Представљање књиге Мишела Чосудовског, Београдски форум за свет равноправних, 24. октобар 2022. године:

Искрено се захваљујем на овој добродошлици у Републику Србију. Морам вам рећи да је данас моје срце у Републици Србији. И посебно хвала Живадину.

Треба да знате да ми је пре неких 15 минута поклонио боцу шљивовице. Донета ми је у собу у четврт до 11, пре 15 минута. То вам је оружје за масовно уништење [смех у публици] али уједно и чин солидарности и заједничког дељења. Кад сам ушао у ову салу, та боца шљивовице била ми је у руци а онда ми је неко запленио и склонио на онај сто тамо. Али поделићемо је, попићемо је заједно кад се заврши презентација [смех]. Дакле, та боца је симбол дељења и солидарности у српском контексту.

Мислим да је ова презентација битна с обзиром на то да је свет на раскршћу најозбиљније кризе у модерној историји.

На много начина, агресија САД и НАТО на Југославију која је, узгред буди речено, трајала неких 20 и више година, јер је започела раних 1980-их година, била је генерална проба за све потоње ратове које су спонзорисале САД.

Важно је указати да су истакнути научници тај рат против Југославије назвали „праведним ратом“. Пазите, нема ничег иоле „праведног“ у том рату, то је злочиначки подухват. Ипак, има људи као што је професор Ричард А. Фолк (Richard A. Falk) са Универзитета Принстон (тренутно ангажован у антиратном покрету у вези са Украјином), који је 2001. године увео појам „праведног рата“.
Под тим је мислио на Југославију и Авганистан:

Иако је сваки случај сложен а чињенице се могу разумети на различите начине, овде ћу укратко изнети своју процену из перспективе праведног рата. Косовски рат био је праведан рат јер је покренут да би се избегло вероватно „етничко чишћење“ које спроводе српске власти бивше Југославије, а био је успешан у томе што је косовском народу пружио шансу за мирну и демократску будућност. Тај рат је био праведан упркос томе што је покренут нелегално, без одобрења Уједињених нација и упркос томе што је вођен на начин који је неоправдано произвео косовске и српске цивилне жртве док је настојао да сведе на најмању меру ризик од смрти или рањавања на страни НАТО.
И авганистански рат је био контроверзан у смислу традиције праведног рата. Рекао бих да се тај рат квалификује као случај безбедносне нужности, са аспекта високог ризика од штете повезане са опсежним присуством ал-Каиде у земљи и њеног исказаног капацитета и намере, после напада 11. септембра, да нанесе озбиљну штету Сједињеним Америчким Државама у будућности. Поново, као и код Косова, коришћена средства и остварени циљеви изазвали су озбиљне сумње у погледу праведних средстава и праведних циљева рата. Неуспех Америке да преузме ризике од копненог ратовања да би довршила мисију уништења присуства ал-Каиде, као и њен неуспех да исход испослован на бојном пољу претвори у трајни мир, изазвао је сумње у погледу опште праведности рата.

Из интервјуа са Р. Фолком:

Југославија је била уводно поглавље за Авганистан, засновано на истим премисама злочина над сувереним земљама.
Требало би још рећи да су, по избијању рата против Југославије 24. марта 1999. године, напредне снаге односно левичарски покрети како у Западној Европи тако и у Северној Америци чврсто стали иза НАТО-а. То су били антиратни и антиглобалистички активисти који или ништа нису знали или су, као што сумњам, као саучесници подржавали наводни „праведни рат“ за спас албанског становништва Косова.
Такође треба да знате да сам највећи део својих истраживања урадио ван Србије. Посетио сам Србију неколико пута, а кад је започео рат 24. марта, почео сам да пишем. Многи текстови уврштени у ову књигу написани су пре више од 20 година, неки су заправо настали средином 1990-их година.

Истраживање сам започео почетком 1990-их, са фокусом на економској и социјалној димензији јер су оне кључне за разумевање војне и стратешке димензије. Ту мислим на чињеницу да је раних 1980-их година постојало нешто што би се могло описати као „план економског рата“, углавном реализован инструментима ММФ-а и Светске банке, који се у суштини састојао у разграђивању целокупне националне економије.

Сећам се да је рат против Југославије почев од 24. марта 1999. године суштински циљао цивилну инфраструктуру: школе, болнице, инфраструктуру стамбених насеља. То је обилно документовано. Ипак, ту постоји један елеменат који је више од пуког злочина.

Кад сам годину дана касније дошао у Београд, посетио сам Дечју болницу, а ту дечју болницу САД и НАТО су били утврдили као мету, стратешку мету. Кад год кажем САД и НАТО, уствари одлуке доноси САД. НАТО је тек пуки додатак Пентагона. САД и НАТО су категорички изјавили да им је циљ да спашавају животе те да зато нису бомбардовали део болнице у којем су бле смештене бебе већ су уместо тога гађали агрегате који снабдевају струјом болницу, укључујући инкубаторе за бебе. То је значило да је цела болница уништена јер су те паметне бомбе разориле основно функционисање болнице, због чега је болница морала потом да се евакуише тако да су, свакако, због тога многа деца умрла.
То је само један пример, који сам истраживао кад сам се вратио у Београд после годину дана да бих присуствовао комеморацији под покровитељством Београдског форума.
Сад бих се осврнуо на хронологију и историјат тог рата.

Почев од 1960-их и 1970-их година, Југославија је била успешна економија са социјалним пројектом. Звали су је „тржишним социјализмом“. Имала је кооперативну структуру управљања предузећима и највишу стопу раста у поређењу са европским земљама, вишу од 6 посто, као и потпуно развијену социјалну државу. Треба рећи да се тај процес одвијао у земљи која је претрпела велике губитке у Другом светском рату, чему је била посвећена јучерашња комеморација.

Први пут сам посетио Југославију 1967. године, као студент. У ствари, био сам са групом студената са Института за друштвене науке у Хагу, у Холандији. Одлучили смо да дођемо у Југославију да упознамо тај „тржишни социјализам“. Институт је све организовао.

Без намере да уносим лични аспект, морам рећи да сам током посете имао мањи здравствени проблем. Отишао сам код лекара и добио третман. На моје питање „Колико дугујем?“ рекао је „Ништа“. Одговорио је „Ми у Републици Србији дочекујемо стране госте добродошлицом и пружамо им пуну здравствену заштиту“.

Ниједна друга земља на свету не би имала такву процедуру. То је била потпуно установљена здравствена покривеност за грађане Југославије и за странце. То искуство било је нешто што је остварило очит утицај на начин на који сам анализирао историјат онога што се догодило са тим друштвеним пројектом и како је он био намерно уништен.
Другим речима, друштвени пројекат [друштвени социјализам и социјална држава] реализован је уз неизбежне поделе на политичком нивоу. На крају крајева, на основу друштвеног консензуса, то је било оно што је народ Југославије хтео. И све то је сасвим хотимице уништавано низом економских, друштвених и политичких механизама почев од раних 1980-их година.

Реганова администрација је 1984. године објавила акт назван Директива по одлуци о националној безбедности. Био је то битан политички документ, под ознаком „тајно и осетљиво“. Циљ му је био да подрије тржишни социјализам и интегрише Југославију у такозвану слободну тржишну економију.
Тај документ имао је три странице. Мислим да су га многи из ове сале прочитали. У њему нема ничег тајног нити је ишта осетљиво у вези са њиме. Он је објављен. Међутим, постојала је и друга агенда која није била откривена. То је била војно обавештајна агенда.

Нисам имао увид у та документа. Али постоји један документ који сам видео а то је био извештај Светске банке објављен почетком 1990-их година, који је открио целокупну логику начина да се дестабилизује и уништи нека земља. Послао сам тај документ, он постоји у архиви Београдског форума. Морам рећи да је, у тренутку кад сам га ја добио, то био интерни документ Светске банке. Добио сам га од представника тадашње југословенске владе. Наравно, то је било нешто што није ни требало да буде објављено. Тај документ у суштини описује програм банкротирања, инициран под патронатом Светске банке, који је довео до потпуног гашења индустријског сектора, био примењен на све главне секторе југословенске привреде, а диктирали су га, наравно, повериоци владе у Београду.
Тај документ описује политике спроведене у име поверилаца Београда, које су се састојале у поступном гашењу друштвених предузећа. Другим речима, то је био услов. Постојали су и услови у погледу стечаја и приватизације. Послата је цела армија саветника и западних адвоката да спроведу ту кључну операцију. Тад је важио Закон о финансијском пословању из 1989. године, који је имао кључну улогу у стварању колапса индустријског сектора Југославије.

Историјат „хуманитарног ратовања“: НАТО-ва владавина терора на Косову. Уништење Југославије  
Терминологија је по много чему била ђаволска. Процес стечаја садржавао је нешто што су звали излазним механизмом. Излазни механизам, као убијање економије, убијање индустрије. Другим речима, та предузећа су избачена са привредне сцене. То се радило на основу Закона о финансијском пословању из 1989. године. Све су у потпуности контролисали западни повериоци, ММФ и Светска банка. Већ те исте 1989. године на десетини хиљада радника је једноставно престао радни однос, а предузећа у друштвеној својини отишла су у стечај. Тиме је постављена сцена за каснију макроекономску политику, јер су та дешавања довела до осиромашења целокупног становништва. Другим речима, тиме није била потпуно убијена социјална држава јер је, како ми се чини, постојала намера да се социјална држава задржи, али је свакако била убијена општа економска структура једне суверене земље и њена друштвена достигнућа остварена после Другог светског рата.
Без залажења у детаље, тај пројекат у неким аспектима био је још смртоноснији од војних операција САД и НАТО вођених у каснијој фази. Већ те 1989. године на мети је било скоро 200 предузећа, док је скоро 100.000 радника остало без посла. То је била прва фаза пре и после шок терапије ММФ-а из јануара 1990. године. Јануара 1990. године спроведена је шок терапија ММФ-а која је, на крају, срушила фискалну структуру југословенске федерације.

Фискална структура југословенске федерације играла је кључну улогу у трансферу средстава од централне владе ка републикама. То је основа федералне структуре. Њоме се врше трансфери прихода и расхода од централне владе републикама чланицама федерације. После примене шок терапије, федерална фискална структура је уништена и растурена, чиме су широм отворена врата за стварање услова за отцепљење. Већ на почетку 1990. године отпуштено је 614.000 радника из укупног корпуса радне снаге од 2,7 милиона. Другим речима, скоро четвртина радне снаге, са највећом концентрацијом у фирмама из Србије, Боснеи Херцеговине, Македоније и са Косова које су отишле у стечај.
Причамо о шок терапији из јануара 1990. године: реч је о њиховој економској терминологији – шок терапија – идеја је била да се прође шок терапија ради опоравка.
У међувремену, фискална структура је уништена, везе између централне владе и република су урушене а у исто време све главне компоненте југословенске привреде у смислу великих компанија у области електропривреде, нафте, рафинерије, машинства, грађевинарсва доведене су до стечаја. Овде морам да напоменем да је тај процес економског распада био предуслов за такозвани грађански рат, укључујући војну интервенцију. Створене су друштвене поделе. Људи су осиромашени.
А онда је то прешло у наредну фазу, фазу војне интервенције у Босни и Херцеговини.
То се односи на Операцију Олуја у Крајини и Операцију Медачки џеп, као и разне друге војне акције у Хрватској уперене против српских цивила, од раних до средине 1990-их година.

У периоду од 1990-1995. године, стратегија америчке обавештајне службе била је да доводе своје терористе, тачније, ал-Каиду. Чланови ал-Каиде су још у раној фази били интегрисани у армију босанских муслимана. То можда не зна свако, али ал-Каида је творевина ЦИА-е из времена првог рата с Авганистаном, званог Совјетско- авганистански рат (1979-1989). Тачније, то није био Совјетско-авганистански рат већ рат у којем су САД биле спонзор такозваних „бораца за слободу“, односно групације која је касније описана као ал-Каида. У преводу, ал-Каида значи „база“, а ал-Каида је била база у ЦИА-ној бази података о борцима за слободу заврбованим да се боре против Совјетског Савеза у Авганистану.

Однос између Армије босанских муслимана и ал-Каиде документован је у конгресном документу. Другим речима, то је документ америчког Сената, који је у то време написала Републиканска странка и оптужила Клинтонову администрацију да је довела ал-Каиду. Све је то потврђено. Они су довели ал-Каиду у Босну и Херцеговину и, наравно, у каснијој фази довели су ал-Каиду и на Косово. Овде треба рећи и то да су припадници Ослободилачке војске Косова били обучавани у Авганистану, захваљујући ангажману америчких обавештајних служби.
Дакле, ОВК као ентитет била је повезана са терористима ал-Каиде у много ранијој фази, приликом обуке у Авганистану, а онда као што вам је познато, нешто касније, тим косовским терористима дат је статус Уједињеих нација. Али њихов историјат сеже уназад, све до Босне и употребе терориста за стварање услова који су, на крају, бар што се тиче Босне, изнедрили такозвани Дејстонски споразум.

Тај наводни мировни споразум закључен је 1995. године, потписан у америчкој војној бази Дејтон, у Охају. Место договора није била Женева већ америчка војна база у Охају, под будним оком америчке владе и војске и армијом правника и консултаната. Дејтон је место на којем је написан Устав Босне и Херцеговине. То превазилази колонијализам. У Дејтону је написан устав једне наводно суверене државе. Међутим, то нипошто није суверена држава, пошто њен устав садржи одредбу која ме је запрепастила, морао сам да проучим додатке на устав, ту одредбу није било лако наћи. Устав прописује да председник Централне банке Босне и Херцеговине, која је главни инструмент монетарне и макроекономске политике, неће бити држављанин Босне и Херцеговине ни неке суседне земље. Председника или председницу именоваће ММФ. Е то је оно што зову демократијом.

Постоји транзиција из Босне на Косово. Сједињене Америчке Државе имале су приватне плаћеничке компаније јер нису желеле да буду директно умешане у сукоб. Реч је о компанији Милитари профешенел ресорсис инкорпорајтед (Military Professional Resources Incorporated, MPRI). MPRI била је укључена у обучавање терориста у Хрватској и Босни, а њено деловање у обуци је, на крају крајева, такође допринело извршењу злочина над српским становништвом у Хрватској, тачније у Крајини, Медачком џепу, ако се тачно сећам. Затим смо, наравно, имали начелника генералштаба са именом Агим Чеку, а сви знамо ко је он. Њега је регрутовала MPRI, коју углавном чине бивши високи војни официри Пентагона. Наравно, Агим Чеку је у каснијој фази постао врховни командант косовских снага. Али, пре тога, одиграо је кључну улогу у Операцији Олуја, која је била злочиначка операција усмерена против српског становништва у Хрватској.
Ту је још једна особа коју сви знате, генерал Мајкл Џексон (Michael Jackson). Не, није у питању краљ поп музике. Има нешто што треба да знате о његовој прошлости. Прво је био укључен у Хрватској, па Босни и Херцеговини, именован од стране Уједињених нација. Имао је највиши чин у британској војсци. На крају, постао је начелник генералштаба.
Али постоји нешто о Мајклу Џексону за шта мислим да људи у Србији нису чули. Ја знам јер сам ирског порекла. Мајкл Џексон био је други по рангу војни старешина у масакру Крваве недеље у Северној Ирској из 1970-их година. У то време, био је млад официр и целокупна његова обука одвијала се у Северној Ирској, углавном у акцијама против цивила. Доставићу чланак о томе. Оно што је битно је да схватимо како се злочинци постављају на високе позиције под окриљем УН. Дакле, убијање цивила је нешто што он носи са собом од свог задатка у Дерију, у Северној Ирској. Било је то 1972. године, кад су се цивили укључили у грађански протест и били стрељани, убијени по наређењу Мајкла Џексона.

Историја садржи много појединости, али боље да пређем на наредну фазу агресије САД и НАТО на Југославију, а то је нелегална инвазија и бомбардовање Југославије 1999. године и улога наводних косовских бораца за слободу, односно, ОВК. То је јавности представљено као хуманитарни подухват, медији по целом западном свету су се повиновали том опису тако да је, као што сам већ рекао, Ослободилачка војска Косова доживљена као кегитимни ентитет који штити људска права албанске мањине. То је наравно тотално смеће, јер је Ослободилачка војска Косова била повезана са организованим криминалом. Интерпол је већ имао досије о Хашиму Тачију, то је била јавна тајна. Касније су наравно борци за слободу Ослободилачке војске Косова добили, такорећи, пасоше УН-а. Тако су борци за слободу повезани са организованим криминалом постали припадници Косовсог заштитног корпуса. Све то је, наравно, било не само нелегално већ и криминално.

Крајем марта 1999. године почео сам да пиштем текст под насловом „Косовске борце за слободу финансира организовани криминал“. До тада, био сам редован аутор сарадник листа Монд дипломатик (Le Monde diplomatique) који је тада био и још увек је престижна француска месечна публикација. У то време, сарађивао сам са њима десет година, почев од 1989. године. Тај мој чланак никад није био објављен у листу Монд дипломатик, а ја сам доспео под удар разних људи са левице због моје процене Ослободилачке војске Косова.

Као што сам рекао, Ослободилачку војску Косова штитили су ЦИА и немачка обавештајна служба (Bundesnachrichtendienst, BND). Њене припаднике тренирали су обавештајни оперативци ових служби и, како сам поменуо, неке обуке обављене су у Авганистану тако да је ОВК имала везе са ал-Каидом почев од пре 1999. године. Кад је реч о медијима и овом питању, било је апсолутно забрањено поменути да Хашим Тачи има досије у Интерполу. Ја то знам, проверио сам, та информација била је позната али никад не и саоштена за време рата. Дакле, не само што је вођа једне терористичке организације био повезан са организованим криминалом, већ је тај лидер те организације постао идеалан кандидат за место шефа државе самопроглашене Републике Косово.

Иронија је у томе што је Хашим Тачи постао председник док је имао кривични досије, тако да је тек скоро 20 година касније из Хашког трибунала пристигао извештај у којем се каже да је извршио злочине против човечности и слично. Баш згодно: вест се појавила после скоро 20 година, иако се још крајем 1990-их година знало да је злочинац.

Овде морам нешто да објасним, злочинци се иначе сматрају идеалним кандидаима за највише функције (председника, премијера). Зато што слушају шта им се каже! Именована лица која су злочинци или корумпирани политичари неће преиспитивати шта им кажу људи који стоје иза њих. И шта се десило? Мафијашка држава коју је инсталирао НАТО тицала се политичког субјекта и његовог вође који је био на Интерполовој листи, али то није било битно, јер неће тај вођа доносити никакве самосталне одлуке, пошто одлуке доносе САД и НАТО. Врло згодно именовање, корисно за обе стране.

Мислим да закључим излагање тиме што ћу да истакнем колико су битни ратови које су САД и НАТО водили против Југославије да бисмо разумели шта се сада дешава у Украјини и шире. Зато што је после Југославије уследио читав низ ратова које су спонзорисали САД и НАТО, било директно или индиректно. НАТО је свакако био умешан у дешавања у Либији, Сирији и, наравно, Авганистану.
Званично, Авганистан је био пројекат НАТО-а, јер је прихваћен члан 5. Атлантског уговора и у року од три недеље после напада од 11. септембра 2001. године који су наводно извршили терористи, 7. октобра 2001. године покренули су рат против Авганистана, на основу лажне изјаве да је Авганистан некако напао Америку. Тог дана на небу изнад Њујорка није било авганистанских војних авиона док је, нешто пре тога, Осама бин Ладен био примљен на лечење у пакистанску војну болницу у Равалпиндију, врло близу америчке војне мисије. Тачно се знало где је: да ли је можда на дан 11. септембра координисао нападе из своје болничке постеље, преко свог лаптопа?
То је засебна димензија, али мислим да за оно што смо урадили, почев од Републике Србије, морамо да изградимо светски покрет против САД и НАТО и уједно против оног што је сада издаја, политичка издаја, унутар Европске уније.

Израз мафијашка држава није ограничен само на Косово. У многим аспектима, Европска унија постала је мафијашка држава. Не бих залазио дубље у ту тему, само о једном кључном именовању у Европској унији, а то је место председника Европске централне банке. Ради се о томе да Кристим Лагард, бивша генерална директорка Међународног монетарног фонда, има кривични досије у Француској. Осуђена је на казну затвора у трајању од годину дана због улоге у прању новца и преусмеравању јавних средстава. О свему постоји евиденција. Али њу су француске судије ослободиле те пресуде након што је Управни одбор ММФ-а, којим она председава, послао ноту француској влади у којој је навео да је Лагард веома поштена особа и затражио укидање пресуде. Међутим, кривични досије и даље постоји. Зашто је то важно? Зато што она извршава наређења врхушке финансијског естаблишмента. Постоје бројни елементи именовања приписивих мафијашкој држави унутар Европске уније који су актуелни.

Завршићу ово представљање књиге осврнувши се на природу кризе која сада погађа Европску унију и, наравно, Украјину. Све је међусобно повезано. Постоји чин економског рата којем је по много чему узор био економски рат против Југославије. Говорим о окидачу за стечаје, о дестабилизацији пољопривреде. Веома је сложен али је у суштини фокусиран на две варијабле: једна је енергија а друга је храна. Енергија је инпут за производњу, храна је опстанак. Напад на те две варијабле и деловање Сједињених Држава да блокирају снабдевање Европске уније енергентима представљају злочине против човечности.

Али на страни Европљана, то јест политичке класе или како кажемо на француском La classe politique, то је чин издаје, јер су у истој постељи са непријатељом. То је рат против Европе, а не против Русије. То је рат који се води у Европи, иза којег постоји читав историјат. Нећу овде залазити у детаље. Конкретно, Северни ток био је акт саботаже америчке владе. Имамо све информације о томе. Сам Бајден је рекао „Да, обећавам да ћемо то урадити“. Имамо доказе. Према међународном праву, чин саботаже на инфраструктури у територијалним водама суверених држава Европске уније, односно Шведске и Данске, је ратни чин, дефинише се као чин рата.
Хвала свима. Ово што ћу рећи није замишљено као „озбиљна изјава“, али лично мислим да је добра идеја да се Република Србија за сада не придружи Европској унији.

***

Питање 1: Много вам хвала што сте дошли у Београд и што сте написали ту књигу, коју једва чекам да прочитам. Имам два питања. Прво, да ли сте имали промоцију ове књиге у Канади?

Књига је доступна на нашој интернет страници. У ствари, управо данас сам је поново поставио. Веома је читана преко интернета и наставићемо да је промовишемо. Мислим да је проблем у томе што штампане верзије није лако дистрибуирати у датом контексту, због цензуре. Мој истраживачки центар је престао да штампа публикације. Пре свега, немамо ресурса за то, али смо прешли на оно што зовемо е-књиге. Управо сам завршио књигу о кризи изазваној короном за коју мислим да је такође релевантна за ову дебату. Али то је друга тема, с тим да је књига сада доступна.

Постоје српске заједнице у Северној Америци и у многим градовима у Канади, нарочито у Торонту. Мало смо изгубили контакт, али били смо веома активни 1999. године на разним местима у којима је био укључен и покојни Ремзи Кларк. Постојао је кохерентан мировни покрет. Мислим да је сада проблем у томе што немамо кохерентан мировни покрет.

Питање 2: Друго, дотакли сте се неколико питања о рату у Украјини и Европској унији и занима ме да ли планирате да напишете књигу о тим темама?

То би била веома занимљива књига.

О Украјини сам опширно писао у форми чланака и, наравно, имамо бројне сараднике и ауторе који су писали о томе. У овом тренутку, доступне су све те информације о Украјини, са дневним покривањем.

Своје новије и не тако скорашње књиге написао сам о нуклеарном рату, од којих је прва објављена 2011. године. Следила је књига под насловом „Глобализација рата“ која је изашла 2015. године и на крају моја најновија књига о корона кризи, после скоро две године истраживања, тако да је веома детаљна.

Дозволите ми да поменем само једну димензију, која је веома битна. Економска криза није почела фебруара ове [2022] године, већ јануара 2020. године. Оно што економисти не схватају, а што је уједно карактеристика наше дисциплине, јесте какви су ефекти кад спроведете изолацију која захтева затварање радне снаге и кад им затворите радна места и то истовремено у 193 земље. Последица је највећи економски и друштвени крах у светској историји, а десио се 11. марта 2020. године. То сам веома исцрпно истраживао, тако да је целокупна криза изазвана короном део нашег разумевања свега што се дешава у Украјини и свега другог.

Понављам, то је засебна тема, али та књига је доступна на интернету и постараћу се да буде доступна Београдском форуму, тако да сви заинтересовани могу добити примерак.
Мислим да сте ви у Србији на неки начин срећни што нисте морали да проживите ову кризу као грађани у већини земаља. Јер код вас је постојала свест, а ја то знам, јер долазим из Канаде, где људи и даље носе маске. Ограничења, нивои девастације су неописиви, а логика ове корона кризе је такође стечај. То је нагомилавање дуга и фискална криза државе. То пише у књизи, која има неколико поглавља о економским димензијама кризе.