Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних

140 година дипломатских односа Србије и САД

Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду.

 
Даме и господо,

Најлепше се захваљујем организаторима на позиву и привилегији да могу да говорим на  Конференцији која је посвећена обележавању 140 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД. Ово је, заиста, изузетна прилика када се сумирају успеси и aнализирају падови, када се промишља о отклањању препрека и трасирању будућности тих односа и сарадње.
Разум налаже да се у грађењу српско-америчких односа у будућности ослањамо на позитивна искуства и тековине, посебно, оне стечене кроз свезништво у два светска рата, као и на допринос српске заједнице просперитету САД који је, у низу подручја као, на пример, у науци и технологији, био изузетан. Тим позитивним искуствима и њиховој вредности за будућност, данас је, с разлогом, посвећена посебна пажња врсних историчара и аналитичара.

Верујем да  смо из дуге традиције наших односа научили главну лекцију: да су се наши односи и сарадња развијали узлазном линијом остварујући велике домете увек  када су у тим односима преовлађивали поверење, партнерство и поштовање  узајамности интереса. И обратно, запостављање значаја историјских искустава, покушаји супституисања партнерства наметањем односа са позиција силе доводили су до падова, удараца и бумеранг ефеката који су повремено превазилазили билатералне оквире.  
Свечаност ове прилике не ослобађа нас обавезе  да подсетимо и тамније стране међусобних односа. Реализам налаже да се одговарајућа пажња посвети и свему ономе што је било супротно не само савезништву у два светска већ и основним нормама међународних односа и што је спречавало нормалне односе и сарадњу две земље. Треба рећи да се Србија и данас  суочава са тешким последицама непринципијелног сврставања  одређених влада  САД на страну непријатеља српског народа у грађанским  ратовима у Хрватској и Босни и  Херцеговини (1992.-1995.), сепаратиста у Црној Гори, иницијатора нехуманих санкција, као и неоснованих оптужби за великодржавље.
Ова Конференција одржава се, управо, у време када српски народ одаје почаст  жртвама агресије НАТО, на челу са САД, која је извршена пре 22 године. Напад на суверену и независну земљу, која није угрожавала ни једну чланицу НАТО, најмање САД, извршен је без одобрења Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а из Хелсинкија, устава земаља-чланица, као и самог  оснивачког акта НАТО-а од 1949. Да ли је употреба највеће војне силе у историји цивилизације против мале, економски и војно неупоредиво слабије земље био израз исправног тумачења правно заснованих међународних односа или безобзирна демонстрација свемоћи?
Иако називана «хуманитарна интервенција», агресија је изазвала велике  људске жртве, превасходно међу цивилима, патње, економска и еколошка разарања. Фаталне последице коришћења  недопустивих оружја  као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне и графитне бомбе, отровни гасови стварани разарањем рафинераја и хемијске индустрије и даље су део свакодневнице милиона људи у Србији.

Човечанство је постало свестно да не постоје „хуманитарне интервенције“, да се систематским разарањем привреде, болница, електро-мреже, цивилне инфраструктуре, школа, обданишта, болница и јавних РТВ медија не бране људска права и нити се шири демократија. Методе геополитике експанзије, доминације, застрашивања и понижавања примењене према савезничкој земљи и народу који су толико дали за одбрану од највећих зала у историји не могу остати без дубоких последица! Треба да се помиримо. Како кад је то немогуће ултиматумом, подвалом ни куповином?
Ово је прилика за позив истраживачима, историчарима, дипломатама нових генерација да  дубље и систематичније приђу изучавању тешког наслеђа новије историје српско-америчких односа, да то чине, отворено, целовито, без предубеђења, поштујући релевантне чињеница и докумената. Хиљаде књига, мемоара и истраживачких радова о агресији НАТО објављено је у Србији и широм света. Било би многоструко корисно уколико би и државне институције Србије подржале раније покренуту иницијативу за оснивање Центра за истраживање повода, узрока и последица агресије НАТО. Ово тим пре што то није била ни «ваздушна кампања», ни «бомбардовање», ни «хуманитарна интервенција», ни «мали косовски рат» већ агресивни рат  глобалног војног савеза са глобалним циљевима и глобалним последицама.

Датум 24.март 1999. је тачка преокрета глобалних односа - од врхунца наметнутог  униполарног светског поретка, ка његовој низбрдици, пропадању и одласку са сцене, на једној, односно, ка рађању, успону и конституисању новог, мултиполарног светског поретка, на другој страни. Нови глобални тренд спречава глобалну доминацију, изузетност и пирамидално уређење и отвара могућност конституисања светског поретка заснованог на партнерству, сувереној равноправности и другим демократским начелима.

Мултиполарност не значи просту замену доминације једног центра у кондоминијум више центара, већ спречавање сваког вида империјализма и доминације као негације слободе, хуманизма и демократије.
 
Агресија НАТО против СРЈ (Србије) 1999. остаће записана у историји савремене цивилизације као велико посрнуће, мрља на лицу елита водећих земаља Запада,  која се не може оправдати нити одговорност њених протагониста умањити.  Уједно, она је далеко највећи ударац српско-америчким односима задат од тадашње администрације Била Клинтона, уз асистенцију Тонија Блера и Герхарда Шредера.

Око 250.000 Срба и других људи протераних са Косова и Метохије у периоду након што је КФОР (НАТО под вођством САД) преузео бригу за безбедност и слободу кретања, ни после 22 године проведене у прогонству, немају могућности за слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове. Тешко је, заиста, поверовати да САД и Немачка, односно, НАТО и ЕУ, не располажу реалним полугама да се то оствари, бар приближно онако како је остварено за избеглице и расељена лица других националности. Зашто изостаје извршавање јасне, принципијелне обавезе према српском народу утврђене  докуменатима Г-7, КГ, НАТО, ЕУ, ОЕБСА, ПСЕЕ и потврђене резолуцијом СБ УН 1244?
Однос тзв. међународне заједнице према праву 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у своје домове и имања на Косову и Метохији, није само мера принципијелности и хуманизма, то је је, у исто време, сведочанство о отвореној дискриминацији према српској нацији као целини.
Наводни “масакр цивила” у Рачку, 15. јануара 1999. године, који је искоришћен као окидач за напад, био је инсцениран од Вилјема Вокера . Радило се о легитимној антитерористичкој акцији српских снага безбедности против припадника терористичке ОВК, о којој је претходно обавештена Мисија за верификацију ОЕБС. Тужилаштво Хашког трибунала је одустало од оптужбе за Рачак.
Рамбује је велика обмана у стилу «алиби дипломатије». Редитељи те представе нису желели ни преговоре, ни споразум о мирном решењу већ оверу перцепције о кривцу с којим се не може другачије него оружаном силом.

Хенри Кисинџер  сматра да је тзв. споразум из Рамбујеа срамни документ који никада није требало да се појави, да су захтеви такви да их не би прихватила ни једна суверена држава и да је једини циљ био да се пред јавношћу оправда долазећи напад на Југославију. Високи амерички званичници су тврдили да су лествицу у  Рамбујеу циљано подигли тако високо да је Милошевић не може прескочити.

Шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији (ЕЦММ)  уочи агресије НАТО Дитмар Хартвиг пише  да је европској и светској јавности стање на Косову и Метохији пре почетка агресије погрешно представљано и да је то био део припрема за напад НАТО који је извршен без оправданог  разлога. Иако шеф представништва ЕУ,  Хартвиг се не устручава да писмом упозори канцеларку Ангелу Меркел, да би признање сецесије било неправедно и опасно, да је ЕУ (ЕЗ) 1999. године  одиграла срамну улогу у припремању јавности за неоснован напад НАТО-а. «Све је почело лажима», тврде немачки интелектулци и уметници међународног реномеа као и део политичара.
Сличну оцену износи и високи функционер ОЕБС, немачки генерал, Хајнц Локвај у  објављеним списима. Из обиља извештаја КВМ који су му, по положају били доступни, он оцењује да није било политичке воље да се искористе мирна средства решавања проблема на Косову и Метохији.
Немачки политичар, бивши високи функционер ОЕБС Вили Вимер , сматра да је рат био циљ, да су тзв. договором од октобра 1998.  везане руке државних снага безбедности а пуштене с поводца терористичке групе. Преносећи ставове америчких  званичника на самиту НАТО крајем априла 2000. у Братислави, он пише канцелару Герхарду Шредеру  да је напад на Југославију 1999. извршен да би се исправила грешка генерала Двајта  Ајзенхауера из Другог светског рата да би се на Балкану накнадно распоредила америчка војска. И, заиста, одмах по окончању оружане агресије, САД су на Косову и Метохији изградиле једну од својих највећих војних база на свету - «Бондстил», код Урошевца. За њом су се «као ниска бисера» (Вимер) просуле нове базе у Бугарској, Румунији, Мађарској, Пољској, Балтичким републикама... Тако је, коначно, «исправљена» «грешка» генерала Ајзенхауера: 65 година после америчке трупе су распоређене у новим базама од Балтика до Медитерана и Голфа, ближе руским границама. То што, одавно нема ни Варшавског пакта, ни Стаљина, ни комунизма, па чак ни Горбачова и Јељцина је пука коинциденција! У Европи је данас више америчких војних база него што их је икада пре пада Берлинског зида, било! О нуклеарном оружју и ракетама да се и не говори. НАТО и војно-индустријски комплекс морају оправдати своје постојање, Европа, не само Немачка, мора остати у «загрљају»!

Учесницима самита у Братислави амерички представници су саопштили да је нападом на Југославију 1999., без одобрења СБ УН, створен преседан који ће НАТО  користити увек када оцени да је потребно, «без обзира на легалистичке интерпретације»  европских савезника. Вимер је забележио и закључке НАТО-а да се Русији не дозволи приступ Балтичком мору, а да Србија трајно буде искључена из европског развоја. Дакле, стратегија из 1949. «Русију држати ван Европе», 50 година касније амандирана је додатком «и Србију»!
У дужем периоду званични амерички став је био да је тзв. «ОВК» терористичка организација повезана са међународним тероризмом и организованим криминалом (шверц дроге, људи, оружја). Такав став је напуштен маја 1998. године и сусретом Ричарда Холбрука са командантима тзв. ОВК у месту Јуник, јуна исте године (позната фотографија магазина «Тајм»). У то време је, како у писаној изјави за Међународни трибунал у Хагу сведочи  пуковник Џон Кросланд, британски војни изасланик у Београду, усвојен план за обарање Слободана Милошевића чијој реализацији треба да допринесе и тзв. ОВК. Од тог часа, твдри Кросланд, постало је безначајно шта он или било ко други мисли о карактеру ОВК. Агресија НАТО 1999. је јединствен пример сарадње НАТО-а као организације која наводно дели и штити демократске и цивилизацијеске вредности, са једном терористичком и криминалном организацијом.
САД су као стална чланица Савета безбедности, водећа чланица Контакт Групе, Г-7, НАТО, пре и током агресије НАТО, заступале став да се у решавању питања статуса Косова и Метохије морају поштовати суверенитет и територијални интегритета СРЈ (Србије као правне наследнице). САД су биле иницијатор и међу првим земљама које су признале илегално  једнострано отцепљење, потом и даље, оне су промотор независности тзв. Косова и координатор притиска на Србију да се одрекне дела силом отете своје државне територије и да нелегалну творевину призна за легалну.
И данас, док обележавамо велику годишњицу дипломатских односа две земље, једнострана политика САД наставља да буде извор дубоке забринутости Србије и српског народа. Та забринутост је тим већа  што се, поред непринципијелног захтева за признавање илегалног, насилног отцепљења Косова и Метохије и притисака да Србија то прихвати као свршени чин, настављају паралелни притисци и на Републику Српску да прихвати ревизију Дејтонског споразума и унитаризацију Босне и Херцеговине,  на штету стечених права српског народа и свођење Републике Српске на голу форму.

Питање будућег статуса Косова и Метохије одавно је превазишло оквире локалног, или регионалног питања. На њему се прелама однос према принципима мира и безбедности, неповредивости суверенитета и територијалног интегритета у трећем миленијуму.
Већи део човечанства одбија да прихвати илегално отцепљење као свршени чин. Забринутост због преседана илегалног, насилног отцепљења територије једне суверене земље, оснивача Друштва народа, УН, ОЕБС и многих других међународних организација, територије која је, уз све друго, још увек под мандатом УН, не смањује се ни после 20 година. Напротив. Све је већи број земаља које не крију да су биле изложене великим притисцима америчке дипломатије да илегални чин прихвате као легални. Досад је 18 земаља повукло своја признања, а није мали број оних које преиспитују своје  исхитрене одлуке о признању.
Поделе су присутне и унутар ЕУ, па и самог НАТО-а и то је оно што посебно смета водећим чланицама. Све више се схвата да агресија НАТО 1999. није ништа добро донела ни Балкану, ни Европи ни глобалним односима, да је признање једностране сецесије 2008. од већине чланица ЕУ и НАТО само даље закомпликовало односе, продубило поделе и пореметило безбедносну архитектуру на европском континенту.

Тешко је, заиста, поверовати да Србија икада може да се одрекне свог суверенитета и територијалног интегрита, да директно или индиректно призна одузимање виталног дела своје државне територије, колевку националног, државног и духовног идентитета. Вероватније је да ће се поделе даље продубљивати и ширити, осим, разуме се, уколико би дошло до преиспитивања досадашње политике свршених чинова, уцена и понижавања Србије.
Имајућу све то у виду, намеће се недвосмислен закључак да се кључ будућих односа Србије и САД налази у враћању међусобног поверења и уважавања. Притом је јасно да се поверење не може наметнути, декларисати, нити купити. Темпо његовог поновног успостављања зависи превасходно од америчке спремности да се питање статуса Косова и Метохије решава преговорима, уз уважавање суверенитета и територијалног интегиртета Србије, у складу са Повељом УН и, разуме се, у оквирима резолуције СБ 1244. До агресије 1999. САД су се у свим међународним фопрумима залагале или се саглашавале са ставом да се решење тражи мирним путем, преговорима, уз широку аутономију за Косово и Метохију, поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне следбенице, као и резолуције СБ УН 1244 чији су иницијатор. Србија је  доказала отвореност за пуно поштовање и извршавање неизвршених делова тог и других документа и очекује једнаку спремност других чему САД могу допринети.
Србија и српски народ баштине дуго и богато историјско искуство, никада се нису огрешили о савезништво и пријатељство са било којом земљом па ни са САД-ом, са којима желе разумевање, добре односе и обострано корисну сарадњу.

Очигледно је да прилази с краја прошлог века не испоручују жељене резултате. Српско-амерички односи у 21. веку зависиће превасходно од тога - да ли ће САД прихвати Србију као независну европску земљу и партнера, а српски народ као чиниоца мира, безбедности и напретка на Балкану и у Европи?

***

1 Излагање на Међународној конференцији посвећеној 140. годишњици дипломатских односа Србије и САД, одржаној 25. фебруара 2021, у организацији Института за међународну политику и привреду, трећи панел: Од васздушног моста у Другом светском рату до ваздушне кампање 1999.
2 Амерички дипломата, Шеф Мисије за верификацију (Kosovo Verification Mission-KVM)
3 Бивши државни секретар САД
4 Шеф Мисије за надгледање Европске заједнице (ECMM – European Community Monitoring Mission) до марта 1999.
5 Писмо канцеларки Ангели Меркел, од 26. октобра 2007., Живадин Јовановић „1244 кључ мира“, 2018., Београдски Форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, стр. 862-4
6 Вили Вимер, ЦДУ, државни секретар у Министраству одбране, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС
7 Тзв. договор Милошевић-Холбрук, од 13. октобра 1998.
8 Писмо канцелару Герхарду Шредеру, од 2. маја 2000., исто, стр. 822-24