Живадин Јовановић

Пропагандом коју диригују страни фактори и домаћи политичари, од датума за почетак преговора о члансту Србије у ЕЗ је направљена вредност по себи, вредност која се не доказује, нити доводи у питање, фетиш – Његова светост Датум. Когод би покушао да доведе у питање политику која је све државне послове и циљеве подредила добијању датума, која свакодневно приноси жртве боговима да се смилују и одреде датум, истог часа је јавно анатемисан као адвокат сотоне, изолационизма, национализма, ултрадесничар, заговорник сукоба, ратова, поборник тла и крви, неразуман, заробљеник прошлости, непријатељ будућности наше деце! Српски властодршци имају велике заслуге што је Европска унија успела да од датума направи чудотворну алатку у процесу одузимања Косова и Метохије, протеривања државних институција Србије и легализације агресије НАТО 1999.

Јуна 1999. године Југославија (Србија) је повукла са Косова и Метохије своје оружане снаге, али уз усвајање резолуције СБ УН 1244 којом најважнији орган светске организације одговоран за мир и безбедност у свету гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), враћање контигената војске и полиције Србије у покрајину (на граничне прелазе и друге пунктове), слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица.

Априла 2013. године Србија је потписала Спразум којим прихвата промптно укидање својих државних институције, свог уставног и правног система и прихвата да се уместо њих успоставе институције, уставни и правни систем „Републике Косово“ (коју, наводно, не признаје) тамо где ни Приштина и Тачи нису имали домашаја. Како се тај чин може окарактерисати?

Образлажући зашто су прихватили Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа због којег (ваљда да би показали разумевање за незадовољство народа) кажу, ни сами нису срећни, најчешће наводе ове разлоге:

• да је то тек први, привремени споразум, да ће бити других (бољих?), да постоје могућности да се током разраде постигне више;
• да потписано представља максимум могућег „у овом тренутку“ и „у овим условима“;
• да прихваћени принципи дају могућност да се у пракси много тога постигне што ће зависити од способности, одговорности и јединства српских лидера на Косову и Метохији;
• да потписани договори дају суштинска права и гаранцију безбедности и опстанка „српске заједнице“ на Косову и Метохији;
• да је алтернатива глад, беда, изолација, егзодус („косовска Олуја“), док је прихватање бриселског споразума, пут ка донацијама, инвестицијама, запошљавању – бољем животу.

Поводом ових теза најсажетије могло би се рећи следеће:

• Прихваћена начела су против-уставна и штетна јер се Србија њима одриче свог Устава и система тамо где је и у мери у којој је важио пре бриселског споразума, као што је случај са севером Покрајине, и прихвата институције, уставни и правни систем квази државе Косово. На таквој основи не могу се градити боља, већ само још гора решења;
• Ако тренутак и актуелни услови за преговоре нису омогућавали заштиту интереса Србије у складу са резолуцијом СБ УН 1244, зашто су лидери Србије прихватали преговоре у тим условима, посебно, зашто су вртоглаво журили са подизањем преговора на „највиши ниво“ изостављајући притом суштинско питање статуса Покрајине? У чијем је интересу власт дала предност добијању датума за почетак преговора о учлањењу у ЕУ у односу на остваривање резолуције СБ УН 1244? Нису ли квалитет, односно, видљиве слабости српских преговарача такође део „услова“ у којима се није могло постићи више?
• Јавно истицање српских преговарача да ће будућност Срба на Косову и Метохију зависити од способности и вештине њихових лидера представља признање да је бриселски споразум лош и припрема да се предвидиве тешке последице припишу неспособностима лидера Срба у Покрајини;
• Од статуса пуноправних грађана Србије, Срби на Косову и Метохији су, вољом Владе Србије, de iure претворени у припаднике националне мањине у независном Косову. Могу они формално имати и право двојног држављанства, што није никакав изузетак или предност, али ће на Косову у свему бити третирани искључиво као држављани Косова. Неће их нико ни питати да ли прихватају косовско држављанство, једноставно, нико неће добити запослење, па чак ни Срби регионални шефови полиције, уколико не буду прихватили држављанство Косова као општи услов за запошавање;
• Што се тиче „алтернатива“ које власти, „у интересу народа“, отклањају прихватањем неповољног споразума, потребно је да се забележи да се ради о срамној злоупотреби економских и социјалних проблема ради застрашивања народа, методи коју је примењивао ДОС да би обманама и лажима дошао, а потом, и остао на власти.

У самом тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници Србије су у праву када изјављују да „Првим споразумом“ из Брисла нису признали независност „Републике Косово“. Међутим, оно што у јавности није довољно присутно то је да параф и накнадни потпис „Првог споразума“ представља de iure прихватање укидања законског и уставног система Србије и признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на северу Покрајине који је, не само de iure, већ и de facto интегрални део суверене државне територије Србије, на коме до дана потписа нису функционисали прописи нити институције „Републике Косово“.

„Првим споразумом“ постојеће институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито, de iure интегришу у правни систем «Републике Косово», а њихове правне и уставне везе са Републиком Србијом се прекидају, уз пристанак Србије и потпис њене Владе. То ће се и формално потврдити новим, ванредним изборима у току 2013. године који ће се спровести по законима «Републике Косово», уз надзор ОЕБС-а. Дакле, као и у свакој другој земљи у транзицији. Неки западни аналитичари су све то сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“ (РК). Уз све разлике, то неодољиво подсећа на реинтеграцију Сремско-барањске области (СБО) у уставно-правни поредак Хрватске на основу Ердутског споразума потписаног 1995. док су још трајали преговори у Дејтону. Ердутским споразумом, такође је, поред осталог, била предвиђена заједница српских општина коју су пратила велика обећања власти у Београду и још веће наде и очекивања Срба у Сремско-барањској области (СБО). Очекивања су ишла дотле да ће Срби у СБО имати политичку и територијалну аутономију, да ће бити „држава у држави“, да ће имати своје школе, равноправност језика и писма и много других права. Од свега тога у животу је врло мало, или ни мало, резултата. Ни до данашњег дана није остварен принцип да називи улица у Вуковару буду исписани и ћирилицом. Данас, осим по неког аналитичара, готово, нико и не спомиње Ердутски споразум. Београд, по најмање! Коме за то приписати одговорност - лидерима Срба у СБО који, можда, и нису показали завидни ниво одлучности, јединства и мудрости, или властима у Загребу које деценијама воде политику дискриминације Срба у Хрватској, уз прећутни благослов Рима, Брисла, Берлина и Вашингтона?

Да ли је судбина Србије да, без обзира на карактер власти у Београду, увек следи кратковиду и наивну политику карактеристичну за искомлексиране и поводљиве политичаре пријемчиве за празне похвале и слаткоречивост а одбојне према историјским искуствима и провереним савезнициштвима. Неразумевање и потцењивање дволичности, реваншизма и расисртичког прилаза Србији одређених центара моћи представља извор велике опасности за Србију данас и у будуће.

У „првом споразуму“ од 15 тачака ни у једном једином случају не помиње се Србија, њен правни или уставни систем, не помињу се ни било какве везе Покрајине, или Срба који живе у Покрајини, са Србијом као државом. У исто време у више од половине тачака афирмишу се владавина „косовских“ закона, правног система и уставног права (тач. 2, 4 и 10), „постојећи Статут асоцијације косовских општина“ (тач.3), „косовске централне власти“ (тач. 5), „јединствене полицијске снаге које се зову косовска полиција“ (тач. 7), „избори ... у складу са косовским законима“ (тач. 11).

Парафом, односно, потписом „Првог споразума“ представници Србије су прихватили да припадници српског народа у „РК“, одсад буду припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „РК“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Они, на пример, тврде да ће Срби у Покрајини задржати српско држављанство и да не морају прихватити држављанство „РК“. У споразуму то нигде не пише. Узмимо, на пример, Србе који желе да остану на својим радним местима у полицији, судству, или у било којој јавној служби. Ко може гарантовати да ће Приштина одустати од услова да свако ко жели да ради (настави са радом) у јавној служби, у складу са њеним законом о јавним службеницима, мора бити држављанин „РК“. Србија се потписивањем Првог споразума сагласила да ће у Покрајини, укључујући и њен север, важити устав, закони и систем „РК“.

Реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум, пре или касније, протумачити као признање „РК“ од стране Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације. Иза сцене, у току су припреме да се „РК“ призна статус земље посматрача у УН. За почетак.

У тексту Споразума из Брисла нигде се не помињу ни Устав Србије, ни резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) док се, како је цитатима већ наведено, изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто српска делегација, која се често позива на „реалности на терену“ када оправдава своје једностране концесије, није затржила да други испоштују реалности на северу Покрајине где непрекидно од краја Другог светског рата функционишу све важније институције Републике Србије, њен правни и уставни поредак? И друго, ако Председник Владе Србије потписује прихватање повлачења (поништавање) правног и уставног поретка Србије и укидање њених сопствених институција, ако, уместо свега тога, потписује да прихвата успостављање неког другог правног и уставног поретка и других институција - није ли то одрицање од свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе на делу своје државне територије? О чему говори прихватање „јединствених полицијских снага које се зову косовска полиција“, ако не о предаји суверенитета (устава, закона и монопола силе) и на северу Покрајине!?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то много пута, са разлогом, истицано, најпоузданији правни ослонац за заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао и прихватио претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале резолуцијомк СБ 1244, на основу чега, највиши представници Србије данас верују да ће те исте земље, поштовати било коју нову гаранцију, посебно гаранцију непристрасног тумачења и примењивања „Првог споразума“?

У тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије које, у складу са резолуцијом СБ УН 1244, треба решити мирним политичким средствима, дакле, преговорима поштујући суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно, Србије и суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру СРЈ, односно, Србије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено важи без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да страна која за тим има велики интерес, у овом случају Председник Владе Србије, допише бар кратку клаузулу „БЕЗ ПРЕЈУДИЦИРАЊА СТАТУСА“ на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори управо прејудицирају статус. Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије, смањује територију на којој се примењују њен Устав и закони, на којој функционишу њене институције. Док све то чини, власт паралелно тврди да никада неће признати независност. У светлости потписаних споразума и договора, као и њихове досадашње (делимичне) примене на терену, такве изјаве су нека врста „звучне завесе“, или „смоквиног листа“ за маскирање истине. То да признање неће бити саопштено формалном декларацијом о признању, или разменом нота – може се прихватити. Али, изјаве званичника да до признања неће доћи ни индиректним поступцима са, готово, једнаким правним последицама и значењем које има формално признање, су под великом сумњом.

У тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице српских општина. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да се «преглед», «увид» па и «надзор», чак и уз појачање изразом «пун», и уз најшира и најдобронамернија тумачења, тешко може претворити у «извршну функцију», «аутономију», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна извршна надлежност Заједнице српских општина. Али, полазна основа у наведеној формулацији је сувише уска да би се у њен оквир и најшрим тумачењима могла сместити извршна овлашћења. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као што су «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је рачун без крчмара.

У „Првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања. Кад а чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч.

Резерву многих људи према оцени да је преговорима у Брислу постигнут «максимум могућег» подгрејао је члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију,Александар Вулин. Он је, наиме, убрзо после потписивања бриселског споразума поднео оставку управо зато што је сматрао да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе. По мишљењу које је изнео у ексклузивном интервјуу на државној РТС ТВ, преговарачка делегација Владе Србије је могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму о принципима». Политичка доследност и морална одговорност, разлози за оставку подробно објашњени у поменутом интервјуу, нису га дуго држали. После пар седмица, објављено је да је Вулин повукао своју оставку «на захтев Срба са Косова» и да се вратио на своју ранију дужност Шефа Владине канцеларије за Косово и Метохију, а тиме вероватно и на дужност члана делегације Србије за преговоре. Кажу да је особина доброг политичара да се прилагођава реалностима, да не робује истим ставовима у различитим условима. Ако уз то има и емотивни однос према грађанима чије интересе заступа, ето објашњења за оне који у то верују.

Више чланова српске делегација за преговоре јавно је истицало да су услови за у којима су преговори вођени били неповољни и тешки. Има основа да се постави питање – нису ли и сама Влада, државни врх са Председнком Републике на челу, допринели отежавању сопственог положаја у очи и током преговора? Коме је ишла на руку журба за коју су се јавно залагали; или жеља да се преговори са техничког, преко ноћи подигну на највиши, политички ниво; или амбиција да, иако тек дошли на власт, без темељних дипломатских и стручних припрема, могу брзо да ослободе Србију и будуће генерације њених грађана решавања тог вековног проблема; или катастрофичне изјаве да је сад питање спасења или пропасти државе и народа; или да без прихватања решења Србима у Покрајини прети нови погром попут «Олује» у Хрватској 1995.; или политика «све за датум» која која је омогућавала спирални раст услова из Брисла; или, других политичких и тактичких грешака од којих је свака, уместо да ојача, слабила преговарачку позицију делегације Владе.

У «првом споразуму» нема ни назнаке о његовом привременом, или прелазном карактеру. Ако у њему нема такве назнаке или одредбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то оцена дата на основу некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Ко и на који начин треба да плати ту нејасноћу? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». Јер, претходили су му договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом, о фамозној «фусноти» и учешћу Приштине на регионалним конференцијама и други. Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен договорима и аранжманима претходне владе? Како је онда и по којим критеријумима садашњи споразум проглашен за први?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним, или оквирним. Међутим, пошто је свима јасно да је њиме наметнуто решење питање за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени заштитници – САД, ВБ и Немачка - «реинтеграција севера» - пошто текст не садржи ни основе нити оквир за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине, владавина права и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати «основним», већ само «првим». Да ли је смисао назива у томе да се очекиване критике и негативне реакције обесхрабре поруком – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, надајте се, бољим? Основа за такве поруке и наде не налази се у «Првом споразуму».

Текст из Брисла је преседан, сведочанство шта се уценама, претњама може изнудити од преговарача Владе. То је огледало њиховог знања и незнања, мере њихове подложности, или отпорности према уценама. Ако су у Брислу плаћали цену свога неискуства и претераних амбиција, цена је, ипак, превисока и тешко је да ће је надокнадити у наредним фазама.

Текст аранжмана о улози НАТО-а на северу Покрајине није предочен јавности. Српски преговарачи су обавестили јавност да је НАТО гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Они су притому јавности оставили утисак да је то само договор између њих и НАТО-а. На фотографијама које су пратиле новинске вести о аранзману са НАТО могло се приметити да су у разговорима, поред српског премијера Дачића, учествовали још Тачи и Ештонова.То би могло да значи да се не ради о билатералном договору Србије и НАТО, већ о вишестраном договору. Највиши представници НАТО-а изјавили су да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који Алијанса има. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени целине бриселског споразума, и то у складу са мандатом који већ има, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски премијер Дачић. Очигледно је да НАТО не прихвата било какво ограничење свог мандата, или праксе која, бар када је реч о односу према Србима на Косову и Метохији и њиховој безбедности, није упамћена као непристрасна. Такође је јасно, да НАТО не жели да било каквим договором са представницима Србије изазове подозрење својих савезника у агресији против Србије (СРЈ) 1999. које Хашим Тачи представља у континуитету од Рамбујеа и Париза (1999.), преко Беча (2006. - 2007.), до Брисла (2013.).

Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, наведимо нека: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, као што ће, судећи по досадашњим реакцијама, бити , да ли у том случају, постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да се дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу бранећи «Први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се можда припрема терен да, ако не садашња, нека нова, или иновирана коалиција, за годину две, образлаже своје одустајање од статуса војне неутралности Србије, на сличан начин како садашња образлаже преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ? Другим речима - колико кошта Србију услуга НАТО-а као гаранта да «албанска чизма неће крочити на север Покрајине»? Или је можда НАТО изузетак од правила да на Западу нема бесплатног ручка, ни доручка. Био молитвени или «статусно неутралан»

Нема објашњења, па ни озбиљнијих коментара, грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је дошло до «Првог споразума». Рокови за постизање «историјског споразума» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе Србије јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори нису постојали нормални услови за одмор и исхрану, да су представници ЕУ нескривено настојали да изазову поделе и раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање, итд. Посебну пажњу изазива изјава потпредседника Владе Александра Вучића да су посредници ЕУ делили делегацију Србије на «тврђе и мекше» преговараче, да су водили сепаратне разговоре са онима које су оцењивали «мекшим», све са циљем да изазову разлике и да лакше и брже остваре своје циљеве! Дакле, представници ЕУ су на делу практиковали примену синтагме – подели па владај! Могу ли фамозни датум за почетак преговора и разноразна обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања? Да ли је била присутна свест то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања српске државе и нације? Ако јесте, у име чега је прихваћен тај амандирани ултиматум?

Какав је политички ауторитет, значај и правна снага документа парафираног под наведеним условима?

Неки чланови делегације Владе, скромни какви су увек били, пореде текст из Брисла са Дејтонским споразумом. Притом, их не интересује чињеница да су, на пример, у Основном оквирном споразуму о миру у БиХ, од укупно 11 чланова два у целини посвећена правима избеглица и расељених лица, укључујући гаранције права на слободан, безбедан и достојанствен повратакк, право на имовину и друга. Уз то, цела два анекса, 6. и 7. посвећена су разради права избеглица и расељених лица, организацији и процедурама за остваривање тих права. Али, проблеми избеглица и расељених лица најпре су уведени у Основни оквирни споразум и то на конкретан начин. Без тога било би тешко обавезати све стране да прихвате обавезе које су коначно прихватиле. То што Хрватска и Федерација БиХ саботирају пуно остваривање прихваћених обавеза, тема је за себе, али је свакако значајно да је фиксирана њихова правна обавеза да прихвате повратак Срба протераних у етничком чишћењу као што су фиксиране обавезе других потписника.
Преговарачи тврде да је "први споразум" привременог карактера, прелаз, бајпас. То је тврдња без основе у самом тексту «првог споразума». Али, поменуте изјаве отварају многа питања. Основно је - ако је текст привременог, прелазног карактера, докле ће важити и шта бива после истека његове привремености. Остајући дужни овог објашњења, преговарачи остављају простор за различита нагађања, укључујући могућност да поред писаних, постоје и неки други договори, непознати јавности. Какви?
У целини посматрано, "први споразум" има већи број тачака (15) него претходни (8) који је од стране делегације јавно окарактерисан као «НИШТА» и као «УЛТИМАТУМ». Кад се протумачи његова суштина, изгледа да је парафирани текст од 15 тачака нешто пажљивије упаковани ултиматум. Јер суштина није промењена: Делегација Владе Србије је прихватила и потписала (парафирала) да се de iure повуку њен правни и уставни поредак и њене, каке такве институције са Косова и Метохије, а да се на њихово место у целини успостави систем "Републике Косово". Удружење српских општина је само једно од таквих удружења са истим положајем и овлашћењима каква постоје, или се по закону „РК“ могу основати на целом подручју "РК". Од извршних овлашћења у областима привреде, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања, од власништва над имовином у самом тексту нема ничега конкретнијег осим "пуни увид", или "пуни надзор". То, разуме се, није одговор на питање - ко и каква извршна овлашћења има подручју Удружења српских општина. Дакле, није суштина у томе ко «надгледа», већ ко власт правно и фактички врши. А то је - Приштина.
Питање држављанства, државних симбола и слично - су изведена: када се повлачи власт и правни поредак Србије, када се потписује сагласност за успостављање и владавину уставно-правног поретка "РК", последице су јасне.
Оно што остаје без аргумената јесте тврдња чланова делегације Владе да се у статусу Срба и српских институција на Косову и Метохији ништа не мења. А тврдње да Срби на Косову и Метохији текстом из Брисла добијају чак и више него што су до сада имали, су обичне обмане. Додуше, у покушају, јер у њих нико не верује.
Тачка 14. значи да је српска делегација већ дала сагласност на чланство "РК" у Уједињеним нацијама, с тим што ће то накнадно објавити.
Крајем маја 2013. усвојен је план примене Бриселског споразума којим је утврђен календар за предузимање конкретних корака у процесу примене у 6 области:

• Усклађивање правних оквира
• Асоцијација/Заједница
• Полиција
• Судство
• Општински избори
• Опште одредбе

Планом је, поред осталог, предвиђено да ће све институције безбедносних структура Србије (полиција) бити затворене до средине јула 2013. Утврђено је да до краја 2013. буду затворене све институције судства Србије, а да уместо њих буду успостављена нова тела и особље интегрисано у косовски систем.
Избори за нове органе локалне самоуправе у општинама са српском већином предвиђени су за октобар 2013.

С тим у вези, отварају се, начелна и практична питања. Основно начелно питање је правне природе: Да ли је Први споразум о начелима којима се регулише нормализација односа потписан 19. априла 2013. године постао део унутрашњег правног система Србије. Ако јесте, којим путем на основу чега и од ког датума? Познато је да су тзв. технички споразуми закључени за време претходне Владе Мирка Цветковића (или Бориса Тадића), иако противно Уставу, прихваћени уредбама Владе Србије које су потом објављене у „Службеном гласнику“. Први споразум о начелима закључен 19. априла 2013. у Брислу није претворен у уредбу, нити у закон, нити у било који други општи правни акт из уставно-правног система Србије. Он је закључен изван и противно Уставу, јер Устав не познаје ни домаће, ни међународне споразуме без дефинисаних страна и других обавезујућих елемената таквих правних докумената. „Први споразум“ јесте укључен у текст Извештаја који је Влада поднела Народној скупштини о преговорима у Брислу. Тачно је и то да је Скупштина великом већином усвојила Извештај Владе. Међутим, у смислу Устава и закона, никакав извештај Владе, па ни онај о бриселским преговорима, не може бити извор права. Извештај није замена за закон, уредбу, или ратификацију. Једноставно, изештаји и извештавање припадају домену парламентарне контроле извршне власти, никако легислативи.

Имајући све то у виду, поставља се питање - на основу чега је Влада Србије приступа примени Првог споразума?