Вили Вимер

Ово више ни бог отац не може да промени. Путинова помоћ Асадовој влади одлучиће о судбини свих нас. То свакако претпоставља да руски председник буде успешан у свом науму. И, није у питању сам наступ руске војне машине у Сирији, иако је сам за себе вредан пажње. Вероватно се у случају ове интервенције не ради само о томе да се покажу границе непријатељски настројеним снагама, окупљеним на иницијативу САД, Велике Британије, Француске, Саудијске Арабије и Катара. Руске снаге желе, а то ће и постићи, да након Афганистана удахну нову самосвест, што и показују у Сирији. Сада сви ми имамо прилику да пратимо ону нит која се, након пуча на Мајдану у Кијеву и на полуострву Крим, показала у ставу ”Можете довде, даље ни макац!” Сада искрсавају неки другачији војници од оних који је руска прошлост презетирала свету.

Док Путинова Русија поштује међународно право САД претварају свет у рушевине

Не бисмо смели да сметнемо с ума да су догађаји у Сирији кренули наопако када је - према извештајима светских медија - требало да дође до договора између Израела и Сирије око Голанске висије која припада Сирији, а коју је окупирао Израел. Ако би се ово показало као тачно, онда је свим средствима морала да се спречи миротворна перспектива на Блиском Истоку. То је ”дежурним кривцима” пошло за руком са застрашујућим успехом. Осим тога, Сирија је била још једна важна ставка на америчкој агенди, и то не само са циљем да се избори за нову мапу на линији Кабул-Дамаск. Од марта 1999., са међународноправно недопустивим ратом против Југославије, почело је разарање постојећег међународноправног поретка у америчком интересу и трансформација законитости широм глобуса у "rule USA". Хенри Кисинџер је био тај коме је у Бону дата катедра за међународно право и који је из свег грла пропагирао тезу да постојеће међународно право које су сви акцептирали треба бацити на ђубриште историје. Уместо њега свет је требало да слуша наређења из Вашингтона.

Након Београда 1999. рат и убијање су тековине Запада

Међународно право и са њим повезан систем мишљења су били оно средство које је омогућавало да се путем преговора превладају чак и претње по опстанак и да се у најбољем случају и уклоне. Тако смо успели да на крају Хладног рата дођемо до уједињења немачке нације. Упркос свим тешкоћама које су биле надасве економске природе, једва смо могли да се померимо од осећања снаге и наде у миротворну Европу. Када је марта 1992. Геншер морао да напусти владу Хелмута Кола, или када је једноставно отишао из ње, пали су у воду и сигнали у правцу мира и споразумевања. Циљ су постали обезбеђивање превласти НАТО у Европи и тежња ка глобалној доминацији САД. Европа као заједничка кућа се муњевито расточила, поставши америчка касарна. НАТО је успут мутирао у глобалну агресивну формацију, уопште и не питајући парламенте за овај пуч изведен против оснивачког НАТО-уговора. Почело је доба регионалних ратова у складу са интересима САД који су наше суседство претворили у прах и пепео, натерали милионе људи на миграцију, отевши им историју и животне основе и који, уствари, представљају предигру за следећи светски рат.

Амерички страх од повратка у земљу војске глобалних вагабунда

Доста се размишљало о улози глобалног полицајца коју су након 1992. САД себи уображено намениле. Свакако је било упадљиво да је амерички буџет одгајио једну војску која доминира њиме. Једну војску која, када се домогла овакве своје улоге, неће лако допустити да јој се она одузме. Уколико би следећи председник САД дошао из редова републиканаца застаће нам дах од тзв. председничких директива које прилично широко дефинишу ”националну безбедност”. Ова војска уствари не може да се врати у САД, а да нужно не провоцира размишљња о могућности државног удара. Након председника Ајзенхауера и његових упозорења о моћи ”војно-индустријског комплекса” имамо основа за многе слутње у том смислу. Ако би се неким случајем то и догодило, онда би се владавина војске коначно и манифестовала. Данас ово није случај у Русији.

Можете довде, даље ни макац?

Досада председник Путин у својој подршци легитимној сиријској влади дела у складу са међународним правом, иако то - ако погледамо изјаве немачких представника на послењем ”немачко-руском Форуму” у Потсдаму - многима можда не одговара. Овде важи она веома тачна британска максима да ”прво треба одрадити прве ствари.” Она итекако важи у случају Сирије. Тамо би морала да се људима поново врати перспектива у сопственој земљи и то не зато што је наша земља постала циљ сиријске миграције. При трезвеној анализи догађаја постаје јасно да нам прегледна руска војна и дипломатска активност после толико година разарања Сирије, спровођеног од стране Запада, враћа наду и зато што се чини да се САД упуштају у разматрање ових чињеница. Русија би могла да на основу опште важећих правила међународног права постави темеље општег пацификовања на Блиском и Средњем Истоку. Коме би овде, у сопственом интересу, требало дати прилику?

Превод са немачког: Бранка Јовановић

Аутор је бивши посланик ЦДУ у Бундестагу, државни секретар за одбрану и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Коаутор књиге «Повратак хазардера» (Zeitgeist, 2014.)

Пажња: Преузимање текстова и фотографија са овог сајта дозвољено је искључиво уз навођење београдског форума за свет равноправних као извора