Вили Вимер  

Можемо се назвати срећницима што о САД не знамо скоро ништа. Или што нам наши медији не омогућавају увиде  у ту земљу. Једина шанса да бар наслутимо са чим имамо посла у њој, била би ако бисмо свакодневно пратили или читали велике америчке медије попут CNN-a или  Washington Post -а.  Јер,  они нам посредују слику о ономе са чим тренутно имамо посла. а то је, ни мање ни више, него – рат. Рат између различитих и дијаметрално супротстављених концепцијa о развоју једне земље која очигледно стоји пред најмање два велика питања:  да ли треба  ипак да задржи контролу над читавим светом, што претпоставља огроман напор за њу, или су њени капацитети због  досадаших ратова толико потрошени, да она тек мора да поврати своју снагу? До сада је посматрач који живи изван САД-а морао да пође од претпоставке да би новоизабрани председник  Трамп могаo да припада другом лагеру, штавише и да га предводи. Мекејн као ко-председник и госпођа Клинтон као кандидаткиња у жалости више се ни не боре ко би од њих двоје могао да репрезентује немилосрдни ратнохушкачки лагер.  Они су једно. Председник Трамп, нов на својој функцији, је, поводом напада на Сирију, као меру свог деловања обзнанио једну биготну политичку перверзију када је, као оправдање свог међународноправно неутемељенoг нападa у Сирији и против Сирије, навео убијену децу - ”beautiful babies" - приликом наводног коришћења бојних отрова у провинцији Идлиб. A, шта ли су то за собом оставиле америчке трупе,  почев од злочиначких ратова против  Савезне Републике Југославије, преко Авганистана, Ирака, Сирије, Либије и Сомалије до  затирања свадбених поворки и хиљадoструких убистава ирачке деце? То више не може  да се слуша, а ипак морa да сe истрпи у НАТО, јер су се Сједињене Државе скоцкале у империју чији је циљ да се шири. Ова империја шири само страх и језу. А, пре десетину година је  саму себе звала ”заједницом високих вредности”.

Тилерсон у Москви –    лети ли то камиказa или тоне танкер Exxon-Valdez

Не може да се замисли посета Москви 11. aприла 2017. свеже печеног америчког министра спољних послова – ако до ње уопште дође -  а да се не објасни ратна интервенција против Сирије од 7. aприла 2017.  Ако имамо у виду начин досадашњих дешавања у Вашингтону без овог, како међународнопарно недопустивог,  тако и чудноватог напада, био би ”ет без повратка” једног члана Трамповог кабинета.  Остатак света се тренутно, још увек без даха, чуди што су у једној држави ударне снаге каквe су САД чланови новог председниковог тима брифовни од стране обавштајних служби.  Свако у Вашингтону ко је једном у животу укључио РТ (TV Russia Today) биће, каже нам искуство,  провучен кроз конгресну машину за млевење меса. Тилерсон, носилац руског ордена, отпутовао би за Москву, док би му се, за њега прилепљен, привиђао  генерал Флин.  Ако узмемо у обзир климу која влада у Вашингтону вероватно би једини излаз да преживи био да Тилерсона дели стан са Едвардом Сноуденом.   
Један, до данас непознат, аеродром у Сирији све је променио.
Овде више не игра скоро никакву улогу  да ли је и са киме се поред Руске Федерације разговарало о овом нападу на Сирију. 59 крстарећих ракета ”Томохавк”, од којих је вероватно Асадова против-ваздушна одбрана оборила добрих 50 процената, нису додуше имале губитаке који се смеју поредити са руским ракетним ударима. Тамо су губици износили 10 процената. Господин Тилерсон неће ни слетети у Москву, а руска војска ће свом председнику предочити своју процену америчког ратног подухвата. Ту ће се свакако наћи и дислокација оба америчка ратна брода  у источном делу Средоземног мора са којих су  недељама планирани удари крстарећих ракета против Сирије. Упућени официри указују колико је труда и  времена потребно да се 59 крстарећих ракета програмира ка циљу. Како руска страна о оваквим стварима из више разлога више зна, него што немачка Савезна канцеларка може да унесе у  именик своје оданости, у Москви ће сабрати 2 + 2, односно, време потребно за дислокацију оба ратна брода+ наводни напад бојним отровима+заседање Савета безбедности Уједињених нација+предочавање војне опције   председнику Трампу+сам напад. Слика у јавности свакако нам дозвољава да извучемо закључке. Уз то долазимо до питања коју улогу су играли Лондон и Париз, чија  се судбоносна интервенција против Сирије  суочава са апсолутном пропашћу. Отказивање посете Москви британског министра спољних послова, господина Џонсона, има смисла. Пре свега зато што се због руске интервенције у Сирији поставило једно централно питање светске политике: Kо – у име бога - одлучује на овој земаљској кугли о рату и миру?
 
У овом делу света једном, не тако давно, на ово питање очевидно био је дат јасан одговор. Иако се при томе мора размишљатти и о томе да ово питање тек на маргини има некакве везе са Повељом Уједињених Нација. Али, Израел је у случају Ирана већ видео у ком грму лежи зец да се о овом кључном питању може користити и необавезан језик.   
То се сада враћа самим Сједињеним Државама. Шест је година како Сирија болно сазнаје, шта је то амерички капацитет да се поведе " war on demand" без обзира на све оно  што је људима вредно. Све до председника Трампа било је извесно да ће  Сједињене Државе себе видети као ”изузетну” државу која задржава право да против других држава поведе рат како јеј се прохте.  
Одлука Руске Федерације има мање везе са одлуком за рат као могућношћу да се дође до мира. Четири године рата против Сирије које су водиле САД и њени вазали уништили су сваку наду да ће до мира  доћи. Тек је руски улазак на страну сиријског председника Асада омогућио пут ка миру и то је за Вашингтон  прворазредни стратешки изазов. Морамо  се замислити над питањем у којим ће околностима  господин Тилерсон слетети у уторак у Москву. Мир у  Сирији је далеко од тога да буде стварност. Ангажованост Москве и њени капацитети што се тиче питања мира представљају изазов Вашингтону који  превазилази  његовe  могућности. Не само што Сирији прети мир. Он прети тиме што ће га омогућити Москва. Као што је то урадила и у случају окончања Хладног рата.  

Какви односи између држава би требало да обликују свет?

Управо на фону  америчких унутрашњих сукоба имамо оба концепта јасно као на длану.

Европа игра у овоме улогу, за коју можемо да кажемо да свакако има капацитет за доградњу. Али, шта треба да  мислe у Вашингтону и Москви ако нови амерички председник Трамп, када води рат, од госпође др Меркел, као вође,  доживљава само одобравање, док у случају својих других идеја мора да рачуна са ”политичком гримасом незадовољнице "? Није била само госпођа Мадлен Олбрајт која је говорила о изузетној улози Сједињених Држава на земаљској кугли. То је само по себи  водило ка мешању у унутршње ствари сваке државе и наметању своје воље свакој другој држави. Ако би било неопходно и уз помоћ невладиних организација које би некад  финансирао Пентагон, други пут господин Сорош као њихов савезник. Ако ништа од тога не би помогло, у Берлину стоје  на располагању спремне америчке адвокатске канцеларије које обављају послове немачких министарстава.  Москва не крије да свет види сасвиим другачије. Уствари став  Москве има две компоненте које свако може да види: бити господар у својој кући и неговати односе према другим државама у складу са правилима међунродног права, превасходно у складу са Повељом Уједињених Нација. Све док  нови амерички председник Трамп не буде морао себе да брани да га не зазида војно-индустријски комплекс, доживећемо га као сличног овоме садашњем. На срећу, још увек не доминира ко-председник Мекејн. У Берлину би морали да свом снагом звоне аларми. И у Европској Унији још увек постоје представе о класичном суверенитету као кључном елементу душтва и државе. Док овде у Берлину још увек рачунају на стари Вашингтон. То нас неће одвести напред, али  плодотворни односи између Вашингтона и Москве - хоће.
Зато: Bon voyage, Rex Tillerson.