Никола Малбашки
петак, 20. септембар 2013.

Грмео је годинама Александар Вучић против свих „издајника“ и непријатеља Срба и Србије, стојећи уз раме свога вољеног вође, као што је поносно испред свог врховног команданта некада стајао и потпарол Ивица Дачић, у време борби против „зле Империје“. Загрмео је Александар Вучић свом силом и јуче[1], а Ивица Дачић свом снагом опет стао уз бок свог лидера[2], али не ради Срба и Србије, већ да би пре истраге и јасних чињеница саоштили да је најновији злочин на Косову починио неки српски екстремиста и да одговорност за злочин опет лежи на нама.

Јучерашње убиство литванског полицајца на северу Косова усијало је ионако напету ситуацију, а док починилац овог чина још увек није познат, представници страних мисија и европски званичници су у првим реакцијама само оштро осудили напад, не упирући, за сада, прстом ни у кога. (Није то учинио чак ни Хашим Тачи.) Уместо њих, прст је подигао Вучић, грмећи да ће реакција државе „бити жестока“ (слободно је могао да каже и „језива“) и да Србија нема право да ћути и допусти терористима и екстемистима да мисле да могу њоме управљати.

„Напад је уперен против српског народа и Србије и представља њену срамоту“, дословно је рекао Вучић, додајући да се починиоци неће сакрити, чиме је посредно у име државе Србије преузео одговорност за почињени злочин, иако је познато да су се раније, управо на том истом месту, дешавали озбиљни инциденти, у којима су учествовали албански терористи из организације АНА, и у којима је већ било мртвих и рањених.

Напад се десио у близини албанских насеља Жаже, Бољетин и Липа у општини Звечан, на месту на коме се претходних година десио читав низ инцидената, за које је поуздано утврђено да су одговорни Албанци из околних села. На истом месту је 2003. убијен индијски припадник УМНИК полиције, а одговорност је преузела АНА (Албанска национална армија) због чега је Унмик ову паравојну формацију прогласио терористичком[1].

Неколико месеци пре тога, у близини овог места двојица униформисаних терориста из исте организације погинули су приликом неуспешног покушаја постављања мине на надвожњаку. Портпарол УМНИК-а је тада најпре негирао могућност да је покушај минирања извршила АНА, али је ова организација сама преузела одговорност за напад и објавила имена погинулих терориста.[2] Следећи инцидент на истом месту догодио се 2006. када су локални Албанци пуцали на КФОР и ранили једног Украјинца. Коначно, у априлу прошле године, медији су објавили видео снимак са тог места на коме се види како наоружани Албанци снајпером посматрају српска возила која пролазе магистралом.[3]

Наравно, све ово што помињемо, а што је добро познато и Србима на КиМ и властима у Београду, не мора аутоматски да значи да је убица Албанац, Ко је извршио напад знаће се тек после истраге, ако икада буде ваљано спроведена. Али индикативно је и забрињавајуће то што је Вучић својом исхитреном реакцијом одмах лопту бацио на српску страну, директно на штету косовских Срба, пошто се преко албанских медија они већ оптужују да су напад предузели из освете за ослобађајућу пресуду Фатмиру Лимају.

Срби са Севера трпе огроман притисак ради изласка на Тачијеве изборе, и логично је претпоставити да им овакав инцидент није био потребан. Али је, исто тако, логично претпоставити да он итекако одговара Приштини, Западу и онима у Београду који желе да се „једном за свагда“ обрачунају са „непослушним“ Србима са севера КиМ.

Српски тријумвират нема још много времена да доказује своју верност Европи, којој су под ноге бацили све, па и свој некадашњи патриотизам, којег су заменили за издају и аутошовинизам још већи и одурнији од оног њихових претходника. Док нервозно одбројавају минуте до избора, њихови говори, гестови и чинови све више показују презир, нетолеранцију и агресивност према сопственој нацији и народу. Избори од којих зависи не само даља судбина косовских Срба, већ и самог српског тријумвирата су све ближи, али се већ увелико говори да се, упркос агресивној и прљавој кампањи која се води из Београда, очекује јако мала излазност локалних Срба – што би представљало пораз званичног Београда и пропаст Бриселског споразума. Чак и они грађани на северу КиМ који су у почетку веровали у добре намере Вучића, Дачића, Вулина и осталих, огорчени су последњим одлукама и понашањем тзв. „српске владе“. Зато оваква журба да се, „пре рока“, истакне етничка припадност убице изазива, најблаже речено, сумњу да ће сада уследити још јачи и бруталнији притисак на Србе не би ли се, милом или силом, приволели да изађу на гласање и тако спасу јаднике у Београду којима гори под ногама.

Зато, на крају, у ишчекивању „званичне верзије“ овог инцидента, није на одмет подсетити се свих претходних случајева подметања и манипулација, од Маркала до Рачка (закључно са догађајима који су били повод погрому од 17. марта, када су за трагичну смрт косовске деце у реци Ибар, без икаквога основа, били оптужени Срби), каквих смо се нагледали и чије жртве смо били током претходних двадесет година. Само што ће, овога пута, за разлику од оног „оригиналног“ Рачка, у овој злоћудној ујдурми, на своју и нашу срамоту, можда директно са-учествовати и званични Београд?

Članak preuzet sa sajta www.nspm.rs