ВЛАДИМИР КРШЉАНИН:
(амбасадор, председник Покрета за Србију)

У данашњем свету сагледавамо два противречна тренда:

1. Финансијска дерегулација која ствара светску олигархијску диктатуру и нарушава историјски кредибилитет земаља које је подржавају. Мир у свету и живот на Земљи су угрожени овим трендом. Акције које се предузимају излазе из оквира демократије, права и морала и добијају дивљачки и геноцидни карактер. Наведимо само примере – од агресије на Либију, преко покушаја успоравања светског развоја, стицања профита и увођења светске владе путем манипулације еколошким питањима, све до, рецимо, судбине Доминика Строс Кана.

2. Хуманистичка регулација кроз различите форме управљања државом и привредом у интересу човека, која се може описати појмом суверена демократија. Овај тренд је довео до стварања нових локомотива светског развоја, оличених пре свега у Русији, Кини и Индији.

Могућности превазилажења противречних глобалних трендова могу бити конфронтационе и неконфронтационе. У понашању великих земаља: САД, Француске и Русије, чији ће политички курс бити на проби избора 2012. године, јасно сагледавамо кораке у оба правца. Валидност тих корака наћи ће се на изборној проби.

Француска, а пре свега САД, нису пред дилемом између социјалног, односно либералног модела на једној, и конзервативног модела на другој страни. Стварна дилема је или повратак на двослојни банкарски систем (Глас-Стигалов акт) или даље повлађивање олигархији које продубљује кризу и увећава могућност конфронтационог развоја догађаја.

У случају Русије, ситуација је нешто другачија. Не постоји активна конфронтациона алтернатива. Дилема коју треба да разреше избори је дилема између курса прилагођавања Западу, који је донео успоравање темпа развоја последњих година, али и потхранио конфронтационе потенцијале светске (у првом реду англоамеричке) олигархије, и курса јасног остваривања суверене демократије.

Степен разумевања ових трендова и протовречности у грађанским и интелектуалним круговима у свету је велики, али је и у великом раскораку са јавном политиком. Било би лековито да се тај раскорак смањи. То би смањило шансу за конфронтациони развој догађаја, који би угрозио опстанак човечанства. Ако се државе у томе и не ангажују одмах, то ће у сваком случају бити главна тема свих аутентичних грађанских покрета у непосредној будућности.

И данас, Србија је лакмус светских процеса. У том смислу, и исход српских избора показаће куда иде свет. Земља која је највећа жртва најнегативнијих аспеката светске диктатуре, за свој опстанак мора поново изабрати пут суверене демократије, а као свој међународни приоритет – евроазијску компоненту стабилизације света. Да би се то опредметило на следећим изборима, таква политика се пре српских избора мора адекватно артикулисати, за шта постоје и историјски и социјално-економски предуслови.