Уважени организатори и учесници међународне конференције "Да се не заборави" посвећене тужној петнаестој годишњици великог страдања наше отаџбине, нашег народа, приликом напада неколико стотина пута јачег и многобројнијег тадашњег завојевача, и после ултиматума са којим се може историјски упоредити једино онај злогласни из јуна од пре сто година којим је почет Први светски рат.

Драги пријатељи, браћо и сестре, ја се радујем позиву да присуствујем оваком часном скупу часних људи, али ми је жао што је повод овај који нас је данас сабрао у овом лепом броју. Повод јесте како рекох велико страдање, велика неправда нанета нашем народу а нажалост, на разним меридијанима, нека неправда се наноси свакодневно, разним народима на овој нашој планети. Не бих вас замарао многим речима, управо сам дошао да, не заборављајући никада оне дане које сам и преживео у Новом саду, оне тужне вечери двадесетчетвртог марта, и вама благодарећи свима што не дозвољавате да се икада заборави тај догађај а многи би нажалост радо и овде у нашој средини а поготово у неким другим срединама хтели да се све то заборави, као да никада се није ни десило. Наравно то неговање незаборава, историјског памћења није никада позив на реваншизам него је израз и исказ најдубљег поштовања према невиним жртвама а у овом нашем случају, жртва су били сви без изузетка, становници наше тадашње државе. Посебно овде желим да поменем међу свим многобројним невиним жртвама децу, сећам се једне књиге издате у то време из пера госпође Савовић, Маргит Савовић, управо на тему страдања невине деце, неколико стотина деце.
Други моменат, који мислим да не би смо смели занемарити, са извесним, ако хоћемо неоправдавањем а неразумевањем за разне империјалне и друге интересе политичке, геостратешке и тако даље, али без икаквог разумевања за лажно моралисање поводом спровођења планова у циљу тих интереса. Тако дакле и ове наше дане, чујемо много моралисања поводом поновног присједињења Крима његовој вековној земљи Русији којој је припадао кроз историју непрекидно до неког тренутка када је некоме пало на памет да то мења, и сад је то закон, тако је и код нас наше горко искуство, када неком силном и моћном дође на ум једна идеја, њено спровођење можда не можемо ометати нити спречити, али барем морамо бити ожалошћени па и огорчени због пропратне морализаторске реторике која прикрива суштину проблема и збивања у историји. Нико наравно ни ми сами, али поготово они који су учинили оно што данас овде обележавамо нема право да прикрива своје стварне циљеве и своју стварну исtоријску одговорност и за неке моралистичке реторике, а то се збива.

И још једну мисао желим да нагласим, већ тада у тим данима, од самог почетка агресије, напада па на даље, а и до данас, овај часни међународни скуп је доказ за то, многи људи, наши пријатељи, не само из народа истог цивилизацијског круга, руса, грка и других, него и веома многи часни људи, интелектуалци, из земаља чланица НАТО пакта такође су подигли глас људске савести и сведочили истину о суштини о тужној горкој суштини тадашњих збивања. Таквих људи ја данас видим много сабраних овде, сви ви служите том циљу, служења искључиво историјској истини и служења правди и правим идеалима мира човечности и сарадње међу људима и народима, а све оно друго што прикрива или замагљује истину и правду и човечност за нас мора бити заувек неприхватљиво. Ја у том светлу, том кључу видим смисао и вредност овога скупа који неће бити заборављен као што ево нису заборављени ни тужни страшни догађаји пре петнаест година. Призивам Божији благослов на све вас и желим срећан и успешан рад овом часном скупу, хвала.