивања, Пеан посебну пажњу посвећује медијској обради која ће постати модел условљавања јавности у каснијим ратовима те организације на Средњем Истоку. Без мандата Савета безбедности и кршењем члана 5 оснивачке повеље НАТО-а, војна интервенција 1999 против Србије и Црне Горе представља преседан у кршењу међународног права и Повеље УН, као и устава неких од земаља учесница. Без обзира на тражење социјалистичког посланика и председника скупштинске комисије за народну одбрану, Пола Килеса, крајем 1998, да се Народна скупштина изјасни у случају интервенције на Косову, тако је дошло до грубог кршења члана 35 француског устава који обавезује на гласање Парламента у случају учешћа Француске у рату (стр. 145-146).
Цитирајући еуфоричне изјаве чешког председника Хавела у корист преседана хуманитарног рата (стр. 147-148), Пеан потсећа на десетине хиљада масакрираних курдских цивила у Турској 1997 на које невине жртве је у потпуности изостала међународна осуда и хуманитарна солидарност (стр. 149). Са Колумбијом најпривилегованија земља за снабдевање наоружањм, Турска је од 1952 чланица НАТО пакта (заборавља се да је тада је то била и Југославија). На питање новинарке Либерасиона на ту врсту двоструких стандарда у време бомбардовања 1999, немачки министар Јошка Фишер је не трепнувши цинично одговорио: ”Нису све жртве једнаке. Ако се не може помоћи свуда то не значи да не треба помоћи нигде” (стр. ).
Почев од 9-ог поглавља, под насловом: Рат (нелегални), стр. 143-159) Пеан даје кратак преглед обима и војних, цивилних, материјалних и осталих последица дејствовања војне авијације НАТО-а. Поклањајући највише пажње и простора западној медијској обради тих збивања где се натоизација медија и кретенизација јавног мнења одвија уз изобилну логистику добромислећих, у првом реду француских интелектуалаца (Ратна дезинформација и медијско застрашивање, (стр. 161-177); набрајајући контрадикције између ратних билтена Џиме Шеа и осталих медијских жречева, о броју уништених тенкова и остале технике српске војске, које су се показале више од десет или двадесет пута мање (6% уместо најављених 20 и више процената; броја албанских жртава, од којих је после извештаја међународних екипа форетичара и и хуманитарних организација, требало одузети бар две нуле (од пола милиона до неколико хиљада), (”Мир”, стр. 179-204); броја и огољених околности које су довеле до бројних српских цивилних жртава, као што су 16 убијених у РТС које Амнести интернационал наводи као драстични случај ратног злочина (стр. 203), за чију одговорност нема никаквих изгледа да одговара било ко од починиоца; до циничног дискурса задојеног западним цивилизацијским ”вредностима”, незапамћене оргије говора заслепљеног најотровнијом мржњом која враћа у најмрачнија времана европске ближе и даље прошлости. Све до ”банализације и обесмишљавања жртава нацистичких холокауста и геноцида” (стр. 151), паклене и крвожедне, злослутне мржење која будећи најниже нагоне позива на погром и линч, која је условљавала и оправдавала освајање, истребљење и уништавање, читавих раса, континената и народа, у име цивилизацијских и етичких вредности којима се њихови наследници бестидно хвалишу и надимају.
Поглавља од 12 до 14 (стр. 205-244) дају необично веродостојну слику о стању насталом после успостављања НАТО протектората на Косову и Метохији, у првом реду виђену очима француских специјалаца, војника и жандара, која се допуњава исказима српских монахиња. Руковођени људском и војничком савешћу и професионалном етиком, тако су првоприспели специјалци предвођени пуковником Хогардом, који је срећом ”заборавио” да оде по детаљније инструкције код генерала Рондоа, шефа војне обавештајне службе, наступили енергично против УЧК пљачкаша на северу Косова и у драматичним конфронтацијама с британским војним снагама, одлучујуће допринели да се очува српсака енклава на том делу КиМ (стр. 205-218). Исказ игуманије Девича мати Анастасије и луцидна смелост мати Макарије, дају суморну и сирову слику страдања и злостављања монахиња којим се времаплов враћа на прве векове хришћанства у завршној обради војника до сад у историји најмоћније војне и цивилне силе (стр. 219-227). Неостварљиву мисију француских жандара у Косовској Митровици и њеној околини осветљава сведочење једног од њихових команданата Жислена Хузела, који сведочи о лажној и перфидној улози вишег командног и политичког кадра на челу са Кушнером и његовим УС помоћником, уствари спонзором, Џок Ковејом (стр. 229-244).
Следећа три поглавлља, од 15 до 17 (стр. 245-278), говоре о судбини не-Албанаца, у првом реду Срба, у време успостављања НАТО протекстората на КиМ. Прво од њих је највешћим делом компилација недвосмислено експлицитних извештаја ОСЦЕ и УН о систематском насиљу Шиптара и Албанаца масоно приспелих из Албаније према Србима, Ромима, Горанцима и осталим мањинама, као и о неспремности КФОР-а да се озбиљније супротстстсатави злочинима и принудном исељавању не албанског становништва. Према извештају ОСЦД , који говори о ”амбијенту генерализованог терора”, житељи села Старо Грацко ”застрашени сталним насиљем, у више наврата су тражили заштиту КФОР-а која им је била ускраћена под образложењем помањкања снага реда” (стр. 251, 254). Као извештач УН, Јири Диенстбир указује на: ”165.000 Срба и Црногораца су напустили Косово” пошто су се уверили да КФОР не обезбеђује њихову заштиту, као и егзодус половине од 12.000 до 150.000 Рома (стр. 256); ”да су мањинске групе становништва постале жртва кршења људских права на Косову данас”; што се добрим делом односи на ”подухвате чишћења који циљају на Србе само зато што су Срби” (стр. 259); до 14 августа ”КФОР је потврдио да су 280 убистава почињена на Косову почев од 15 јуна” (стр. 260); ”веома је забрињавајуће да снаге КФОР-а још увек нису у стању да пруже ефикасну заштиту угроженим заједницама” (стр. 263). Друга два су потресни искази најбиже родбине жртава пострадалих у тим првим погромима, масакр 14 Срба жетелаца, узраста од 14 до 60 година, 23 јула 1999 у селу Старо Грацко код Липљана и три зверски искасапљена српска младића у селу Пасјане код Гњилана, под покровитељством и под одговорношћу НАТО савеза. Један од убијених жетелаца, 16-годишњи Новица Јанићијевић, нађен је са телом из кога су били извађени унутрашњи органи, родбине других жртава одбиле су да говоре о болном догађају. Ови и други наведени оркестрирани злочини имају заједнички именитељ у организацији УЧК уз пуну подршку америчких и енглеских снага КФОР-а које се веома грубо и окупаторски односе према преосталом српском становништву.
Под насловом: ”Криминалци и мафијаши врше терор” поглавље 18 (стр. 283-304) је посебно значајно јер даје прецизне податке о косовским мафијашким клановима заштићеним од њихових НАТО савезника и нарочито о њиховим западним покровитељима. Као што су Кхавит Халити и Хашим Тачи које је Мадлен Олбрајт наметнула за преговараче у Рамбујеу (стр. 288). ”Албанска мафија је ушла на Косово пратећи у стопу НАТО снаге”, наслов из Albanian Daily News од 3 септембра 1999, ”Косово постаје Колумбија у сред Европе”, пише у наслову Коха Диторе у исто време. Председник немачког синдиката полиције Норбер Спинрат даје 19 децембра 1999 изјаву за Шпигл: ”УЧК је криминална организација (,,,) УЧК отима и држи људе у казаматима, краде, пљачка, врши уцене, ућуткује сведоке и убија (...) понаша се као мафија” (стр. 285). Извештај немачке обавештајне службе БНД који цитира Пеан закључује своју анкету: ””Крииналне албано-косоварске организације представљају данас као и јуче потенцијал високог степена који угрожава Европу и оне настављају да шире свој утицај. Земље Западне Европе су и остаће за албански организовани криминал, истовремено логистичка база, простор за припрему и за отступницу и тржиште за шверц дроге и за целокупну њихови криминалну делатност” (стр. 303). ”Преко водећих чиниоца који су Халити, Тачи, Харадинај и Лјука, врло тесне везе су настале између политичког и привредног с једне стране и криминалних организација с друге које делују на међународном нивоу почев од Косова. Криминалне мреже које дејствују из сенке доприносе политичкој нестабилности. Оне немају никакав интерес да допусте стварање функционалне државне поретка који би могао само да шкоди њиховим уносним пословима (...), ”стога би се могло показати као веома тешким за међународну заједницу успостављање на Косову заиста демократских структура у правног поретка. Косово и укупно с њим читави Западни Балкан наставиће да имају одлучујућу улогу као главно упориште за усмеравање наркотика према Западној Европи. Косово је за организовани криминал централа почев од које се његове активности разграњавају према читавој Европи” (стр. 304) .
Када је у питању посебна врста односа која постоји између УЧК, владе Косова и албанске мафије с једне стране, према с друге стране међународној заједници у виду НАТО, КФОР, УНМИКА и УН, од посебног је значаја поглавље које се односи на суђења Рамушу Харадинају пред ТПИ у Хагу, под насловом: ”Неких 60.000 војника, полицајаца, административаца и судија ”заборављају” на право и допуштају завођење мафијашког поретка” (стр. 335-362). Питање на које није лако дати категоричан одговор, посебно ако се има узме у обзир изјава специјалног изасланика председника УН Сорен Јесен Петерсон који у време суђења пружа безрезервну подршку дотадашњем председнику владе, предводнику УЧК и мафијашком босу: ”Важно је да сад останемо мирни и достојанствени у овим тешким данима” (стр. 354) . ”Судски поступак се одвија у својеврсним условима терора” (стр. 360), уз бар 9 убијених сведока оптужбе која је тражила најмање 20 година робије за ”ратне злочине и злочине против човечности” (стр. 361), ТПИ је Харадинаја ослободио кривице. Питање Карле дел Понте и Пиера Пеана на кога је алудирао Петерсен када је позивао ”да останемо мирни”, остаје засад без недвосмисленог одговора. Целокупна Пеанова књига усмерена је притом ка тражењу одговора на то узнемирујуће питање: шта може да значи у више наврата изречена безрезевна подршка специјалног изасланика Генералног Секретара УН, човеку кога суд основан од стране УН суди за ратне злочине са најтежим оптужбама ? Осим ако није дошло време да се појасне и редефинишу улоге и односи између НАТО и ОУН, као и да се постави питање стварног односа снага између КФОР-а и других институција међународног протектората у односу на неформалне и формалне албанске центре моћи на Косову ?
Погром од 18-19 марта 2004 Пеан истражује под насловом: ”МИНУК опећи ћеш се од УЧК”... Линч неалбанских мањина марта 2004”. Користећи, у првом реду, извештаје Хуман Рајт Вач од јула 2004, поверљиви Извештај Института за Европску Политику из Берлина од 2007 , Извештај немачке обавештајне службе из 2005, он показује како снаге КФОРА готово ништа нису предузеле да заштите Србе, Ашкалије и друге мањине од насиља разјарене шиптарске руље од неких 50.000 појединаца које је добрим делом организовала косовска албанска, наводно и српска мафија. Масовно насиље, линч сиромашних грађана и цивила, нереди, пљачке, паљевине, минирање цркава и манастира, били су оркестрирани од стране клана Рамуша Харадинаја да би се омогућило несметано допремање из Албаније већег броја тона наркотика. Карактеристична је изјава Хашима Тачија, у посети САД, којом дословно оправдава погром и даје подршку насиљу, као и његова друга изјава којом практично зауставља талас насиља и показује ко је газда на Косову уз пркс КФОР-у и ОУН-у.
Своју исцрпну студију Пјер Пеан завршава поглављима о Извештају швајцарског сенатора и раније јавног тужиоца Дика Мартина, његовим претходницима и следбеницима у истраживању најсвирепијег злочиначког бизниса, трговине људским органима. Истраживања једне независне новинарске екипе, потом Карле дел Понте, подтстакли су Савет Европе да повере обимнију анкету Дику Мартију који је већ био познат по анкети о ширењу мреже нелегалне репресије, мучења и противзаконитих отмица и робијања америчких затвореника ван територије САД након 11 септембра. Обављен савесно и врхунски професионално, Мартијев извештај је готово једногласно прихваћен 25 јануара 2011 од стране Савета Европе који је тим поводом затражио од ЕУЛЕКСА да спроведе исцрпну кривичну истрагу о злочиначком подухвату са трговином људским органима на Косову и у Албанији. За главног истражиоца је однекуд Савет Европе одредио Американца Џона Клинта Вилиамсона, човека који је од 2003 и 2006 радио за НСЦ – Савет за националну одбрану, служба која је под непосредном контолом председника САД. До сад најобимнија истрагу о том предмету води Бруно Векарић, помоћник државног тужиоца Србије за ратне злочине. Пеан даје и неке ексклузивне податке из Векарићевог истражног досијеа с почетка 2013 године.
Компилацијом 143 аутентичних сведочења међу којима је и не мали број директних учесника и починиоца, упоређивањем конвергентних и подударних елемената досадашњих истраживања, Пеан долази до приближне цифре од 400 жртава, претежно српских цивила узраста од око 20 до око 50 година, уз мањи број младих жена и девојака из источне Европе, међу којима је било и Албанки намењених такође тржишту сексуалних услуга, који су током неких десет година убијани приликом вађења њихових виталних органа (стр. 423-427). Медикус клиника у Приштини од које су почеле првобитни истражни поступци, била је један од кључних делова морбидног диспозитива , док је позната Жута кућа код Бурела у северној Албанији била само један, и то не најважнији, од десетак ”клиника” и сабирних пунктова ове злочиначке делатности, једине која се сматра профитабилнијом од трговине наркотицима .
Без обзира на уништавање доказног материјала од стране ЕУЛЕКСА и других грозничавих интерференција и опструкција , све се дешава као да се круг сужава око америчких штићеника и њихове непрекидне злочиначке делатности, коју Стејт департмент и амерички политички и војни кругови тако упорно и неумољиво подржавају и прикривају вршећи систематску опструкцију сваком трачку светлости која би могла осветлити наличје њихове цивилизацијске и хуманитарне фасаде. Остаје да се види хоће ли доиста ЕУ и даље допуштати стварање и одржавање латино-америчког синдрома из времена хладног рата у југоисточном осетљивом делу Европе.
Пеанова књига даје одговоре на нека веома осетљива питања од којих су неки веома категорички и прецизни, у овом прегледу је било могуће навести само неке елементе из њих. Она притом такође посатвља нека незаобилазна питања на чији одговор се не би требало дуго чекати: ”како је могуће да ЕУЛЕКС није могао наћи тужиоца за истрагу у Европи, Француза или Немца ? Хоће ли Вилиамсон својим извештајем покушати да оспори, ублажи или амортизује Мартијев извештај ? Хоће ли импутирати помућене и разводњене одговорности ? Хоће ли косоварским званиницима бити суђено како налаже доказни материјал ? Или Векарићева препорука за стварањем ад хок специјалног суда остаје само пуста жеља ? (стр. 448) Већ само посатвљање оваквих питања отежава посао пословођама новог опскурантизма. Или ће њихов успешно обављен задатак потврдити да је суморна визија Џорџа Орвела подбацила само за неколико година ?
Епилогом, под насловом ”пакс Американа”, Пјер Пеан завршава, колико је нама познато, досада најобимнију и највалитетнију студију о Косовском питању у његовом регионалном, историско-геостратешком контексту. Набрајајући бројне антеседане америчког прагматизма у знаку начела да циљ оправдава средство, он потсећа на неке од контрапродуктивних и поразних последица те врсте кратковидих импровизација. Звршавајућ- и споразумом потписаним 19 апрла 2013 између Ивице Дачића и Хашима тачија (главног протагонисте његове књиге, како сам тврди) под уцењивачким условима за Србију, он указује на безизлазни процеп у који је она доведена - не остављајући много наде у повољан исход.
Упоредо са минуцциозном и скрупулозном истраживачком анкетом, Пеан анализира и медијску хајку и хистерију која је пратила међународно ратно и политичко ангажовање, што представља драгоцен допринос познавању условљавања јавности у војним, дипломатским и квази хуманим ингеренцијама. Тако се може пратити неравноправна и мање позната борба неколицине водећих француских интелектуалаца, Режиса Дебреа, једног од водећих социолога Пјера Бурдјеа, угледног филозофа Алена Бадјуа, Сержа Халимиа, познатог историчара Марк Фероа, Бенсаида и осталих против густо збијених легиона апологета натоизације јавног мнења предвођених Бернар Ханри-Левијем, Ален Финкелкраутом, Гликсманом и осталим небројеним ратним хушкачима и поклоницима НАТО хуманизма. Већина елита је ипак остала по страни овог несвакидашњег излива медијског комформизма, док је прва група прошла недовољно запажено збок дотад невиђене контроле и уређивачке цензуре медија. Као један од бројних примера може се навести интернет анкета коју је ТФ 1, први канал француске телевизије, водио током бомбардовања, све док није нагло прекинута када је разлика између против и за НАТО интервенције нарасла на више од 150.000 гласова против више него за интервенцију. Пеан с разлогом помиње текст Режиса Дребреа у Монду после његове једноседмичме посете Београду и Косову током бомбардовања, коментаришући само уобичајени цинизам БХЛ-а, али пропушта да наведе и десетак других текстова у истом броју водећег упоришта католичке левице, који су невиђен пример хајке и вербалног линча милитантног и кретенизованог једноумља.
Употреба мафије од стране адмтарниминистрације САД, почев од случаја с Лакијем Лућианом 1943, доводи до непосредних (грађански рат за отцепљење Сицилије 1944-5) и трајних последица – неразрешиви чвор мафијашких мережа које Италија ни после пола века не успева да санира. Употреба тероризма и мафије као у случају ложе П2 и осталих импликација, само је још један од делића те безобзирне борбе за доминацијом по сваку цену и без икаквог зазора и уздржавања од цивилних штета и жртви.
У све већем страху од губитка своје привилеговане позиције у свету, свесни да је она добрим делом заснована на рачун и на штету осталих делова човечанства који неће увек допуштати доминацију опадајућег хегемона, САД и њене експозитуре су у положају да све мање бирају средства за одржање тог све анахронијег положаја.
Косово је дакле само једна од најексплицитнијих метафора за односе снага у свету који тежи све бржим променама, упркос неизмерним средствима уложеним да се свака даља еволуција односа снага заустави и спречи. У недостатку далекосежније стратегије користи се све више импровизација у виду антиципације које иду у сусрет долазећим локалним променама. Тако се бира савезник који има јачу демографску и тржишну перспективу. Штите се монархије, као у арапском свету, док се републикански и лаички режими препуштају исламизму са којим се хвата копча по сваку цену. Војни и други хуманитарни интервенционизам постаје празна флоскула коју јавност, иако и даље инструментализована све теже може толерисати, Ако се има у виду предвиђање једног од обавештенијих европљана, Жака Аталија , о долазећих (али већ присутнних, по његовом казивању), 30 година општег и све већег хаоса, где државне институције и њихови извршни органи губе смисао и функцију коју преузимају мафије, финансије, тржиште и други центри моћи, у том случају је Косово и његово најближе окружење управо карикатурални модел тог новодолазећег светског поретка коме име последњег крвожедног императора Ацтека Монтезуме понајбоље пристоји.
Скитес, 7 јул 2013
Бошко Бојовић
****
1 ”За Косово, воде се до данас као 521 нестало лице, који не могу бити уписани ни као живи ни као мртви. Постоје јаки разлози да та нестала лица представљају жртве трговине лудским органима. 2006 године 500 узорака су уништени у Хашком трибуналу. Тај доказни материјал, послат ТПИ-у од стране МИНУК-а показивао је да су Албанци, а не Срби, примењивали узимање органа од српских заробљеника и да су их продавали. Бројне организације и личности могу да потврде ове чињенице, ИНСТИТУЦИЈЕ СУ САВРШЕНО У ТОКУ О ОВИМ СТРАХОТНИМ ПОСТУПЦИМА, СВЕ ЈЕ УЧИЊЕНО ДА ИСТИНА О ТОМЕ БУДЕ САКРИВЕНА. (...) Политички интереси су веома, исувише присутни (стр. 305).
2 ”Наша трагедија је много већих размера него што то покаују пописи међународне заједнице”, сведочи Наташа Шпановић, председница координације организација за нестала лица у ратовима бивше Југославије (стр. 307).
3 У даљем излагању Пеан на основу обимне њему доступне документације тврди: ”сви међународни фактори су савршено обавештени о мафијашким поступањима УЧК, а да притом та сазнања нису нимало ометала деловање албанске мафије, док француска жандармерија поседује још увек и данас најбоље базе података које су редовно ажуриране, о албанским, али и српским, мафијама које дејствују на Косову...” (стр. 320).
4 Ова ”скандалозна и недвосмислена изјава Сорен Јесен-Петерсена против ТПИ изражава у ствари праву природу односа снага која је успостављена поступно после доласка Бернара Кушнера, између бивших вођа УЧК и МИНУК (међународне администрације КиМ), стр. 363.
5 Који извештај закључује: ”Насупрот очевидности интеретничких конфликата, међународна заједница наставља да јавно прокламује своју приврженост мултиетничком Косову. Тај став је последица политичког притиска који доводи до систематске негације постојећих тензија, по принципу: Оно што не треба да постоји не може постојати” (...) Фикција коју поред осталих одржавају и они ”који имају финансијски интерес да се окористе од овог или оног програма помоћи” (стр. 380-381).
6 Не спонтани већ оркестрирани карактер насиља констаовали су и Генерални секретар НАТО Жак ле Хоп, у посети КиМ 22 марта, као и шеф МИНУК Хари Холкери (376-377).
7 Власник те клинике, Луфти Дервиши, идентификован је током истраге као лекар који је руководио кардиоктомијом коју Пеан описује у уводном поглављу његове књиге, стр. 9-13, 448.
8 Турском младићу који се 2003 онесвестио на аеродрому у Приштини, да би се открило да му је у клиници Медикус у Приштини одстрањен бубрег којим поводом је дошло и до прве истраге, обећано је било 13.000е, цена трансплантације органа креће се око 100.000 евра.
9 Тужилац ЕУЛЕКС-а Вилиамсон одржава готово свакодневни контакт с Векарићем, који треба да њему првоме преда коначни извештај о истрази, али не жели да у јавност продре сазнање о природи њихове сарадње, стр. 446-447.
10 Ј. Attali, Breve histoire de l’avenir, Paris 2010 (српски превод: Кратка историја будућности, Београд 2012).
11 Монтезума или Моктезума, последњи владар Ацтека (поч. 16 века), убијен је каменом из руке једног од његових поданика који су протествовали због његове предаје власти шпанским завојевачима. Био је оплакан од стране његових шпанских пријатеља као што доликује, према једној од верзија о смени цивилизација у Мексику на почетку Новог века. Ацтечка цивилизација је иначе позната по највећем степену свирепости у приношењу, некад по десетина хиљада људи на жртву – често по ритуалу вађења још куцајућег срца рукама жреца из распорениг груди ратних заробљеника и других жртава.
БРОЈАНИЦЕ ИЗ ГРАЧАНИЦЕ
Саопштења |
Промоција књиге-спева Добрице Ерића
У присуству великог броја пријатеља књиге, у Српској књижевној задрузи одржана је 27. јуна 2013. године промоција књиге-спева песника Добрице Ерића „Бројанице из Грачанице“.
Спев од 1333 строфе спаја древно и дневно, налик је старинским еповима. Напоредо су: универзална трагика српске судбине и хроника-сликовница историјско-политичких догађаја и имена са симболичним обележјима. Симетралу књиге те повеснице чине Косово и Метохија.
Издавачи књиге су Српска књижевна задруга и Друштво српских домаћина
О књизи су говорили уредник Драган Лакићевић, рецензент Петар Пајић и аутор Добрица Ерић.
Гора и Горанци су за Косово и Метохију у Републици Србији
Округли столови |
Бехадин АХМЕТОВИЋ
Реч Бехадина Ахметовића на Округлом столу о Бриселском споразуму одржаном 26. јуна 2013. године, у Београду, Галерија „Прогрес“
Поштована Господо,
Гора је увек била постојана, усправна и достојанствена. Увек је била привржена својој Држави Србији и учествовала у свим ратовима заједно са Србима у одбрани интегритета и суверенитета. Није никада дозволила да се њоме лицитира. А опстајала је и опстала захваљујући својој локалној самоуправи и подршци државе Србије и српског народа.
Почев од бављења пушкарским занатом Горанаца у селима Бачка, Враниште, Крушево, Рапча, Љубовиште и др. где су се производиле дуге и кратке пушке кремењаче и барут и продавали у Призрену, када су отац Симе А. Игуманова, Андрија и Призренац Чолак Анта Симоновић снабдевали Карађорђеве устанике товарима пушака из Призрена све до 1813 године, чиме су Горанци посредним путем дали допринос војевању Карађорђевих устаника.
Међутим, Горанци су увек били изложени притисцима, својатању и пљачки.
Дуго сам учесник у политичком животу Горе, Космета и Србије и одговорно тврдим : Притисака и својатања било је од стране Албанаца, Македонаца, а у последњих петнаестак година и од Бошњака.
Од стране Срба таквих притисака није било, шта више, увек су нам припомагали у одбрани нашег ентитета и идентитета.
Представник Горанаца, Бехадин Ахметовић, посетио Фонд дијаспора за матицу
Саопштења |
Представник Фонда дијаспора за матицу, Живадин Јовановић, уручио је 50 књига „Даница за младе“, са правописом српског језика, господину Бехадину Ахметовићу из Горе на Косову и Метохији, као поклон средњој школи у Гори.
Ово капитално издање на више од 600 страница, у издању Вукове Задужбине, садржи правопис српског језика. Штампање овог издања помогао је Фонд дијаспора за матицу.
Књиге су намењене за библиотеке средњих и основних школа у Гори, за наставнике и за најбоље ученике.
У Гори и околини живи око 7.000 Горанаца, исламске вероисповести, који говоре српски језик и негују вековну припадност држави Србији.
Београд, 26. јун 2013.
Не повезивати Косово и Метохију са датумом
Саопштења |
Поводом Бриселског споразума
У Галерији „Прогрес“-а одржан је Округли сто са темом „Бриселски споразум“. Организатор је Покрет за Косово и Метохију у Србији. Говорници су били
Воја Јевтимијевић, председник Покрета,
Владислав Јовановић и Живадин Јовановић, бивши министри иностраних послова,
Ђорђе Вукадиновић, главни и одговорни уредник „Нове српске политичке мисли“
и Бехадин Ахметовић, представник Горанаца са Косова и Метохије
Оцењено је да досадашња политика повезивања решавања питања статуса Косова и Метохије са добијањем датума за почетак преговора у чланство ЕУ није дала очекиване разултате и да је неопходно преиспитати такву политику. Политика диктата, непрекидних уцена коју према Србији воде САД, Немачка и Велика Британија нанела је велику штету легитимним националним државним интересима Србије и зато такву политику треба одбацити. Циљ притисака Запада и Приштине је тзв. реинтреграција Севера Косова и Метохије да би се смањила Србија и заокружило независно Косово, као база НАТО и одскочна даска према Истоку.
Истакнуто је да је српски народ на Косову и Метохији и неалбанско становништво у целини дубоко забринуто за своју судбину и будућност због извлачења из државно-уставног и правног система Републике Србије и предаје у надлежност Приштини.
Учесници су оценили да Бриселски споразум представља дикатат а не компромис, да је резултат кршења Устава Републике Србије и Резолуције СБ УН 1244. Истакнуто је да је он потписан у ненормалним условима притисака, претњи и уцена чланова српске делегације, да су предстваници ЕУ током преговарања цепали делегацију Србије, како би изнудили прихватање ултиматума. Такође је подвучено да тзв. споразум из Брисела никада, од потписивања до данас, није постао део уставно-правног система Србије и да нема правне основе за његову разраду и примену.
Затражено је преиспитивање досадашње политике подређивања свих националних и државних интереса добијању датума за почетак преговора са ЕУ, јер је таква политика нанела велику штету Србији.
Затражено је враћање процеса на колосек УН и Резолуције СБ 1244 и поштовање Устава Републике Србије. Задржавање отворености са сарадњу са ЕУ, али без икаквих уступака и без повезивања са статусом Косова и Метохије и територијалних смањивања Србије.
Попуштање Србије, одступање од Резолуције СБ 1244 већ је охрабрило више чланица ЕУ, укључујући и неке суседне земље, да Србији постављају нове неприхватљиве услове и уцене. Ако се то ради у вези са датумом, питање је које нове уцене и захтеве треба очекивати када и ако икада, на дневни ред дође само чланство. Изнета је сугестија за „исландизацију“ политике Србије према ЕУ – да ту политику треба охладити, Европској унији захвалити и поручити да ће се Србија сама јавити по питању чланства онда када буде прихваћена као равноправна европска земља.
Учесници су изразили солидарност и подршку српском и неалбанском становништву у легитимним настојањима да остану у Србији, јединој држави коју признају за своју.
Позвани представници државних органа нису се одазвали позиву.
Београд, 26. јун 2013.
П Р Е Д С Е Д Н И К П О К Р Е Т А
Војислав Јевтимијевић
Свети Датум
Коментари |
Живадин Јовановић
Пропагандом коју диригују страни фактори и домаћи политичари, од датума за почетак преговора о члансту Србије у ЕЗ је направљена вредност по себи, вредност која се не доказује, нити доводи у питање, фетиш – Његова светост Датум. Когод би покушао да доведе у питање политику која је све државне послове и циљеве подредила добијању датума, која свакодневно приноси жртве боговима да се смилују и одреде датум, истог часа је јавно анатемисан као адвокат сотоне, изолационизма, национализма, ултрадесничар, заговорник сукоба, ратова, поборник тла и крви, неразуман, заробљеник прошлости, непријатељ будућности наше деце! Српски властодршци имају велике заслуге што је Европска унија успела да од датума направи чудотворну алатку у процесу одузимања Косова и Метохије, протеривања државних институција Србије и легализације агресије НАТО 1999.
Јуна 1999. године Југославија (Србија) је повукла са Косова и Метохије своје оружане снаге, али уз усвајање резолуције СБ УН 1244 којом најважнији орган светске организације одговоран за мир и безбедност у свету гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), враћање контигената војске и полиције Србије у покрајину (на граничне прелазе и друге пунктове), слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица.
Априла 2013. године Србија је потписала Спразум којим прихвата промптно укидање својих државних институције, свог уставног и правног система и прихвата да се уместо њих успоставе институције, уставни и правни систем „Републике Косово“ (коју, наводно, не признаје) тамо где ни Приштина и Тачи нису имали домашаја. Како се тај чин може окарактерисати?
Образлажући зашто су прихватили Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа због којег (ваљда да би показали разумевање за незадовољство народа) кажу, ни сами нису срећни, најчешће наводе ове разлоге:
- да је то тек први, привремени споразум, да ће бити других (бољих?), да постоје могућности да се током разраде постигне више;
- да потписано представља максимум могућег „у овом тренутку“ и „у овим условима“;
- да прихваћени принципи дају могућност да се у пракси много тога постигне што ће зависити од способности, одговорности и јединства српских лидера на Косову и Метохији;
- да потписани договори дају суштинска права и гаранцију безбедности и опстанка „српске заједнице“ на Косову и Метохији;
- да је алтернатива глад, беда, изолација, егзодус („косовска Олуја“), док је прихватање бриселског споразума, пут ка донацијама, инвестицијама, запошљавању – бољем животу.
Поводом ових теза најсажетије могло би се рећи следеће:
- Прихваћена начела су против-уставна и штетна јер се Србија њима одриче свог Устава и система тамо где је и у мери у којој је важио пре бриселског споразума, као што је случај са севером Покрајине, и прихвата институције, уставни и правни систем квази државе Косово. На таквој основи не могу се градити боља, већ само још гора решења;
- Ако тренутак и актуелни услови за преговоре нису омогућавали заштиту интереса Србије у складу са резолуцијом СБ УН 1244, зашто су лидери Србије прихватали преговоре у тим условима, посебно, зашто су вртоглаво журили са подизањем преговора на „највиши ниво“ изостављајући притом суштинско питање статуса Покрајине? У чијем је интересу власт дала предност добијању датума за почетак преговора о учлањењу у ЕУ у односу на остваривање резолуције СБ УН 1244? Нису ли квалитет, односно, видљиве слабости српских преговарача такође део „услова“ у којима се није могло постићи више?
- Јавно истицање српских преговарача да ће будућност Срба на Косову и Метохију зависити од способности и вештине њихових лидера представља признање да је бриселски споразум лош и припрема да се предвидиве тешке последице припишу неспособностима лидера Срба у Покрајини;
- Од статуса пуноправних грађана Србије, Срби на Косову и Метохији су, вољом Владе Србије, de iure претворени у припаднике националне мањине у независном Косову. Могу они формално имати и право двојног држављанства, што није никакав изузетак или предност, али ће на Косову у свему бити третирани искључиво као држављани Косова. Неће их нико ни питати да ли прихватају косовско држављанство, једноставно, нико неће добити запослење, па чак ни Срби регионални шефови полиције, уколико не буду прихватили држављанство Косова као општи услов за запошавање;
- Што се тиче „алтернатива“ које власти, „у интересу народа“, отклањају прихватањем неповољног споразума, потребно је да се забележи да се ради о срамној злоупотреби економских и социјалних проблема ради застрашивања народа, методи коју је примењивао ДОС да би обманама и лажима дошао, а потом, и остао на власти.
У самом тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници Србије су у праву када изјављују да „Првим споразумом“ из Брисла нису признали независност „Републике Косово“. Међутим, оно што у јавности није довољно присутно то је да параф и накнадни потпис „Првог споразума“ представља de iure прихватање укидања законског и уставног система Србије и признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на северу Покрајине који је, не само de iure, већ и de facto интегрални део суверене државне територије Србије, на коме до дана потписа нису функционисали прописи нити институције „Републике Косово“.
„Првим споразумом“ постојеће институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито, de iure интегришу у правни систем «Републике Косово», а њихове правне и уставне везе са Републиком Србијом се прекидају, уз пристанак Србије и потпис њене Владе. То ће се и формално потврдити новим, ванредним изборима у току 2013. године који ће се спровести по законима «Републике Косово», уз надзор ОЕБС-а. Дакле, као и у свакој другој земљи у транзицији. Неки западни аналитичари су све то сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“ (РК). Уз све разлике, то неодољиво подсећа на реинтеграцију Сремско-барањске области (СБО) у уставно-правни поредак Хрватске на основу Ердутског споразума потписаног 1995. док су још трајали преговори у Дејтону. Ердутским споразумом, такође је, поред осталог, била предвиђена заједница српских општина коју су пратила велика обећања власти у Београду и још веће наде и очекивања Срба у Сремско-барањској области (СБО). Очекивања су ишла дотле да ће Срби у СБО имати политичку и територијалну аутономију, да ће бити „држава у држави“, да ће имати своје школе, равноправност језика и писма и много других права. Од свега тога у животу је врло мало, или ни мало, резултата. Ни до данашњег дана није остварен принцип да називи улица у Вуковару буду исписани и ћирилицом. Данас, осим по неког аналитичара, готово, нико и не спомиње Ердутски споразум. Београд, по најмање! Коме за то приписати одговорност - лидерима Срба у СБО који, можда, и нису показали завидни ниво одлучности, јединства и мудрости, или властима у Загребу које деценијама воде политику дискриминације Срба у Хрватској, уз прећутни благослов Рима, Брисла, Берлина и Вашингтона?
Да ли је судбина Србије да, без обзира на карактер власти у Београду, увек следи кратковиду и наивну политику карактеристичну за искомлексиране и поводљиве политичаре пријемчиве за празне похвале и слаткоречивост а одбојне према историјским искуствима и провереним савезнициштвима. Неразумевање и потцењивање дволичности, реваншизма и расисртичког прилаза Србији одређених центара моћи представља извор велике опасности за Србију данас и у будуће.
У „првом споразуму“ од 15 тачака ни у једном једином случају не помиње се Србија, њен правни или уставни систем, не помињу се ни било какве везе Покрајине, или Срба који живе у Покрајини, са Србијом као државом. У исто време у више од половине тачака афирмишу се владавина „косовских“ закона, правног система и уставног права (тач. 2, 4 и 10), „постојећи Статут асоцијације косовских општина“ (тач.3), „косовске централне власти“ (тач. 5), „јединствене полицијске снаге које се зову косовска полиција“ (тач. 7), „избори ... у складу са косовским законима“ (тач. 11).
Парафом, односно, потписом „Првог споразума“ представници Србије су прихватили да припадници српског народа у „РК“, одсад буду припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „РК“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Они, на пример, тврде да ће Срби у Покрајини задржати српско држављанство и да не морају прихватити држављанство „РК“. У споразуму то нигде не пише. Узмимо, на пример, Србе који желе да остану на својим радним местима у полицији, судству, или у било којој јавној служби. Ко може гарантовати да ће Приштина одустати од услова да свако ко жели да ради (настави са радом) у јавној служби, у складу са њеним законом о јавним службеницима, мора бити држављанин „РК“. Србија се потписивањем Првог споразума сагласила да ће у Покрајини, укључујући и њен север, важити устав, закони и систем „РК“.
Реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум, пре или касније, протумачити као признање „РК“ од стране Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације. Иза сцене, у току су припреме да се „РК“ призна статус земље посматрача у УН. За почетак.
У тексту Споразума из Брисла нигде се не помињу ни Устав Србије, ни резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) док се, како је цитатима већ наведено, изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто српска делегација, која се често позива на „реалности на терену“ када оправдава своје једностране концесије, није затржила да други испоштују реалности на северу Покрајине где непрекидно од краја Другог светског рата функционишу све важније институције Републике Србије, њен правни и уставни поредак? И друго, ако Председник Владе Србије потписује прихватање повлачења (поништавање) правног и уставног поретка Србије и укидање њених сопствених институција, ако, уместо свега тога, потписује да прихвата успостављање неког другог правног и уставног поретка и других институција - није ли то одрицање од свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе на делу своје државне територије? О чему говори прихватање „јединствених полицијских снага које се зову косовска полиција“, ако не о предаји суверенитета (устава, закона и монопола силе) и на северу Покрајине!?
Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то много пута, са разлогом, истицано, најпоузданији правни ослонац за заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао и прихватио претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале резолуцијомк СБ 1244, на основу чега, највиши представници Србије данас верују да ће те исте земље, поштовати било коју нову гаранцију, посебно гаранцију непристрасног тумачења и примењивања „Првог споразума“?
У тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије које, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, треба решити мирним политичким средствима, дакле, преговорима поштујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије и суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру СРЈ, односно, Србије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено важи без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да страна која за тим има велики интерес, у овом случају Председник Владе Србије, допише бар кратку клаузулу „БЕЗ ПРЕЈУДИЦИРАЊА СТАТУСА“ на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори управо прејудицирају статус. Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије, смањује територију на којој се примењују њен Устав и закони, на којој функционишу њене институције. Док све то чини, власт паралелно тврди да никада неће признати независност. У светлости потписаних споразума и договора, као и њихове досадашње (делимичне) примене на терену, такве изјаве су нека врста „звучне завесе“, или „смоквиног листа“ за маскирање истине. То да признање неће бити саопштено формалном декларацијом о признању, или разменом нота – може се прихватити. Али, изјаве званичника да до признања неће доћи ни индиректним поступцима са, готово, једнаким правним последицама и значењем које има формално признање, су под великом сумњом.
У тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице српских општина. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да се «преглед», «увид» па и «надзор», чак и уз појачање изразом «пун», и уз најшира и најдобронамернија тумачења, тешко може претворити у «извршну функцију», «аутономију», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна извршна надлежност Заједнице српских општина. Али, полазна основа у наведеној формулацији је сувише уска да би се у њен оквир и најшрим тумачењима могла сместити извршна овлашћења. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као што су «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је рачун без крчмара.
У „Првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања. Кад а чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.
У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч.
Резерву многих људи према оцени да је преговорима у Брислу постигнут «максимум могућег» подгрејао је члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију,Александар Вулин. Он је, наиме, убрзо после потписивања бриселског споразума поднео оставку управо зато што је сматрао да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе. По мишљењу које је изнео у ексклузивном интервјуу на државној РТС ТВ, преговарачка делегација Владе Србије је могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму о принципима». Политичка доследност и морална одговорност, разлози за оставку подробно објашњени у поменутом интервјуу, нису га дуго држали. После пар седмица, објављено је да је Вулин повукао своју оставку «на захтев Срба са Косова» и да се вратио на своју ранију дужност Шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију, а тиме вероватно и на дужност члана делегације Србије за преговоре. Кажу да је особина доброг политичара да се прилагођава реалностима, да не робује истим ставовима у различитим условима. Ако уз то има и емотивни однос према грађанима чије интересе заступа, ето објашњења за оне који у то верују.
Више чланова српске делегација за преговоре јавно је истицало да су услови за у којима су преговори вођени били неповољни и тешки. Има основа да се постави питање – нису ли и сама Влада, државни врх са Председнком Републике на челу, допринели отежавању сопственог положаја у очи и током преговора? Коме је ишла на руку журба за коју су се јавно залагали; или жеља да се преговори са техничког, преко ноћи подигну на највиши, политички ниво; или амбиција да, иако тек дошли на власт, без темељних дипломатских и стручних припрема, могу брзо да ослободе Србију и будуће генерације њених грађана решавања тог вековног проблема; или катастрофичне изјаве да је сад питање спасења или пропасти државе и народа; или да без прихватања решења Србима у Покрајини прети нови погром попут «Олује» у Хрватској 1995.; или политика «све за датум» која која је омогућавала спирални раст услова из Брисла; или, других политичких и тактичких грешака од којих је свака, уместо да ојача, слабила преговарачку позицију делегације Владе.
У «првом споразуму» нема ни назнаке о његовом привременом, или прелазном карактеру. Ако у њему нема такве назнаке или одредбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то оцена дата на основу некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Ко и на који начин треба да плати ту нејасноћу? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». Јер, претходили су му договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом, о фамозној «фусноти» и учешћу Приштине на регионалним конференцијама и други. Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен договорима и аранжманима претходне владе? Како је онда и по којим критеријумима садашњи споразум проглашен за први?
Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним, или оквирним. Међутим, пошто је свима јасно да је њиме наметнуто решење питање за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени заштитници – САД, ВБ и Немачка - «реинтеграција севера» - пошто текст не садржи ни основе нити оквир за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине, владавина права и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати «основним», већ само «првим». Да ли је смисао назива у томе да се очекиване критике и негативне реакције обесхрабре поруком – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, надајте се, бољим? Основа за такве поруке и наде не налази се у «Првом споразуму».
Текст из Брисла је преседан, сведочанство шта се уценама, претњама може изнудити од преговарача Владе. То је огледало њиховог знања и незнања, мере њихове подложности, или отпорности према уценама. Ако су у Брислу плаћали цену свога неискуства и претераних амбиција, цена је, ипак, превисока и тешко је да ће је надокнадити у наредним фазама.
Текст аранжмана о улози НАТО-а на северу Покрајине није предочен јавности. Српски преговарачи су обавестили јавност да је НАТО гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Они су притому јавности оставили утисак да је то само договор између њих и НАТО-а. На фотографијама које су пратиле новинске вести о аранзману са НАТО могло се приметити да су у разговорима, поред српског премијера Дачића, учествовали још Тачи и Ештонова.То би могло да значи да се не ради о билатералном договору Србије и НАТО, већ о вишестраном договору. Највиши представници НАТО-а изјавили су да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који Алијанса има. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени целине бриселског споразума, и то у складу са мандатом који већ има, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски премијер Дачић. Очигледно је да НАТО не прихвата било какво ограничење свог мандата, или праксе која, бар када је реч о односу према Србима на Косову и Метохији и њиховој безбедности, није упамћена као непристрасна. Такође је јасно, да НАТО не жели да било каквим договором са представницима Србије изазове подозрење својих савезника у агресији против Србије (СРЈ) 1999. које Хашим Тачи представља у континуитету од Рамбујеа и Париза (1999.), преко Беча (2006. - 2007.), до Брисла (2013.).
Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, наведимо нека: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, као што ће, судећи по досадашњим реакцијама, бити , да ли у том случају, постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да се дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу бранећи «Први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се можда припрема терен да, ако не садашња, нека нова, или иновирана коалиција, за годину две, образлаже своје одустајање од статуса војне неутралности Србије, на сличан начин како садашња образлаже преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ? Другим речима - колико кошта Србију услуга НАТО-а као гаранта да «албанска чизма неће крочити на север Покрајине»? Или је можда НАТО изузетак од правила да на Западу нема бесплатног ручка, ни доручка. Био молитвени или «статусно неутралан»
Нема објашњења, па ни озбиљнијих коментара, грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је дошло до «Првог споразума». Рокови за постизање «историјског споразума» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе Србије јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори нису постојали нормални услови за одмор и исхрану, да су представници ЕУ нескривено настојали да изазову поделе и раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање, итд. Посебну пажњу изазива изјава потпредседника Владе Александра Вучића да су посредници ЕУ делили делегацију Србије на «тврђе и мекше» преговараче, да су водили сепаратне разговоре са онима које су оцењивали «мекшим», све са циљем да изазову разлике и да лакше и брже остваре своје циљеве! Дакле, представници ЕУ су на делу практиковали примену синтагме – подели па владај! Могу ли фамозни датум за почетак преговора и разноразна обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања? Да ли је била присутна свест то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања српске државе и нације? Ако јесте, у име чега је прихваћен тај амандирани ултиматум?
Какав је политички ауторитет, значај и правна снага документа парафираног под наведеним условима?
Неки чланови делегације Владе, скромни какви су увек били, пореде текст из Брисла са Дејтонским споразумом. Притом, их не интересује чињеница да су, на пример, у Основном оквирном споразуму о миру у БиХ, од укупно 11 чланова два у целини посвећена правима избеглица и расељених лица, укључујући гаранције права на слободан, безбедан и достојанствен повратакк, право на имовину и друга. Уз то, цела два анекса, 6. и 7. посвећена су разради права избеглица и расељених лица, организацији и процедурама за остваривање тих права. Али, проблеми избеглица и расељених лица најпре су уведени у Основни оквирни споразум и то на конкретан начин. Без тога било би тешко обавезати све стране да прихвате обавезе које су коначно прихватиле. То што Хрватска и Федерација БиХ саботирају пуно остваривање прихваћених обавеза, тема је за себе, али је свакако значајно да је фиксирана њихова правна обавеза да прихвате повратак Срба протераних у етничком чишћењу као што су фиксиране обавезе других потписника.
Преговарачи тврде да је "први споразум" привременог карактера, прелаз, бајпас. То је тврдња без основе у самом тексту «првог споразума». Али, поменуте изјаве отварају многа питања. Основно је - ако је текст привременог, прелазног карактера, докле ће важити и шта бива после истека његове привремености. Остајући дужни овог објашњења, преговарачи остављају простор за различита нагађања, укључујући могућност да поред писаних, постоје и неки други договори, непознати јавности. Какви?
У целини посматрано, "први споразум" има већи број тачака (15) него претходни (8) који је од стране делегације јавно окарактерисан као «НИШТА» и као «УЛТИМАТУМ». Кад се протумачи његова суштина, изгледа да је парафирани текст од 15 тачака нешто пажљивије упаковани ултиматум. Јер суштина није промењена: Делегација Владе Србије је прихватила и потписала (парафирала) да се de iure повуку њен правни и уставни поредак и њене, каке такве институције са Косова и Метохије, а да се на њихово место у целини успостави систем "Републике Косово". Удружење српских општина је само једно од таквих удружења са истим положајем и овлашћењима каква постоје, или се по закону „РК“ могу основати на целом подручју "РК". Од извршних овлашћења у областима привреде, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања, од власништва над имовином у самом тексту нема ничега конкретнијег осим "пуни увид", или "пуни надзор". То, разуме се, није одговор на питање - ко и каква извршна овлашћења има подручју Удружења српских општина. Дакле, није суштина у томе ко «надгледа», већ ко власт правно и фактички врши. А то је - Приштина.
Питање држављанства, државних симбола и слично - су изведена: када се повлачи власт и правни поредак Србије, када се потписује сагласност за успостављање и владавину уставно-правног поретка "РК", последице су јасне.
Оно што остаје без аргумената јесте тврдња чланова делегације Владе да се у статусу Срба и српских институција на Косову и Метохији ништа не мења. А тврдње да Срби на Косову и Метохији текстом из Брисла добијају чак и више него што су до сада имали, су обичне обмане. Додуше, у покушају, јер у њих нико не верује.
Тачка 14. значи да је српска делегација већ дала сагласност на чланство "РК" у Уједињеним нацијама, с тим што ће то накнадно објавити.
Крајем маја 2013. усвојен је план примене Бриселског споразума којим је утврђен календар за предузимање конкретних корака у процесу примене у 6 области:
- Усклађивање правних оквира
- Асоцијација/Заједница
- Полиција
- Судство
- Општински избори
- Опште одредбе
Планом је, поред осталог, предвиђено да ће све институције безбедносних структура Србије (полиција) бити затворене до средине јула 2013. Утврђено је да до краја 2013. буду затворене све институције судства Србије, а да уместо њих буду успостављена нова тела и особље интегрисано у косовски систем.
Избори за нове органе локалне самоуправе у општинама са српском већином предвиђени су за октобар 2013.
С тим у вези, отварају се, начелна и практична питања. Основно начелно питање је правне природе: Да ли је Први споразум о начелима којима се регулише нормализација односа потписан 19. априла 2013. године постао део унутрашњег правног система Србије. Ако јесте, којим путем на основу чега и од ког датума? Познато је да су тзв. технички споразуми закључени за време претходне Владе Мирка Цветковића (или Бориса Тадића), иако противно Уставу, прихваћени уредбама Владе Србије које су потом објављене у „Службеном гласнику“. Први споразум о начелима закључен 19. априла 2013. у Брислу није претворен у уредбу, нити у закон, нити у било који други општи правни акт из уставно-правног система Србије. Он је закључен изван и противно Уставу, јер Устав не познаје ни домаће, ни међународне споразуме без дефинисаних страна и других обавезујућих елемената таквих правних докумената. „Први споразум“ јесте укључен у текст Извештаја који је Влада поднела Народној скупштини о преговорима у Брислу. Тачно је и то да је Скупштина великом већином усвојила Извештај Владе. Међутим, у смислу Устава и закона, никакав извештај Владе, па ни онај о бриселским преговорима, не може бити извор права. Извештај није замена за закон, уредбу, или ратификацију. Једноставно, изештаји и извештавање припадају домену парламентарне контроле извршне власти, никако легислативи.
Имајући све то у виду, поставља се питање - на основу чега је Влада Србије приступа примени Првог споразума?
ЧАСНИ ВИТЕЗ ИЛИ ПРОВОКАТОР?
Форум преноси |
(Скандал у Међународном трибуналу за бившу Југославију)
Александар МЕЗЈАЈЕВ | 19.06.2013 | 08:56 У Међународном трибуналу за бившу Југославију је 13.јуна дошло до још једног скандала, али овога пута - уз учешће судије.[1] Званична прича је следећа. Судија Фредерик Хархоф[2] из Данске написао је мејл, у коме је својим пријатељима испричао тужну причу. Тужна прича је у томе, да председник МТБЈ Т.Мерон врши врло јак притисак на рад судија Трибунала како би их натерао да донесу одлуку о невиности више лица.
Ради се о невиности Готовине и Маркача, генерала М.Перишића, као и Ј.Станишића и Ф.Симатовића. Судија Ф.Хархоф сматра да тај притисак амерички судија врши како би променио постојећу праксу МТБЈ јер је постојећа, како он сматра, постала превише опасна за америчка и израелска војна лица. Судија не објашњава у чему је та опасност, али његова идеја може да се схвати: пресуде МТБЈ се последњих година разматрају као преседани. Зато оне у будућим могућим процесима против војних лица наведених земаља могу да се користе као правне норме.
Vječnaja pamjat : + Stela Džatras
Саопштења |
Višeslav Simić je napisao je danas ovaj divni tekst o ženi koja se do poslednjeg daha borila za Srbe.
Stela je preminula sinoć. Vječnaja pamjat.
"Zemljom još gmižu i Medlinka i Hilari, i Nataša i Sonje, za sobom ostavljajući tragove nepočinstava i plač i bedu.
Ali, uznela se jedna duša, čista i neporočna, telesno iznemogla da nastavi otpor onima koji veruju da su vladari ovog sveta.
Nekada je moć baš u telesnom nepostojanju, u bivstvovanju večnom u sećanju, u istrajnom treperenju u visinama, kao zračak nade onima koji po mraku tumaraju, pokoreni, porobljeni, nemoćni da zažare baklju vodilju...
Izgubili smo angela hranitelja zemaljskog, plemenitu, utešujuću, praštajuću majku, koja nikada nije tražila zahvalnost i pohvale (a veoma malo ih je i dobila od današnjih ostrvljenih Srba), koja nas je hrabrila, bodrila, ne dopuštajući nam da posustanemo pred napadima Laži, Zla i Nepravde, koja je, braneći naš narod, naš obraz i našu budućnost, izdržala, stameno i dostojanstveno, najprljavije udare, uvrede i optužbe.
Jedno veliko, hrabro, div-srce, utihnulo je od tuge i bola, u neverici, neprihvatanju vesti da od cilja i smisla odustaju upravo oni za koje je to srce bilo, tuklo i snagom punilo i najkrhkije i najtananije ratnike i mučenike za Slobodu, Istinu i Pravdu.
Možda je i blagoslov ne doživeti ukidanje, smenu, opoganjivanje Vidovdana.
Možda je bolje pridružiti se silama angelskim još za doba srpskog čojstva i junaštva, neokaljanog sopstvenim, dobrovoljnim okončanjem Srpstva, bez otpora, nebranjeno ga, u poniznom šapatu, preobratiti u njegovu suprotnost...
Provela je trećinu svog života dajući širokogrudo svoja blaga za nas–priloge u novcu, celu svoju porodicu uključivši u borbu za nas, svoje ovozemaljsko bivstvovanje, svaki svesni trenutak, i, što je i najvrednije, svoju Reč, Čast, Ugled i Dušu položivši pred ceo svet kao žrtvu, nevinu i najčistiju, za nas danas, gotovo nedostojne, za one koji su naše srpsko ime stvorili vrednim da se za njega žrtvuje, i za one buduće, kojima ostaje najsvetije predanje i dug da ga od nas, pregordih i samoljubnih, slaboumnih i gotovo bezdušnih, preuzmu, povrate, ožive i uveličaju i ukrase, i da nikada ne zaborave veliku ženu, majku i našu plemenitu sestru Grkinju Stelu Džatras.
Vječnaja pamjat!"
Višeslav Simić, profesor
16. jun 2013. Meksiko Siti
ПОВОДОМ МАСОВНИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА У ТУРСКОЈ
Саопштења |
Драги пријатељи и другови,
Руководство и чланство Београдског форума за свет равноправних са великом интересом и пажњом прате масовна и мирна јавна окупљања и протесте народа Турске и његове оправдане захтеве за заштиту економских, социјалних и политичких права. Ове протесте видимо као демократско изражавање оправданог незадовољства и показатељ да ,,огољена'' демократија, која се тиче обичних, животних питања, живи и у свести људи и на улици.
Најтоплије се захваљујемо Мировном покрету Турске на редовном и детаљном информисању о узроцима и току ових масовних протеста, што нам је омогућило да се објективно упознамо са карактером тог широког народног бунта и са оправданошћу његових захтева.
Руководство Београдског форума за свет равноправних, у име својих чланова, бројних пријатеља и симпатизера, изражава искрену солидарност и подршку са народом Турске у његовој демократској борби за заштиту својих права, са жељом да његови напори буду крунисани успехом у остваривању циљева које жели.
Изражавајући најоштрију осуду употребе насилних репресивних мера полиције према учесницима народних протеста, користимо ову прилику да изразимо наше наљјдубље жаљење због трагичних жртава учесника масовних протеста и да упутимо искрено саучешће њуиховим породицама, као и симпатије бројним продицама рањених учесника мирних демонстрација, уз жеље за њихов брзи опоравак.
Искрено Ваши, Београдски фоорум
Београд, 17. 06. 2013. за свет равноправних
1999. ОТИМАЊЕ - 2013. ЛЕГАЛИЗОВАЊЕ
Коментари |
Живадин Јовановић
Завршна реч на Округлом столу „Од агресије до сецесије“, 23. марта 2013. године
Поводом 14 година од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) изражавамо признање и захвалност хиљадама интелектуалаца широм света који су у најтежем времену били са нама, који су саосећали са жртвама и патњама Србије и њених грађана, који су се и након тога речју и пером борили за истину и који и данас настављају своје везе са Србијом и пријатељство са њеним грађанима које је стварано у најтежем периоду наше новије историје. Такав је и наш пријатељ, Рудолф Хенсел, који је данас говорио на овом округлом столу. Он се данас, заједно са својим колегама у Немачкој, Швајцарској и Аустрији ангажује на пружању хуманитарне помоћи жртвама агресије НАТО, посебно деци, изнемоглима и болеснима.
Данас, 14 година после, када одајемо почаст свим жртвама агресије НАТО пакта, упућујемо речи искреног признања и захвалности свим пријатељским земљама, које су нас подржавале, уважавале и које нас данас подржавају у напорима да Србија очува свој суверенитет и територијални интегритет пред офанзивом сепаратизма и центара моћи који подржавају и беззакоње у међународним односима. Без жеље да икога заборавимо, да било чију подршку и солидарност умањимо, желимо посебно да изразимо признање и захвалност Русији и Кини на њиховој сталној подршци у Савету безбедности и у свим другим међународним форумима, на њиховој спремности да Србију поштују као партнера, да уважавају њено достојанствено и да Србију, у сваком погледу, прихватају као стварно равноправног, а не као трећеразредног, или партнера на речима, како Србију и данас третирају владе и лидери водећих чланица НАТО и ЕУ.
14 година од рушења моста у Варварину
Коментари |
Београд, 31. мај 2013.
АГРЕСИЈА НАТО ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА И ЧОВЕЧНОСТИ
Промоција књиге Од агресије до сецесије
У Дому културе у Варваринуодржана је промоција књиге Београдског форума за свет равноправних „Од агресије до сецесије“. Говорили су Професор Зоран Миленковић, председник општине Варварин, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равнорпавних, Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Сандра Давидовић и Ненад Узелац, чланови Управног одбора Београдског форума. Повод је 14 година од 30. маја 1999. године када су авиони НАТО пакта у два наврата бомбардовали мост преко Велике Мораве код Варварина којом приликом је убијено десеторо, а рањено више десетина грађана. Међу жртавама је била и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду, победница у многим националним и међународним такмичењима из математике.
Свештеници у публици
У излагањима учесника је истакнуто да је оружани напад НАТО пакта на Србију (СРЈ) 1999. године представљао агресију на суверену и независну европску државу, јер је седамдесетосмодневни напад извршен кршењем основних принципа међународног права и међународних односа, без сагласности Савета безбедности УН, који је једини орган надлежан да одобрава употребу силе у међународним односима. Говорници су истакли да агресија НАТО, људске жртве, економска разарања и загађење природне околине коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом, представљају злочин против мира и човечности и да никада не смеју да се забораве. Они су такође нагласили да нема никаквог оправдања да се одговорност тадашњих влада и лидера земаља чланица НАТО за тај злочин умањује или да се повлађује покушајима њиховог амнестирања.
Током промоције, на интересовање присутних, гости из Београда су говорили и о напорима српског расејања да се обнови рад Фонда за стипендирање талената из математике и техничких наука који носи име по младој математичарки Сањи Миленковић, погинулој на мосту приликом његовог бомбардовања 1999. године.
На место старог моста, порушеног 30. маја 1999. године, саграђен је нови, знатно шири мост, у чију су изградњу Срби који живе и раде у Швајцарској, уложили 1,7 милиона швајцарских франака. На варваринској страни моста истовремено је саграђен споменик свима погинулима током бомбардовања.
Делегација Форума пред спомеником варваринским жртвама
Пре промоције књиге, делегација Београдског форума је положила цвеће на Споменик жртвама погинулим током бомбардовања моста преко Велике Мораве код Варварина. Полагању је присуствовао и председник општине Варварин, професор Зоран Миленковић, отац покојне Сање Миленковић.
Споменици херојима Варваринске битке 1810
Делегација је такође посетила поприште боја на Варваринском пољу 1810. године и споменике херојима српске војске и руских савезника, који су се борили на страни Карађорђевих устаника.
ФОТО АЛБУМ: www.facebook.com
НЕКОЛИКО ЦРТИЦА О „БОЛЕСНИМА НА СМРТ“
Коментари |
Зар постоји и један бриселски климоглавац, који макар и стотине Устава под мишком носио, дише грдним судилиштем – Косовом ?! За њега је то на његов начин епика, а епику види, несрећан, као стринину сукњу.
Све има своју меру, грдно судилиште нема мере: не мерите ми Косово! Је ли Косово Србија ? Црна Гора ? Република Српска ? Република Српска Крајина? Није! Косово је, једноставно, рам Србинов, његово рођење и спасење, дом у којем је Христос домаћин, страдање у којем је Христос највећи страдалник: најсветлији темељ и бранилац старе, хришћанске Европе!
Каменом се бацише на Косово: измислише ђавоље теразије: на једну страну Косово, на другу Унију и некакав датум – Унија и датум, те велике опсесије за мале умове, им превагу однесоше! Разбацују се принципом разлога, том врагоунијском филозофијом живота, е да би измерили Косово. Не знају, невољници, да ниједна унијска мера не прилеже уз Косово. Свим снагама својим дејствују и да Цркву светосавску подведу под филозофију разлога, те јој о секуларности говоре, тој западној, бекством од Христове слободе, створеној квазиидеологији, а моја Црква, православна Црква, као да се, о Боже, да ли...хмм ?!
Шта је Конкордат спрам Косова ?! А како ли се само понесе јелићки мученик Николај: разлог никакав! – па ни секуларни није му никада, па ни тада, припадан био. Видим, као у сну, и Цркву светосавску на путу његову и чујем је како, као и он – светац лелићки, еписком српски, владика Николај, збори кроз свето писмо стаду своме писано:
„Она се хвали, Европа, само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња, антихришћанска Европа, Бела Демонија. А ти Србијо, куда си
пошла за Европом ? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад! – на своје! – ако хоћеш да се спасеш и живиш.“
КРИЗА КАПИТАЛИЗМА
Форум преноси |
Владимир Капуралин:
Излагање на међународној конференцији ПРЦФ у Париyу, 4. – 5. Маја 2013.
Ескалација насиља у свијету, која је у току, од тектонских геополитичких промјена 90-их година прошлог стољећа и коју проводе најреакционарније силе разузданог капитализма, разликује се од интервенција и агресија које су се догађале након ИИ св. рата. Ове прве су углавном спроводиле САД, док су УН настојале колико толико одговорити улози због које су биле установљене.
Урушавањем социјализма у источној Европи, 90-их година прошлог стољећа, интервенције се изводе према новим доктринама, употребом нових технологија и попримају нове облике.
Почело је 1991. године Првим заљевским ратом, бруталном агресијом од стране САД-а и њених савезника на Ираq. Настављено је 1999. агресијом дотад невиђених размјера на СР Југославију, која је резултирала отимањем дијела територија једној сувереној држави, мимо свих међународних правних стандарда. 2001. године услиједила је агресија на Афганистан, која траје до данашњих дана, а 2003. је године слиједило Други заљевски рат, односно понављање агресије на Ираq. 2011. године, империјалистичке силе развијеног центра предвођене САД-ом, ЕУ и водећим монетарним институцијама, уништиле су Либију, једну социјално прилично уравнотежену земљу. Кримен либијског вође Гадафија састојао се у томе што је успјешно већ четири десетљећа онемогућавао империјалистима неограничену експлоатацију либијске нафте и који је дио те благодати усмјеравао за добробит народа, осигуравајући му радна мјеста, бесплатно образовање, здравство и становање, и још к томе неку врсту непосредног одлучивања. Тако је Гадафи испунио оба критерија из стратегије заштите националних интереса САД-а да буде ликвидиран
– супротстављање неограниченој империјалној контроли над свјетским ресурсима и
- ремећење свјетског империјалног поретка диктатуре капитала у форми парламентарне демокрације и тобожњих људских права, развијањем неког Гадафијевог полуплеменског социјализма као специфичне Либијске алтернативе.
Са истим циљем наставља се агонија ирачког народа, тражи се повод за напад на Иран, а посебно опасан по свјетски мир је развој сукоба легитимне сиријске војске са побуњеницима и страним плаћеницима, различитих струја, које су потицане опскрбљене и финанциране од империјалистичких центара моћи. Разлог што до сада тамо није дошло до понављања либијског сценарија, налазимо првенствено у одлучном противљењу Русије и Кине, који је у случају припрема агресије на Либију или СР Југославију изостао.
У свим тим случајевима ради се о класичној борби за простор у циљу освајања туђих територија на којима се по устаљеном поступку обара постојећа власт и успостављају поданички протекторати у којима новопостављена марионетска водства омогућавају експлоатацију природних ресурса и инфраструктуре, али и кориштење новоосвојеног простора у стратешком надметању.
Томе у прилог свједочи и најновија интервенција француске тзв. социјалистичке владе у бившој колонији Мали, ради овладавања њезиним богатим рудним благом, са јасном тенденцијом неоколонијалне доминације у Африци.
За све те интервенције значајан је неселективни одабир живих циљева, односно растући удио цивилних жртава у односу на војне и велика инфраструктурна разарања, које агресори еуфемистички називају колатералне жртве.
Параметри по којима се интервенције и агресије након 90-их година прошлог стољећа разликују од оних прије тог периода, су више него очити. Иако САД и даље одређују: гдје, против кога, када и зашто интервенират и у тим интервенцијама имају главну улогу, али оне више нису саме, циљ им је дио терета вођења рата и људских жртава, пребацити на своје савезнике и домаће марионете. А нову димензију представља укључивање субјеката попут НАТО и ЕУ. Током цијелог тог периода обезврјеђивана је улога УН и она је супституирана са НАТО. Управо бруталну интервенцију у Либији, су формално и омогућиле УН, чиме су од субјекта мира, постале субјектом агресије, сврставши се уз агресора.
Нови интервенцијски вал о којему је ријеч разликује се и по апсурдној употреби оружја, која контаминирају простор, за један врло дуги временске период. То детерминира капитализам као деструктивни поредак.
Технологија зла, коју империјализам примјењује, осим што укида суверенитет држава и народа, омогућила је изабранима да одлучују о животу и смрти појединаца и читавих народа. Суштина данашњег начина употребе силе састоји се у одређивању тко смије а тко не смије убијати. Наравно једини режими који имају право убијати су режими тзв. западне демокрације, јер они то чине на основу процедуре коју извлаче из дубине коријена њиховог поимања слободе у кориштењу аргумента силе. Па смо тако свједоци, да људи могу бити убијени и у спаваћој соби у пиџами и да све то буде пренашано видео линком, за строго одабрану публику. Тиме је у реални свијет деривирала некадашња имагинарна филмска прича у којој је агент 007, тада једини имао лиценцу да убије.
Криза која траје већ пету годину угрожава радне људе и већину грађана и у самој ЕУ и она не посустаје. Задуживања и незапосленост расту, а стечена радна и социјална права се редуцирају.
Неке земље попут Грчке, Португала и Шпањолске тлачи се до изнад граница издржљивости. Њемачка настоји оставити утисак да је кризу превладала, али кријући истину о стању нижих слојева својих грађана.
Неколико је аргумената због којих не прихваћамо тумачење водећих империјалистичких кругова да се ради о монетарној или финанцијској кризи. Прво: она траје предуго и да се ради искључиво о финанцијској кризи, била би већ превладана. Друго: не ради се о недостатку новца, јер њега има више него икада. Само што се он не користи као у Гадафијевој Либији или Цхавезовој Венезуели, за добробит широких слојева становништва, већ се вишак вриједности у облику профита слива у џепове плутокрације на челу моћних финанцијских институција.
Стога на основу свих релевантних показатеља закључујемо да се ради о кризи система као таквог у цјелини.
Урушавањем социјализма у Источној Европи, нестале су многе енергије из којих је снагу црпио раднички и синдикални покрет европског запада. Осим тога реструктурирањем привреде, све већим удјелом сервисног удјела рада у односу на онај производни неповољно утиче на ниво револуционарне свијести запослених. Раст незапослености, пад броја запослених, све већи удио запошљавања на одређено радно вријеме у односу на неодређено, обнављање радних уговора, често и на врло кратке интервале, узрокује трајну несигурност радника и доводи до непрестаног смањења броја организираних радника. Друштвене мреже и спонтане, често врло масивне акције радника и незадовољних грађана нису довољна замјена за недостатак свијести и радничке солидарности, који су данас, на пуно нижој разини од оне прије једног стољећа, па имамо примјере јачања екстремистичких група, све до експлицитно фашистичких.
Сами сносимо велику одговорност за постојеће стање. Свеприсутна неслога, ривалство, персоналне амбиције, фрагментација до атомизације на љевици, мултиплицирање броја организација са малобројним чланством, опортунизам, скретање са револуционарног пута и приклањање реформизму и социјалдемокрацији, уз експлицитну подршку појединих партија љевице војним интервенцијама, чини нас непоузданим и неозбиљним ослонцем за широке масе. Тиме директно радимо у корист властите штете и помажемо својем класном непријатељу. Цондицио сиуне qуа нон било каквог помака у тој борби је превладавање постојећих подијељености на класној основи.
Капитализам, који је испунио своју повјесну мисију не нуди више одговоре на потребе човјечанства и он ствара све дубље друштвене, политичке, али и еколошке кризе, чиме се одређује као деструктиван поредак. Анализа те деструкције намеће потребу помака тежишта акције из есенцијалне сфере у егзистенцијалну. Не успије ли човјећанство укинути капитализам, укинути ће он човјећанство.
РЕБАЛКАНИЗАЦИЈА БАЛКАНА
Коментари |
Балканизација је широко прихваћен појам за поделе, цепања територија и народа, са свим оним што такве процесе прати. Протеклих деценија, све до данас, дешавања у овом делу Европе илуструју ребалканизацију Балкана обнављањем старих и настајањем нових подела, успостављањем нових нација, нових језика, националних мањина. Тај процес нити је спонтан, нити је резултат искључивог деловања локалних и регионалних чинилаца. Поделе, разбијање старих и настајање нових држава, често неспособних да саме обезбеђују егзистенцију и развој, одвија се под снажним дејством страних, ванрегионалних сила чија је стратегија успостављање доминације над другим народима и територијама, над њиховим економским, природним и геостратешким ресурсима. Поделама и изазивањем „контролисаних сукоба“ те силе уклањају препреке остваривању стратегије доминације. Балканизација, на известан начин, доживљава своју глобализацију. Сепаратизми јачају у низу европских земаља, укључујући и у неким чланицама Европске уније, као што су Белгија, Шпанија, Велика Британија, Француска. У низу земаља сукоби изазвани страним мешањем довели су, или отворили пут ка фактичким поделама. Не губећи из вида разлике и специфичности, такви су случајеви, на пример, Судан, Либија, Ирак, Авганистан, Мали, Кипар и други. Остаје да се види каква ће бити судбина Сирије, након што се садашњи сукоби у тој земљи и око ње, зауставе. Насилно одузимање Косова и Метохије од Србије, припремљено агресијом НАТО 1999. године, саставни је део политике ребалканизације Балкана. САД, Немачка и Велика Британија, директно и посредством НАТО и ЕУ врше концентрисани притисак примењујући политику „штапа и шаргарепе“ да се Србија сагласи са одузимањем Косова и Метохије, а да заузврат добије обећања бољег живота који, на тој основи, тешко да икада може доћи.
Ово су само неки од акцената и теза изнетих током разговора Алфреда Мардера, председника светске асоцијације градова носилаца мира са групом студената Београдског универзитета, члановима и пријатељима Београдског форума за свет равноправних. Ова асоцијација обједињава активности у прилог мира, толеранције и равноправне сарадње преко 130 великих градова са свих континената. Међу иницијативама Асоцијације су нуклеарно разоружање и проглашавање права на мир за једно од основних људских права. Из Србије чланови ове Асцијације су градови Крушевац и Крагујевац , а на пример, из Јапана Хирошима и Нагасаки. Асоцијација је 1999. одржала своју Скупштину у Крушевцу на којој је осудила агресију НАТО.
Током разговора било је речи и о опасностима које собом носи стратегија глобализације интервенционизма НАТО чији су основни циљеви стављање под контролу извора енергената, стратешких сировина, најважнијих гео-стратешких подручја и путних праваца. Истакнуто је да ова стратегија руинира улогу Уједињених нација, посебно, Савета безбедности, и међународног права, што води дестабилизацији међународних односа и опасностима од конфликта ширих размера. Са избијањем економске кризе те опасности се заоштравају. Зато је наглашено да све мирољубиве снаге, удружења и покрети треба да удвоструче своје напоре ка очувању мира, мирном решавању свих сукоба, разоружању и бржем решавању економско социјалних проблема.
Нека се спреми Република Српска
Форум преноси |
Љиљана БЕГЕНИШИЋ | Новости, 27. април 2013. 20:58 |
Извињење Томислава Николића за Сребреницу и ставови о односима у БиХ изазаво лавину реакција. Поједини центри моћи се ангажују да унитаризује БиХ под доминацијом једног народа - муслимана.
ИЗВИЊЕЊЕ које је председник Србије Томислав Николић упутио због злочина у Сребреници и неки његови ставови о односима у Босни и Херцеговини навели су многе на закључак да је, после Косова, на дневном реду међународне заједнице БиХ.
- Ја клечим и тражим помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници. Извињавам се за злочине које је у име наше државе и нашег народа учинио било који појединац - рекао је Николић. Он се није зауставио на овоме, већ је појаснио да је његова недавна изјава да је Република Српска држава "била на ивици лапсуса", а дао је и своју визију идентитета народа који живи у РС, рекавши да су за њега Срби из Републике Срспке Босанци, али неки од њих не воле да их тако зову.
Бошњачки политичари прилично задовољно трљају руке, наглашавајући да би "лепе речи из Београда требало да прате и лепе политичке акције". У РС и неким круговима у Србији, пак, страхују да ово наговештава да ће након Косова, пажња међународне заједнице бити усмерена на БиХ, на штету српског народа.
Акценти из одговора Живадина Јовановића „Новостима“
Колико Николићева изјава иде наруку круговима који би да изврше ревизију Дејтонског споразума и унитаризује БиХ или како то Запад каже да од ње направе "функционалну државу"?
- Много - одговара Живадин Јовановић, помоћник министра спољних послова СРЈ у време потписивања Дејтонског споразума. - Ова изјава иде наруку и онима који би да РС окарактеришу као злочиначку творевину и да даље ревидирају Дејтонски споразум, тако што би од РС, за почетак, остала љуштура, јер је циљ да се од ње одузму сва основна уставна права гарантована Дејтонским споразумом и ратификована од стране СБ УН. Поједини центри моћи се ангажују да како би се БиХ унитаризовала под доминацијом једног од три кионстутивна народа, да се укине консенсус и њихова равноправност. Страни центри моћи полазе од тога да њихове интересе на штету Срба нико не може боље остварити од српских лидера, да нико боље од Срба не може нашкодити Србима.
....
- Изјава је, по мом мишљењу, непотребна, поред осталог и зато јер се претходни председник Борис Тадић већ извинио за Сребреницу. Зашто би се сваки нови председник Србије извињавао истим поводом, ако уопште има основа да се извињава поводом злочина који су се дешавал изван граница и изван контгроле Србије. Изјава је штетна због тога што индиректно уводи појам да злочинци представљају државе и народе. Недопустиво је извињавати се за злочине "у име државе и народа", јер се злочини не чине у име држава и народа, њих чине злочинци, а Србија и њен народ не могу да прихвате да је неко у њихово име вршио злочине. Николићева изјава је штетна и зато што на овај начин олакшава посао заступницима тезе да постоји асиметрична одговорност за разбијање СФРЈ, грађанске ратове и за злочине током тих ратова.
....
Јовановић сматра да председник не сме да наседа на провокације новинара, мора да води рачуна о моменту и контексту у коме даје изјаве.
- Председник треба да буде видра и избегне провокације. Поједини новинари и медији имају своју мисију која, како искуства говоре, често није ни објективна ни конструктивна, али и председник државе увек има своју мисију, да је заступа и брани достојанствено упркос евентуалним провокацијама - истиче Јовановић.
....
Велика грешка је и то што Николић Србе из РС и БиХ крсти као Босанце. Они су, истиче Живадин Јовановић, слободни да се изјашњавају како хоће, други не треба да им то говоре, а председник Србије пре би требало да истиче да су то Срби из РС и БиХ јер је то чињеница.
Изјава председника Николића, како је јавлљено, ТВ БиХ ће емитовати уочи Дана победе над фашизмом и нацизмом. То је била прилика да Председник Србије подсети на огромне жртве српског народа пасле за своју и за слободу Европе, на геноцид извршен над српским народом током Другог светског рата, посебно, на онај извршен у логорима тзв. НДХ у Јасеновцу, Градишки, Старом Сајмишту ... Разуме се, да истакне и то да Србија још увек чека извињење за тај геноцид јер је то и те какав услов помирења - у региону и у Европи.
НЕОДГОВОРНОСТ
Коментари |
Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!
Заборавите на прошлост, окрените се будућности!
Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!
О чему ви причате!
Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.
Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!
Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.
Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!
Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!
Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!
Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!
Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.
Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!
Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!
Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!
Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!
Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.
Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).
Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.
Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.
Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.
Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.
Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!
Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.
ЧЕГА НЕМА У ТЕКСТУ ИЗ БРИСЛА
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .
Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.
Дакле, чега у тексту из Брисла нема?
Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.
Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?
Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање?
Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.
Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.
Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.
Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.
У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?
Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».
Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?
У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?
Декларација о неопозивом одбијању бриселског споразума Београда и Приштине
Форум преноси |
Сабор српског народа Косова и Метохије
1. Сабор одлучно и неопозиво одбија Споразум од 15 тачака који су власти Србије парафирале у Бриселу са представницима албанских институција у Покрајини 19. априла ове године (а потврдиле на данашњи дан). Имајући у виду да овај Споразум крши Устав Републике Србије и укида њене институције на северу Косова и Метохије, народ Србије који живи у овом делу земље неће допустити његово спровођење, јер би тиме потпао под власт лажне државе Косово.
2. Пошто се читав преговарачки процес, заједно са парафирањем и потврђивањем Споразума одвијао мимо воље српског народа са севера Косова и Метохије на који се Споразум односи, Сабор га сматра нелегитимним и неважећим. Сабор изражава огорчење на чињеницу да су највиши представници власти Републике Србије предали део Покрајине под српском управом онима који су извршили насилни чин отимања Косова и Метохије
3. Чином потписивања овог Споразума Србија се одриче не само својих институција на северу Косова и Метохије него и свог права, како домаћег тако и међународног, на своју јужну Покрајину. Они који су то учинили заслужују сваку осуду, јер нису добили мандат ни од кога да предају свету српску земљу и српски народ, материјална добра и духовне светиње, а све зарад својих уских политичких интереса.
4. Због свега овог, српски народ са севера Косова и Метохије неће допустити примену овог срамног Споразума. Имамо у виду и светињу Косова коју својим живљењем чувамо, али и нашу егзистенцију и судбину које се доводе у питање ако потпаднемо под власт Албанаца на шта нас овај Споразум тера.
5. Наш непосредан одговор на штетност изнуђеног Споразума јесте поступање по Уставу наше државе Републике Србије који је потврђен од стране народа на референдуму. Ми грађани, као носиоци суверенитета према члану 2. Устава, ћемо поштовати и примењивати Устав Републике Србије.
6. Полазећи од Устава Републике Србије Сабор закључује да је дошло време за оснивање Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије.
Скупштина АП Косова и Метохије имаће привремени карактер због околности у којима се оснива. Скупштину ће у почетку чинити одборници – делегати Скупштина општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић. Њој ће моћи да приступе делегати свих скупштина српских општина у Покрајини, као и скупштина општина националних заједница.
7. Током свог привременог заседања Скупштина АП Косова и Метохије обављаће надлежности из круга уставних надлежности аутономних покрајина имајући у виду ванредне околности њеног оснивања и деловања.
Сва питања у вези надлежности, организације, органа и служби, као и питање првих избора делегата ове Скупштине, уредиће се привременим Статутом. Овај акт, као и други акти неопходни за рад Скупштине АП Косова и Метохије, биће донети на оснивачкој седници овог представничког тела српског народа на Косову и Метохији. Ови привремени акти важиће до доношења посебног закона о суштинској аутономији АП Косова и Метохије по поступку предвиђеном за промену Устава.
8. Сабор је чврстог уверења да грађани Србије треба још једном, као и када је био усвајан важећи Устав Републике Србије, да на референдуму потврде своју вољу да Косово и Метохија треба да остану у саставу Србије.
Пре оцене о уставности бриселског Споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму, исти се не може примењивати.
СПОРАЗУМ ИЗ БРИСЕЛА КРШИ УСТАВ И РЕЗОЛУЦИЈУ СБ УН 1244
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних и сродна независна, нестраначка удружења након саветовања одржаног 23. априла 2013. године оцењују да текст Споразума Београда и Приштине уводи на север Косова и Метохије правни систем илегалне „Републике Косово“ чиме се крши Устав Републике Србије и Резолуција Савета безбедности УН 1244. То угрожава виталне државне и националне интересе Републике Србије и неотуђива права српског народа у покрајини Косово и Метохија. Накнадним тумачењима или правним актима ова решења не могу се легализовати. То уједно значи признавање независности самопроглашене „Републике Косово“ што ће, поред осталог, подстаћи признавање и од земаља које су до сада одбијале да то учине. To je превисока и неприхватљива цена за датум или било какво друго обећање.
Учесници саветовања истичу да се територија Косова и Метохије и даље налази под мандатом СБ УН. У складу са Резолуцијом 1244, Савет безбедности и даље сноси пуну одговорност за безбедност и поштовање основних људских права свих припадника српског народа у Покрајини, за њихову заштиту од терористичких аката и било каквог угрожавања њихове физичке безбедности и имовине.
Влада Србије има обавезу да својим сталним деловањем и иницијативама према СБ УН, обезбеди извршавање мандата у погледу пуне заштите безбедности Срба и свих других грађана на Косову и Метохији.
Заштита виталних државних и националних интереса на Косову и Метохији налаже да се државни органи и сви њихови представници изричито позивају на Резолуцију СБ УН 1244, да у свим приликама захтевају поштовање свих њених одредби и оквира.
Београдски форум за свет равноправних и сродна нестраначка, независна удружења изражавају пуну солидардност и подршку српском народу на Косову и Метохији у њиховим мирним настојањима и решености да заштите своја људска и грађанска права као грађани Републике Србије, као и подршку ставовима израженим у Декларацији усвојеној на народном Сабору у Косовској Митровици од 22. априла 2013. године.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 23. април 2013.
Надбискуп Хочевар и Војводина
Форум преноси |
Слободан Вучковић
Поводом разговора недеље: ,,Ватикан неће признати Косово”, ,,Политика”, 31. марта
На католички Ускрс ове године „Политика” је објавила опширан разговор са београдским католичким надбискупом Станиславом Хочеваром. Интервју садржи подсећања на историјске догађаје са наглашеним залагањем за екуменизам, толеранцију и сарадњу народа и цркава на балканском простору. Говорећи о савременим приликама на подручју бивше Југославије надбискуп истиче: „Сада је време рефлексије, време нове рекапитулације читаве историје” чему одмах даје и свој сопствени допринос тврдњом ... „Војводина је постала прво део Југославије, па онда део Србије.” Томе су, тврди надбискуп, „баш католички свештеници дали највећи допринос”.
Тешко је веровати да високи католички прелат толико посвећен историји није упознат са Резолуцијом Велике народне скупштине Војводине одржане у Новом Саду 25.новембра 1918.годинесастављене од 757 делегата из 211 војвођанских општина, прихваћеном од владе Краљевине Србије, где је у тачкама један и два прецизирано следеће:
1. Молимо владу братске Србије да на Конгресу мира заступа наше интересе
2. Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчује слободу, равноправност и напредак...
(Види: Фердо Чулиновић: „Југославија између два рата”, стр. 124 – издање ЈАЗУ, Загреб, 1961; „Енциклопедија Југославије”, стр. 539, Загреб, 1968; „Мала енциклопедија Просвета”,стр. 100, Београд, 1968; „Историја Југославије”, Божић,Ћирковић, Екмеџић, Дедијер – стр. 403, Просвета, Београд 1973).
Дакле, основна надбискупова тврдња да се Војводина прикључила Југославији, а не Србији, у супротности је са историјским чињеницама. Стога је и његово указивање на заслуге католичког клера за нешто што се није догодило логички неодрживо и неразумљиво. Нетачности у овом делуинтервјуа могле би се приписати недовољној историјској информисаности или превиду. Оне би остале незапажене да није надбискуповог благог прекора: „Обично се о томе не говори, али би зато било логично да те вредности које постоје почну да се вреднују. И да ми сви заједно стварамо онај интерни дијалог који ће Србији омогућити да она у међународном дијалогу буде јача.”
Пре дијалога на који позива било би корисно да господин надбискуп јасније аргументује зашто би позиција Србије „у међународном дијалогу била јача” ако се историјска истина о прикључењу Војводине Србији некако поништи („рекапитулацијом историје”?) и ако би „као вредност која постоји”(!?) уступила место историјском фалсификату о прикључењу Војводине Југославији? Када би неким чудом то и било могуће чини се да би такав фалсификат много више ишао наруку аустроугарским носталгичарима у средњој Европи који теже обнови хабзбуршког царства коме је и Војводина некад припадала. Њима би „нова историја” о приступању Војводине Југославији (а не Србији) могла послужити као аргумент за издвајање Војводине из Србије, јер ако се Југославија распала по границама својих република и једне покрајине, зашто и Војводина не би следила њихово отцепљење?
Адвокат, бивши народни посланик
Слободан Вучковић
објављено: 09.04.2013.
Отворено писмо Томиславу Николићу
Форум преноси |
СРБИ ЗА ПРАВДУ И ДЕМОКРАТИЈУ
АУСТРАЛИЈА
Тихомир Новаковић, председник
Преузмите документ овде:
https://www.beoforum.rs/dokumenti/Pismo-predsedniku-Nikolicu-9-4-2013.pdf
Слово поводом 77 година Комнена Бећировића
Форум преноси |
Др Иван Радовић
Ове године навршава се тачно 200 година од рођења Петра Петровића Његоша, националног и универзалног генија, највећег песника у историји рода српског и једног од највећих људи у историји рода људског. Ове године је и 41 година откако је Његошу, пророку ослобођења и уједињења Српства, завет погажен, храм порушен, гроб оскрнављен, а његов и српски Ловћен нагрђен.
На велики хришћански празник Цвети, пре 77 година, 5 априла (по грегоријанском) односно 23 марта (по јулијанском календару) 1936, рођен је мој драги пријатељ Комнен Бећировић, заветни борац за Ловћен Његошев, човек који мисли јасно, говори гласно и живи часно.
Имао сам прилике, хвала Богу, да током двогодишњег (2002-2004) стручног усавршавања у Лабораторији за металуршку физику CEA (Commissariat à l'Énergie Atomique) Saclay у Паризу лично упознам и спријатељим се са тим аристократом духа, човеком који из "града светлости" већ пола века неуморно шири светлост духовних вредности српског народа и затомљене истине о њему, залажући се истовремено и за друге народе, жртве истог зла, као што су ирачки, либијски и сиријски народ.
До нашег сусрeта дошло је, прво, преко његове величанствене књиге Борба за Ловћен Његошев, изашлe у издању Светигоре 2002, поводом тридесете годишњице рушења Његошеве капеле на Ловћену. Та Комненова књига једна је од најзначајнијих књига које сам прочитао у свом досадашњем животу. Добио сам је на читање, недуго по објављивању, у цркви Светог Саве у Паризу, од благородног, честитог и побожног протојереја-ставрофора Николе Шкрбића, родом из страдалне српске Крајине. Касније сам од аутора добио књигу са предивном посветом. Та књига о највишем: о Његошу и Ловћену, односно о Његошу и његовој задужбини, цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену, свакако је најчитанија књига у мојој личној библиотеци.
ПОСТАО САМ СРБИН ПО СРЦУ
Форум преноси |
Пјер Анри Бинел
Београд – „Волим Србе, а како време одмиче, само су ми још дражи“, истиче, у ексклузивном разговору за ”Новости” Француз Пјер-Анри Бинел, осуђен због шпијунаже у корист наше земље, човек који је због Србије жртвовао и своју професионалну каријеру и слободу.
Непосредно пред НАТО бомбардовање, као шеф кабинета француског представника при Северноатлантској организацији, генералу Јовану Милановићу доставио је могуће циљеве, због чега га је суд у Паризу осудио на затвор.
ПОРУКА ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА
Саопштења |
Ствари ми изгледају тако да можете у Брислу, данас, сутра, или прекосутра потписати било шта, можете дати, одрећи се, зарећи се, обећати, али тамо Србија за догледно време нема шта, нити од кога, да добије. Датум је уобразиља преговарача и мамиконцесија Брисла. Берлин се спрема за изборе, бриселски комесари и институције су на дужи рок пребукирани темама неизвесне судбине монетарне уније, Шпаније, Португалије, Грчке, Кипра, Словеније... а Вашингтон и Лондон су преокупирани Сиријом, Ираном, Северном Корејом, Пацификом, АФРИКОМ-ом...
Док се у Брислу питају Меркелова и Камерон, чији су ставови према Србији јасно ултимативни, а према Тачију, родитељски заштитнички, Србија нема шта тамо да тражи, нема шта да добије, већ само да предаје, испоручује, да се понижава и да прихвата да је понижавају. Као што, уосталом, непрекидно то чине, не само у Брислу, већ и усред Београда.
Британија и Немачка су, уз подршку САД, подгревале сепаратизме бивших југословенских република, финансирале, па чак их и наоружавале. СФРЈ је разбијена на њиховом - колосеку Европске уније, тадашње Европске економске заједнице. Сетићете се да је тадашњи министар за иностране посолове СФРЈ Будимир Лончар тврдио да је ЕЗ - једини пут за решавање југословенске кризе. Шта би са Југославијом, шта би са Државном заједницом Србије и Црне Горе? Јесмо ли тако брзо заборавили ондашње претече садашњих комесара? Те и неке друге земље су деценијама охрабривале, финансирале, наоружавале и тренирале албанске терористе ОВК. Тачно пре 14 година оне су извршиле оружану агресију (НАТО) против Србије (СРЈ). Био је то, дакако, освајачки рат чији је непосредни циљ био насилно одузимање Косова и Метохије како би служило стратегији покоравања Балкана и продора на Исток. Циљ није у потпуности остварен. А што се стратегије тиче, не зна се ни да ли ће.
Зато оне све време, од тада до садашњих бриселских тзв. преговора, настоје да легализују и агресију као злочин и отимање дела државне територије. Током 2008. оне су међу првима признале илегално проглашено отцепљење Приштине. Током тзв. преговора у Брислу, оне су, уз САД, главни адвокати и заштитници Тачија. Он ни у Брислу не преговара. Са искуствима из Рамбујеа 1999. и Беча 2006/7, Тачи чека да му Београд, као на тацни, све преда, укључујући север Покрајине.
Тражити данас некакве гаранције од Велике Британије и Немачке, исто је што и Тачију вероватни на реч. Уосталом, они су савезници у рату против Србије па не треба ни да изненађује што су уиграни. Иза Ердутског споразума 1995. којим је предвиђена Заједница српских општина у Славонији стајале су својим гаранцијама многе земље и организације. Шта је са применом свега тога у пракси? Не стоји ли читава ЕУ иза «статусно неутралног» ЕУЛЕКС-а, па ипак, чиме је ЕУЛЕКС испољио своју «статусну неутралност»? Тиме што је у читавом периоду, од свог илегалног инсталирања и накнадне легализације, до данас, изграђивао «независно Косово»!?
Вратите се, молим вас, гаранцијама СБ УН и резолуцији 1244. Оне нису идеалне, али ништа боље не постоји. Засад. То је далеко више и боље, од гаранција које сте јавно затражили од поменутих земаља-заштитница Тачија и независног Косова и Метохије. А и шта би вам министри те две земље гарантовали – то да је Косово и Метохија независна држава у којој су Срби припадници националне мањине!? Па они су ту гаранцију дали још 2008.
Жао ми је што из дана у дан засипате народ катастрофичним изјавама, од оних да је Србије све изгубила и да нема више шта да изгуби, да је свака варијанта лоша за Србију, да Србија мора постићи споразум на предстојећим тзв. преговорима, да ће остати без плата и пензија, да нема варијанте за заштиту српских интереса и сл. На страну што такве изјаве шире дефетизам и безнађе, треба знати бар толико, да оне само охрабрују ултимативно постављање друге стране или других страна и да преговарачку позицију Србије, разарају.
Такође вас молим, ако вам је икако могуће, немојте се више позивати на то да вас је Тадић обавезао резолуцијом Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ, или Борковим договорима о успостављању границе према Србији. Та резолуција је техничког карактера, а Боркови договори нису засновани ни на међународном ни на националном праву Србије и не представљају међународно-правне обавезе Србије. Ваше позивање на то, за озбиљне државнике, није прикладан аргумент. Пред историјом, поготову.
Јесте непријатно, тешко, чак можда и драматично мењати прилаз, нарочито с обзиром на све концесије које су до сада учињене, али тренутак, услови и актери су дати, не могу се ни бирати, ни избећи. Ако је за било кога дилема шта је значајније и према чему се оцењује државна и државничка озбиљност – у односу на техничку резолуцију Генералне скупштине, или у односу на правно обавезујућу резолуцију Савета безбедности 1244, онда је то знак да нешто озбиљно није у реду. Једина меродавна међународно-правна основа и обавеза за све чланице светске организације, је резолуција Савета безбедности 1244. Неодговорно је резолуцију СБ УН 1244 гурати у страну, а још горе, позивати се на њу само када Приштини треба учинити неку концесију, када Немачкој или другој великој сили треба потврдити да «ми поштујемо територијални интегритет Косова».
Народ се не штити конфронтацијом, али ни непрекидним узмицањем, поготову не прихватањем укидања државних институција Србије на северу Косова и Метохије. Када се јавно саопштава да се прихватањем Тачијевих захтева и непрекидним концесијама штите грађани у Покрајини, Срби и други, да ли то значи да је Србија уцењена безбедношћу и животима својих суграђана и да зато мора прихватити све што се од ње тражи? Да ли је Србија, иначе, уцењена било чиме од било кога?. Ако су Србија и њени преговарачи у Брислу уцењени, онда је ред да се то јавно саопшти – ко, на који начин и чиме уцењује Србију, или њене преговараче – безбедношћу грађана, новим санкцијама, заустављањем инвестиција... или било чиме другим? У том случају, то више није ствар преговарача већ институција, у првом реду Народне скупштине. Ако није уцењена тим боље и лакше вратити се праву и СБ УН.
Често се у јавности барата реализом и реалном ситуацијом. Не каже се изричито, али је контекст, да зато «што смо све изгубили», зато што смо се годинама само-обмањивали, зато што имамо лош устав , као и због много сличних «аргумената» - морамо да попуштамо, узмичемо, прихватамо и неприхватљиво, понижавајуће, да називамо компромисом чисте губитке, једностране уступке и слично. Чини ми се да има доста, ако не и превише, разлога да се каже - није реализам, или реално само оно што тврде представници Немачке, Велике Британије и САД, а за њима и Тачи. Реалност је и постојање српских државних институција на Косову и Метохији, реалност је и да 250.000 Срба и других неалбанаца, уздајући се у принципе хуманизма, владавине права и европских стандарда, већ 15 година чека да се слободно и безбедно врати у своје домове на Косову и Метохији, реалност су резолуција СБ 1244 и Устав Србије ма колико, по нечијим оценама, био лош, реалност је да су и Европа и ЕУ данас нешто другачији него 90-тих година прошлог века, а свет поготову. Реалност, дакле, није једнозначна, поготову када је одсликавају чиниоци и личности које Србији нису познате баш као објективне и непристрасне. Хоће ли ВБ, Немачка, САД поштовати одлуке СБ УН за које су и саме гласале, или неће, то је ствар њиховог односа према принципима светских односа, према светској организацији, према основним вредностима савремене цивилизације. Али, Србија треба да тражи оно што јој по међународним законима припада, а не да преузима готове оцене оних који никако да се ослободе вековног манира диктата и ултиматума. Иронија је да се оцене противника Србије јавности у Србији пласирају као оцене одговорних државника који ништа не крију од својих грађана!
У јавности се јављају поређења данашње ситуације са оном у време Дејтона и Рамбујеа. У Дејтону се преговарало под санкцијама и под суспензијом наше тадашње државе у ОУН, ОЕБС-у и другим међународним организацијама. Ипак, сачувана је и призната Република Српска. Тамо су захтевани и преговори о Косову и Метохији. Југословенско-српска делегација то није прихватила. Тражила је да домаћини испоштују позив и дневни ред на коме је била само једна тачка – окончати грађански рат и постићи мир у Босни и Херцеговини. Домаћин је то прихватио, а споразум о миру у БиХ је потписан.
У Рамбујеу није било никаквих преговора јер то САД-у, ВБ и ЕУ није одговарало. Њима је била потребна још једна представа уверавања јавности да је оружани напад једино што им је преостало. «У Рамбујеу смо лествицу подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити» - њихово је признање. Представа из Рамбујеа одвијала се након што је Савет НАТО претхнодно донео одлуку о оружаној агресији. Ултиматум да се прихвати безусловна капитулација и окупација читаве Србије и Црне Горе (СРЈ) од стране НАТО, била је тежа од ултиматума Аустро-угарске 1914. Ултиматум није прихваћен, јер то што је тамо нуђено не би прихватила ни једна суверена држава. И то је њихово признање, такође. Ултиматум који САД и Немачка сада, преко Ештонове, испостављају Бриселу – треба одбити.
Зна се какви су односи и трендови данас, а какви су били 1995. и 1999. Зашто не рећи и то, да у време Дејтона и Рамбујеа нису постојали ни БРИКС, ни Г-20, ни Шангајски савез, ни кредитне линије из Русије и Кине, друге земље, да не помињем.
Не плашите народ, народ је огуглао на застрашивање, али је, упркос свему, изоштрио критичку моћ расуђивања. Јесте у земљи беда, незапосленост и глад, али све то не значи да се здраво за готово примају понуде бољег живота за одрицање од себе, своје историје и Косова и Метохије.
Покажите храброст окретањем себи, Србији и правим пријатељима. Није то ни аутархија, ни изолационизам, ни «пуцање себи у ногу» - то је враћање самопоштовању и припрема за истинско партнерство са сваким другим. Само тако можемо рачунати да нас боље разумеју, поштују и са Србијом равноправно сарађују и Берлин, Лондон, Вашингтон и Брисел. Уз ону већину, која је Србију увек поштовала.
Реаговање на изјаву функционера УРС-а г. Саше Миленића
Форум преноси |
( лист „Курир“ од 27.03.2013. године „НАТО ОСЛОБОДИО СРБИЈУ“ )
У историји Србије и српског народа сарадници окупатора и домаћи издајници увек су бирали и бирају тренутке за своје деловање када Србија и њено руководство доносе судбоносне одлуке за очување суверенитета, територијалног интегритета, и у овом тренутку одбране Косова и Метохије.
На овај начин не бирајући средства покушавају да умање напоре председника Републике, Владе и Скупштине Р. Србије као и огромну подршку народа да очувају целовитост Србије али и да заштите неалбански живаљ на територији КиМ који је опет нажалост мета „ Милосрдног анђела “.
Призивајући снаге НАТО-а које су по њему ослободиле Србију он поново убија све патриоте и родољубе кроз нашу историју који су за слободу, част и достојанство отаџбине дали највећу цену, свој живот.
Изгледа да г. Миленић жели поново да убије малу Милицу Ракић из Батајнице, повреди душе и срца њених родитеља, Сашу Васиљевића, војника из Крагујевца који је бранећи Свету српску земљу КиМ погинуо од авијације НАТО-а, као и његове погинуле саборце из Крагујевца : Виријевић Зорана, Милошевић Милосава, Милутиновић Златка, Милутиновић Драгана, Пантовић Ђорђа, Петковић Божа, Урошевић Душана, Жикић Карађорђевић Љиљану, Заграђанин Славољуба, Илић Радишу, Крстић Горана, Миленковић Јовицу, Миловановић Горана, Цветковић Зорана, Коматовић Сашу, Јокић Милана, Станојловић Владана, и све остале часне патроте и родољубе из Републике Србије који су били жртве НАТО алијансе у борби против исте.
Господин Миленић заборавља да сви они који се стављају на страну „ Милосрдног анђела “ заправо желе да омаловаже и повреде историјско сећање и памћење на јунаке са Мишара, Цера, Колубаре, Солунског фронта, Кадињаче, Неретве, Сутјеске, Кошара, и још многих епопеја из наше слободољубиве историје.
Изгледа да сви они који раде против Србије и њених народа заборављају величину једног професора гимназије из Крагујевца, Милоја Павловића, металског радника Тозе Драговића, студента Наде Наумовић, који су пред окупатором и њиховим слугама уздигнуте главе отишли у смрт.
Деловање издајника и слуга окупатора и њихов непријатељски рад увек су били препознатљиви у нашем народу и осуђивани, односно стављани на стуб срама.
Сви они који су се отворено ставили, и стављају у службу непријатеља српског народа себи дају за право да су носиоци култа Немањића и Светог Саве, при чему заборављају да су то највеће светиње и заклетва српског народа и православља, заправо да је православље очувало српски идентитет у вишевековним борбама за слободу.
Американофила и оних који су призивали и призивају НАТО да бомбардује Србију и комада њену територију има још у Србији, али без обзира на њихов број и њихово непријатељско деловање препознати су и не могу осујетити напоре државног руководства Србије и подршку патриота и родољуба, грађана Србије, за очувањем слободе , части и достојантва Србије.
Окружни одбор СУБНОР-а Шумадије
Градски одбор СУБНОР-а Крагујевац
КАД ОРУЖЈЕ ПРОГОВОРИ, ПРАВО ЗАЋУТИ - Видео излагања
Видео записи |
Јутјуб плејлиста: БЕОФОРУМ - ПРАВНИ Ф. 25 МАРТ 2013 - Сви снимци: https://goo.gl/ibKCE
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних
ГЕНЕРАЛ БОЖИДАР ДЕЛИЋ
ПРОФЕСОР ВЛАДАН ЈОНЧИЋ
ПРОФЕСОР БРАНКО РАКИЋ
"КАД ОРУЖЈЕ ПРОГОВОРИ, ПРАВО ЗАЋУТИ"
Саопштења |
Поводом 14. годишњице од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ), синоћ је, на Правном факултету Универзитета у Београду одржана јавна трибина „Кад оружје проговори, право заћути“. Пред скупом коме је присуствовало више стотина студента Правног и Факултета политичких наука, као и већи број грађана, говорили су Живадин Јовановић, Генерал Божидар Делић, професори Правног факултета Владан Јончић и Бранко Ракић.
Србији је потребна елита која ће је представљати као пуноправну европску државу, а не као парију
Живадин Јовановић је подсетио на људске жртве, економска разарања, последице употребе пројектила са осиромашеним уранијумом и хемијског оружја. Цитирао је британског војног аташеа у Београду, пуковника Џона Кросланда, да је ондашњи председник САД, Бил Клинтон, још почетком јуна 1998. године, донео одлуку о збацивању са власти тадашњег југословенског председника Слободана Милошевића и у томе предвидео и улогу терористичке ОВК која је требало да изазове веће сукобе на Косову и Метохији. Од тог часа, сведочи пуковник Кросланд, било је ирелевантно шта је он, или било ко други мислио о ОВК. Јовановић је, такође, подсетио и на писмо Дитмара Хартвига, шефа посматрачке мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕЦММ), немачкој канцеларки Ангели Меркел, од 17. октобра 2007. године, у коме тврди да су југословенске и српске снаге безбедности стриктно поштовале све тачке договора Милошевић- Холбрук из октобра 1998. године и да није било никаквих разлога за оружани напад НАТО на Србију (СРЈ). Хартвиг је написао да је Европска Унија имала нечасну улогу јер су њене чланице учествовале у психолошко-политичким припремама агресије НАТО. На реторичко питање, шта даље – Јовановић је одговорио да је Србији потребна елита која ће је представљати и водити као пуноправну европску државу, а не као парију. Србији сте потребни ви – поручио је студентима.
Генерал Божидар Делић је , поред осталог, рекао да је у Рачку изведена легитимна акција српских снага безбедности против албанских терориста, али да то није сметало Вокеру и западној пропаганди да је прогласи за „масакр албанских цивила“. Тај догађај је искоришћен за оправдавање агресије НАТО и унет је као крунска тачка оптужнице против тадашњег југословенског председника Слободана Милошевића. Током Хашког процеса, тужилац је повукао ту тачку из оптужнице, свестан да би се у поступку доказало да се ради о конструкцији, а не о истини.
Професор Владан Јончић је нагласио да напад НАТО на Србију и Црну Гору 1999. године представља агресију са свим битним обележјима агресије према Међународном јавном праву. Зато се успротивио свим другим терминима као што су „хуманитарна интервенција“, „бомбардовање“, „ваздушна кампања“, „ракетирање“ и други, чији је основни смисао умањивање одговорности агресије као злочина против мира и човечности.Он је нагласио да је агресорима свакако било познато да ће бомбардовањем рафинерија у Новом Саду и Панчеву изазвати ефекте хемијског оружја, али су ипак такве нападе масовно користили. Први пут су за онеспособљавање електро-постројења коришћене графитне бомбе које такође имају ефекте хемијског оружја.
У дискусији после излагања говорника, учествовао је већи број универзитетских професора, студената и грађана.
Београд, 26. март 2013. Београдски форум за свет равноправних
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност
Коментари |
Београд, 24.03.2013
Драги саборци и жртве бомбардовања, шаљем вам писмо мога пријатеља Француза Пјер Анри Бинела, коме је са груди стргнута Легија Части и никада није враћена. Али, Бинел је тада казао: „Ја, Француз,потомак Солунца и отац, нисам могао да ћутим, видевши да ће НАТО гађати српске цивиле. Ништа ми висе не знаци та Легија части.“ Када смо Ив Батај и ја одвели Бинела у Пећку Патријаршију, тихо је рекао: „Највећу срећу доживео сам овде, клечећи у српском манастиру.“ Данас вам Пјер Анри Бинел шаље своје писмо.
Мила Алечковић
Писмо и порука Србима од великог француског пријатеља - мајора Пјер Анри Бинела
Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО -а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.
Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос.
Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.
Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време Другог светског рата, савезници су себе оцрнили за вечност.
„МИ ПАМТИМО, А ВИ?“
Саопштења |
Независна, нестраначка удружења, студентске, спортске и друге организације, страни дипломатски представници у Србији, представници Срба у региону и српског расејања, као и грађани појединци положили су цвеће на споменике херојима одбране и жртвама агресије НАТО пакта извршене на Србију и Црну Гору пре 14 година. Поред споменика деци – жртвама агресије у парку Ташмајдан и споменика „Вечна ватра“ у парку „Ушће“, Нови Београд, цвеће су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, СУБНОР-а Србије, Клуба генерала и адмирала Србије, Српског националног савјета Црне Горе, Удружења ратних војних инвалида, Покрет ветерана, студентских организација Универзитета у Београду, атлетског клуба „Племенито срце“ и многих других.
Цвеће су положили високи дипломатски представници Русије, Белорусије и других земаља. У име гостију из иностранства, цвеће је положио професор Рудолф Хенсел из Немачке.
Поводом 14. годишњице од агресије НАТО, Београдском форуму за свет равноправних стигао је велики број изјава солидарности и осуда агресије НАТО пакта, од организација и појединаца из Русије (Москва, Казањ), Белорусије (Минск), Венецуеле (Каракас), Кине (Пекинг), Француске (Париз), Италије (Рим, Торино), Немачке (Берлин, Хановер, Штутгарт, Минхен), САД (Чикаго), Канаде (Торонто), Хрватске (Ријека), Швајцарске (Лугано, Цирих), Грчке (Атина, Солун) и Кипра (Никозија).
Студенти Београдског универзитета, њих 89, присуствовало је полагању цвећа у белим мајицама, подсећајући да је током агресије НАТО страдало и 89 деце узраста од неколико месеци до 16 година. На њиховим мајицама је писало „МИ ПАМТИМО, А ВИ?“
СРБИЈА ПАМТИ - 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе
Саопштења |
У Београдском Сава центру одржан је Округли сто „Од агресије до сецесије“. Повод је 14. годишњица од почетка агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СРЈ). Присутни, међу којима су били представници Срба из Црне Горе и Републике Српске и више страних дипломата акредитованих у Београду, минутом ћутања одали су пошту жртвама 78-деневне агресије НАТО. Потом су о агресији НАТО, једностраној сецесији Приштине, проблемима на Балкану, Европи и свету говорили Живадин Јовановић, председник Београедског форума, Проф. Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије, генерали Љубиша Станимировић, председник, др Видоје Пантелић и Спасоје Смиљанић, чланови Клуба генерала и адмирала Србије, адмирал Бошко Антић, др Момчило Вуксановић, председник Српског националног вијећа Црне Горе, Др Рудолф Хансел, професор из Немачке, Др Станислав Стојановић, амбасадор у пензији и Др Мирјана Анђелковић Лукић, научни истраживач и публициста.
У излагањима учесника, поред осталог, истакнуто је да су владе агресорских земаља одговорне за смрт око 4.000 и рањавање око 8.000 грађана, за ратну штету од 130 милијарди америчких долара, за коришћење пројектила са осиромашеним уранијумом, хемијског оружја и касетних бомби од чега је за протеклих 14 година страдао далеко већи број грађана Србије и Црне Горе. Оцењено је да је агресија заснована на лажним премисама, да је имала освајачки, окупаторски карактер, да је представљала важан корак у остваривању стратегије продирања САД и НАТО на Исток, према границама Русије, Каспијском басену, Блиском Истоку и Централној Азији. „Ако је рат настављање политике другим средствима, онда је мир после агресије НАТО настављање циљева рата другим средствима“, речено је. Агресија НАТО против Србије и Црне Горе представља почетак серије других ратова без сагласности Савета безбедности УН – од Авганистана, преко Ирака и Либије, до Малија и Сирије. Сви ти ратови имају исту стратешку основу – успостављање апсолутне контроле над изворима енергије и стратешких минерала, над великим тржиштима и стратешким комуникацијама. Зато се може рећи да је у току трећи светски рат „ниског интензитета“ чији је циљ прерасподела природних и економских ресурса на Планети – речено је на Округлом столу.
Преговори – да, Ахтисари – не. Не удаљавати се од резолуције СБ 1244, јер она има трајни значај као правни основ за одбрану интереса Србије. Одбрана Косова и Метохије, је одбрана Србије од других територијалних апетита. Листа захтева Србији није, нити ће бити откривена. Устав није добар. Уставне промене при садашњим трендовима, биле би горе. Од Србије се очекује само да распакује свој Устав. Нови би спаковали комесари и изасланици ЕУ. Ово су само неки од акцената из врло садржајних саопштења и дискусија на Округлом столу „Од агресије до сецесије“
Гост из Мемачке, Др Рудолф Хенсел је рекао да је агресија НАТО против Југославије била незаконита а да је тадашња немачка влада паролама о „хуманитарној интервенцији“ и „никад више Аушвиц“, обманула немачку јавност и прекршила свој Устав. Он је рекао: „Као Немац рођен пред крај Другог светског рата, данас желим да искористим прилику и замолим – такође и у име велике већине мога народа – да прихватите моје дубоко жаљење и моје извињење за патње које су немачки војници, по налогу влада у прошлом веку , причинили вашем народу – у Првом и Другом светском рату и за време агресије НАТО-а 1999. године“.
Учесници су се заложили за поименични попис свих цивилних жртава агресије, за формирање државне комисије за утврђивање последица употребе оружја са осиромашеним уранијумом, за легализацију и реновирање споменика „Вечна ватра“ у парку „Ушће“ на Новом Београду и за подизање Меморијала „Слобода“ у знак сећања на жртве свих ратова за слободу. Тај меморијал би требало да буде сличан Музеју „Јад Вашем“ у Израелу и „Арарат“ у Јерменији.
Договорено је да се интензивирају припрема за Међународну конференцију и друге тачке програма обележавања 15. годишњице од агресије идуће године.
ФОТО АЛБУМ: https://www.facebook.com/media/
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
СУБНОР СРБИЈЕ
КЛУБ ГЕНЕРАЛА И АДМИРАЛА СРБИЈЕ
ОД АГРЕСИЈЕ ДО СЕЦЕСИЈЕ - Видео излагања
Округли столови |
Јутјуб плејлиста: ОД АГРЕСИЈЕ ДО СЕЦЕСИЈЕ - Сви снимци
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних - Уводно излагање и завршна реч
ДР МИРЈАНА АНЂЕЛКОВИЋ-ЛУКИЋ, публициста, научни истраживач
ДР РУДОЛФ ХАНСЕЛ, професор, Немачка
ГЕНЕРАЛ ВИДОЈЕ ПАНТЕЛИЋ, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије
ДР МОМЧИЛО ВУКСАНОВИЋ, председник Српског националног савета Црне Горе
ГЕНЕРАЛ СПАСОЈЕ СМИЉАНИЋ, бивши комадант ратног ваздухопловства и ПВО ВЈ
ПАМЋЕЊЕ ЖРТАВА ОДБРАНЕ ЗЕМЉЕ – МОРАЛНИ ДУГ
Саопштења |
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - 14 ГОДИНА ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
Разноврсним активностима у земљи и иностранству наставља се обележавање 14. годишњице од агресије НАТО пакта на Србију и Црну Гору (СРЈ). Као и свих протеклих година, покретачи и организатори ових активности су независна, нестраначка удружења Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР Србије и Клуб генерала и адмирала Србије, којима су се придружиле многе друге организације студената, спортиста, српског расејања и мировних покрета у Европи и свету. Све активности одвијају се под заједничким слоганом „Да се не заборави“.
У складу са програмом током марта месеца одржано је више промоција књига Београдског форума са темама о узроцима и последицама агресије НАТО, или издања сродне тематике. Тако су у Београду одржане промоције књига „Од агресије до сецесије“, „Од Нирнберга до Хага – поуке историје“, док је књига „Агресија НАТО – Сумрак Запада“ промовисана, како у Београду, тако у Сомбору, Чајетини, Суботици, Брислу и Сао Паолу. Наредних седмица одржаће се заказане промоције ове књиге у Зрењанину, Никозији и Линдау (Немачка).
На Правном факултету Универзитета у Београду, студентске организације су одржале свечану академију поводом девете годишњице погрома Срба са Косова и Метохије, којој је, поред осталих, присуствовао и Патријарх Српски Господин Иринеј. На овом факултету је отворена и вишенедељна изложба фотографија о агресији НАТО-а и њеним последицама. Идуће седмице одржаће се трибина под насловом „Кад оружје проговори - право заћути“.
У препуној сали свечане дворане српског-културног друштва „Свети Сава“ у Суботици, одржана је (21. марта) промоција књиге „Агресија НАТО – Сумрак Запада“. Присутни су на почетку минутом ћутања одали пошту жртвама агресије. О књизи и поводом књиге говорили су Живадин Јовановић, Ген. Радован Радиновић, Ген. Јово Милановић, Сандра Давидовић и Ген. Слободан Петковић. Они су подсетили да је током агресије животе изгубило око 4.000, а рањено око 8.000 грађана од којих су две трећине били цивили. Указано је да је међу жртвама било и 78 деце, узраста од неколико месеци до 16 година. Није утврђен тачан број жртава од тешког рањавања, од заосталих касетних бомби, нити од одложеног дејства пројектила са осиромашеним уранијумом. Истакнуто је да су током агресије порушене десетине мостова, многа стратешки значајна индустријска постројења као што су рафинерије нафте у Панчеву и Новом Саду, фабрика аутомобила Црвена застава у Крагујевцу и многа друга. Указано је да директна економска штета од агресије износи преко 100 милијарди долара. Говорници су указали да је агресија имала освајачки карактер и да се њене тешке последице на економском, хуманитарном, политичком и безбедносном плану и данас осећају и да ће сезати далеко у будућност. Балкан задуго тешко може бити стабилизован. „То није био рат само против Србије (СРЈ), већ уједно и рат против Европе у коме је и сама Европа учествовала и чије ће последице задуго осећати“ – изнео је Живадин Јовановић, један од говорника на промоцији.
Политика – што слабија Србија, то јача Југославија - карактеристична за период од краја Другог светског рата до пада Берлинског зида, трансформисана је у политику - што мања Србија, то јачи интереси Вашингтона, Лондона и Берлина на Балкану. Оружана агресија 1999. године представља кулминацију такве стратегије. Ма колико опасна, апсурдна и дугорочно неодржива, та стратегија се наставља и данас и представља основу прилаза ових центара такозваним преговорима Београда и Приштине у Брислу – изнели су учесници промоције у Суботици.
ФОТО ГАЛЕРИЈА: https://www.facebook.com/
У суботу, 23. марта, одржаће се у Сава центру у Београду, Округли сто са темом „Од агресије до сецесије“ на коме ће учествовати: Проф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а; Адмирал Бошко Антић, члан Клуба генерала и адмирала Србије; Др Рудолф Хенсел, професор из Немачке; Др Момчило Вуксановић, председник Српског националног Савјета Црне Горе; Др Станислав Стојановић, члан Управног одбора Београдског форума; Генерал Видоје Пантелић, председник Извршног одбора Клуба генереала и адмирала; Др Мирјана Анђелковић-Лукић, публициста и научни истраживач; Генерал Спасоје Смињанић, бивши командант ратног ваздухопловства ПВО ВЈ и Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.
У недељу, 24. марта, делегације удружења, студената, спортиста, као и страни пријатељи и грађани, положиће цвеће на споменик Деци жртвама агресије НАТО у парку Ташмајдан (у 10:30 часова). Потом је предвиђено полагање цвећа истих организација и појединаца код споменика „Вечна ватра“ у парку „Ушће“ (12:00 часова).
ЛЕТ ''МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА'' - четрнаест година после
Коментари |
Др Мирјана Лукић Анђелковић – СПЕЦИЈАЛНО ЗА БЕОФОРУМ
И овог пролећа 2013. године сећамо се једног другог, самртног, из 1999. године кад је на наше просторе са својим отровним даровима слетео ''милосрдни анђео''. Од тог кобног 24. марта те 1999. године, за нас годишњица бомбардовања траје непрекидно, и тако ће трајати све док постојимо и ми и наши будући потомци.
Током 78 дана бомбардовања, у Србији су страдали многи градови и села. По броју страдалих у односу на укупан број становника, највише је страдала варошица на југоистоку Србије, мој завичајни град, Сурдулица, место са десетак хиљада становника. По броју жртава то је наша Герника. Прве бомбе на Сурдулицу су пале 30 марта после поноћи. У нападима авијације 5, 25 и 27 априла 1999. године, разорена је и оштећена четвртина стамбених објеката у граду. У подруму породичне куће Милића тражећи заклон од НАТО бомбардера, 27. априла у подне страдало је деветоро људи, од тога троје деце. Поводом тог страшног злочина италијански дневник „Манифесто“ изашао је 29. априла 1999. године са потпуно белом насловном страном у знак протеста због масакра који су учинили НАТО злочинци у Сурдулици. У ноћи између 30 и 31 маја 1999. године, НАТО авијација је гађала Специјалну болницу за плућне болести „Санаторијум“, павиљон у коме су биле смештене избеглице из Републике Хрватске и старачки дом. Погинуло је тринаесторо људи, 5 се воде као нестало, а рањено је 35 људи. У бомбардовању Сурдулице у периоду од 30 марта до 31 маја 1999. године, на овај градић је пало 62 пројектила, a на шире подручје око 200 веома разорних пројектила, од којих је погинуло 33 цивила, од тога дванаесторо деце. На ратишту на просторима Косова и Метохије убијена су четворица младих војних лица из Сурдулице.
НАТО се правдао да је морао да бомбардује Сурдулицу јер је у њој смештена значајна војна формација. Бомбардовали су празне касарне, знали су да се војска склонила, али циљ им је био да убију што више цивила. Цивили су били њихове „колатералне“ штете.
Промоција књиге “Од Нирнберга до Хага – поуке историје“
Саопштења |
Промоција књиге “Од Нирнберга до Хага – поуке историје“ одржана је јуче, 12. марта 2013. године у пуној сали Руског дома културе, у улици Краљице Наталије број 33 у Београду. На промоцији су говорили Проф. др Јелена Гускова, инострани члан САНУ, Проф. др Оливер Антић, саветник Председника Републике и главни правни саветник МСП, Проф. др Борис Кривокапић, господин Милан Вујин, адвокат, Проф. др Јелена Лопичић-Јанчић, уредница Зборника „Од Нирнберга до Хага – поуке историје“ и господин Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.
Представљање овог значајног Зборника једна је у низу активности у оквиру обележавања 14. годишњице НАТО агресије на СРЈ (Србију), коју заједнички организују Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије.
Појединачна излагања са промоције:
1. Проф. др Јелена Гускова- „Да ли је Међународни Хашки Трибунал за бившу Југославију Нирнберг број два?“
2. Проф. др Оливер Антић – „Политички суд“
3. Проф. др Борис Кривокапић – „Путеви и странпутице Међународних кривичних судова“
4. Адвокат Милан Вујин – „МКСЈ погазио је све максиме кривичног права“
5. Живадин Јовановић - „Ко је одговоран за злочине против Срба?“
6. Проф. др Јелена Лопичић-Јанчић – „Нирнбершка пресуда и Југославија“
Изјава саучешћа поводим смрти Хуга Чавеза
Саопштења |
Aмбaсaдa Вeнeцуeлe
Гoспoђa Диa НAДEР ДE EЛAНДAРИ
Oтпрaвницa пoслoвa
Симe Лукинa Лaзићa 10
11 000 Б e o г р a д
Вeст o прeрaнoj смрти гoспoдинa Хугa Чaвeзa, прeдсeдникa Бoливaрскe Рeпубликe Вeнeцуeлe и искрeнoг приjaтeљa нaрoдa Србиje, примљeнa je сa вeликoм жaлoшћу oд стрaнe хиљaдa члaнoвa и приjaтeљa Београдског фoрумa зa свeт рaвнoпрaвних.
Jaвнoст Србиje увeк ћe пaмтити принципиjeлну пoзициjу, сoлидaрнoст и пoдршку прeдсeдникa Чaвeзa сувeрeнитeту и тeритoриjaлнoм интeгритeту Србиje и њeгoву jaсну oсуду jeднoстрaнe, илeгaлнe сeцeсиje српскe прoвинциje Кoсoвa и Meтoхиje.
Прeрaни oдлaзaк Прeдсeдникa Хугa Чaвeзa je вeлики, нeнaдoкнaдиви губитaк, нe сaмo зa приjaтeљски нaрoд Вeнeцуeлe, вeћ и зa свe нaрoдe Лaтинскe Aмeрикe и свeтa. Oтишao je вeлики лидeр зa слoбoду и визиoнaр рaвнoпрaвнoсти, мирa и нaпрeткa.
Упућуjeмo Вaм изрaзe искрeнoг сaучeшћa и дубoкoг увeрeњa дa ћe приjaтeљскa Вeнeцуeлa нaстaвити пут слoбoдe, нeзaвиснoсти и свeстрaнoг нaпрeткa.
Живaдин Joвaнoвић
Прeдсeдник Бeoгрaдскoг фoрумa зa свeт рaвнoпрaвних
Бeoгрaд, 6. мaрт 2013.
У ТОКУ ЈЕ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ
Коментари |
Живадин Јовановић,
Акценти из интервјуа Српској ТВ ЦГ, 1. март 2013.
Рат за прерасподелу природних богатстава на Планети. У Брислу се не воде преговори, то је западна технологија изнуђивања једностраних уступака Србије. У Брислу се врши консолидација циљева освајачког рата НАТО 1999. Тачи чека поклоне својих заштитника. Датум је фатаморгана. Ко и на шта треба да гаранције – на права, или на обавезе Србије?
Овог месеца навршава се 14 година од почетка агресије НАТО против Србије и Црне Горе (СРЈ). Србија мора да памти и одаје почаст жртвама агресије НАТО међу којима су две трећине били цивили. Не сме да заборави ни ни огромна разарања, ни последице осиромашеног уранијума који наставља да узима свакодневни данак у животима људи. Агресија почива на лажима од којих је једна - да је то била „хуманитарна интервенција“. Друга је да је агресију изазвао Слободан Милошевић. Рамбује је био ултиматум САД гори од ултиматума Аустроугарске 1914. Захтеван је пристанак на капитулацију и окупацију целе СРЈ. Док се у име агресора понављају лажи о „хуманитарној интервенцији“, „плану потковица“, масакру у Рачку“ , „колатералним жртвама“ ,Србија има још већу моралну обавезу да понавља и брани истину – да је агресија НАТО злочин против мира и човечности, да је то био освајачки рат, да су чланице НАТО прекршиле Повељу УН и основне норме права и морала, да су убиства деце, убиства цивила у Грделици, на мостовима у Варварину и Муринама, убиства запослених у медијима – злочини у злочину.
Хаг: Конференција о СФРЈ наметнута
Књиге |
Хаг -- Конференција о Југославији на јесен 1991. организована је с циљем да се оконча постојање СФРЈ изјавио у хагу бивши шеф дипломатије Србије Владислав Јовановић.
"Решење о крају бивше Југославије је било наметнуто, у стилу 'узми или остави', а одлука о томе је била донета и пре него што је конференција почела", рекао је Јовановић, који је данас сведочио у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића.
Јовановић је напоменуо да су многе земље отворено биле против постојања Југославије, нарочито Немачка и Ватикан, и оценио да је на примеру Југославије био примењен принцип из некадашње колонијалне Африке.
Вацлав Клаус: На челу држава су марионете!
Форум преноси |
Доскорашњи председник Чешке Вацлав Клаус остаће упамћен као велики евроскептик, традиционалиста, али и пријатељ Србије. У недавном интервјуу за пољски недељник “Рзецзи”, Клаус је као бивши председник једне европске државе објаснио ко заправо управља Европом.
Одлазите са функције председника после два мандата. Шта је највећа ствар коју сте за то време постигли, а за чим жалите?
- Могу да кажем шта је био мој највећи животни напор, а то је стварање истински слободног друштва. Друга је ствар колико смо у томе као нација успели. Данас, 2013. године слобода у мојој земљи, али и целој Европи је на знатно мања него 2003. године. Чланство у Европској унији нас је ослабило и умањило могућност да као земља самостално одлучујемо.
ПЕТА ГОДИШЊИЦА ПСЕУДО ДРЖАВЕ КОСОВО – СРАМНА УЛОГА ЧЕШКОГ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА ШВАРЦЕНБЕРГА
Коментари |
Проф.Др.Рајко Долечек, ДрСци.
Острава, Чешка, 17.02.13.
Поводом пете годишњице самопроглашења независности псеудо државе Косово 17.фебруара 2008, манифестовала је повећа група Чеха са српским и чешким заставама и великим транспарентом КОСОВО ЈЕ СРБИЈА. Манифестација је била на главном месту за такве прилике, на Вацлавском тргу (намјести), у самом центру Прага. Али Псеудо државу Косово је више мање преваром признао и чешки министар иностраних послова Карло Шварценберг 21.маја 2008, уз велику осуду велике вечине Чеха. Оштетио је тиме традиционално српско-чешко братско пријатељство. Тај «грех» је био и један од многобројних узрока његовог пораза у изборима за председника републике ове године.
ПИТАЊА СРБИЈИ ИЗ БРАТСКЕ ЧЕШКЕ
Коментари |
Рrof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.
Ostrava, Češka, 16.11.12.
Хвала Богу, отишла је Тадићевa влада, која је продавала и срамотила Србију. Али сада још стално није јасно, да ли је ова нова влада храбрија, поштенија, стално некако не показује довољно јасно Западу да неће бити више распродаје Србије, да ће се према питању Косова и Метохије понашати како јој наређује устав. Ми овде из Чешке би могли свашта да кажемо, евентуално посаветујемо, пошто смо већ више година чланови Европске уније (ЕУ) и организације НАТО, која је према Србији показала онај гангстерски део свога лица током агресије у 1999, покварено називане „Милосрдни анђео». Али нас у Чешкој, ти «добри» људи са Запада, из ЕУ, НАТО, под командом САД, који се толико размећу својим тобоже демократским, мирољубивим поступцима, они нас нису убијали, нису уништавали нашу земљу, нису против нас употребљавали оне «хуманитарне бомбе и ракете», како их је назвао наш бивши председник-лицемер, Хавел. Нама нису загадили земљу осиромашеним уранијумом, нама нису опљачкали срце нашега народа као вама Косово и Метохију.
СРБИЈА И РУСИЈА ИСТИНСКИ СТРАТЕШКИ ПАРТНЕРИ
Коментари |
Жвадин Јовановић
За стратешко партнерство међу државама нужна су два елемента - заједнички дугорочни интереси и међусобно поверење. Тешко је наћи већу блискост, или подударност дугорочних интереса и дубље међусобно поверење између Србије и било које друге државе, поготову, велике силе, него што је то случај у односима Србије и Русије. То потврђује историја, посебно историја Првог и Другог светског рата. О томе сведочи и савремени развој. Србија и Русија су током протекле две деценије суочене са великим опасностима од сепаратизма и тероризма, са милитаризацијом у Европи и свету, са систематским кривотворењем новије историје чији је циљ замагљивање одговорности за највеће злочине у историји цивилизације и умањивање жртава и доприноса две земље победи над фашизмом и нацизмом. Обе земље се боре за модернизацију економског и технолошког развоја, као и за подизање животног стандарда грађана. Заједничка су им и борба за за поштовање међународног права и основних принципа међународних односа успостављених на тековинама победе у Другом светском рату. Заједнички су им и напори за заштиту националног, културног и духовног идентитета, као и дигнитета народа и држава.
Tada je ambasador došao do zaključka da Srbi ne mare za nacionalne interese
Форум преноси |
Jelena Guskova
Pregovori o Kosovu između Beograda i Prištine, izgleda, ušli su u odlučujuću fazu. Kako shvatamo, oni traju već nekoliko godina i nikako ne mogu da se završe odlukom koja bi zadovoljila Srbiju. Beograd se brani, istina, ne previše snažno. Danas je već jasno da od Beograda međunarodni posrednici zahtevaju priznanje nezavisnosti Kosova. Srbiju primamljuju datumom početka pregovora o stupanju u EU. A Beograd želi i da stupi u EU i da zadrži Kosovo. U kom pravcu se kreće pregovaračiki proces i kada možemo da očekujemo njegovo okončanje? Da pokušamo da analiziramo.
Kada je na vlasti bila Demokratska stranka Borisa Tadića (do maja 2012. godine) i za vreme aktualne vlasti naprednjaka niz pozicija već je bio usaglašen. Pri tome, ovi dogovori su se činili minimalnim, neprimetnim ustupcima. Malecki koraci. Ali da li će oni izvesti na put gde je cilj označio predsednik komiteta Bundestaga za spoljnu politiku Rupreht Polenc:
U oredeđenom trenutku za vreme pregovora o stupanju (u EU) neće moći da se zaobiđe pitanje o tome da će Srbija pristati na nezavisnost Kosova i priznati je, a to je važno za pridruživanje Evropskoj Uniji.
Hašim Tači, premijer Kosova i rukovodilac pregovora sa albanske strane, uveren je da će vremenom strane doći do uzajamnog priznanja sve zemlje. Inače on ne bi učestvovao u pregovorima. O priznanju nezavisnosti Kosova kao konačnom cilju pregovora Tači je govorio mnogo puta.
Лични став - Јадранка Тасић
Форум преноси |
"Гласам за слепце"
Штета што Домановић, Стерија и Нушић не могу попут Краљевић Марка да се по други пут врате међу Србе. Машта им неби била потребна.
Двоје људи, недавно, сахрањено је у истом дану. Упокојена, Верица Мишковић, мајка најпознатијег привредника и Борислав Милошевић, каријерни дипломата у пензији, брат бившег српског председника. Наизглед, ова два одвојена случаја, немају никаквих додирних тачака. Осим, наравно ако о њима извештавају „објективни“, „професионални“, „малициозни“ и не знам већ какви, домаћи медији.
Три четвртине страница хронике у свим штампаним гласилима, дан после, биле су посвећене томе ко је и зашто дошао да се на Новом гробљу опрости од мајке Мирослава Мишковића под будним оком снајпериста. Притом, жена нити је рођена, нити је живела, а вероватно понајмање желела да ту буде сахрањена и да о томе, нација чита и сеири. Само штура четвртина доњег левог или десног угла стране била је посвећена Бориславу Милошевићу његовом повратку у завичај, у родну Лијеву ријеку код Колашина, да би починуо поред оца Светозара.
Господо уредници, мене не занима домаћица мајка, утамниченог, до јуче „преуспешног бизнисмена“ из села Бошњани код Крушевца, али ме и те како занима ко је и са каквим изразима саучешћа дошао да се поклони сенима најзаслужнијег међу нама за постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије. И ништа друго да није урадио овај родољуб, а постигао је много, срамота је што никога из београдске врхушке није било да га испрати на вечни починак, па макар је реч и о брату Слободана Милошевића у којег се и данас из те исте клике заклињу многи. Очигледно нужни час патриотизма, морала и чега год по ко зна који пут дужни су били да нам одрже руски генерали који су над хумком Милошевића прочитали телеграм саучешћа министра одбране једне од најмоћнијих армија света.
ВЕСЛИ КЛАРК: ОСВАЈАЊA НАФТЕ И ГАСА
Форум преноси |
Весли Кларк, пензионисани генерал војске Сједињених Америчких Држава, открио је у интервјуу за Democracy Now!, који је објављен на Youtube-у 11. септембра 2011. године, да је недуго након рушења кула близанкиња Свјетског трговинског центра 11. септембра 2001. добио повјерљиву информацију из Пентагона да америчка влада планира да нападне Ирак.
"Десет дана након 11. септембра отишао сам у Пентагон, срео се секретаром одбране Доналдом Рамсфелдом и замјеником секретара Полом Вулфовицем, и пошао да се јавим људима који су радили за мене. Један од генерала ме позвао и рекао да мора говорити са мном. Рекао ми је: "Донијели смо одлуку да ћемо ратовати против Ирака". То ми је речено 20. септембра", рекао је Кларк, који је 1999. године био командант Савезничких снага НАТО-а у агресији на СР Југославију.
Генерал Ивашов: Црна Гора уласком у НАТО постаје топовско месо
Форум преноси |
Предсједник московске Академије за геополитичке проблемe и руски генерал Леонид Ивашов оцијенио је, у интервјуу за портал ИН4С, да би Црна Гора уласком у НАТО само постала топовско месо за реализацију освајачких циљева тог војног савеза.
Генерал Ивашов је један од најугледнијих руских војних стручњака, а познат је по томе што је 1999. године први ушао са руским трупама СФОР-а на Косово и Метохију и заузео аеродром Слатина код Приштине.
Он је нашој јавности познат и по томе што је био један о свједока одбране на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.
Ивашов за портал ИН4С говори о томе како је предухитрио НАТО и запосјео приштински аеродром, о освајачким плановима Сјеверноатланске алијансе, враћању Русије на глобалну сцену, новим безбједоносним ризицима, односу Подгорице и Москве...
Он је казао да је НАТО криминална организација и да би Црна Гора прикључењем том војном савезу ушла у друштво разбојника.
"НАТО је међународни разбојник кога плаћају да пљачка и као у било којој криминалној структури треба крвљу повезати што је могуће више земаља савезника. Шта ће од тога добити Црна Гора, не усуђујем се да кажем, али сваки црногорски држављанин треба да зна да је њихова земља позвана да се придружи банди разбојника и да ће бити приморани да пљачкају друге народе, да убијају цивиле, односно нападају друге државе као што се то догодило у Југославији, Ираку, Либији или што се дешава данас у Сирији", навео Ивашов.
Он је истакао да НАТО једино занима да грађани Црне Горе постану топовско месо за реализацију освајачких циљева тог војног савеза.
"Њима је потребно топовско месо, потребни су им војници који ће се умјесто енглеских и америчких војника борити за интересе супербогатих људи, за интересе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и можда још неке друге земље. Не видим никакву корист Црне Горе од уласка у банду разбојника каква је НАТО", казао је Ивашов.
"Сваки црногорски држављанин треба да зна да је њихова земља позвана да се придружи банди разбојника и да ће бити приморани да пљачкају друге народе, да убијају цивиле, односно нападају друге државе као што се то догодило у Југославији, Ираку, Либији или што се дешава данас у Сирији"
Благо ономе ко довијека живи: Браћа Милошевић уписани у књигу вјечног живота
Форум преноси |
Дугогодишњи југословенски дипломата и брат бившег предсједника Србије Слободана Милошевића, Борислав Милошевић, сахрањен је данас у породичној гробници у Лијевој Ријеци, код Колашина. Опело на гробљу у мјесту Љеворечке Тузи служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Он је казао да ће Борислав и Слободан Милошевић остати упамћени по томе што су жртвовали себе за добро своје државе и народа, као и за добре односе са Русијом.
“Кад помислим на синове Светозара Милошевића, једног часног вјероучитеља, стално ми се на ум враћа она ријеч Његошева – благо ономе ко довијека живи, имао се рашта и родити”, навео је митрополит Амфилохије.
Он је рекао да су Борислав и Слободан Милошевић вјечно себи уписали у часну књиги свесловенску.
“Слободан Милошевић је записао себе у књигу вјечног живота и у памћење неизбрисивим словима. Његов живот и животно дјело су били у духу великомученика косовског Лазара. Видовданско и Лазарево житије је и житије Слободана Милошевића. Његов брат Борислав ишао је истим тим часним и честитим путем, као човјек и дипломата”, навео је митрополит Амфилохије.
Као цар Лазар
Према његовим ријечима, ко је био и какав је био Борислав Милошевић најбоље свједочи вијенац који је на његов ковчег положила делегација Министарства одбране Русије.
“Као и његов брат Слободан, тако је и Борислав, ишао оним путем који је зацртао Свети Петар Цетињски, који је поручио да је проклет буде сваки онај Црногорац који не буде вјеран мајци Русији. Борислав и Слободан су испоштовали тај завјет. Остали су вјерни свом народу до последњег издисаја”, казао је митрополит Амфилохије.
Он је истакао да су Борислав и Слободан Милошевић остали вјерни Косову и Метохији.
“Слободан Милошевић остаће записан златним словима у историји Црне Горе и Србије, односно српског народа, као човјек који се до последњег издисаја жртвовао, а жртва његова је такође она о којој Његош говори, говорећи о Милошу Обилићу. Жртва његова је благородна. То је жртва која не може бити избрисана, као ни његов витешки подвиг против повампиреног наци-фашистичког духа у Европи и на Балкану”, навео је митрополит Амфилохије.
Он је подсетио на ријечи француског генерала Галоа да се Слободан Милошевић не бори само за слободу и част свог народа и државе, већ за слободу и част свега онога што је часно и узвишено у Европи.
Митрополит црногорско-приморски је нагласио да из памћења не може бити избрисано ни свједочење Слободана Милошевића пред Хашким судом, који није суд већ бесуђе.
Хашко бесуђе
Он је казао да га је Слободан Молошевић позвао да буде његов свједок на суђењу.
“Позвао ме из Хага да будем његов свједок. Извинио сам се, нијесам могао, иако ми је срце говорило да треба то да испоштујем. Нијесам могао, јер су ми надлежни у цркви рекли да то не био било добро за мене као митрополита црногорско-приморског. Ако, међутим, нијесам отишао у Хаг да свједочим за њега, онда данас овдје на овом мјесту свједочим оно што сам требао и морао да кажем у Хагу – да они којима је требало да буде суђено и којима ће бити суђено пред судом Божјим, пред судом историје и правде, они су Милошевићу судили, а, у ствари, судили су себи и пресудили, а он и његов брат су осветљали свој и образ часног братства Милошевића”, навео је митрополит Амфилохије.
Он је казао да су Слободан и Борислав Милошевић представљали златни вијенац не само у свом братску, већ и у Црној Гори, Србији и српском народу.
“Нека њихов примјер буде подстицај будућим покољењима како вриједи живјети и чему треба служити. Заиста благо томе ко довијека живи - имао се рашта и родити”, рекао је митрополит Амфилохије.
Некадашњи шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић казао је да Борислав Милошевић био патриота и посвећен добру своје државе и народа.
“Био је патриота и посвећен заједничкој држави и српском народу. Није се повијао ни на вјетрове, ни на олује. Био је чврст и постојан као његов родни крај у Црној Гори. А било је другачијег понашања неких других. Он је зато мјера чојства и патриотизма, односно оданости према ономе што је добро за његову државу и народ”, истакао је Јовановић.
Он је додао да Борислав није имао већег бола него што је била смрт његовог брата Слободана, за чије се достојанство борио до краја.
Захвалност Русије
Руски генерал Леонид Ивашов казао је да је Борислав Милошевић био велики пријатељ Русије.
“Борислав Милошевић био је велики дипломата, борац за словенско јединство и увијек је истицао да се ни Србија ни Црна Гора не могу одржати без уске повезаности са Русијом”, навео је он.
Он је рекао да ће се његово и име Слободана Милошевића наћи међу заслужене борце за јединство словенских народа.
“Они су читав свој живот посветили том циљу. Борили су се против неправде, зла које НАТО доноси. Зато је овдје данас вијенац Министарства одбране Русије као захвалност Бориславу за његову борбу и часно служење отаџбини”, казао је Ивашов.
Посљедњем испраћају Борислава Милошевића присуствовали су бивши југословенски премијер Момир Булатовић, представници руске Думе и Министарства одбране Русије, лидер Нове српске демократије Андрија Мандић, као и функционер СНП-а Невен Гошовић.
Иако је био дугогодишњи савезни дипломата, сахрани није присуствовао нико од званичника Србије и Црне Горе.
Борислав Милошевић преминуо је у понедељак на на Институту за кардиоваскуларне болести “Дедиње” у Београду.
Он је био амбасадор Савезне Републике Југославије у Москви, а након тога је живио у руској пријестоници.
Комеморација Борислава Милошевића
Саопштења |
У организацији Београдског форума за свет равноправних, данас је у 14 часова у Дому синдиката одржана комеморација у част недавно преминулог Борислава Милошевића, амбасадора СФРЈ (Алжир) и СРЈ (Русија), у пензији.
На скупу су се присутнима обратили председник Београдског форума, бивши министар иностраних послова, Живадин Јовановић, истичући улогу овог врхунског дипломате у југословенској спољној политици, јачању пријатељских односа са Руском федерацијом, залагање за очување територијалног интегритета и суверенитета СРЈ, нарочито током НАТО агресије. Преседник Скупштине Беофорума, господин Вучићевић, прочитао је поруку алжирског амбасадора у Србији, у којој је његова екселенција , господин Абделкалдер Месдоуа изразио дубоко жаљење поводом смрти пријатеља алжирског народа. Такође је прочитано писмо руског министра одбране, господина Сергеја Шојгуа. Његова екселенција, амбасадор Руске федерације, господин Александар Чепурин, се обратио присутнима, поновивши уверење господина Шојгуа, да нас је напустио велики Србин. Његова екселенција се обратила и на српском језику, указујући на улогу преминулог Боре Милошевића у одржавању братских односа са Руском федерацијом. Поред поменутих, комеморативном скупу су присуствовали његова екселенција, амбасадор Белорусије, господин Владимир Чушев, народни посланици Скупштине Србије, бројни интелектуалци, дипломате, политичари, као и пријатељи и родбина преминулог и његове породице.
ПОВОДОМ СМРТИ БОРИСЛАВА БОРЕ МИЛОШЕВИЋА
Саопштења |
Иако је дуже време боловао, данашња вест о смрти Борислава Боре Милошевића све нас је затекла и потресла наносећи бол у дубини душе. Отишао је врхунски југословенски дипломата, интелектуалац, патриота и друг. Бору познајем из студентских дана 50-их година прошлог века, из времена када је био један од истакнутих активиста Савеза студената Југославије. Касније, почетком 60-тих година, случај је хтео да будемо у истој класи питомаца школе резервних официра ЈНА, у Билећи, а 70-тих година нашли смо се у истој служби, у југословенској дипломатији.
Не рачунајући његов дугогодишњи рад на праћењу међународних односа у земљи, Бора је у југословенској дипломатији у иностранству провео деценију и по. Најпре је био на дужности министра-саветника Амбасаде СФРЈ у Москви, затим амбасадора СФРЈ у Алжиру и коначно, крајем 90-тих и почетком 2000-тих, био је амбасадор СРЈ у Москви. Као чеовек одликовао се марљивошћу, ширином погледа и високим моралним назорима. Био је гостољубив домаћин. Много је читао и радио на проширивању свог знања. У животу и професији пажљиво је слушао саговорнике и често изненађивао новим, свежим погледима на феномене у друштву, култури, међународним односима. Био је ненаметљиво духовит. Био је веома одговоран у извршавању својих дужности. Сматрао је да човек вреди онолико колико ствара, колико доприноси друштву. Није себи, а ни сарадницима, допуштао импровизације. За сваки посао или задатак стрпљиво се припремао, било тако што је читао, или што је тражио мишљења људи компетентних за опдређена питања. Радио је на свом усавршавању, али се никада није устручавао да другога пита за мишљење.
Са таквим квалитетима, природно је пленио околину и имао много пријатеља, познаника и поштовалаца, што је велика предност у животу, у сваком послу, а поготово у дипломатији. Бору је одликовала способност да стечена пријатљства одржава и негује, да стицањем нових никада не запоставља старе пријатеље. Зато, свуда тамо где је дуже, или краће време радио – од Београда до Москве и од Алжира до Париза, има пријатеља са којима је, такорећи до јуче, одржавао редовне контакте.
Бора је био професионални дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро познавао суштину дрштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље, тако и земље службовања и што је био у стању да реално препозна могућности за сарадњу. Био је рационалан и критичан у посматрању света око себе. Као дипломата, никада није упадао у грешку да извештава о ономе шта је он саговорнику говорио, већ шта је саговорник њему изложио, дајући на крају свој осврт. Угађао је само чињеницама, а не читаоцима депеша и анализа које је писао. Волео је земље у којима је службовао, посебно, Русију, са чијом духовношћу и културом се саживео. Разуме се, увек и највише је волео своју земљу и свој народ које је представљао одговорно, часно и достојанствено. Али, ако је икада био пристрастан, ако је ичему икада угађао, увек су то биле само чињенице, биле оне пријатне или непријатне. Био је поносит на земљу и народ које је представљао. Имао је прилике да прати разговоре великих државника, али никада није био разметљив, нити је сматрао да је изван, или изнад колега.
Амбасадор у Москви био је у најтежем периоду историје своје земље. У то време је припремана и извршена агресија НАТО. Знао је за велика очекивања од Русије, као истинског, вековног савезника и пријатеља. Ипак, никада није у Београду подгрејавао нереална очекивања. Извештавао је објективно, а радио неуморно и даноноћно на добијању политичке, моралне, хуманитарне и сваке друге помоћи. И било је резултата какви су у датим условима у Русији и на међународном плану били могући. Борина је велика лична заслуга -постизање историјски значајног споразума о бесцаринској трговини између СР Југославије и Русије. Јединог таквог споразума који Русија има са било којом земљом изван ЗНД. Тај споразум, потписан пре 13 година и данас омогућава неограничен бесцарински извоз Србије на огромно руско тржиште. Није му било све једно што наша земља није имала толико роба колико да се та јединствена могућност потпуније искористи. Бора је савршено говорио руски, француски и енглески језик. Много пута је био преводилац и сведок у разговорима „у четири ока“ председника Тита и Брежњева, а касније и других високих југословенских у руских државника.
И када је завршио своју службу амбасадора Југославије у Русији, Бора је наставио неуморно да ради на очувању узајамних односа, пријатељства и сарадње. Није могао мирно да посматра да било ко, због избора нових пријатеља, преко ноћи почне да запоставља или омаловажава вековно пријатељство и савезништво две земље и два братска народа. Бора је имао високо развијен осећај утицаја медија и народне дипломатије за односе између земаља. Настављајући да са својом породицом – супругом Миланком и сином Светозаром - живи у Москви, Бора неуморно олакшава размену посета посланика, странака, пословних људи, новинара, уметника, у оба смера. Умног резона и бритког духа, непрекидно је иступао у програмима најутицајнијих телевизија, давао интервјуе свим утицајнијим медијима на свету од CNN у Атланти, преко ТF-1 у Паризу, до BBC у Лондону. Увек бранећи истину и интересе Југославије, Србије и Црне Горе.
Разуме се, трагична смрт Бориног брата, бившег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића у Хашком затвору, оставила је неизлечиву рану у Бориној души. Писаном и усменом речју, књигама и трибинама, неуморно се борио за правду, за частан однос и поступање према Слободану Милошевићу, за право на његово лечење, али ни то, ни ангажовање пријатеља из Русије и других земаља, нису дали резултате. Сила је изнад части и морала.
Прошлог септембра приредили смо промоцију књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада“. Бора, један од ко-аутора тог писаног сведочанства, прихватио је позив Београдског форума, допутовао је из Москве и говорио на промоцији у Руском дому културе. Препуна сала га је више пута прекидала спонатаним дуготрајним аплаузима, какви се давно у Србији не чују.
Бора је био друг, колега, дипломата врхунског кова и пријатељ. Таквог Бору ћемо уцек памтити, са осећањем привилегије што смо га познавали и са њим сарађивали. Нека му је вечна слава и хвала.
Живадин Јовановић
РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА ОСЛОБОДИОЦИМА У ВИТИНИ
Саопштења |
25. 01. 2013.
Београд
Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије, Београдски форум за свет равнорпавних и Клуб генерала и адмирала Србије, са индигнацијом и гнушањем су примили вест о рушењу споменика, 21. јануара 2013. године, у месту Витина на Косову и Метохији, од стране групе албанских екстремиста.
Ради се о споменику који је подигнут у славу бораца који су, као припадници Народно-ослободилачке војске Србије, дали своје животе у току четворогодишње борбе против фашизма у Дргом светском рату.
Најоштрије осуђујемо овај нецивилизацијски и вандалски акт уништавања споменика који симболише борбу за слободу од фашизма и угњетавања. Вишегодишње рушење, уништавање и скрнављење споменика српске верске и културне баштине на Косову и Метохији постало је још агресивније после доласка међународних снага 1999. године. Иако је покрајина Косово и Метохија од тог момента до данас под мандатом Уједињених нација, ниједан виновник оваквих и сличних аката није приведен правди, што поставља питање односа УНМИК-а, КФОР-а и ЕУЛЕКС-а према мандату који им је поверен.
Најодлучније захтевамо од органа међународне заједнице на Косову и Метохији да организаторе и починиоце најновијег и свих ранијих злочина, приведу правди и предузму енергичне мере заштите, у интересу стварања трајних услова за безбедан и миран живот и националну толеранцију свих који живе на Косову и Метохији.
Позивамо сва удружења слободарске и антифашистичке оријентације да најоштрије осуде вандалско рушење споменика борцима за слободу у Витини, као и уништавање верских објеката, културно-историјских споменика и српских гробаља.
СУБНОР Србије
Београдски форум за свет равноправних
Клуб генерала и адмирала Србије
„Република Косово“ правац НАТО
Коментари |
Пише: Ана Филимонова
Резолуција Скупштине Србије није уопште нови корак, пошто се концептуално превише не разликује ни од плана Мартија Ахтисарија, ни од такозваног плана у четири тачке Бориса Тадића. Београд је очигледно напустио позицију одбране Косову и Метохији, његова воља је сломљена и сад се свела само на наводну обрану Срба на северу Косова. Када једна страна одступа, тада друга неизбежно напредује. Тако је 13. јануара 2013. године, „Приштинска власт” обзнанила остварење свог следећег плана – трансформацију својих безбедносних снага (КБС) у „Армију Косова”.
Осакаћена Резолуција о Косову и Метохији коју је почетком јануара усвојила Народна Скупштина Републике Србије, у односу на првобитну верзију коју је предложио Председник републике Томислав Николић, није ни међународно, ни правно обавезујућег карактера. Резолуција представља политички акт (за њено неизвршење може уследити само унутрашњо-политичка санкција.
Атифете Јахјага врши смотру Гарде Безбедносних снага Косова
Но, у ситуацији када сви договори између Београда и Приштине у својој суштини противурече важећем српском Уставу, може ли ико озбиљно да брине за њену даљу судбину?. Оштре дискусије, укључујући и Скупштину, су прошле и позиција страна је релативно јасно изражена. Главна карактеристика настале ситуације није се много променила: Београд је потврдио све раније споразуме са Приштином и своју спремност да на основу непромењених позиција на политичком и техничком плану, доведе преговарачки процес до краја.
Порушено око 150 надгробних споменика широм КиМ
Форум преноси |
21. јануар 2013 : Током претходне ноћи, у више места широм Косова и Метохије поломљено је и оштећено око 150 надгробних споменика Срба.
На православном гробљу у Призрену порушено је 50 надгробних споменика, потврдио је КИМ радију координатор општине Призрен Зоран Бошкоћевић. Он је додао и да је ситуација у овом граду мирна.
У Косовском поморављу на удару вандала нашло се српско православано гробље у селу Клокот где је порушено 27 споменика. У истом делу Косова порушен је и споменик народноослободилачким борцима из Другог светског рата у центру Витине.
Четири надгробна споменика на православим гробљима у Племетини и Милошеву у општини Обилћ уништена су током претходне ноћи.
У Милошеву је запаљена и капела. Милан Михјаловић заменик предсеника општине Обилић у изјави за Радио КИМ је казао да су мештани шокирани оваквим чином.
На Новом гробљу у Прилужју један споменик је уништен експлозивом, док је више надгробних крстова запаљено.
У селу Суво Грло у општини Србица поломљено је и уништено шест надгробних споменика.
Председник општине Србица Дејан Томашевић КИМ радију је потврдио ову информацију рекавши да се гробље налази изнад албанског дела села.
Прошле недеље на православном гробљу у Косову Пољу порушено је 58 надгробних споменика.
Ове вандалске нападе осудила је епархија рашко-призренска, али и званичници Београд и Приштине, представници политичких партија са Косова и међународна заједница.
Шеф Мисије ОЕБС-а на Косову Жан Клод Шлимберже снажно је осудио скрнављење православних гробаља и верских споменика широм Косова.
Текст објављен у "Политици" од недеље 20. јануара 2013. године
У новинама |
Његова Екселенција
Господин Бан Ки Мун
Генерални секретар УН
ЊУ ЈОРК, ЈУ ЕС ЕЈ
Поштовани господине Генерални Секретаре,
Запањен сам одређеним злонамерним, потпуно неоснованим коменатрима који се односе на недавно одржан концерт српских уметника у седишту УН-а, а посебно се тичу мелодије „Марш на Дрину“. Ваша Екселенција је присуствовала овом изванредном културном догађају и могла је да се увери да је програм српских уметника био на највишем уметничком нивоу. Композиција „Марш на Дрину“ је светски позната српска мелодија и једно од најбољих музичких дела тог жанра икада компонаваних. Посвећена је слободи и достојанству човечанства, и као таква, извођена је у најпознатијим концертним дворанам у целом свету, укључујући и прослављену Бечку Оперу.
Према томе, сви политизирани и малициозни коментари треба да буду одбачени као недостојни и увредљиви.
Искрено Ваш,
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних,
Београд, Србија
Видео записи са годишње скупштине Беофорума 2012
Годишње скупштине |
Јутјуб: https://youtu.be/gaDc1BTl3Fw?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/VPYRCMg2aso?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/TYEz4YbP1Qc?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/vCMiJjyppmM?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/jEoNqGZLOQM?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/dozJF1mZYJU?hd=1
Јутјуб: https://youtu.be/cNbhQmpm6H0?hd=1
Нерадни дани Беофорума
Саопштења |
Због новогодишњих и божићних празника, Беофорум неће радити у периоду
од 31 децембра до 9. јануара 2013
СРЕЋНИ ПРЕДСТОЈЕЋИ ПРАЗНИЦИ
СВЕ ЗА ДАТУМ - ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ
Годишње скупштине |
Живадин Јовановић
Најприсутнија тема у раду Београдског форума, као и у друштву уопште, била је и за дуго остаје - статус Косова и Метохије, обесправљеност српског народа у Покрајини и ускраћивање права на слободан и безбедан повратак око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца. Тој теми је посвећена и најновија публикација Форума „Од агресије до сецесије“. Ставови Форума су принципијелни и познати. Ипак, да подсетимо. Статус Косова и Метохије је за Србију суштинско отворено питање. После једностраног одцепљења, тешко је замислити праведно и одрживо решење за било које конкретно питање без компромисног решења за будући статус Покрајине. Отворено питање статуса не може се затворити уценама ЕУ и САД, односно, трампом виталних интереса Србије за етапе, или датуме на путу ка чланству у ЕУ.
Праведно и одрживо решење за статус може се постићи само истрајавањем Србије у захтеву да се разговори о томе воде у оквирима резолуције СБ УН 1244, важећих међународних уговора и међународног права. То уједно значи, да преговоре треба вратити на кололсек Уједињених нација, односно, Савета безбедности. На том колосеку и ЕУ, односно, њене чланице, могу наћи своје место и улогу. ЕУ, међутим, није и не може бити субститут за УН у решавању овог „par excellence“ проблема мира, стабилности и безбедности. СБ УН је овом проблему посветио много својих седница и одлука почев од 1997. до данас. У свакој резолуцији СБ УН постоји став да тај орган наставља да се бави овим проблемом, подразумева се, до његовог мирног решења у складу са резолуцијом 1244. Уз све поштовање ЕУ за њено учешће у спољној трговини и инвестицијама у Србији, велико је питање колико је ЕУ у стању да буде непристрасна и праведна када се зна да су њене најутицајније чланице деценијама пружале подршку сепаратистичком и терористичком покрету на Косову и Метохији, финансирале га и обучавале. Такође, треба имати осећај за меру када српски политичари истичу вредност и значај помоћо (донација) ЕУ у Србији. Ово тим пре, ако се зна да су само поједине банке из ЕУ подручја извукле са распродатог српског финансијског тржишта више профита него што износе укупне 10-тогодишње донације ЕУ. А шта тек рећи о екстрапрофиту мултинационалних компанија које су, током приватизације будзашто постале власници најбољих српских фирми.
Поклоните деци везу
Форум преноси |
Разговор са Др Рудолфом Хаенселом, немачким психологом за омладину и насиље, објављен у листу „Воралбергер Нацхрицхтен“
Психолог за омладину и насиље Хäнсел позива друство и политичаре да делују.
Линдау. Према немачком психологу за омладину и насиље Рудолф-у Хäнсел-у ексцеси насиља у САД постају све гори. Експерт за компјутерске убиствене игре и њихове последице на децу говори о неопходности енергицног реаговања према производјацима убиствених видеоигрица и трази заједницке напоре за превенцију насиља. Хäнсел види у социјалном пропадању и недостатаку везе са децом узроке растуце агресије код омладине. Али, Хäнсел види такодје и повецање свести о том проблему. Потребно је висе иницијатива и активних мера.
Варварство под окриљем Запада у Сирији !
Коментари |
Комнен Бећировић
Oвих дана је, у мрклој медијској ноћи која траје већ двадесет мјесеци у француским и другим западним медијима у односу на догађаје у Сирији, упаљена једна зубља истине. Руски Институт за Демократију и Сарадњу (Institut de la Démocratie et de la Coopération) у Паризу, који је основала и којим предсједава угледна историчарка Наталија Нарочницка блиска Кремљу, а који води наш велики пријатељ професор, писац, аутор књиге «Travesty» o хашкoj инквизицији, Џон Лауфланд (John Laughland), организовао је, 11 децембра, скуп о збивањима у Сирији. На њему су, између осталих личности, свједочиле двије изузетно храбре жене, средовјечна монахиња Ањес-Мариам од Крста (Agnès-Mariam de la Croix), игуманија манастира Светог великомученика Јакова Персијанца (Mar Yakub) сјеверно од Дамаска, који је, величанствено га обновивши, подигла из вишевјековних рушевина, и млада Анастасија Попова, новинарка руске телевизије Russia 24, која је са својом екипом провела неколико мјесеци на ратишту у Сирији. Како пратим руску телевизију преко сателита са које ме сваки пут ограши ћирилица, за разлику од наше црногорске са које непрестано мори латиница, имао сам прилику да негдје јесенас видим витешку Анастасију како са тенка сиријске војске, наједном окрвављеног лица од стркотине метка од стране такозваних побуњеника, извјештава публику свога канала. А ево је сада видјех и чух уживо, и поздравих. Ожиљак, иако прекривен шминком, назирао се при корјену носа поред самог лијевог ока.
Скупштина Београдског форума за свет равноправних 2012
Саопштења |
Историјска одговорност – не подлећи уценама Запада
У Галерији Компаније „Прогрес“, у Београду, одржана је годишња скупштина Београдског форума за свет равноправних којој је присуствовало око 200 чланова и пријатеља овог независног, нестраначког удружења.
Међу присутнима били су бројни представници других удружења са којима Форум годинама сарађује, као што су Проф. Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије, Генерал Љубиша Стојимировић, председник Клуба генерала и адмирала Србије, Милета Бабовић, генерални секретар Друштва српских домаћина, Јелена Киш, председница Матице исељеника Србије, Десанка Топличевић, председница Удружења жена са Косова и Метохије, представници студентске организације Правног факултета у беопграду „Номокланон“, представници Дипломатског форума студената Факултета политичких наука, и многи други.
Михаило Марковић као интелектуалац
Књиге |
Проф. Зоран Аврамовић
НЕ оспоравању права на државу и слободу
(Реч на представљању књиге „Како је говорио Михаило Марковић“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2012., приређивач Станислав Стојановић, 5. 12. 2012. Задужбина Илије М.Коларца.)
Поштовани чланови и пријатељи Београдског форума,
Дозволите да најпре похвалим одлуку ваше управе да објави ову књигу. То је најбољи начин да се трајније обележе присуство и активност свог члана, какав је био академик Михаило Марковић. Пред нашим читаоцима већ се налази једна књига његових пријатеља «Михаилу Марковићи у спомен» (2011.). Надамо се да ће нешто слично учинити САНУ и Филозофски факултет на коме је академик Марковић провео свој радни век.
Књига о којој вечерас говоримо одличан је пример друштвеног и јавног ангажмана академика Михаила Марковића. То није једина књига тог жанра. Да подсетим на књигу Друштвена мисао на граници миленијума (2000.). О том ангажману бих нешто рекао у овој прилици. Дакле, не о Михаилу Марковићу филозофу, научнику, педагогу и наставнику, већ о њему као интелектуалцу.
ЕНРИКО ВИЊА ДОБИТНИК ПРИЗНАЊА „НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ПОДВИГ ГОДИНЕ“
Саопштења |
Енрико Виња, новинар и хуманиста из Торина, представник Београдског форума за Италију, добитник је овогодишњег признања „Најплеменитији подвиг „Вечерњих новости“.
Више од 15 година Енрико Виња обезбеђује хуманитарну помоћ за избеглице и расељена лица у Србији, посебно оне са Косова и Метохије. Новчану и другу помоћ током 2012. године Виња је обезбеђивао и за стотине српских породица у енклавама на Косову и Метохији.
Ово традиционално признање „Вечерњих новости“ Енрику Вињи уручио је директор и главни и одговорни уредник Манојло Вукотић, на свечаности одржаној 17. децембра 2012. године у Градској скупштини Београда. На челу жирија за доделу овог признања је Академик Матија Бећковић.
Свечаности у Градској скупштини присуствовао је Патријарх српски господин Иринеј, представници државних институција, као и велики број јавних личности и хуманитарних радника.
После свечаности у Градској скупштини Енрико Виња је посетио Београдски форум, где су му представници Форума изразили честитке на овом високом признању и жеље за његов успешан рад на хуманитарном плану и у јавном животу. Вињи је такође одато признање за успешно уређивање web странице Београдског форума на италијансом језику „Belgrade Forum- Italia“. Посебно је разговарано о будућим активностима Београдског форума, сардњи са сличним удружењима у Италији и Европи, као и о плановима за обележавање 15. годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ).
О књизи - КАКО ЈЕ ГОВОРИО МИХАИЛО МАРКОВИЋ
Књиге |
Др Станислав СТОЈАНОВИЋ
1. Ова књига посвећена је успомени на једног од највећих српских и светских мислилаца нашега доба – Михаила Марковића. Успомену на њега чини трајном, наравно, пре свега његово импозантно научно и филозофско дело, које сублимира све кључне проблеме и недоумице епохе у којој је живео (20. век и прва деценија 21–ог). А оно по свему, бесумње, има трајан значај. Зато ова књига нема претензије да представља било какав сажетак тога дела. Нити њено приређивање треба схватити као намеру да се, у било ком смислу, са свестраног мисаоног опуса Михаила Марковића, фокус редуцира искључиво на тематику садржану овде. Напротив.
Међутим, Београдски форум је сматрао својом обавезом према овом великом мислиоцу да приреди књигу у којој ће бити осветљен његов друштвени и интелектуални ангажман у последњој деценији живота. И то, исказан првенствено кроз његове активности у раду овог Форума. А, у раду Београдског форума Михаило Марковић је имао врло активну улогу од самог његовог оснивања. Био је један од оснивача, члан Управног одбора и председник Програмског савета Форума. Учествовао је у свим активностима Форума, посебно у раду многобројних трибина и „округлих столова“, које је Форум током година организовао – а тицале су се кључних питања нашег друштвеног живота у данашњем времену и наших односа са светом.
2. У књизи су садржана, најпре, иступања Михаила Марковића на скуповима које је организовао Београдски форум о широком дијапазону тема, релевантних за друштвени и политички развој Србије данас и судбину српског народа у будућности. Од питања избеглица на почетку 21. века; циљева друштвеног развоја у нашој земљи; „догме приватизације“; приоритетних националних и државних интереса српског народа; одговорности интелектуалаца у времену кризе; о смислу и последицама агресије НАТО на Југославију и (како је он говорио) „плану за трајну окупацију Космета од стране сила глобализма“. До незапослености и сиромаштва у свету и код нас; тзв. „невладиних организација“ у Србији и свету; левице у данашњем свету и код нас; новог Устава Србије. И до истине о антифашистичком покрету у Србији 1941–1945. и агресивне релативизације и оспоравања те истине на нашој друштвеној и политичкој сцени данас; односно покушаја неких наших „транзиционих реформатора“ да у произвољној накнадној ревизији историје нађу потврду наводног „демократског“ легитимитета за сопствену „лидерску“ улогу у Србији на њеном путу у тзв. “евроатланску будућност“.
ЕМИЛ ВЛАЈКИ У БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
Саопштења |
Универзитетски професор и аутор више књига о Југословенској кризи , Емил Влајки, потпредседник Републике Српске, посетио је Београдски форум за свет равноправних. У дужем разговору са члановима Форума професор Влајки је изложио своје оцене о актуелним кретањима у Босни и Херцеговини, стању у Републици Српској, кретањима на Балкану и посебно о проблему статуса Косова и Метохије. Професор Влајки је указао на реперкусије кризе у Европској Унији и на политику ширења војног интервенционизма и подстицање сепаратизама ради очувања доминантне позиције.
Професору Влакију уручена су најновија издања Београдског форума – „Од Нирнберга до Хага“, „Како је говорио Михаило Марковић“ и од „Агресије до сецесије“.
Београд, 11. децембар 2012.
Брдањола- света земља!
Форум преноси |
У походу сенима српских јунака бранилаца Скадра на стогодишњицу Балканских ратова - после 97 година, парастос на Брдањоли нашим херојима
Брдањола- света земља!
На овом месту почива 12 хиљада војника Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Нису жалили животе да бисмо ми данас постојали. На сваком кораку су кости наших предака, јунака који се се изборили за слободу, против вековног турског освајача, за држве српског и црногорског али и албанског народа
Стота гидишњица од Првог балканског рата и чувене битке за Скадар где је на олтар слободе живот положило око 12 хиљада војника Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе обележено је светом литургијом у селу Врака, надомак Скадра, и после 97 година, парастосом изгинулим српским и црногорским војницима на Брдањоли. Овим догађајима, ходајући стазама славних предака макар на трен, походничким путем у Албанију, као да су отворена нека нова врата наше историје.
Ледена киша је лила. Ветар је завијао. На Брадањоли код Скадра, заборављеном и далеком српском стратишту тог децембарског дана као да су се спојили небо и земља. И као да смо ми њихови потомци, походници на трен, били у дослуху са њима. У биткама за Скадар, 1912-1913. Евоцирамо сећања на наше храбре претке. Нама непојмљивом снагом, јунаштвом и љубављу они су били битке за будућност народа који живе на Балкану. Нашу, али и албанску. Испоставило се, за веома незахвалне народе! На Брдањоли, огромном валовитом брду, на пет километара од древне српске престонице, окупили се потомци оних који су златним словима писали историју сопственом крвљу. Што смо се више приближавали врху језивог узвишења на челу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, киша је бивала све јача. Помало несигурним, уморним корацима митрополит се пробијао се кроз налете воде, корачајући по клизавој иловачи. Шибао нас је ветар. Облаци су се спустили, воду су сипали. На врху Брдањоле је данас, после скоро сто година, побијен крст са обележјем, сасвим обичним - 1912-1913. Црни велики крст за 12 хиљада дивних и честитих живота. Тешко се пењемо бранећи се од налета виоровитости која се у кости увлачи и слушамо страшни плач ветра и облака. И ми плачемо, док наше молитве за предачке душе у небо одлазе. Држимо свеће које пркосно горе. Не гасе се, јер не дамо!
КАКО ЈЕ ГОВОРИО МИХАЈЛО МАРКОВИЋ - ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ
Књиге |
6. децембар 2012.
У дворани Народног Коларчев ог универзитета одржана је свечана промоција новог књиге „Како је говорио Михајло Марковић“ у издању београдског форума за свет равноправних.
О књизи су говорили професори Мирко Зуровац и Зоран Аврамовић, др Станислав Стојановић (уредник) и Живадин Јовановић. Промоцији су, поред чланова породице, присуствовали академик Добрица Ћосић, већи број научних и јавних радника, пријатеља и познаника Михајла Марковића.
Књига представља зборник иступања Михајла Марковића на јавним трибинама Београдског форума, као и у медијима у периоду од 1999. до 2010. године. Тематски она носи печат најважнијих догађања на просторима бивше Југославије и у Србији, као и у Европи и свету. На 260 страница текстова о различитим темама, по јасноћи и актуелности ставова издвајају делови посвећени Косову и Метохији, Хашком трибуналу, улози интелектуалаца, националним и државним приоритетима. Ту је и дужа студија о Косову и Метохији коју је Михајло Марковић припремао за издаваче у САД, али која тамо није објављена и први пут се објављује у овој књизи.
Књига је омаж Михајлу Марковићу који је био један од оснивача Београдског форума за свет равноправних и до краја живота председник његовог Програмског савета. У фебруару 2013. Навршиће се 90. година од рођења Михајла Марковића.
Фото галерија:
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.391665410914006.92704.237292086351340&type=3
ПЕТЕР ХАНДКЕ: КОСОВО ЋЕ УВЕК ОСТАТИ СРПСКО
Форум преноси |
ПОВОДОМ 70 РОЂЕНДАНА КЊИЖЕВНИКА ПЕТЕРА ХАНДКЕА
6. децембра 2012. велики европски књижевник и осведочени пријатељ српског народа Петгер Хандке, који живи у Француској, напунио је 70 година живота. Тим поводом председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић, упутио је Петеру Хандкеу честитку којом је изразио захвалност Хандкеу за неуморно ширење истине о српском народу, посебно о оном делу српског народа који, лишен основних људских права, живи на Косову и Метохији. Јовановић је пожелео Хандкеу да напише још много књига које ће заувек сведочити о цивилизацији, њним резултатима, али и опасним странпутицама на размеђу два миленијума.
Тим поводом објављујемо интервју Петера Хандкеа „Стандарду“, 30. априла 2011. који је, и даље актуелан.
(Следи текст интервјуа).
Дневна политика је такође корисна за људе, тај дневни хлеб и салата. Али ноћна политика, политика која се сања, неће никада нестати, ни пропасти
Хтео сам да испричам причу о месту о ком нико пре мене није приповедао. Постоји толико написаног о Њујорку, Сао Паолу, Јоханесбургу или Шангају, али зашто приповест о Великој Хочи не би била интересантна, макар зато што је другачија од оне о Менхетну, Лос Анђелесу или о Џорџу Клунију који тамо испија кафу ... Уосталом, и Велика Хоча је свет, као и Њујорк.
ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ, ДА СЕ УКИНЕ ЉАГА СУДСТВА - ТРИБУНАЛ ICTY У ХАГУ
Форум преноси |
Проф.Др.Рајко Долечек,ДрСц.
Острава, Чешка, 02.12.12.
Поглед из Чешке:
Новембар 2012 је постао гадном љагом у историји међународног права, пошто је фарса, звана Међународни кривични трибунал за ратне злочине у некадашњој Југославији (ICTY), у ствари продужена рука владе САД, ослободио после нове судске расправе, као невине, два хрватска генерала А.Готовину и М.Маркача. A пре године дана су били осуђени за ратне злочине на 24, односно 18 година робије. И ослободио је, већ други пут ухапшеног косовско-албанског лидера и команданта ОВК, Рамуша Харадинаја и његова два саборца-кољача Идриза Балаја и Лахи Брахимија, суђене ради ратних злочина, за убиства и мучење Срба, Рома и Србији лојалних Албанаца, пошто није било довољно сведока њихових злочина, који би хтели (смели) да сведоче, док је пуно сведока нестало.
Отворено писмо председнику Србије
Форум преноси |
Jелена Бркић:
Поштовани Председниче Републике Србије,
Обраћам Вам се са пуним поштовањем које захтева Ваша функција, јер нема веће части него када Вам сопствени народ да поверење да га предводите, а посебно у овом тешком и рекла бих, одсудном тренутку за његов опстанак.
Унапред се извињавам што сам себи дала за право да вам се обратим у име свих оних грађана који се осећају понижено и издано од стране политичких представника наше отаџбине. Сигурна сам да има много паметнијих и часнијих људи у Србији који би ово писмо боље написали, али бол коју осећам мени не дозвољава да се држим мимо опасности која се надвила над Србију, једину домовину коју имам.
Када сте изабрани за Председника дочекала Вас је празна каса, разбијена војска, полиција и државна безбедност, уништена привреда, тајкуни спремни на све да би одбранили на брзину стечено богатство. Косово и Метохија су под директном окупацијом непријатељских снага, које своје деловање шире на Војводину и Стару Србију.
Хашка олуја и српско „помирење“
Форум преноси |
Зоран Грбић
субота, 17. новембар 2012.
Анте Готовина и Младен Маркач
Навикнути на разне чудне пресуде из Хашког трибунала, вероватно нема онога ко је очекивао потврђивање првостепене пресуде Анте Готовини и Младену Маркачу. Али, без обзира на све што је Хаг досад сервирао, не верујем да је ико и помислио да би могло да дође до ослобађајуће пресуде. Према наводима из штампе, у то нису веровали ни сами оптуженици. И двојица судија која су се противила оваквој пресуди, оштри су у њеној осуди. Председник Хашког трибунала и члан Апелационог већа, италијански судија Фаусто Покар, изјавио је у завршној речи да је оваква пресуда супротна са начелом правде. Чак је и Карла Дел Понте рекла да је изненађена, и да ће прочитати судску пресуду, да би видела „шта је кренуло криво између првостепене пресуде и жалбе“.
ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ „СУМРАК ЗАПАДА“ У ЧАЈЕТИНИ
Округли столови |
У препуној сали Библиотеке у Чајетини промовисана је књига „Агресија НАТО – сумрак Запада“ у издању Београдског форума за свет равноправних и Миленијум групе. О књизи и поводом књиге говорили су Живадин Јовановић, Зоран Вујовић, Видоје Пантелић, генерал у пензији и Драгомир Вучићевић. У уметничком програму учествовали су ученици Основне школе у Мачкату и чланови књижевног клуба Општине Чајетина.
ФОТО АЛБУМ: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.389184997828714.92218.237292086351340&type=1
Помоћ Фонда дијаспора за матицу деци без родитеља
Саопштења |
Деда Ђоле, баба Рада, унуци Петар, Милан и Јелена и гости у новом дому у Чајетини
Делегација Фонда дијаспора за матицу и Скупштине општине Чајетина посетила је породицу Марјановић у Чајетини са троје деце без родитеља и уручила им поклоне међу којима зимску одећу и обућу и три дечја бицикла. Јелена (11), Петар (7) и Милан (6) којима је отац прошле године погинуо несрећним случајем возећи трактор, живели су донедавно у забитом златиборском селу Доброселица са дедом Ђорђем и бабом Радом. Јелена и Петар су свакодневно одлазили у школу удаљену 12 километара од Доброселице, пешачећи планинским путем дневно по 6 километара, а користећи школски превоз 18 километара. О овом случају јавност је обавештена преко медија. Реаговали су Скупштина општине Чајетина и дародавци из Србије и српског расејања.
Општина Чајетина поклонила је плац и уз помоћ донатора саградила кућу (220 м2), а Фонд дијаспора за матицу обезбедио намештај и опрему у вредности од 5.000 евра. Од почетка ове школске године Марјановићи живе у свом новом дому у Чајетини удаљеном од школе и обданишта само пар стотина метара. Јелена и Петар су одлични ђаци док њихов брат Милан похађа обданиште и припрема се за полазак у школу следеће године. Деда и баба су задовољни и захвални на помоћи доброчинитеља иако им, очигледно, није лако издржавати троје деце у варошици без икаквих сталних прихода.
Београд, 30. новембар 2012.
ФОТО АЛБУМ: https://www.facebook.com/media/set/?set=a.389184997828714.92218.237292086351340&type=1
ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРБА СЕ НЕ КАЖЊАВАЈУ !
Саопштења |
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
29. новембар 2012. године
Ослобађање команданта албанске терористичке „ОВК“ Рамуша Харадинаја за злочине против Срба на Косову и Метохији, након ослобађања хрватских команданата „Олује“ Готовине и Маркача за етничко чишћење 200.000 и убиство 2.000 Срба, су најновији показатељи вишедеценијске антисрпске стратегије водећих чланица НАТО и ЕУ. Те земље користе све полуге да смањују и слабе Себију као политичког и економског фактора на Балкану истовремено награђујући Хрватску, Бошњаке и Албанце. Зато је основно питање да ли ће Србија прихватити стратегијски одговор на такву дугорочну политику, или ће наставити поводљиву политику самопонижавања, самообмањивања и бесконачних уступака на рачун животних националних и државних интереса.
Трибина на тему руско-српских односа 19.11.2012.
Видео записи |
Трибина од 19 новебра у Руском дому на тему руско-српских односа на којој су учествовали г. Мирослав Лазански (организатор трибине) генерал др Бранко Крга, Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ и др Драган Петровић, у испуњеној великој сали Руског дома.
ИСТОРИЈА – ТЕМЕЉ БУДУЋНОСТИ
Саопштења |
Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј примио је данас, 26. новембра 2012. у Српској Патријаршији г. Живадина Јовановића, Председника Београдског форума за свет равноправних.
Господин Јовановић је упознао Патријарха са планом активности већег броја независних, нестраначких удружења на обележавању значајних годишњица из ближе и даље историје Србије и српског народа.
Његова Светост Патријарх Иринеј је нагласио да чување и поштовање историје и достојанства нису само морални дуг према великим људским жртвама за слободу, већ су истовремено путоказ и темељ извесније будућности. Он је такође нагласио значај слоге и узајамног поштовања како унутар нашег народа, тако и уопште међу пријатељима.
Било је речи о историјском доприносу и улози Српске православне цркве у очувању и заштити националног, духовног и културног идентитета српског народа.
Инфо-служба СПЦ
"ХАШКА ПРАВДА"
Коментари |
Ауторски текст Сандре Давидовић
Петочлано првостепено веће Хашког трибунала једногласно је осудило хрватске генерале Антеа Готовину и Меркача на вишегодишње затворске казне због удруженог злочиначког подухвата познатог као „Олуја“ током којег је убијено око 2.000, а протерано око 250.000 Срба из Републике Српске Крајине. Петочлано жалбено веће истог Трибунала, гласањем 3:2, прогласило је 16. новембра 2012. Године поменуте генерале за невине и пустило их на слободу.
Након читања првостепене пресуде, жалбе генерала и закључака Жалбеног већа, председавајући судија Теодор Мерон је оптуженима саопштио да су ослобођени скоро свих тачака оптужнице - прогона, депортације, убиства, злочина против човечности, пљачку имовине, кршење закона и обичаја ратовања...
Одзвањале су ове вести на Свети Ђурђиц, док су једни спремали, а други одлазили на славу, била је то агресија на слух. Мук у сред граје. Као да су се понижења нанета нашем народу смислено догађала за велике празнике, као за опомену.
Лекције међународног права су обесмишљене. Тацитова мисао је у датом тренутку била прикладнија, ,,злочин који се једном разголитио нема где да бежи до у дрску смелост''. Оставити некажњеним планере и команданте „Олује“ и „Бљеска“ било је најдрскије понижење српског народа у низу током протеклих пар деценија. Био је то геноцид над правдом и међународним правом. Ако смо морали да слушамо како Косово и Метохију проглажавају другом државом, како смо геноцидан народ, како још издржати да за 250 000 унесрећених живота протераних током „Олује“ нико није крив? Колико још понижења треба претрпети да бисмо смо се ослободили ове клетве?
Са 16. Самита несврстаних у Техерану: „Србијо, придружи нам се!“
Коментари |
Проф. Љиљана Богоева Седлар
Пре почетка 16. Самита несврстаних земаља, који се, заједно са радом Министарске конференције, одржавао у Техерану од 25. до 31. августа 2012., на Information Clearing House сајту на интенету постављена су, сасвим ненамерно, два веома пригодна документарна филма. Један, Nato's Secret Armies (снимљен 2009. године, аутор Andreas Pichler) говори о терористичким акцијама десничарке тајне организације Гладио, вршеним по земљама западне Европе (Немачкој, Белгији, Италији) да би се за тероризам окривили и тако дискредитовали левичарски покрети који су после Другог светског рата незадрживо јачали широм Западне Европе, а други, из 1998, The Secrets of the CIA, Џејмса Отиса, je о субверзивним акцијама помоћу којих су вршене промене режима у нееворпским земљама широм света, између осталог и земљама оснивачима Покрета несврстаних из Африке, Азије и Латинске Америке. У филму некадашњи агенти Ције - који су као Бредли Менинг и Џулијан Асанж, или пре њих Данијел Елзберг, променили мишљенје и страну за коју се боре - сами износе застрашујуће истине о томе на које су све начине подривали револуционарне ослободилачке покрете и којим тајним интервенцијама мењали режиме у Конгу, Камбоџи, Индонезији, Гватемали, Чилеу, Никарагви, радили против Кубе, Мексика, Венецуеле.
ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕГОВОРЕ О КОСОВУ ИЛИ НЕ СА ПРИШТИНОМ, НЕ СА ЕУ, ВЕЋ СА САД
Коментари |
Једино би стављање САД пред избор – Косово или Србија – могло да доведе до коректнијег понашања према Србији и уважавања њених државних и националних интереса
Већ 13 година Косово и Метохија је у туђем физичком поседу. Али тај посед није легалан и зато је трајно неодржив. До физичког отимања Космета дошло се на основу два противправна акта: прво, ваздушном агресијом НАТО са САД на челу из 1999. године, и друго, политичком агресијом водећих чланова тог војног савеза када су пре пет година произвели другу албанску државу на интегралном делу Србије и непрекидно лобирају за њено признање код других држава.
Међутим, право не лежи у топузу који се према Србији примењује већ двадесет година, него у тапији коју Србија има на Космет. Та тапија је оличена у Лондонском уговору из 1913; у Версајском споразуму из 1919; у Повељи ОУН из 1945; у Завршном акту КЕБС из 1975; у одлукама Бадинтерове Арбитражне комисије Европске заједнице из 1992; у четири резолуције Савета безбедности УН у вези са Косметом, закључно са резолуцијом 1244 из 1999, у којима се потврђују суверенитет и територијални интегритет Србије преко Савезне Републике Југославије и у поновном пријему СРЈ у ОУН базираном на одлуци Бадинтерове Артибражне комисије о коначности авнојских граница свих бивших република СФРЈ.
Београд: Протест студената због ослобађајуће пресуде Готовини и Маркачу
Форум преноси |
Студенти београдског Факултета политичких наука и Правног факултета организовали су протестну шетњу поводом ослобађања Готовине и Маркача.
Студенти су присуствовали помену жртвама "Олује" у Храму Светог Саве, чиме су желели да искажу несагласност са ослобађајућом пресудом Хашког суда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу.
Шетња студената, под паролом "Олуја - злочин који траје", организована је од зграда та два факултета до Храма Светог Саве, где је помен жртвама служио владика Атанасије Ракита, рекао је Танјугу студент ФПН Ненад Узелац.
Студент тог факултета Владимир Живковић је казао да су се академци окупили да пруже подршку и изразе саосећање са свим људима протераним и погинулим у операцијама "Олуја" и "Бљесак".
"Они су на неки начин после пресуде Хашког трибунала поново убијени или поново понижени и ми желимо да им пружимо подршку", рекао је Живковић Танјугу.
Током протестне шетње студенти су носили транспаренте "Востани Сербие", "Етничко чишћење без казне", написане на српском, грчком и руском језику, као и заставе Србије.
Студенти су током молитве упалили свеће за жртве, а помену је присуствао и директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац.
Убијање као забава у граду
Коментари |
Ауторски текст Ненада Узелаца
Деведесетих година прошлога века, времена у којем се сва земаљска немилост сручила на српски народ, збио се следећи догађај: отац сахрањује сина убијеног американским оружјем; поворци мученика снагу корачаја дају звуци умилне музике „свилен конац“. Орфејска милина свиленог конца и јововски вапај оца уткали су се у безмерно платно опште српске судбе: грешни Господу на небу – вечни страдалници на Земљи. У временском помаку од непуних двадесетак година од сна исплетен свилен конац послужи ненавидницима као пропратна мелодија гаврановом лету.
Да, грубо, питам: о чему се ради ?
Од града до града, од биоскопа до биоскопа у Србији, свилена мелодија се креће и носи „други сусрет“, медијски припреману и медијски добро обрађену меланхоличну филмску причицу - подвалу. Наивни верују да се ради о филму, србоодљепници зборе да се ради о досад невиђеном хуманизму којег носи гавранов лет. Ови други су, наравно, већ спремни да запале ватру у кући жртве не прихвате ли хуманизам боје крви којим је она – жртва – благодарно почашћена од стране џелата. Коснут чињеницом да сам, можда, целога живота живео у заблуди да свему што је д р у г о следи п р в о и, верујући да се ради о филму, дана 29. октобра одем у београдски Дом омладине на тзв. премијеру. На плакатима испред дома читам: „Други сусрет“. На филмском платну наслов „Други сусрет“. Чудим се јер не знам који и какав је претходећи му, логички п р в и, сусрет. Одгледао сам филм. Све време изливања гадљиве меланхолије на филмском платну, публика, бурним, аплаузима (бројао сам – 15-ак пута ) у ноћи, у центру Београда, поздравља утварност која се показује на филмском платну. Како који аплауз удари, мени одмах дође у главу оно што ме је, од када сам почео да вежем, схватам, памтим... ужасно мучило: како то да у центру Београда, још у мрклој ноћи, никада нисам видео шишмише. Да, њихове уши не подносе такве децибеле.
ПОСМАТРАЧ НА СУДУ ВРАНА
Форум преноси |
ЛИЧНЕ УСПОМЕНЕ СА КОСОВА
1999 - 2009
Мери Волш 1
Током дугих година рада на Косову често сам се сећала прича свог оца о његовом детињству у грофовији Кери у југозападној Ирској. Мој отац је oдрастао близу града Дингл и много времена је проводио на планинама Кери што му је пружaло прилику да посматра многе и разноврсне природне појаве, укључујући и – једном – „суд врана“.
Ову ретку појаву мало ко је видео али се она често помиње у средњевековној литератури. Једна птица – „оптуженик“ – бива опкољена великом скупином врана. Жртва је изолована а вране врло важног изгледа заузимају положаје по околним гранама. Изгледа да свака има одређену улогу, неке су тужиоци и судије, а има и обичних судских послужитеља. Неко време изгледа да само гракћу, излажу доказни материјал. Без изузетка, суд одлучује да је оптужена врана крива и да мора бити кажњена. Вране тада слећу са грана на ону оптужену и кљуцају је до смрти. После „суђења“ и извршења смртне казне, јато врана 2 диже се у ваздух и оставља измрцварен леш оптуженика да труне.
СРПСКА ВОЈСКА 1912.- 1916. НА ФОТОГРАФИЈАМА СИМПСОНА ЧЕРНОФА
Форум преноси |
Погледајте презентацију фотографија на:
https://docs.google.com/open?id=0Bz9G8HTjghWwVU5SMlhmYjBCeDA
Тијанић је срозао РТС на копију Б92
Форум преноси |
Недељник „ПЕЧАТ“, 8. Новембар 2012.
Спасојe Јовановић, магистар ТВ монтаже
Љутња Спасоја Јовановића није само разумљива и оправдана, већ је и високостручна: као дипломац чувене Прашке академије и магистар монтаже, па још деценијама запослен на „Радио-телевизији Србије“, Јовановић је јединствено поуздан сведок моралног и професионалног посртања Јавног сервиса под руководством Александра Тијанића. То несвакидашње сведочанство, опомињуће и застрашујуће, није више могао да држи у себи када је видео како се његова матична кућа опходи према недавном инциденту у Прагу, када је Мадлен Олбрајт извређала и групу тамошњих српских пријатеља и саму српску нацију. За Спасоја Јовановића, животно посвећеног српском питању – тренутно је заокупљен документарним филмом о Јасеновцу који, као косценариста и редитељ, завршава у сарадњи са академиком Србољубом Живановићем – то је била последња увреда у чаши одавно препуњеној лажима, проневерама, обманама и свеукупним штетним деловањем садашњег руководства националне телевизијске куће.
Kолико РТС лаже?
Много. Пошто сам радио за Чешку државну телевизију, у време њихове транзиције, а радио сам својевремено и на Јавном сервису у Шведској, могу да поредим. Свуда има интереса и уређивачке политике која нагиње тренутној власти, али то је тамо ипак у разумнијој мери. У Чешкој, на пример, власт поставља генералног директора, али не дира уредништво, па су уредници због тога много самосталнији него овде. Код нас је ситуација катастрофална.
Има ли цензуре?
Има, и те како. И опет могу да поредим са Чешком: много више цензуре има код нас, него тамо код њих. Добар пример може да буде документарни филм „Отето Косово“, који је радио Вацлав Дворжак, мој пријатељ још из времена студија на Прашкој академији, а ја сам му био нека врста супервизора. Било је проблема и на чешкој телевизији, било је покушаја да се филм цензурише, па и забрани, али су га на крају пустили у ударном термину и то интегралну верзију, у јулу 2008. године. А код нас, на РТС-у, више од пола године су га држали у бункеру. Више од пола године нису знали шта да раде са тим филмом, да ли да га прикажу или не. Пустили су га тек фебруара 2009, негде око прве годишњице једностраног проглашења косовске независности. И то су га пустили исеченог. Нема првог минута филма, из мени непознатих разлога. Исто, пред крај филма остало је непреведено нешто што је Дворжак ставио, а што подсећа Чехе на 1938. годину, када су они доживели све ово што ми преживљавамо већ 20 година, ту издају од стране Европе и Запада. Дакле, у филму пише да су земље које су потписале Минхенски уговор 1938, а то су Британија, Немачка, Француска, исте земље које су сада извршиле агресију на Србију, само још потпомогнуте Америком. Е, то је остало непреведено код нас. То је могао да чује и прочита само онај ко зна чешки.
ТРИНАЕСТ ДАНА КОЈИ СУ ПОТРЕСЛИ СВЕТ
Коментари |
Бранко Вукусић, дипломат, бивши амбасадор СФРЈ у Мексику
Подсећања на 50 година кубанске ракетне кризе
На данашњи дан 9 новембра 1962 године последњи транспорт бродова са совјетским ракетама и ракеташима је напустио Кубу. Тиме је стварно окончана кубанска ракетна драма која је формално завршена споразомом Хрушћов-Кенеди десет дана пре.Ово суподсећања једног сведока на ту кризу коју је Ноам Чомскиназвао „најопаснијим моментом у људској историји“ .
Предигра ове нуклеарне драме око Кубе почела је у време када су се на челу два хладноратовски супротстављена блока налазили Никита Сергејевић Хрушчов и Џон Фицџералд Кенеди. Ова два недовољно вреднована великана 20 века из данашњег погледа на октобарску кризу и оног што је следило после била су одлучна да суштински измене односе између два светска џиновска блока.Обојица су знали да нуклеарна моћ којом су располагали вишеструко превазилази могућности уништења целокупног живота на планети.Совјетски блок већ није био у стању да издржава даљу трку у наоружавању.Зато су од Хрушчова, по нашим сазнањима на Куби, долазили одмах по избору Кенедија тајни сигнали за попуштање затегнутости, не само око Кубе него на светском плану.Уместо даље бесмислене трке у наоружавању они су били за то да се пређе на мирољубиву утакмицу, прецизније „конкуренцију“измеђудва система- ко ће својим људима да обезбеди бољи живот у миру и благостању.Јер, пребацивање само дела средстава за наоружање у мирнодопске сврхе могло би довести до тога да бар људи нигде не умиру од глади.Када би се укинула трка у наоружавању уопште сви људи на планети би могли да живе на нивоу средње класе у стварним државама благостања.
Мада је Куба била повод и могући објекат кризе и сукоба она и њен лидер Фидел Кастро су били,такође, и субјекат, актери тих догађаја.Џон Фицџералд Кенеди и Никита Сергејевић Хрушчов су спасили човечанство од реалног а не виртуелног, библијског Армагедона, али нису спасили себе од својих јастребова. Хрушчов је због кризе изгубио власт а Кенеди и живот и власт.Фидел Кастро је све преживео, укупно 6 америчких председника.
Кастро је успео да спасе своју земљу и себе, уз сва одрицања и недаће блокаде, ограничења изнуђеног кубанског „комунизма“. Куба је одбранила свој суверенитет и интегритет, избегла судбину многиих латиноамеричких земаља са проамеричким диктатурама и њиховим „ескадронима смрти“, стотинама хиљада жртава, мафијашким обрачунима ових 50 година.Опстала је у најтурбулентнијем времену Хладног рата. То само по себи већ много говори о кубанском феномену.
Неколико “довољних разлога” за ”Хај’мо у НАТО!”
Коментари |
Аутор: НЕНАД УЗЕЛАЦ
Пилот: „На три хиљаде сам стопа. Испод мене су колоне возила, нека врста трактора. Шта да радим?
AWACS (место за контролу војних операција): „Виде ли се тенкови? Понављам, где су тенкови?“
Пилот: „Видим само тракторе. Можда су “црвени” камуфлирали тенкове као тракторе.
AWACS: Чудан конвој. Што сами цивили? Проклетство, такви су Срби! Уништити мету!
Пилот: „Зар уништити тракторе и цивилна возила? Поново желим инструкције.
AWACS: То је војни циљ, потпуно војни циљ. Уништити мету. Понављам, уништити мету.
Пилот: „Разумем.“(следи ракетирање) 1
У неколико авио налета убијена су 82 албанска -“пријатељска”- цивила, а више десетина их је рањено. Призори су били стравични. Један пројектил погађа трактор директно; од њега је остао само изобличени мотор. Друга бомба погађа тракторску приколицу пуну људи; од ње остаје само танак оквир. Људи из ње претворени су у угљенисане црне силуете слепљене за асфалт. У трактору где је седео возач остала је само нагнута, нага, угљенисана фигура човека. Свуда у живицама и на утринама били су расути лешеви. Новинари су прескакали преко људских глава, док су српске снаге журиле да спасе преживеле. Ови албански цивили су „хуманизирани“ 14. априла код Ђаковице, при повратку са „избегличког пута“: несрећници, одлучили су да не беже са Косова и не подлежу притиску ОВК да оду у импровизоване избегличке логоре у Албанији. Тим чином пореметили су план Запада о тзв. хуманитарној катастрофи 2 коју, наводно, узрокује Београд и, казна их је стигла; и више од тога: својом жртвом исти план су надоградили тако што су Рудолфу Шарпингу, немачком министру одбране, пружили довољан разлог да саопшти како су исто бомбардовање извршиле српске снаге, што је, опет, довољан разлог за оправданост агресије! Логички принцип довољног разлога (по којем, иначе, сав Запад функционише) тријумфује, у свој својој перфидности, дан након овог “хуманизирања”, када портпарол НАТО-а Џејми Шеј – иначе лице и наличје -“Милосрдног анђела”, изјављује:“Пилот је напао оно што је мислио да су војна возила. Бацио је бомбе са најбољим намерама као што се и може очекивати од добро тренираног пилота који долази из једне демократске земље.“ 3
Не журити, не напуштати резолуцију 1244
Коментари |
Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних
Разговори о Косову и Метохији, изјава порталу «ФАКТИ»
Досадашњој спољној политици, ако смо је уопште имали као кохерентну стратегију, треба најпре обезбедити алтернативу, потом ићи на решавање статуса за КиМ. Без те алтернативе тешко се може замислити праведно и одрживо решење. Једино би јасно одбијање трговине Косовом и Метохијом био знак да је владајућа елита на висини историјске одговорности за будућност Србије. Једино то би обезбедило стварно поштовање и углед какав Србија заслужује.
Дубоко је погрешно и недостојно озбиљне политике и озбиљних државника да решавање вековног проблема Косова и Метохије повезују са некаквим датумима, преговорима о чланству, инвестицијама и обећањима. То што је јужна српска покрајина отета и окупирана силом НАТО не оправдава да се преговара, тргује или погађа о томе шта се, евентуално, може добити као накнада. Тако скоројевићки и неодговорно се нико у историји Србије није понашао! За статус Косова и Метохије као српске покрајине нема замене или накнаде. Статус за Север, није замена за статус Покрајине. Иначе, за оне који верују у нагодбе, или су импресионирани слаткоречивошћу својих западних саговорника, треба подсетити да су ти саговорници, током протекле две деценије, остваривали своја обећања искључиво према непријатељима, или супарницима Србије и српског народа. До сада јавности нису доступне чињенице да се било шта изменило у антисрпској стратегији САД, Велике Британије и Немачке (ЕУ). А да ли ће се изменити на боље, да ли ће стварно а не само на речима, почети да уважавају Србију? Убеђен сам да хоће. За ту промену према Србији, неопходна је и промена Србије (њеног вођства) према самој себи, мора почети да уважава себе и своје виталне интересе. Србија мора знати да каже НЕ на сваку подвалу, или захтев да жртвује своје виталне, легитимне интересе зарад пуког опортунизма, или тренутне, евентуалне, комерцијалне користи. Рауме се, још су потребни време, излечење од комплекса инфериорности и издржљивост.
ЧЕСТИТКА ПЕТГЕРУ ХАНДКЕУ, ПИСЦУ, НОВОМ ЧЛАНУ САНУ
Саопштења |
Драги господине Хандке,
Београдски форум за свет равноправних жели да Вам најискреније честита на Вашем избору за иностраног члана Српске академије наука и уметности (САНУ). То је заиста једно дуго очекивано признање Србије, не само за Ваша изванредна достигнућа у литератури, већ исто тако за Вашу огромну интелектуалну храброст, спремност за жртвовање и за допринос, без преседана, откривању истине о коренима југословенске кризе, хуманитгарним последицама агресије НАТО 1999. Године и отимању Косова и Метохије, срца Србије. Ви сте, заиста, један од највећих пријатеља Србије и српског народа на размеђу 20. и 21. века.
Желимо Вам нова достигнућа у Вашој мисији великог европског писца, независног мислиоца и хуманисте,
Искрено Ваш,
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Живадин Јовановић, председник
Како сам постао ратни злочинац
Форум преноси |
Вацлав Дворжак
Постати ратни злочинац је у данашњем свету релативно лако. Довољно је да вас тако означи америчка администрација и тај сте. Најближа станица Хаг са својим судовима. Описаћу вам укратко како сам се у тој ситуацији нашао ја.
Моје ратно злочинаштво је почело сасвим ненападно и невино. Чекао сам дуги ред са интересентима за потпис госпође Олбрајт. Аутограмијада се одржавала на првом спрату палате књига Неолуксор, а ја сам за бившу госпођу државну секретарку владе САД спремио поклон.
Документарни филм „Отето Косово“ са енглеским титлом, као и пар плаката. Обезбеђење ме је додуше упозорило да госпођа Олбрајт потписује само своју књигу а не неке плакате или фотографије, али са поклоном су ме пустили даље. Заједно са мном су били и моји пријатељи. Са њима сам се управо вратио са путовања по Косову, које је имало за циљ упознавање те српске покрајине.
„Госпођо Олбрајт, донео сам вам на поклон свој филм који сам снимио на Косову.“ Испрва осмех бивше министарке спољних послова, почео је полако да се криви у тренутку када сам извадио плакате. На њима су се налазили само фотографски мотиви из последњих ратова на Балкану. Поред стола где су се књиге потписивале нисам био сам. Било нас је петоро а плаката такође пет. Замолио сам госпођу Олбрајт да нам уместо књига потпише остала своја дела којима се прославила на Балкану.
На првом плакату су били мотиви из рата у Босни. Подсетили су нас на то како је америчка администрација у Босну довела џихад, и са Ираном координирала наоружавање и снабдевање 4000 муџахедина, којима се у то време био управо завршио „посао“ у Авганистану. Преко 98000 мртвих, мржња, као и етнички и верски очишћени простори средње Босне су коначан рачун овог рата. Следећи мотив су биле фотографије посечених српских глава, са којима су људи команданта Орића играли по Сребреници фудбал, пре него што је град од муслиманских злочинаца ослободила Војска Републике Српске. То што су САД тада стале на страну исламских фундаменталиста, дело је пре свега госпође Олбрајт, господина Клинтона и његове супруге. Тадашњи амерички амбасадор у Београду, на почетку босанског грађанског рата, вршио је притисак на вођу босанских муслимана Изетбеговића да откаже тек потписани Лисабонски споразум (Кутиљеров план), и тако упропасти мир у Босни на неколико дугих крвавих година. То је било дело тадашње америчке дипломатије.
Промоција књиге „Агресија НАТО – Сумрак запада“ - Сомбор - 16.10.2012.
Књиге |
Говоре: Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији, Јово Милановић, генерал у пензији, Сандра Давидовић, политолог и Живадин Јовановић, председник Београдског форума.
Домаћин и Водитељ Др Стојан Бербер. Место: свечана сала Скупштине града (Жупаније), Сомбор.
КАКО ЈЕ ГОВОРИО МИХАЈЛО МАРКОВИЋ
Саопштења |
Највновије издање Београдског форума
Управо је изашла из штампе књига текстова најпознатијег српског филозофа и социјалисте друге половине 20. и почетка 21. века, академика Михајла Марковића.
Уредник књиге је Др Станислав Стојановић.
Овом књигом Београдски форум за свет равноправних одаје омаж свом најпознатојем оснивачу и председнику Програмског савета који је дао изузетан допринос издавачкој делатности и афирмацији Форума као истински независног, нестраначког и непрофитног удружења. Сабрана су његова саопштења на трибинама и округлим столовима Београдског форума, изабрани интервјуи београдским медијима и неки до сада непознати текстови и изјаве и све то објављено на 260 страница у тврдом повeзу, у боји.
Међу објављеним радовима посебну пажњу привлачи студија Михајла Марковића „Проблем Косова“ коју је написао 2006. године уочи свог последљег боравка у САД са Жељом да је објави у неком америчком часопису и да на тај начин допринесе поимању сложености тог проблема и легитимних интереса Србиј у америчкој јавности. Нажалост, ту жељу није остварио због неспремности америчких издавача да текст објаве. Поред Косова и Метохије, теме текстова и начин на који им је Михајло Марковић прилазио, чине ову књигу врло актуелном данас, а верујемо да ће тако још за дуго бити.
О томе речито говоре и наслови појединих прилога: о циљевима друштвеног развоја, националним и државним приоритетима, интелектуалцима у време кризе, незапослености и сиромаштву, левици у свету и код нас и о другим савременим темама и проблемима.
Завршни део књиге чине опроштајне беседе академика Добрице Ћосића, академика Косте Чавошког, проф. Петра Шкундрића, проф. Зорана Јевтовића и Живадина Јовановића.
Књига се може купити у Београдском форуму, Сремска 6, четврти спрат, или наручити телефоном Број 011 3283778, или e-mail-om Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели , по цени од 600 динара (плус поштански трошкови). За иностранство: цена 15 евра, плус трошкови паковања и слања.
ИЗАЋИ ИЗ КАВЕЗА УСЛОВА ЕУ
Коментари |
Живадин Јовановић
Новинарка дневног листа „Политика“ Биљана Чпајак поставила је Живадину Јовановићу, као бившем министру за иностране послове, питање: „Шта би Србија могла максимално да добије у преговорима са Приштином, ако се има у виду да се залаже за максималну аутономију за Србе на Северу, али не у независном Косову, а ЕУ би пристала на аутономију за Србе, али у оквиру независног Косова?“. Скраћени одговор објављен је 22. октобра 2012. (стр.5.) у чланку под заједничким насловом „Шта Београд може да постигне у преговорима са Приштином“. Како изостављени делови утичу на смисао одговора, ево интегралног текста у коме су изостављени делови означени курзивом:
Простор за трајно, одрживо решење веома је ограничен, не само када је реч о Северу Косова, већ o целој Покрајину, о њеном статусу. То је резултат како ригидне политике условљавања ЕУ и САД према Србији, тако и једностране политике «пута без алтернативе» коју је Београд практиковао, запостављајући друге правце. Из тога произилази да су за одрживо решење, потребне промене. Београд не може утицати на промене у политици ЕУ и САД, али може своју политику усагласити са националним и државним циљевима. Предстојеће усвајање стратегије је прилика за то. Не верујем да ће се њоме прихватити тзв. Ахтисаријев план ни за Север, као ни за статус Покрајине. Очекујем истицање да је резолуција СБ 1244 трајно важећа основа и Устав оквир за статус. Иначе, статус Севера, ма колико значајан, не треба третирати као замену за статус Покрајине који је суштинско, за Србију, отворено питање. На Северу сви, па и институције Србије, треба да испоштују вољу народа.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 100. ГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА
Саопштења |
Споменик херојима за слободу старе Србије
Удружење српских домаћина и Општина Пријепоље организовали су 12. и 13. октобра свечано обележавање 100. годишњице ослобађања Старе Србије од турске окупације током Првог балканског рата. Током свечаности у центру Пријепоља откривен је обновљени споменика борцима српске војске палим у борбама за ослобађање Старе Србије. Окупљеним грађанима Пријепоља и околине, великом броју гостију из свих крајева Србије, Македоније, Црне Горе и Републике Српске обратили су се председник Друштва српских домаћина Нићифор Аничић и председник Општине Пријепоље Емир Хашимбеговић. После полагања венаца, на платоу испред споменика, изведен је пригодан културно-уметнички програм.
СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА (1912-2012)
Коментари |
БЕСЕДА НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ 13. ОКТОБРА 2012. ПОВОДОМ 100. ГОДИШЊИЦЕ ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ
Др Мирко Васиљевић,
професор Правног факултета Универзитета у Београду
Даме и господо, уважени званичници, драги гости,
Први балкански рат званично отпочет осмог октобра пре само 100 година (1912.) објавом рата Османском царству од стране Црне Горе, којој су се на данашњи дан, 13 октобра, придружиле Србија, Грчка и Бугарска (први формални савез балканских држава), окончан је 30. маја наредне године (1913.) великом победом балканских савезника. Османска царевина пет векова после освајања Балкана војнички поражена и понижена повукла се са њега. Како да данашње генерације схвате шта је ова херојска епопеја, једна од највећих српских ратних победа, значила за тадашњу генерацију наших предака, прожетих осећањем да се ослобађа Стара Србија и Косово и Метохија, када је уочљив осећај изостанка воље државе да се ова велика српска победа достојно прослави неорганизовањем државне прославе. Прослава коју организују заједно удружење Друштво српских домаћина и општина Пријепоље служе им на част иако природно и логично не могу имати епитет националне. Век након сјајне победе оправдано је питање: кога се то ми стидимо? Предака свакако не, учинили су и више него што је у људској моћи и зато су нам понос. Остаје онда да се сами себе стидимо недостојни таквих предака! Није онда никакво чудо што нам је век касније поново велика тема Балкана – изгледни повратак Турске на нов начин изнедрен новим геополитичким оквиром.
Београдски форум у Сомбору
Саопштења |
Ген. Ј. Марјановиц, Ген. Р. радиновић, Ж. Јовановић, С. Бербер
У препуној свечаној сали Градске скупштине (Жупанија) Сомбора одржана је 16. октобра 2012. промоција капиталног дела Београдског форума за свет равноправних „Агресија НАТО – Сумрак Запада“. Добродишлицу гостима и публици пожелео је Др Стојан Бербер, председник Удружења Раванградско пролеће, а о књизи су говорили Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији, Јово Милановић, генерл у пензији, Сандра Давидовић, апсолвент Факултета политичких наука и Живадин Јовановић, дугогодишњи југословенски и српски дипломата.
КОСОВО НА НАЈВИШЕМ НИВОУ
Коментари |
Србија са новом влашћу још није утврдила стратегију у вези са дијалогом о Косову и Метохији, поготову је непознат дневни рад, а њени лидери већ пар месеци, из дана у дан, понављају да желе дијалог „на високом, па и највишем“ нивоу! Шта је то што лидери виде да Србија добија прихватањем дијалога са Приштином на високом и највишем нивоу!? Целовиту примену резолуције СБ 1244, поштовање Устава, суверенитета и територијалног интегритета, слободан и безбедан повратак 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у кампањи етничког чишћења, враћање контигената војске и полиције, или неки датум, односно, степеник на готово бескрајном путовању ка Европи?
Чини ми се да се овде ради о замисли влада водећих чланица НАТО и ЕУ које верују да ће подизањем тзв. дијалога на висок и највиши политички ниво убрзати легализаовање свог чеда – илегално отцепљеног Косова. Они су га силом направили на делу отете српске државне територије, а гурају Србију да га призна као легалну независну државу и доброг суседа! Рачунају да то могу постићи једино увлачењем у дијалог највишег политичког нивоа. Од нормализације односа, што је, углавном, апсолвирано као појам, прелази се на нови квалитет – да Србија успостави добросуседске односе, потписивањем уговора, заједничке изјаве, или сличног документа чије би „конструктивне нејасноће“ омогућиле свакој страни (!) тумачење које јој одговара. Што се тиче обавезног тумачења, зна се ко је то право за себе резервисао.
Балкански ратови – век касније
Форум преноси |
Мишa Ђурковић
Остао је наук да је могуће реализовати националне циљеве само онда када се они поклопе са стратешким визијама великих сила
У понедељак осмог октобра навршава се тачно сто година од када је Црна Гора објавила рат Османском царству чиме је званично почео Први балкански рат. Пет дана касније укључиле су се Бугарска, Грчка и Србија. Рат је окончан тридесетог маја наредне (SLEDECE) године великом победом балканских савезника. Пет векова након (POSLE) освајања Балкана, Османска царевина била је принуђена да се са њега повуче.
Данашње генерације нажалост не могу да схвате шта је за тадашњи нараштај наших предака значила ова херојска епопеја. Мала Србија је подигла и под оружје ставила скоро десет одсто становништва. Добровољци су стизали из свих српских крајева, а са одушевљењем су се у припрему и вођење рата укључили сви слојеви друштва, од политичара преко интелектуалаца до обичног света и нарочито омладине. Ово је, како је приметио историчар Душан Батаковић, вероватно био најпопуларнији рат у историји Срба. Лебдело је осећање да се после пет векова ослобађа Косово и сва стара Србија. Кључни моменат Првог балканског рата за Србе је остала Кумановска битка, вођена 23–24. октобра. Остало је предање да су неки српски војници одушевљено јуришали верујући да пред њима јаше Марко Краљевић. Након (POSLE) ове велике победе српска војска је умарширала у стару престоницу Скопље.
Промоција књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада" у Сомбору
Саопштења |
УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА РАВАНГРАДСКО ПРОЛЕЋЕ, С О М Б О Р
И БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Организују промоцију књиге:
Учествују:
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума
РАДОВАН РАДИНОВИЋ Проф. др , генерал у пензији
ЈОВО МИЛАНОВИЋ, генерал у пензији
МИЛОШ МИТРОВИЋ, председник "Миленијум групе"
САНДРА ДАВИДОВИЋ, члан Београдског форума
Место и време одржавања:
Уторак, 16. 10. 2012, Свечана сала скупштине општине Сомбор у 18 сати.
Добродошли
Србија има кристално јасну правну позицију око Косова
Коментари |
Идеје о изостављању Косова и Метохије из Устава, о напуштању или потискивању у страну Резолуције СБ УН 1244, опасно су подметање са стране које би требало трајно и одлучно одбити. Такви захтеви и идеје су против интереса Србије. Оне су у интересу сила које дробе Србију и успостављају „велику Албанију“
Шта у вези са Косовом и Метохијом Србија може још да учини? Шта чине или не чине њени представници свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмено?
МИР ДАНАС УГРОЖАВАЈУ СВЕТСКА КРИЗА, СИРОМАШТВО И КРШЕЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Саопштења |
Заменик градоначелника Крушевца Синиша Максимовић, Градоначелник Крушевца Братислав Гашић и Председник Београдског форума Живадин Јовановић
Председнику Београдског форума уручена Повеља мира и толеранције
Поводом Међународног дана мира (21. септембар), у здању Задужбине Милића од Мачве „Косово први праг Србије“ у Крушевцу, уручена је Повеља мира и толераниције председнику Београдског форума за свет равноправних Живадину Јовановићу. Истим поводом Професор Павле Бубања промовисан је за члана Академије мира. Одлуке о додели ових високих признања донела је Скупштина Асоцијације за културу мира и толеранцију и Музеј мира. Одлуке је образложио председник Скупштине Синиша Максимовић, а признање је лауреатима уручио градоначелник Крушевца Братислав Гашић.
Промоција књиге „Агресија НАТО – сумрак Запада"
Саопштења |
У препуној дворани Руског дома Београдски форум за свет равноправних представио је 18. септембра 2012. године своју књигу «Агресија НАТО – сумрак Запада». О књизи и поводом књиге говорили су Др Момир Булатовић, ратни председник Савезне владе СРЈ, Живадин Јовановић, бивши Савезни министар за иностране послове СРЈ, Борислав Милошевић, бивши југословенски амбасадор у Руској Федерацији, Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији, Михаил Денисов, саветник Руске амбасаде и директор Руског дома и Јован Митровић, директор «Милениум Групе». Песник Добрица Ерић рецитовао је своје песме посвећене народу и борцима за слободу.
Борислав Милошевић, Момир Булатовић, Михаил Денисов
Ово јединствено издање илустровано са око 120 фотографија, неизбрисивих призора разарања цивилних објеката, представља до сада најсвеобухватније сведочанство и најдубљу анализу карактера, узрока и последица агресије НАТО које ће се још дуго осећати не само у Србији, на Балкану и у Европи, већ и у целокупном систему међународних правних, политичких, економских и безбедносних односа у свету. Напад највећег војног савеза најбогатијих земаља на свету, на једну малу европску земљу, био је, по оцени говорника, освајачки рат са глобалниим циљевима.
ШТА СРБИЈА МОЖЕ (ЈОШ) ДА УЧИНИ?
Коментари |
Аутор: Живадин Јовановић:
Шта за Србију значи виши ниво дијалога – више успеха, или још већу штету?
У свему што, у вези са Косовом и Метохијом, чине или не чине, представници Србије свих рангова, унутар или изван Србије, са фуснотом или без ње, са пријатељима и свима другима, писано или усмемено, могу и треба да се придржавају Устава и резолуције СБ УН 1244 (1244). Притом је значајно да се на та документа и јавно позивају. Сви ће то сасвим добро разумети. И Србија треба да разуме оне који говоре да треба поштовати реалности, да је резолуција 1244 превазиђена, да Устав треба усагласити са реалношћу. То је њихов легитиман став. Ми знамо да је такав став израз њихових, а не интереса Србије.
Ако се прихвата континуитет и одговорност за спровођење онога о чему се претходна власт договорила са Приштином, онда садашња власт треба да провери да ли су све прихваћене обавезе у складу са Уставом, законима и актима Народне скупштине Србије и резолицијом СБ УН 1244. Брисел, Вашингтон, Лондон и Берлин су претходној власти говорили да је Косово изгубио Милошевић, да она са тим нема никакве везе и од њих се тражи само да то формално признају и примене, укратко, да не доводе у питање. Исти ти центри сада поручују садашњој власти – да не немајуј одговорности за договоре и обавезе претходне власти, већ да их аутоматски прихвате и примене у пракси. А које обавезе су прихваћене, ко је овлашћен да тумачи одредбе са „конструктивним нејасноћама“, о томе одлучују Купер, Филе и Ештонова.
Историји не треба ни додавати нити одузимати
Форум преноси |
Поводом текста „Не удварам се публици”, недеља, 19. августа 2012.
У сазнавању прошлости једино је легитимна и пожељна научна ревизија (дограђивање). Но, она понајмање утичена друштвену свест. Медији и слика предњаче. Интервјуи поводом претпремијере филма „Кад сване дан”, са режисером Паскаљевићем, глумцима Ејдусом и Надаревићем, те Филипом Давидом косценаристом, у садржају имају произвољности којезамућују слику једне од најосетљивијих тема Другог светског рата – холокауста. Неколико тврдњи завређује коментар: да је уништено 30.000 Јевреја у Београду; да је само место логора Сајмиште било и стратише („где је страдало ...”); да је „Недићева полиција (је) послала седам хиљада људи у Топовске шупе и да није било његове сарадње са колаборационистима (?) логор Сајмиште не би био пун.”
УРАНИЈУМ ЗА СРБЕ 4,5 МИЛИЈАРДЕ ГОДИНА
Форум преноси |
ЕКСКЛУЗИВНО - АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО "ВЕСТИМА" САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН !!!
Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен
У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП- а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.
Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП- у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Le Courrier) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде".
Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.
ДР РУДОЛФ ХАНСЕЛ У ПОСЕТИ ФОРУМУ
Саопштења |
Познати активиста мировног покрета у Немачкој и члан интелектуалног круга окупљеног око недељника „Текућа питања“ (Current Concerns) где је са председником Форума Живадином Јовановићем и председником Скупштине Форума Драгомиром Вућићевићем водио разговор о сарадњи.
Недељник „Текућа питања“ окупља независне научнике и аналитичаре унутрашњих и међународних питања из Швајцарске, Немачке, Француске, Италије и других земаља Европе.
Штампа се на немачком, француском, енглеском и италијанском језику и дистрибуира у преко 60 земаља на свим континентима.
Повремено објављује и текстове аутора из Србије, укључујући чланове Београдског форума.
Нерадни дани Београдског форума
Саопштења |
Београдски форум за свет равноправних неће радити у периоду од 25. јула до 25. августа 2012.
СЕМИНАР О ДИПЛОМАТИЈИ У БАЊА ЛУЦИ
Саопштења |
Више чланова Београдског форума за свет равноправних, бивших дипломата, одржало
је серију предавања ползницима семинара о међународним односима и дипломатији
који је одржан у оквиру Фракултета политичких наука, Универзитета у Бања Луци.
На слици, председник Београдског форума Живадин Јовановић са групом полазника
семинара.
ФОТО АЛБУМ:
https://picasaweb.google.com/110726448310205699773/jeiMkK
Јозеф Стиглиц: ММФ-ов ПУТ ДО ПРОКЛЕТСТВА
Форум преноси |
Јозеф Стиглиц, професор економије на америчком универзитету Станфорд, бивши саветник америчког председника Била Клинтона и некадашњи председник Светске банке за обнову и развој одлучио је да „проговори“ о томе како моћне западне банке и Међународни монетарни фонд у својим тајним документима планирају и хладнокрвно изазивају социјалне немире у многим сиромашним и транзиционим земљама широм света које наводно „помажу“. Текст је изворно објављен у лондонском “Обзерверу”(“Тхе Обсервер”) још 2001. године, а ми га због његове актуелности преносимо читаоцима Српске аналитике.
ПOВОДОМ KЊИГЕ „СРБИЈА И НАТО“
Књиге |
Др Станислав СТОЈАНОВИЋ
1. Поводом представљања књиге Србија и НАТО, требало би најпре подсетити на чињеницу да се једно независно, нестраначко удружење слободно мислећих интелектуалаца са називом Београдски форум за свет равноправних бави овом тематиком – посебно се концентришући на питање узрока, смисла и последица агресије НАТО на СРЈ (односно на Србију) – већ више од једне деценије, уствари од самог свог оснивања.
У току протеклих дванаестак година, Форум је организовао, много пута, врло садржајне расправе компетентних домаћих и међународних стручњака о историјском и друштвеном смислу, мотивима, геополитичким и другим последицама прве агресије НАТО на једну европску земљу после другог светског рата (земљу која никога није напала, ниједну његову чланицу); прве тзв. „хуманитарне“ војне интервенције изведене у име наводне „заштите људских права“. И, о резултату те агресије – насилној сецесији Косова и Метохије, односно отимању знатног дела територије једне суверене, међународно признате државе, који је поред осталог био и историјска колевка српске нације.
О томе је објављена најпре, 2006. године, књига „Агресија НАТО на Југославију – седам година после“ (у којој су садржани материјали са пет „окуглих столова“, одржаваних поводом сваке годишњице агресије од 2000. до 2оо4. године). А потом, 2010. године, и опсежна књига „Агресија НАТО – Сумрак Запада (са поднасловом: Да се не заборави)“, на српском и енглеском језику (са материјалима велике међународне конференције, одржане поводом десете годињице агресије, 24. марта 2009. године). Књига Србија и НАТО, која је повод за ову трибину, објављена је сасвим недавно, крајем 2011. године, и у њој су материјали израсправе одржане 23. марта прошле године (уочи 12. годишњице агресије). А, предстоји и објављивање књиге Косово и Метохија – 13. година после агресије НАТО, са излагањима на скупу који је под овим називом одржан 23. марта ове године.
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Г. ИРИНЕЈ ПРИМИО ПРЕДСТАВНИКА ФОНДА ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ, Г. ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА
Саопштења |
Његова Светост Патријарх Српски, Господин Иринеј, примио је данас представника Фонда дијаспора за матицу, господина Живадина Јовановића, који га је упознао са резултатима недавно одржане Скупштине ове хумнитарне организације расејања и матице. Јовановић је Његовој Светости уручио књиге о односима матице и расејања „Мостови“ I и II.
У току разговора истакнути су разни видови активности Фонда на хуманитарном плану, од којих су најзначајнији: помоћ грађанима Краљева у отклањању последица земљотреса, Аранђеловцу - за реконструкцију Опште болнице, изградња дечјег обданишта „Ђурђевак“, код Грачанице, стално збрињавање најугроженијих избеглица и расељених лица, помоћ студентима и ђацима са Косова и Метохије итд.
Његова Светост Патријарх Српски Господин Иринеј је благословио хуманитарни рад Фонда и нагласио значај велике помоћи коју српско расејање пружа матици у разним областима.
БЕЛОРУСКИ АКАДЕМИК У ПОСЕТ И БЕОГРАДСКОМ ФОРУМУ
Саопштења |
Реномирани белоруски научник, члан Српске академије наука и уметности Чарота Иван Аљаксјејевич, посетио је Београдски форум за свет равноправних где су му уручена симболична признања за полувековно научно изучавање и ширење српског језика и културе, као и за велики допринос културном и духовном зближавању српског и белоруског народа. Академик Чарота који ових дана, као гост Удружења књижевника Србије, борави у Београду поводом представљања антологије белоруске поезије у Народној библиотеци Србије, написао је и објавио 80 научних радова о српском језику и култури. По свом научном опусу и дометима, академик Чарота представља једног од најзначајнијих научника о српском језику и културу, изван граница Србије.
Током разговора са академиком Чаротом у Београдском форуму констатовано је да су језик и култура сваког народа најпостојанији стубови битисања нација и држава који не попуштају ни онда када други ослонци слабе или, стицајем историјских дешавања, отказују. Зто чување и развој језичке и културне баштине увек, па и у условима економске и финансијске кризе, заслужују прворазредну бригу и подршку.
У разговору су учествовали Живадин Јовановић, председник Београдског форума, Мирјана Булатовић, секретар Удружења књижевника Србије и Виктор Лазић, путописац.
ЈЕДИНСТВО И ПОЛИТИЧКА ВОЉА ПУТ КА УСПЕХУ
Коментари |
Србија може бити успешна земља. Она има ресурсе и геостратешки положај, али јој недостају јединство и политичка воља. Млади, школовани људи могу допринети напретку Србије, потребно је да се сами изборе за свој утицај, не чекајући да им неко други створи шансе. Партократија, феудални менталитет и негативна селекција су рак рана државе и друштва. Активирање унутрашњих ресурса је незамељив услов развоја и уважавања Србије као партнера. Земља која запоставља своје ресурсе и чека да јој други помогну није поштована.
Ово су само неке од мисли изречене на трибини младих из Србије и расејања која је данас одржана у Београдском форуму за свет равноправних у Београду. У раду трибине учествовало је око 50 студената и младих научника из Београда, Аустралије, Швајцарске. Уводно излагање о односима Србије и Европске уније поднела је Мр Нина Марковић, докторант за међународне односе са Универзитета у Канбери, Аустралија, која са још двоје својих колега из ове удаљене земље, борави у Београду.
Нина Марковић је указала на нека искуства Аустралије која могу бити инспиративна. Када је 70-тих година, уласком Велике Британије у Европску унију, Аустралија практично остала без главног купца својих роба, окупила је савет својих најспособнијих мислилаца, постигла јединство и окренула се алтернативним азијским тржиштима. То јој је обезбедило још бржи развој него што га је раније имала. Србија је у тешкоћама, потребно јој је јединство на концепту развоја. Задржавајући отвореност према „свим стубовима“, неопходно је да далеко више уради на покретању сопствених развојних потенцијала. Она је подсетила да су лидери више кључних чланица Европске уније јавно оценили је брзи пријем Румуније и Бугарске био мотивисан политичким разлозима и да је то било погрешно док је немачка канцеларка Ангела Меркел поодавно изјавила да нових пријема, после Хрватске, неће бити у наредних 10 година. Србија из тога треба да извуче реалан закључак – савет је младе научнице из Аустралије која је досад објавила низ запажених студија, од којих је за неке, добила висока мпризнања и награде.
Нина и њене колеге су уједно говориле о друштвеним и хуманитарним активностима Савеза српске омладине који је пре три године основан у Аустралији. У живој, отвореној размени мишљења која је уследила учествовали су студенти са Правног и Факултета политичких наука Универзитета у Београду.
Чланак који је поводом овог догађаја изашао у издању Европских новости 22.6.2012-те можете видети овде:
novosti-uzdati-se-u-mlade-i-pametne.pdf
ФОТО ГАЛЕРИЈА:
https://picasaweb.google.com/110726448310205699773/TA2012
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
САХРАЊЕН ЂОРЂЕ БЛАГОЈЕВИЋ
Саопштења |
На Новом гробљу у Београду је сахрањен потпредседник Покрета за Србију др Ђорђе Благојевић, „отац српске ракетне технике“, редовни професор Машинског факултета у Београду.
Велики српски конструктор ракета светског гласа, рођен је 1950. у Београду, где је завршио 12. гимназију и дипломирао на Машинском факултету. Докторирао је у Центру војнотехничких школа у Загребу. Његова решења су била кључна за реализацију великог броја стратешки важних пројеката који су унапредили наоружање Југославије, Србије и низа земаља у развоју. Био је члан Америчког института за аеронаутику и астронаутику. Преминуо је 4. јуна 2012. у Београду.
Комеморација поводом смрти професора Благојевића одржаће се у четвртак, 21. јуна 2012. у 11 часова на Машинском факултету у Београду.
На данашњем испраћају, после опела, пред породицом, неколико стотина родољуба, поштовалаца личности и дела професора Благојевића и његових студената, последње слово опроштаја од истакнутог научног и јавног радника изрекли су декан Машинског факултета проф. др Милорад Милованчевић и председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин.
О РАДУ ФОНДА ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Коментари |
УДРУЖЕЊЕ ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
8. јуни 2012. године
Излагање Живадина Јовановића, извршног директора Фонда дијаспора за матицу,
на седници Скупштине, 9. Јуна 2012. године
Даме и господо чланови Скупштине Фонда дијаспора за матицу,
Уважени представници државних институција,
Драги гости,Велико ми је задовољство што могу да вам се обратим на овом значајном заседању које је прво након усвајања и потврђивања новог Статута Удружења Фонд дијаспора за матицу који је у свему у складу са новим Законом о удружењима. Детаљни извештај о раду Управног одбора у протеклој години сви учесници ове седнице су добили. Уз то, Pредседник Управног одбора, господин Милоје Милићевић изнео је све чињенице, заједничке оцене и захтеве које Фонд има према надлежним државним органима, односно, према Влади Србије. Зато ми дозволите да да Вашој пажњи представим основне резултате и карактгеристике досадашњег рада и да изнесем неке предлоге.
Најпре о резултатима рада Фонда и његове Управе.
ФОНД ДИЈАСПОРЕ УЛОЖИО МИЛИОНЕ ЕВРА У ХУМАНИТАРНЕ ПРОЈЕКТЕ
Саопштења |
УДРУЖЕЊЕ ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
Београд, 9. Јуни 2012.Фонд дијаспора за матицу уложио је у мостове, путеве, болнице, обданишта око четири милиона евра. Прилозима српског расејања и пријатеља Србије из иностранства, преко овог Фонда саграђени су, поред осталог, мост на Великој Морави код Варварина, мост на Западној Морави код Крушевца, мост „Варадинска дуга“ преко Дунава, код Новог Сада, продилиште болнице „Драгиша Мишовић“ у Београду.
У обнову Краљева после катастрофалног земљотреса Фонд је уложио 150.000 евра што пшредставља највећу појединачну донацију у Србији. Фонд је током 2011. Уложио 100.000 евра у санирање Опште болнице у Аранђеловцу, око 100.000 евра у куповину сеоских кућа за трајно збрињавање породица избеглица са три и више деце, 70.000 евра у изградњу обданишта за 100 српске деце у Брњици код Грачанице, на Косову и Метохији, око 60.000 евра за реконструкцију српскиох средњевековних манастира, 20.000 евра за помоћ ђациома и студентима из тзв. центара за колективни смештај са Косова и Метохије.
Ово су само неке од цињеница и констатација изнетих у извештајима који су поднети и усвојени на данашњој скупштини Фонда. Скупштини су присуствовали представници Срба из Швајцарске који су за овај Фонд прикупили близу четири милиона швајцарских франака, из Немачке, Шведске, Аустгрије, САД, Канаде и низа других земаља.
ДИПЛОМАТА ВЕНЕЦУЕЛЕ У ФОРУМУ
Саопштења |
Сепаратизам и у појединим земљама Јужне Америке
Др Диа Надер де Ел Андари, министар саветник, отправница посолова Амбасаде Боливарске Републике Венецуеле посетила је Београдски форум за свет равноправних и водила разговор са председником Форума Живадином Јовановићем и председником Скупштине Форума Драгомиром Вучићевићем. Домаћини су упознали гошћу о програмским циљевима и резултатима рада Форума и својим погледима на актуелна кретања у региону и Европи.
Госпођа Диа Надер де Ел Андари је истакла да је недавно отварање Амбасаде Венецуеле у Београду израз обостране заинтересованости за развој и унапређење пријатељских односа и сарадње две земље на билатералном и међународном плану. Гошћа је упознала домаћине са основним циљевима унутрашње и спољне политике Венецуеле, као и са актуелним кретањима у Јужној Америци која карактеришу процеси интеграције, борба за економско-социјални напредак и равноправну међународну сарадњу. Указала је и на опасности од сепаратизма у појединим земљама богатим нафтом и стратешким сировинама, који се подстиче из иностраних центара моћи.
У разговору је истакнуто да су мешање у унутрашње послове, политика силе и интервенционизма неприхватљиви. Пракса извоза и наметања политичких уређења силом , по обостраној оцени, наставља да угрожава мир и стабилност у свету и зато је нужно да се таква пракса прекине, а светски односи врате на колосек принципа Повеље УН. Посебну опасност представљају покушаји центара моћи да се последице светске економске кризе изазване превазиђеним системима развијених превале на леђа земаља у развоју и да се на тај начин отежа њихов излазак из сиромаштва.
Оцењено је да се глобални односи у свету развијају у правцу мултиполаризма што отвара могућности за јачање улоге међународног права и демократизацију међународних односа. Тај процес неће тећи по аутоматизму и зато је неопходно веће ангажовање свих земаља и организација којима је стало до мира, стабилнопсти и равноправне сарадње, посебно Покрета несврстаних.
Гошћи је уручена књига Београдског Форума о агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999.
Није криза, рачуни су коначно стигли на наплату!!!
Форум преноси |
Свако мало слушамо о највећој економској кризи, која је покорила свијет 2008. године, те како морамо чувати буџете, смањити јавну потрошњу, учинити бројне резове у јавној управи, смањити број запослених, једном ријечју спровести мото Међународног монетарног фонда „стегните каиш“. Искрено говорећи, у прву руку многи од нас повјеровали су у ову бајку, понављану изнова и изнова у свим знаним и незнаним средствима јавног информисања. Али вратимо се мало у прошлост и видјећемо голу истину - рачуни су коначно стигли на напрлату.
Када говоримо о економији Европе морамо узети у обзир висину прихода у буџет било које државе, његове ставке, као и о трошкове и издатке које држава мора извршити за исплату давања пружања и услуга, материјале и радове. Неко би помислио да у свему овоме нема ништа чудно, али велика већина европљана никада није била у могућности да види стварне трошкове и издатке који настају због војних интервенција у страним државама. Евидентно је да су порески обвезници Европе били обманути средствима јавног информисања, који су цитирали свеколике организације за „људска права“ које у већини имају сједише у Лондону, а не у држави која ће бити предмет агресије. Тако је било у случају Либије, а сада Сирије. Јако прикладно, али вратимо се сада економији.
НАТО је у току агресије на друге суверене државе користио скупоцјено софистицирано оружје дугог домета, услиједила је копнена инвазија државе уз ангажовање војне опреме, уз ангажовање како домаћих тако и страних плаћеника, неопходно је обезбједити и несметану опскрбу снага на терену и тако даље. Сада више не говоримо о милионима, сада говоримо о милијардама прикупљених од пореских обвезника. О, да, заборавила сам поменути и све силне донаторске конференције за обнову порушене државе, чије уништење је сковао НАТО. Сада долазимо до питања одакле долазе сва та средства? То сигурно нису средства која Влада прикупља од приватног сектора или било које мултинационалне компаније. Средства за све НАТО-ве агресије су средства прикупљена од грађана земље чланице НАТО-а. Колико треба људима да схвате да НАТО не интересују грађани, НАТО брине само о себи и својим послодавцима.
Дозвлите ми да наведем једну анегдоту.За вријеме преговора представнику једне велике државе показан је потписан уговор те упитан зашто не поштују чак ни потписан уговор, одговор који је услиједио био је фрапантан, а гласио је „привилегија моћних је да не поштују чак ни потписан уговор“. Привилегија моћних значи да могу уцјењивати и вршити притисак друге чланице НАТО-а, да се понашају како они то желе, без обзира како ће то утицати на слабије државе. Да ли је ико примјетио да не постоји начин изласка из НАТО чланства?
Чланство у НАТО-у значи, осим доприноса у висини од 2% бруто домаћег производа било које државе, ангажовање војних снага, набавку опреме по НАТО-вим стандардима, донаторске конференције, враћање припадника војних снага у мртвачким ковчезима, враћање војних инвалида у своје земље, једном ријечју, рупу у буџету.
Данас говоримо о професионализму, јавности рада, одговорности, вриједностима и приницпима који су свијету у данашње вријеме насушна потреба. Умјесто тога,чињеница је да када год неко покуша сазнати колико средстава се издваја за НАТО-ве мисије, информација се окарактерише као недоступна и тајна. Зашто нас то не чуди?
Вратимо се поново економској кризи.... Више од деценије чланице НАТО-а трошиле су више него што су имале, уништавајући државе широм васељене, почевши са Србијом, Ираком, Авганистаном, Либијом а сада покушавају да уведу такозвану демократију у Сирији, а све то о трошку грађана чланица НАТО савеза. Поред чињенице да су буџети земаља чланица озбиљно осиромашени, такво финансирање као инвестиција, никада се неће вратити назад.
Осим што су еворпске државе у већини чланице НАТО савеза, треба поменути да је европска реална економија буквално пресељена на Исток, а Европа сада зановјета због Тигар економија. Ко их је створио, ко је кривац??? Већина европских држава је, умјесто да ствара производе са новонасталом вриједношћу, подстицала стварање небројене администрације, доносила бројне несувисле одлуке чије ће посљедице сносити обични грађани, обманути и искориштени за виши циљ, јер су Европу водили политичари, а не државници. На крају, посљедица овог вишег циља слободно се може изразити једном реченицом „Наша будућност је нестала, ово није криза, јер су рачуни коначно дошли на наплату”.
На крају, било које очекивање доласка страних инвестиција и инвеститора, отварање радних мјеста, повољних кредитних аранжмана, евентуалних распродаја и оно мало здравих предузећа у циљу очувања социјалног мира једнако је утопији.
Нада Пејновић
СРБИЈИ СУ ДРУГИ ПОТРЕБНИ КОЛИКО ОНА ЊИМА
Коментари |
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Лични ставСрбија је у великим економским и социјалним проблемима које је власт прикривала да би победила на изборима и угодила интересима домацег и страног капитала, посебно, интересима страних банака. Незапосленост је, према званичној статистици, 24%. Око 30% од укупно 7 милиона становника је на ивици егзистенције. Здравство у Србији ових дана је рангирано при дну листе европских земаља. Плате и пензије су међу најнижима.
Задуженост земље је преко 50% домаћег производа. Терет отплате спољног дуга далеко је изнад могућности отплате из све тањег девизног прилива. Социјални мир до сада је одржаван превасходно девизним дознакама српске дијаспоре вредним око 4,5 милијарди УСД годишње. Прилив из дијаспоре је већи од збира свих других извора заједно: од „повољних кредита“, „донација“, „подршки“ девизним резервама и „реструктуирањима“, „греен-фиелд“ инвестиција. Рупа у буџету је огромна. Бирократија и феудалци у руху бораца за „европске регионе“ не кане жртвовати стечене интересе и позиције. Не једном су надјачали институције, којих је Србија номинално препуна.
13 ГОДИНА ОД БОМБАРДОВАЊА ВАРВАРИНА
Саопштења |
Данас се навршава 13 година од убиства десеторо и рањавања више десетина грађана Варварина током бомбардовања моста, од авијације НАТО на Великој Морави у том шумадијском граду. Међу погинулима је била и Сања Миленковић, ученица Математичке гимназије у Београду, победница многих регионалних и европских такмичара младих математичара. По њеном имену 1999. Године, основан је Фонд за стипендирање талената из математике и техничких наука за који су средства обезбедили припадници српског расејања.
Поводом ове годишњице, синоћ је у Дому културе у Варварину одржана промоција књиге – зборника „СРБИЈА И НАТО“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Присутне грађане и учеснике промоције поздравио је председник Општине Варварин, Професор Зоран Миленковић, отац покојне Сање Миленковић. О књизи су говорили предсеник Београдског форума Живадин Јовановић, генерал у пензији Радован Радиновић и бивши амбасадори Др Станислав Стојановић и Драгомир Вучићевић.
Основне поруке свих учесника промоције су да се злочини као што је бомбардовање Варварина и убиство његових грађана, не смеју заборавити и да за агресију НАТО на Србију (СРЈ) нема оправдања. Књига „СРБИЈА И НАТО“ , оцењено је, представља велики допринос разумевању правих узрока и циљева агресије који се виде у стварању преседана, одузимању Косова и Метохије од Србије и ширењу НАТО на Исток. Учесници промоције су подсетили на чињеницу да се око 70 одсто грађана Србије противи чланству у НАТО и истакли да Србији, као мирољубивој европској земљи, није место у НАТО – у као офанзивној, интервенциoнистичкој војној организацији.
У програму су учествовали књижевници, песници и ученици који су читали своје радове о злочинима НАТО – а.
Углед Савјета Европе на коцки!!!
Форум преноси |
Они који су пратили и дивили се Савјету Европе сумњају да ће усред реформе ова организација постати импотентна. Умјесто да постигне јачу улогу како би постао истински борац за људска права, демократију и владавину права на међународној арени, Савјет Европе постао је још једна у низу импотентних бирократских институција неспособних да се суоче са мновим питањима, као што је шта његове земље чланице раде ван граница Европе.
Савјет Европе основан је 05. маја 1949. године, одмах након 2. свјетског рата. Најстарија европска институција покушава развити заједничке и демократске принципе базиране на Европској конвенцији о људским правима и основним слободама, те другим пратећим документима о заштити појединацадиљем Европе. Чине га Парламентарна скупштина и Конгрес локалних и регионалних власти, чији су чланови представници свих 47 земаља чланица. Једно од тијела Савејта Европе је Европска комисија за власти тзв. Венецијанска комисија као и независно тијело Еврпски суд за људска права.
Главни циљ Савјета Европе је стварање демократије и права широм контитнента, обезбјеђујући провођење његових основних вриједности: људских права, демократије и правних држава. Потписивање и ратификација Европске конвенције о људским правима предуслов је за учлањење у Савјет Европе. Усвојена је 1950. године, а 1953. јеступила на снагу.
Правни оквир Савјета Европе обухвата више од 200 конвенција. Исте су правно обавезујући споразуми, а земља чланица је у обавези да их проводинакон потписивања и ратификације. Истовремено, државе са статусом посматрача су: Света Столица, Канада, Јапан, Израел, Мексико и Сједињене Америчке Државе.
Главни приоритет Савјета Европе је заштита људских права, вишестраначја и владавине права,али након свих дешавања у задњој деценији, становници Европе остали су без текста, јер је нешто страшно пошло по злу, а овдје ћемо јасно рећи шта.
О једној неизвршеној инструкцији центра
Коментари |
Пет деценија Покрета несврстности Југословенска дипломатија и несврстаност
Желим да честитам иницијаторима и организаторима на одличној организацији овог научног скупа поводом 50. годишњице оснивања Покрета несврстаних земаља која употпуњује приметну празнину у јавном и стручно-научном животу у Србији као домаћину оснивачке конференције Покрета несврстаних земаља. Проминентне научнике из Европе, Азије, Америке и Аустралије, све учеснике и госте, поздрављам у име Београдског форума за свет равноправних. Београдски форум је удружење које подржава филозофију и циљеве ПНЗ сматрајући да су циљеви прокламовани у Београду 1961. И разрађивани и обогаћивани на потоњим самитима Покрета, у највећој мери и данас актуелни. Да се подсетимо, то су били и остали циљеви мира, безбедности, разоружање, демократски међународни односи, поштовање међународног права, демократизација и јачање улоге УН, смањивање јаза између богатих и сиромашних, укидање војних блокова и страних војних база, слобода избора путева унутрашњег уређења, укидање свих облика дискриминације, искорењивање глади, беде и масовних болести и многи други. Београдски форум сматра да Србија треба да води отворену и уравнотежену спољну политику развијајући раноправну сарадњу са свим важнијим чиниоцима у региону,Европи и светској заједници. Србији, њеним дугорчним економским, политичким и безбедносним интересима, по нашем дубоком уверењу, највише одговара политика активне неутралности какву води већи број европских земаља, укључујући и више чланица Европске уније. То одговара и интересима мира и напретка на Балкану. Партнерство за мир је сасвим довољан оквир за односе Србије са НАТО-ом. Пошто је НАТО од одбрамбеног прерастао у офанзивни војни савез, сматрамо да Србији као малој, мирољубивој земљи није место у таквом савезу.
Наша тема данас је - југословенска дипломатија и несврстаност. Желим, пре свега, да укажем на чињеницу да је Југославија у време стварања и развоја ПНЗ имала развијену, високо оспособљену, професионалну дипломатију једнако поштовану међу несврстаним, као и међу земљама запада и Истока. Југословенска дипломатија је била усклађена са стратегијом унутрашње и спољне политике. На унутрашњем плану то су били циљеви развијања модерне, високо-продуктивне економије, запошљавање, социјална сигурност, бесплатно здравство и образовање и самоуправљање, а на спољном – стабилност и безбедност земље, равноправна сарадња, укључивање у међународну поделу рада и несврставање. У том периоду земља је имала стопе привредног раста које су се сврставале међу највише на свету. Поред осталог, производила је нумеричке машине алатљике, грађевинске машине, тракторе од 2 до 220 КС , око 250.000 аутомобила годишње , авионе, тенкове, бродове. Имала је високо развијени научно-истраживачки, развојни и образовни кадар који је био раме уз раме са колегама из развијених земаља Европе, Америке и Азије.
ПУТИН: Варвари су хтели да униште целе народе и владају државама и континентима
Форум преноси |
МОСКВА, ЦРВЕНИ ТРГ: ВОЈНА ПАРАДА ПОВОДОМ 67. ГОДИШЊИЦЕ ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ ОТАЏБИНСКОМ (ДРУГОМ СВЕТСКОМ) РАТУ
У перфектном војном поретку продефиловало је и промарширало тачно 14.000 официра и војника и полазника елитних војних академија. За њима је наишла ратна техника, у колони дужој од километар и по „Манекени“ руске ПВО били су зенитно-ракетни комплекси „Бук-М2“ и ракетно-топовски системи „Панцир-С“ предвиђени за заштиту цивилних и војних објеката. А за њима - системи С-400 „Тријумф“ који чувају ваздушни простор Москве
За финале су били остављени: ракетни комплекси „Искандер“ и мобилне балистичке ракете „Топољ-М“. У тренуцима њиховог проласка испред Путина и Медведева, пет хеликоптера Ми-8 пронело је над Црвеним тргом заставе: Русије, Оружаних снага РФ, Копнене војске, Војно-ваздушних снага и Ратне морнарице
Учесницима параде и сународницима са централне трибине се обратио шеф државе Владимир Путин, нагласивши: Пре 67 година је разбијен нацизам - страшна и цинична сила. Немамо право да заборављамо како је та сила настајала, како је јачала и постајала све осионија пред очима целог света. Да заборавимо како су варвари замишљали да униште целе народе и да постану господари судбина држава и континената
Русија - указао је Путин - доследно води политику јачања безбедности у свету. Ми имамо велико морално право да принципијелно и упорно бранимо своје позиције зато што је наша земља примила главни удар нацизма, дочекала га херојским отпором, прошла кроз најтежа могућа искушења и донела ослобођење народима целог света
ПОДВУКАО ЈЕ: Строго поштовање међународних норми, уважавање суверенитета држава и самосталног избора сваког народа - једна је од безусловних гаранција да се трагедија претходног великог рата никада више неће поновити
УХРАЊЕНИ РОБ У ЕВРОПСКОМ КАЗАМАТУ
Форум преноси |
Пише Оскар Фрајзингер, посланик у парламенту Швајцарске
Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, то би био
велики губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота
где су часовници мекши него на Далијевим сликама, где жене више
сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног
у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.
ОД БЕОГРАДА ДО БАГДАДА (2011)
Саопштења |
(Дугометражни документарни филм о Скоту Тејлору у новом светском поретку)
Погледајте зашто су се за овај филм интересовали у Москви и Техерану
Проверите зашто је овај филм напунио салу Исабел Бадер Тхеатре у Торонту
Погледајте видео интервју са режисером Р.Огњеновићем на сајту Урбана Србија
Погледајте интервју са Скотом Тејлором о Косову за Торонто Новине
Редак поглед у право лице историје; погледајте филм
Шта нам се стварно догађало у последњој деценији !
Режија: Радослав Огњеновић, филмски режисер из Србије, који живи у Торонту
24. Мај 2012, у 20:00 часова (четвртак), Дом Омладине Македонска 22/ИВ 11000 БЕОГРАД
* Улазнице 150.00 динара, на благајни Дома Омладине; телефон: 011.3248.202
*Трејлер филма:
https://www.youtube.com/watch?v=5FtM4hfOSE8&;feature=player_embedded
* Филмски режисер Радослав Огњеновић – Најновији интервју:
https://www.torontonovosti.com/home/2012/03/03/500/
* Novinar Skot Tejlor – Intervju o Kosovu:
https://www.novine.ca/intervju/2011/i-13081_Skot_Tejlor.asp
* Filmski režiser Radoslav Ognjenović – Intervju o filmu “Od Beograda do Bagdada”:
https://www.novine.ca/intervju/2011/i-1277-Radoslac_Ognjenovic_Beograd_Bagdad.asp
* Skot Tejlor & Radoslav Ognjenovic - Intervju posle premijere filma u Torontu:
https://www.novine.ca/arhiva/2011/1279/zajednica.asp
* Filmski režiser Radoslav Ognjenović - Video Intervju:
https://www.youtube.com/watch?v=7c98Kv4xWck
*Još o filmu “Od Beograda do Bagdada”:
https://www.urbanasrbija.com/vest24.html
Радослав Огњеновић ће присуствовати премијери филма у Београду !
Десет погледа на будућност Републике Српске
Форум преноси |
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска
Срђан Рајчевић
уторак, 24. април 2012.
На засиједању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 9. јануара 1992. године формирана је Република Српска као резултат тежње српског народа за сопственим државним оквиром који би му омогућио слободан живот и равноправан статус са осталим народима који су живјели у Босни и Херцеговини као федералној јединици у саставу бивше Југославије. Распадом некадашње социјалистичке јужнословенске заједнице, након троипогодишњег грађанског рата који је окончан 1995. године, Република Српска наставила је своју егзистенцију у суженом међународном капацитету, као један од два државотворна ентитета који чине Босну и Херцеговину. Иако је у постратну дејтонску Босну и Херцеговину Република Српска ушла као држава са ограниченим суверенитетом, под политичким притиском и противправним дјеловањем међународног фактора оличеног у Канцеларији високог представника њена је државност константно слабила, да би у садашњици могла бити окарактерисана и као федерална јединица са израженим конфедералним овлашћењима у односу на БиХ[1].
О Регионалном састанку Свртског савета за мир за Европу и Блиски исток, У Ларнаки
Саопштења |
У Ларнаки, на Кипру, од 6. до 8. априла 2012. Године, одржан је Регионални састанак Светског савета за мир за Европу и Блиски исток. Састанак је организован на иницијативу Представништва Светског савета за мир (WPC), са седиштем у Атини и Мировног покрет Португалије, координатора за Европу. У раду састанка су учествовали: генерални секретар Светског савета за мир, Танасис Пафилис (Thanassis Pafilis), извршни секретар WPC, Ираклис Цавдаридис (Iraklis Tsavdaridis), представници мировних покрета: Кипра, Грчке, Србије, Бугарске, Турске, Португалије, Белгије, Норвешке, Немачке и Швајцарске, а са Блиског истока, представници: Ирана, Палестине, Израела, Либана и Јордана. У име Београдског форума за свет равноправних, у раду састанка је учествовао Драгомир Вучићевић, члан Управног одбора Форума.
Милошевић је био први херој трећег миленијума
Форум преноси |
У Москви промовисана књига „Непобеђен,, - о бившем председнику Србије и СРЈ
* Слободан је бранио своју земљу од међународних терориста. На то га је обавезивао и Устав земље. Он није ишао на поводцу лидера страних држава и није се држао овако како се држе многи политичари на Балкану – оценио Милошевићев старији брат Борислав који је и приредио књигу
* Слободан Милошевић је био храбар човек. Борио се за свој народ и земљу. У историји ће бити сигурно запамћено како је у Хагу у потпуности разбио оптужницу, оценио је лидер руских комуниста Генадиј Зјуганов
*„Непобеђени“ је уџбеник словенске трагедије и словенске будућности. Трагедија Југославије и борба Слободана Милошевића – то су лекције нама Русима – упозорио је присутне генерал Леонид Ивашов
У МОСКВИ – у препуној великој дворани Дома Савеза писаца Русије - промовисана је књига о Слободану Милошевићу ,,Непобеђен,, штампана за његов седамдесети рођендан.
Марш на Дрину - Новогодишњи концерт изведен у Бечу 1987
Видео записи |
Новогодишњи концерт у Бечу 1987: Марш на Дрину изводи Бечка филхармонија под диригентском палицом маестра Херберта фон Карајана
Сребреница – или феномен жртава
Књиге |
Никола Живковић
(Реч на промоцији књиге „Масакр у Сребрници“ Едварда Хермана, у Руском дому, у Београду, 09. Априла 2012.)
Књига која је повод за наш вечерашњи округли сто зове се „Масакр у Сребреници“ од професора Едварда Хермана и групе аутора, који углавном долазе са англосаксонског говорног подручја. Њима је заједничко то да су се, имам утисак, подробно и темељно бавили сребреничким догађајима. Стекао сам утисак да је те истраживаче ујединила жеља да се установи истина. Очевидно је то био њихов главни мотив да се прихвате споменуте нимало захвалне теме. Никада није било лако писати против прописане и једном за свагда «одозго» утврђене истине.
У додир са овом темом дошао сам веома рано, пре тридесетaк година, када сам стигао у Западни Берлин на постдипломске студије. У првих две или три године мог боравка у Немачкој највећи део времена проводио сам у одлично уређеној библиотеци тада западноберлинског Слободног универзитета ( Frei Universität). Веома се живо сећам тог времена. Било је то непосредно после 6. априла године 1981. Прелистао сам најважније немачке дневне листове тог датума и гле изненађења: ни у једном није било ни речи о бомбардовању Београда од 6 априла 1941. Ово откриће ме потресло, растужило, расбеснило, али и оснажило у жељи да се озбиљније позабавим овим феноменом. У мојим књигама, - а до сада су објављена три тома «Берлинских записа», - велики део посвећен је управо овој теми.
Амбасадор Белорусије у посети Београдском форуму
Саопштења |
Амбасадор Белорусије у Србији Њ.Е. господин Владимир Чушев, у пратњи саветника Амбасаде господина Андреја Метелица, посетио је 4. априла 2012. године Београдски форум за свет равноправних.
У разговору са председником Форума Живадином Јовановићем, размењене су информације и мишљења о раду Форума, могућностима успостављања сарадње са сличним удружењима у Белорусији, као и о питањима билатералних односа и сарадње Србије и Белорусије.
Амбасадор Чушев је позитивно оценио развој економске сарадње две земље истичући да је обим размене у прошлој години достигао вредност од 160 милиона долара са тенденцијом даљег раста. Он је истакао да је Белорусија постала један од највећих снабдевача српског тржишта трактора, тролејбуса и камиона носивости изнад 20 тона терета.
Разговарано је и о резултатима Округлог стола о трговини људима, женама, децом и људским органима, који је на иницијативу 20-так земаља, међу којима је и Белорусија, недавно одржан у седишту Уједињених нација у Њујорку. Поред око 400 представника земаља чланица, у раду стола учествовали су Председник Генералне скупштине и Генерални секретар УН.
Изражено је заједничко уверење да бржи развој сарадње у свим областима представља заједнички интерес Србије и Белорусије као традиционално пријатељских, блиских и савезничких земаља.
Осиромашени уранијум, заштита животне средине и становништва, наша вечита брига
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Преузмите документ:
slobodan-petkovic-osiromaseni-uranijum-zastita-zivotne-sredine-i-stanovnistva-nasa-vecna-briga.pdf
(Аутор је Слободан Петковић, генерал у пензији, специјалност:
Атомско-биолошко-хемијска одбрана)
Линк на Гугл документима:
https://docs.google.com/open?id=0B-4gMauZDSIkd2lIdVpTUzBTakdGUWw3U2pTQXVpZw
Конференција: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Јутјуб плејлиста (15 излагања):
Јутјуб плејлиста (15 излагања):
https://www.youtube.com/watch?v=JE6PccdVVi8&;feature=share&list=PL4B614D6D8D3D436B
Милена Парлић, Удружење породица киднапованих и убијених на КиМ - рецитација на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Поштовани,
Памтимо, Не заборављамо, Не опраштамо...
И данас, на обележавање тринаестогодишњице од почетка Нато бомбардовања Републике Србије памтимо и памтићемо сурову машинерију за убијање живота и свих облика слободе.
Не заборављамо. Не заборављамо јер смо ми, на најтрагичнији начин осетили монструозност снаге моћника.
Не опраштамо. Не опраштамо трихиљаде невино страдалих и преко хиљаду несталих Срба на Косову и Метохији.
Не опраштамо независност плаћену људским органима.
Не опраштам им и никада им нећу опростити 25. јун 1999. године, дан када ми отеше брата.
Ову песму посветила сам њима, онима које до сада није дотицали брутално кршење људских права над Србима, али их је итекако дотицало да учествују у спровођењу политике дуплих стандарда. За њих, Нато агресоре, представнике такозваних међународних судова правде, борце за људска права нити је икада, нити данас ишта представља чињеница о хиљадама невино страдалих, отмицама људи, трговини људима и њиховим органима...о погибији трогодишње Милице Ракић која је сведочанство невиног српског страдања.
Др Мирољуб Васић, историчар из Београда, СУБНОР Србије - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Нови светски поредак, глобализација и НАТО агресија на СР Југославију (Србију) 1999-те
Ово је комплексна тема. Да би барем делимично схватили ту сурову историјски и људски неправедну, срамну агресију НАТО савеза на СР Југославију, тј. Србију, марта 1999, морамо имати у виду њен историјски контекст. Због ограничености, и времена и простора, да само у назнакама подсетим на тај „контекст“, којим ће се историчари бавити и у садашњости и у будућности. Овакве расправе треба да су, да тако кажем, „трпеза духа“, истине, а њихови резултати (радови) чувари истине, памћења и трајни споменици тој цивилизацијској бруци.
Остаје још увек отворено болно питање зашто је, иако је то време неоколонијализма и неолиберазлизма, бездушно бомбардован један стари европски народ, Српски, који је увек био део европског, светског, слободарског, антифашистичког покрета, и као такав део светске слободарске баштине, чиме је грубо угрожен историјски, етнички, духовни идентитет српског народа, а он се мора увек бранити.
Др Станислав Стојановић, амбасадор у пензији - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
1. И тематиком Косова и Метохије и агресијом НАТО на СРЈ (односно на Србију) Београдски форум бавио се од самог свог оснивања. У току протекле деценије Форум је организовао, много пута, врло садржајне расправе компетентних домаћих и међународних стручњака – и о једној и о другој теми, које уствари чине нераскидиву целину.
Објављене су и књиге у којима су садржана излагања учесника у тим расправама. И о Косову и Метохији, 2007. и 2008. године две књиге (поводом тзв. „преговора о Ахтисаријевом плану“ и поводом проглашења „независности“ Косова): „Косово и Метохија – од Србије све зависи“, и „Косово и Метохија – шта даље?“. И о агресији НАТО, три књиге: „Агресија НАТО на Југославију – седам година после“, 2006.године (материјали са пет окуглих столова, одржаваних поводом годишњица агресије од 2000. до 2оо4. године); „Агресија НАТО – СУМРАК ЗАПАДА“, на српском и енглеском језику, 2010. године (материјали велике међународне конференције, одржане поводом десете годињице агресије, 24. марта 2009.године); и сасвим недавно, крајем 2011. године – „Србија и НАТО“.
И, речено је већ (и објављено у поменутим књигама) – све што се, са становишта науке и етике, може казати о историјском и друштвеном смислу, мотивима, геополитичким и другим последицама прве агресије НАТО на једну европску земљу после другог светског рата (која никога није напала, ниједну његову чланицу); прве „хуманитарне“ војне интервенције изведене у име наводне „заштите људских права“ (у овом случају, наводне „заштите“ побуњених Албанаца на Космету). И о резултату те агресије – насилној сецесији јужне српске покрајине, односно отимању знатног дела територије једне суверене, међународно признате државе, који је био историјска колевка српске нације.
И, указивано је у том контексту – врло разложно, и начелно и сасвим конкретно – на суштинске националне и државне интересе српског народа; и на одговорности које из тога произилазе за његово вођство.
Проф. др Миодраг Зечевић, завршна реч, председник СУБНОР-а Србије - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Поштовани учесници скупа,
Организатори оцењују да је скуп постигао више од могућег. Подсетио је српску јавност на учињени злочин грађанима и држави Србији, учинио комеморацију убијеним за време НАТО агресије 19 најразвијенијих земаља, тзв. демократског света на малу Србију, односно СРЈ, изразили смо наш незаборав и неопростивост према онима који су учинили овај злочин грађанима и држави, изразили смо оправдан страх грађана Србије од уранијумских бомби за своје здравље и здравље потомства, потсетили смо се на порушене мостове, фабрике, зграде, инфра структуру и изразили нашу трајну осуду и згражавање на оно што раде према српском народу на Косову и Метохији у име тзв. демократског света и демократије и понижавању Србије које се непрекидно спроводи.
Мислимо да је скуп кроз свој рад изрази јасно свој однос према овим питањима, и јасно рекао шта мисли о онима који су то учинили и о њиховом делу, свесни да светом и животом влада насиље најмоћнијих сврстаних у НАТО алијансу и да имамо политику Србије коју имамо.
Наше три организације овим скупом изразили су оно што мисле и шта осећају грађани после 13 година од извршене агресије на Србију, односно СРЈ и о онима који су то учинили, јер се непрекидно представљају као наши пријатељи. Народ у Србији каже „Боже спаси нас од таквих пријатеља а од непријатеља ћемо се сами одбранити“.
Златоје Терзић, генерал - потпуковник у пензији, ратни помоћник Начелника штаба Врховне команде ОС СРЈ - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Војнобезбедносни аспект ситуације на Косову и Метохији
Косово и Метохија представљају дугорочно кризно подручје које је од утицаја на све државе југосточне Европе. Косово и Метохија не представља једнозначно кризно подручје. Постоји већи број, узјамно испреплетаних, кризних аспеката на и око Косова и Метохије од којих су најзначајнији политички, економски, бзбедносни и војни.
Политички аспект је одређујући за све остале аспекте кризе. Албански фактор, уз подршку западних и исламских центара моћи настоји да формира државу на територији Републике Србије. Ако у томе успе појавиће се на тлу Европе две албанске државе. Остаје само питање времена уједињења те две државе. Албанци са тим неће бити задовољни. Настојаће да прошире своју државу на територије суседних држава у којима живи албански живаљ. На удару ће се наћи, односно већ су на удару, све суседне државе. На првом месту Македонија, а затим Црна Гора, Србија и Грчка. Недавна изјава Хашима Тачија, да сви Албанци треба да живе у једној држави, недвосмислено указује на даљи развој ситуације. Питање је да ли ће центри моћи, који заговарају независно Косово, хтети, а ако буду и хтели да ли ће моћи то да спрече.
Слободан Петковић, генерал - мајор у пензији, бивши помоћник Министра одбране СРЈ - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Осиромашени уранијум, заштита животне средине и становништва, наша вечита брига
И сада, после 13 година, још увек су болна сећања већине нашег становништва на последице једностране одлуке НАТО-а да бомбардује некадашњу СР Југославију. Много људи је убијено и рањено, много цивилних објеката је порушено. Страшна катастрофа нам је учињена рушењем објеката хемијске инфраструктуре и гађањем појединих циљева муницијом са осиромашеним уранијумом (ОУ). Данас је то непопуларна, чак се може рећи и забрањена тема за разговор са представницима званичних институција власти јер они не желе да се замере својим новим ''савезницима'' и пријатељима који су нам ''помогли'' да се ослободимо ''диктатуре'' и уведемо ''демократију'', не бирајући начин и средства и без обзира на последице које ћемо у том уживању ''демокртије'' осећати због тога. Али народ им то неће и несме никад заборавити, јер последице ових акција и атака на животе и здравље увелико осећа. Оне су у све већем броју канцерозних и других обољења код становништва на овим просторима, која нико неће јавно да коментарише. Оне су у обољењима војника који су боравили на простору КиМ, али за чију заштиту глас све чешће дижу медији и јавност у неким западним земљама. Сазнања о последицама тог чина, нам не дају мира и обавезују нас да се на то стално подсећамо јер ће убитачно дејство ОУ вечно трајати.
Сећање на жртве агресије НАТО
Саопштења |
Београд, 27. март 2012.
Коференција „Да се не заборави – агресија НАТО – Косово и Метохија 13 година после“ одржана у београдском Центру Сава 23. марта 2012. почела је државном химном „Боже правде“ и минутом ћутања у знак сећања на преко 3.500 жртава агресије НАТО против Србије (СРЈ) 1999. године. Конференцији, коју су заједнички организовали Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР и Клуб генерала и адмирала Србије, присуствовало је око 350 гостију из земље и иностранства. Међу гостима су били Државни секретар у Министарству за рад и социјалну политику Негован Станковић, амбасадор Русије Александар Конузин, амбасадор Белорусије Владимир Чушев, високи дипломатски представници Кине, Ирана и других земаља, председник чешког удружења Војници против рата Јуриј Буреш, председница немачког Форума за мир у Европи (Касел) Биргит Малзен, представници српске дијаспоре из САД, Велике Британије и Немачке.
Међу представницима бројних удружења присуствовале су делегације Друштва српских домаћина, Фонда за младе пољопривреднике „Борка Вучић“, Удружења жена са Косова и Метохије, Удружења породица несталих и убијених, Покрета за Косово и Метохију, студената и професора са Универзитета у Лепосавићу и други.
Наташа Шћепановић, председница Удружења продица киднапованих и убијених на Косову и Метохији - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Poštovani,Oprostite što Vam se neću obratiti rečima "poštovani gosti" ili "vaše ekselencije", jer želim da Vam kažem poštovani prijatelji i roditelji - jer ćete možda lakše prineti srcu naše reči. Stojim pred Vama i obraćam Vam se u ime svih onih ljudi, znanih i neznanih, svih onih porodica koje ne znaju gde su im deca i roditelji već dvanaest ili četrnaest godina. Za većinu Vas rat je samo ružno sećanje ili davno zaboravljena greška prošlosti, ali je nama još uvek najružnija stvarnost i užas saznanja o strahotama koje su doživela naša deca, majke, očevi, sestre i braća. Pomislite samo na trenutak, da ne znate gde Vam je dete?...
Pomislite kako je kad ne znate više od decenije, dok Vas stvarnost suočava sa prikrivenom istinom o tajnim logorima i ilegalnim operacijama vađenja ljudskih organa. I znate da to nije izmišljotina nekog bolesnog uma u 21.veku, u kolevci stare evropske kulture, civilizacije i Vizantije, već znate da je to strašna istina i zločin koji prolazi bez kazne.
Znamo da je teško priznati da su navodne žrtve zapravo krvnici, znamo da je teško okrenuti kormilo međunarodne politike koja valjda još uvek ne zna za strahote Albanije, silovanja, ubistva i proterivanja nealbanaca sa Kosmeta još od 1981.godine. Svet je bio nem, slep i ćutao je, navikli smo da ćuti i da okrenemo i drugi obraz da nas po njemu nemilosrdno udara, ali ne možemo ćutati i dopustiti da se zavet ćutanja nadnese i nad kostima srpske dece, koje su razbacane po planinama i jamama u Albaniji i ko zna gde sve po Svetu. Zato što je neko odlučio da gradi nekakvu svoju imaginarnu slobodu na grobnicama, zločinima, proterivanjima, otmicama i najstrašnijem kriminalu, to ne znači da zločince treba nagrađivati i milionskim bankovnim računima od prodaje organa kidnapovanih Srba, ako su im već na našoj krvi i spaljenim domovima dali nekakvu državu. Onome ko izgubi dete i roditelje, ko nema više kućni prag i ništa svoje, jer je izgorelo u plamenu besa i krvavog pira, on više nema šta da izgubi i mirne duše može da stane i pred Vas, i pred bilo koje svetske moćnike i sudove, i da pita: Dokle više? Zašto ćutite? Šta smo Vam učinili? Gde su nam odveli decu?
Владислав Јовановић - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
НЕОПХОДНА ЈЕ РЕВИЗИЈА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ
Данас обележавамо 13 година од злочиначке агресије НАТО-а и Америке против СРЈ. Међутим, могли бисмо да обележимо и 23. годишњицу и 16. годишњицу, и 17. годишњицу, јер све њих повезује једна заједничка нит, а то је да су исте те силе, које су потегле оружијем на СРЈ пре 13 година, посегле политички и правно против свих облика државе српског народа који су јој претходили. Сетимо се 1991. године, они су уништили једну чланицу УН и ОЕБС, само зато да би се заштитили од оптужбе да су подржавали сецесију. Тако је СФРЈ избрисана са мапе Европе и поред лојалности бар половине њеног становништва тој држави.
СРЈ је била оспоравана у УН-у као чланица, да би је после преврата 5. октобра, нова власт убрзо и сама прогласила непостојећом и затражила нови пријем у УН. Међутим, и то није задовољило те такозване нове силе светског поретка. Оне су настојале да и такву, умањену Југославију ( СРЈ) смање, и због тога су је врло брзо, већ после 6 година, претворили у ткз. Државну заједницу и то са утешним роком у трајању од 3 године. Па и то нису хтели да траје и један сат дуже. Веома су лако и брзо издејствовали тзв. меко одлажење Црне Горе из заједничке државе, тако да је Србија остала сама на тапету и није чудо што се напади на њу и данас настављају. Замисли за даље смањивање Србије, за њено претварање у једну желатинску масу, која ће послушно да иде за онима који јој одређују правце и даље се спроводе. После Косова и Метохије долазе на ред и друге области Србије које су у фокусу великих сила Запада. Према томе, у свим овим случајевима, западне силе су имале два циља, један је да заштите себе од оптужбе да су подржавале сецесију и сепаратизам, а други је да сву кривицу за све што се збило на простору бивше Југославије за ових двадесет и једну или две године, превале на Србију и српски народ, јер ако то постигну, онда они имају чисте руке, не може се упрти прстом на њих да су у ствари прави кривци, да су они извршили злочин против мира, уништавајући прво једну чланицу УН - СФРЈ, а онда и оружаном агресијом и СРЈ.
Зоран Радисављевић - САНУ неће да шаље библиотекама „ Magnum Crimen”
Форум преноси |
објављено: 17.03.2012
Извршни одбор САНУ није потврдио одлуку да се познато дело на енглеском, допуњено са два некада избачена поглавља, пошаље иностраним библиотекама
Први пут, познато дело академика проф. др Виктора Новака „Magnum Crimen”, објављено далеке 1948. године у Загребу – појављује се сада комплетно, са два поглавља, која су у претходним издањима избацивана. Та два спорна поглавља избачена су по налогу Владимира Бакарића. Књигу је, на енглеском, у два тома, објавила издавачка кућа „Гамбит” из Јагодине. Уводни текст написао је академик Василије Крестић, а поговор академик Милорад Екмечић.
Када се појавило прво издање, 1948. године у Загребу, књига је брзо нестала, па се сумња да је велики део тиража купила и уништила Римокатоличка црква. Због тога је ова књига била врло ретка у СФРЈ.
Србољуб Живановић - Подаци о Јасеновцу су језик истине
Форум преноси |
Поводом текста ,,ХХО: Подаци о Јасеновцу су језик мржње”, ,,Политика”,14. марта
У тексту под насловом ,,ХХО: Подаци о Јасеновцу су језик мржње”
(,,Политика, 14. марта), на три места се помиње Међународна комисија за
истину о јасеновачком систему логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома
у Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата, а на четири
места сам поменут ја, као председник Међународне комисије.
Господин Звонимир Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) пише да
су налази Међународне комисије за истину о Јасеновцу ,,плод болесне
злонамерне мржње” и оптужује Републику Србију и Републику Српску да
припремају терен за нове регионалне сукобе и да стварају ,,осветнички
оквир”.
Др Срђа Трифковић - Излагање на конференцији: Да се не заборави агресија НАТО - Косово и Метохија 13 година после
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
КО ЈЕ ВОЉАН ДА УМРЕ ЗА ИМПЕРИЈУ?
Не желим да говорим о ономе што је било, то сви знамо, али премда ме неки оптужују да сам у текстовима превелики песимиста, сада желим да кажем нешто оптимистички. Историја се убрзава и више није могуће правити пројекте који ће бити остваривани по темпу и замисли Стејт дипартмента, Савета за националну безбедност и стратегију НАТО-а, из простог разлога, што једначина има све више варијабли, све више непознатих. Свет је био монополаран између 1991. и руског контраудара на Сакашвилијеву агресију у Јужној Осетији августа 1998. Мислим да тај датум можемо узети као карај монополарности. У току је мултиполаризација света, а та мултиполаризација је неминовна јер не постоји ниједна империја у историји света која је своју доминацију заснивала на обезвређеној валути. Америка има 16000 милијарди долара јавног дуга, и није способна да своје мономанијакално пројектоване такозване обавезе настави да испуњава као што је то до сада чинила, а притом има сулуду стратешку доктрину, која представља глобалну експанзију Брежњевљеве доктрине, уз једну малу разлику: у Брежњевљевој доктрини, „ограничени суверенитет“ је постојао само за чланице лагера и тај свет је престајао на реци Елби, а свет беневолентне глобалне хегемоније, како је зову амерички неоконзервативци, не престаје нигде, нема границе. Њима је подједнако витални и легитимни интерес и оно што се догађа у Јужном Кинеском Мору и на 38. паралели Корејског полуострва, на појасу Газе и Западне обале реке Јордана, на Косову, у Рашкој и у Војводини. Све су то витални интереси САД „и то је један облик неурозе који сада мора да научи да има своју меру“. Дакле, проблем је сада како Америка да схвати да мора имати меру, а да притом не изазове рат крупних размера. Историја нас, такође, учи да империје у силазној линији вуку хазардне потезе. Када је почео прилив јужноамеричког злата и сребра у шпански трезор, почела је и декаденција Шпаније. Ефекат је био исти као инфлација и у тренутку своје слабости или своје растуће слабости, Шпанија је повукла свој хазардни потез стварањем велике армаде, чији је крах означио и крах Шпаније као велике силе. Аустоугарска у својој силазној путањи почетком 20. века вуче хазардне потезе на Балкану. Врши анексију БиХ, преваривши руског министра спољних послова и хазардно креће у тзв. превентивни рат против Србије. Сада ће бити 100 година томе, након победе у Првом балканском рату, што, поменимо узгред са једном малом пахуљицом, ова држава не планира да обележи нити на било који начин искаже почаст својим жртвама у том рату, да не говоримо о јавним скуповима, научним симпозијумима и књигама. На другој страни, Турска припрема читав програм збивања који ће Отоманску империју приказати као мултиетничку, беневолентну, толеранту, претечу Европске уније, а то што су отимали децу и слали их у јаничаре, то је био еквивалент стипендија за Харвард, Кембриџ или Оксфорд.
Владимир Капуралин - Лицемерје без граница
Форум преноси |
21. март 2012.
Имајући у виду широки спектар метода, које се користе у међународним односима, које имају за циљ доминацију и наметање своје воље другима, ради остваривања властитог интереса, не изненађује што ти поступци врло често нису ни добронамјерни ни праведни. Не изненађује ни лицемјерје које постаје пратећа појава на тим релацијама, мада то сазнање не умањује дегутантност лицемјерја.
Али када се такве поруке не упућују другој страни преко границе, већ оне бивају изречене у властитом «дворишту» те стране онда оне могу драстично повриједит осјећаје и дигнитет домицилног становништва.
Њемачки амбасадор у Београду Wолфрам Масс, својом је изјавом на конференцији «Србија, Западни балкан и НАТО-ка 2020. години» која је одржана 26-27. октобра 2010. године у Београду, превазишао све до тада речено на том подручју. Његова изјава у дубокој је супротности са актуалним хуманим цивилизацијским досегом и њена је дијаболика рационално непојмљива.
Остварени програми обележавања НАТО агресије 23 и 24-ог марта 2012
Саопштења |
Остварени програми Округлог стола „Косово и Метохија – 13 година после агресије НАТО“, одржаном 23-ћег марта 2012., у Београду и полагање цвећа у спомен жртвама НАТО агресије 24-ог марта 2012 на месту Ташмајдански парк споменик погинулој деци и на Ушћу, споменик вечна ватра.
ostvareni-programi-obelezavanja-nato-agresije-23-i-24-og-marta-2012-te.doc
Комнен Бећировић - Да силе зла устукну пред силама добра
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Pariz, 24 marta 2012.
Порука учесницима Округлог стола Косово 13 година после, организованог од стране Беофорума 24 марта 2012 у Београду.
Даме и Господо, драги Пријатељи, Браћо и Сестре,Веома бих желио да могу да учествујем на вашем високом скупу, али како то нисам у стању, шаљем вам моје најсрдачније поздраве и честитам вам на вашој делатности достојној највише хвале, на вашој истрајности да и овим овогодишњим скупом допринесете разобличењу стравичног злочина почињеног пролећа 1999 годне над српским народом, кад је највећа војна сила свих времена, Нато, на тај народ ратовала с циљем да му отме свештено Косово и, у исти мах, успостави своју коначну доминацију над Балканом.
Међутим, испоставило се током протеклог времена да је апокалиптични рат против Србије, вођен наводно ради заштите људских права и успоставе демократије, конкретно ради спасавања мирних и невиних косовских Албанаца ништа мање него од геноцида од стране злих Срба - био само генерална проба за низ сличних ратова који су уследили против других држава: против Авганистана 2001, против Ирака 2003, против Либије 2011, а већ би Сирија била жртва сличне агресије да није противљења Русије и Кине у Савету безбедности.
Живадин Јовановић - Реч на отварању конференције: Косово и Метохија – 13 година после агресије НАТО
Kонференцијa поводом 13 година од НАТО агресије |
Историја тек почиње
Наша земља и народ били су пре 13 година жртве агресије НАТО пакта. Током агресије животе је изгубило више преко 3.500 наших сународника – бораца за одбрану земље, полицајаца, деце, жена и старих особа. Колико је сународника умрло од последица рањавања и употребе оружја с осиромашеним урнијумом, колико их и данас умире, тешко да ће се икада утврдити. И данас се њима клањамо са најдубљим пијететом и заветом да жртве и страдање никада нећемо заборавити.
Оружана агресија 1999. настављена је другим средствима све до данашњих дана. Она се спроводи политичким, економским, финансијским, пропагандним и другим притисцима, уценама и манипулацијама. Њени циљеви су од разбијања Југославије, пренети на терен дробљења Србије и српског народа. Водеће силе НАТО-а дробе српски народ насилним исцртавањем нових граница. Ароганција, реваншизам и расизам представника појединих чланица НАТО-а и ЕУ према Србији и српском народу тешко да се могу прикрити. Судећи попонашању и изјавама амбасадора таквих држава у Београду, питање је да ли они, уопште узев, и желе да своју ароганцију прикривају. Владе одређених земаља притежу Србију користећи своју доминацију у Брислу (ЕУ, НАТО), генерале у Приштини, банкаре у Вашингтону или Франкфурту.
Тринајест година после…
Полагање цвећа на споменике жртава агресије НАТО
Саопштења |
Представници институција, удружења грађана, омладинске и спортске организације, страни дипломатски представници и појединци данас су положили цвеће и венце испред споменика жртвама агресије НАТО на Србију (СРЈ) која је отпочела пре 13 година. Пред спомеником деци-жртвама агресије венце и цвеће, поред осталих, положиле су делегације Београдског форума за свет равноправних , СУБНОР-а Србије, Клуба гебнерала и адмирала Србије, Амбасадор Русије Александар Конузин, Aмбасадор Белорусије Владимир Чушев, Амбасадорка Кубе Мерцедес Мартинес Валдес, делегације српског расејања, студената Правног факултета у Београду, Удружења жена са Косова и Метохије, Покрета за Косово и Метохију, Форума за мир у Европи из Немачке, Удружења „Војници против рата“ из Прага и моноги други.
Венци и цвеће такође су положени и испред споменика жртвама агресије НАТО пакта у Парку пријатељства на Новом Београду где се окупљенима обратио Љубиша Стојимировић, генерал у пензији, председник Клуба генерала и адмирала Србије.
Одржан округли сто на тему Косово и Метохија - 13 година после почетка агресије НАТО
Саопштења |
У организацији Београдског форума за свет равноправних, Савеза удружења бораца Народно – ослободилачког рата (СУБНОР) и Клуба генерала и адмирала Србије, у Београду је 23. марта 2012. године, у Центру Сава, одржан Округли сто на тему ''Косово и Метохија – 13 година после почетка агресије НАТО. 1999. године, на Србију, односно СР Југославију. Поред истакнутих домаћих аналитичара и историчара, у врло садржајној расправи, којој је присуствовало преко 350 слушалаца, учествовали су: господин Александар Конузин, амбасадор Руске федерације у Србији, господин Јиржи Бурес, председник удружења Чешке републике Војници против рата, господин Срђа Трифковић, историчар из Чикага и госпођа Биргит Малзан, председница Форума против рата из Касела, Немачка. Пре почетка расправе, хор ''Свети Димитрије'', из Новог Београда, отпевао је државну химну ''Боже правде'' и песму ''Ово је Србије'', док је хор ''Ансамбл Архангели'', у току рада Округлог стола, отпевао две пригодне песме са Косова и Метохије. Основно у излагањима свих говорника јесте: да је агресија НАТО на Србију (СР Југославију) 1999. године предузета без икаквог повода, уз грубо кршење Повеље Уједињених нација и основних принципа међународног права и да она представља злочин против мира и човечности. И овог пута је указано на бројне жртве које је агресор нанео становништву Србије, на велика материјална разарања економске, саобраћајне, индустријске и енергетске инфраструктуре, здравствених, култруних, образовних и других објеката од општег значаја, као и на дугорочне штетне последице на здравље становништва и природну околину због разарања петрохемијских постројења и употребе оружја са осиромашеним уранијумом. |
![]() Живадин Јовановић, Г. Владислав Јовановић, бивши министар иностраних послова СРЈ и Србије Њ. Е. господин Александар Конузин, амбасадор Руске Фесерације у Србији Г. Златоје Терзић, генерал - потпуковник у пензији, ратни помоћник Начелника штаба Г. Јиржи Биреш, председник удружења “Војници против рата”, Чешка Република Г. др Срђа Трифковић, Г. Слободан Петковић, генерал - мајор у пензији, бивши помоћник Министра одбране СРЈ Гђa. Биргит Малзан, председник Г. др Мирољуб Васић, историчар из Београда, СУБНОР Србије Гђa. Милена Парлић, Удружење породица киднапованих и убијених на КиМ (рецитација) Г. др Станислав Стојановић, амбасадор у пензији, Београдски форум Гђa. Наташа Шћепановић, Проф. др Миодраг Зечевић, завршна реч, председник СУБНОР-а Србије |
Жртве агресије
Нато агресија |
Агресија на Србију (СРЈ) произвела је многобројне жртве и готово трајне последице на животну околину, чиме се жртве мултипликују до неслућених размера, а дејство штетних материја продужава до 2000 година.
Коалиционе снаге НАТО-а и терористичке банде убиле су више од хиљаду и раниле око пет хиљада припадника Војске и полиције, усмртиле две хиљаде цивила, међу којима 88 деце, а десетак хиљада раниле и повредиле. Као нестали води се око 2.000 становника Косова и Метохије који не припадају албанској етничкој заједници. Нестајали су углавном после доласка снага Кфора. Многи од њих, како је обелодањено свету, завршили су у Албанији, где су им, на живо, у тешким условима, након жестоких тортура, вађени поједини органи, зарад забрањене монструозне трговине на црно.
Близу 10 милиона становника Србије и Црне Горе живело је 78 дана у свакодневном страху од бомби и "паметних" пројектила које су сејали авиони НАТО-а са безбедне висине веће од 10.000 метара. Огроман број цивила, ни кривих ни дужних, претрпео је стрес, шок, депресију, са трајним душевним поремећајем и последицама. Није мали број ни оних са пострауматским синдромом.
Авијација НАТО-а је 1.991 пут напала 986 цивилних објеката, од чега је 119 потпуно уништено а 867 тешко оштећено. Никада несмемо заборавити бомбардовање Ниша, Сурдулице, Новог
Пазара, Ћуприје, Варварина и Алексинца, јер је тада убијено и рањено највише цивила, али ни дејство по избегличким колонама, возовима, аутобусима, болницама, школама, домовима културе, телевизијским кућама и другим цивилним објектима. Пропагандисти НАТО-а згроженој светској јавности нудили су причу о колатералној штети!
Са својих огњишта протерали су близу 250.000 људи, разорили 986 цивилних објеката и употребили близу 30.000 тона експлозива у убојним средствима, укључујући и она са осиромашеним уранијумом, чиме су изазвали највећу еколошку катастрофу у Европи са трајним последицама. Србија је тих дана била претворена и у својеврстан полигон за пробе дејстава новопроизведеног оружја и оног чија је производња и употреба, према међународним конвенцијама, забрањена.
Интервју Живадина Јовановића - лист Геополитика
У новинама |
Поштовани господине Јовановићу,
Како Ви, имајући у виду Вашу веома дугу професионалну каријеру, и богато политичко искуство, оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, једном речју, стање нације?
Живадин Јовановић: Нација је дубоко подељена географски, социјално и политички. Она је и даље заморче експериментисања твораца тзв. новог светског поретка у нестајању. Умртвљене су снаге и могућности Србије у култури, науци, технологији, привреди. Друштвену свест карактеришу урушен национални морал, немоћ и чекање. Србија верује у помоћ и спасење од оних који су се вековима уздизали отимајући туђе! Српски интелектуалци, углавном, ћуте као да је то као да је такво стање богомдана неминовност и најважнија одлика демократизације. Визија и интереси Империје, постали је врхунски кредо многих. Док институције, Устав и политичка одговорност постоје само на папиру, токове и судбину друштва одређује комбинација волунатаризма, ауторитарности и политичке незрелости.
Отвореност према суседима, Европи и свету нису спорни. Али, је итекако спорно то што је Србија велике економске и природне ресурсе, будзашто, препустила другима, спорно је, уопште узев, зашто потцењује себе и своје а прецењује друге и туђе. Спорно је, заиста, и зашто Србија данас више цени и поштује оне који су је, пре само 13 година, разарали, убијали, тровали, обогаљивали, који је и данас јавно третирају као трећеразредну државу, а Србе као народ ниже расе, који Србију и на почетку 21. столећа черече и понижавају, него оне који је поштују, подржавају и бране, који је никада нису разарали, или пнижавали. О којој скали вредности, о каквом коду се ту ради? Време је да Србија одбаци синдром немоћи, колективне кривице и вазалства, да отчепи закречења у свести и чепове у организованости друштва. Време је да се отворена Србија коначно окрене и себи!
Након политичких промена у Србији после 2000. године, Ви сте са групом колега, сарадника и политичких истомишљеника, пре свега, се ангажовали у Београдском Форуму за свет равноправних. Како оцењујете рад, политичке домете и резултате Форума?
Живадин Јовановић: Београдски форум је добровољно, независно, непрофитно удружење, није ни странка, ни тзв. НВО, и тако треба да остане. Основала га је пре 12 година група српских интелектуалаца међу којима су, поред других, били академици Михајло Марковић, Иван Максимовић и Коста Михајловић, публицисте и књижевници Радош Калајић, Чедомир Мирковић и многи други који су својим стваралаштвом оставили трајни траг у науци, култури и јавном животу. Форум и данас окупља велики број интелектуалних стваралаца из Србије, окружења и српског расејања. У страним медијима више се пише и говори о активностима Форума него у Србији. Форум се бори се за ширење истине, равноправност људи, народа и држава, уважавање интереса Србије. И поред медијске блокаде, Форум се и унутар Србије, све више афирмише као остециште и извор слободне, независне мисли. Поштовање људских права у складу са концептом УН који обухвата и социјална, економска, права на здравље, културу, образовање – такође је један од циљева Форума. На међународном плану, Форум се бори за поштовање међународног права демократизацију међународних односа, за укидање страних војних база, а против милитаризације, хегемонизма и војног интервенционизма. О свему томе сведочи и садржина преко 70 књига политичке, економске, безбедносне, спољно-политичке садржине које су написали и издали чланови и пријатељи Београдски форума.
У Форуму се руководимо резоном – да јадиковке немају вредност, да се углед и права не стичу пљувањем по другоме, да зато свако треба да ради оно што најбоље зна и уме. И још нешто, да своју зловољу и интелектуалну инертнтност не објашљава тезом – да је немоћан, да од њега ништа не зависи. Човек се не сме предати.
Књига - Стратегија спољне политике Србије и Црне горе
Књиге |
Стратегија спољне политике Србије и Црне горе (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Опис књиге...
Књига - Порука српском народу француског генерала Галоа
Књиге |
Порука српском народу француског генерала Галоа (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Поводом 10. годишњице од почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ) француски генерал, један од оснивача француског покрета отпора, велики пријатељ српског народа, Пјер Мари Галоа, упутио је 2009. године Поруку српском народу, која је у овој књизи објављена на српском, француском и енглеском језику. Порука има историјски значај, по садржини је блиска поруци једног другог пријатеља српског народа Швајцарца Рудолфа Арчибалда Рајса »Чујте Срби«, написане после Првог светског рата. Генерал Галоа указује на значајну историјску чињеницу: разбијање Југославије (СФРЈ) је било дуго планирана операција. Агресија НАТО није била условљена ни режимом Слободана Милошевића, ни наводним преживљавањем ''комуниста'' у Србији, ни тобожњом српском тежњом за хегемонијом над осталим народима Југославије, ни тзв. хуманитарном катастрофом на Косову. Прави узроци су геостратешки циљеви САД у Европи и заокруживаwе Русије, као и тежња Немачке да се ослободи ограничења наметнутих после Другог светског рата. По сведочењу генерала Галоа, Немци су лобирали за ''територијално преуредјење'' Југославије још 1976. и 1977.године. Њихови мотиви су, по генераловом мишљењу, били: освета Србима због пораза у два сбветска рата, награда Хрватима и муслиманима због подршке у то време и користи због припајања Хрватсјке и Словеније економској зони Евроопске уније.
Издање 2010, илустровано фотографијама у боји, страна 60, цена 100 динара.
Књига - Милошевић - Процес века
Књиге |
Милошевић - Процес века (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Књига, која је у преводу са немачког језика објављена у Београду 2008. године, посвећена је праћењу и анализи целокупног тока судјења бившем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу. Њен аутор је Герминал Цивиков, пореклом Бугарин, који од 1975. године живи у Холандији. Пажљивим праћењем тока поступка, аутор долази до закључка да је цео процес изводјења доказа оптужбе, на крају, доживео фијаско. Читав процес се показује као добро режирани позоришни комад, у коме се судије и тужиоци често нису разликовали по својим улогама. Такозвано ''тражење истине'' личило је на фарсу, чији је сценарио подредјен политичким мерилима. Све у свему, аутор оцеwује да је то у кривично – правној култури европског правосудја изопачен процес.
Издање 2008, страна 250, цена 200 динара
Књига - Антифашистички покрет у Србији
Књиге |
Антифашистички покрет у Србији (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Друго, допуњено издање ове публикације, објављене 2011. године, садржи радове домаћих аутора – историча, научника, аналитичара и учесника анти-фашистичког, народно ослободилачког рата 1941. – 1945. Публикација, такође, садржи и неколико историјских докумената. Њена основна сврха састоји се у афирмисању историјских чињеница о антифашистичкој борби и wеним носиоцима у Србији. Аутори се аргументовано супротстављају свим покушајима фалсификовања историје Другог светског рата, укључујући и иницијативе и захтеве за рехабилитацију квислиншких политичких опција поражених у току тог рата.
Издање 2011, страна 118, цена 200 динара
Књига - Србија и НАТО
Књиге |
Србија и НАТО (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Зборник радова домаћих и страних аналитичара и стручњака, укqучујући и прилог представника Министарства одбране Србије. Преовлађује став да Србија нема таквих изазова због којих би требало да тражи безбедност у чланству у НАТО-у, да Србији није место у том офанзивном војном савезу, да је Партнерство за мир довоqан оквир за односе са НАТО-м. Србија треба да остане војно неутрална, са уравнотеженим политичким и војним односима са важнијим међународним чиниоцима што произилази из Декларација Народне скупштине Србије од децембра 2007. године. Неутралност коју, према свим анализама, подржава огромна већина грађана, треба подићи на ниво уставног принципа – сматра већи број аутора.
Издање 2011., страна 196, цена 300 динара.
Књига - Међународни положај и спољна политика Србије
Књиге |
Међународни положај и спољна политика Србије (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Зборник радова компетентних домаћих научника, аналитичара и стручњака чији је основни закључак да је за заштиту трајних националних и државних интереса Србије битно да води неутралну, уравнотежену спољну политику. Анализзирани су нови трендови у међународним глобалним односима и wихов утицај на положај Србије и њену спољну политику. Књига, такодје, садржи и орилог амбасадора Руске федерације у Београду, Александра Васиљевича Конузина, о иницијативи Русије, за успотављање новог система европске безбедности.
Издање 2010, страна 202, цена 300 динара.
Књига - Косово и Метохија - Шта даље?
Књиге |
Косово и Метохија - Шта даље? (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Ово је шеста по реду публикација у издању Београдског форума о Косову и Метохији. Своје погледе о томе како Србија треба да се постави да би заштитила своје државне и националне интгересе изложило је десетак референата – јавних и научних радника. Јединствена је порука свих да се Косовом и Метохијом не сме трговати, да нема решења његовог статуса изван Устава Србије, међународног права и Резолуције СБ УН 1244, који за Србињу имају трајни и обавезујући карактер.
Издање 2008, страна 202, цена 200 динара
Књига - Левица у Србији и свету данас
Књиге |
Левица у Србији и свету данас (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Зборник радова саопштених на округлом столу одржаном новембра 2006. Отварајући расправу о овој теми, Београдски форум се руководио: прво, чињеницом да је левица у свету пред великим изазовима и у дефанзиви пред налетом глобализма; друго, левица је у Србији, почев од промена октобра 2000, изложена је масовном прогону, застрашивању и кршењу основних људских права; треће, период ''транзиције'' произвео је огромне социјалне, економске и политичке проблеме, који се не могу решити без снажне левице. Преовлађујући закључак учесника: за успех левице, неопходан је нов научни, идејни и организациони концепт који ће уважавати искуства претходних генерација, али и нове трендове у којима борба против експлоатације и за социјалну правду захтева нове прилазе и методе.
Издање 2007, страна 174, цена 200 динара
Књига - Невладине организације у Србији и у свету
Књиге |
Невладине организације у Србији и у свету (Књига Београдског форума за свет равноправних)
У настојању да допринесе бољем разумевању савремене улоге невладиних организација, а посебно у збивањима на простору бивше Југославије деведесетих година прошлог века и касније, Београдски форум је организовао 18. маја 2006. године, у Београду, јавну трибину на тему – Невладине организације у Србији и свету. У расправи су учествовали истакнути професори и академици Београдског универзитета и познати стручњаци за ову материју, чија излагања су објављена у овој књизи. Основни закључак који произилази из тих излагања јесте да су невладине организације у већини случајева, па и у Србији, постале инструмент светских центара моћи, који теже за светском доминацијом. Оне, у нашој земљи, несметано обављају политичке, обавештајне и друге задатке, добијене од својих страних спонзора и отворено раде против националних и државних интереса Србије.
Издање 2006, страна 160, цена 200 динара
Књига - Незапосленост и сиромаштво у Србији
Књиге |
Незапосленост и сиромаштво у Србији (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Посвећен разматрању најважнијих државних и националних проблема, Београдски форум је организовао крајем 2005. године Округли сто на тему – Незапосленост и сиромаштво у Србији. У расправи о том важном проблему који, последњих година, све више оптерећује народ Србије, учествовали су истакнути универзитетски професори, академици и осведочени познаваоци социјалног стања у земљи. У књизи су садржани реферати поднети на наведеном скупу, у којима су садржани одговори на многа питања, укључујући и на оно најважније - узроци незапослености и сиромаштва у Србиј данас. Заједничка је оцена свих учесника у расправи да су узроци незапослености и сиромаштва данас у напуштању концепта друштва социјалне правде и некритичком прихватању политике и правила либералног капитализма, уз беспоговорну послушност власти према ММФ-у.
Издање 2006, страна......., цена 200 динара
Књига - Косово и Метохија
Књиге |
Косово и Метохија (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Две и по године после агресије НАТО и стављања Косова и Метохије под управу Уједињених нација, Београдски форум је, 12. јануара 2002. године, организовао Округли сто на тему – Косово и Метохија. У расправи о тој теми су размотрена најважнија питања која су се наметала у то време, и то: уставно-правни, међународно – правни, историографски, геостратешки, идеолошко – пропагандни и безбедносни аспекти Киосова и Метохије. Књига садржи излагања учесника у расправи, у којима је изложена свестрана анализа о Косову и Метохији као неодвојивом делу Србије, и то, пре свега, са становишта кршења основних норми националног и међународног права и угрожавања безбедности и стабилности на Балкану. У врло садржајној расправи је доминирао јединствен став о томе да се Косово и Метохија може повратити у уставни поредак Србије само доследним поштовањем од стране власти легитимних националних и државних интереса и инсистирањем на томе да међународна заједница изврши све своје обавезе које је преузела на основу Резолуције СБ УН 1244.
Издање 2003, страна 180, цена 150 динара.
Књига - Актуелна питања спољне политике
Књиге |
Актуелна питања спољне политике (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Ова 20. свеска Београдског форума значајна је, поред осталог, по томе што садржи копију оригиналног писма немачког политичара Вили Вимера упућеног 2. маја 2000. године немачком канцелару Герхарду Шредеру о америчкој НАТО стратегији према Југославији, Србији и Европи, као и превод тог писма на српски језик. Писмо Вили Вимера има историјски значај јер сведочи да су САД у априлу 2000. захтевале од својих савезника да »што је могуће пре изврше међународно признање независне државе Косово« а да Србија »трајно буде искључена из европског развоја«.
Издање 2007, страна 98, цена 150 динара.
Телеграм председнику општине Звечан
Саопштења |
16. фебруар 2012.
Господин
Драгиша МИЛОВИЋ
Председник Општине Звечан
Поштовани господине Миловићу,
Вама, једнако као и председницима других општина на Северу Косова и Метохије, као и свим грађанима тог дела Републиике Србије, упућујем искрене честитке, пре свега, на јединству и непоколобљивости у борби демократским средствима за слободу, суверенитет и територијални интегритет Србије. Резултати легалног, легитимног и демократског референдума којима се одбијају илегалне институције илегалне творевине технолога вишедеценијског дробљења Србије и српског народа, не могу се ничим умањити нити избрисати какве год омаловажавајуће или претеће изјаве и декларације стизале из Приштине, Београда, или других места.
Ако неко жели да разуме, схватиће да референдум на северу Косова и Метохије, није ни конфронтација ни слабљење Србије, већ позив на разум, мир, прекид обмана, насиља и неморала према Србији и српском народу. Грађани севера Косова и Метохије јасно су рекли на референдуму да су им домовина, слобода и достојанство трајније и веће вредности од сваке друге. Нека то буде пример и другима.
С најдубљим поштовањем,
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Уочи 13-е годишњице почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ)!!!
Форум преноси |
Немаčки амбасадор у Србији Волфрам Мас:
Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање НАТО 1999. било исправно
Немачки амбасадор у Србији Волфрам Мас изјавио је на конференцији о НАТО у Београду да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.
“Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут “НАТО бомбардовања”. Замислите да шетате улицом Кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: “Тата, ко је ово урадио?”. Ви ћете му одговорити: “НАТО”. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је ту учинио јер је било оних који су могли да ми кажу засшо је то учинио”, изјавио је Мас.
Komnen Becirovic : Razgovor sa Andre Malroom (1969)
Видео записи |
Извор : Радио Телевизија Србије, РТС, чија је Дирекција, посебно љубазношћу директора канала РТБ, Николе Миркова, и управника Програмског архива, Милете Кечине, ставила на располагање овај филм ради постављања на глобалну мрезу.
Овај разговор са Андре Малроом вођен је 5 маја 1969 у "Palais Royal" у Министарству културе на чијем се челу Малро тада још налазио. Емитован је, уз изостављање Малроове позитивне оцене хришћанства, наредног месеца на Радио Телевизији Београд, затим објављен у целини у недељнику НИН од 15 јуна 1969, нашавси на велики одјек у јавности. Поново је емитован на српској ТВ поводом Малроове смрти у новембру 1976. Аутор интервјуа пренео је најважније делове у својој књизи "André Malraux ou la grandeur humaine", објављеној поводом 20-те годишњице упокојења Андре Малроа, у издању куће "L'Age d'Homme", из које се известан број страница са насловницом налази на Интернету.
У Француској је, такодје поводом Малрове смрти 1976, интервју емитован на Радију "France Culture", да би затим био објављен 1982 у броју 43 едиције "Cahiers de l'Herne", посвећеног Малроу, који је приредио "Michel Cazenave". Оригинал филма, који је снимио "Gilbert Larriaga" са тадашње ОРТФ, налази се у ИНА.
Осим са Малроом, Комнен Бећировић је водио разговоре са читавом плејадом ондашњих француских писаца, као сто су "Fransoa Morijak, Zan-Pol Sartre, Luj Aragon, Zak Prever, Pjer Gaskar, Misel Bitor" и други, разговоре сабране у књизи "Rencontres lointaines" - Далеки сусрети -- која чека да буде објављена.
Рамбује - Ни преговори ни споразум
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Са пажњом сам прочитао текст у „Политици“ од 6. фебруара 2012. године под насловом „Годишњица почетка преговорау Рамбујеу“.
Желео бих да скренем вашу пажњу и, ако дозволите, пажњу читалаца „Политике“ на извесне превиде, празнине и нејасноће у том тексту..
Најпре, Српско-југословенска делегација је позвана у Рамбује да преговорима са делегацијом Албанаца са Косова и Метохије постигне мирно, компромисно политичко решење за статус Покрејине Косово и Метохија.
Директних преговора две делегације није било. Неистина је, да се не употреби други израз, да је српска делегација одбила директне преговоре, како је наведено у тексту објављеном у „Политици“. Истина је да је Српско-југословенска делегација више пута и писаним обраћањима посредницима захтевала директне преговоре две делегације о чему постоји документација и што може потврдити сваки од тринајест чланова Српско-југословенске делегације. На све такве захтеве амерички посредник Кристофер Хил је одговарао да албанска страна не жели дирекне преговоре. Било је још тада јасно да Американцима није одговарао директни дијалог и да је то прави разлог што га није било. Да јесте, тешко би било поверавати да делегација Албанаца не би прихватила амерички захтев.
Беле књиге - НАТО агресија 1999
Књиге |
Беле књиге - НАТО агресија 1999 (Књиге Београдског форума за свет равноправних)
4 Беле књиге чине доказни материјал о агресији НАТО на Србију 1999-те!
***
Учитајте све четри беле кнјиге у једном pdf фајлу величине 750 MB ovde:
https://content.wuala.com/contents/beoforum/Documents/NATO-Crimes-in-Yugoslavia.zip
или скините сваку понаособ овде:
Како учитати књиге?
Беле књиге су хостоване на Гуглу
Свака књига засебно, као фајл, заузима око 1 ГБ. Због величине фајла, Гугл није у стању да скенира фајл, као што то ради са мањим фајловима.
Када дођете до дела, где вам се приказује порука:
Sorry, we are unable to scan this file for viruses.
The file exceeds the maximum size that we scan. Download anyway
Само кликните на "Download anyway" и директно учитавање почиње.
***
Слободно преузмите, књиге високог квалитета, спремног за штампу, у пдф формату (на енглеском):
NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part One:
ISBN-86-7549-178-6-Part-One.pdf
NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part Two:
ISBN-86-7549-178-6-Part-Two.pdf
NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 24 March - 24 April 1999 - Part One:
NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 25 April - 10 June 1999 - Part Two:
***
Слободно дистрибуирате и промовишете овај доказ НАТО агресије.
Обележавање тринаесте годишњице агресије НАТО
Саопштења |
Као и протеклих дванаест година, тако ће и ове године почетак агресије НАТО на Србију (Србију и Црну Гору), бити обележен низом активности, у сарадњи Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и Савеза удружења бораца Народно-ослободилачког рата Србије.
Основни мото свих тих активности биће, као и ранијих година, садржан у поруци – Да се не заборави!
Активности на обележавању биће концентрисане око 24. марта, дана када је, пре тринаест година, без икаквог повода, отпочела злочиначка агресија НАТО на нашу земљу. Све те активности су планиране у циљу:
(a) Одавања поштовања свим жртвама народа Србије, које су страдале од напада агресора;
(б) потсећања на велике патње и страдања грађана Србије током 78-осмодневног бомбардовања НАТО авијације;
(ц) потсећања на огромна разарања цивилних и јавних објеката, инфраструктуре, националних и културних добара, и на дугорочне штетне последице на здравље људи и животну околину, услед коришћења оружја са осиромашеним уранијумом од стране агресора.
То је, такође, прилика да се, и ове године, укаже на неморалан и нелегалан карактер агресије, на чињеницу да је она предузета без икаквог повода од стране Србије (СР Југославије), без претходног одобрења Савета безбедности Уједињених нација, уз грубо кршење Повеље УН и основних принципа међународног права.
Поред потсећања на све те трагичне аспекте агресије НАТО на Србију (СР Југославију), неопходно је указати и на чињеницу да је она представљала опасан преседан у међународним односима, који је потом, исто тако безобзирно, примењен у агресији на Авганистан, Ирак и Либију. Планираним активностима се, посебно, жели и ове године указати на одговорност главних протагониста и носилаца агресије, посебно лидера земаља које су у њој учествовале, за злочине против народа Србије, за његове неизмерне патње и страдања током агресије, за причињену материјалну штету и за трајне последице на здравље народа Србије и његову животну околину.
У програму планираних активности ће учествовати истакнути представници из редова организатора и представници мировних покрета неких пријатељских земаља Европе, са којима Београдски успешно сарађује.
Учесници прошлогодишње комеморације жртава агресије НАТО
Светосавске награде ђацима са Косова и Метохије
Саопштења |
У дворани Дечјег културног центра у Београду подељене су светосавске награде за 225-оро ученика основних и средњих школа који живе у центрима за колективни смештај прогнаних са Косова и Метохије. Фонд за награде у износу од 900.000,00 динара обезбедио је Фонд дијаспора за матицу. Сваки ђак је добио по једну књигу „Данице за младе“ која, поред осталог, садржи и граматику српског језика, као и по 3.000,00 динара у готовом. У културно-уметничком програму учествовали су уметници са Косова и Метохије и из Београда, међу којима је био и песник Љубивоје Ршумовић.
У присуству родитеља, представника државних институција, Српске православне цркве и више хуманитарних организација награде су урчили представнице Удружења жена са Косова и Метохије и Станислав Гашпаровски, члан управе Фонда дијаспора за матицу, из Лондона.
Порука француског генерала Галоа
Видео записи |
Порука француског генерала Галоа (Јеан Марие Галлоис) упућена учесницима Међународне конференције одржане у Београду 23-24. марта 2009. поводом 10-годишњице агресије НАТО:
Српска дипломатија у америчким депешама: „Сага о лажима, издаји и непоштењу“
Форум преноси |
Јелена ГУСКОВА | 07.01.2012 | 01:20
Цео свет се узбудио због могућности да преко депеша америчких дипломатских чинова, објављених на Викиликсу, сазна шта се дешава са оне стране завесе светске дипломатије. Оне су се односиле на све државе и на многа питања, а количина им је била толика (четврт милиона страница) да је било ужасно тешко да се нека земља или неки проблем избришу.
Стручњацима који проучавају Балкан је посебно важно било да схвате позиције заинтересованих страна, на пример, у вези са Косовом, са придруживањем НАТО-у и ЕУ. Очигледно је да се власти у Београду нису увек отворено изјашњавале у вези са тим питањима, мада се заједничка тенденција понашања српске дипломатије видела довољно јасно. Експерти су гатали, градили претпоставке а да често у рукама нису имали потврде за то.
На срећу, недавно се у Београду појавила књига Николе Врзића „Тајне београдских депеша“[1], у којој су на 120 страница објављени документи америчке дипломатије из периода 2006. – 2010. год. који се односе на Србију. Закључак аутора је јадан: материјали показују да је руководство земље (мада има и изузетака), као и дипломатија, годинама лагало свој народ, иако су доцније те лажи обелодањене. Врзић је своју књигу назвао „сага о лажима, издаји и непоштењу“.
Интервју Живадина Јовановића ТВ Хепи, Београд, Водитељ - Миломир Марић, главни уредник
Видео записи |
Бивши савезни министар за спољне послове СР Југославије, садашњи председник Београдског форума за свет равноправних, Живадин Јовановић, дао је дужи интервју главном и одговорном уреднику ТВ Хепи (Београд), Миломиру Марићу, који је емитован 17. децембра 2011. у емисији Голи живот.
Делове интервјуа можете погледати овде:
Притисци запада немају везе са режимима, већ са интересима
(дужина трајања 7:21)
Србија и НАТО
(дужина трајања 8:50)
Има ли Србија стратегију?
(дужина трајања 12:04)
О мртвима само истину
Форум преноси |
Проф.Др.Рајко Долечек, ДрСци. Острава, Чешка, Никољдан, 21.12.2011.
Размишљање поводом смрти бившег председнíка Чешке републике Вáцлава ХАВЕЛА, гледано из Чешке
У недељу 18.децембра 2011. је у својој 75.години умро бивши председник Чешке, а пре тога и Чехословачке републике, Вáцлав Хавел. Као најпознатији дисидент, уз масовну подршку стотина хиљада градјана, је после „сомотске револуције“ у новембру 1989.године изабран за председника Чехословачке. Одмах после његове смрти је медије поплавила бујица похвала, права апотеóза, уз величање његових заслуга за „ослободјење земље од јарма комунизма, како је земљу вратио у демократију, у крило Запада и прославио њено име по свету не само политички, већ и уметнички, како је примљен уз десетине стојећих аплауза у представничком дому САД „, итд. Хавел је био друштвен, лако је стицао нове пријатеље, не увек подједнаке вредности. Много је пушио (до úспешне операције рака на плућима деведесетих година), доста је пио, нарочито пре. Волео је жене. Чак су га сравњивали у нечем са првим председником Чехословачке, незаборавним Масариком, који је био велики пријатељ Југославије и за разлику од Хавела и Срба, шта је у чешким медијима сада сасвим прећутано.
Мудра изрека
Коментари |
Аенолд Ј. Тојнби:
Историја нас учи када се варвари сукобе са успаваном културом, варвари увек победе
Расејање помаже србе на Косову и Метохији
Саопштења |
ФОНД ДИЈАСПОРА ЗА МАТИЦУ
28. децембар 2011.
Београд
Фонд дијаспора за матицу обезбедио је и испоручио током децембра 2011. године хуманитарну помоћ за Србе на Косову и Метохији у вредности од 300.000,00 (тристахиљада) динара. Помоћ се састоји у храни (пиринач, шећер, тестенине, уље).
Помоћ се реализује у оквиру ширих хуманитарних активности покренутих на Сабору подршке српском народу на Косову и Метохији који је одржан 27. септембра 2011. године у Београду. Хуманитарне активности спроводе се у сарадњи Фонда дијаспора за матицу, Друштва Српских домаћина, Удружрења жена са Косова и Метохије, Београдског форума за свет равноправних и других независних, нестраначких удружења. До сада су реализоване три испоруке помоћи у укупној вредности од милион динара.
Почетком децембра свечано је предато на коришћење ново обданиште за децу „Ђурђевак“у Брњици, код Грачанице, које похађа 90-торо предшколске деце. Обданиште у чију је изградњу инвестирано 140.000,00 евра, по пола су финансирали Фонд дијаспора за матицу и Министарство за Косово и Метохију.
Ове хуманитарне активности се настављају и отворене су за учешће других удружења и људе добре воље.
Др Инж. Милоје Ж. Милићевић, Берлин, председник Управног одбора Фонда
Филм - Почело је са једном лажи
Видео записи |
Шокантан видео, можда најбољи документарац икада направљен о намерним манипулацијама да би се створио изговор за бомбардовање Србије.
Видео је само једном приказан на немачком првом каналу, одакле је склоњем узвелику медијску буру.
Плејлиста састављена од 5 делова:
Линк ове плејлисте на Јутјубу:
https://www.youtube.com/watch?v=gIdSm5ZkS5M&;list=PLA7FAD5AE9B50224B&feature=plpp_play_all
Синиша Љепојевић: Улога Америке у слому Европске уније
Коментари |
понедељак, 05 децембар 2011 19:49
Русија се појављује као једини реалан излаз за старог непријатеља Немачку, али немачка елита нема снаге да учини такав искорак
Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја, али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ, а у стварности свима је јасно да ЕУ у форми у каквој је до сада била већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.
Основно је, међутим, питање да ли ће лидери ЕУ уопште имати времена да пронађу и договоре алтернативу сада већ пропалој интеграцији. Све се више, наиме, показује да су догађаји бржи од политичара, реалност је суровија него што су у својим кабинетима претпостављали, па су европски лидери доспели у ситуацију да јуре за догађајима, а не да утичу на њих. Догађаји су се измакли контроли и политички лидери све више личе на медијске манипуланте који својом гимнастиком настоје само да замажу очи јавности. Сви су изгледи да неће бити времена. Ни времена ни озбиљности. Лидери и цела елита ЕУ су показали да поседују веома мали политички капацитет и да су део проблемам, а не решења. Ту звечећу празнину најбоље откривају јавна лицитирања колико још има времена за спас евра, два дана, десет дана или месец. То је неозбиљно и чак неукусно у односу на стварну озбиљност ситуације.
Отварање дечијег вртића "Ђурђевак"
Видео записи |
У Брњици код Грачанице предато на употребу дечје обданиште изграђено средствима Фонда дијаспора за матицу и Министарства за Косово и Метохију
Прошле седмице предато је на употребу ново-изграђено Дечје обданиште у Брњици код Грачанице, на Косову и Метохији, у чију изградњу је инвестирно 140.000 евра. Инвеститори су Фонд дијаспора за матицу и Министарство за Косово и Метохију, по пола.
Отварању вртића "Ђурђевак" највише су се обрадовали малишани који ће га користити, ништа мање њихови родитељи и особље које је изградњом обданишта добило нова радна места. Поред великог броја мештана отварању је присуство Градоначелник Приштине господина Небојша Николић, његов заменик Душан Ивић, као и чланови локалне самоуправе.
Нов, модерно опремљени објекат отворили су 14. децембра.2011, у име Фонда дијаспора за матицу Станислав Гашпаровски, из Велике Британије, директорка Дечје установе „Ђурђевак“ Верица Арсић и представник Министарства за Косово и Метохију, архитекта Ненад Трајковић.
Обданиште има површину 170 квадратних метара, подељено је у три дела у којима ће свакодневно боравити око 90-оро малишана који су до сада били смештени у више приватних кућа на различитим локацијама или, због недостатка места, уопште нису били обухваћени предшколским збрињавањем.
Обданиште је саграђено на делу дворишта локалне школе тако да ће и малишани из обданишта моћи да користе школски спортски терен за рекреацију.
Малишани Брњице и њихови родитељи тешко да су могли добити лепши поклон за Нову годину и Божић.
Погледајте и видео запис са свечаности 14. 12. 2011. у Брњици, Косово и Метохија.
Отварање дечијег вртића "Ђурђевак" у Брнјици крај Обилића, Косово и Метохија,
донаторство "Фонда Дијаспора за Матицу" и министарства за КИМ. 14.12.2011.
За мене никаква квазидржава Косово не постоји
Форум преноси |
У чешком парламенту јуче је вођена расправа о споразуму о реадмисији између те земље и Косова, а у расправу се у једном тренутку убедљивим говором укључио и посланик Чешке социјалдемократске партије и члан одбора за иностране послове Доњег дома парламента Јарослав Фолдина.
Говор преносимо у целости: Госпођо председавајућа, господо министри, моје колегинице, моје колеге,
Дозвољавам себи да говорим у вези са материјом о којој се дискутује. Чешка Република треба да дискутује о споразуму са некаквом државом, која се зове Косово. То је такозвана држава, госпођо посланице, можда ће ми поћи за руком да Вам неке ствари објасним.
У јануару 2008. године. чешки парламент је изгласао резолуцију, којом обавезује чешку владу да не признаје, нити да чини никакве кораке којима би се признала некаква држава Косово, већ уместо тога да настави у тражењу статуса у складу са Резолуцијом Савета безбедности 1244. У тој резолуцији се каже да су границе Косова интегрални део Србије, државе наследннице Југославије. То су суве информације које су прошле чешким парламентом и посланици чешког парламента су то представили чешкој влади, која није поштовала резолуцију чешког парламента и својом вољом је признала некакву државу Косово, на чијем челу си људи, који су оправдано осумљичени да су учинили најтеже злочине. Савет Европе дискутује о извештају Дика Мартија у ком се говори о одузимању људских органа од затвореника. Значајни посланци косовског парламента су оптужени за кривична дела ратних злочина, скривени сведоци су убијени, Хашки трибунал је се грчи због недостатка доказа иако сви знају каква је истина. И ми требамо да гласамо о споразуму, или да гласамо о споразуму и чинимо кораке који де факто признају некакву државу Косово?
Косово у Метохија вредност изнад сваке друге вредности
Коментари |
Интервју са Живадином Јовановићем, председником Београдског форума за свет равноправних, ЦКЦУ 93.1ФМ
Отава - На питању односа центара моћи тзв. медјународне заједнице према праву Срба, српских избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак, огледа се суштина политике медјународне заједнице према самој Србији и српском народу. Она не може другачије да се окарактерише него као политика дискриминације и колективног кажњавања. Никоме до сада није објашњено зашто то српске избеглице и расељена лица треба да буду кажњена и зашто српска култура и српска нација треба да испаштају у 21. веку, веку општег напретка и прогреса, нагалсио је Живадин Јовановић, бивши министер иностраних послова СР Југославије и председник Београдског форума за свет равноправних (Форум) у рзговору са уредником српског радио програма ‘’Сусрети Понедељком’’ на ЦКЦУ 93.1 ФМ у Отави.
Дејтон је компромис који чува мир у БиХ
Коментари |
Живадин Јовановић, председник Београдског форума ѕа свет равноправнх
Поводом 16. година од потписиваља Дејтонско-париског споразума у Паризу
Тезе из интервјуа телевизији „Ал Џазира“, Сарајево
датог 14. децембра 2011.
Дејтонско-париски споразум је компромис који има историјски значај не само по томе што је њиме окончан вишегодишњи грађански рат у Босни и Херцеговини, већ и зато што он представља трајну основу мира, стабилности и развоја у Босни и Херцеговини.
Његову суштину представља гарантовање равноправности два ентитета и три конститутивна народа, принцип консенсуса на нивоу БиХ, расподела надлежности између БиХ и ентитета и територијално разграничење у пропорцији 51:49. Покушаји мењања тих суштинских елемената носило би непредвидиве опасности јер су то основе мира и стабилности.
Закључци са годишње скупштине Беофорума 2011
Годишње скупштине |
Форум независне мисли
Одржана годишња скупштина београдског форума за свет равноправних. Изражена подршка и солидарност са Србима на Косову и Метохији. Покренута акција за сакупљање хуманитарне помоћи. У Галерији Прогреса скупштини присуствовало око 150 делегата, гостију и представника независних удружења. Представљена нова књига Форума „Србија и НАТО“.
На скупштини Београдског форума за свет равноправних одржаној 13. децембра 2011. у галерији Компаније „Прогрес“, у присуству око 150 делегата и гостију из Србије и српског расејања, одобрен је Председавао је Драгомир Вучићевић, председник Скупштине Форума. Прихваћен је извештај Управног одбора о раду у 2011. години и Оквирни план рада за 2012. У име гостију Скупштини су се обратили проф. Миодраг Зечевић, председник СУБНОР Србије, ген. Видоје Пантелић, представник Клуба генерала и адмирала Србије, Милета Радовић, генерални секретар Друштва српских домаћина, Слободан Аћимовић, предсеник Фонда за младе пољопривреднике „Борка Вучић“ и други. Изражена је подршка и солидарност са српским народом на Косову и Метохији у напорима за заштиту основних националних и људских права, као и закључак о настављању слања хуманитарне помоћи најугроженијима у сарадњи Форума са другим независним удружењима. Реферат о раду и ставовима Форума о важнијим унутрашњим и спољно-политичким питањима поднео је Живадин Јовановић, председник Форума. Извештај о финансијском пословању у име Надзорног одбора, поднео је Душан Јукић.
Предлог стратегије Србије - за коју се залаже Београдски форум
Годишње скупштине |
На скупштини Београдског форума за свет равноправних одржаној 13. децембра 2011. у галерији Компаније „Прогрес“, у присуству око 150 делегата и гостију из Србије и српског расејања, одобрен је рад Форума у протеколој години и прихваћен оквирни план рада за 2012.
Саставни део усвојеног извештаја о раду и реферата Председника Форума су и 11 тачака предлога нове политичке стратегије.
Србија је у великим и растућим проблемима. Они се не могу објаснити ни грешкама „старог режима“ ни последицама светске економске кризе. Такви покушаји су знак немоћи и неодговорности владајуће елите, бежања од истине и дуготрајног забијања главе у песак.
Истина је, међутим, да Србија дуго већ нема државну, националну, ни развојну стратегију. Има много папира и изјава да је на добром и сигурном путу, да су циљеви јасни и пријатељи поуздани, али дуго већ нема резултата а политички и социјално-економски проблеми све су већи.
За какву се стратегију Србије залаже Београдски форум?
- Окретање себи и сопственим људским, научним, економским и геополитичким ресурсима, уз пуну отвореност за сарадњу са другима у суседству, Европи и свету, на основама равноправности и обостраних интереса;
- Враћање националног и државног самопоштовања, обнова морала и самопоуздања нације као кључног услова покретања енергије и друштвено-економског напретка;
- Очување суверенитета и територијалног интегритета земље као најважнијег државног и националног интереса што укључује правовремено препознавање опасности од сваког сепаратизма;
- Поштовање међународних обавеза, уговора и међународног права и јасно инсистирање да сви други извршавају своје међународно-правне обавезе према Србији и српском народу, укључујући обавезе према резолуцији СБ УН 1244 (1999) и Дејтонско-париском уговору;
- Мирно политичко решење статуса покрајине Косово и Метохија на основу целовите примене резолуције Савета безбедности УН 1244 која, као део система међународног права, има трајни значај;
- Активна неутралност која ће бити подигнута на ниво уставног принципа;
- Развој модерног система одбране са основним циљем одвраћања и уравнотежена војна сарадња са најзначајнијим земљама и савезима, без чланства или других ограничења суверенитета;
- Развој и очување нормалних добрих односа са САД и Западом уопште, на основама равноправности и узајамности интереса;
- Отвореност према ЕУ и даљи развој односа, све до пуноправног чланства, без уцена, ултиматума и трговине државном територијом и уставним уређењем. Србија не прихвата да статус кандидата, или чланство у ЕУ плаћа прихватањем отимања Косова и Метохије de facto или de iure.
- Убрзани развој односа и сарадње са Русијом, Кином, Индијом, Бразилом (БРИКС) и свим другим земљама које уважавају Србију као равноправног партнера и подржавају њен суверенитет и територијални интегритет, на основама равноправности и узајамности интереса;
- Стратешки однос према српском расејању, заштита људских права припадника српског народа у бившим југословенским републикама, слободан и безбедан повратак Срба избеглица и расељених лица на њихова огњишта.
Изложено представља, пре свега, позив да се схвати да без државне и националне стратегије Србија тешко може кренути напред. Стратегију не могу надоместити ни слободно тржиште, ни ЕУ, ни ММФ, ни страни инвеститори. Разрада или прилагођавање изнетог предпоставља ангажовање цивилног друштва, научника, политичара, институција. (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, Београд, 14. децембар 2011.)
О раду Београдског форума 2011
Саопштења |
Будућност је у равноправности и партнерству не у хијерархији
Уласком у другу деценију свог постојања, Београдски форум је наставио садржајну и разноврсну активност. Економска криза и нагомилани социјално-економски и политички проблеми у друштву, међународни положај и проблеми у спољној политици Србије, нерешен статус Косова и Метохије опредељивали су теме којима се Форум бавио, а материјално-финансијска ограничења обим издавачке делатности и друге активности Форума. Упркос свим ограничењима, Београдски форум је наставио да делује на јавној друштвеној сцени као независно, нестраначко и непрофитно удружење. Ингтензивирао је повезивање и сарадњу са сличним независном удружењима из Србије, непосредног окружења и на ширем међународном плану.
Прудубљене су активности под окриљем Светског савета за мир (World Peace Council), придруженим чланом ECOSOC-a.
Напустио Кфор, прешао на барикаде
Форум преноси |
Ексклузивно: Кристијан Каш, бивши официр Кфора, напустио мисију и прешао на барикаде. Скривали смо етничко чишћење 250.000 Срба и других
СТИГЛА МЕ ПРОШЛОСТ
ПРОШЛОСТ ми је стигла на наплату у фебруару 2011. Тада сам видео очајне услове у којима живе српски азиланти које је Норвешка протерала - каже Каш. - У колективном центру крај Београда упознао сестре Лабуду, Ану и Марију Масловарић које су с породицама морале да побегну са Косова 1999. јер их Кфор није заштитио од одмазде Албанаца. Плакао сам и доживео интензивну психичку посттрауматску реакцију. То је био окидач који ме је покренуо да делујем и да се као бивши НАТО официр, извиним народу у Србији јер нисмо били у стању да заштитимо Србе и друге мањине на Косову.
БАРИКАДУ у Зупчу од четвртка брани један необичан гост. Бивши мајор Кфора из норвешког контингента Кристијан Каш, уз речи извињења косовским Србима због онога што је радио као официр у информативној служби међународних снага на Космету, стао је уз њих. Он сада признаје да је био наиван кад је 2000. дошао на ове просторе уверен да је НАТО напао Србију и довео своје војнике на Космет да би штитио људска права.
- Наша обавеза по Резолуцији 1244 и Војно-техничком споразуму била је да заштимо Србе од одмазде Албанаца, али смо у томе потпуно оманули - каже Каш за "Новости". - За време док смо били одговорни за сигурност на Косову, одавде је етнички очишћено око 250.000 Срба и других неалбанаца. Зато, као бивши официр Кфора осећам обавезу да се извиним.
Оквир је, ипак, резолуција СБ УН 1244
Коментари |
Живадин Јовановић, председник
Београдског форума за свет равноправних
Косово и Метохија
По свему, у владајућој коалицији не постоји сагласност о новој декларацији Народне скупштине о Косову и Метохији, односно, о стратегији решавања тог проблема. Тврдња представника појединих странака владајуће коалиције да Влада за то има безбедну већину, али да јој је циљ да оствари што ширу подршку како се не би показало да је Србија подељена тешко да је нешто више од тактике спасавања образа пред јавношћу којој је неколико пута потврђивано да Влада ради на тексту декларације и најављивано да ће предлог документа у роковима који су више пута померани, бити достављен Скупштини. Као претходница, Скупштини је протекле седмице достављен извештај. Сходно томе, седнице Скупштине су неколико пута најављиване, потом на немушти начин одлагане. Председник Републике, а за њим председница Народне скупштине, па тако редом, изјваљују да је нова декларација пожељна, али да и није неопходна. Јер, државна политика о Косову и Метохији, наводно, није промењена, па нема ни потребе за новом декларацијом. Та да л' је баш све то тако – рекао би Лала. Други су већ рекли – да се радило о тактици куповине времана, што није без основа.
Стратегија манипулисања људима путем масовних медија
Форум преноси |
НОАМ ЧОМСКИ:
Јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе да је пожељно бити глуп, вулгаран и неук.
Студија "Масакр у Сребреници" објављена на српском у издању историјског пројекта
Саопштења |
« Ce qu’on a jamais mis en question n’a point été prouvé. » - Denis Diderot
Мисао великог француског философа епохе Просветитељства, Денија Дидероа, „Оно што никада није било доведено у питање, уопште није ни доказано,“ у потпуности је применљива на контроверзно питање Сребренице. Ако би се руководили жељама поборника званичног наратива о Сребреници, ми га никада не би доводили у питање. Дозвољена „расправа“ сводила би се на ритуално понављање излизаних мантри о „највећем геноциду у Европи после Другог светског рата“ и о „осам хиљада стрељаних мушкараца и дечака,“ зачињено цитатима из дубиозних „пресуда“ Хашког трибунала. Са тиме би се, по замисли политички коректних кругова, на ово питање коначно и за сва времена ставила тачка, али без критичког претресања иједног доказа и без могућности оспоравања иједне тезе. Те кругове и њихове истомишљенике такав би приступ оргазмички задовољио. Међутим, Просветитеља Дидероа и нас – свакако да не. Дидеро би им једноставно узвратио, а ми би му се придружили: да забраном критичког испитивања Сребренице они постижу само једно, а то је – јавно признају чињеницу да нису способни ништа да докажу.
Светски савет за мир - подршка србима на Косову и Метохији
Саопштења |
На дводневној конференцији европских покрета за мир и Секретаријата Светског савета за мир (World Peace Council) одржаној 17. и 18. октобра 2011. у здању Европског парламента у Брислу, потврђена је принципијелна осуда илегалне сецесије српске покрајине Косово и Метохија. Оцењено је да тај акт који су, нажалост, подржале најутицајније чланице Европске уније и НАТО, представља акт грубог кршења Повеље ОУН и Завршног документа ОЕБС-а (КЕБС-а), без преседана, и извор сталне опасности по мир и стабилност. Осуђен тероризам, систематско насиље и свакодневно угрожавање основних људских права незаштићеног српског становништва коме прети нови вал етничког чишћења. Изражена је дубока забринутост што за етничко чишћење, масовне погроме, трговину људским органима и друге тешке злочине против Срба, још увек нико није одговарао.
Подршка српском народу на Косову и Метохији
Саопштења |
Декларацијом Сабора подршке српском народу на Косову и Метохији најоштрије се осуђује оружани напад припадника НАTО (КФОР) снага против српских цивила у Јарињу који су мирно протествовали против блокаде алтернативних комуникација и насилног инсталирања албанске полиције и царине на административној линији. Уједно се захтева истрага под окриљем Уједињених нација, као и акција Међународног црвеног крста и других независних хуманитарних организација, како би се утврдиле околности рањавања већег броја српских цивила и третман српских затвореника затворених протеклих дана и седмица у акцијама КФОР-а, УНМИК-а и албанске полиције.
Сабор, коме је присуствовало око хиљаду људи из свих делова Србије, гости из Републике српске и Црне Горе, као и представници српског расејања, изразио је ѕахвалност владама пријатељских земаља које дају подршку суведренитету и територијалном интегритету Србије и осудио политику центара моћи који кандидатуром за цланство у ЕУ и другим средствима уцењују Србију да би се, корак по корак, сагласила са насилним одузимањем Косова и Метохије.
Дик Марти: Желим много успеха вашем данашњем сабору
Саопштења |
Посланик Парламента Швајцарске и руководилац Комисије Парламентарне скупштине Савета Европе за утврђивање истине о трговини људским органима отетих и убијених Срба на Косову И Метохији, Дик Марти упутио је телеграм учесницима Сабора подршке српском народу на Косову и Метохији изражавајући жељу за успех Сабора. “Желим много успеха вашем данашњем Сабору”, каже се, поред осталог, у телеграму Дика Мартија. С друге стране, учесници Сабора у тексту данас усвојене Декларације одају посебно признање Дику Мартију на његовој политичкој и интелектуалној храбрости коју је испољио покретањем истраге о трговини људским органима отетих и убијених Срба и доприносу усвајању званичног документа Парламентарне скупстине Савета Европе.
Учесници Сабора захтевају да се даљи ток истраге одвија уз мандат Савета безбедности УН, јер једино то улива наду да ће истина бити утврђена и правда задовољена.
Декларација сабора подршке српском народу на Косову и Метохији
Декларације |
Ми, представници независних, нестраначких удружења, учесници Сабора подршке спском народу на Косову и Метохији,
Дубоко забринути претњама новим етничким чишћењем, тактиком провоцирања и изнуривања преосталог српског и другог неалбанског становништва српске Покрајине Косово и Метохија,
Огорчени најновијим оружаним нападима војника НАТО (КФОР) на цивилно српско становништво Јариња који су мирно протествовали против насилног успостављања полиције и царине илегалне сепаратистичке власти на северу Косова и Метохије и у којима је рањен већи број српских цивила,
Узнемирени систематским настојањима да се, уз ангажовање војних средстава чланица НАТО и Европске уније, на административној линији силом успостави албанска царина и полиција,
Дубоко забринути због политике потискивања у страну значаја резолуције СБ УН 1244 (1999) и улоге Уједињених нација у процесу решавања питања статуса Покрејине,
Свесни да сепаратизам Приштине, уз подршку западних центара моћи, представља кршење основних принципа међународних односа, стални извор нестабилности и угрожавање мирног развоја,
Привржени поштовању Устава Србије, и међународног права, посебно, целовитом и доследном спровођењу резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999),
У СИРИЈИ НИЈЕ УСПИО СЦЕНАРИО ЈУГОСЛАВИЈЕ, ИРАКА И ЛИБИЈЕ
Форум преноси |
Руски амбасадор у Србији Александар Чепурин рекао је да у Сирији није успио сценарио да се за бомбардовање искористи веома споран инцидент, као што је било раније у случају НАТО бомбардовања Југославије, као и случај Ирака и Либије.
Чепурин у тексту, који је објављен на сајту Амбасаде Русије у Београду, истиче да ситуацију у Сирији доживљава из угла доскорашњег српског историјског искуства, када је као формални разлог за почетак НАТО бомбардовања Југославије наведен веома споран инцидент.
"Отада се слични сценарио понављао више пута. Сјећамо се и Ирака и Либије. У ситуацији са Сиријом били су предузети покушаји да се пође већ утабаним путем, али то није успјело и то је добра вијест", навео је Чепурин у одговору на бројна писма и мејлове грађана Србије, који су га питали шта мисли о ситуацији у Сирији.
Он је навео да "браћа Срби, који су осјетили на својој кожи економске и психолошке посљедице бомбардовања, санкција, необјективности, подмукло одсијецање косовског дијела своје територије, осјећају такође и посебну жудњу за праведношћу".
"Не можемо а да не будемо захвални оним Србима, који су у тешко вријеме кризе сачували чврстину духа, достојанство и тежњу да слиједе истину", додао је Чепурин.
Он је истакао да треба захвалити свим људима од савјести и части, који су помогли не само да се заустави ширење сукоба у свијету, него су и дали свима, и Русима, и Србима и Американцима, наду у успостављање глобалног конструктивног дијалога,наду у бољу будућност.
Чепурин је рекао да су у Русији високо оцијенили изјаву коју је недавно тим поводом у Генералној скупштини УН дао Његова светост патријарх српски Иринеј, те додао да су мудре и зреле ријечи Новака Ђоковића да је категорично против бомбардовања и да не би никоме пожелио да преживи оно, што су он и његови сународници преживјели 1999. године.
Он напомиње да су ових дана волонтери прекрили улице Рима плакатима са портретима Владимира Путина и натписом "Уз Путина сам".
Чепурин је скренуо пажњу да је све ово вријеме Русија бранила сасвим принципијелне ствари као што су мирно рјешавање спорова, темељне норме међународног права, водећу улогу Савјета безбједности УН.
Он напомиње да су преговори министра иностраних послова Русије Сергеја Лаврова и америчког државног секретара Џона Керија у Женеви преломили ситуацију и створили могућност за политичко рјешење, које мора да стави тачку на страдања сиријског народа.
"Дали су наду да је будућност свијета у дијалогу, у спремности да се договара, у узајамном разумијевању", истакао је Чепурин.
Он је оцијенио позитивном изјаву Министарства спољних послова Србије, које је поздравило руско-амерички договор, који отвара могућност за мирно рјешавање сиријске кризе у складу са међународним правом и Повељом УН.
"У праву је био совјетски министар иностраних послова Андреј Громико, када је рекао да је `боље 25 година преговора, него један дан рата`", рекао је Чепурин.
Јевгениј Примаков у Београду
Саопштења |
Бивши председник Владе и министар инострних послова Руске федерације Јевгениј Примаков боравио је почетком септембра 2011. године у Београду. У препуној сали Руског дома 8. септембра 2011. говорио је на промоцији српског издања своје књиге „Свет без Русије“. Примаков је такође присуствовао манифестацијама српско-руског пријатељства, имао врло запажена иступања у српским медијима и водио низ разговора о актуелним кретањима у свету, Европи и на Балкану. Примаков је подржао напоре за мирно и праведно решење питања статуса Косова и Метохије уз поштовање резолуције Савета безбедности УН 1244 и основних принципа међународних односа. Што се тиче БиХ Примаков је истакао неопходност поштовања Дејтонског споразума као трајне основе мира и стабилности. Он се изјаснио против покушаја ревизије Дејтона и притисака чији је циљ стварање унитарне државе укидањем Републике српске и њеним утапањем у федерацију БиХ.
Током боравка у Београду, Примаков се срео са Председником Београдског форума за свет равноправних и бившим министром за иностране послове СРЈ Живадином Јовановићем као и са делегацијом Друштва српских домаћина. Вук Бојовић, члан Управе Друштва српских домаћина, уручио је Примакову Диплому и Златну значку Друштва у знак признања за подршку српском народу и велики лични допринос развоју сарадње и јачању традиционалног савезништва и пријатељства Србије и Русије.
Историјски пројекат Сребреница: Право Скандинаваца да знају све
Коментари |
Стефан Каргановић
(Печат, бр. 183)
Грађане Србије – а посебно претплатнике европске РТС-а – одушевиће вест да су становници Норвешке, Шведске и Данске, барем када је Сребреница у питању, успешно остварили своје „право да знају све.“ У ове три скандинавске земље, у пркос бесомучним протестима преплашених балканских цензора, на државној телевизији приказан је контроверзни документарац редитеља Оле Флиума и Давида Хебдича, „Сребреница: издани град.“ На далеком северу Европе о Сребреници се сада зна све. Како стоји ствар у „европској“ Србији?
Не трговати Косметом
Коментари |
Београдски форум за свет равноправних изражава најдубљу забринутост због судбине српског народа на Косову и Метохији и посебно због угрожавања слободе и безбедности Срба у северним деловима Покрајине. Опасности које се данас надвијају над животом и опстанком српског народа резултат су вишедеценијске стратегије водећих чланица НАТО-а и Европске Уније у подстицању албанског сепаратизма и тероризма. Финансирање, наоружавање и обука албанских терориста, оружана агресија НАТО 1999. године, окупација и једнострано проглашење независности Покрајине фебруара 2008. године илуструју континуитет антисрпске политике која се доследно спроводи до данашњих дана.
Ukrajinski naučnik Sergei Belous u Beogradskom forumu
Саопштења |
Mladi Ukrajinski naučnik istraživač Sergei Belous posetio je Beogradski forum gde se upoznao sa izdavačkom produkcijomovog udruženja. Bjelous duži niz godina proučava probleme razbijanja SFRJ i separatizma i terorizma na Kosovu i Metohiji. Objavio je više radova na ove teme, a upravo priprema knjigu o problemu Kosova i Metohije. Na slici je Živadin Jovanović sa Sergejom Belousovim u Beogradskom forumu 16 avgusta 2011.godine.
Проблеме у Сирији решавати мирним средствима
Коментари |
Београд, 16 август 2011. године
Интервју Живадина Јовановића турском новинару Теоману Алилију:
1. Може ли се очекивати војна агресија против Сирије?
Одговор : Не верујем да се сложени проблеми у Сирији могу решити силом, или оружаном агресијом споља. Свако насиље изазива спиралу новог насиља. Спољна агресија на Сирију била би погубна, пре свега за Сиријски народ, а затим за мир и стабилност у региону са најдужом и најсложенијом медјународном кризом. Агресијом се ништа не би решило док би она изазвала огромне цивилне жртве, пораст екстремизма и далеко теже услове за решавање Блиско- источне кризе. Не видим коме би такви ефекти били у интересу.
2. Сирија и Русија имају трајно добре односе. Да ли ће тако бити и убудуће?
Одговор : Верујем да су трајно добри односи Сирије и Русије не само у билатералном интересу, већ важна претпоставка мира, равнотеже и решавања Блиско - источне кризе. Не верујем да је ико задовољан развојем агресије на Либију да би се на било који начин сагласио са сличним, или далеко тежим, развојем у Сирији. Тешко ми је да замислим одобрење Савета безбедности УН за оружану интервенцију у Сирији.
3. Ако би се Турска војно умешала у Сирији, шта би могла да добије или изгуби?
Одговор : Као градјанин и бивши дипломата земље која је на својој кожи искусила последице оружане спољне агресије НАТО а, у којој је, нажалост, учествовала и Турска, верујем једино у мирно, политичко решење у Сирији, уз поштовање основних принципа медјународних односа.
Јадовно - Српски YAD VASHEM
Форум преноси |
Архимандрит Данило (Љуботина)
У недељу 26. јуна 2011. године, на дан свете мученице Акилине, пошли смо на Други годишњи међународни комеморативно-молитвени сабор на Велебиту, масиву и најчудеснијој личко-приморској динарској планини, која у својим кршким недрима чува кости четрдесет хиљада српских и јеврејских мученика – пред Богом праведника.
Јадовно је првенствено српски, али и међународни Yad Vashem – יד ושם , Свети олтар – вечног незаборава, светлост која неугасиво светли пред престолом Творца יהוה кличући неућутним гласом: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ - קדש קדש קדש יהוה צבות. Једино што у српском Yad Vashem-у нису донесени експонати са стравичних губилишта – Аушвица, Дахауа, Јасеновца, Треблинке, Бухенвалда, већ је Јадовно живи и природни, људском руком неукрашени вечити споменик зле прошлости, од међународног комеморативног значаја (како је рекао наш најученији познавалац ове стравичне материје, наречени владика, отац Јован Ћулибрк). Његове ознаке су неуништиве. Над овим кршким гротлом окупило се у молитвеном тиховању више од две хиљаде потомака оних чије свете кости – мошти леже у безданим дубинама велебитских јама; ту су страдали очеви и мајке, браћа и сестре, немоћни старци и невина дечица, свештеници и владике, народни посланици, спортска друштва, угледни привредници... Све ове жртве бачене су недоклане, још живе у бездану јаму зато што су имале своје име, своју веру, своју нацију, од Бога им дату, рекао је dr Огњен Краус. Страдали су сви они који су другачије од егзекутора мислили и вредновали овај свет.
Да ли је МТБЈ Нинберг број два?
Нирнбершки процес - Поуке историје |
Др. Јелена Гускова
22 јуна се навршава 70 година од почетка Другог светског рата. Чини се да је све јасно: Хитлер и нацисти су одговорни за распламсавање пожара рата, за уништавање читавих нација, за планирану агресију на независне државе, за успостављање у њима режима терора.
А, ипак резултати рата никако не дају спокоја онима, кији су рат започели, њиховим улизицама и русофобима. Рат против Русије улази у нову фазу. Невероватно је, али се Хитлером данас одушевљени енглези: по информацијама британских СМИ, прошле године је продаја "Mein Kampf" потукала у Енглеској све рекорде. Недавно је у Немачкој отворен Музеј историје Трећег рајха 1 . У прибалтичким републикама владе подржавају локалне есесовце и они слободно марширају по улицама градова, уништавају споменике совјетским борцима-ослободиоцима. У Лавову су 9 маја ове године националисти скидали ветеранима гардијске траке и ордење. Претходне власти су у Кијеву почеле да подижу споменике саучесницима фашиста, украјинским националистима, проглашавајући их борцима за независну Украјину. Шта се ту још може да каже, када се чак у Србији већ одавно не обележава Дан Победе!
Нирнбершки принципи у сенци реалполитике
Нирнбершки процес - Поуке историје |
Проф. др Зоран Вучинић
Факултет безбедности БУ
Оснивање Међународног војног суда у Нирнбергу пре 65 година ради суђења главним злочинцима нацистичке Немачке несумњиво је имало велики значај за човечанство и за међународноправни поредак. Свет који се одбранио од наци-фашизма добио је судску пресуду као сатисфакцију за страхоте без преседана у дотадашњој историји, којом је дефинитивно окончан обрачун са осовинским силама. Међународноправни поредак је постао јачи јер је из простора у коме је до тада неприкосновено доминирала држава, одлучније закорачио у простор темељних људских права и слобода.
Поуке које нису извучене
Нирнбершки процес - Поуке историје |
Проф.др Велко Валканов
Пре 65 година, 20. новембра 1945. године, у Нирнбергу, у Немачкој, је почео са радом Међународни војни трибунал, пред којим су били изведени да одговарају за своје злочине против мира, војних преступа и злочина против човечности 24 државна и партијска функционера нацистичке Немачке. Њих 12 је било осуђено на смрт.
Завршна реч Живадина Јовановића
Нирнбершки процес - Поуке историје |
На међународном симпозијуму „Нирнбершки процес – поуке историје“, одржаном 18. јуна 2011. године у Сава центру, Београд
Живадин Јовановић:
Даме и господо,
Уважени учесници Симпозијума,
Драги пријатељи,
Желим, пре свега, да се захвалим уваженој професорки Јелени Гусковој на председавању другом седницом нашег Симпозијума а такође и на њеном реферату који представља велики доприносу целовитој и објективној анализи теме о Нирнбершком процесу и његовим порукама.
Желим још једном да изразим велику захвалност свим референтима, посебно, нашим гостима из иностранства, који нису штедели напора и време да би данас били са нама и да би својим изванредним излагањима обогатили разматрање ове веома значајне и комплексне теме.
Исто тако желим да се захвалим свим присутним научницима и стручњацима из Србије, како онима из области међународног права, тако историчарима и практичарима, што су својим излагањима продубили досадашња сазнања о теми повезујући је са актуелним развојем у области међународног кривичног судства. Захваљујем се и свим учесницима у дискусији.
Фотографије - Нирнбершки процес – поуке историје
Нирнбершки процес - Поуке историје |
Pogledajte i preuzmite fotografije iz našegf albuma:
https://picasaweb.google.com/110726448310205699773/trRfRC?feat=directlink
{artsexylightbox picasaUser="110726448310205699773" picasaAlbum="trRfRC"}{/artsexylightbox}
Нирнбершки процес – поуке историје
Нирнбершки процес - Поуке историје |
Београд, 18.јуни 2011.
У конференцијском „Сава“ центру, Београд, одржан је 18. јуна 2011. међународни симпозијум „Нирнбершки процес – поуке историје“. Поред угледних стручњака, научника и историчара из Србије, у раду симпозијума су учестовали научници, правни практичари и дипломате из Русије, Белорусије, Бугарске и Канаде.
Симпозијуму су присуствовали представници Министарства за иностране послове и Тужилаштва за ратне злочине Србије, као и дипломате више страних држава акредитованих у Србији. Следе изводи из речи Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних.
Ових дана навршава се 70 година од почетка борбе за слободу од нацистичко фашистичких немачких окупатора и сила осовине као и 65 година од окончања Нирнбершког процеса током којег су изречене пресуде одговорнима за агресију, геноцид и друге монструозне ратне злочине без преседана у историји цивилизације.
Међународни правни поредак успостављен кроз систем Уједињених нација након окончања Другог светског рата обухвата и принципе Нирнбершког војног суда као свој интегрални део.
Суочени смо са сталним систематским покушајима на разним странама да се изврши ревизија како исхода Нирнбершког процеса тако и резултата Другог светског рата, у најширем смислу. Таква настојања иду чак дотле да се жртве, борци против фашизма и нацизма, ослободиоци, прогласе за кривце, а да се одговорност носилаца нацистичке идеологије и фашизма умањи, или избрише. Оживњавају нацистичка и фашистичка идеологија, на јавној сцени. У неким земљама слободно делују неонацистичке и неофашистичке организације, чак и уз подршку власти. Оштећују се или уништавају споменици бораца за слободу, а величају носиоци агресије, окупације, колаборације, идеолози нацизма и фашизма. У процес прекрајања историје увлаче се делови медија, књижевности, ТВ, филма, забавне музике па чак и делови школских уџбеника.
Фотографије - Европска безбедност и избори 2012
Европска безбедност у светлу избора 2012 |
Погледајте и преузмите фотографије са међународне конференције "Европска безбедност и избори 2012" из ова два албума:
https://picasaweb.google.com/110726448310205699773/2012?feat=directlink
Јован Палалић - Излагање на конференцији
Европска безбедност у светлу избора 2012 |
ЈОВАН ПАЛАЛИЋ
(народни посланик, Председник Одбора за локалну самоуправу Народне Скупштине Србије)
У свом обраћању указаћу на основне правце спољне и безбедносне политике Србије са нагласком на чињеници да садашња политика власти у Србији,која подрива Скупштинским одлукама утврђену војну неутралност,има заправо за последицу повећање претњи за безбедност Србије.Тај процес,који води даљем свеукупном слабљењу државне моћи,угрожвању безбедности и губљењу стратешких избора може се прекинути на изборима 2012,променом власти и променом политике.
Ограничићу се само на највећу претњу по безбедност Србије,онако како је она дефинисана у званичној Стратегији национале безбедности а то је противправно и унилатерално проглашење независности Косова,мада и све остале претње,наведене у Сратегији па и потенцијални изазови за безбедност,попут југа Србије и Рашке области,свакако оваквом политиком садашње српске власти јачају и утичу на стабилност Србије.
Регионални развојни потенцијал „српског модела“
Европска безбедност у светлу избора 2012 |
доц.др СТЕВИЦА ДЕЂАНСКИ
мр ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ
(Центар за развој међународне сарадње)
Околности у којима се налази Србија али и балкански регион захтевају хитно разрађивање и усвајање нових концепција развија у складу са савременим условима. Без идеализације наше друштвено-политичке збиље, која је несумњиво оптерећена многим проблемима, тешка искушења кроз која смо прошли у комбинацији са нашим националним менталитетом, допринела су уобличавању наше државне изузетности. Србија је изразито жилав, и колико је то у данашње време могуће, необично самосвојан државни организам.
Темељне противречности у свету и изборне дилеме 2012
Европска безбедност у светлу избора 2012 |
ВЛАДИМИР КРШЉАНИН:
(амбасадор, председник Покрета за Србију)
У данашњем свету сагледавамо два противречна тренда:
1. Финансијска дерегулација која ствара светску олигархијску диктатуру и нарушава историјски кредибилитет земаља које је подржавају. Мир у свету и живот на Земљи су угрожени овим трендом. Акције које се предузимају излазе из оквира демократије, права и морала и добијају дивљачки и геноцидни карактер. Наведимо само примере – од агресије на Либију, преко покушаја успоравања светског развоја, стицања профита и увођења светске владе путем манипулације еколошким питањима, све до, рецимо, судбине Доминика Строс Кана.
2. Хуманистичка регулација кроз различите форме управљања државом и привредом у интересу човека, која се може описати појмом суверена демократија. Овај тренд је довео до стварања нових локомотива светског развоја, оличених пре свега у Русији, Кини и Индији.
Избори 2012. године и нова конфигурација европске безбедности
Форум преноси |
"ОДЈЕЦИ"
Никола Танасић:
петак, 10. јун 2011.
У организацији „Београдског форума за свет равноправних“ у Центру „Сава“ одржала се међународна конференција на тему „Европска безбедност и избори 2012. године“, уз учешће великог броја садашњих и бивших дипломата, политичких делатника, политиколога, аналитичара и друштвених теоретичара из Србије и Света. Основна идеја организатора била је да се на високом теоријском нивоу обради проблематика данашње променљиве и непостојане ситуације на глобалној политичкој сцени у светлу редовних и очекиваних промена, које у 2012. години доноси наредни изборни циклус, како у Србији, тако и у Русији и САД, двема земљама које активно учествују у обликовању овдашње политичке сцене.
Дванаест година пропасти Запада на Косову и у свету
Форум преноси |
Текст Комнена Бећировића на француском:
https://www.lesmanantsduroi.com/articles2/article35866.php (I)
https://www.lesmanantsduroi.com/articles2/article35868.php (II)
Пашалић: Суочавање с другачијом ратном истином
Форум преноси |
Хашки трибунал недавно је прихватио извјештај о демографским процесима за вријеме рата у БиХ који је сачинио демограф Стево Пашалић.
Од око два милиона људи у БиХ који су током посљедњег рата промијенили мјесто пребивалишта више од 830.000 њих су Срби, што је новост за Хашки трибунал који се до сада није озбиљно бавио исељавањам српског националног корпуса, изјавио је Стево Пашалић.
- Ти подаци су однедавно уврштени у списе тог суда захваљујући експертизи коју сам им предочио, што представља суочавање с другачијом ратном истином - појаснио је Пашалић.
Он је навео да је ријеч о експертизи демографских процеса у рату у БиХ и да се односи и на жртве рата, избјегле и расељене, али и на етничко чишћење.
Пашалић каже да се сви Срби оптужени пред Хашким судим терете за етничко чишћење, напомињући да су и раније углавном експерти из Србије радили извјештаје о овом питању, али да никада ниједан није прихваћен.
Према његовим ријечима, пред судом су пролазили извјештаји које је нудило Тужилаштво, односно Ева Табу, која је до сада урадила 30 извјештаја.
- Извјештај који сам радио Судско вијеће је послије петодневног излагања и унакрсног испитивања у цјелости прихватило у доказе одбране. То је први пут да се прихвати неки демографски извјештај, а да то није од Еве Табу. То је велики успјех - констатовао је Пашалић и додао да је експертизу изнио у процесу "Станишић-Жупљанин".
Ева Табу се у својим извештајима веома мало бавила миграцијама српског становништва у БиХ, а у извјештају рађеном по налогу хашког тужилаштва за суђење Мићи Станишићу обухватила је само миграције становништва у 20 општина на које се односи оптужница.
Професор Пашалић је у демографском извјештају о миграцијама у БиХ током посљедње двије деценије, који је неколико дана образлагао пред судом у Хагу, навео да је од почетка деведесетих година прошлог вијека око два милиона становника БиХ покренуто из својих домова у 109 тадашњих општина.
- Од тог броја протјерано је око 830.000 Срба, око 795.000 Бошњака и око 350.000 Хрвата. То су подаци о кретању становништва у свим општинама у БиХ - рекао је Пашалић
Хашко тужилаштво је прије више од десет година као експерта ангажовало Еву Табу из Вашингтона. У свим досадашњим поступцима пред судом су уважавани њени налази и ово је први пут да је неко судско вијеће прихватило извештај неког другог демографа.
Између Пашалићеве и анализе Еве Табу постоји огромна разлика.
- Она је своје извјештаје базирала на примјерима само неколико општина у РС. У тим општинама је забиљежена велика миграција несрпског становништва, па је она подгријавала тезу да је у тим општинама извршено етничко чишћење. Табуова је у извјештају о миграцијама у Бијељини навела да је из те општине исељено 24.000 Бошњака, и не помињући да је, с друге стране, у ту општину у ратном вихору дошло чак 39.000 протјераних Срба. Одакле су они дошли? Па нису ваљда пали с Марса? - пита Пашалић.
Према његовим ријечима, судско вијеће је уважило његове тврдње да је у БиХ током ратних дешавања дошло до етничко-територијалне хомогенизације.
- Нисам негирао да је у БиХ било протјеривања, односно депортације, али је уважена моја теза да су миграције становништва биле резултат етничке и и територијалне хомогенизације. Бројно становништво је без присиљавања напуштало своје домове и селило се тамо где се осјећало сигурније. На крају крајева, навео сам свој лични примјер. Иако ме нико под присилом није натјерао на то, ја сам напустио Зеницу и преселио се у Бијељину, јер се нисам осјећао сигурно. Тако је било са огромним бројем припадника сва три народа
Не-НАТО СКУП
Коментари |
Београд, 13. - 15. јуни 2011. !!!
Високи српски званичник: „Ово није НАТО самит“
- Исти званичник: „Трошкове скупа који износе 200.000 америчких долара покриће Савезничка (НАТО) команда“. Приход иде српском (!) хотелијерском ланцу „Хајат“.
Високи званичник: „Русија је у Партнерству за мир много активнија од Србије“.
- Русија је добар пример. Србија, иако нема нуклеарно оружје, богатства Сибира ни 15 милона км2 територије, ипак, је равноправан партнер НАТО: и Војска Србије, по принципу реципроцитета, има екстериторијални статус и слободан транзит преко територије САД (споразум СОФА).
Високи званичник: „Нико у НАТО-у не доводи у питање нашу војну неутралност“.
- Јасно, у односу на Русију.
Високи званичник: „Доминантна је стручна а не политичка димензија скупа“.
- Исти звничник: „Србија ће током три дана бити центар безбедносне политике!“
Високи званичник: „Ово је највећа међународна конференција која се одржава у Београду од 1989. када је одржан Самит несврстаних“.
- Браво несврстани.Ваше време тек долази!
Високи званичник: „Највиши званичник који ће учествовати у раду скупа биће Начелник Генералштаба Војске Србије“.
- Ко каже да државни врх нема осећаја за меру и достојанство! А Балтимор, Варшава, Рим?
Високи званичник: „Разумљива су осећања наше јавности према НАТО, догађаке (!) из 1999. не заборављамо, али морамо градити нова пријатељства“.
- А стара? Не сада о томе. То је прошлост. Будућности је једна, без алтернатива!
Udar na beščašće „imperijalnog pit bula“
Коментари |
Priredila i prevela Biljana Đorović:
Neposredno uoči objavljivanja američkog izdanja knjige autora Edvarda Hermana „Srebrenički masakr: Činjenice, Kontekst, Politika“, „Pečat“ ekskluzivno objavljuje prevod zaključnog poglavlja ove studije. Reč je o izdanju od neprocenjive važnosti za Srbe, budući da se ovom obimnom analizom – naučno, dokumentovano i verodostojno – razara na zapadu ustoličeni mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla
Кретања у међународним односима и Србија
Коментари |
Аутор: Владислав Јовановић
I
За разлику од полувековног биполаризма и двадесетогодишњег унилатерализма, данашњи свет се убрзано и незаустављиво полицентрични конституише. Доскорашња једностраност и некажњивост политике једине преостале суперсиле после хладног рата постепено, али сигурно, уступа место новој равнотежи односа снага. САД су са својим савезницима у НАТО и ЕУ, и даље најмоћнија политичка, економска и војна снага, али више нису свемоћне као што су биле после пада Берлинског зида. Практично су одустале од унилатералних корака и тежиште стављају на колективне или групне акције. Све чешће прибегавају консултацијама са новим центрима моћи.
Модерна историја међународних односа није забележила тако брзу промену геополитичке ситуације у свету. Двадесетак година убрзаног развоја других великих држава и све успоренијег развоја западних друштава, заједно са актуелном економском и финансијском кризом, били су довољни да се тежиште економске и финансијске моћи у знатној мери помери са Запада на Исток, тако да су земље Истока постале локомотива за извлачење остатка света из садашње продужене кризе. Недавно трансформисање Групе 15 у Групу 20 то демонстративно потврђује. Настале геополитичке промене уважене су и на тај начин добиле право грађанства. Земље БРИК и све бројнија група других земаља које се убрзано развијају незадрживо се намећу као респектабилни ривали и партнери високо развијеним земљама Запада. Брже него што се очекивало, унилатерализам одлази у историју. Полицентризам постаје опипљива садашњост и залога будућности међународних односа. Хегемонија, као владајућа политика, је на издисају. Мултилатерализам већ сада позитивно делује на равнотежу у свету и стабилизује међународне односе. Шаховска табла света, на којој су САД желеле да буду надмоћни играч, добија нове играче и постаје сложенија и одговорнија за стратегијска и тактичка надигравања. Предност и даље задржавају крупне фигуре, али мали пиони добијају на значају и више нису занемарљиве количине као што су били у краткотрајној ери униполаризма.
Контролисање и коришћење све траженијих и дефицитарнијих енергетских ресурса и ретких метала најбитњи је циљ геополитике досадашњих и нових центара моћи. Својевремено признање америчког геостратега Бжежинског да »онај ко контролише евроазијско територијално пространство држи у рукама глобалну доминацију и контролу« постаје још актуелније и тачније у новом односу снага који се убрзано формира. Неуралгичне појас од Средоземља до Персијског голфа и од Каспијског басена до кинеског Синкјанг и Тибета главна је геополитичка окосница ангажованости највећих сила. Глад за енергетским ресурсима већ најављује да ће се оштра борба водити и за право на енергетски колач у отопљавајућем Арктику, као и за што веће учешће у деоби сировинског богатства економски још недовољно покривене Африке.
За разлику од биполаризма где је антагонизам, сем у нуклеарној области, био доминантан и беспоштедан, у новоформираном мултилатерализма велике силе су истовремено активне и као партнери и као супарници. Само као такве, оне могу да рачунају на стратегијске предности у односу на остале у новом четвороуглу. Ако би се свеле само на једно од тих својстава - партнерство или супарништво, њихов маневарски капацитет би био ризично умањен. Русија је Америци, због свог нуклеарног и научног потенцијала, и даље најактуелнији супарник, али је Кина, због своје економске експанзије без преседана у историји, најопаснији супарник у наредној деценији. Партнерством са обема силама Америка задржава изгледе да, у случају потребе, једну користи као савезника против друге. Русији је партнерство са Америком најбољи пут да, макар за неодређено време, неутралише њене империјалне амбиције према свом простору и залога да не буде сама према све свеснијој и моћнијој Кини. Кини је потребно партнерство и Америке и Русије док економски, технолошки и војно сасвим не стане на сопствене ноге, када ће постићи пуну глобалну моћ.
Иза ове водеће тројке са глобалним амбицијама и потенцијалним моћима, стратегијску сцену све више заузимају нови регионални лидери као што су Индија, Бразил, Индонезија, Турска, Мексико, Иран, Јужна Африка. Лепеза новог мултилатерализма не престаје да се шири и на нове земље које се брзо развијају.
У односу на САД, због успореног и сложеног процеса своје даље интеграције ЕУ остаје економски џин и војни патуљак. Пошто не може да утиче на свој подређени положај према Америци, она се задовољава положајем млађег партнера. Најближи је стратегијски савезник САД у њиховој империјалној политици на другим подручјима, посебно на Балкану, Блиском истоку, Средњем истоку и Африци.
Због задржане укупне надмоћи САД и њених савезника у међународним односима и убрзаног успостављања дуалних односа између Запада и нових центара моћи, Уједињене нације су у основи и даље маргинализоване и појављују се као главни фактор мира и безбедности у свету само кад то САД дозволе или као испомоћни чинилац у нормализовању ситуације после америчких војних интервенција заједно са НАТО-ом или са ужом групом најближих савезника.
Пошто је прави циљ глобализације да осигура контролу победника у хладном рату над светским економским и финансијским токовима, она се неизбежно морала комплетирати идеолошким и војним димензијама. Такозвана демократска транзиција остварена у Источној Европи намеће се као образац и за витални стратегијски појас од Средоземља до Пацифика. Идеолошка контрола над тим кључним појасем неопходан је услов за вршење континуираног политичког утицаја. После неуспелих покушаја са тзв. обојеним револуцијама (Узбекистан, Киргистан) и покушаја извоза демократских вредности оружаним путем (Авганистан, Ирак), иновацију представља тзв. револуција младих. Демократизовање арапских и других исламских држава у том појасу треба да их учини подобним за стално присуство Запада и перспективно интегрисање са западним организацијама. Већ се лансира идеја о пожељности трансформисања Европске уније у Европску и медитеранску унију, док се Афричка унија охрабрује на институционално повезивање са НАТО-ом. Евроатлантске организације очигледно журе да се дубље и трајније инсталирају у том појасу, пре него што супарничке силе, пре свега Кина, још више не ојачају и испоље амбиције за својим зонама утицаја на БИ и афричком континенту.
Експанзија економског и политичког утицаја победничког Запада подржана је сталним јачањем америчке војне моћи као треће димензије глобализације. Војни буџет САД је триплиран у односу на онај с краја хладног рата и показује тенденцију даљег повећавања. Америчке војне базе у страним земљама из времена хладног рата су сачуване, а нове су основане (Бонстил, Бугарска, Румунија). Као мера предохране због тога, вертикално се повећавају војни буџети Кине, Русије, Индије, Ирана и других држава које се осећају потенцијално угроженим од сталног јачања америчке војне и технолошке моћи. Због дуалног карактера билатералних односа САД са осталим великим силама, ранији хладни рат се полако замењује оружаним миром. Општи детант и стварно и универзално разоружање остају далеки идеал. Упркос америчко-руском билатералном споразуму о даљем смањењу стратешког ракетног наоружања (СТАРТ), пролиферација нуклеарног наоружавања није заустављена. После агресије на СРЈ и Ирак, те отворених претњи Либији и Ирану од стране САД и НАТО, учвршћује се схватање да је поседовање нуклеарног оружја једина ефикасна заштита од страних војних интервенција. Примером Северне Кореје највероватније иде Иран, а скоро пола туцета држава на БИ спремно је да га у томе следи, ако би се показало да заиста тајно ради на прављењу атомске бомбе.
Супарнички карактер односа САД са Кином и Русијом најјасније се огледа у америчког политици окруживања Кине, по угледу на ранију политику окруживања СССР-а, и систематског (још недовршеног) ширења НАТО-а у правцу западних и јужних граница Русије. Паралелно са форсирањем обрасца тзв. обојених револуција, форсира се и пројекат инсталирања тзв. противракетне одбране у близини руских граница. Оба окруживања имају како војни тако политички карактер. Потенцијално могу служити и за напад и за одбрану, али и за јачање преговарачког капацитета Запада у текућим и будућим политичким споровима са обема земљама. Повезана су и са калкулацијама да у обема земљама може доћи до унутрашњих тензија и нестабилности. На тим претпоставкама ничу разна прижељкивања и вероватно се разрађују и неке резервне варијанте, ако не и планови.
Остаје да се види да ли ће овај нови паралелограм великих сила да се претвори у »концерт« по угледу на 19. век који ће колективно одређивати судбину неких држава или региона, или ће антагонизми међу њима превладати над партнерством и увести свет у нову спиралу заоштравања и борбе за глобалну превласт.
Будући да се НАТО самопрогласио за планетарног чувара мира и безбедности, уз сагласност СБ УН ако је могуће, или без његове сагласности ако Америка оцени да је то неопходно, и да не крије намеру да избије на њене јужне границе, Русија је заједно са још седам бивших совјетских република као противтежу основала ОДКБ (Организација договора за колективну безбедност). Уједињене нације су ОДКБ регистровале као регионалну одбрамбену организацију у истом статусу као и НАТО. Истовремено, Русија и Кина су, заједно са још четири средњоазијске државе, основале Шангајски организацију за сарадњу, као стратегијски одговор на отворено настојање САД да обе земље окружи војним савезницима на њиховим границама.
II
Текуће квалитативне промене у међународним односима Србију као да нису дотакле. Она наставља да следи прозападни курс политике, инаугурисан после 5. октобра 2000. године, као да се ништа значајно не дешава. Релативизује се чак и одсудна улога Запада у разбијању територијалне целовитости Србије и његова безрезервна подршка и признавање једнострано проглашене независности Косова. Омађијана перспективом уласка у евроатлантске организације, она без устезања плаћа сваку цену да би то постигла. Буквално се отворила за све врсте притисака и уцена и не испољава нелагодност због све инфериорнијег положаја. У жељи да Запад увери да је заувек одустала од политике конфронтације са њим, прихватила је понизно политику капитулације. Уместо да одлучно подвуче да жели чланство у ЕУ једино под истим условима под којим су ушле и остале источноевропске земље, тј са целокупном својом државном територијом, Србија је, са слоганом да чланство у ЕУ нема алтернативу, ставила себи оков око врата и изложила се бескрајним ултимативним условљавањима и понижавањима.
Као држава која држи до свог суверенитета и достојанства, Србија је морала да антисрпску улогу Запада у самопроглашавања тзв. државе Косово сматра звоном за узбуну и оправданим разлогом за озбиљно преиспитивање дотадашњег прозападног курса. Тај курс је изневерио сва разумна очекивања Србије и окренуо се против њених виталних државних и националних интереса. Уместо мазохистичког избегавања замерања Западу, одговор Србије морао је бити пропорционалан његовом агресивном поступку. Следствено томе, свако даље кретање према ЕУ или НАТО-у, што званична власт прикривено чини, морало је бити суспендована до позитивне промене политике Запада у погледу Космета. Суспензија је морала да се односи и на војне билатералне споразуме са САД и НАТО, јер су оба повезана са наводном безбедношћу на Косову, где су се и САД и НАТО најдиректније сврстали против интереса Србије. Оба та споразума иначе излазе из оквира споразума о Партнерству за мир и њихове суспензије не би тај типски споразум доводиле у питање.
Понижавајући положај у који је Србија доспела капитулантском политиком према Западу налаже хитну и радикалну промену досадашњег курса. Уместо опције Србија на Западу, нова опција би морала бити Србија за свестрану сарадњу са свима који уважавају њен суверенитет и територијални интегритет. Главни ослонци треба да нам буду земље које не делују против наших основних државних и националних интереса и подржавају нас у питању Космета, а не земље које су активне у супротном смеру. У складу са одлуком Скупштине Србије о нашој војној неутралности, треба покренути иницијативу за стицање партнерског статуса иу Шангајској организацији за сарадњу, пошто смо партнерски статус у НАТО-у већ стекли.
Таквом сувереном државном и националном политиком која подједнако одбацује и конфронтацију и капитулацију и следи средњи пут, Србија би подигла своју цену и углед на свим странама. Она би јој олакшала да учврсти стара и стекне нова пријатељства у свету, а подстакла би Запад да се више бори за пријатељство са нама, што предпоставља и преиспитивање става у вези са Косметом. Западу није мање стало да Србију задржи у својој орбити него што је Србији стало да постане пуноправни члан ЕУ и изграђује односе и свестрану сарадњу са Западом на што равноправнијим основама. Сусретну тачка наших односа са Западом треба да буде на синтези тих обостраних интереса, а не на савијању пред штапом и задовољавању мрвицама од шаргарепе. Политика равноправне сарадње са свима и интегрисања у ЕУ само са целокупном државном територијом не излаже нас конфронтацији са Западом, већ јача наш преговарачки потенцијал и подиже односе са њим на виши и квалитетнији ниво.
С обзиром на сва зла која нам је НАТО починио током агресије 1999. године и активну подршку коју је дао проглашавању независности Косова, свака иницијатива за учлањење у ту војну организацију спада у домен политичке перверзије, а свако активно заузимање за то, у томен политичке патологије.
Независно од тога, НАТО је последњих година напустио свој одбрамбени гард и декларисао се као офанзивна војна организација специјализована за војне интервенције свуда у свету где западни интереси и вредности могу бити угрожени.
Пре сваког покретања питања опортуности прикључења Србије НАТО-у, нужно је претходно рашчистити да ли је Србији у интересу европски НАТО као синоним за колективни систем безбедности који свим европским земљама гарантује једнаку безбедност и не представља претњу другим регионима, или натовске Европа као облик доминације САД над Европом и њене инструментализације за остварење америчких геополитичких и стратешких интереса у Средоземљу и евроазијском територијалном пространству. Као војно неутрална земља, Србија може бити заинтересована само за европски НАТО, који је копатибилан са њеном мирољубивом политиком и подудара се са предлогом Русије о успостављању новог система колективне безбедности. Такав принципијелан прилаз у складу је с нашом географијом и историјом.
Натовске Европа је друго име за интервентног светског полицајца, са или без одобрења Савета безбедности УН. За мале и средње европске земље такав НАТО није сигуран и угодан безбедносни кишобран, већ сизерен који своје чланове може као најамнике користити где хоће и како хоће. У томе је битна разлика између НАТО-а у хладном рату и НАТО-а без симетричног непријатеља. У одсуству конкретног непријатеља, непријатељи НАТО-а могу бити сви који му стану на пут или које као такве одреди и сатанизује стварни господар НАТО - САД.
Састанак мировних покрета Балкана и Блиског истока
Саопштења |
У организацији Грчког покрета за мир и уз подршку Светског савета за мир, 19. И 20. марта 2011. године је, у граду Ханија, на Криту, одржан састанак мировних покрета Балкана и Блиског Истока. На састанку су учествовали представници мировних покрета: Бугарске, Хрватске, Кипра, Египта, Ирана, Израела, Либана, Палестине, Сирије,Србије, Турске, Грчке и Светског савета за мир. У име Београдског форума за свет равноправних,на састанку је учествовао Драгомир Вучићевић, члан Управног одбора Београдског форума.
Реферати учесника округлог стола "Србија и Нато" - 23. март 2011
Округли столови |
Тренутно су постављена излагања:
Генерал, Проф. др Радован РадиновићПроф. др Миодраг Зечевић
Др Станислав Стојановић
Mр Милован Дрецун: Srbija na vojnom raskršću - Kojim putem dalje?
Слободан Рељић
Мр Јово Марковић и Мр Горан Буџак: Зашто српски анти НАТО?
Србија и Нато - Округли сто
Саопштења |
Очувати војну неутралност. О чланству у НАТО само на референдуму!
У трајном је интересу Србије да задржи и учврсти војну неутралност утврђену одлуком Народне скупштине – порука је учесника округлог стола „ Србија и НАТО“ одржаног поводом 12. годишњице почетка агресије НАТО-а на Србију (СРЈ). НАТО се не може игнорисати, са НАТО-м треба сарађивати, али водећи рачуна о искуствима током протекле две деценије и чињеници да НАТО почев од 1999. године није дефанзивни већ офанзивни војни савез. Нова стратегија НАТО има за циљ доминацију, а не демократизацију међународних односа. Заштита људских права, како су показале све агресије и окупације од 1999. на Србију (СРЈ), преко Авганистана, Ирака до Либије данас, само су параван за овладавање изворима енергената и стратешких сировина. НАТО је оруђе униполарног поретка, док се односи на глобалном плану незадрживо развијају у правцу мултиполарности. Ово су само неки од ставова и оцена изнетих у рефератима учесника округлог стола.
Партнерство за мир (ПЗМ) које је Србија прихватила 2006. на самиту у Риги довољан је оквир за међусобне односе. Тај оквир треба користити у мери и на начин који одговара интесима Србије не користећи га за тактику „пузећег“ уласка у Алијансу. Чланство у НАТО би донело далеко више штете и ризика него користи. Концепт уравнотежене спољне политике захтева уравнотежену безбедносну политику, односно, уравнотежену војну међународну сарадњу која сада не постоји – оцене су референата и учесника у вишечасовној расправи.
Односи Србије и НАТО-а су стратешко питање од највећег значаја. О томе сведочи испитивања јавног мнења која показују да је преко 70% грађана Србије против чланства Србије у тој Алијанси. Обавеза је државног руководства да испоштује став да о питању чланства, ако се и када се, оно постави коначну одлуку могу донети само грађани Србије на референдуму.
Округлом столу одржаном у великој сали Скупштине општине Нови Београд присуствовало је више стотина гостију из земље и иностранства. У холу испред дворане уприличена је изложба фотографија о последицама агресије НАТО.
Округли сто су заједнички организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије.
Округли сто је почео одавањем поште жртвама агресије и подсећањем да је током 78-дневног непрекидног бомбардовања. Поновљене су чињенице да је од агресије НАТО страдало 3.500, а рањено преко 12.000 грађана Србије, да је међу погинулима било 89-оро деце, да штета од разарања инфра-структуре, привреде, електропривреде и јавних служби износи 100 милијарди долара. НАТО је разорио многе школе, обданишта, болнице а коришћењем пројектила са осиромашеним уранијумом и изазивањем хемијских катастрофа угрозио здравље грађана Србије (СРЈ) и нанео дуготрајну штету природној околини. Указано је да агресијом НАТО ништа није решено, нити је могло да се реши. Једнострана сецесија Косова и Метохије уз подршку НАТО и њених чланица узрок је продужене дестабилизације, јачања сепаратистичких тенденција, исламског екстремизма и организованог међународног криминала. Агресија НАТО означила је, поред осталог, интензивирање његове експанзије на Исток, отварање нових војних база и убрзавање милитаризације Европе.
Учесници у дебати и сви присутни дали су пуну подршку Извештају Дика Матртија и резолуцији Парламентарне скупштине Савета Европе за утврђивању истине о трговини људским органима киднапованих и убијених Срба на Косову и Метохији. Затражен је активнији однос и пуни допринос надлежних органа Србије тим напорима. По оцени учесника скупа, Србија и српски медији имају моралну обавезу да се супротставе свим покушајима разводњавања ове иницијативе Савета Европе као најстарије демократске институције Европе.
О односима Србије и НАТО-а говорили су, поред осталих, Проф. Др Радован Радиновић, Владислав Јовановић, Зоран Вујић, помоћник министра за иностране послове Србије, Др Станислав Стојановић, начелник одељења за стратегију Управе за стратегијско планирање у Министарству одбране Србије, Јово Милановић, генерал у пензији,
Проф. Др Бранко Крга, Проф. Др Петер Струтински (Немачка),
Проф. др Ђорђе Вукадиновић („Нова српска политичка мисао”),
Др Срђан Трифковић („Кроникл“, САД), Живадин Јовановић, Проф. Миодраг Зечевић, Милован Дрецун и други.
Округли сто је пратио већи број страних дипломата акредитованих у Србији.
Реферати учесника биће објављени као зборник радова и постављени на сајту Београдског форума за свет равноправних (www.beoforum.rs).
{artsexylightbox picasaUser="beoforum" picasaAlbum="OkrugliStoSrbijaINATO"}{/artsexylightbox}
Посета амбасадора исламске републике Иран Београдском форуму
Саопштења |
Амбасадор Исламске Републике Иран, његова екселенција господин Аболгхассем Делфи, са сарадницима, посетио је Београдски форум за свет равноправних 16.марта 2011. Током разговора, у ком су учествовали Живадин Јовановић,председник Београдског форума и Драгомир Вучићевић,председник скупштине Београдског форума, размењене су информације и оцене о актуелним збивањима на Блиском истоку и арапским земљама Магреба. Такође је било речи и о покрету несврстаности у савременим условима.
{artsexylightbox picasaUser="beoforum" picasaAlbum="PosetaAmbasadoraIslamskeRepublikeIranBeogradskomForumu"}{/artsexylightbox}
Несврстаност данас
Коментари |
Живадин Јовановић, Председник
Београдског форума за свет равноправних:
Водеће земље покрета несврстаности поодавно су покренуле иницијативу да се у септембру ове године у Београду обележи 50 година од његовог оснивања. Србија је ту иницијативу прихватила и понудила да улогу домаћина министарске конференције која би се тим поводом одржала подели са бившим југословенским републикама које су за то заинтересоване. То је логично имајући у виду историјску чињеницу да је први самит несврстаних одржан у Београду, тада главном граду СФРЈ, септембра 1961.
Покрет несврстаних чини данас 118 земаља пуноправних чланица, што представља око две трећине чланица Уједињених нација. Међу чланицама Покрета су и земље са изузетно динамичним економијама као што су Индија, Индонезија, Јужна Африка, Нигерија, Ангола, а међу посматрачима су, поред осталих, Кина и Бразил – чланице БРИК-а. Више чланица и посматрача Покрета несврстаности су чланице Групе 20 економски најснажнијих земаља света од којих зависи како излазак из глобалне економске кризе тако и економско-социјална будућност Планете. Готово све арапске земље, други велики произвођачи и извозници нафте, гаса, стратешких минерала и сировина Африке, Азије и Латинске Америке налазе се у Покрету и прихваћене су као важни партнери најразвијенијих земаља као што су САД, Јапан, Канада и Западна Европа.
Конференција Покрета несврстаних на министарском нивоу, макар и поводом јубилеја, је несумњиво значајан међународни догађај и прилика да домаћин потврди и ојача свој углед и међународне везе, да афирмише своје интересе и приоритете. Свакако, то је уједно и прилика да по сазна и научи по нешто корисно. Нема малих и безначајних партнера.
У новије време, међутим, поједине политичке личности у јавности заговарају став да донету одлуку о прихватању домаћинства конференције треба преиспитати. Износи се да је Србији конференција НЗ непотребна, штетна, чак и апсурдна. Као образложење оваквих неочекиваних оцена наводи се сијасет „аргумената“ од наводно ниског (министарског) нивоа учесника и недавних побуна против аутократских режима у неким арапским земљама, преко тога „да нас је Покрет избацио из својих редова“, да би Србија била „сервисер, или туристичка агенција“, све до оцена да Покрет „више нема никакав политички значај“, да то може штетити напорима Србије око кандидатуре за чланство у ЕУ, да Србија има велики дефицит у трговинској размени са НЗ, да подршка НЗ Србији у вези са Косовом и Метохијом након заједничке резолуције Србије и ЕУ није битна и да се може истопити и слично.
Што се тиче оцене да је Покрет без икаквог значаја, да је његово постојање чак „апсурдно“, такве и сличне оцене су, благо речено, неодмерене и претенциозне. Оне не би биле вредне осврта када се не би чуле у Београду и када не би долазиле од ауторитативних политичара кључне странке владајуће коалиције. Њима је, на пример, разумљиво, оправдано и „демократски“ што НАТО опстаје и после пада Берлинског зида и распуштања Варшавског пакта, што крши Повељу УН, што се шири према Русији, па чак и то што од одбраменог прераста у офанзивни, од регионалног у глобални војно-политички савез, али им смета што опстаје, прилагођава се и делује унутар УН Покрет несврставања.
Што се тиче нивоа предстојеће конференције, уверен сам да би Париз, Беч, Брисел, Рим, Осло, или боло који други град у Европи и свету, били веома задовољни када би добили прилику да буду домаћини министрима из тако значајних и угледниих земаља каква је огромна већина чланица и посматрача ПНЗ. И нико се не би осећао инфериорно нити би му на крај памети било да је „сервисер“ или „туристичка агенција“.
Тачно је да је Покрет несврставања настао у периоду хладног рата, дакле у условима који су били другачији него садашњи. С обзиром на видне, све присутније напоре да се његова позитивна улога девалвира, истине ради треба подсетити да је Покрет одиграо је историјски значајну улогу у четири основна правца: деколонизацији, смањивању блоковске конфронтације, јачању солидарности међу земљама у развоју (југ – југ) и демократизацији међународних односа преко система Уједињених нација. Покрет је вешто избегавао притиске да буде резерва или монета за поткусуривање у глобалном одмеравању снага – Варшавског и Северно-атлантског пакта.
Педесет година после, свет је другачији, али далеко од жељеног стања. Варшавски пакт је расформиран. Не постоји ризик од глобалног конфликта, поготову нуклеарног, али је војни интервенционизам постао пракса, баш као и уситњавање државних територија ширењем сепаратизма и тероризма. Званично нема трке у наоружавању или отворене конфронтације великих сила, али милитаризација је дубоко захватила и Европу, а годишњи издаци на оружје у свету износе око 1,5 трилиона долара. Колонијализам је предат историји, али тежње за доминацијом и одржавањем односа неравноправности су добиле нове облике. О томе сведоче многе појаве и проблеми као што су: растући јаз између сиромашне већине и богате мањине, ширење глади, беде, опаких, раније непознатих болести, нових облика дискриминације. У тим условима, Покрет несврстаних, јавља се као снага са значајном улогом у борби против политике доминације и неоколонијализма. Отворене тежње богатих да устоличе правило – што је њихово то је искључиво њихово, што припда мање развијеним то припада и другима (развијенима) не може да не изазове забринутост. Утолико пре, што развијени имају велку надмоћ у финансијском капиталу и оружаној сили. Зато, принцип суверенитета над природним, у првом реду енергетским, ресурсима, постаје веома актуелан, а његова одбрана је вредна удружених напора Покрета несврстаности и других међународних форума (УН).
Савремени тренд мултиполаризма погодује напорима за демократизацију међународних односа и за јачање улоге Уједињених нација. Истовремено су видљиви велики напори да се тај тренд заустави, што наравно није могуће. Покрет несврстаних свакако има значајне интересе и добре перспективе да се реафирмише као фактор демократизације међународних односа и јачања улоге међународног права. Реформа система Уједињених нација, као неспоран циљ међународне заједнице, тешко је замислива без доприноса Покрета несврстних, не само због тога што несврстани чине две трећине чланства светске организације, већ и због промена у глобалном распореду снага при чему је низ несврстаних земље постао незаобилазан чинилац успешне реализације свих значајнијих циљева развоја. Више је него јасно да ће неке НЗ постати сталне чланице реформисаног Савета безбедности УН.
Равномрернији економски и технолошки развој, смањивање јаза између богатих и сиромашних, искорењивање беде, глади и сиромаштва су важне предпоставке глоблане стабилности, социјалног напретка и унутрашње демократизације. То су уједно и услови за искорењивање бар дела узрока међународног тероризма који је неспорно велика опасност за развијене и неразвијене. Отуда је и продубљивање сарадње међу несврстаним земљама важан услов стабилности и напретка на глобалном плану, укључујући и успеха у борби против међународног тероризма. Привредни и научно-технолошки напредак појединих несврстаних земаља као што су Индија, Индонезија и ЈАР могу повући развој других из Покрета, што се у пракси већ показало као добро у односима тих земаља са земљама Африке, на пример. Разуме се, овде се не ради о залагању за аутархију, већ о логици коришћења унутрашњих, не малих ресурса, кроз сарадњу унутар Покрета ради јачања партнерских односа са развијеним земљама. Ако се удружују развијени ради бољег задовољавања сопствених економских и политичких интереса, зашто би била јерес да се удружују мање развијени чије су потребе за развојем још веће.
Србија има богату традицију и позитивни салдо економске и политичке сарадње са несврстаним земљама. Нема, заиста, ни најмање разлога да се та сарадња на било који начин потцењује, или доводи у питање, јер је то неодговорно и штетно. Постоје сви разлози да Србија ту сарадњу продубљује и унапређује бар онолико колико то чине чланице ЕУ, САД, Јапан и Канада. Ако не и више.
Доста времена је протекло, а ми смо пословично склони помодарству, забораву, некој врсти опортунизма. Подсетимо се само на неколико примера. Југославија је са далеком Анголом 80-тих година имала трговинску размену од преко 200 милиона долара годишње. Из те земље „Нафтагас“ већ 30 година повлачи сопствену нафту из заједничких улагања са највећим европским и светским нафтним компанијама. Улагања су многоструко наплаћена, а наша анголска нафта и данас, када је барел достигао цену од 120 долара и када вртоглаво расте, и даље стиже у Србију. У Кенији и Танзанији југословенске и српске фирме су изградиле око 3.000 километара путева разних стандарда и то наплатиле по тржишним ценама. Српске, светски реномиране фирме, „Енергопројекат“, „Аероинжењеринг“ „Планум“ и „ПИМ“ су широм Африке изградиле десетине капиталних објеката као што су аеродроми, хидроцентрале, луке, водосистеми. И све то наплатиле, по тржишним ценама. Сам „Енергопројекат“ је у Перуу реализовао и наплатио пројекат хидросистема „Ћира Пјура“ вредан преко 1,2 милијарде долара. Много је сличних примера корисне сарадње на које српска привреда може бити поносна. На којима се и власт и привреда данас могу инспирисати. А што се тиче дефицита у размени са НЗ, узроци нису на страни наших партнера већ у Србији. У условима великог трговинског дефицита Србије у укупној размени са иностранством, не треба да чуди дефицит у размени са НЗ, поготову оним из којих се увози нафта. Није ли управо објављено, да трговинска размена са Јапаном износи 118 милиона долара од чега је само један милион извоза из Србије! Проблем је што Србија мало производи, што нема понуду, а не што други мало увопзе из Србије. Да ли је ЕУ одговорна што Србија није у стању да испуни одобрене извозне квоте јунећег меса?
Што се тиче побуна и збацивања аутократских режима у појединим НЗ, треба веровати да ће народ у тим земљама наћи најбоља решења која ће одговарати њиховим интересима и да ће се до септембра стање нормализовати. Какве год владе буду изабране у Египту, Тунису или Либији, било би тешко замислити да ће напустити Покрет несврставања који је и данас за многе земље симбол и ослонац суверености и независности. Планирана Конференција НЗ у Београду, иако свечарска, имала би позитиван ефекат и у односу на унутрашња превирања у низу арапских земаља.
Када је реч о статусу Србије унутар ПНЗ, треба подсетити да Србија (СРЈ) није била искључена, већ привремено суспендована. Када је суспензија истекла, од Србије је зависио њен будући статус. Србија се одлучила за статус посматрача, то је легитимно, није у сукобу са европском оријентацијом, још мање са званичном политиком војне неутралности. НАТО је 1999. године извршио оружану агресију на Србију (СРЈ). То Влади Србије не смета да представнике НАТО дочекује уз највише почасти нити да у јуну ове године буде домаћин конференције на којој ће учествовати више десетина НАТО званичника.
Што се тиче Косова и Метохије, најмање је разлога да се умањује значај подршке НЗ ставовима Србије, њеном суверенитету и територијалном интегритету. Та подршка има трајни значај за Србију независно од било каквог развоја у будућности. Јавно говорити да та подршка више није значајна, или да ће се истопити, једноставно, није часно. А ни тачно. Осим, ако се не планира да Србија и формално призна сецесију.
Нема, заиста, оправданих разлога за пометњу и колебање. Србија треба да испоштује своју одлуку и учини све да буде добар домаћин конференције НЗ. Од тога може имати само користи.
Очајнички аутогол сребреничког лобија у Канади
Коментари |
Стефан Каргановић
недеља, 27. фебруар 2011.
Позив који је удружење српских студената на Универзитету Британске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да 24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“ добио је свој епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испитивања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и долетео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, који је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отвореног друштва за које се на светској позорници Канада декларативно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само странцу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Малагурског, који је објавила НСПМ.[2]
Слободан Милошевић - Борац за мир и слободу
Коментари |
26. 02. 2011,
Драгомир Вучићевић:
Поводом пете годишњице срмти Слободана Милошевића у Хашком затвору.
Није реч о „теорији завере“ већ о реалној америчкој политици према Србији!
На дан 11. марта навршава се пет година од када је Слободан Милошевић, бивши председник Србије, Југославије и Социјалистичке партије Србије, силом испоручен Хашком трибуналу. Тим актом је, с једне стране, грубо прекршен Устав СР Југославије, који је изричито забрањивао испоручивање наших грађана и, с друге стране, гаранције које су Слободану Милошевићу дали у, писаној форми, тадашњи највиши државни званичници Југославије и Србије о томе да ће му (како је наведено у документу): ’’... због основане сумње да је починио кривично дело...'', бити суђено у земљи, а не, дакле,пред неким судом у иностранству. Настављајући своју херојску борбу и у тамници Хашког трибунала, у којој је провео непуних пет година, Слободан Милошевић је исписао најчасније и најхрабрије странице историје Србије и српског народа. Одбијајући неосноване оптужбе, ни једног тренутка није бранио себе, већ је бранио и одбранио Србију и српски народ, коме је приписана колективна кривица за сва зла почињена током грађанских ратова у Хрватској и БиХ, као и током терористичко-сепаратистичке побуне на Косову и Метохији. Његови тлачитељи то нису могли опростити. Тактика исцрпљивања тонама материјала које је требало да проучи и ускраћивањем адекватног лечења, лишен је људског права на здравље и живот. Одговорни за његову отмицу док је био под судском надлежношћу у Србији и за смрт у Хашком трибуналу, остаће трајно предмет осуде српског народа и свих слободоумних људи у Европи и свету. Отмица у Београду, предаја и смрт Слободана Милошевића у Хагу, трајно ће сведочити о карактеру, унутрашњем бићу једне власти и једног система међународних односа, који се ките атрибутима демократије и владавине права.
Из богатог државничког опуса Слободана Милошевића подсетићемо, овом приликом, на његово активно и упорно ангажовање за постизање мирољубивог, демократског и праведног решења југословенске кризе. Он се, у почетку, залагао за очување демократске Југославије, као реформисане федерације равноправних република и народа. Када је постало јасно да се не може очувати ранија заједничка држава, Слободан Милошевић је активно настојао да се СФР Југославија раздружи праведно, мирно, без ратова и насиља, инсистирајући на спречавању избијања ратних сукоба. Као припадник профресионалне дипломатске службе, аутор ових редова је имао част и задовољство да тих деведесетих година прошлог века буде сведок, а, повремено, и његов сарадник у многим значајним активностима на том плану.
Писмо Рајку Долоцеку
Коментари |
На главном прашком тргу – Вацлављевом – уједно и једном од највећих у Европи, група младих Чеха развила је јуче транспарент на енглеском. На њему је писало: “На продају – јетра, плућа, бубрези, срце. Контакт – Хашим Тачи”.
На главном прашком тргу – Вацлављевом – уједно и једном од највећих у Европи, група младих Чеха развила је јуче транспарент на енглеском. На њему је писало: “На продају – јетра, плућа, бубрези, срце. Контакт – Хашим Тачи”.
На тај начин млади Пражани су хтјели, са одређеном дозом ироније, привући пажњу хиљада туриста из читавог свијта, који су пролазили најпосјећенијим мјестом Чешке. Протестни скуп организовало је Удружење Пријатељи Срба на Косову.
Недалеко од тог “огласа”, чланови Удружења и многобројни симпатизери организовали су низ иступа, пружајући подршку борби Срба за одбрану својих вриједности на Косову и јужним крајевима Србије, а поводом треће годишњице нелегалног, једностраног проглашења независности Косова, али и позвали грађане своје земље да и више и чешће него до сада пруже подршку Српској борби. На скупу је, као гост, говорила београдска политичарка Марина Рагуш.
Уз поздраве учесника скупа, она је највећи дио свог говора посветила чињеници да полако, али сигурно, истина о томе шта се дешавало на Косову, излази на видјело. “То, што сада констатује Дик Марти, Срби говоре већ више од десет година. Само, нас нико није слушао, нити провјеравао наше тврдње.”
Она се захвалила Дику Мартију, европском политичару и швајцарском правнику, што се и поред притисака није повукао, и што је позвао врховне европске органе да у даљем поступку осигурају безбједност свједока без којих ће правда тешко бити задовољена. Злочинци, који би требало да служе казну, данас воде “независно Косово”. На митингу је, поред осталих, говорио и режисер Вацлав Дворжак, чији је документарни филм под насловом „Украдено Косово” из 2004. године у Чешкој примљен са много пажње и суосјећањем обичних људи, али и са неразјашњеним оклијевањем државне телевизије, да ово документарно дјело прикаже јавности.
Та невољност била је „образложена” жељом редакције да се поред овог, наводно “просрпског” филма, појави још један документарни филм који би бранио албанску страну. Учесници скупа информисани су и о томе да Удружење планира позвати неколико десетина српских дјечака и дјевојчица с Косова да проведу дио одмора у Чешкој и да би, како је речено, на бар неколико дана осјетили праву слободу.
Пољски навијачи су у протеклих 7 дана одржали овакве скупове у више градова Пољске - у Бјалистоку, Шћећину, Кракову, Вроцлаву… ХВАЛА Пољацима на оваквој братској подршци!
Извор: kosovoonline.cz
Превео: Милош Суботић
Политички коректна цензура у Ванкуверу
Форум преноси |
Стефан Каргановић:
понедељак, 21. фебруар 2011.
Српска јавност, или бар онај њен део који чине верници или локални НВО повереници западних демократија, требало би да буду у току инцидента који је пре неколико дана настао на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу, Канада.
Наиме, на том универзитету више образовање стиче око 500 студената српског порекла и, као што је на већини северноамеричких кампуса нормална ствар, они имају своје удружење. То удружење српских студената упутило је позив историчару др. Срђи Трифковићу да 24. фебруара на кампусу одржи јавно предавање на тему „Балкан: неизвесне перспективе једног нестабилног региона.“ У принципу, са предавањима ове врсте не би требало да има икаквих проблема. Студентске организације које се окупљају по етничком или било каквом другом принципу слободне су да на универзитет позивају говорнике по свом избору.
Овај случај постао је изузетак зато што се радило о предавачу профила др. Трифковића. Могло би се поставити питање, зашто би неко ставио примедбу на наступ једног историчара, са очигледним личним и професионалним везама са подручјем Балкана, да студентима говори на тему тог региона? Добро питање! Како сазнајемо из протестног писма[1] које је изазвало ову кризу, а коју је председник Бошњачког института за проучавање геноцида у Канади, Емир Рамић, упутио ректору Универзитета, Стефану Тупу, разлог за примедбу су ставови др. Трифковића у вези са Сребреницом. Конкретно, његово јавно непристајање да усвоји званичну сарајевску верзију тих догађаја која се темељи на тезама да су српске снаге у Сребреници стрељале 8,000 бошњачких заробљеника и да то представља геноцид. Чињеница да Сребреница уопште није била ни предвиђена као једна од тема Трифковићевог предавања за примедбодавце је ирелевантна. Довољно је да је његово мишљење различито од њиховог по једином питању које је њима битно. То га аутоматски сврстава у ред морално-политички неподобних и дисквалификује га за било какву јавну делатност, а читаоци средњег узраста и навише, који се сећају социјалистичког периода, одмах ће схватити о чему се и о каквом се менталитету овде ради.
Да, али сада ће ме читаоци подсетити да је локус радње коју описујем Канада 2011. године, а не Југославија под Брозом пре тридесет година или више. Тачно, али ако су битне разлике некада постојале, оне се очигледно сада убрзано смањују.
И то баш и јесте једна од поенти ове забрињавајуће приче.
Овде је у питању, пре свега, пример једног процеса који је на Западу присутан већ двадесетак година, али чији се одвратан задах све више осећа и у Србији. То је наметање норми такозване „политичке коректности.“ Када се узме у обзир да тај процес у „западним демократијама“ траје већ две до две и по деценије, то значи да се и хронолошки по свом зачећу он поклапа са генијалном интуицијом Џорџа Орвела коју је овај британски писац артикулисао у свом чувеном роману „1984. година.“
Какав нам се друштвени систем наговештава у „1984“? Укратко, то је језиви приказ једног тоталитарног друштва где је репресија достигла врхунац и где се све, и истина, и морал, и историја, апсолутно све, налази у служби дневне политике Великог Брата.
Наравно да не би требало претерано драматизовати инцидент у Британској Колумбији, пре свега зато што још не знамо како ће се завршити, али такође би било велика грешка подцењивати његов значај. Пример (за сада само покушаја) репресије о коме је овде реч представља коцкицу у репресивном мозаику политичке коректности и зато сви, којима је стало до слободе, имају обавезу да на то одреагују.
Ми још не знамо крајњи исход и како ће ректор Туп на крају пресудити. То јесте битно зато што др Срђа Трифковић има неоспорно право да говори, српски студенти у Ванкуверу имају неоспорно право да га позову, и сва заинтересована универзитетска и шира јавност има неоспорно право да га чује. Али поред тога потребно је истаћи још нешто. Пре наметања кодекса политичке коректности, дакле пре двадесетак и више година, господину Рамићу не би пало на памет да покуша да диктира ко сме, а ко не сме, да говори на једном универзитету. Јако је важно да се то истакне зато што смо од наметања те опаке доктрине скоро заборавили како су изгледали свет и живот пре тога. Али писац ових редова се јако добро сећа. Ја сам ишао на Чикаго универзитет где су концепти које смо ми звали „академска слобода“ и „живот ума“ (the life of the mind, то је једна типична девиза мог универзитета, и често се питам да ли је данас још ико користи), били светиње. Један анонимус калибра Емир Рамића уопште се не би ни усудио да некој озбиљној академској установи упути тако дрско писмо, са још безобразнијим захтевом! Како се времена мењају, зар не?
Друго, чак и да је неком тадашњем анонимусу пало на памет да нешто слично учини, он би одмах од универзитетског руководства на учтив али категоричан начин добио по њушци. Никаквог проблема у вези са предавањем не би било нити би било неизвесности, као сада, да ли ће оно бити дозвољено или не.
Треће, да тежиште овог питања које је настало у Ванкуверу сада пренесемо у Београд, ради се о следећем. Да ли после четрдесетогодишње мрачне диктатуре српска јавност жели да јој се неслобода опет врати, можда у мало суптилнијем, али у суштини подједнако ропском облику? У конкретном случају политичке коректности, ради се наравно о интелектуалном ропству. Да ли је та врста слободе људима у Србији битна? Или им је битнија она друга страна, материјална? Само да се подсетимо шта је пре двеста година рекао један од отаца-оснивача Америке, Бенџамин Френклин: „Они који би жртвовали слободу за материјалну сигурност, не заслужују да имају ни једно ни друго.“ Овоме би се само још могло додати да ће такви сигурно бити лишени и једног и другог.
Шта је „политичка коректност“? То је добро питање, и чињеница да ми на њега не можемо да пружимо једноставан и спреман одговор само служи као додатни доказ орвеловског порекла тог опаког концепта. Политичка коректност се скоро неприметно ушуњала у свест људи и у праксу западног друшта негде крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Нико не зна тачно ко је тај концепт смислио; он се волшебно појавио и убрзо су га скоро све западне установе прихватиле и почеле су да га примењују.
Али поред неизвесности из чије је лабораторије политичка коректност потекла, можда је још важније на који начин тај појам функционише. То је један неформалан кодекс мишљења и понашања који се одликује феноменалном еластичношћу. Ту утврђених и јасно формулисаних правила – нема. Да се изразимо правним језиком, у домену политичке коректности влада потпуна правна несигурност. Ви никада не знате унапред шта би могли рећи или учинити што ће као последицу изазвати да се на вас сручи бес немилосрдних супервизора политичке коректности. По свему судећи, то управо и јесте идеја иза свега тога. Јер ако нема јасних правила, као што се на пример у кривичном праву тачно зна шта се не сме, онда у домену политичке коректности влада потпуна неизвесност и ви никада не можете предвидети шта би вас могло изложити јавном линчу. Ви никада нисте начисто каква су вам мишљења и какве врсте понашања забрањени. Можете узети као литерарни образац, или предсказање, ове појаве Орвела или Кафку, сасвим је свеједно. Резултат је исти: у таквој ситуацији већина људи ће изабрати да буде друштвено пасивна и да ћути. То управо и јесте оно што одговара тоталитарним креаторима ове доктрине. Политичка коректност је нормализација интелектуалног застрашивања свих који би да самостално мисле.
На крају вреди напоменути да Рамићев целокупан аргуменат за „забрану“ предавања почива на чињеници да предавач одбацује политички коректну верзију догађаја у Сребреници. Међутим, ни у Канади нити у којој било другој западној демократској држави, не постоји закон којим се забрањује различито мишљење по том питању и јавно изношење таквог мишљења. Дакле, неформална правила не само да се неприметно уздижу на ниво позитивних законских прописа, већ се издижу изнад њих. Паметном је ово доста. Стаљинов устав био је најлибералнији и најдемократскији на свету, али сви знају да су права правила игре, по којима је систем стварно функционисао, била сасвим другачија и то је сваком грађанину Совјетског Савеза било кристално јасно. Сваки Рус који би наивно покушао да искористи своја формална уставна права, игноришући неформална правила игре, завршавао је у Архипелагу Гулагу.
Зато је моје питање читаоцима следеће: да ли ви желите да опет живите као бесловесни мрави под једним системом где ваше достојанство и слобода не значе апсолутно ништа? И то после краткотрајног и врло условног „ослобођења“, након скоро пола века проведеног под источном варијантом тог система?[2]
[1] www.instituteforgenocide.ca/the-protest-letter-of-the-irgc-to-the-president-of-the-of-the-university-of-british-columbia/
[2] Интервју на емисији „Атлантида,“ Радио Београд 2, 20. фебруара 2011.
Књига: Вучје срце - Потресна књига о трговини људским органима!
Форум преноси |
Италијанка др Maрија Лина Века у Србији, после годину дана опструкције, представила „Вучје срце”, потресну књигу о трговини људским органима
Крик из срца српске агоније!
Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја. Др Века на свега стотинак страница, као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха несрећних жртава. Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских злочинаца која за собом остављају несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, сву беспомоћност и несхваћеност
Глоса
Не смете ћутати!
Увек када сам ишла на КиМ сусретала сам се са очајним породицама отетих Срба. Саживљавала сам се са том страшном трагедијом. Просто се попут сунђера и ви натопите сузама, патњама, страховима уплаканих мајки, сестара, малишана тужних очију. Онда дође време када то човек мора да стави на папир. Не смете да ћутите и да се мирите са злом-каже Марија Лина Века
Познати италијански интелектуалац Марија Лина Века, доктор историје, публициста, новинар, књижевник, хуманитарни радник, осведочени пријатељ српског народа промовисала је у Београду, након годину дана жестоке опструкције, књигу „Вучје срце”. Тема којом се др Лина Века бави, трговина људским органима, годинама је веома болна и страшно трагична за Србе са Косова и Метохије. Тим пре је трагичнија, што европска и светска јавност исто толико времена лицемерно затварају очи и још лицемерније ћуте пред монструозношћу моћних, болесно злих команди моћи и послушничких звери-актера. Њихова прљава „дела” учињена недужним Србима су по морбидности и изопачености надмашили самог Менгелеа речено је на промоцијама које су недавно одржане у Удружењу књижевника Србије и на Правном факултету.
У изузетном литерарном остварењу „Вучје срце” чији је издавач „Хришћанска мисао”, смењују се језиви, драматични догађаји кроз приче четири српске породице са Косова и Метохије и трагедије жртава: возача Драгана из Обилића, Срђана из Гњилана, хирурга Милана из Лапљег Села и Дејана, директора школе у Обилићу-зеточених у Албанији. Са друге стране, млади болесни Француз Данијел, дете богатих људи, лежи у угледној швајцарској болници и чека трансплатацију! Родитељи чији су умови и душе потпуно заробљени у свету бизниса и монденске потрошње, уз нескривен недостатак истинских емоција за сопствено дете, праве „добар бизнис” (цена срца) за Данијела. Младом Данијелу, ипак много тога није јасно, поготово, како то да његови родитељи и лекар знају тачно дан и сат када ће непознати донатор умрети!! Данијелу пресађују Миланово срце!
Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја. Својеврстан је крик ужаса из срца српске агоније. Лина Века на свега стотинак страница, као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха сваке од четири представљене личности. Жртве! Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских зликоваца која за собом остављају несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, беспомоћност, сву пустош и несхваћеност. Ауторка потресно прича о дивним, преданим људима, који сањају своје златне снове, чисте и свакој души блиске. Попут истинских хероја они остају на Космету, у правом шиптарском зверињаку, и страдају на злочиначко-зверски начин који људски ум не може да схвати!
Срби мученици искасапљени су у органе! Путовали су њихови: срце, бубрези, јетра у специјалним, технички опремљеним хеликоптерима, са припремљеном хирушком „екипом” по „ демократском свету” у „велике” клиничке центре као скупоцени материјал за транспалацију-и нови живот болесних, а моћних. У историји српске, али и италијанске литературе ванредно храбра Марија Лина остаће, свакако, запамћена као ауторка изузетно вредног аутентичног дела о најмонстуознијим злочинима у 21. веку која су почињена према недужним Србима са Косова и Метохије.
Промоције су изазвале праву лавину емоција, шокова, згражавања на стотине присутних, али и срамотног сазнања шире јавности да је др Века више од годину била у Србији опструисана. Свака промоција „Вучјег срца” уназад годину дана овде није била могућа! Тако је показало, по ко зна који пут у историји, да велики пријатељи српског народа остају да донкихотовски бију српску битку у свету, и ироније ли, чак и у Србији!Али ауторка је, поут свих великих и мудрих, племенитих људи скромна, а ружно-прашта!!
Лина Века говори искрено, отворено, без зазора и слободоумно.
У време када сам доживљавала непријатности, отказивање промоција „Вучјег срца” у Краљеву октобра 2009, Београду марта прошле године... била сам свесна да је, у извесној мери влади Србије Космет-велики терет. У сваком случају, јасно је да је била политичка позадина. Тешко је и опасно писати о теми трговине људским органима. Сада је свима јасно. Ипак, нисам се поколебала, јер сам у дубини душе знала да књига вреди, да ће се читати, да је ужасно потресна-каже Марија Лина Века присећајући се својевремено узалудних покушаја да српској јавности представи дело, које је већ увелико имала прилику да упозна италијанска и француска читалачка, и интелектуална публика.
„Вучје срце” сте послали и Дику Мартију. Какве су биле његове реакције?
Без икаквог двоумљења, после толико година новинарског истраживања, сусретања са бројним српским трагедијама на Космету, и када се родила књига, послала сам је Дику Мартију, али и чувеном светском патологу Бареј Бару, човеку који је учестовао у истраживању, доказивању масовних злочина почињених у латинској Америци, односно на неким локацијама у Аргентини. Дик Марти ми је одговорио одмах, када је примио књигу „Вучје срце”, да ће је веома пажљиво прочитати!
Ваши стваралачки мотиви су свакако виши од стереотипних, шаблонизирано списатељских.
Да будем искрена, од 2000. године до сада, на Косову и Метохији била сам више од 30 пута. Наравно, увек у хуманитарној мисији, или сам носила хуманитарну помоћ као председник организације „Ринашере Онлус”, или сам водила децу из Цернице у Рим, или радила на братимљењу српских и италијанскох школа.Увек када одем на КиМ користила сам прилику да пишем, да се сусрећем са очајним породицама отетих Срба. Наравно да се сваки нормалан човек саживљава са том страшном трагедијом. Просто се попут сунђера и ви натопите сузама, патњама, страховима уплаканих мајки, сестара, малишана тужних очију. Онда дође време када то човек мора из себе да избаци, да се тога ослободи, да стави на папир. Књигу сам желела да напишем зато што сам људско биће, са емоцијама! И не мирим се са злом! Видела сам ужасно зло над Србима које се у човечанству не сме толерисати! Да се разумемо, тако бих писала и да је сличну трагедију доживео било који други народ на свету у Азији, Африци, Европи... Али, ако у себи имате људскости и професионализма и гледате трагедију једног беспомоћног народа, у овом случају српског, онда морате да пишете истину. Да се за њу борите. А то је трновито!
Стиче се утисак да се у „Вучјем срцу” преплиће стварност и велика вероватност!
–Изабрала сам четири лика, четорицу Срба као представнике различитих друштвених слојева. И наравно четири различита породична миљеа. Много прича сам чула. И ето, оживело је кроз књигу. Јасно је да сам имена, презимена људи променила, да бих сачувала идентитете њихових породица. Њихову безбедност! Знам да су албански екстремисти отимали прво стручњаке, високе професионалце, инжењере, лекаре, хирурге, јер су им требали. Нестајали су без трага и гласа! Неке су киднаповали да би користили њихово знање, а потом их секли. Лекари су им такође били врло потребни, а касније су их касапили и њихове органе продавали. Хирург Милан из Лапљег Села се никада није вратио својој породици. Његов аутомобил КФОР је пронашао између Обилића и Лапљег Села.
Порука књиге је више него јасна, будући да одлично разумете историјску позадину косметске агоније.
– Било би врло погрешно концентрисати проблем само на Албанце. Када говорим о Албанцима, мислим на албанске и шиптарске екстремисте и терористе. Чак ни они не би били способни такво зло да почине, да није постојала читава јака организована мрежа на интернационалном нивоу. Оно што је страшно, и поразно јесте чињеница да и сада док водимо овај разговор, негде у свету постоји и ради на стотине лекара који су умешани у тај прљав, монструозни посао!
Шта поручујете Србима?
– Рекла бих Србима, замолила бих Србе, да не клече на коленима, како би ушли у ту Европску унију, која је само Европа голих интереса и профита богатих; преко муке сиромашних народа, а не она Европа културе, историје, традиције. Србија се у ову другу Европу давно уписала блиставим слободарским и херојским словима. Исто тако се надам да ће Срби на Космету имати снаге да издрже околности у којима због постојећег тешког стања могу лако да изгубе сваку наду. Они се сада боре да физички преживе, а ја сам уверена да ће се ускоро прилике из темеља променити у корист српског народа. Уосталом, мало држава у свету је признало ту смешну творевину од самопроглашене државе.
Биљана Живковић
О аутору
Др Марија Лина Века је дипломирала и савремену књижевност на Универзитету „Сапијенца” у Риму, где живи. Објавила је до сада осам књига, од тога три се баве српским питањем: „Изгубљено Косово?”, „Косово и Метохија, немогући повратак”, Вучје срце”. Снимила је краткометражни филм „Катастофа” о данима који су претходили сецесији Космета са режисером Алесандром Антонаролијем.У оквиру хуманитарног пројекта „Барка мира” у сарадњи са УНЕСЦО-м ради на братимљењу ОШ „Бракно Радичевић” из Цернице са школим „Едуардо де Филипо” из Рима, и школа из села Брњак и Зупце у општини Зубин Поток са италијанским школама у Тиволију и Субиаку. Била је сарадник парламентарних служби Европског парламента у Стразбуру. Учесник је скупова организације „Међународна коалиција за забрану употребе с осиромашеним уранијумом”. Сарађује са бројним италијанским медијима...
Милан „Вучје срце”
„Он је, уосталом, први схватио шта се догађа у белој кући, у две операционе сале у сутерену, у којима се непрекидно ради: схватио је Милан чему служе те посебне посуде у рукама задиханих људи, који улећу у кола и, уз нападну шкрипу точкова, некуда одлазе.
Ноћу се све јаче чује, тако да је убрзо у Милановој бесаној глави експлодирао један други звук, карактеристичан звук хеликоптреске елисе. Хеликоптер је слетео недалеко одатле, иако су ноћу звуци изобличени, чине се много ближи. Јасно се чуло успоравање, на тренутак се можда зауставио, потом је елиса поново почела да се врти уз свој специфичан звук, а онда је хеликоптер полетео и на трен улетео у Миланов видокруг. Јасно, извађен орган треба пресадити, то је драгоцена и кварљива роба. Потребна је прецизност и брзина, не сме се починити никва грешка... Неко чека ново срце. Ко зна где. Па нека је са срећом, размишља Милан, и готово му се појављује осмех на лицу. Сада се осећа спокојно. Ево, већ су дошли до њега!”
Страдање Срба на Косову и Метохији - Трибина на Правном факултету у Београду
Саопштења |
У организацији Удружења студената Правног факултета “Номоканон“, у петак 18. фебруара 2011. године, је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему “Страдање Срба на Косову и Метохији“ на којој су представљене књиге “Вучје срце“ аутора Марине Лине Веке, и књиге “Српско срце Јоханово“ аутора Веселина Џелетовића. Поред аутора, присутнима су се обратили и Владислав Јовановић, дипломата и бивши министар и амбасадор СР Југославије у УН, као и Милица Јефтимијевић-Лилић, потпредседник Удружења књижевника Србије и књижевница са Косова и Метохије. Свесрдну помоћ како у организацији тако и у превођењу пружила је Вукица Ђурђевац-Грујић, којој овом приликом захваљујемо. Нажалост, публици није могла да се обрати проф. др Смиља Аврамов из здравствених разлога.
Присутнима се прво обратио Никола Цветановић испред Удружења студената “Номоканон“ који је представио уважене госте и нагласио значај ове теме по српски народ, истакавши да је срамотно да данашња власт не показује ни најмању дозу интересовања за стравичне жртве које је српски народ претрпео на Косову и Метохији пре, током и након ратних збивања. "На жалост, нама, групи ентузијаста из Номоканона, као и осталим људим добре воље, чија су средства ограничена остављено је да радимо нешто, што се у најмању руку може оквалификовати као посао и обавеза државе, за коју она ни мало не хаје" нагласио је Цветановић .
Потом се обратио публици Владислав Јовановић. Он је у свом излагању пре свега указао на велики значај разоткривања многобројних злочина почињених над српским народом на Косову и Метохији као и на лицемерну ћутњу дела међународне заједнице која се често приказује као врховни арбитар и ауторитет по питањима хуманости. "То је исти онај део међународне заједнице који пошто више није могао да игнорише независну светску јавност и изношење доказа о најмонструознијим од свих злочина, трговини органима, одређује ЕУЛЕКС да истражи те злочине. Исти онај ЕУЛЕКС је послат да помогне осумњиченим за злочине да направе тзв. државу Косово." између осталог, истакао је у свом излагању г-дин Јовановић.
Милица Јефтимијевић-Лилић је указала на велики значај књига г-ђе Марије Лине Веке и г. Веселина Џелетовића по српски народ. Кроз потресне приче које су представљене у њиховим књигама, обичан српски читалац, најчешће са намером онемогућен да дође до истине, добија сведочанство о страхотама које његови сународници свакодневно преживљавају на Косову и Метохији. На крају су се обратили и аутори књига “Вучје срце“ и “Српско срце Јоханово“,Марија Лина Века и Веселин Џелетовић. Њихов заједнички став је био да су се они пре свега одлучили из моралних побуда на истраживачки рад, а потом и на својеврсно документовање страдања српског народа кроз писање својих књига. Нагласили су да су често наилазили на потешкоће, па и отворену опструкцију током свог рада. Али, као што је г-ђа Марија Лина Века сликовито рекла послуживши се речима Иве Андрића "да је страшно када неко пати, али је још страшније када то нико не чује", њихова одлучност да се макар и кроз неравноправну борбу дође до истине, је превагнула.
Да њихову одлучност у борби за истину и правду деле и многи други, видело се и у амфитеатру “Радомир Лукић“ где се окупило преко 600 људи упркос већ уобичајеној медијској блокади.
Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН
Високо Руско признање Председнику Београдског форума
Саопштења |
Амбасадор Руске федерације у Србији Александар Конузин уручио је 7. фебруара 2011. председнику Београдског форума за свет равноправних Живадину Јовановићу Почасну медаљу установљену поводом 65. годишњице победе над фашизмом и диплому Председника Русије Дмитрија Медведева. Пријему који је тим поводом уприличен у Руском дому у Београду присуствовало је више стотина званица из Београда и унутрашњости Србије.
Амбасадор Конузин је нагласио да Живадин Јовановић и Београдски форум, имају значајне заслуге за ширење идеја мира, равноправности и сарадње, да се речју и књигама боре против сваке дискриминације и фалсификовања историје. Оваква улога и допринос наилазе на широка признања и подршку у Србији и на међународном плану, истакао је амбасадор Конузин. Он је подсетио на значајне међународне конференције које је Београдски форум успешно организовао.
- Тековине Другог светског рата, ближу и даљу историју и истину треба заштитити од учесталих покушаја прекрајања и извртања јер се на тај начин штити слобода и достојанство народа који су за те вредности положили десетине милиона људских живота – рекао је, поред осталог, Живадин Јовановић. Он је нагласио да односи савезништва, поверења и пријатељства који су између Србије и Русије каљени у најдраматичнијим периодима историје, имају стабилну основу и изванредну перспективу.
{artsexylightbox picasaUser="beoforum" picasaAlbum="DodelaMedaljeIDiplomeZivadinuJovanovicuPovodom65teGodisnjicePobedeNadFasizmom02"}{/artsexylightbox}
И садашња власт ће једном бити бивша
Коментари |
(Разговор са новинарком Јеленом Диковић, дневни лист "Данас", 5-6 фебруар 2011.)
Živadin Jovanović, nekadašnji šef diplomatije SRJ, govori za Danas povodom dobijanja počasne medalje Rusije
Beograd - Aktuelnim političarima nedostaje svest da će i sadašnja vlast jednom postati bivša. Previše je stranačke politike tamo gde su potrebni državni i nacionalni prilazi.
U vlasti ima viška optimizma, a kod građana mnogo nepoverenja. Potrebno je ukinuti feudalizam u vladi i sprečiti feudalizaciju državne teritorije - ovim rečima nekadašnji ministar spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije Živadin Jovanović komentariše trenutne političke prilike u Srbiji.
U razgovoru za Danas povodom dobijanja visokog priznanja Ruske Federacije, ruske počasne medalje, koju će mu u ponedeljak u Beogradu uručiti ambasador Aleksandar Konuzin, Živadin Jovanović ističe da legitimna težnja Srbije da postane članica Evropske unije "ne treba da se ostvaruje odricanjem od vitalnih državnih i nacionalnih interesa, pogotovo ne saglasnošću sa oduzimanjem KiM, jer za to ne postoji ekvivalent, pa to nije čak ni EU".
Kakvi su trenutni odnosi Srbije s Rusijom i da li nešto treba menjati?
- Srbiji je potrebna strategija uravnoteženih odnosa sa svim važnim činiocima. Kao evropska zemlja, Srbija mora najveću pažnju da posveti odnosima sa susedima i sa zemljama u EU. U isto vreme, mislim da odnosi s Rusijom treba brže da se unapređuju. Potrebna je veća otvorenost za saradnju, a na to nas upućuje ne samo tradicija, već i goli interesi. S Rusijom već 11 godina imamo zajedničko tržište, ali je pitanje koliko Srbija koristi tu šansu. Takođe, Srbija ima više interesa da gradi energetsku bezbednost s Rusijom.
Ipak, evropske integracije su za vlast u Beogradu najviši prioritet.
- Legitimna je težnja Srbije da bude članica EU. To, međutim, ne treba da se ostvaruje odricanjem od vitalnih državnih i nacionalnih interesa, pogotovo ne sa saglašavanjem o oduzimanju KiM, jer za KiM ne postoji ekvivalent, pa to nije čak ni EU.
Šta mislite o relacijama Beograda s Vašingtonom?
- Odnosi sa SAD su bitni za međunarodni položaj Srbije, ali Beograd mora da ima svoju agendu, a ne da prihvata onu iz Vašingtona. Celokupna američka politika demonstrira da su joj sve bivše jugoslovenske republike bitnije od Srbije. Takođe, vojni odnosi Srbije s Amerikom ne bi smeli da idu ispred političkih, pogotovo ako se ima u vidu da su SAD predvodile NATO agresiju 1999, ali i da su bile zaštitnik OVK i sila koja ima ključnu ulogu u oduzimanju KiM od Srbije.
Kada treba da počne dijalog s Prištinom? Da li razgovori treba da uključe i pitanje statusa Kosova?
- Dijalog s Prištinom je neophodan, ali mora da bude drugačiji od prethodnih pokušaja razgovora. Potrebno je prvo pokrenuti lakše teme. Međutim, okvir dijaloga treba da ostane Rezolucija 1244 SB UN, jer ima trajni značaj i niko je ne dovodi u pitanje. To znači da dijalog mora da obuhvati i pitanje statusa Kosova koje se može rešiti kompromisnim rešenjem u okviru Rezolucije 1244.
U vezi s Kosovom trenutno je najaktuelniji izveštaj specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija. Kako ocenjujete taj dokument i šta bi moglo da usledi?
- Mislim da su Martijev izveštaj i rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope veoma značajni za utvrđivanje istine o zbivanjima na KiM tokom devedesetih godina, ali i posle toga. Najvažnije je obezbediti punu zaštitu svedoka, sprovesti efikasnu istragu, u čemu Srbija ima priliku da pruži veliki doprinos. Mislim da istragu treba da sprovede nezavisan tim stručnjaka međunarodnog karaktera, a ne Euleks, jer se već pokazalo da nisu imali uspeha u tome.
Kako ocenjujete rad ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića?
- To što radi Vuk Jeremić je stvar viših nivoa vlasti, Vlade Srbije i predsednika Republike. Jeremić nije solista u spoljnoj politici, već radi ono što se usaglašava na najvišem državnom nivou. Mislim da je Jeremić energičan i dinamičan i ako ima zamerki na račun spoljne politike, onda je za to najmanje on kriv.
A, imate li zamerki na stanje u "unutrašnjoj" srpskoj politici?
- Ni za koga nije dobro da se situacija u Srbiji objašnjava samo bivšim režimima i svetskom krizom. Nedostaje svest da će i sadašnja vlast biti bivša. Previše je stranačke politike tamo gde su potrebni državni i nacionalni prilazi. Ima viška optimizma kod vlasti i mnogo nepoverenja kod građana. Potrebno je ukinuti feudalizam u vladi i sprečiti feudalizaciju državne teritorije.
Istu nagradu dobio Tadić
Ruska počasna medalja će Živadinu Jovanoviću biti uručena u ponedeljak, 7. februara, na ceremoniji u Ruskom domu, povodom sedamdesetogodišnjice početka borbe protiv fašizma i 65 godina od pobede saveznika u Drugom svetskom ratu. Istu nagradu je prošle godine dobio predsednik Srbije Boris Tadić. "Velika mi je čast što ću dobiti ovo priznanje od zemlje koja je podnela najveće ljudske žrtve i dala najveći doprinos u borbi protiv fašizma", ističe Jovanović.
Хуманитарац из Левча: Десимир Стевановић
Саопштења |
Рођен је у питомом Левчу, у селу Кавадар 1934. године. Тамо је завршио основну, а у Београду средњу и Вишу медицинску школу. Као асистент анастезије, првих 19 година радног века радио је на Онколошком институту, у Београду, а онда, далеке 1972.године, попут многих других, упутио се у Швајцарску. Тамо ће „привремено“ радити пуних 30 година, све до пензије 2002.године. А отад, до данашњих дана проводи више у аутобусима, ређе у аутомобилима, на релацији Тићино – Рековац, пратећи транспорт хуманитарне помоћи коју је сам, или уз помоћ других сународника у Швајцарској, обезбедио за установе и људе у матици Србији.
У богатој, али захтевној средини каква је Швајцарска, није заборавио тешкоће и потребе људи свога краја и своје земље. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века помагао младима из Србије да пронађу запослење у Швајцарској. Запослио је, каже, ни броја се не зна, вероватно више стотина људи, било оних који су се како тако обрели у Швајцарској, било оних који су га салетали у родном Кавадару током повремених боравака, да би им помогао у потрази за послом. Сваком и у свакој прилици налазио је начина да помогне. Реч је реч, каже Десимир и додаје: Ако некоме обећам, то не заборављам док не испуним.
У кантону Тићино, касније у Цириху, укључио се у рад клубова и удружења - од Југословенског клуба „Иво Лола Рибар“, до Српског културног савеза, у коме је и данас активан. Последњих десетак година ради у хуманитарном удружењу „Свети Сава“, чије је седиште у Белинцони, у коме је последње четири године председник.
Највише напора уложио је прикупљајући помоћ током југословенске кризе, а посебно током и после агресије НАТО на Србију (СРЈ). Када данас разговарате са Десимиром, каже да му је, уз памћење које га добро служи, тешко да се сети шта је све урадио, и коме пружио помоћ. И као појединац који је изванредан стручњак и дисциплинован радник са великим угледом у Швајцарским установама, и као члан и руководилац хуманитарних организација Срба у Швајцарској, успевао је да сакупи помоћ у материјалу, опреми, лековима или новцу и да је допреми тамо где је најпотребнија. Најчешће је лично пратио транспорт помоћи од Швајцарске до места коме је намењена. Радан, поштован, али и помало и неповерљив, није препуштао ништа случају. Током 1999. и 2000. ангажовао се на прикупљању помоћи за изградњу новог моста преко Велике Мораве код Варварина који је срушен бомбама НАТО 30. маја 1999. Срби из Швајцарске су наменски сакупили око два милиона швајцарских франака за тај мост и уплатили преко Фонда дијаспора за матицу. Обнављали су и друге разорене објекте, давали прилоге за Фонд „Сања Миленковић“ за стипендирање талената из математике и техничких наука. Чуо је, каже, да се у Амбасади у Берну још увек налази новац који су Срби из Швајцарске наменили том Фонду.
А помоћ коју је Десимир обезбеђивао неуморним радом, долазила је најчешће до болница и здравствених установа у Јагодини, Ћуприји, Рибарској Бањи, до Старачког дома у Суботици, Неуролошке клинике у Београду, Дечије клинике, на Врачару, Онколошког института, у Београду, ВМА, Болнице „Драгиша Мишовић“, Градске болнице Земун, Болнице Бежанијска коса, болница у Зворнику, Бијељини, Лозници, домова здравља у Рековцу, Деспотовцу... Испоручио је Десимир хиљаде болничких кревета, респираторе, апарате за анстезију, ЕКГ апарате, дефибрилаторе, апарате за гликемију, рендген апарате, стоматолошке столице и опрему, скенер за Болницу „Бежанијска Коса“, стотине кубних метара санитетског материјала. Током и након агресије НАТО, организовао је конвоје шлепера са храном, средствима за хигијену, десетине хиљада постељина и ћебади, униформе за медицинско особље.
Ко би се сада, 12 година после, сетио свега?!
Десимир је добро познавао своју земљу, свој народ, његове тешкоће и потребе. Осећајан, са високим моралним и хуманитарним схватањима. Патриота. С друге стране вредан радник, који је стекао благонаклоност и поверење средине у Швајцарској. Тамо где се он појавио са молбом за помоћ тешко га је било одбити. Свакоме је било јасно да Десимир ништа не тражи за себе, већ за људе у нужди. И у Швајцарској и у Србији људи су једнако веровали у Десимирову реч. Ипак, није пропуштао да од примаоца помоћи, увек затражи потписану потврду пријема и да је потом преда дародавцу у Швајцарској.
Интересујемо се да ли је као хуманитарац добио нека признања. Добио је, одговара, висока признања, како од Швајцараца тако и од српских удружења и клубова, у Швајцарској. Једно тавко признање недавно је примио од Српског културног савеза у Швајцарској у присуству српског амбасадора, из Берна и генералног конзула, из Цириха. А у матици, у Србији? Људи су захвални, каже, по мало са сетом, примају га, јављају се телефоном. Нека званична признања из Србије досад није примио.
Десимира такође добро знају и цене писци, сликари, певачи, предавачи – ствараоци из многих области стваралаштва, којима је организовао промоције књига, изложбе, приредбе, предавања широм Швајцарске. Десимир их је дочекивао, обезбеђивао смештај и испраћао назад.
Готово редовно када се враћа у Швајцарску са собом увек носи велики пртљаг књига, које ће дистрибуирати било лично, било преко пријатеља, удружења и клубова. А када отуда полази, носи бар по један компјутер, неку другу електронику, или болнички инструмент да поклони, да обрадује ђаке, волонтере, болеснике у отаџбини.
А када се задржи коју седмицу више, било у Швајцарској, било у Србији, пошиљке прима или отпрема аутобусима „Богојевић“, који одржавају директну линију Цирих – Ћуприја. И возачи и дирекција, добро познају Десимира. И помажу га, јер он помаже друге.
И тако, 40 година...
Светосавске награде студентима са Косова и Метохије
Саопштења |
Фонд дијаспоре за матицу, Удружење жена са Косова и Метохије, Вукова задужбина:
У Вуковој задужбини у Београду одржана је свечаност на којој су, поводом школске славе Светог Саве, студентима са Косова и Метохије који живе у центрима за колективни смештај у околини Београда уручене новчане награде и књиге.
Награде од пет хиљада динара и књига Даница за младе“ и „Граматика српског језика“, у издању Вукове задужбине, примило четрдесет двоје студената. Средства за награде укупне вредности од три хиљаде евра обезбедио је Фонд дијаспора за матицу.
На свечаности су говорили Десанка Топричевић, председница Удружења жена са Косова и Метохије, Живадин Јовановић, представник Фонда дијаспора за матицу и др Миодраг Матицки, председник Вукове задужбине.
Прави смисао ове награде је, пре свега, да подсети на децу, ђаке и студенте са Косова и Метохије који пуних 11 година живе у центрима за колективни смештај надомак главног града Србије, на тешкоће са којима се свакодневно суочавају, да подстакне солидарности и охрабри ове младе академаце да учењем и радом савладају све тешкоће и оспособе се за самосталан живот – речено је на свечаности.
Свечаности су присуствовали представници Удружења киднапованих и несталих лица са Косова и Метохије, представници завичајних удружења расељених лица, као и представници српског расејања.
Свечаност је завршена спонтаним певањем химне Светом Сави.
Поводом посете чешког председника Вацлава Клауса Београду
Коментари |
Коментар: ДР Станислава Стојановића
Бивши Амбасадор СФРЈ и СРЈ у Прагу
Пошле недеље (20. јануара 2011.) у краткој посети Београду боравио је чешки Председник Вацлав Клаус. Била је то једна необична, нестандарна посета једне личности од несумљивог моралног и интелектуалног интегритета. Личности која је, као политичар (а у врху чешке политике налази се још од времена „нежне револуције“, изведене пре више од двадесет година), своју принципијелност посебно исказивала и кроз свој однос према Србији и српском народу – још од времена разарања СФРЈ, и све до данас. То, наравно, за Србију има и посебан значај; а могло се очекивати да се, са наше стране, томе посвети и одговарајућа пажња за време ове његове посете те српска јавност управо на то потсети. А, да ли се то и десило? Или је управо то било скрајнуто током Клаусовог кратког боравка у Београду – не само „форматом“ ове посете, него, изгледа, и нашим наступом у незваничним политичким разговорима који су госту уприличени?!
Председник Чешке допутовао је у Београд на позив Српске академије наука и уметности, која га је (ценећи његов научни ангажман у области економије) изабрала за свог иностраног члана и позвала да му уручи Повељу о том избору. Са тим је коинцидирало и недавно објављивање на српском језику његове скорашње књиге „Европа и Европска унија“ (најављено је и објављивање њених делова у фељтону „Политике“).
Али, наши званичници, са своје стране, очигледно нису имали интереса да посета Председника ове пријатељске земље по било чему изиђе из тих оквира, вероватно зазирући од његове репутације „евроскептика“ (иако се налази на челу једне земље чланице Европске уније) и стрепећи од (вероватних) прекора из Брисела; односно бојећи се да пред бриселском бирократијом не „компромитују“ своје безалтернативно опредељење за „европски пут“. И, Клаус је имао само кратак (у суштини, узгредни) сусрет с Председником Србије Борисом Тадићем, који је потом, са другим државним званичницима, присуствовао уручивању Повеље о избору Вацлава Клауса за иностраног члана САНУ.
После овог сусрета, Клаус је изјавио да „његова земља подржава европски пут Србије и да разуме њене амбиције да постане нормална европска земља“, али и упозорио да не треба занемарити проблеме који сада постоје у Европској унији. А Борис Тадић је, како је објављено, изразио „захвалност на подршци Прага на путу Србије ка Европској унији“ и указао да је Клаус велики пријатељ Србије; и – „честитао му на Повељи о избору за иностраног члана САНУ“. И то је све! Као да наши званичници нису имали потребу (или немају храбрости?) да се барем мало одређеније одреде према Клаусовом односу према сецесији Косова!
А, Вацлав Клаус је, да потсетим, био једини шеф државе у свету који се јавно оградио од одлуке сопствене владе да призна независност Косова 2008. Тада је, у разговору с Амбасадором Србије, рекао да „се стиди такве одлуке чешке владе“; и то је тада објављено и у чешкој и у нашој штампи, а да се тим поводом нико од наших званичника није огласио, нити су наши медији томе посветили неку већу пажњу. Тај став Клаус је, такође јавно, исказао и за време ове посете Београду, када је изјавио да – Чешка неће имати амбасадора на Косову док је он Председник, иако је у Приштини отворила амбасаду!
И, као и тада, 2008. године, тако и данас наши званичници – ћуте! Или, немуштом фразом о „великом пријатељу“, скривају своју неспремност да се изричито и јавно изјасне о, за Србију веома релевантним, изричитим исказима једне светске личности од интегритета у вези с неприхватљивом сецесијом Косова! То је тада просто игнорисано (ваљда, као безначајно!?); иако се заклињало да се никада неће признати независност Косова, а „летећа“ српска дипломатија по читавом свету тражила подршку за наш став против сецесије Косова. А, ево, игнорише се и сада (када се поменуто заклињање све ређе чује) – ваљда, из страха да би јавно одавање признања за истрајну подршку чешког Председника територијалном интегритету Србије (иако је то елементарна цивилизацијска норма у односима међу људима који држе до себе) разгневило наше „европске покровитеље“; или да би, можда, могло пореметити припреме за предстојеће разговоре Београда и Приштине?!? То и сада, у истој мери, занемарују и медији: „Политика“ је, на пример, објавила само једну кратку нотицу о овој Клаусовој изјави датој у Београду, и то – као вест једне наше агенције добијену из Прага!
Тешко је нашем човеку да ово разуме, али још теже да прихвати овакво понашање наших званичника у овом конкретном случају, без обзира на политичке разлоге којима је оно било условљено. И, ако је Вацлав Клаус могао да се постиди одлуке своје владе о признању „независног Косова“ и да, остајући при томе и три године касније, у Београду ових дана изјави да у Приштини неће бити чешког амбасадора док је он Председник; да ли ми можемо да се не постидимо оваквог „ћуталачког“ односа наших званичника према таквом његовом ставу?! И, да ли треба да се стидимо „ћутке“? Зар баш толико морају и баш у свему да буду тако безгранично снисходљиви према онима чија је улога у насилној сецесији Косова и Метохије од Србије била одлучујућа?!
Време за суочавање ЕУ са грешкама према Србији
Коментари |
Поводом коментара „Операција – адаптација“, „Политика“, 23. јануар 2010.
Са пажњом пратим коментаре господина Момчила Пантелића и поштујем његов истраживачки напор који помаже читаоцу да из мноштва дневних вести препозна суштину и шире процесе. Тако сам пришао и његовом коментару „Опарација – адаптација“. Процес прилагођавања новим односима моћи у свету, што је тема коментара, је несумњив и својствен како малим и средњим земљама тако и великим силама и међународним организацијама. Све што је наведено у коментару, по мом мишљењу је значајно и на месту. Међутим, чини се да, за целовито и објективно информисање, недостаје по нека чињеница, бар приближно важна као и наведене.
„И нама предстоји операција – адаптације“, упозорава аутор. Од захтева Европског парламента постављених у управо усвојеној резолуцији којима се Србија мора „адаптирати“ аутор помиње, истина примерице, само два: „да се битно побољша правосуђе, појача борба против корупције.“ Остаје, бар мени нејасно, зашто нису наведена и друга два – да Београд у предстојећим преговорима са Приштином не помиње питање статуса Покрајине Косово и Метохија и да укине „паралелне институције“ на северу Косова. Не верујем да би њихово навођење узело превише простора. Још ми је теже да предпоставим да је у питању селективни приступ аутора, иако, да су наведени, ти услови, вероватно би захтевали да да се и неке оцене у коментару „адаптирају“, или комплетирају. Јер, захтеви ЕП у вези са Косметом засигурно нису добра илустрција за оцену да „захтеви ЕУ подупиру давнашње, а још неостварене, жеље овдашњих грађана“.
Иначе, мишљења сам да је легитимна тежња Србије да тражи кандидатуру и да тежи пуноправном чланству у ЕУ. Том легитимном циљу не треба и не сме се подредити сваки национални и државни интерес, поготову, томе се не сме жртвовати суверенитет и територијални интегритет земље. Србија је, по питању Косова и Метохије и до сада много, ако не и превише, учинила у својој „операцији адаптације“ према ЕУ – прихватила је фамозних „шест тачака Генералног секретара УН“ и никада није инсистирала да се сведе рачун да ли је договор испоштован и шта је њиме постигнуто; прихватила је Еулекс као „статусно неутралну“ мисију ЕУ иако је било потпуно јасно да мисија чији је смисао, једина сврха постојања, успостављање институција и правног система независне државе, не може бити „статусно неутрална“, не може бити на једнакој дистанци и од концепта државе и од концепта покрајине унутар Србије; закључила је споразум о режиму на граници (административној линији), иако је јесно да је то кораак ка пирзнавању границе; преко ноћи је напустила своју резолуцију која је била објављена и примљена, углавном, са одобравањем у домаћој јавности и већем делу светске заједнице, и прихватила резолуцију по вољи Вашингтона и Брисла (познату као „компромис“ Србије и ЕУ, иако је у њој тешко наћи став, део или формулацију који представља препознатљиви интерес Србије).
Аутор цитира нобеловца Пола Кругмана и његову похвалу Европској унији као „вероватно најдостојанственије друштво у људској историји... које комбинује демократију, људска права и индивидуалну економску сигурност“... Т следе, затим, похвале ЕУ од стране шпанског филозофа Фернандоа Саватера објављени у лондонском „Гардијану“, коментар немачког „Шпигла“.
Рецимо да све то стоји, да није реч ни о каквим претеривањима. Оставимо по страни и такве „адаптације“као што су - јавна оцена немачке канцеоларке Ангеле Меркел да је у Немачкој пропао концепт мултикултурног друштва и сличне поруке из Рима, Париза, Хага... Али, похвале ЕУ, или позиви на „реализам“, не би смели да нас наведу на једностраност, на помисао да је ЕУ рај на земљи вредан сваке жртве и понижења. Иако су три Југославије иза нас а Србија данас засебна држава, није упутно губити из вида да су и ЕУ и нарочито њене најснажније чланице појединачно, имале важну улогу у разбијању Југославије и стварању стереотипа о ексклузивној српској кривици (Геншер, Бадинтер, Солана). Оне су такође имале врло значајну улогу у агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године која, по свим правилима међународног права, представља злочин против мира и човечности. Интерес за чланство у ЕУ не значи да треба заборавити, да је фински тим патолога на челу са др Хеленом Рантом, за потребе ЕУ сачинио извештај о „случају Рачак“, предао га централи ЕУ у Брислу из које никада није угледао светлост дана. А управо Рачак је послужио као оправдање за агресију коју ће наредити Хавијер Солана, тадашњи ГС Алијансе и потоњи Високи представник ЕУ за безбедност и спољну политику. Ко је у Брислу и из којих разлога „затурио“ извештај финских патолога, ко га и данас држи у фијоци?
Улога ЕУ према Србији током протекле две деценије није била ни конструктивна, ни принципијелна, ни морална. „Водила се прокосовска, проалбанска, прохрватска, прословеначка политика против Србије“, каже за ваш лист европски парламентарац Мартин Граф („Политика“, 23.1.2011, стр. 5).
Али, оно што је за Србију данас најважније, то је да себи одговори на питање - не да ли су ЕУ и њене најутицајније чланице водиле непринципијелну, па и неморалну политику према Србији и српском народу, не чак ни да ли су ЕУ и њене најутицајније чланице свесне такве своје политике и улоге - већ пре свега, на питање – да ли су се ЕУ и њене најутицајније чланице суочиле са истином о својој улози и својој политици према Србији и српском народу током протекле две деценије? Верујем да је то суочавање кључно за будућност ЕУ и за односе Србије и ЕУ?
Свој коментар „Операција – адаптација“ аутор закључује да је „најсигурније, као и у екологији, бити прилагођен околини“. Да, свакако. Али, околину треба добро знати. А ако је реч о ЕУ, не треба јој ласкати.
Живадин Јовановић
Губили смо пропагандни рат против Срба - Алистир Кембел
Форум преноси |
субота, 15. јан 2011
>Блер добио личног "Викиликса"
Пише: Алистир Кембел
Хрватска премијерка Јадранка Косор је уочи разговора са Тадићем такође изјавила и да треба учинити све да “они који су најзаслужнији за слободну самосталну независну европску демократску Хрватску буду заштићени".
Веслија Кларка "мучила" дилема да ли да на Србију баци до тада непознате разорне бомбе - са или без најаве! Како напредује кампања дезинфомације питао Герхард Шредер Блеровог саветника за медије Алистера Кембела, пише "Гардијан".
Стратег медијског рата против Србије, саветник британског премијера Тонија Блера објавио је дневнике у којима објашњава позадину читавог низа догађаја који су пратили бомбардовање Србије 1999. године. Изводе из дневника Алистера Кембела преносимо из британског Гардијана.
Алистер Кембел и Тони Блер
Петак, 2. април - Још увек сам био јако уморан и од исцрпљености сам почео да осећам трнце у ногама. Губили смо пропагандни рат против Срба. ТБ је звао раније и желео је да се ствари јако убрзају.
Разговарао је са Клинтоном о малодушности војне стратегије. Он је разговарао са Маргарет Тачер прошле ноћи и она је била згрожена чињеницом да су војни команданти и амбасадори држава чланица НАТО (међу собом) расправљали о метама. Желео је да упути поруку да појачавамо нападе. Рекао сам му да смо то већ урадили.
Уторак, 6. април - Породични одмор у Француској - Десничарски настројени коментатори су вриштали на сав глас и сложили смо се да пробамо да убедимо Тачерку и Чарлса Пауела (њеног бившег саветника за спољну политику) да кажу да им није право што левичари воде рат, али да би требали да подрже оно што радимо. НАТО би могао да посрне, али
смо били одлучни да ставимо комуникације под контролу и обезбедимо да престонице буду концентрисаније око ствари које говоре и раде.
Среда, 7. април - Имало смо нешто успеха са стратегијом за десницу, Чарлс Пауел и Дејвид Харт (бивши Тачеркин саветник) су пристали, али су нас десничарски опредељене новине и коментатори толико мрзели да су били одлулчи да дају све од себе да било шта пропадне. Да је ово био
рат који воде Торијевци, подржавали би га на сваком кораку.
Губимо медијску битку
Четвртак, 8. април - Нисам никако успевао да се искључим и почео сам да смишљам промене за које сам сматрао да су нам потребне у вези са комуникацијама. Много се ствари сада вртело око комуникација. Али, Милошевић је имао потпуно контролу над својим медијима и наши медији су били осетљиви на оно што су они објављивали. Могли би да изгубимо
битку за јавно мнење и уколико спустимо гард у неким од држава НАТО имаћемо проблем да ово наставимо.
Петак, 16. април - Пробудио сам се у 5,30 часова и ушао у воз за Брисел у 6,53. (Директор комуникација НАТО Џејми) Шеј је био фасциниран начином на који смо, као Нови лабуристи, променили приступ медијима и био је уверен да и они могу из тога свашта научити. Осећао сам да немам превише времена.
Требало нам је више људи и боља организација. Требао нам је стратешки приступ комуникацијама,снажнија централизација, тако да се све престонице осећају делом онога што смо говорили и радили, али и да имају право да знају о чему се ради, чак и уколико немају претераног
утицаја.
Рекао сам (генералном секретарту НАТО Хавијеру) Солани да уколико поново жели да иступи, треба само да каже. Одговорио је да му се свидео начин на који смо припитомили медије. Рекао само му да нисмо, али да смо их навели да помисле да јесмо.
(Главнокомандујући снага НАТО, амерички генерал Весли) Кларк ми је дозволио да говорим баш дуго. Рекао је: "Дакле, свиђа ми се доста од онога што сте рекли и, да не околишам, морамо нешто да предузмемо јер смо на ивици пропасти". Било је прилично узнемирујуће чути га како то отворено изговара, као што је узнемирујуће било када ме ухватио под руку и на одласку ми рекао:
"Срећно, Алистере, сви ми рачунамо на вас"- Одговорио сам: "Зар то нисам требао ја да кажем".
Било ми је мало застрашујуће што сам, на врхунцу војне кампање, седео са генералима и говорио им како да је воде, бар када је реч о медијима и жалио се да им у медијској кампањи недостаје дисциплина која се од војске очекује.
Објаснио сам му да нисам залуђеник слободом медија и заиста сам осећао да понекада превише одајемо. Рекао сам му да не бих приказао напад на воз. То нам није ишло у корист. Уколико водите рат, морате ратовати на свим нивоима.
Како је војна кампања одмицала, Блер је био све одлучнији да би НАТО требао да се припреми за распоређивање копнених снага - што је изазвало бес у неким круговима у Вашингтону. Блер је посету Вашингтону у част 50. годишњице НАТО искористио да се заложи за копнене снаге.
Колебљиви Клинтон
Среда, 21. април, Бела кућа - ТБ је рекао да би морали да код Милошевића изазовемо већу неизвесност око употребе копнених снага. Бил (Клинтон) је рекао да није за то, као и Сенди (Бергер, саветник за националну безбедност). Он је рекао да би било неодговорно да не почнемо да правимо неке планове, али на начин који не би довео до одела међу савезницима.
Четвртак, 22. април - (ТБ је рекао) да ће, уколико Бил није сигуран, отићи да га убеди, јер се овако нешто не може извести без САД. Коликом ризику излажемо наше односе? Џонатан (Пауел) га је подсетио на време када је Тачерка рекла Бушу да није време за колебање (Дискутовали су о
ирачкој инвазији на Кувајт августа 1990. године).
Разлика је, указао је ТБ, у томе што је "она била премијер дуго, а ја сам овде тек две године". Али рекао је да жели да се поново састане са БК (Бил Клинтон) и нагласи да нећемо моћи да се тек тако извучемо. Снажно је осећао да у историји постоји слободно место за БК што би одувало сво
смеће о његовом приватном животу. Непрестано је понављао да је то морално питање.
Био је сав усплахирен и иако је на себи имао само гаће и чарапе, било је тешко несхватити га озбиљно, иако сам га све време охрабривао да се Обуче.
Блер је одлетео за Чикаго ради једног од најважнијих спољнополитичкихговора за његове владавине, током које је успоставио принциплибералног интервенционизма. У том говору су представљени принципипрема којима једна суверена држава може напасти другу.
Б је деловао све забринутији јер смо замољени да помогнемо операцију која би се могла окончати мрљавим договором. Уколико би се тако нешто догодило, никада више не би могли да пошаљемо наше снаге у неку операцију те врсте.
Недеља, 25. април, Семинар трећег пута - (Немачки канцелар Герхард) Шредер ме питао како тече наша кампања дезинформисања. Рекао сам му да би текла много боље да се укључи и неколико Немаца. ТБ је одвео Била у одвојену просторију, где су били само њих двојица, где га је опет
притискао око копнених снага, рекавши да нам је потребно право решење и да се то може догодити само уколико Сједињене Државе јасно кажу да ће бити спремне када за тако нешто дође време. Касније је рекао да је Бил био јако колебљив.
Командант медијске операције
Такође, рекао ми је да би ја требао да преузмем руковођење целом медијском операцијом.
Уторак, 27. април - Путовање аутомобилом и ручак у замку надомак Брисела који је користио Вес Кларк. Он ми је рекао да постоји бомба коју желе да употребе и која може да уништи простор величине четири фудбалска игралишта, а да се тек тада активирају гранате па се штета додатно прошири. Рекао је да Срби не знају да је имамо. Питање је
једино да ли да их упозоримо или је једноставно употребимо?
Тешко питање. Рекао сам, уколико је ипак употребите јавите нам раније да би могли да смислимо одговарајуће објашњење.
Четвртак, 29. април, Даунинг стрит - Указао сам (Тонију Блеру) да већина осталих дели мишљење БЦ-а о копненим снагама - Шредер, Ширак, Јељцин. Али, војска тврди са без тога не може да победи, рекао је он.
Књига - Устав Србије - критичка анализа
Књиге |
Устав Србије - критичка анализа (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Књига представља целовиту, до сада непревазиђену анализу свих поглавља Устава Србије. Њена критичност добија на значају с обзиром на учестале најаве да би ускоро могло доћи до измена и допуна најважнијег правно-политичког акта Србије.
Пошто се у најавама посебно апострофира потреба регионализација, као једном од услова "на путу ка Европи" вреди поменути део књиге "Србија-држава покрајина" (стр. 108) у коме се упозорава на опасности од фрегментације и феудализације државне територије.
Изражава се нада "да будуће генерације неће оцењивати митровдански устав Србије из 2006, слично како данашња генерације оцењују Устав СФРЈ из 1974".
У прилогу су штампани интегрални текст Устава Србије, уставни закон и пратеће одлуке.
Број страна: 288 страна; Цена: 500 дин.
Агресија НАТО - Сумрак запада - Да се не заборави
Књиге |
Агресија НАТО - Сумрак запада - Да се не заборави (Књига Београдског форума за свет равноправних)
Књига представља капитално дело трајне вредности. На 528 страница штампани су аналитички радови преко 70 аутора од којих једну трећину чине домаћи а две трећине инострани научници и аналитичари стратешких кретања.
Посебну вредност књиге представљају прилози српских војних команданата који су руководили одбраном земље од агресора.
Ово јединствено издање илустровано са око 120 фотографија, неизбрисивих призора разарања цивилних објеката, представља до сада најсвеобухватније сведочанство и најдубљу анализу карактера, узрока и последица агресије НАТО на Србију (СТЈ). Последице агресије још дуго ће се осећати не само у региону Балкана и Европи, већ и у целокупном систему правних, политичких и економских односа у свету. Напад највећег војног савеза најбогатијих земаља на свету, на једну малу, сиромашну, санкцијама исцрпљену земљу, био је показни рат глобалних циљева. Да ли Запад овом агресијом прерано потврдио своје империјалне планове и методе њиховог остваривања, да ли је већина човечанства схватила опасности „хуманитарних“ интервенција и униполарног система? Да ли је Европа у међувремену схватила да је учествовала у рату против себе саме и да јој се лажни морал враћа као бумеранг у виду дубоке кризе, технолошког и економског заостајања – тек ће време показати. Ова књига је јединствена студија (case study) за сналажење у вртлогу глобалистичких доктрина управљања светом.
Страна: 528; Цена: 600 дин.(издање на српском језику); Цена: 1000 дин.(издање на енглеском језику - тврди повез)
Филм: 90те - 2000те - Беофорум
Филмови |
90te-2000te-beoforum.divx ( 654 МБ )
Učitajte ga ovde:
https://www.megaupload.com/?d=JY345ODW
Препорука је да га гледате преко бесплатног ВЛЦ плејера
Телевизијски наступ Комнена Бећировића на тему: Косово
Филмови |
|
|
|
Kossovo, une question de civilisation |
Kossovo, une question de civilisation |
Chaque Serbe a le Kossovo dans l'âme |
Филмо: 10 година рада Беофорума
Филмови |
Филм - ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 10 ГОДИНА РАДА БЕОФОРУМА (979.23 MB)
https://www.megaupload.com/?d=ZIFJ4I2C
Филм - ИНТЕРВЈУИ (988.23 MB)
https://www.megaupload.com/?d=IOFSTOBN
Филм: Округли сто Београдског форума одржаног 8.12.2009. у Београду
Филмови |
Дужина филма: 03:23:34
Формат филма: DivX Video, 720x576
Величина филма: 965 MB
Учитајте филм :
beoforum-okrugli-sto-8-12-2009.part1.rar (488 MB)
beoforum-okrugli-sto-8-12-2009.part2.rar (430 MB)
Да би лакше учитали филм, поделили смо га на два дела.
Морате оба дела да учитате, да би сте издвојили цео филм.
( *Кад сте учитали оба дела, кликните десним кликом на било који део и изаберите издвоји овде. Кад сте издвојили цео филм, делове можете обрисати јер су сувишни.
Препорука је да филм гледате преко бесплатног DivX Player-a www.divx.com )
Аудио снимак - Годишња скупштина Беофорума 2009.
Аудио снимци |
Аудио снимак годишње скупштине Београдског форума за свет равноправних, која је одржана 26.12.2009. у Београду у просторијама Прогреса
Дужина: 00:45:50
Формат: mp3, 64 Kbps
Величина: 21,48 MB
Учитајте:
Филм: Порука српском народу - Генерал Pierre Marie Gallois
Филмови |
![poruka_srpskom_narodu-message_au_peuple_serbe-message_to_the_serbian_people](/images/stories/izdavastvo/knjige/poruka_srpskom_narodu-message_au_peuple_serbe-message_to_the_serbian_people.jpg)
Учитајте филм :
MESSAGE_AU_PEUPLE_SERBE-PIERRE_MARIE_GALLOIS.iso
(906 MB, ISO, директан и брзи линк)
или
https://www.megaupload.com/?d=NYHH57RW
(240MB, divx)
У овом филму, господин Пјер Мари Галоа уживо преноси поруку српском народу, опширније можете прочитати у опису кнјиге која је под истим насловом налази на страни:
Књига: Порука српском народу - француског генерала Пјер Мари Галоа
Филм: Не постоји хуманитарани рат
Филмови |
Живадин Јовановић у филму
Филм је на енглеском језику, француском и шпанском.
Мозете их погледати преко YouTube-a на следећим адресама.
Кликните на:
1999-2009 " there is no humanitarian war "