Проф. др Зоран Вучинић
Факултет безбедности БУ

Оснивање Међународног војног суда у Нирнбергу пре 65 година ради суђења главним злочинцима нацистичке Немачке несумњиво је имало велики значај за човечанство и за међународноправни поредак. Свет који се одбранио од наци-фашизма добио је судску пресуду као сатисфакцију за страхоте без преседана у дотадашњој историји, којом је дефинитивно окончан обрачун са осовинским силама. Међународноправни поредак је постао јачи јер је из простора у коме је до тада неприкосновено доминирала држава, одлучније закорачио  у простор темељних људских права и слобода.

Теорија о човеку као универзалној вредности, а држави као обвезнику поштовања те чињенице добија своју пуну афирмацију у послератном периоду, прво кроз Повељу УН, а онда и кроз процес кодификације и прогресивног развоја међународног права на глобалном и регионалном плану.

Тиме су ударени темељи двема међузависним гранама међународног права познатим као: међународно право о људским правима и међународно кривично право. У основи првог је уређивање комплекса основних људских права и слобода, а у основи другог санкционисање њихових најтежих повреда. Непоштовање установљених кодекса проглашено је и фактором угрожавања међународног мира и безбедности, што је створило основ и за смелији приступ регулисању питања одговорности не само државе, већ и појединца.

Увођењем у међународно право принципа индивидуалне кривичне одговорности, успостављена је корелација између човека титулара права и слобода и човекa одговорног за њихово кршење. Овај концепт, карактеристичан за унутрашње кривичноправне поретке, управо је тековина нирнбершког процеса на чијем темељу је задњих деценија изграђивано међународно кривично право. Овим процесом створена је и шанса за реализацију старе идеје о оснивању једног општеприхваћеног сталног међународног кривичног трибунала надлежног за процесуирање најтежих злочина и њихових починилаца. Ако се овоме дода и наведени општи полет у међународноправној афирмацији човека који је уследио по окончању Другог светског рата, било је основа за оптимизам да ће тековине нирнбершког процеса, потврђене од стране УН као саставни део међународноправног поретка, постати трајно упозорење сваком грађанину света шта га чека ако прибегне злочину против мира, ратном злочину или злочину против човечности. Принцип по коме се одговорност за ове злочине приписује вођама, организаторима, подстрекачима и саучесницима који су учествовали у састављању или извршењу заједничког плана или завере ради њиховог извршења и да се службени положај оптужених у државној хијерархији неће сматрати разлогом ослобађања од одговорности или за ублажавање казне, у преводу значи да међународно право не познаје имунитет од кривичне одговорности, односно да у том погледу не прави дискриминацију по било ком основу.

Својство међународног права у овој материји је и његова универзална обавезност, што је потврдио и Међународни суд правде у саветодавном мишљењу поводом стављања резерви на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, указавши на апсолутно обавезујући карактер принципа на којима се заснива конвенција и који су стога обавезни за све државе и без њиховог посеб¬ног пристанка. На тај начин он је само потврдио начело о супрематији међународног права по овом питању, а које је у форми јус когенса рођено у нирнбершком процесу.

Послератном свету у време нирнбершког суђења представљена је јадна идеалистичка пројекција међународних односа утемељена на одредницама Атлантске повеље, договорима на врху антихитлеровске коалиције вођеним у току и на самом завршетку Другог светског рата, као и на циљевима и начелима Повеље УН. Забрана силе и нападачког рата, дефиниција агресије, широк избор средстава мирног начина решавања међународних спорова, систем колективне безбедности, регионализам као облик интеграција, суверенитет, политичка независност, право на самоопредељење, немешање у унутрашње ствари држава, неповредивост граница, људска права, само су важнији део вредносног система на коме је требало градити будуће односе у међународној заједници. Међутим, врло брзо се показало да су супротности између сила победница у овом рату биле далеко изнад њихове спремности да подрже овај вредносни систем. Идеолошко и политичко раслојавање победничке коалиције преточено у војно-блоковско сврставање и надметање, хладноратовски односи карактеристични по разним стратегијама и доктринама, поделама интересних сфера, трци у конвенционалном и нуклеарном наоружању, војним интервенцијама и кризама, међународним и грађанским ратовима, постали су основно обележје међународних односа. Систем колективне безбедности није остварен сагласно Повељи УН, а мировне мисије постале су његово карактеристично обележје иако их овај акт није предвидео.

Политика силе, притисака, доминације, мешања и девастирања улоге УН, обележје је и периода након окончања биполаризма, која је од тада „привилигија“ победника хладног рата. Агресија се облачи у рухо хуманитарне интервенције да би се камуфлирали њени политички циљеви. Свргавају се непожељни режими уз бестијално убијање једних људи да би се, наводно, заштитили други. Pојам „колатералнa штетa“ нова је досетка савремених агресора смишљена у циљу избегавања осуде за злочине над цивилима. То што данас гледамо у Либији осетили смо на својој кожи, а питамо се ко је следећи.  Све се то дешава или мимо одлуке Савета безбедности УН или уз његову сагласност, која се обезбеђује и уздржаношћу неких сталних чланица приликом гласања.  Мировне снаге УН често су биле испод нивоа мандата утврђеног од стране овог органа, што се посебно видело на простору бивше Југославије. Тако су дански мировњаци у Двору на Уни мирно посматрали убијање српских инвалида од стране туђманове солдатеске, што није једини случај овакве апстиненције. Њене последице искусио је и српски народ на КиМ током бројних погрома којима је био изложен након успостављања мисије КФОР-а у. Уместо да буду процесуиране, поједине озлоглашене вође тзв. ОВК постале су лидери „демократског процеса“ на КиМ уз пуну подршку планетарних „заштитника“ људских права.

Једна од последица оваквог вишедеценијског политичког амбијента је девалвација фундаменталних правила међународног права, међу којима су и она садржана у Статуту Међународног војног суда у Нирнбергу. Принцип одговорности након Нирнберга мимоишао је бројне планере, налогодавце и извршиоце најтежих међународних злочина, од којих су многи припадали естаблишментима водећих светских сила или њихових сателита. Треба прочитати извештаје „Раселовог суда“ да би се боље схватиле димензије америчких злочина у Вијетнаму. Амерички председници морају да „одраде“ бар један агресивни рат у свом мандату, а амерички војници се после сваког тог рата дочекују као национални хероји. У десетковању противника прибегава се и тзв. нехуманом оружју које је стављено ван закона. Да не помињемо бројне случајеве подривања унутрашњих поредака путем разних метода специјалног рата и изазивања криза по принципу „завади па владај“. Многи усташки злочинци из Другог светског рата деценијама су уживали гостопримство неких демократских поредака номинално оданих нирнбершким принципима.

У америчком Стеит Департменту је чак систематизовано место амбасадора за ратне злочине. Какав цинизам и какво ругање међународноправном поретку. Бивши амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт изјављује да не стоји иза „Олује“, иако је свима позната америчка логистика у тој и другим сличним хрватским акцијама против Срба. Чак и да поверујемо у ову лаж, питамо га зашто није покушао да je спречи јер је то могао и морао да учини и подсећамо да се према међународном праву кривично одговара и за омисивни деликт (деликт нечињења). Управо на том деликту базиране су многе оптужнице и пресуде Србима у Хагу. 

Франко је до своје смрти владао Шпанијом, а Пиноче Чилеом уз невиђену диктатуру и кршење основних људских права. Овом другом је на Западу понуђен азил када се недавно поставило питање његове одговорности за крваву владавину. Садам Хусеин је био по вољи центара моћи све док нису одлучили да га уклоне, стављајући му тек онда на терет многе злочине над сопственим становништвом. Иста матрица понавља се и са Гадафијем, коме се већ прети међународним судом. Када је постало јасно да му се не може доказати одговорност, Слободан Милошевић је усмрћен у Хашком трибуналу. Обрачун са неподобним лидерима проглашава се врхунским демократским циљем међународне заједнице који оправдава свако средство за његово остварење.

Тако је политичка моћ у најширем значењу учинила недодирљивим њене носиоце и девалвирала оно што називамо нирнбершким тековинама. Уместо универзалности, оне су релативизоване констелацијом односа у међународној заједници.  Светски владари су их приграбили за себе стављајући се у улогу тужилаца и арбитара, односно одлучилаца ко треба, а ко не да седне на оптуженичку клупу. У том светлу треба посматрати и разлоге оснивања трибунала за бившу СФРЈ, не бежећи од чињенице да су се у грађанском рату у њој заиста догодили стравични злочини. Проблем је у начину његовог успостављања, функционисања, финансирања, селективности у кривичном гоњењу, квалификацији злочина, одмеравању казне и коначним циљевима који жели да постигне, а који очигледно превазилазе интересе правде.

Удружени злочиначки подухват као појам који не припада нирнбершким тековинама, намењен је првенствено оптуженим Србима са циљем да се њихова одговорност политички експлоатише. То објашњава зашто је само у српском случају оптужен комплетан политички и војни врх из деведесетих година, зашто је Србима приписан геноцид а не странама које су га чиниле као наставак процеса из Другог светског рата и зашто трибунал игнорише историјске корене грађанског рата у СФРЈ инсистирајући на пројекту „Велике Србије“ као његовом узроку. И коначно, то објашњава и политику разбијања српског националног простора кроз процесе признавања независности бивших република у авнојевским границама, а од недавно и Косова и Метохије. Војвођанска застава у Бриселу и модел децентрализације Србије који заговарају неке странке, слуте да ови процеси још нису окончани.

Неспорно је да је Међународни војни суд у Нирнбергу био потребан човечанству и да његов статут и пресуде утемељене на њему имају непролазан политички и правни значај. Међутим, Нирнберг је показао и нешто друго. Он је био судница намењена пораженом у Другом светском рату, односно место на коме је дошла до изражаја моћ победника, који је такође носио бреме одговорности за злочине против човечности учињене у фази окончања тог рата. Масовно разарање немачких градова приликом коначног обрачуна са Хитлером и употреба атомских бомби ради убрзања јапанске капитулације остали су без судског епилога. Тиме је потврђено правило да победник никада не суди самом себи.

Оно што је као тековину изнедрио нирнбершки процес на известан начин су девалвирала суђења пред војним судовима западних окупационих зона, на којима је осуђен мали број нацистичких функционера, несразмеран броју доступних и димензијама њихових злочина. То је била последица хладноратовске атмосфере која се у то време већ осећала у односима између западних савезника и СССР-а. Лош пример у овом погледу је и став Америчког војног суда у Нирнбергу који је у својој пресуди фелдмаршалу Листу заузео становиште да је немачка окупација Југославије била легална, па тиме и поступци окупатора у кршењу отпора.

Одбојност кључних актера међународних односа према нирнбершким тековинама испољава се и кроз опструкцију кодификације и прогресивног развоја међународног права у овој области. Тако још увек није усвојен преко потребан Кодекс злочина против мира и безбедности, иако га је Комисија УН за међународно право сачинила још далеке 1954. године. Исти случај је и са Нацртом правила о одговорности државе у међународном праву који уводи појам међународног злочина државе, на коме је деценијама рађено и који још увек чека своју светлост дана.

Овоме треба додати и непостојање општег консензуса око дефиниције међународног тероризма, што је погодно тле за различит приступ у именовању ове појаве и политичко манипулисање њоме. Тзв. Ослободилачка војска Косова је само кратко време била на ФБИ листи терористичких организација, добивши потом обележје наведено у њеном називу и војну подршку НАТО 1999. године. Извештај Дика Мартија о трговини људским органима изазвао је шок у неким западним круговима и из бојазни од компромитације оних њихових актера који су са овим злочинима били упознати или су у њима саучествовали. То објашњава опструкцију истраге и стављање исте у надлежност Еулекса. Догађаји у САД из септембра 2001. године искоришћени су за агресију на Авганистан која је испланирана годину дана пре њих, али и за промовисање стратегије обрачуна са свим државама „извозницама тероризма“. Садам Хусеин је пао на тврдњи да производи оружје за масовно уништење, која никада није доказана. У време талачке кризе у Беслану септембра 2004. године из Вашингтона је стигло упозорење Русији да не прибегава прекомерној употреби силе, уз отворене сумње да се ради о тероризму. Да ли је у неком случају реч о међународном тероризаму, оцењује се према тренутној политичкој потреби. Бин Ладен је био и савезник и противник САД у зависности од интереса Беле куће, а његова ликвидација уследила је тек онда када је њен први човек оценио да је то за њега опортуно због унутрашњих политичких разлога. Сви су изгледи да је убијен по задатку, јер би суђење вероватно било непријатно по претходне америчке администрације.

Оснивањем сталног Међународног кривичног суда остварена је скоро један век стара идеја о потреби за институцијом надлежном за санкционисање најтежих међународних злочина чије последице превазилазе националне оквире. У њеној основи било је уверење да су они противни виталним интересима међународне заједнице и да се правда не може задовољити искључивим ослонцем на унутрашњу кривичну јурисдикцију. Ако изузмемо случајеве ад хок кривичних судова и њихову праксу, међународноправни поредак све до сада није био у стању да се успешно супротстави оваквим злочинима, осим да их пропише, а њихово санкционисање препусти државама. Разлоге што се оволико дуго чекало на овакав суд треба тражити, пре свега, у дугом и мукотрпном процесу стварања повољног међународноправног и политичког амбијента. Другим речима, такав суд био је могућ само у условима изграђености међународноправног поретка, посебно у делу који афирмише основна људска права и слободе и инкриминише њихове најтеже повреде, као и постојања спремности преовлађујућег дела међународне заједнице да учини тај дуго очекивани корак. Док се на плану изградње тог поретка доста учинило, политичке прилике у свету у дужем временском периоду нису биле наклоњене остварењу ове идеје и због опструкције неких главних актера у међународним односима.

Њихов однос према овом питању, као што смо констатовали, традиционално је негативан како злочиначки поступци и њихових политичких и војних лидера не би били подвргавани оцењивању од стране наднационалног кривичног суда. У томе лежи објашњење што нису основани ни стални судови специјализовани за поједине врсте међународних злочина, иако су шансе у том погледу нудиле Конвенција о међународном отклањању и сузбијању тероризма из 1937. године, као и Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године.

У томе, такође, лежи и објашњење  разлога због којих су САД са једним бројем држава закључиле уговоре о кривичном имунитету америчких држављана,  којима су се оне обавезале да неће екстрадирати америчке грађане овом суду ако такав захтев добију од његовог тужилаштва. У смислу Конвенције о уговорном праву из 1969. године, предмет и мотив наведених споразума у колизији су са јус когенс нормама међународног права које овакав имунитет искључују, што их чини апсолутно ништавим. Разлог више за овакав став је и  чињеница да је један број њих закључен под принудом, која се од стране ове конвенције такође сматра разлогом апсолутне ништавости уговора. Зато ови споразуми представљају драстичан пример насиља над фундаменталним правилима међународног права, односно опасан преседан у којем се сила ставља изнад права.  

Бивши председник Буш је чак добио овлашћење од Конгреса да учини одмазду према свакој држави која се буде супротно понашала. С друге стране, а у име “правде и права”, из Вашингтона се упорно инсистира на остваривању мисије хашког трибунала, уз несхватљиве притиске и уцене усмерене према нашој држави. Са исте адресе су својевремено упућиване претње Русији када је она наговестила кривично гоњење у вези са догађајима у Чеченији. Овакви поступци америчке администрације, праћени притисцима,  уценама и претњама, логична су последица њеног одбијања да прихвати Статут сталног МКС, односно да призна његову надлежност.

Начин оснивања сталног МКС значајан је и са становишта критеријума по коме се цени легалитет и легитимитет институција оваквог типа. Као што је познато, његов статут је усвојен на међународној дипломатској конференцији у Риму 1998. године када га је потписало преко 120 држава, што је овом суду обезбедило легалитет и легитимитет. Према међународном праву, институције овог типа могу да се конституишу једино на овакав начин што, уосталом, потврђује и пракса оснивања осталих међународних судова који данас функционишу унутар општег или регионалног међународног поретка. Међутим, када је реч о хашким трибуналима за бившу СФРЈ и Руанду, основ њиховог конституисања су резолуције СБ УН који као политичко-извршни орган не располаже конститутивном и законодавном надлежношћу. Такву надлежност у оквиру УН има само Генерална скупштина. Парадокс је што су тиме ови трибунали и формално и фактички добили својство помоћних органа СБ, што их ставља у подређен положај и што је у супротности са познатим правним принципом о независности судства од било које друге власти.

Посебну вредност Римског статута, који је и наша држава прихватила, имају његова стратешка полазишта: а) да су злочини у надлежности суда опасни по мир и безбедност у свету и да њихови извршиоци не смеју проћи некажњено без обзира на њихову јавну функцију; б) да је он независан међународни орган и да су УН само важан партнер у остварењу његове мисије и ц) да ниједна статутарна одредба не сме бити протумачена као право било које државе да се умеша у унутрашњи оружани конфликт друге. Истовремено, потврђује се значај циљева и принципа Повеље УН о одрицању од претње и употребе силе као начина решавања међународних спорова. Овим одредницама Римски статут је одлучно потврдио оданост нирнбершким принципима о одговорности за најтеже злочине. Ипак, једна од његових слабих страна је у томе што Суду даје мандат за злочине извршене тек након његовог ступања на снагу и што је тај мандат субсидијеран, што значи да ће Суд процесуирати случај само онда ако држава чланица није у стању или одбије да то сама чини. Међутим, такво решење није предвиђено Статутом Хашког трибунала за бившу СФРЈ. 

Шта значи када се политички интереси поставе изнад интереса правде, показује и давнашњи случај неуспелог суђења немачком цару Виљему II одговорном за злочине у Првом светском рату. Том дебаклу највише су допринели британски и амерички представници на Мировној конференцији у Версају заступајући тезу да су шефови држава одговорни само пред својим народом и да би кажњавање немачког цара био преседан. Амнестија од кривичне одговорности и свођење исте на политичку, био је разлог што је Холандија одбила изручење овог суверена коме је претходно пружила политички азил. Иако овакав поступак нема упориште у савременом међународном праву, он је и данас парадигма глобалних политичких процеса у којим постоје недодирљиви од права и правде.

Када све ово имамо у виду можемо закључити да протеклих шест и по деценија није било наклоњено нирнбершким принципима. Њихова универзалност као јус когенса остала је само у домену међународног права, без истинске потврде у пракси. Како ствари стоје, тако ће очигледно бити и у будућности у којој ће реалполитика, а не захтеви правичности, одређивати меру и начин њихове примене.

< Претходна		Следећа >