Београд, 18.јуни 2011.

У конференцијском „Сава“ центру, Београд, одржан је 18. јуна 2011. међународни симпозијум „Нирнбершки процес – поуке историје“. Поред угледних стручњака, научника и историчара из Србије, у раду симпозијума су учестовали научници, правни практичари и дипломате из Русије, Белорусије, Бугарске и Канаде.
Симпозијуму су присуствовали представници Министарства за иностране послове и Тужилаштва за ратне злочине Србије, као и дипломате више страних држава акредитованих у Србији. Следе изводи из речи Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних.

Ових дана навршава се 70 година од почетка борбе за слободу од нацистичко фашистичких немачких окупатора и сила осовине као и 65 година од окончања Нирнбершког процеса током којег су изречене пресуде одговорнима за агресију, геноцид и друге монструозне ратне злочине без преседана у историји цивилизације.

Међународни правни поредак успостављен кроз систем Уједињених нација након окончања Другог светског рата обухвата и принципе Нирнбершког војног суда као свој интегрални део.

Суочени смо са сталним систематским покушајима на разним странама да се изврши ревизија како исхода Нирнбершког процеса тако и резултата Другог светског рата, у најширем смислу. Таква настојања иду чак дотле да се жртве, борци против фашизма и нацизма, ослободиоци, прогласе за кривце, а да се одговорност носилаца нацистичке идеологије и фашизма умањи, или избрише. Оживњавају нацистичка и фашистичка идеологија, на јавној сцени. У неким земљама слободно делују неонацистичке и неофашистичке организације, чак и уз подршку власти. Оштећују се или уништавају споменици бораца за слободу, а величају носиоци агресије, окупације, колаборације, идеолози нацизма и фашизма. У процес прекрајања историје увлаче се делови медија, књижевности, ТВ, филма, забавне музике па чак и делови школских уџбеника.

Саставни део покушаја прекрајања историје су и настојања умањивања значаја нирнбершког процеса, пресуда и принципа који су постали део система међународног права. Све ово добија у интензитету у периоду по окончању ере хладног рата, дакле, у периоду демократизације и транзиције. Уместо да демократизација на унутрашњем плану и владавина права ојачају одговорност за поштовање тековина ослободилачке борбе против фашизма и нацизма, за поштовање резултата Нирнбершког процеса и међународног права, догађа се супротно. Под видом демократизације и антикомунизма чине се безобзирни покушаји да се ревидирају резултати борбе против фашистичких окупатора, да се унесе конфузија око тога ко су били ослободиоци а ко поражени, све до отварања питања да ли је уопште било вредно борити се против фашизма за слободу. Нема сумње да све то има за циљ потискивање у страну и заборав одговорности за агресију, геноцид и друге најмноструозније злочине нацистичко-фашистичке машинерије и њених квислинга.

Исти циљ имају и носиоци покушаја обезвређивања значаја Нирнбершке пресуде и принципа међународног права који су на основама пресуде успостављени одлукама УН. Природно је да оваква настојања изазивају све већу забринутост у јавностима чланица савезничке коалиције, посебно у оним земљама чији су народи поднели највеће жртве у борби за слободу од наци-фашистичких окупатора, као што су српски, руски, белоруски, пољски. Србија је, ваља се подсетити, током Другог светског рата била раскомадана. Вољом Хитлера делови Србије су припојени фашистичкој НДХ, а вољом Мусолинија Косово и Метохија су припојени фашистичкој „Великој Албанији“. У тим условима, српски народ био је изложен геноциду. Исход Другог светског рата је познат. Србија је повратила привремено одузете територије. Што се цивилних људских жртава тиче, питање је да ли је правда задовољена.

Откуда данас настојања да се историја прекроји, да се умањи значај правног и територијалног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата, да се обезвреде принципи проистекли из пресуде Нирнбершког суда? Да ли су таква настојања спонатана, резултат нехата или је реч о свесним, диригованим настојањима? Шта су последице таквих настојања до овог часа, шта су прави циљеви и докле они сежу? У којој мери је Србија свесна таквих настојања, како се она одражавају на њене интересе? Како се Србија односи према тим настојањима? Како се односе друге земље, посебно чланице савезничке коалиције? Може ли се ревизија и кривотворење историје Другог светског рата зауставити и на који начин?

Светски односи су у преломној фази. Униполарни поредак заснован на хијерарихјски постављеним односима, уступа место мултиполарности. Успоставњена је Група 20 која, бар када је реч о решавању светске економске кризе, преузима део одговорности Групе 8. После Шангајског савеза, превасходно, политичко-заштитног карактера, конституисан је БРИКС, групација, превасходно, економског карактера. Нужда заједничке борбе против рецесије, међународног тероризма и других глобалних опасности, довела је до демонополизације одлучуивања о најважнијим светским проблемима. Све то отвара могућност бар ограничене демократизације међународних односа, упућује на веће поштовање Уједињених нација и основних принципа међународног права. Тога, међутим, још увек нема. Насупрот мултиполаризму, партнерству у решавању економске кризе и борби против међународног тероризма, „ресетовању“ односа између кључних чинилаца међународних односа - сведоци смо да се грубо кршење међународног права шири, да се разбијање суверених држава наставља, да се одлуке игноришу и злоупотребљавају, да се оружане агресије под лажним изговорима продужавају.

У томе је један од највећих парадокса савременог света. Београд и Србија, који су много пута кроз историју били жртве агресије, кршења међународног права и лажних оптужби - од 1914. преко 1941. и 1999. до 2008. - добро су место да се на разне стране упуте упозорења куда воде деградација међународног права, ревизија историје и политика силе, као и апел да се таква, за све народе опасна пракса заустави. Пре него што би постало касно.