У походу сенима српских јунака бранилаца Скадра на стогодишњицу Балканских ратова -  после 97 година, парастос на Брдањоли нашим херојима

Брдањола- света земља!

На овом месту почива 12 хиљада војника Краљевине Србије и  Краљевине Црне Горе. Нису жалили животе да бисмо ми данас постојали. На сваком кораку су кости наших предака, јунака који се се изборили за слободу, против вековног турског освајача, за држве српског и црногорског али и албанског народа

Стота гидишњица од Првог балканског рата и чувене битке за Скадар где је на олтар слободе живот положило око 12 хиљада војника Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе обележено је светом литургијом у селу Врака, надомак Скадра, и после 97 година, парастосом изгинулим српским и црногорским војницима на Брдањоли. Овим догађајима, ходајући стазама славних предака макар на трен, походничким путем у Албанију, као да су отворена нека нова врата наше историје.

Ледена киша је лила. Ветар је завијао. На Брадањоли код Скадра, заборављеном и далеком српском стратишту тог децембарског дана као да су се спојили небо и земља. И као да смо ми њихови потомци, походници на трен, били у дослуху са њима. У биткама за Скадар, 1912-1913.  Евоцирамо сећања на наше храбре претке. Нама непојмљивом снагом, јунаштвом и љубављу они су били битке за будућност народа који живе на Балкану. Нашу, али и албанску. Испоставило се, за веома незахвалне народе! На Брдањоли, огромном валовитом брду, на пет километара од древне српске престонице, окупили се потомци оних који су златним словима писали историју сопственом крвљу. Што смо се више приближавали врху језивог узвишења на челу са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, киша је бивала све јача. Помало несигурним, уморним корацима митрополит се пробијао се кроз налете воде, корачајући по клизавој иловачи. Шибао нас је ветар. Облаци су се спустили, воду су сипали. На врху Брдањоле је данас, после скоро сто година, побијен крст са обележјем, сасвим обичним - 1912-1913. Црни велики крст за 12 хиљада дивних и честитих живота. Тешко се пењемо бранећи се од налета виоровитости која се у кости увлачи и слушамо страшни плач ветра и облака. И ми плачемо, док наше молитве за предачке душе у небо одлазе. Држимо свеће које пркосно горе. Не гасе се, јер не дамо!

Митроплот Амфилохије са преко 20 свештеника и монаха из  црногорско-пориморске митрополије и београдско – карловачке, и даље служи. Много је људи походника дошло из Београда, Херцег Новог, Никшића, Подгорице, Ниша, Бањалуке, Новог Сада, Шапца, Велике Хоче, Призрена, Пећи, Скадра, Враке ...  Као да је ту, на Брдањоли, сво српстсво стигло да окаје грехе заборава...
Читају се имена, свештенство сложно саслужује. И народ се моли. На црном дрвеном столу гори свећа, уз жито и вино. Један млади монах над свећом и житом држи кишобран.
„ Вјечнаја памјат... одјекује Брадањолом....”
Слушамо речи  црквеног великодостојника Амфилохија Радовића.
–На овом месту почива 12 хиљада војника Краљевине Србије и  Краљевине Црне Горе. Нису жалили животе да бисмо ми данас постојали. Брдањола је света земља. На сваком кораку су кости наших предака, јунака који се се изборили на слободу против вековног турског освајача, не само спрског и црногорског него и албанског народа. Та њихова голготска саможртвена љубав суштина је љубави хришћанске цркве, коју она сведочи кроз историју. О томе најбоље говори историја Скадра, од ранохришћанских времена, светог Јована Владимира, до данас. Својом голготском жртвом  пострадали војници донели су албанском народу државу. Донели су будућности ових народа темељ на којем ће се градити њихови односи, и поред тешких искушења којима су годинама они изложени. Нека свима овај догађај послужи за наук.
Тог децембарског дана ( 2 децембар) сви пристутни помишљали су на своје претке. Тренуци за вечност. И никоме се није ишло са овог места на којем су животе Срби и Црногорци положили на олтар отаџбине. Чувена битка за Скадар на Брдањоли је место свесне херојске жртве.
А жртве наших војника биле су дуго заборављене. Цео век. Заборав је неопростив грех. Због тога је Српска православна црква и београдско-карловачка митрополија са црногорско-приморском, уз благослов патријарха Иринеја организовала ово историјско поклоничко путовање на север Албаније.

Главном догађају на Брдањоли, претходила је света литургија у чувеном селу Врака, надомак Скарда. У храму свете Тојице који је подигнут 2.000  године у близини порушене вековне српске цркве истог посвећења,  служена је архијерејска литургија. Храм је био препун гостију (преко 200), који су овом приликом пристигли из свих српских земаља, испред храма четири аутобуса из Србије, Црне Горе, и два мања из велике Хоче. Ту је и свештеник Радомир Никчевић из цетињске митрополије, који брижно годинама надгледа духовно стасавање своје пастве у Скадру, за коју је задужен. Учио их је првим молитвама, обављао након 74 година прва кршења, освећења и венчања Срба и Црногораца у Албанији. Зато се Никчевић овде осећа као код своје куће. А Скадрани га с правом зову својим свештеником.

Подсећамо, Скадар је био престоница Србије од 490. до 1181. године. Скадар у свереној Албанији простире се дуж једног од најбајковитијих језера у Европи, које га је са три стране опасало. Бели Скадар град на Бојани, који изградише у 14. веку Мрњавчевићи, доминира околином, Широ пољем. Тако и сада Албанци зову непрегледну зелену долину накићену смарагдним рекама – Дримом, Киром и Бојаном. Само Срби знају право значење назива. Топоними насеобина, места, села, долина, све је српског језика, имена и корена – Копљик, Каменица, Љеша, Пусто поље, Брдањола, Камени брег... У подножју, са десне стране стонога града Мрњавчевића, сада невешто дограђеног и претвореног у „албански“  је стари град – музеј. Вијори се огромна застава црвена са црним орлом.  То су Албаници прослављали свој Дан државности и заставе, заборављајући да су им државу створили својим животима српски и црногроски војници у Балканским ратовима. У данашњем Скадру, са преко 200.000 становника, живи око 40.000 наших сународника. Пуних 74 године Срби и Црногорци у Албанији нису смели да говоре својим језиком, биле су им уништене школе, добијали су скандалозна и погрдна имена и презимена, било им је строго забрањено да прате ТВ или Радио програм на српском језику. За то је глава летела с рамена у време злогласног Енвер Хоџе, али и касније. Албанија је била једина званично проглашена атеистичка земља у свету, тако да су веома брзо све старе српске цркве и манастири сравњени са земљом, као и гробља, бројне српске тврђаве, и куле. Установе, библиотеке. Оно наше историјско што је данас остало, званична Албаније жели да украде, да нам отме прошлост, културу, наше јунаке, цареве. Али, свему  једном мора да дође крај!

Незаборавна је била литургија у Враки, удаљеној око 18 километара од древног Скадра. Док је Митрополит Радовић са старешином храма Никчевићем и својим свештенством и свештенослужитељима из Србије чинодејствовао, раме уз раме стајали су гости и димаћини. Било је и много деце, наших малених сународника из Албаније. Палиле су се свеће. Народ се у великом броју причешћивао. Према благослову блаженопочившег патријарха Павла, настављена је блистава традиција, која има огроман историјски и духовни значај за српски народ -  и у цркви свете Тројице у Враки постављен је Часни Крст, донет са Исусовог гроба у Јерусалиму, дар Београдско-арловачке митрополије на спомен патријарха Павла. Патријарх СПЦ  Иринеј даривао је гараматом храм свете Тројице у Враки, што је посебно  вредно признање.
Литургији је присуствовао и амбасадор Србије у Тирани, господин Мирољуб Зарић, који, напомиње да је редовни гост на свим прославама, свечаностима, дешавањима у Скадру и свугде где живе наши сународници.

– Србија је и поред великих тешкоћа са којима се суочава опредељена за сарадњу са суседима. Недавно је Албанију посетио и министар спољних послова Србије господин Мркић подржавајућуи наша досадашња настојања да градимо најбоље могуће одосе са Албанијим, наравно, у постојећим околностима. То не значи да нисмо свесни  одређених разлика, врло озбиљних питања и размимоилажења. Највеће, најозбиљније и најзначајније је дугорочна разлика у ставовима званичног Београда и Тиране око Косова и Метохије. Као амбасадор Србије имам задатак да учиним све да се ти односи унапреде у свим областима, укључујући очување идентитета: националног, верског и културног припадника српског народа који живе у Албанији. Да се они што више афирмишу,  заштите, да им се омогући нормалан живот, исти онај статус који уживају припадници албанске мањине у нашој јужној покрајини. Данас сам са нашим народом и сматрам да је од непроцењивог значаја што се одржава оваква свечаност у Скадру, где живи највећи део припадика српске националне мањине.

 Гости пристигли из Београда под окриљем и благословом патријарха Иринеја су већином представници бројних друштава и асоцијација: „Свети Сава” из Београда, Студентска добровољна организација „Уједињена Србија”, Удружењње „Јадовно 1941”, Матица српска дубровачка, Покрет за Србистику, Одбор за одбрану слободе и права УКС,  Национални ансамбл „ Коло”, Мушка певачка група и дечји аансамбл „Косовски божури” из Велике  Хоче, дечја певачка  група и фолклорни ансамбл из Хервег Новог, песници и писци.

Домаћини овог значајног сусрета, у спомен изгунулим јунацима у Балканским ратовима, били су Удружење Срба и Црногораца „Розафа” на челу да адвокатом и инжењером Павлом Брајевићем Јакојом и Братство„ Свети Јован Владимир” којег деценијама води Симо Ајковић. У огромном  ресторанском холу, уз братску вечеру, низале су као ниска од бисера, песме, игре, стихови. Звуци предачких времена.  
Павло Брајовић више од две деценије је на челу Удружења Срба и Црногораца у Скадру. Избио је многе битке и најзаслужнији је што су Срби и Црногорци након 74 године васкрсли из пепела у Албанији. То је човек  чврстог кова, који не зна за предах, учинио је скоро немогуће, када је уз помоћ професора српског језика из Никшића Светозара Ћираковића у Удружењу отворена школа српског језика. Она функционише већ шесту годину. Али...
–Било је година када нам је матица излазила у сусрет. Сада страхујем, пошто је угашено Министарстви за дијаспору да ће нас Србе у Албанији заборавити. Нама је од животног значаја, опстанак и рад Школе српског језика, до сада је више од 700 људи успешно савладалио свој маретрњи језик. Поносни смо што нам се уназад пет година, преко 30 студената школује у Веограду. Ове године 10 младих Срба је уписао студије на Београдском универзитету. Ако нас Србија буде заборавила - нестаћемо као народ из нашег древног града, и из Албаније. И ми, и наше писмо, и наш језик и наша култура. А ми Скрадрани не можемо сами да се боримо. Било је година, када држава Србија није издвијила новац за функционисање школе српског језика, или да будем јасан, само скромно плаћање, за велики труд још скромнијег профеосра Светозара Ћираковића. У тешким моментима, када је претила опасност да се школа затвори, увек нам је у сусрет излазила Црногорско-приморска митрополија и митрополит Амфилохије. Ми Скадрани то никада не можемо да заборавимо. Надам се да ће Србија са много више пажње и озбиљности гледати на наш опстанак у Албанији. Организујемо Дане српске културе, промоције књига, Изложбер, академије, прославе - све то од свог скромног новац, али докле? Треба купити ђацима полазницима курса српског језика књиге, читанке, словарице ћириличне, одакле? А у све већем броју пристижу нове генерације. Оно што је интересантно јесте чиеница да је  у Скадру спореведена анкета на званичном нивоу о томе који би Скадрани језик, осим албанског волели да знају. Огромна већина се одлучила за српски језик. То много говори о успеху мисије школе српског језика, али и о угледу српског народа у Скадру. Можда ће, када прочитају ове редове, надлежни у Србији, имати слуха за нас.

 Поноћ је прошла, одлазимо из Скадра. Машемо једни другима, обећавамо:„до скорог виђења”.

 „Ластрин” аутобус креће према Црној Гори, коначимо у манастиру Подмаине у Будви. Тражили смо погледом море, које као да се утопило у зимско сивило и облаке. У зору, на јутрењу лила је киша као из мора, а не из облака. Грмило је и севало, а потом се сручио град, тако да нисмо могли да изађемо из манастисрке цркве у планирано време.

 
 Путешествије, потом, настављамо ка манастиру светог Василија Острошког. Прати нас киша, а у поврату у Србију на сваком километру пахуље. Мислимо и на Гораждевац, Пећу Патријаршију, Високе Дечане, које смо у срцима понели, идући према Скадру.  И на први снег походнички Скадру у част.

Записала Биљана Живковић
Фотографије Алекса  Стојковић

Фото галерија:
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.391669017580312.92706.237292086351340&type=3