Вили Вимер

Немачка телевизија је приказала празна седишта у Рајхстагу на пленуму поводом свечаноg обележавањa годишњице 8. маја 1945. године. A и иначе су празна седишта у Бундестагу Савезне Републике Немачке постала уобичајена слика. То знају пре свега они који о томе извештавају са дозом пакости. Oво је, међутим, 8. маја 2015. ипак било сасвим неуобичајено, јер службе Бундестага у случaју манифeстација са оваквим поводом облаче чак и своје сараднике у свечана одела и тако се обезбеђују да из овог дома у свет оду слике потпуног учешћа у догађају.

Јесу ли то посланици знали какви ће их говори овом приликом сачекати? Приметно је у којој мери се одржаним говорима у накнадним коментарима овдашње - уједначено умућене - каше квалитетних медија, која нам се годину дана сваки дан сервира, не би ли се немачки народ довео у стање кључања против Москве, лепио придев ”спорни”. Да ће тако бити требало је ваљда да знају и пре него што су говори одржани. Недавно је једна позната бечка новинарка устврдила да нису само професори ти који итекако показују пристојност када су у питању историјски догађаји од којих нас деле на десетине година, док им, као садрузима данашњице, тешко пада да држе праве кичме.

Није ли то исти разлог због кога посланици немачког Бундестага нису дошли на пленарну седницу? Или им је ових дана прекипело због свега онога што се очекивало од њих и читавог немачког народа? Можда је неком малом броју њих и пролазило кроз главу колико су се времена драматично променила када су мислили на Црвени трг у Москви и демонстративни изoстанак западних хладних и врућих ратника са очекиване војне параде.

Јер, како су се само промениле слике на Црвеном тргу! На истом тргу је пре годину дана - поводом истог дана - одушевљена публика исказала добродошлицу оркестру Бундесвера. Након свих ужаса рата било је необично до које мере су коментатори на Црвеном тргу срдачно поздрављали немачке војнике, не уздржавајући се да нагласе сарадњу Руса и Немаца која је била успешна стотинама година. А данас?! Какав је то налог извршавао господин Савезни председник пре нешто више од годину дана у свом минхенском ”Говору о оружаним интервенцијама”?

Или посланици који су дали предност бифеу, својој канцеларији или останку код куће више нису смогли снаге да се суоче са клупом владе и да прихвате насловне странице америчких магазина према којима је госпођа Савезна канцеларка наводно најмоћнија жена света? Да онда упореде слике са насловних страница са немачком стварношћу? Чак ни у оној бонској Савезној Републици Немачкој ограниченог суверенитета никада нико није демонстрирао до које мере неки немачки шеф владе не поседује моћ.

Од 2008. је очигледно да америчка НСА у Немачкој и Европи ради шта јој се хоће. Чак су нас принудили да се помиримо са утиском да су, као пријатељи, киднаповали нашу рођену БНД како би се без милости домогли свега што би им користило. Да ли je при свему овоме ико помислиo на Савезног канцелара Хелмута Шмита који је, против воље многих, отворио питање опасног сoвјетског ракетног наоружања? Или на Хелмута Кола који је формулисао свој Програм у десет тачака, имајући у виду национални интерес Немачке, а да пре тога није понизно седео у Овалном кабинету?

Немоћ какву данас демонстрирамо има своје име, а њега, нажалост, носи наша госпођа Савезна канцеларка. Оно гласи НЕМОЋ СВИХ НЕМАЦА која се не може редукувати искључиво на једну особу. Овај утисак погоршава један други: да се персонални врх немачке владе коначно радује што се немачки парламент нашао у необичној функцији некаквог истражног органа. Са насловних страница новина нас просто затрпавају извештаји о томе како службе канцелара истрајно торпедирају сваку истрагу. Годинама све трешти од вести о шпијунима, а да службе канцелара нису нашле за сходно да испитају како ствари доиста стоје и да при томе утврде да je наш Устав још увек на снази. Коликe глупанe је требало да глумимо!

Kада је 1968. године у Пољској објавио доктрину о ограниченом суверенитету држава Варшавског пакта, која је по њему добила име, Бржњев је имао на уму да се у случају негативних развоја догађаја у ”братским државама” примени право Совјетског Савеза на интервенцију, што је и у тадашњем стилу мишљења Москве ипак претпостављало одређени степен самосталности држава Варшавског уговора.

Данас се чини да у Белој кући у Вашингтону смерају да једно читаво крило тог импозантног здања назову по Брежњеву и сви чекамо да председник Обама или оберпредседник Мекејн и формално прогласе некадашњег совјетског вођу светим столпником западне алијансе. Јер, како другачије да оценимо оно што наши пријатељи себи дозвољвају, шпијунирајући читаве народе, па и немачки међу њима? Хајте, молим Вас, зар НАТО чланице шпијунирају једне друге?! Грешите, осим ако не верујете господину Сноудену! Људи се у нашој земљи већ привикавају на чињеницу да ће бити објекти њушкања и понашају се у складу са тим. Свој васкрс славе Калтенбрунер, Хајдрих и Милке!

Амерички планови, када је у питању поткопавање европске и немачке демократије, бацају Брежњева у запећак. ТТИП то постиже путем озлоглашених тзв. адвокатских арбитражних судова и правних одредби по којима закони сваке европске државе пре изгласавања у парламенту морају да се дају на увид овом суду на одобрење. Будући да су у овим судовима постављени амерички адвокати, они преузимају на себе улогу законодавца у Немачкој о чему се нашироко воде расправе. Ми ћемо тада додуше имати право да плаћамо порез или да као све сиромашнији старци будемо конзументи, али оно што у нама мора да избледи јесте сећање на то да смо једном били грађани једне државе, чак и грађани те државе у униформи. Након што су приљежни Балти, Пољаци, Украјинци и други преко целог континента изградили брешу како би избацили Русе из Европе у западноевропским државама се темељно учвршћују такви политички системи да се ништа више не може наћи на путу америчких економских и политичких интереса.

Истовремено политичарe балтичких и других држава - о Украјини да и не говоримо - пуштају са ланца да човека просто хвата језа. Шта ти људи уопште имају од тога што одају утисак да не могу да дочекају тренутак када ће почети војни поход на Москву? Јесу ли они сасвим изгубили из вида да они, скупа са другима, данашњу мапу Европе могу да захвале преговорима са Москвом, а не нуклеарном инферну? Ако је пакт Хитлер-Стаљин омогућио пут у рат, онда то исто важи и за крајње неумерену реорику у суседним источним државама и за тамошње обучавање снага за преврате.

Ова десетинама година консеквентнa америчка политика није се водила, а да се фактички не дочепа Бундесвера, што се види из планова владе Велике коалиције у Бeрлину која покушава да кроз парламeнт провуче закон о овлашћењу немачке војске да интервенише. У Немачкој Бона парламентарна дискусија у евентуалном случају затегнутости и потребе одбране, као и о свим другим питањима коришћења војске, морала је прво да прође јавну дискусију. Данас у демократском друштву више не би смела да постоји војска ”трона и олтара”, војска као онај стуб друштва који своју вољу намеће политичком руководству државе као што је то био случај у Немачкој када су у доба Вајмарске републике стуб звани војска и немачки индустријалци довели Хитлера на власт.

Међутим, убудуће ће ипак суспендовати демократску вољу немачке јавности и на други начин успоставити војску ”трона и олтара”, војску којa ће ипак наметнути своју вољу и то преко НАТО војскe. Јер, воља војног савеза НАТО - а тиме и воља америчког председника - добили су предност над Бундестагом Савезне Републике Немачке који не може да спречи НАТО одлуке о aнгажовању немачке војске, и све то у времену када алтернатива гласи: РАТ ИЛИ НЕСТАНАК НАТО. Брежњев је накнадно добио прилику да унапреди своју доктрину.

Својом дугорочном политиком Вашингтон разара супстанцу савеза европских држава немилосрдним шпијунирањем уз помоћ НСА и двадесет других америчких шпијунских служби, нападом на демократско устројствo наметањем ТТИП и субординирањем пaртнерских европских војних снага америчкој команди. Европским савезницама не преостаје ништа друго до - послушност. И то је то: врли нови свет!