Мишa Ђурковић

Остао је наук да је могуће реализовати националне циљеве само онда када се они поклопе са стратешким визијама великих сила

У понедељак осмог октобра навршава се тачно сто година од када је Црна Гора објавила рат Османском царству чиме је званично почео Први балкански рат. Пет дана касније укључиле су се Бугарска, Грчка и Србија. Рат је окончан тридесетог маја наредне (SLEDECE) године великом победом балканских савезника. Пет векова након (POSLE) освајања Балкана, Османска царевина била је принуђена да се са њега повуче.

Данашње генерације нажалост не могу да схвате шта је за тадашњи нараштај наших предака значила ова херојска епопеја. Мала Србија је подигла и под оружје ставила скоро десет одсто становништва. Добровољци су стизали из свих српских крајева, а са одушевљењем су се у припрему и вођење рата укључили сви слојеви друштва, од политичара преко интелектуалаца до обичног света и нарочито омладине. Ово је, како је приметио историчар Душан Батаковић, вероватно био најпопуларнији рат у историји Срба. Лебдело је осећање да се после пет векова ослобађа Косово и сва стара Србија. Кључни моменат Првог балканског рата за Србе је остала Кумановска битка, вођена 23–24. октобра. Остало је предање да су неки српски војници одушевљено јуришали верујући да пред њима јаше Марко Краљевић. Након (POSLE) ове велике победе српска војска је умарширала у стару престоницу Скопље.

Након срамног Милановог рата са Бугарском и пораза на Сливници, српска војска је повратила своју част и углед на европској мапи. Иако су пред рат све очи биле упрте у Бугарску, „балканску Пруску”, управо се Србија истакла вештином и храброшћу своје војске. Ратним операцијама претходила је дипломатска припрема, у којој су велику улогу имали министри иностраних послова Миловановић и Гершов који су успели да упркос бројним споровима организују заједничка дејства.

Савремена историографија и теорија међународних односа рационално сагледавају ствари и настоје да Балкански савез и ратове сместе у реалан геополитички оквир тадашњих односа великих сила. Тачно је заиста да је стварање Балканског савеза повезано са интересима и посредништвом две велике силе: најпре царске Русије, а индиректно и Британије. Иако је Русија оперативно највише радила на посредовању између четири балканске хришћанске државе, најважнији фактор је ипак промена британске политике према Балкану. Читав деветнаести век протекао је у британском противљењу управо таквим идејама балканских народа и борби за одржавање Отоманске царевине на Балкану. Радикална промена долази након приближавања Турске Немачкој и планова о изградњи пруге Берлин – Багдад. Тако је 1907. склопљен британско-руски савез у циљу спречавања немачког продора ка Босфору. Хришћанске балканске државе су из те перспективе добиле важну улогу оруђа британске и руске политике спречавања немачког продора и немачко-турске сарадње.

То све међутим нимало не умањује величину српске борбе. Штавише, оставило је наук да је могуће реализовати националне циљеве само онда када се они поклопе са стратешким визијама великих сила.

Век касније, уочљив је изостанак жеље да се ова велика српска победа адекватно прослави. Не постоји организована државна прослава Балканских ратова. Осим неколико пригодних музејских изложби постоје само различите иницијативе појединаца и удружења. Студенти Правног факултета у Београду су организовали обилазак српских знамења и споменика у Македонији, попут гробља у Битољу и Зебрњака. Највећу манифестацију организује општина Пријепоље у сарадњи са удружењем српских домаћина. Пећка патријаршија организује научни скуп. Влада Србије и остале државне институције не најављују међутим било какву званичну прославу у Србији. Најављено је да ће председник Николић заједно са представницима македонске државе положити венце на остацима Коруновићевог споменика на Зебрњаку.

У Србији нема свечане академије, нема сећања на јунаке који су извојевали једну од највећих српских победа. Министарство културе или РТС неће нас изненадити играним или документарним филмом, евентуално серијом која би се бавила овим славним периодом наше историје (важнији су ваљда „Клип”, „Парада”, или филмови о српским злочинцима попут „Устаничке улице”). Ова тема није побудила машту савремених српских писаца, а једина научна књига која се најављује је студија Мирослава Свирчевића, на енглеском језику.

Руку на срце ни наше комшије нису много даље отишле. У Црној Гори тема су парламентарни избори на којима Ђукановић рачуна на гласове мањина па се о балканским ратовима и не говори. Грчка је у економско-финансијском колапсу и бави се избегавањем нових побуна, док Бугарска такође обележава јубилеј ниским интензитетом. Век након сјајних победа, наследници се понашају као да се стиде. Својих предака или себе, право је питање.

Занимљиво је свакако да је сто година касније велика политичка тема на Балкану – повратак Турске.

Објављено frvesti: 04.10.2012.