Допуњена изјава Политици „И амбасадори чекају нову владу“, 21. 09. 2020.

Некадашњи министар спољних послова Југославије Живадин Јовановић појашњава за Политику да није реч о новом проблему. Ова слика, како каже, најбоље приказује какав је третман дипломатије од 2000. године па до данас.
„То је стари проблем у чијој основи није недостатак одговарајућих кадрова већ управо несхватање важности дипломатије. Уколико у некој држави наша амбасада има дуго отправника послова, то шаље поруку да нас не занима државни врх у тој земљи. Деси се да веома дуго немамо шефове у изузетно значајним земљама. То није добро јер отправник послова ни приближно нема третман као амбасадор. Веома ретко ће министар спољних послова те државе да га позове на разговор, а о пријему код шефа државе, тешко да може бити речи уопште. Истини за вољу, има професионалних дипломата на местима отправник послова који по способности и резлтатима заслужују да буду амбасадори, али је било појединих амбасадора који би због својих неспособност тешко могли бити и отправници послова.“

Дипломатија у нашој државној стратегији, додаје, нема ни приближно онај значај који би требало да има с обзиром на њене потенцијале. Да би смо се понашали као одговорна држава, морамо да користимо те велике могућности. Дипломатија је, како сматра, полуга за реализацију државних и националних интереса. Јовановић наглашава да би професионалне дипломате требали да буду чланови свих важних међудржавних преговарачких тела и делегација „Када неког пошаљете у дипломатску мисију, наша држава показује однос који има према домаћинима. Показујемо колико нам је та земља важна. Уколико годину-две имате отправника послова у амбасади, ви шаљете поруку да вас земља домаћин не интересује претерано. Амбасадор се обично схвати као једини аутентчни интепретатор интереса државе коју представља“, објашњава наш саговорник.

Објашњава да је Србија на европском путу и да стандард у Европској унији подразумева искључиво професионалне номинације за амбасадоре. Па тако Француска нема ни једну политичку номинацију за амбасадора, већ се на та места именују искључиво школоване дипломате. Живадин Јовановић, подсећа на праксу каква је била у Краљеввини Југославији, када је Србија у свет слала високо позициониране личности с најећим угледом, који су представљали земљу у Њујорку, Паризу, Цариграду...
Јовановић сматра да је потребно да се објективизирају основни критеријуми ко може бити предложен за амбасадора или генералног конзула (српско држављанство, ниво образовања, стручност, познавање светских језика). То се може утврдити актом владе.

Такође, кандидати за шефове ДКП мисија треба да прођу јавно саслушање у Одбору за сопљну политику Народне скупштине. Све то, смањило би простор за волунтаризам, јер нико не би желео да ризикује предлажући неспособне, нестручне и људе без угледа.
 
То што смо пред формирањем нове Владе није оправдање што имамо непопуњена места амбасадора у изузетно важним земљама. Озбиљне државе воде рачуна о календару избора и та места попуњавају на време, новим шефовима ДКП, или онима који су се затекли на тим местима продужавају мандат за пар месеци. Тaкозвано в.д. стање је свуда штетно, али нигде толико као у дипломатији, укључујући и финансијски аспект јер се читава логистка за амбасадора, изузев његове плате плаћа, а не испоручује резултате (ауто, резиденција, секретар, возач...).