Живадин Јовановић

Неспорно је да САД, ВБ и Немачка, имају стратешке геополитичке интересе на Балкану и посебно, према Србији који су, како и новија историја показује, супротни животним интересима Србије и и српског народа (суверенитет и територијални интегритет, права РС, независна спољна и унутрашња политика). У спровођењу своје стратегије чија је суштина доминација оне примењују најразличитије методе и средства од ласкања и «охрабривања» до уцена, подела, санкција и војне силе. Уграђивање «својих људи», кадрова у структуре власти, на једној, и спречавање позиционирања противника, на другој страни, саставни је део технологије доминације. Најдиректније мешање у кадровање западњака у Србији било је на делу у време пуча 2000. и власти ДОС-а када су о структури Владе и попуњавању одређених ресора одлучивали амерички и амбасадори земаља „квинте“ (познати састанци у „Клубу привредника“, на Дедињу). Зна се и «допринос» генерала НАТО-а, саветника МО „за реформу Војске“. Они су отерали у пензију све генерале и адмирале, учеснике одбране земље од агресије НАТО 1999. и обезбедили да важне положаје у војсци преузму људи који су им одани. Тако је упропашћена, разоружана и понижена Војска,  разорен је читав систем одбране, а земља лишена најбољих војсковођа. Сличне кадровске, и не само кадровске, „реформе“  дожевели су готово сви ресори државе, укључујући спољне послове, државну безбедност и привреду. Иако смо војно неутрална и независна земља, у многе институције доведени су саветници из земаља НАТО. Отворено прозападни и про-НАТО министри за иностране послове буквално су протерали најстручније професионалне дипломате, укинули спољну обавештајну службу (СИД) и шифровану комуникацију са ДКП уз образложење да у «демократски» (читај - прозападно) уређеној држави нема тајни! Толики степен понижавања и квислиншког додворавања није забележен у вековној историји српске државе. Све је било камуфлирано „демократизацијом“, „европеизацијом“, „бољим животом“, «предвидивошћу», «одговорном политиком» и другим лицемерним флоскулама. «Викиликс» је пун сведочанстава о улизичком понашању проамеричких кадрова и њиховом утркивању у сервилности према америчким представницима.

Не једном је констатовано да велике силе, као што су САД, ВБ и Немачка не мењају своју стратегију и геополитику од једне до друге владе, осим тактички и привремено, уколико наиђу на озбиљније препреке. Уз нешто поједностављења али због фокусирања на суштину, може се рећи да су њихови геополитички и стратешки циљеви и данас исти као и до сада:

«Обуздавање», односно, слабљење српског фактора на Балкану; продубљивање и цементирање постојећих подела српског народа и Србије као државе; интензивирање припрема за нова дробљења народа и територије; промена свести српског народа, напуштање националних, културних, моралних и духовних вредности; ревизија историје на штету српског народа; ревизија или укидање резолуције СБ УН 1244 и Дејтонско-париског споразума; признавање  независности Косова и Метохије и стварање унитарне БиХ уз укидање стечених права српског народа и доминацију муслиманског фактора; истискивање Русије и Кине из Србије и са Балкана; чланство Србије у НАТО-у.  

САД, ВБ и Немачка својом вишедеценијском праксом показују да не прихватају Србију као суверену, независну и равноправну европску земљу. Разуме се да ће оне такве оцене јавно одбијати, да ће истицати пријатељске, добре намере, «заједничке вредности», потенцијале Србије, вредност донација и инвестиција, обим трговинске размене и много другога. Мађутим, у пракси за њих је Србија држава са ограниченим суверенитетом, без признатих граница у којима је  постала чланица УН, ОЕБС и других међународних организација. У њиховој визури, Србији се не сме дозволити вођење независне спољне политике и стратешка партнерства са Русијом и Кином. Уместо д се извину за нелегалну агресију 1999. за људске жртве и да надопкнаде ратну штету, те земље врше притисак да за све то Србија призна сопствену одговорност!

За наметање своје геополитике, интереса и циљева наведене државе ће и у будуће, на најразличитије начине, тражити извршиоце и кадрове у свим важнијим институцијама и доменима управљања државом. Не верујем да су листе подобних кадрова мале јер имају богато искуство и разрађен систем припремама, одабира и размештања способних вазала.

Са политиком «враћања на Балкан» и «ширења на Исток» «кадровање» у Србији несумњиво постаје велики изазов за западне службе. Проблем настаје отуда што је и досадашњи ниво мешања био тешко подношљив и што је у значајној мери разобличен у јавности. Сетимо се афера «са елементима иностраности», затим, јавних тврдњи представника власти да у Влади има страних агената, да су функционери неких служби радили недопустиве ствари «у дослуху са западним службама» и слично.

Други је проблем, што западне силе у постављању својих циљева, сфера утицаја, средстава и путева за њихово остваривање - не прихватају нове реалности. Оне се тичу, најпре, измењеног односа моћи на глобалној и европпској сцени појавом нових, незаобилазних глобалних фактора, а потом и, бар донекле, измењеног распореда спољнополитичких и спољно-економских интереса Србије данас у односу на време када су водећи српски кадрови, готово, у потпуности своје и интересе Србије поистовећивали са интересима и стратегијом Запада (НАТО, ЕУ). Србија, свакако жели добре односе са Западом и њихово унапређење, али никако по цену слабљења стратешког партнерства са Русијом, Кином, Индијом, или са другим земљама растуће моћи. Уцењивачки потенцијал на који се Запад дуго ослањао у својој политици према Србији и српском народу није исти данас као пре 20 година. Напротив, време и односи данас пре би упућивали на то да Запад  отвореније призна сопствене пропусте и озбиљне грешке у односу према Србији и српском народу, него на то да оживљава анахроне методе хладног рата и униполарног поретка. Прихватање Србије и српског народа као важног и независног партнера на Балкану, признавање њених виталних интереса, а пре свих, суверенитета и територијалног интегритета, исправљање грешака из прошлости, јесте једини исправни пут за успостављање међусобног поверења и и свестрану сарадњу.

Могу стране силе и службе и даље настојати да у структуре српских институција «уграђују» «своје фаворите» по мери својих циљева и интереса иако ће и то ићи све теже. Међутим, важније од тога је питање каква ће бити српска кадровска политика. Она се мора руководити знањем, стручношћу и претходним резултатима а не страначком или личном лојалношћу. Најефикаснија брана против страног мешања и утицаја су: прво, доследна стратегија независности, суверенитета, територијалног интегритета и аутономног  одлучивања;  друго, решавање отворених питања дијалогом, мирним путем, на основу међународног права, важећих споразума и одлука СБ УН; треће, добросуседство и отвореност за сарадњу са свим земљама и интеграцијама на основу равноправности и обостраних интереса; и, четврто, избор најспособнијих, најстручнијих и једино Србији оданих кадрова за остваривање наведених циљева. Тенденција да се избором појединаца на одговорна места у држави удовољава очекивањима било ког страног фактора или лобија је контрапродуктивна и неспојива са принципом независности. Стручност, професионализам и безбедност морају добити право место у кадровању.
 
НАПОМЕНА: Овај текст је написан на иницијативу Политике. Делови текста објављени су у чланку „Мења ли се стратегија Америке према Србији“,
https://www.politika.rs/scc/clanak/491773/Menja-li-se-strategija-Amerike-prema-Srbiji
Политика, 9. новембар 2021. године. Болдовани делови нису објављени.