Зоран Миливојевић за дневни лист Политика, 18. мај 2021.
Реаговање на текст „Мали речник пропагандних недоумица“  Политика од 15. маја 2021.

Због значаја КиМ за државни и национални интерес Републике Србије и чињенице да се покушаји решавања тог питања убрзава на штету управо тог инереса, неопходно је реаговати на текст „Мали речник пропагандних недоумица“ у „Политици“ од 15. маја уваженог есејисте господина Зорана Јанића. Питања која се у тексту тичу кредибилности медија, њиховог деловања, професионалности, учешћа у „превари грађана“ и др. остављам за оне на које се односе. Задржавам се само на тезама које оспоравају Резолуцију 1244, као документа од кључног значаја за статус КиМ, које уважени аутор браниу потребом непотпуних цитата и отвара питање опортуности повезивања на њега у одбрани права на КиМ.

Прво, основ резолуције је мађународно право и правни поредак заснован на Повељи ОУН и приципима тог права. Отуда се и у основи документа потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона“ као базном принципу мађународног права, што у овом случају јасно подразумева важеће границе СРЈ, пуноправне чланице ОУН, са КиМ у њеном саставу. Овај принцип се понавља и у анексу1, а директно у диспозицији резолуције у тачкама 2,3,5, у домену права и обавеза СРЈ поводом резолуције. Како би се отклонила свака резерва ваља подсетити да је у међународноправном смислу Република Србија неспорно правни следбеник предходних држава у чијем саставу је била почев од Краљевине СХС па до ДЗ СЦГ на чему и почива њен актуелни међународни положај са одговарајућим правилима и обавезама као субјектима међународног права у пуном капацитету.

Друго, Резолуцијом 1244 је успостављен међународни протекторат ОУН на КиМ који спроводе њена цивилна Унмик и војна Кфром мисија до коначног решења које није дефинисано, већ у тачки 1. резолуције назначено као „политичко решење..., засновано на општим принципа из анекса 1“, а у коме стоји да то треба да буде „политички процес ка постизању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову узимајући у потпуности у обзор споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и тертироијалног интегритета СРЈ и других земаља у региону“. Овај цитат и ставови су посебно важни због целине одредбе и међународноправног снова, јер делимични приступ господина Јанића у цитирању доводи у питање суштину резолуције и основ за позивање на њу око статуса КиМ због наглашавања „Рамбујеа“, што користе и неки други аналитичари ради оспоравња предоминантности  Резолуције 1244 у међународноправном смислу. „Рамбује“ који није међународно верификован (није прихваћен) нити отуда део међународноправног поретка, део је напора запада да се реши КиМ у складу са његовим интересима, и у том смислу у Резолуцији 1244 наведен са политичким значењем, али уз јасно подвлачење принципа суверености и територијаног интегритета СРЈ у наставку одредбе који чини основ документа и међународноправног основа за решавање.

Треће, око повратка снага СРЈ на КиМ резолуција је изричита у тачки 4. „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2.“ Примена и остваривање права је тема за себе која у овом случају не доводи у питање валидност одредби. Кумановски споразум је предходио Резолуцији 1244. Стога су њене одредбе међународноправно старије и правно важније у глобалном универзалном смислу.

Четврто, Резолуција 1244 ја на снази са свим њеним одредбама и директно је надлежна за утврђивање коначног статуса КиМ. Само њена промена ставља ван снаге и сл. одговарајућом одлуком СБ ОУН, мења стастус КиМ и то није спорно за ОУН и сталне чланице СБ ОУН. Уосталом питање валидности Резолуције 1244 отворено је политички, а не правно, после самопроглашене независности „Косова“ 2008, подржане од кључних међународних фактора на западу. У овом контексту треба имати у виду да мишљење (не одлука) МСП-а с тим у вези потврђује значај принципа права на самоопредељење. Оно додуше слаби позицију Србије, али никако не доводи у питање доминантну правну снагу Резолуције 1244 које је у конкретном случају извор међународног права и основ за поступање у међународноправном поретку на тему статуса КиМ.

На крају Резолуције СБ ОУН 1244 остаје неспорен и валидан међународноправни основ за питање статуса КиМ. Управо због тог се и инсистира на правно обавезујућем споразуму, као решњем заснованом на међународном праву и „међусобном  признању“. Да је другачије одавно би престао ангажман и притисак да се такав сценарио реализује, а могућа решења, компромиси „нон-пејпери“ и сл. не би били уопште актуелни. Актуелност убрзано расте због посебних геостратешких интереса голбалног карактера и геополитичких ефеката у том циљу на нашим просторима. Стога и релативизација Резолуције 1244 добија на значају и актуелности као главни циљ у сламању отпора коначној потврди државности  „Косова“ и верификације тога у ОУН.

*Дипломата у пензији