26. 02. 2011,
Драгомир Вучићевић:

Поводом пете годишњице срмти Слободана Милошевића у Хашком затвору.
Није реч о „теорији завере“ већ о реалној америчкој политици према Србији!

На дан 11. марта навршава се пет година од када је Слободан Милошевић, бивши председник Србије,  Југославије и Социјалистичке партије Србије, силом испоручен Хашком трибуналу. Тим актом је, с једне стране,  грубо прекршен  Устав СР Југославије, који је изричито забрањивао испоручивање наших грађана и, с друге стране,  гаранције које су  Слободану Милошевићу дали у, писаној форми, тадашњи највиши државни званичници Југославије и Србије о томе да ће му (како је наведено у документу): ’’... због основане сумње да је починио кривично дело...'',  бити суђено у земљи, а не, дакле,пред неким судом  у иностранству.  Настављајући своју херојску борбу и у  тамници Хашког трибунала, у којој је провео непуних пет година, Слободан Милошевић је исписао најчасније и најхрабрије странице историје Србије и српског народа. Одбијајући неосноване  оптужбе, ни једног тренутка није бранио себе, већ је бранио и одбранио Србију и српски народ,  коме је приписана колективна кривица за сва зла почињена током грађанских ратова у Хрватској и БиХ, као и током терористичко-сепаратистичке побуне на Косову и Метохији. Његови тлачитељи то нису могли опростити.  Тактика исцрпљивања тонама материјала које је требало да проучи и ускраћивањем адекватног лечења, лишен је људског права на здравље и живот. Одговорни за његову отмицу док је био под судском надлежношћу у Србији и за смрт у Хашком трибуналу, остаће трајно предмет  осуде  српског народа и свих слободоумних људи у Европи и свету. Отмица у Београду, предаја и смрт Слободана Милошевића у Хагу, трајно ће сведочити о карактеру, унутрашњем бићу једне власти и једног система међународних односа, који се ките атрибутима демократије и владавине права.
Из богатог државничког опуса Слободана Милошевића подсетићемо, овом приликом, на његово активно и упорно ангажовање за постизање мирољубивог, демократског и праведног решења југословенске кризе. Он се, у почетку, залагао за очување демократске Југославије, као реформисане федерације равноправних република и народа. Када је постало јасно да се не може очувати ранија заједничка држава, Слободан Милошевић је активно настојао да се СФР Југославија раздружи праведно, мирно, без ратова и насиља, инсистирајући на спречавању избијања ратних сукоба.  Као припадник профресионалне дипломатске службе, аутор ових редова је имао част и задовољство да тих деведесетих година прошлог века  буде сведок, а, повремено, и његов сарадник у многим значајним активностима на том плану.

Као Председник Србије није могао, нити је хтео да српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, где је, због налета национализма, био најугроженији, препусти прогону и уништавању, већ  га је подржавао и помагао да се одупре насиљу и одржи на својим вековним огњиштима. Сматрао је, међутим, да је највећа помоћ том народу, као и свим другим народима тадашње Југославије,  управо залагање за окончање ратних сукоба и мирољубиво решавање кризе.   У свим контактима са представницима међународне заједнице и у свим јавним иступањима инсистирао је на томе да се сви аспекти југословенске кризе  решавају на миран, легалан и демократски начин, уз подједнако уважавање легитимних права и интереса свих конститутивних народа.
Једна од оптужби против Слободана Милошевића односила се на, наводну,  његову тежњу за стварање некакве ''Велике Србије''. Радило се о оптужби која је служила као  параван да би се лакше спровели планови о разбијању Југославије и прикрила одговорност унутрашњих и спољних актера за то. Ни Слободан Милошевић, нити било који од српских лидера тог времена, није никада, ни било где заговарао стварање ''Велике Србије'', већ  се искључиво залагао за заштиту српског народа  у Хрватској и Босни и Херцеговини, где је био најугроженији..
Прва мировна иницијатива Европске Заједнице (назив  - Европска Унија је ушао у употребу 1. новембра 1993. Године), од 27. августа 1991. године, којом је предложено упућивање међународних посматрача у Хрватску и сазивање мировне конференције  о Југославији, добила је одмах пуну подршку Слободана Милошевића и Владе Србије. У његовом разговору са француским председником Франсоа Митераном у Паризу, 29. августа 1991. године, постигнута је пуна сагласност о томе да се југословенска криза решава на миран и демократски начин. Влада Србије је то потврдила званичним саопштењем од 30. августа исте године. Француска Влада, као и Влада Холандије, у својству председвајућег Европске Заједнице, су, у званичној изјави од 31. августа 1991. године, изразиле задовољство и поздравиле такав став Слободана Милошевића и Владе Србије.
Учествујући на отварању Међународне конференције о Југославији у Хагу, 7. септембра 1991. године, Слободан Милошевић је, поред осталог, рекао: ''Југословенска криза је произведена једностраном сецесионистичком политиком Словеније,  а затим Хрватске, чиме је нарушен легални уставни поредак Југославије. Србија очекује од Мировне конференције да установи и афирмише принципе на основу којих би се криза у Југославији решавала  на миран, демократски и легалан начин''. Дао је пуну подршку Закључцима усвојеним на тој Конференцији. У њима је недвосмислено речено да неће бити признавања независности југословенских република пре успешног завршетка рада Конференције. Међутим, убрзо су ти принципи, преурањеним признавањем Словеније и Хрватске (13. јануара 1992. године), а касније и Босне и Херцеговине (6. априла 1992.), грубо прекршени од стране Европске Заједнице и других западних земаља, што је допринело продубљивању југословенске кризе и, посебно, избијању и распламсавању грађанских ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. Остаће упамћена посебна улога тадашње владе СР Немачке и посебно њеног министра за иностране послове H. D. Геншера, који је на писани апел Генералног секретара УН Савету ЕЗ да се не иде са преурањеним признавањем одцепљења Словеније и Хрватске, јер би то могло имати трагичне последице, осорно одговорио са конференције за штампу – „Немачка је то већ урадила“ (и, заиста, одлуку о признавању Словеније и Хрватске је донела 23. децембра 1991.).
Треба потсетити и на то да је Слободан Милошевић, чврсто опредељен за мирољубиво решавање кризе, такође, дао пуну подршку и мисији  Сајруса Венса, специјалног изасланика Генералног секретара Уједињених нација за Југославију и то од самог њеног почетка. То је потврдио и у разговору са Сајрусом Венсом, 31. децембра 1991. године у Београду, када је подржао мировни план УН, којим је предвиђено упућивање  ''Плавих шлемова'' у Хрватску и на њене границе са БиХ. Слободан Милошевић је подржао тај план и поред противљења руководства Српске Крајине у Хрватској.
Управо захваљујући залагању Слободана Милошевића, у Сарајеву је 17. и 18. марта 1992. године, одржана  седница Конференције о БиХ, која је отворила наду да ће мир победити. Тада су лидери три националне партије – Алија Изетбеговић (СДА), Радован Караџић (СДС) и Мате Бобан (ХДЗ), потписали Изјаву о принципима уставног уређења БиХ, а на основу раније предложеног  плана познатог португалског дипломате – Жозеа Кутиљера, посредника Европске Уније, који је снажно подржао и Слободан Милошевић. Тај план је претходно начелно прихваћен од лидера све три зараћене стране у БиХ на првој пленарној седници Конференције о БиХ, одржане  у Лисабону 21. и 22. фебруара 1992. године. Према том плану, Босна и Херцеговина  би остала у постојећим границама као јединствена и независна држава, али подељена на три конститутивна дела, сходно етничком саставу, док би Сарајево имало екстериторијални карактер.
Кутиљеров план је требало да буде потписан на Конференцији у Лисабону, која је почела са радом 21. маја 1992. године. Међутим, Алија Изетбеговић је избегавао да, и поред претходно дате сагласности,  план потпише, тражећи повод да одбије план и напусти Конференцију. Та прилика му се указала када је у Сарајеву, 27. маја, у улици Васе Мишкин, дошло до снажне експлозије, у којој је погинуло 16 особа и 140 рањено, а одговорност за то приписана српској страни, без икаквих доказа. У ствари, Алија Изетбеговић је за такав поступак, поред осталог,  имао подршку САД које су  од почетка кризе у БиХ подржавале унитарну Босну, под доминацијом Муслимана. О томе говори и познати чланак ''Њујорк Тајмса'', од 23. августа 1992. године, у коме се изричито наводи да се тадашњи амбасадор САД у Београду, Ворен Цимерман, састао у Сарајеву са Алијом Изетбеговићем, одмах после његовог начелног прихватања Кутиљеровог плана. Алија Изетбеговић му је том приликом рекао да је план прихавтио под притиском ЕЗ, Срба и Хрвата. ''Рекао ми је, каже Цимерман (наводи лист), да му се такво решење не допада''. Одговорио сам му: ''Ако Вам се не допада, зашто га прихватате''.
Поступак Алије Изетбеговића наишао је на велико разочарење Слободана Милошевића, Владе Србије и Владе Југославије. Одбијањем Кутиљеровог плана, он се определио за грађански рат који се постајао све интензивнији, са трагичним последицама за сва три народа у БиХ.
Као хуманиста и предани борац за мир, Слободан Милошевић је енергично осуђивао све видове невиног страдања људи у БиХ и Хрватској, а, посебно, етничко чишћење. У разговору са лордом Карингтоном у Стразбуру, 25. јуна 1992. године, снажно се заложио за безусловни прекид  ратних сукоба у БиХ и за наставак Конференције, која је била у застоју. Том прилуиком је више пута поновио да ''... снажно осуђује бомбардовање Сарајева, које је изван сваке ниормалне логике''. Касније, на завршетку рада Конференције о Југославији у Лондону, 26.-27. августа 1992. године, у јавној изјави је рекао: „ Етничко чишћење ми у Србији сматрамо криминалним актом. Званично смо ставили до знања и врло јасно нагласили да тако нешто не сме да се дешава. Сви они који тако нешто раде морају да буду кривично одговорни“.
Поред неуспеха са планом Кутиљера, Слободан Милошевић је наставио са својим напорима да Конференција о БиХ настави са радом. Од почетка је подржавао мировне напоре међународних посредника Сајруса Венса и Дејвида Овена и њихов план о успостављању мира у БиХ.  Тај план је, на мировним преговорима који су уследили, неколико пута мењан и дорађиван и када је изгледало да ће бити прихватљив за све стране у БиХ, он је био одбациван,   пре свега, због оријентације муслиманске стране  на наставак рата, у чему је имала и нескривену подршку САД. 
У настојању да се обнове мировни напори у  БиХ, Слободан Милошевић је подржао инисијативу премијера Грчке Константина Мицотакиса о томе да се преговори наставе у Атини 1. и 2. априла 1993. године. На Конференцији су учествовали лидери све три зараћене стране у БиХ, затим, председник СРЈ Добрица Ћосић, председник Србије Слободан Милошевић, председник Владе СРЈ Момир Булатовић  и копредседници Конференције Сајрус Венс и Дејвид Оврен, као и Венсов наследник Торвалд Столтенберг. После дугих и напорних преговора, и великог ангажовања Слободана Милошевића и других чланова југословенске делегације,  све три стране у БиХ су прихватиле нешто модификован ранији Венс – Овенов план, уз услов да га накнадно прихвати и Скупштина Републике Српске. Нажалост, неколико дана касније, Скупштина Републике Српске је, и поред личног присуства и  упорног залагања Слободана Милошевића, одбила да прихвати план. Тај чин је Влада Републике Србије, на иницијативу Слободана Милошевића, оценила као неодговоран акт.
У даљем наставку мировних напора, дошло је и до неуспеха са Планом Контакт групе, од 6. јула 1994. године, који је, и поред снажне подршке Слободана Милошевића и Владе Србије,  одбацила Република Српска. У новонасталој ситуацији, а на иницијативу Слободана Милошевића, у Београду је, 29. августа 1995. године,  одржан састанак са представницима Републике Српске. На том састанку је  постигнута  сагласност о стратегији будућих преговора о БиХ, у циљу окончања грађамског рата и постизања мира. Договорено је формирање јединствене делегације на челу са Слободаном Милошевићем, која је овлашћена да у име Републике Српске преговара и потпише мировни план. То је коначно отворило пут за припрему и организовање преговора у Дејтону  (САД), од 1. до 20. новембра 1995. године, када је закључен свеобухватан Споразум о миру у Босни и Херцеговоини. Споразум је усаглашен у Дејтону, а свечано потписан у Паризу, 14. децембра 1995. године, од стране: председника СРЈ Слободана Милошевића, БиХ Алије Изетбеговића и Хрватске Фрање Туђмана, затим председника САД Била Клинтона, Француске Жака Ширака, прмијера Велике Британије Џона Мејџера, канцелара Немачке Хелмута Кола и премијера Русије Виктора Черномирдина.
Кључни, ако не и одлучујући допринос  постизању Дејтонског споразума и окончању грађанског рата у БиХ, имао је управо председник Србије Слободан Милошевић, који је за то добио и многа јавна признања од угледних светских личности. Да наведемо само оцену копредседника  Конференције о Југославији, Толварда Столтенберга, који је, у изјави од 12. децембра 1995. године у Ослу, рекао ''... да је Слободан Милошевић одиграо кључну улогу у мировном процесу у бившој Југославији''. Србија је један од гараната Дејтонског споразума који обезбеђује равноправност три конститутивна народа и два ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ. Уставно решење за БиХ, које почива на консенсусу, и стварање Републике Српске не би били могући без улоге и доприноса Слободана Милошевића.
Потписивањем Дејтонско-париског споразума о миру у БиХ и његовом ратификацијом од стране Савета безбедности УН, укинуте су санкције УН према СР Југославији, која је  је од 1996. до 1999. (агресија НАТО), имала највишу стопу привредног раста на Балкану (6-8%).
После закључивања Дејтонског споразума, Слободан Милошевић се активно залагао за пуну нормализацију односа са новоствореним државама на простору бивше Југославије, што је био један од приоритета Владе Србије, Савезне Владе СРЈ и  југословенске дипломатије. Приступ том изузетно важном питању био је дефинисан још у Уставној Декларацији СР Југославије, од 27. априла 1992. године. У њој је изражена спремност СР Југославије за пуно уважавање права и интереса новонасталих држава на простору некадашње СФР Југославије и подвучено да СР Југославија нема никаквих територијалних претензија ни према коме у свом окружењу.
Први корак на том плану, Влада СРЈ је учинила одлуком о признавању Словеније, 13. августа 1992. године. Словенија се, међутим, некоректно понела према том гесту добре воље, па је на тај корак Владе СРЈ одговорила тек  13. октобра 1995. Када је у питању нормализација односа са Македонијом и Хрватском, лични допринос председника Милошевића био је евидентан. Његов састанак у Београду, 19. фебруара 1996. године, са Благојем Филиповићем, потпредседником македонског Парламента, искоришћен је за усаглашавање неких битних ставова о нормализацији југословенско – македонских односа, тако да је,  после успешних разговора на експертскомм нивоу, споразум свечано потписан у Београду, 8. априла 1996. Преговори са Хрватском су, из разумљивих разлога, били сложенији, али се  у тренутку одређеног застоја, у тај процес укључио и Слободан Милошевић. Он је прихватио иницијативу грчког премијера Костаса Симитиса за састанак са Фрањом Туђманом у Атини, 7. августа 1996. године. У току тих разговора договорени су основни принципи  нормализације југословенско – хрватских односа, што је омогућило да се Споразум убрзо усагласи од стране експерата и  свечано потпише у Београду, 26. августа 1996. године.
Када је у питању БиХ, одлучујући корак на том плану је учињен закључивањем Дејтонскогт споразума. Након тога су предузети кораци и на плану формалне нормализације односа, уз лично ангажовање и Слободана Милошевића. Он је, заједно са Алијом Изетбеговићем и уз посредеовање француског председника Жака Ширака,  потписао у Паризу, 3. октобра 1996., Заједничку Изјаву о нормализацији односа између СРЈ и БиХ. После потписивања те Изјаве, покренути су експертски преговори, али до споразума о успостављању дипломатских односа није дошло, јер је босанска страна ретерирала у односу на неке значајне одредбе Париске Изјаве. У питању је била одредба о томе да ће се две стране ”... у билатералним и међународним односима уздржавати од политичких и правних аката који не доприносе развијању пријатељских односа и сарадње“. У тој одредби је садржана  сагласност и спремност обе стране да се истовремено повуку тужба Муслиманско-Хрватске федерације против СРЈ и противтужба СРЈ, које су раније поднете Међународном суду правде у Хагу. Али и поред одсуства формалног споразума, односи са БиХ су се нормално одвијали на принципима Париске Изјаве, док је са Републиком Српском, на бази Дејтонског споразума, закључен Споразум о паралелним специјалним односима.
Један од приоритета југословенске дипломатије после закључивања Дејтонског споразума био је обнова мултилатералне сарадње на простору Југоисточне Европе, за шта се посебно залагао Слободан Милошевић, у чијем јачању је видео важан фактор за стабилизацију мировног процеса и укупних прилика на простору бивше Југославије. После спроведених припрема почетком 1996. године, установљена је пракса редовног одржавња састанака министара иностраних послова земаља Југоисточне Европе. Након два ткава сатанка (у Софији, јула 1996. и Солуну, јуна 1997.), одржан је самит земаља Југоисточне Европе 3. и 4. новембра 1997. године, на острву Криту (Грчка). Делегацију СР Југославије предводио је Слободан Милошевић, председник СРЈ. Говорећи на том скупу о односима на Балкану, Слободан Милошевић је, поред осталог, рекао: ''Развој регионалне сарадње видим у функцији очувања и заштите мира и превазилажења узрока који изазивају поделе и конфронтације...Перспективе за регионалну сарадњу су данас веома повољне...Угашено је ратно жариште у региону и створени темељи садашњег и будућег мира који представља предуслов не само регионалне, већ и европске стабилности и сарадње. СР Југославија је дала одлучујући допринос на том плану, активно ради на очувању  и јачању мировног процеса''.
Посебан значај имао је сусрет разговор Слободана Милошевића и премијера Албаније Фатоса Наноа на Криту. Значај тог сусрета произилази из чињенице да је то био први сусрет на том нивоу после педесет година.  Иницијативу за билатерални сусрет дао је Слободан Милошевић, са жељом да се, после много година стагнације и отсуства сарадње између две земље, ти односи деблокирају и нормализују. Главни резултат тих разговора био је да се између две земље успоставе пуни дипломатски односи, приступи размени амбасадора и отворе сви путеви за међусобну сарадњу, посебно економску и културну. Једна од важних тема разговора била је и ситуација на Косову и Метохији. Два председника су се сложила у томе да је  КиМ унутрашње питање Југославије и Србије и да у тим оквирима, искључиво политичким средствима, треба решавати сва отворена питања.Нажалост, албанска страна је игнорисала тај договор, опредељујући се за још интензивниј подршку и помоћ сепаратизму и тероризму ОВК на КиМ.
Ту опредељеност за мирно, политичко решавање свих проблема на Косову и Метохији председник Милошевић је упорно заступао, како у свим сусретима са Ибрахимом Руговом и другим легитимним представницима албанске националне мањине, тако и у преговорима са Контакт групом и, посебно, са америчким представником Ричардом Холбруком. Председнику Милошевићу је било прихватљиво свако решење које гарантује пуну равноправност свих националних заједница и припадника свих националности, људска права по највишим европским и светским стандардима и суверенитет и територијални интегритет Србоије.
Наду у позитиван развој на том плану улио је Споразум имеђу председника Милошевића и Р. Холбрука о решавању свих проблема на КиМ мирним путем, закључен 13.октобра 1998. године, после вишедневних преговора и уложених напор. Споразум је постигнут управо захваљујући решености Слободана Милошевића да се проблеми на КиМ решавају не силом, већ искључиво политичким приступом и путем преговора. Тај Споразум је и у нашој јавности и у свету поздрављен као одлучујући корак на путу сузбијања сепаратизма и тероризма ОВК и мирног расплета кризе на КиМ. Председнику Милошевићу су, тим поводом, из иностранства упућене бројне честитке и признања.
Нажалост, терористичкој ОВК и страним западним силама, пре свега, САД, такав концепт није одговарао. Одбојност Хашима Тачија на преговорима у Рамбујеу и њихов неуспех,  били су у функцији америчких припрема за оружану агресију и касније насилно одузимање Космета. Неки то зову „теоријом завере“, што је, разуме се, нетачно. Развој у региону и политика САД према Србији после Слободана Милошевића (2000.), све до данашњих дана, потврђују да се не ради ни о каквој „теорији“, већ о реалној и консеквентној политици слабљења, понижавања и територијалног дробљења Србије. „Не нападају они Србију због Милошевића, већ нападају Милошевића због Србије“ – порука је из познатог обраћања Слободана Милошевића српској јавности, 2. октобра 2000., која се, како време одмиче, све боље разуме.

Драгомир Вучићевић,
(амбасадор у пензији, члан Управног опдбора Београдског форума за свет равноправних)