Живадин Јовановић

Бурне реакције и осуде ових дана изазивају изјаве немачке амбасадорке у Београду Анке Конрад која багателише суверенитет и територијални интегритет Србије, оправдава агресију НАТО 1999. у земљи која тај акт званично третира као злочин против мира и човечности.  Још бурније су осуде изјава њеног колеге Јорна Родеа, немачког амбасадора у Приштини који званичан захтев Владе Србије КФОРУ да се, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, омогући распоређивање контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији, назива апсурдним и још наредбодавно захтева да Срби уклоне барикаде до божића! Сличне стрела ка Београду одапиње зелена министарка иностраних послова Немачке Аналена Бербок. Треба ли уопште рећи да су реакције у нашој јавности логичне и оправдане.
 
А сличних изјава немачких амбасадора у Србији није мањњкало ни раније. Да ли због дејства снажног заноса перспективом брзог чланства у ЕУ, да ли због другачијих међународних околности, или из неких других разлога, тек медији главног тока и јавност нису придавали већи значај  тадашњим „искакањима“ високих немачких дипломата из општеприхваћених норми дипломатског понашања. Неће сметати подсећање на изјаве амбасадора Андреаса Цобела (2005.- 2007.) који је на  предавању у једној независној НВО коју финансира његова земља, препоручио да Србија што пре призна независност („надзирану“) Косова (и Метохије, додао.аут.), иначе јој предстоје проблеми са Санџаком (Рашка, прим.аут.), Војводином... Додуше, после се извињавао, зато што медији, наводно, нису разумели оно што је рекао. Коју годину после њега (2012.), немачки амбасадор Волфрам Мас изнео је српској јавности своје примедбе на васпитањње младих у Србији  заложивши се да Срби објашњавају својој деци да је НАТО бомбардовање 1999. било исправно и корисно, „како деца не би у будуће мрзела Атлантску алијнсу“.

У међувремену су немачки издавачи добили мандат да штампају уџбенике, укључујући и уџбенике историје, за образовни систем у Србији, тако да ће недостатак који је мучио амбасадора Маса и разне друге„празнине“ и „једностраности“ у новијој историји српског народа, бити тихо отклоњене, без проблема. Касније се у медијима појавила вест да је Мас, по окончању амбасадорске мисије, примљен за  саветника Владе Србије. Била је то још једна потврда дубоког поверења и уважавања „добронамерних“ савета и примедби немачких званичника и охрабривање праксе која се у другим земљама, посве неоправдано, третира као грубо мешање у унутрашње послове.

Ових дана медији у Србији преносе да су Пољска и Грчка обновиле своје захтеве Немачкој за накнаду ратне штете нанете тим земљама током Другог светског рата. Све три земље су завидног нивоа демократије, окренуте будућности, деле исте вредности, чланице НАТО и ЕУ. Пољској и Грчкој ништа под овим небом не смета да од Немачке, траже више од трилиона еура - ратних репарација. Нису нимло суздржане, чак ни због реалне могућности да Немачка, као најмоћнија чланица и највећи контрибутор фондовима ЕУ, блокира, или бар отежа, неке од опционих исплата које те земље очекују, на пример, из заједничког фонда за компензације штета од пандемије Ковид 19, енергетске кризе, или других. Траже своје, уверене да је то њихово право, поштују себе и своје људске жртве, не клкулишу,  не колебају се што ће Шолц то, вероватно, одбити. Бар засад. Ставиле су своје карте на сто и чекају, а карте нико други, осим њих самих, не може склонити. Ако су толико деценија чекале, спремне су да и даље чекају Шолца, неког новог Шолца, новог Бранта, арбитражу...

Немачка је у прошлом веку извршила четири агресије против Србије и српског народа – Први светски рат, Други светски рат, бомбардовање Републике Српске 1995., агресија НАТО 1999. Одговорна је за огромне људске жртве, за злочоне против српског народа без преседана, као што су, на пример, масовно стрељање ђака у Крагујевцу октобра 1941., или масовно стрељање цивила у Краљеву, или... Ко ће се и када извинити за милионске људске жртве српског народа, за гноцид НДХ у систему логора смрти Јасеновац? Ко ће и када Србији исплатити ратну штету изазвану наведеним агресијама, злочинима и геноцидом? Шта се постиже непокретањем одговарајућих званичних захтева? Да ли је ћутање о ратним репарацијама, повређивању незалечених рана и  историјским неправдама Немачке и НАТО само за Србију пут ка миру, разумевању, будућности и пријатељству, док за друге, као што су, на пример, Пољска и Грчка, то није? Колико је морално и достојанствено да трпимо фрапантну дискриминацију Србије и српског народа на националној основи да бисмо завредели нечије донације, инвестиције, подршке за ово или оно или испразне  комплименте често увредљивије него јвне грдње.

Историја се не може заборавити. У времену пред нама и њено фалсификовање ће ићи све теже. Зато, српски и немачки народ, као равноправни европски народи, треба да се помире. То је историјска нужност, европска и цивилизацијска потреба и обострани интерес.  Пут се зна.