Проф. Љиљана Богоева Седлар

Пре почетка 16. Самита несврстаних земаља, који се, заједно са радом Министарске конференције, одржавао  у Техерану од 25. до 31. августа 2012., на Information Clearing House сајту на интенету постављена су, сасвим ненамерно, два веома пригодна документарна филма. Један,  Nato's Secret Armies (снимљен 2009. године,  аутор  Andreas Pichler)  говори о терористичким акцијама десничарке тајне организације  Гладио, вршеним по  земљама западне Европе  (Немачкој, Белгији, Италији) да би се за тероризам окривили и  тако дискредитовали левичарски покрети који су после Другог светског рата незадрживо јачали широм Западне Европе,  а други, из 1998, The Secrets of the CIA, Џејмса Отиса, je о субверзивним акцијама помоћу којих су вршене промене режима у нееворпским земљама широм света, између осталог и земљама  оснивачима Покрета несврстаних из Африке, Азије и Латинске Америке. У филму некадашњи агенти Ције - који су  као Бредли Менинг и Џулијан Асанж, или пре њих Данијел Елзберг, променили мишљенје и страну за коју се боре -  сами износе застрашујуће истине о томе на које  су све начине подривали револуционарне ослободилачке  покрете  и  којим  тајним интервенцијама мењали режиме у  Конгу, Камбоџи, Индонезији, Гватемали, Чилеу, Никарагви,  радили против Кубе, Мексика, Венецуеле.

Било је добро подсетити се  какве су биле историјске  околности  под којима се током протеклих педесет година Покрет несврстаних развијао. Приказивањем оваквих филмова избегла се  ситуација у којој се често налази Куба, чије се педесет и две године револуције  'оцењују' а да  се ни једном чак и не спомене чињеница да се живот на Куби (па и револуција)  одвија под  полавековним ембаргом који су острву наметнуле САД.  Ако је Самит био прилика да се јасно сагледају успеси и неуспеси Покрета,  добро је било подсетити се ко се у свету деценијама залагао за идеју мирољубиве коегзистенције и сарадње међу народима,  а  чији  је интерес био да се непрестано сеје раздор, да би се некадашњи европски освајачи  поново вратили на територије које су вековима контролисали, не као оно што стварно јесу, ратни хушкачи и профитери,  већ као НАТО миротворци и још једном - 'цивилизатори'.

Године 1961. када је почетком септембра у  Београду одржан први Самит несврстаних и Југославија била једина европска земља која је у остварење идеје несврстаности инвестирала, неки догађаји  који су се исте године дешавали на другим деловима  светске сцене  намећу се  као параметри које треба имати на уму при извођењу политичих анализа и закључака. Октобра 1961., месец дана после оснивачке конференције Несврстаних у Београду,  у Паризу француски органи власти  убијају и у Сену бацају  Алжирце који протестују и траже слободу и независност.  Више од петнаест година после караја рата и тријумфалне победе над  Хитлеровом расном дискриминацијом, Француска им слободу и независност није драговољно дала. Рат против Фашизма трајао је четири, а борба Алжира за деколонизацију  осам година. О тим догађајима тек неданвно  су за шире народне масе проговорили филмови Мајкла Ханекеа и Рашида Бушареба, а  о уџбеницима из којих је после Другог светског рата Франц Фанон учио да је алжирски мозак радикално другачији од мозга белог човека и да су Алжирци генетски криминалци,  још увек  се углавном не говори. 

У  Америци су 1961. убијани од батина белци и црнци који су  у аутобус  улазили  заједно, кршећи расистичке законе који су налагали  строго поштовање дискриминације. О тим догађајима је 2011. године сјајан филм (Freedom Riders) снимио  афроамерички резисер Стенли Нелсон.  Насупрот догађајима у Француској и Америци,  Куба је током 1961. невероватном акцијом солидарности за једну годину ослободила своје острво  неписмености. Упркос  оваквим чињеницама, волшебним ревизијама историје  Југославија и Куба се сатанизују, а Француска и САД, упркос свему,  промовишу као колевке демократије и исконске заштитнице  људских права.

Било је добро подсетити се у Техерану  да земље чланице Покрета несврстаних представљају две трећине  чланства Уједињених Нација и да, заједно са земљама посматрачима (Бразил, Кина) и гостима (Русија)  заступају огромну већину човечанства.  По демократским принципима у које се заклињу (или боље речено иза којих се заклањају) велике светске  бирократије,  укључујући и Уједињене Нације,  воља  чланица Покрета несврстаних, глобалне већине,  могла би  радикално да  промени свет и својим деловањем рехабилитује  борбу за истину и правду. На 16. Самиту, примера ради,  све земље чланице заложиле су се за  будућност  без нуклеарног наоружања, али и  за свима дозвољено коршћење нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе.  Време ће показати  да ли ће овој демократки израженој  вољи већине,  велике силе (такозване колевке демократије),   дозволити  да заживи.

На шеснаестом самиту Несврстаних  у Техерану  подржана је Палестина, осуђено кршење међународног права, исказано неслагање  са санкцијама лицемерно уведеним Куби, Ирану, Белорусији, Сирији, и другима, указано на срамно  стварање ратом  и еколошким катастрофама расељених лица и избеглица,  80% од којих су са територија Блиског Истока.  Инсистирало се на демократизацији Уједињених Нација, преко реформе или потпуног  укидања Савета безбедности; указивало се  на немоћ и бесмисленост декларација  које се из године у годину изгласавају о  укидању ембарга Куби или о незаконитости зида (два пута вишег и много колометара дужег од Берлинског)  који  Израел подиже у Палестини. Више пута је скренута пажња на наде које се полажу у конферецнцију о  међународном праву и законима ( the Rule of Law at the National and International Levels), која 24. септембра треба да се одржи за време 67. заседања Генералне скупштине. 

Председник Уганде Мусевени говорио је првог дана Самита о апсурду демократије коју велике силе (САД и НАТО) утерују бомабама (Bombing for Democracy); подржавајући предлог о разоружању председник  Палестине, Махмуд  Абас, говорио је о Хирошими, коју је лично посетио, и о опомени коју тај град представља свима који имају нуклеарно оружје и њиме прете суседима. Прмијер Бутана инсистирао је на срећи која треба да буде  мерило успешног живота, насупрот  новцу и 'успеху' онако како их, као извор среће,  дефинише Запад.  Са говорнице Самита хваљена је  Куба због солидарности коју доследно, упркос незавидној економској ситуацији у којој се налази,  наставља да показује према свим народима  који не одустају од борбе за независност, правду и слободу.

Говорници су често спомињали  Југославију,  најпотресније од свих подпредсеник  Замбије, Гај Скот.  Овај бели представник земље црног континента  рекао је да је Замбија деценијама кажњавана зато што је подржавала све покрете за ослобађање и деколонизацију Африке (посебно Родезије, Анголе, Мозамбика).  У томе, казао је Скот, Замбија никада не би успела да није било великог пријатељства између председника Кенета Каунде и Маршала Тита и Југославије. Африка ту помоћ  у борби за слободу  никада неће заборавити. Иако Југославије више нема,  Гај Скот је свој говор на 16. Самиту Несврстаних завршио речима:   „Србијо, придружите нам се. Толико нам недостајет!“

Тешко је било суочити се, у тој реченици, са погубељним путем којим је пошла Србија.  Само седам година после незаконитог напада НАТО-а  и тона класичних, касетних и уранијумских боби које је Евроатлантски савез бацио на Србију и Црну Гору, године 2006. поводом  14. Самита Несврстаних у Хавани, у име српског народа,  'особођена' штампа Србије пише: „Иако је један од главних циљева спољне политике Србије чланство у НАТО-у, дипломате Србије тврде да Србија има велики интерес да очува везе с несврстаним земљама“ . На ком је референдуму Српски народ као приоритет своје спољне политике истакао чланство у НАТО-у? Мора да је логика која се следи иста као и у случају  Чешке, када је протест народа против размештања америчког нуклеарног наоружања  по Чешкој занемарен, а велики ослободилац  Вацлав Хавел, објаснио да важне одлуке попут те о независности земље,  не може доносити народ,  (којем  је на велика звона изборио  'демократију')  већ   „експерти владе“.  У завршници сусрета,  представник Србије на Самиту у Техерану захвалио се Несврстанима на подршци коју су дали Србији по питању Косова, односно по питању права сваке земље на очување  територијалног интегритета. Није било објашњено зашто Србија жели да се удружи не са Несврстанима већ управо са онима који су јој  право на територијални интегритет оспорили и  подигли на  Косову,  ослобођеном од Срба и Србије,  Бонстил, једној од највећих војних база коју Америка поседује, као  оваплоћење концепције слободе која се  заговара.

Било је на Самиту и других парадокса, посебно у оцени ситуације у Сирији и осталим деловима захваћеним такозваним „Арапским пролећем“. Реторика земаља које у том региону  тренутно битишу под америчком окупацијом и патронатом  (Авганистан, Ирак, Египат), била је у видном раскораку са свима добро познатим политичким чињеницама са терена о којима „ослободиоци“ не дозвољава да се говори.  Један парадокс подкрао се и Иранским лидерима који су своје  уводне говоре завршили коментаром  да је Марксизам мртав, капитализам  дискредитован, те да је, имплицитно, делотворан  само пут исламских револуција. Прижељкујући крај марксистичким идејама,  домаћини су се тако нашли на позицјама свог најљућег непријатеља, Америке, која крај марксизма одавано призива и најављује. Таквим парадоксалним  истомишљем Иран се ставља у опасност да антагонизира неке још увек моћне факторе у Русији и Кини,  да не говоримо о Латинској Америци, која је у неколико маха реаговала на изречену несмотреност. „Ми смо поносни на свој хришћански социјализам“, рекао је представник Никарагве, говорећи и у име свих лидера Латинске Америке који су извели успешне револуције управо као заговорници Теологије особођења, комбинације хришћанског и марксистичког  хуманизма.

Но, парадокси су били видни и у склопу свега што је Самит показао, њихово разрешење постављено је као главни  део  радног задатка који се пред   чланицама Покрета налази. Мој  предлог Самиту, изнет  званичницима иранског Министарства за културу, био је да се ради ревитализације Покрета за младе оснује Летња школа Несврставања, у којој би врхунски предавачи разговарали  са полазницима о  смислу и даљем развоју покрета,  али без новчане надокнаде . И то је лекција коју млади треба поново да науче – да постоје  ствари које се раде из убеђења и вере у праведније уређење света, а не због профита.  Дан после самита јужноафрчки свештеник, Нобеловац  Дезмонд Туту, инсистирао је да Тони Блер мора бити изведен пред Хашки трибунал  због лажи које су употребљене да оправдају напад на Ирак. Туту је демонстративно напустио  афричку конференцију на којој је требао да седи поред Буша и Блера,  не само зато што је ратни злочинац  Блер  тој конференцији  уопште присуствовао,  већ и зато што своје 'миротворачко' појављивање наплаћује огромним хонорарима. И Дезмонд Туту се тако на свој начин сложио  да нам  такви 'учитељи' не требају.  Покрет  несврстаних био је и треба да остане нешто сасвим друго – алтернатива у коју и данас вреди инвестирати и на којој, заједно са осталим тако бројним земљама света, вреди радити.