Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама високих званичника САД и НАТО, представљала је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.).  Извршена је са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“ да би представници САД на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. Саопштили савезницима и кандидатима за чланство, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се из стратешких разлога тамо морају накнадно стационирати америчке снаге“. Многи вропски и светски ауторитети из области међународних односа изнели су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ за јавност и, што је посебно значајно - много пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и Хенри Кисинџер, француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, Вили Вимер, Дитмар Хартвиг и многи други.

Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. То је била тачка преокрета ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата (УН, ОЕБС), глобализацији оружаног интервенционизма и замени универзалних принципа „правилима“ по мери једног дела света – Запада. Од 19 чланица колико их је било у време агресије, НАТО данас има 30, ускоро ће добити још две чланице (Шведску и Финску), а после војне базе „Бондстила“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. Европа је данас у потпуности милитаризована са далеко више страних војних база него што их је било на врхунцу хладног рата. Цивилна инфраструктура прилагођава се војним потребама, милитаризациј се преноси у индустрију, образовање, а војни издаци достижу неслућене размере. Само Немачка је повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра.

Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари - Черномирдин од 3. јуна, 2. Војно-технички споразум, познати као Кумановски споразум, од 9. јуна и 3. Резолуције СБУН 1244 од 10. јуна 1999. године. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и ОУН и ЕУ. Све то показује да агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ агресија у пуном смислу те речи која, у међународно-правном смислу, представља злочин против мира и човечности. Зато ни мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на неком чиновничком нивоу. Иако посреднички, у њима су непосредно били ангажовани лидери најмоћнијих светских сила и важнијих чланица НАТО пакта, које су, и то треба нотирати, уједно најважније чланице Европске Уније. Суштина ових докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом императивном обавезношћу за све чланице Уједињених нација и незаобилазним, активним учешћем државног руководства СР Југославије као жртве агресије.

Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује и одредбама које садрже сва три документа да ће се дозволити накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим дужностима, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Такође, да се гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица. Ове две важне одредбе о легитимним правима и интересима Србије и припадника српског народа нису ни до дана данашњег извршене. Такође, ова документа утврђују да ће у покрајини Косово и Метохији једине оружане снаге и снаге безбедности бити КФОР и УНМИК, по овлашћењу Уједињених нација и у складу са утврђеним мандатом. Светска организација и мировни пакет не предвиђају, нити одобравају било какво друго решење осим аутономије за покрајину Косово и Метохију у оквиру Србије, као нити било које друге снаге принуде и безбедности, осим оних у оквиру КФОР и УНМИК, по овлашћењу СБУН. Оног часа када је СРЈ, односно Србија извршила све своје обавезе које произилазе из докумената мировног пакета, тог часа су НАТО, ЕУ, Запад у целини, не само престали са напорима за целовито и доследно извршење ових правно-општеобавезујућих докумената, већ су се директно окренули против њиховог даљег спровођења, па чак и против њиховог спомињања. Ишли су толико далеко да су и на Србију вршили притиске да заборави на мировни пакет, да заборави на Резолуцију СБУН 1244. Оно што данас траже САД, Немачка и Велика Британија, то је да се Србија трајно одрекне од Резолуције Савета безбедности 1244. То, разуме се, није реално очекивање јер Србија не може да се окрене сама против себе.