Вили Вимер

Ових дана је веома упадљиво у којој мери немачки медији трчкарају иза догађаја. Вечерња батина која формира јавно мњење, као и увек je до те мере пасторално прожета да од толике политичке коректности човек просто не зна који положај уопште да заузме у студију.

Осврнемо ли се на догађаје изван граница сопствене земље, видећемо да о њима цвркућу и врапци на грани. Преговори са Ираном о атомском програму од 18. до 24. новембра ће се завршити или на начин да нарастајући регионални конфликти деескалирају, или ћемо се помирити са тим да гледамо како ће, без нашег утицаја, бити повучен oроз за следећи глобални конфликт. При томе се догађају ствари које су нам важније и које нам привидно ”скидају с врата” конфликт, удаљен од нас само неколико часова лета.

И сусрет земаља региона Пацифика у главном граду Кине јасно је показао да нам могућности избора нису велике: или ће бити дата шанса разуму и страху од несреће која нас очекује, или ће ствари сазрeвати у правцу избијању великог рата. Свет се десетинама година није суочио са оваквом ситуацијом пред којом се налазимо на крају 2014. године.

Ми у Европи и други који се сврставају у ”Запад” не би при томе требало да сметнемо с ума свој морални, привредни, фанансијски и политички положај по завршетку Хладног рата и након поновног уједињења Немачке. А где смо данас? Ретка је оваква прилика која нам допушта да се активно супротставимо великим проблемима света, а ми смо је, како данас јасно видимо, проиграли.

Запад је искључиво својом кривицом упропастио сјајну почетну позицију у суочавању са сваком врстом изазова. Зашто? Зато што смо из много разлога у нужном савезу са једном силом која више од десет година у дословном смислу те речи свесно ”разбија све око себе”, обеснажујући сва правила која дају шансу свету да живи у миру. Ми смо увезани са њом конопцима за вучу. Данас можемо једино да се молимо да нам конфликт у Источној Украјини не донесе неке друге падавине осим Божићног снега.

Није било ни од какве користи од тога што је Руска Федерација по завршетку Хладног рата и нестанком Совјетског Савеза постала ”пaучина на ветру” и на дуже време престала да буде један од стубова поретка европске стабилности. И они у Москви и ми у Бону и Берлину били смо присиљени да посматрамо како Вашингтон гази све што се нашло испред његових цеви. Запад, а са њиме и ми, није могао да уради ништа конструктивно да би успешно превазишао конфронтацију у једном региону од глобалног значаја. И, шта сад? Сад нам дословно застаје дах што је Руска Федерација поново стала на политичку бину света након што је била принуђена да у случају међународноправно недопустивих ратова против Београда, Багдада, Дамаска и Триполија болно искуси нови амерички приступ усмерен и против ње саме.

Данас све говори у корист тезе да се Запад, којим доминира Америка, није снашао ни са некадашњом руском занемелошћу, нити са садашњим повратком Руске Федерације као силе која делује на глобалном плану. Наравно, Европска Унија се одлучно укључила у ову екипу на шта нова ”висока представница ЕУ за сопљну политику” већ сада јасно указује Комисији Европске Уније коју је Вашингтон циљано уздрмао кризом преко њеног председника Јункера. Када неко као Могерини већ у првој изјави даје јасно до знања да ће политику према Москви усклађивати договарањем са НАТО, онда нам она открива колико мало жели да буде питана. А и што би када ми носимо главни терет наметнух санкција!?

Могерини уопште не крије да санкције које нам је наметнуо Вашингтон уопште не утичу на руско руководство. Па зашто се уопште још увек придржавамо ових санкција и зашто смо их уопште увели? Западу неће још дуго полазити за руком да заварава изненађену и санкцијама све више погођену јавност. Да ли је Запад санкцијама позитивно утицао на Москву и Кијев, на мере које воде стабилизацији? Нипошто! Зато што свако у Европи и на кугли замаљској зна до које мере су санкције једнострани кораци против Москве у поређењу са пристрасношћу Запада у корист Кијева. Речено војним језиком санкције се могу упоредити са додатном тенковском дивизијом која треба да осигура офанзиву своје восјке против једне мирољубиве земље, у овом случају Руске Федерације.

Чак није потребно ни објављивање телефонских позива америчке секретарке Нуланд да би се схватила општа западна стратегија у Украјини. Запад није имао никакву замерку против председника Јануковича и бала олигарха у Украјини све док се чинило да је он спреман да потпише одговарајуће уговоре са Европском Унијом. Нови и бивши комесари Европске Уније су последњих недеља појаснили до које мере је европска политика у овим питањима била погрешна. Право смеће, куда год да погледамо!

Још у ноћи када је окончано убијање по Кијеву, у договору са западним људима из сенке, циљано су подметнути пожари у одређена подручја Украјине како би могле да се предузму акције против Русије. Није ту било много скрупула у ангажовању бивших и садашњих нациста, оних снага које у овом региону делују онако како је деловала куга у Средњем веку. Колико је било изненађујуће, толико је било и срамно ко у Кијеву и код нас о томе ћути, или умањује значај слања војних формација овакве провинијенције на руску државну границу. Просто је невероватно ко је све пристао на ово ћутање.

Међутим, једну ствар би требало да знају наше владе. Нема помоћи ономе ко верује њима и медијима на које оне утичу када су у питању вести које нам стижу из конфликтних подручја Украјине.

Са немачког превела Бранка Јовановић