Хаг -- Конференција о Југославији на јесен 1991. организована је с циљем да се оконча постојање СФРЈ изјавио у хагу бивши шеф дипломатије Србије Владислав Јовановић.

"Решење о крају бивше Југославије је било наметнуто, у стилу 'узми или остави', а одлука о томе је била донета и пре него што је конференција почела", рекао је Јовановић, који је данас сведочио у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића.

Јовановић је напоменуо да су многе земље отворено биле против постојања Југославије, нарочито Немачка и Ватикан, и оценио да је на примеру Југославије био примењен принцип из некадашње колонијалне Африке.

На конференцији о Југославији, где није испоштована уставна одредба те федерације, међународне границе су проглашене несталим, а административне границе су проглашене међународним, рекао је Јовановић, оценивши да је "то било насиље над међународним правом и мирним животом у Југославији".

Није постојала свест у међународној заједници ни на Западу да је то што се ради са Југославијом врло опасно, већ је било најважније да се што пре укине бивша Југославија и да се у најкраћем року признају нове државе, рекао је он.

Упитан о праву народа на самоопредељење у бившој Југославији, он је рекао да је Устав гарантовао то право свим народима, а да је оно било оспорено само српском конститутивном народу у Хрватској и Босни и Херцеговини и да објашњење за то није дато.

Срби у Босни су до краја изражавали пуну лојалност својој дотад заједничкој држави, али то право су оспоравали муслимани и Хрвати у БиХ, истакао је он.

"Референдум је, по захтеву европске заједнице, спроведен супротно принципу консензуса да нема прегласавања већ да сви морају заједно да одлуче о иступању БИХ из Југославије", навео је Јовановић.

Он је оценио да је Дејтонски споразум, у суштини, рехабилитовао право српског народа на самоопредељење и на конститутовност и спречио друга два констутитивна народа да га прегласају и надгласају.

Због тога је Дејтонски споразум и успео, рекао је он, истакавши да рат не би ни избио да је Кутиљеров план усвојен раније.

Кад је реч о експлозијама на пијаци Маркале, било је елемената који указују на врло јаку сумњу у тврдње да су те гранате дошле из српског, а не муслиманског правца, а званичници босанских Срба су тврдили да су муслимани извели те нападе јер су желели да на тај начин привуку пажњу медјународне заједнице, изазову гнев против Срба и створе услове за војну интервенцију НАТО-а, рекао је он.

По Јовановићевим речима, Србија и, пре свега, председник Слободан Милошевић истрајавали су на једнаком праву свих народа у бившој Југославији на самоопредељење, а када је почео рат у БиХ Милошевић је инсистирао на праву Срба на слободу и равноправност, пошто је право на самоопредељење било спречено и ометено ратом.

Српска страна је саветовала руководству босанских Срба да брани своје право на слободу и равноправност, навео је он, додавши да је Србија до краја инсистирала на томе да се за сва три народа обезбеди то право, како би се спречило да они један другом постану антагонистичке стране, али да то није било лако остварити.
Рат је, сам по себи, био велика препрека за мировно преговарање и кад год нека страна, као што је муслиманска, није била заинтересована за политичко решење у одговарајућем тренутку, већ за страну војну интервенцију, то је резултирало погоршањем ситуације на терену, што је био ометајући фактор у мировним преговорима, рекао је Јовановић.

Србија је усвајала све мировне планове и тиме показивала да јој није било стало до територијалног ширења српске територије, већ до заустављања рата и до решења којим ће све три стране у БиХ бити задовољне, да ниједна не буде оштећена од стране других, рекао је он.
"То је била полазна тачка и крајњи циљ настојања Србије да најпре допринесе окончању сукоба, а затим што бржем политичком решењу на основу једнаког уважавања права на слободу и равноправност сва три констутитивна народа", истакао је он.
Бивши председник Републике Српске (РС) Радован Караџић оптужен је за геноцид у Сребреници, за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у БиХ од 1992. до 1995. године. У Трибуналу је у току изводјење доказа одбране.