НАТО је покриће за убрзано наоружавање Немачке. Та земља је искористила југословенску кризу да први пут изведе војнике Бундесвера изван својих и граница НАТО, наводно, да би исказала солидарност и  помогла савезницима. Садашњи конфликт у Украјини, глобалну конфронтацију и атмосферу русофобије користи за убрзано војно јачање, укључујући поседовање нуклеарног оружја, каже за Спутњик бивши шеф југословенске дипломатије Живадин Јовановић.

Европа је данас подељена по многим основима a свe указује да ће се те поделе наставити, ширити и продубљивати. Наслаге узастопних криза се гомилају, иза сваке остаје више егоизма и неповерења, а мање кохезије. Стара Европа је је нешто обазривија, нова не пита за цену америчког загрљаја. Иако се та покорност формално везују за НАТО и Америку, каже Јовановић, у суштини то је служење интересима америчког војно-индустријског комплекса. Европа је и даље подељена око «квота» за пријем миграната,  «квота» из Резерног фонда за ублажавање штете од пандемије, штете  од последица санкција Русији, око војне помоћи Зеленском, око «зелене агенде», структурних промена, односа са Кином, ширења НАТО.

„Погледајте само шта се прво десило после 24. фебруара – Немачка је објавила да издваја додатних 100 милијарди евра за наоружавање, а највећи део од тога наменила је за куповину америчких борбених авиона F-35s опремљених да носе нуклеарне бомбе. Није ли том великом и атрактивном наруџбином код Локид Мартина, Немачка, «успут» купила и право на поседовање нуклеарног оружја? Јер, зашто би плаћала много скупље авионе ако би их користила за класично наоружање,“ упитао је наш саговорник.

Немачки канцелар Олаф Шолц, је изјавио да ће његова земља издвајати више за јачање војске јер мора имати кључну улогу у заштити безбедности Европе, да јој таква улога припада зато што има најбројније становништво, најснажнију економију, велику територију и зато што се налази у центру Европе. Разуме се, такву политику Шолц представља као израз одговорности за јачање НАТО, као помоћ другим савезницима у расподели терета колективне безбедности. „Ту је Алијанса покриће за наоружавање Немачке.  Он је био прилично отворен и јасан  у образлагању плана да Немачка буде војно најмоћнија у Европи. Поставља се питање, може ли Немачка то бити поред Француске као нуклеарне силе и сталне чланице СБ УН, а да не поседује нуклеарно оружје? Може ли бити водећа војна сила у Европи у пуном капацитету и кредибилитету ако би сваки пут када њени пилоти треба да вежбају нуклеарним оружјем, или да га размештају морала да моли Американце за претходну дозволу да на своје скупо плаћене F35s укрцају америчке нуклеарне бојеве главе које се, иначе, од времена хладног рата, налазе на њеној територији?   Шолц, дакле, рачуна на поседовање нуклеарног оружја и то можда модернијег од Француског,“ сматра Јовановић.

Немачка користи НАТО за билдовање нуклеарних мишића

Нашег саговорника забрињава што такав развој тече готово неприметно, без ближих информација, дебате и анализа чему то води. Он подсећа и на речи немачког председника Франка Валтера Штајнмајера да његова земља има легитимно право да војно интервенише изван својих граница како би штитила своје интересе. На тој линији, мо же бити интересенартно да је немачко ваздзхопловство недавно учествовало у здруженим војним вежбама у Аустралији и на Индо-Пацифику.

„Хоћемо ли ми да разумемо овладамо свим тим новим трендовима, да их протумачимо на прави начин? Да ли је то допринос недељивој, једнакој безбедности свих земаља Европе? Колико то доприноси међусобном поверењу, кохезији Европе «као заједничког дома за све»? Да ли то јача осовину Берлин – Париз тако често истицану као окосница ЕУ? Или су поменуте вредности и актуелни развој у хармонији и синергији?

Немачка дуго, па и данас, користи Европску унију да би маскирала своје геополитичке интересе на Балкану. Он каже да су њега лично Немци 90-тихгодина прошлог века притискали за сагласност да отворе своју канцеларију на Косову и Метохији користећи аргумент – ако сте већ то дозволили Американцима, треба да дозволите и Немцима. Јовановић је, каже, рекао колеги Волфгангу Ишингеру да и поред тога што ценимо Немачку као партнера, сматрамо да су САД једина суперсила на свету и да би они, који имају толико америчких база и војника на својој територији, требало да нас разумеју.

„Он ми је на то рекао: не морате да дате Немачкој, задовољићемо се ако дате сагланост  Европској унији за канцеларију у Приштини. Тако они данас користе НАТО и конфликт у Украјини, као оправдање за билдовање своје војне мускулатуре.  

Наивна предвиђања да Русија може да изгуби овај рат

Што се тиче сукоба у Украјини наш саговорник сматра да је то последица стратегије доминације и ширења Запада на Исток чија је прва жртва била Србија 1999.  По њему, западни стратези гледају на конфликт у Украјини као на технологију за исцрпљивање Русије да би је на крају и распарчали. Такав циљ, коликогод апсурдан, јавно је прокламован још 90-тих година, а конципиран много раније. Међутим, Јовановић оцењује да су наивна предвиђања да Кремљ може да изгуби овај рат. Ово што се дешава, каже, само је један облик глобалног рата против Русије који не може да се реши са Владимиром Зеленским. Зато је, додаје он, потребно да се ради на каналима преговарања између Русије, САД, Кине и Брисла. „Шта више, чак и све што би се договорило у оквиру саме Европе, не држи воду. Овде се ради о тражењу решења прво за нову безбедносну архитектуру у Европи која ће гарантовати једнаку безбедност свим нацијама без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису“. А друго, неопходни су и договори о глобалном систему безбедности, јер је Запад погазио многе досадашње договоре.

Јовановић тврди да је свет суочен са дестабилизацијом и то не од 24. фебруара, већ много дуже. Свима је, каже он, јасно да на светској сцени не постоји лидери попут Шарла де Гола или Џона Кенедија који би могли да донесу исправне одлуке ма колико биле тешке. То води ка закључку да нас очекује смена генерација политичких лидера у Европи и нада да би дошли други који схватају интересе Европе и који неће ићи преко Атлантика по своје мишљење. Разуме се, не смемо изгубити из вида ни чињеницу да не зависи све ни од смене неспособних и сервилних вођстава у Европи. Читав систем либералног мултинационалног корпоративног система поодавно исцрпео своје потенцијале и државао се превасходно на експанзији и експлоатацији туђих пространстава и богатстава. Најновији развој сведочи да је дошао крај политике експанзије, неоколонијализма и доманације и да улазимо у епоху новог светског поретка заснованог на сувереној равноправности и демократизације међународних односа без хегемонизма и изузетности.

Уједињене нације постоје са Русијом или их нема

Као дугогодишњи дипломата, Јовановић наглашава да приче о ограничавању права Русије као оснивача ОУН и сталне чланице СБ УН представљају нонсенс и израз немоћи оних који их лансирају.  То је далеко од разума, за тако нешто нема никаквог правног основа. Он каже да нема земље на планети која је као Русија у темеље УН и њихове основне вредности уградила између 25 и 27 милиона људских живота.

„Сада, замислите какав би то систем био када би земља са толикм жртвама била ограничена у тој организацији на било који начин. У том случају УН би доживеле исту, или гору судбину од Друштва народа уочи Другог светског рата. Чуди ме да уопште има људи који не схватају да Уједињене нације постоје са Русијом као сталном чланицом СБ или их нема уопште“.

Решење за кризу која је настала, наш саговорник види у прилагођавању лидера западних земаља новим глобалним трендовима и реалностима. Требало би да виде да историја не може да се врати уназад, да текући трендови мултиполаризације и демократизације међународних односа не могу да се зауставе, као и да нови светски поредак заснован на мултицентричном уређењу нема алтернативу. Униполарни светски поредак је неповратно за нама, у историји и не може се вратити ни санкцијама, ни изопштењем, ни новцем, ни нуклеарним оружјем!

Уз признавање реалности основно је да се сви кључни фактори глобалних односа прихвате  равноправност, партнерство засновано на заједничким интересима, да на тој основи дијалогом и дипломатијом траже могућност за нови глобални договор чији би неизоставни део би обнова и јачавање улоге Уједињених нација у складу са новим условима и изазовима.