У оквиру обележавања 22.  годишњице НАТО агресије, Београдски форум је, у договору са др Мишелом Чосудовским, реномираним професором Универзитета у Отави (Канада), одштампао његову књигу “Агресија САД и НАТО на Југославију“, коју је аутор посветио 20. годишњици агресије. 

Професор Чосудовски  је од првих дана агресије устао у осуду тог илегалног напада на нашу земљу и у својим  ауторским текстовима анализирао њен карактер,  мотиве, геополитичке циљеве и последице.
Био је учесник и говорник на  првој Међународној конференцији  која је, у оквиру обележавања прве годишњице агресије,  одржана у Београду,  од 24. до 26. марта 2000. године,  у организацији Београдског форум.
Носилац је ордена Златне медаље за заслуге, коју му је Влада Републике Србије доделила 2014. године, у знак признања и захвалности за његово објективно писање о агресији и показано разумевање  за страдања и патње народа наше земље.

1. Већина текстова у књизи је написана у време агресије, или непосредно  после ње и  представљају једну врсту ретроспективне анализе онога што се дешавало на простору бивше Југославије  осамдесетих и деведесетих година прошлог века.  Ради се о времену када су САД, по оцени аутора,   почетком осамдесетих година, у сарадњи са својим западним савезницима,   пре свега са Немачком,  започеле своје активности на  слабљењу, дестабилизацији и каснијем  разбијању Југославије.  Одлука о томе је, како истиче аутор,  донета још у време Реганове администрације, која је разрађена у поверљивом документу  из 1984.  године, под називом „Политика САД према Југославији“,  с којег је 1990. године скинута ознака тајности. Тај документ је био основа за предузимање одређених тајних обавештајних и субверзивних  активности на простору бивше Југославије, а у складу са стратешким планом САД да у региону југоисточне Европе обезбеде своје трајно присуство и утицај. Ради се о процесу који се, како истиче аутор,    одвијао у три фазе; прво, слабљењем националне економије, која је започета у раним осамдесетим годинама, са наметањем нео-либералних економских реформи: друго, тајном подршком етничким сукобима и оружаним побунама  у Босни и Херцеговини, а касније на Косову  и у Македонији: треће, агресијом НАТО пакта, отцепљењем  и окупацијом Косова и Метохије.

2. У књизи је највећа пажња посвећена  анализи агресије НАТО пакта, која је оцењена као  најгрубље кршење међународног права, основних принципа Повеље УН, међународних конвенција и уговора.  Иако је од стране НАТО-а представљена као „хуманитарна интервенција“, ради заштите етничких Албанаца на Косову,  аутор истиче да је данас, са протеком времена,   постало  јасно да је рат против Југославије поведен искључиво у циљу остваривања  раније дефинисаних стратешких интереса САД и НАТО-а у региону и да  је наводни  „масакр“ у Рачку била намештаљка у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије, који је, како је у књизи оцењено, „користио своју позицију искључиво за задовољење интереса Албанаца“. Утврђено је  да су припреме за агресију  вршене скоро две гопдине пре њеног почетка. То се, поред осталог,  огледа у ангажовању САД и НАТО-а  у прикривеној, а касније у отвореној подршци и помоћи у регрутовању, обуци и наоружавању припадника ОВК, а посебно,  у предузимању мера за   размештај  НАТО трупа  у Македонији (непосредно уз границу са Косовом)  и Албанији.  
Аутор посебно истиче да  је НАТО  бруталом и немилосрдном  акцијм масовног бомбардовања градова и других насељених места, изазвао огромна разарања, велики број људских жртава, и страшне патње  становништва. Поред коришћења забрањених касетних   бомби за бомбардовање насељених места, НАТО је у трећем   месецу агресије почео са употребом  муниције са осиромашеним уранијумом, што је  окарактерисано као  „нуклеарни рат ниског интензитета“. Честе мете НАТО бомбардовања, како аутор истиче,  биле су и највеће хемијске и фармацеутске фабрике, што је имало за последицу тешка загађења природне околине и угрожавање  здравља становиштва.
Нашој јавности је остало непознато да је у  јеку агресдије, у мају 1999., група  канадских адвоката и професора права,  поднела тужбу Хашком трибуналу против лидера НАТО-а. У тужби је указано да агресија представља отворено кршење Повеље УН, Оснивачког НАТО уговора, Женевске конвенције и принципа међународног права. Наведена је и листа злочина почињених од стране НАТО лидера: намерно убијање, намерно изазивање велике патње, тешких телесних или здравствених повреда, претерано разарање  имовине, употреба отровног, или другог  оружја,  ради изазивања непотребне патње, насумице разарање градова, насељених места и села.  То је свакако један од ретких  примера  храброг покушаја групе часних правних стручњака Канаде  да се агресија и њени лидери  осуде и укаже на њихову одговорност за учињене  ратне злочине, у чему, уверени смо,  несумњиву заслугу има и аутор ове књиге. .    

3. Док је НАТО у почетку, како аутор истиче,  порицао употребу оружја са осиромашеним уранијум, касније је то признао, али  уз тврдњу да употребљено оружје „има занемарљиву  радиоактивност“ и да је скоро безопасно за становништво.  Ту оцену су прећутно прихватили УНЕП и Светска здравствена организација, што је у књизи оцењено   као  пример деградације система УН,  који се ставио у функцију заштите НАТО- а и прикривања  његових ратних злочина.  

4. Након НАТО агресије, истиче аутор,  у  окупираном Косову  је, под руководством  ОВК, а под надзором НАТО и Мисије УН, извршен  масовни ратни злочин  над Србима, Ромима и другим неалбанцима. Констатовано је да су првенствено  Срби били жртве великог масакра, насиља, физичке ликвидације и масовног етничког чишћења, а њихове куће и пословни простори  конфисковани, опљачкани, или запаљени.
У књизи је истакнуто  да су брутални  злочини према Србима и њихов  масовни  прогон  са Косова од стране ОВК, део истог модела који је раније примењен у Хрватској, прво   у Медачком џепу, септембра 1993., где је убијено преко 100 Срба, и  у акцији  „Олуја“, августа 1995. Иако су временске и друге  околности биле  различите, аутор истиче да је неколико истих личности   било укључено у планирању и спровођењу наведених злочина у обема срединама. Према писању америчке штампе од 10. јуна 1999., један од главних планера операције „Олуја“ био је Агим Чеку, тада генерал у Хрватској војсци.  Он је, такође,  руководио  операцијом Хрватске војске и у Медачком џепу, под називом „Спржена земља“, када су потпуно уништена српска села и   убијено  преко сто Срба.  У  фебруару 1999., непосредно пре почетка агресије на Југославију,  Чеку је напустио Хрватску и, уз подршку НАТО-а,  постављен за команданта ОВК.  Седам месеци пре операције „Олуја“, у Хрватску  је, на основу уговора о сарадњи  са приватном америчком  војном компанијом  (MPRI), дошло 15 америчких плаћеника и један пензионисани генерал, који су активно учествовали у планирању и спровођењу војних планова и акција Хрватске војске против Срба. Исти ти плаћеници су, одмах по окончању агресије НАТО, дошли и на Косово, такође,  на основу уговора о сарадњи са ОВК и  непосредно учествовали у акцијји протеривањас  Срба.  

5. Анализирајући политичку ситуацију на Косову након агресије, аутор Констатује да су САД и њихови савезници, док су  се на речима декларативно залагали за успостављање демократије и добру владавину,  на Косову инсталирали паравојну власт ОВК, која је наставила везе  са организованим криминалом. То је довело до потпуне криминализације јавних институција и успостављања на Косову  оног што се зове „мафијашка држава“. Умешаност НАТО-а и њсгова подршка тој власти довела је до криминализације КФОР-а и апарата УН на Косову.

6. У прилог оцене да је агресија НАТО пакта на Југославију био амерички пројекат планиран више година унапред, спада, по оцени аутора,  и изградња америчке војне базе Бодстил, на окупираном Косову.
_  .  _

Након упознавања са  текстовима    професора Чосудовског, садржаним у овој књизи,  читалац добија јасну представу о томе да је агресија  на Југосласвију (Србију и Црну Гору), предузета под лажним  хуманитарним изговором заштите етничких Албанаца на Косову,   мимо одлуке Савета безбедности УН, уз грубо кршење међународног права и Повеље УН, а  у функцији остваривања стратешких интереса САД на Балкану, да би касније  послужила  као модел за „хуманитарне ратове“  САД и НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији и Јемену.  Велика заслуга на том плану припада управо прф. Мишелу Чосудовском и његовом принципијелном,  храбром и достојанственом ставу,  који  народ Србије поздравља и  према коме  се односи са високим поштовањем.
 
Драгомир Вучићевић, рецезент књиге и председник Скупштине Београдског форума за свет равноправних