Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних 

О стратегији ЕУ за тзв. западни Балкан у току су јавна размимоилажења пре него што је и сам предлог обелодањен. У благој зими лавину је покренула Шапнија својим „непапиром“ (non paper). Као што то бива у ери „транспарентности“ и свеобухватне одговорности према грађанима, из нацрта стратегије ЕУ за тзв. западни Балкан а,  потом и из шпанског „непапира“ „прицурили “ су ставови који побуђују највећу пажњу. Да ли су „процурели“ као пробни балони да би они који одлучују добили што више оријентира колико далеко могу ићи у наметању својих спасоносних идеја, или се невидљиви дух (Анти)Викиликса, уселио и у кабинете ЕУ комесара, тешко је одгонетнути. Приметно је, међутим, да и ова «цурења» стижу до  европских центара, укључујући сам Брисел, као седиште ЕУ, Софију, као седиште председавајућег и Београд као опитни полигон ЕУ, посредством Приштине. „Времена се мењају и ми се временом мењамо“ каже римска пословица. Приштина, међутим, дуго већ, не осећа потребу да се мења јер се саживела са специјалним третманом као сопственим изумом. И 1999. године тзв. Споразум из Рамбујеа, претече „Викиликса“ су послале а „Коха Диторе“ у целини објавио да би га потом, српска делегација у деловима, „на кашичицу“, добијала у седишту тзв. преговора надомак Париза. Баш као што и данас добија „цурења“ из «историјског обавезујућег споразума», ЕУ стратегије за тзв. ѕападни Балкан, шпанског «непапира» и много другог «из пр(а)ве руке».

Па, шта је то процурило из шпанског «непостојећег папира»?

Не много, али свакако значајно. За Србију изузетно значајно.

Прво, Шпанија сматра да проширење ЕУ не треба користити као средство за решавање политичких проблема у региону тзв. западног Балкана.

Друго, да Косово и Метохија није део процеса проширења.

Треће, да Шпанији није прихватљив термин-скривалица «WB6» (West Balkan 6 - западни Балкан 6), што ће рећи, Шпанија сматра да у том делу Балкана има 5, а не 6 земаља, односно, да је Косово и Метохија интегрални део Србије.

Четврто, сагласно томе, Косову није место за столом на планираном самиту ЕУ- западни Балкан маја месеца у Софији.

На ове ставове Маја Коцијанчић је у име Комесарке за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерике Могерини, судећи према извештајима медија, реаговала суздржано. Прво, да Стратегија ЕУ још није готова, да предстоји њено разматрање на координацији ЕУ комесара (као у стара добра времена!) 6. фебруара и усвајање од стране Савета ЕУ када ће свака земља-чланица имати могућност изјашњавањ. Јавности је поручено да је шпански «непостојећи папир» са примедбама преурањен јер је стратегија далеко шира. И друго, да мајски самит ЕУ – западни Балкан у Софији треба да обухвати све земље региона. О ком броју и којим земљама се ради остало је недоречено.  Извесно је, међутим, да и Шпанија не жели изостављање било које државе. И зашто би! Осим, наравно, што сматра да Косово и Метохија није држава него аутономија унутар Србије, што је, иначе, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, принципима Повеље УН, принципима ОЕБС и Уставом Србије.

Ставови Шпаније су принципијелни, правно засновани и окренути будућности, миру и безбедности у Европи, вредности чију је одрживост тешко замислити без јасне принципијелне основе. Они представљају свежу и снажну подршку Србији  у заштити суверенитета и територијалног интегритета која јој је итекако потребна. Чињеница да су ти ставови израз стратешких интереса Шпаније да се и сама заштити од сепаратизмима на сопственој територији, посебно у Каталонији, не умањује њихову вредност за Србију. Ставови Шпаније су посебно значајни јер долазе изнутра ЕУ и недвосмислено разоткривају метод безобзирне злоупотребе  интереса Србије за чланством у ЕУ као полуге за изнуђивање одрицања од дела државне територије. Без правне заснованости и поштовања принципа. НАТО је 1999. користио оружану силу да себе и своје интересе наметне изнад Савета безбедности УН. Готово 20 година касније, ЕУ, односно, њене најмоћније чланице, користе економнску моћ не би ли, уз изнуђену сарадњу Србије, обеснажиле резолуцију СБ УН 1244 и прошириле своје геополитичке интересе. Шпанија не верује у «изузетност» случаја Косово и Метохија. Иако чланица западне Алијансе, сматра да је реч о преседану. Ако је агресија НАТО 1999. проглашена за преседан, нелогично би било да чедо агресије, тј. агресора, буде изузетак, «sui generis». О томе је реч у шпанском «непостојећем папиру», ако су цитати коректно пренети.

Ставови Коцијанчичеве су дубиозни, бирократски, окренути времену када су комесари и надкомесари били непорециви. Као да није схватила да Шпанија не жели само да гласа, да се пита тек када комесари и Комисија све заврше. Шпанија хоће да одлучује, поготову онда када се тиче њених виталних интереса.

Ставови Шпаније о Косову и Метохији заслужују признање и подршку. Шпанија са таквим ставовима није сама - ни унутар ЕУ, а поготову унутар УН. Како време одмиче, биће све више присталица враћања праву и принципима. Зашто се принципијелним ставовима Шпаније не би придружиле, на пример, Француска и Аустрија, поред Грчке, Румуније, Словачке и Кипра? Имају нова државна руководства неоптерећена грешкама у прошлости, високе стандарде у погледу важности права, принципа, достојанства. Не треба наивно и олако препустити да ЕУ у име вајног јединства и «мира у кући» понавља трагичне грешаке из историје, посебно оне када је у име «спашавања мира» и «заштите угрожених  мањина», европска елита жртвовала територије слабијих држава иако је знала да се тиме тешко могу задовољити набујали геополитички апетити најмоћнијих.

Србија треба јавно да подржи и најновије ставове Шпаније и да уједно реафирмише пуну  вредност резолуције СБ УН 1244. Не заборавимо да је тај докуменат резултат преговора најмоћнијих сила 20. века, Контакт Групе, лидера Г-8 и Савета безбедности УН. Да су о њему преговори трајали готово два месеца и то док је Србија била засипана ракетама и бомбама. Он није савршен али потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије. Извршен је у свим деловима који су представљали обавезе за Србију и није извршен ни у једном делу који представља обавезе «друге стране»  а права Србије. Тај докуменат и даље је једини правно обавезјући за све чланице Уједињених нација, укљућујући и чланице ЕУ. Није у њему реч само о односу према Србији и њеним интересима. У резолуцији СБ УН реч је о принципима и интересима мира и безбедности, о поверењу према најважнијим институцијама светског политичког и безбедносног порењтка, о интересима највећих светских сила, укључујући и неке које су недопустивим играма, истиснуте из процеса решавања косово-метохијског проблема. Због свега тога и много другог, однос према резолуцији СБ 1244 може у великој мери предодредити судбину мира и безбедности у Европи.