Угледни кинески и светски пословни часопис "Кинеске инвестиције" (China Investment) објавио је у свом децембарском броју, текст председника Београдског форума за свет равноправних Живадина Јовановића посвећен Трећем самиту Појаса и Пута и сарадњи Србије и Кине. Текст (cover story) објављен, паралелно, на енглеском и кинеском језику, преносимо у целини.

Линк чланка: mp.weixin.qq.com

Прошлог месеца ( од 17. до 18. октобра) у Пекингу је одржан Трећи самит Економског форума Иницијативе Појаса и Пута (Belt and Road Initiative - BRI) уз учешће шефова држава, или влада и других високих представника око 140 земаља и 30 међународних организација. У раду Самита су, поред других, учешће узели Председник Србије Александар Вучић, председник Руске федерације Владимир Путин и Генерални секретар УН Антонио Гутереш. Самитом је обележено 10 година откако је Председник Си Ђинпинг у септембру 2013, покренуо Иницијативу Појаса и Пута као глобалну, отворену, развојну интеграцију. Самит је био прилика да се сумирају резултати импресивних инвестиција у укупној вредности од једног трилиона америчких долара и да се договоре приоритетни правци сарадње за наредну декаду.

Председник Србије А. Вучић и председник Кине Си Ђинпинг
Извор: REUTERS/Damir Šagolj

За Србију, која је играла важну улогу у сарадњи у оквиру ове Иницијативе, као и у формату  1+17, то је била прилика да афирмише, по много чему, изузетне резултате и да, уједно, обезбеди континуитет стратешког дијалога и јачање свеобухватне сарадње. О томе сведочи чињеница да је током боравка у Кини српска делегација потписала нових 18 споразума, укључујући стратешки важан споразум о слободној трговини. Само две седмице након разговора Председника Вућића и председника Сија, кинески Председник је примио у Пекингу и српску премијерку Ану Брнабић после чега су медији пренели да ће председник Си Ђинпинг поново посетити Србију током 2024. године. Објављено је и да се преговара о новим инвестицијама Кине у српске пројекте са најмодернијим технологијама, у вредности од две милијарде УСД.

Председник Србије Александар Вучић и Урсула фон дер Лајен

Након разговора са председником Вучићем, кинески председник Си је, поред осталог, изјавио да су српско-кинески односи пример какве пријатељске односе Кина жели да има са другим европским земљама. Многи су то протумачили као фину реакцију на суздржаност, ако не и рестриктивност унутар ЕУ када је реч о учешћу у Појасу и Путу, у формату 1+17 и уопште, када је реч о кинеским иницијативама за унапређење обострано корисне сарадње. Чини се да је Европа све мање своја, да прокламована аутономија и “окретање себи”, не само да стагнирају, већ видно назадују, нарочито од фебруара 2022. Показује се, на пример, да Немачка индустрија тешко може напредовати без огромног кинеског тржишта, поготову, без јевтиних руских енергената и сировина. А када немачкој привреди не иде како треба, тешко је претпоставити да други унутар ЕУ то могу надокнадити. Зато, ако је рецесија ушла у дом најмоћније националне привреде у ЕУ, тешко да ће се ту и задржати.

У. фон дер Лајен: Све је геополитика Извор: Stefan Wermuth/Bloomberg

Промене су неминовне, а са њима и уклањање “уских грла”, подозривости и вештачких, нетржишних препрека у сарадњи ЕУ са Кином, укључујући сарадњу у оквиру Појаса и Пута (BRI) и формату 1+17. Ако се рецесија надвија над ЕУ, као целином, извесно је да ће то још више погодити развој мање развијених чланица из Централне и Источне Европе. Како ће се успорени развој, односно, рецесија најразвијенијих, одразити на прилив средстава у фондове ЕУ – остаје да се види. У сваком случају, обазривост налазе да и чланице ЕУ тзв. “нове Европе”, дакле, управо учеснице формата 1+17, буду скромнијих очекивања од фондова ЕУ. Што се тиче кандидаткиња за чланство, међу којима је и Србија, оне ће, највероватније, бити у трећем или четвртом “кругу извлачења грантова” ЕУ. Која ће цена тек за њих бити уколико се рестриктивни неекономски прилази задрже као једно од нових правила!?

Што се Србије тиче, чини се да је своје лекције научила и да не неће допустити да јој било ко са стране бира или намеће партнере у сарадњи, да их проглашава за «поуздане» или «непоуздане» кроз призму геополитике. Независно и суверено одлучивање у области спољних економских односа, о слободном избору партнера и подручја сарадње, итекако су део тржишног понашања и демократије. Има доста тога чудног и контрадикторног у понашању водећих сила Запада. Залажу се за слободно деловање тржишних законитости, али истовремено, из својих уских политичких и геополитичких разлога, уводе рестрикције, протекционизам, санкције, непрекидно проширују листу компанија које нису за продају или приватизацију, теже монополу у одлучивању на светском тржишту.

Док глобална већина тежи да ојача ауторитет УН, вредност универзалних принципа међународног права, Повеље УН и одлука СБ УН, водеће силе Запада све то игноришу, чак и грубо крше кад год оцене да је препрека за остваривање њихових ужих, хегемонистичких интереса. Залажу се за владавину права, у пракси, намећу владавину својих “правила” која није усвојио ни један универзални међународни форум. На речима се залажу за демократију, у пракси покушавају да све и свакога подреде својим интересима, неретко, грубо кршећи универзалне принципе међународног права. На речима су за равноправност, у пракси свет деле на “демократије” и “аутократије”. У групу «демократија» сврставају оне који су за униполарни, хијерархијски устројен  светски поредак  у коме је све подређено интересима “врховне демократије”, у «аутократију», већину земаља света (глобалну већину) које граде мултиполарни, демократски светски поредак заснован на међународном праву, отворености и сувереној равноправности.

Интереси Србије

Кина је друга најмоћнија економија на свету, највећа трговинска сила, стална чланица СБ УН. Својим брзим привредним растом и обимом даје највећи допринос расту глобалног светског производа. Представља мотор убрзаног развоја ЕвроАзије и највећу радионицу нових модерних технологија, вештачке интелигенције и роботизације. Односе Србије и Кине карактерише блискост ставова о свим важнијим међународним питањима, укључујући о новом, демократском, мултиполарном светском поретку. Трећу годину заредом Кина је највећи инострани инвеститор у Србији а три њене фирме су највећи извозници из Србије. Кина је допринела и наставља да доприноси брзој модернизацији путне и железничке мреже и инфраструктуре Србије и њеном прекограничном повезивању. Сарадња са Кином доприноси равномернијем распореду економских односа (интереса) Србије на међународном плану, што значи, и јачању међународног положаја Србије, у крајњој линији - њене независности. Тиме се смањују простори за уцене, претње, манипулације. Сарадња у области одбране и безбедности такође има велики значај за Србију као војно неутралну земљу.

Кина не прихвата сепаратизам Приштине, подржава резолуцију 1244 СБ УН, суверенитет и територијални интегритет Србије. Нарочито је важно што се Кина при свему томе не меша ни у унутрашње, ни у спољне послове Србије. Интерес Кине за продубљивање сарадње и стратешког партнерства са Србијом расте јер Кина види Србију као независну, суверену, војно неутралну европску земљу са славном слободарском традицијом. За Кину је Србија стратешки партнер јер доследно поштује политику једне Кине, не следи музичка либрета диригената из Вашингтона, Лондона или Брисла, који очекују да сви као један певају углас о “малигним утицајима”, поузданим и непоузданим испоручиоцима 5Г технологије, наводном “дужничком ропству”, разврставању на “демократије” и “аутократије”.

Интереси Кине

Србија је за Кину поуздани економски партнер и мост за економско повезивање и сарадњу са другим европским земљама и ЕУ, посебно, на вертикали Медитеран (Пиреј, Солун) – Северно и Балтичко Море. Србија је излог за презентацију кинеских могућности у областима инвестиција, развоја и трансфера напредних технологија, зеленог развоја, обновљивих извора енергије. Требало је да се пусти у рад деоница брзе пруге Београд-Нови Сад, да се прецизира да ће кинеске компаније завршити деоницу Нови Сад – Суботица до краја 2024., а Суботица-Будимпешта до краја 2025. да би ЕУ тек тада јавно изразила спремност да, на истом коридору Е-75, финансира модернизацију пруге Београд – Ниш. Има ли јаснијег признања да је српско-кинеско-мађарски договор од пре више година, о изградњи брзе пруге Београд-Будимпешта био стратешки исправан, у заједничком интересу Србије, Мађарске и Кине, али уједно – у интересу Европе и европско-кинеске сарадње. Свеједно, билатералне или оне у оквиру Пајаса и Пута (БРИ), или 1+17? Није ли и то показатаљ да Запад није више ексклузивни кратор реалности којима други морају да се прилагођавају, да су на увелико сцени нови креатори реалности, бар у области економије, којима се и Запад мора прилагођавати а не супротстављати без већих изгледа на успех у томе.

У ситуацији када ратови у Украјини и на БИ апсорбују добар део политичких, економских и финсијских потенцијала Запада, Кина самитом БЕФ у Пекингу слави 10 година БРИ уз учешће представника готово двотрећинске већине земаља на планети и најважнијих међународних организација, бави се развојем и објављује нове стотине милијарди УСД за инвестиције у земље глобалног Југа. Од свега је најзначајнија порука да одржавањем БЕФ-а Кина потврђује не само да не одустаје од Иницијативе Појаса и Пута већ, напротив, да га шири, јача, подиже ниво одговорности својих компанија за све што раде у тој глобалној економској интеграцији.

Један од резултата Самита у Пекингу је и сагласност председника Сија и Путина о даљем јачању стратешког партнерства, о плану узајамне размене од 200 милијарди УСД као и пуној координацији Појаса и Пута, ЕвроАзијске Економске Уније, ЗНД, СХОС, АУ и других интеграција земаља глобалне вецине. Зато и питање – има ли смисла, док глобална вецина у Пекингу планира и потписује хиљаде споразума о сарадњи, инвестицијама у развој свих делова света, повезивање и солидарност – да се било ко, у било којем крају света, залазе за поделе, сврставања, бригу о “златној милијарди”, изолацију, хијерархију међу цивилизацијама, санкције или доливање уља на ватру сукоба у току?

Живадин Јовановић

1. Шта мислите, какве је последице преливања сукоба између Русије и Украјине и какве негативне утицаје је донео свету?

Најпре, треба рећи да сукоб у Украјини није почео пре годину дана већ 2014.нападом неонациста и снага безбедности на руско становништво у Доњецку и Луганску. У тим продуженим нападима погинуло је преко 14.000 незаштићених људи. Друго, САД су готово одмах после пада Берлинског зида усвојиле стратегију ширења НАТО на Исток ка руским границама, кршећи тако све договоре и обећања да до тога неће доћи. Треће, у тој стратегији експанзије и потискивања Русије из Европе, САД су посебно тежиле да успоставе своју контролу над Украјином јер су уверене да ће то омогућити спречавање економско-енергетско-сировинско повезивање Европе и Русије, осигурати зависност Европе од САД, као и премоћ САД на читавом Евро-Азијском простору од Атлантика до Пацифика. У том правцу, САД су још 2008. године, на самиту НАТО у Букурешту покушале да увуку Украјину и Грузију у чланство НАТО-а, али им то није пошло за руком, због противљења Немачке и Француске које су сматрале да би тај корак представљао опасну провокацију према Русији.

Сукоб Запада са Русијом на територији Украјине припреман је у дужем периоду. Сетимо се само ставова САД изложених на самиту чланица и кандидата за чланство у НАТО, одржаном априла 2000. када је саопштено да је циљ НАТО успостављање линије контроле од Балтика на северу до Анадолије у Турској, практично до Блиског Истока, да треба спречити приступ Русије Балтичком мору. Бивша немачка канцеларка, и не само она, је признала да су преговори о окончању сукоба у југоисточној Украјини и споразуми Минск 1 и 2 имали улогу куповине времена за наоружавање Украјине и сукоб са Русијом. САД и НАТО су у дужем периоду гомилали ратну технику на Истоку, увежбавали интероперабилност на масовним вежбама под заједничким називом «Бранилац Европе», градили  тзв. антиракетне штитове у Пољској и Румунији, успостављали ваздушни, копнени и електрпонски надзор у појасу «од Балтика до Анадолије». Тај појас који је јасно претваран у нови, интерконтинентални зид, нову челичну завесу, биће касније формално објашњаван као  обуздавање «ауторитарних земаља» од «света демократије» .

У истом периоду, Запад, пре свега САД, отказују готово све споразуме о контроли наоружања и средстава за пренос, укључујући нуклеарно оружје, споразуме о «отвореном небу» и друге. САД су одбијале низ руских иницијатива заснованих на принципима недељивости мира и безбедности и гарантовања једнаке безбедности за све земље. На сцену је ступила русофобна пропаганда и политика сузбијања “малигног утицаја“ Русије и Кине (опасност од „дужничког ропства“), са циљем одвраћања малих и средњих земаља од обострано корисне сарадње (win win) са тим земљама.

У Украјини се води «прокси» рат између Русије и НАТО. Највећа жртва је Украјина и украјински народ. Европа је вишеструка жртва. На дужи рок је угрожен њен нормални развој и напредак, њена економија улази у дужи период кризе како због наметнутих огромних издатака за помоћ Украјини, тако и због пресецања дотока енергената и сировина из Русије и прекида нормалне трговинске размене. Инфлација је већ двоцифрена, а животни стандард становништва у паду. Индустријска производња је у паду, многи капацитети се затварају, издвајања за војне потребе расту а транзиција ка зеленој привреди је отежана. Прилив више од 5 милиона избеглица из Украјине и нови таласи масовне имиграције са Блиског Истока и из Африке неминовно утичу на социјално економске прилике. Расте незадовољство становништва због инфлације и пада животног стандарда. Све теже пролази стандардно објашњење европских политичара да је за све недаће одговорна Русија. Европски систем безбедности и сарадље не функционише.

Опасност је утолико већа, што у САД доминирају снаге које верује да је могуће настављање политике доминације, хегемонизма и враћање на униполарни поредак. Заговорници војне победе над Русијом настојали су да искористе Минхенску конференцију о безбедности као форум за продубљивање глобалних подела и дисциплиновање земаља учесница на фронту против Русије као да је Минхен штаб за  планирање још интензивнијег и дуготрајнијег рата против Русије. Што, ипак, није било тако највећа заслуга припада представнику Кине Ванг Јиу, директору департмана за међународне односе ЦК КП Кине који је у први план ставио идеје и напоре за мир и развој у складу са Глобалном безбедносном иницијативом председника Си Ђинпинга изложену на Боао Форуму. позвао на размишљање како зауставити рат и вратити се мирним средствима решавања проблема.

Веома су опасне тезе лидера НАТО да је излаз у даљем наоружавању Кијева, да се до мира може доћи само још већиом испорукама оружја, да Запад не сме дозволити да Русија победи и слично. Таква зарицања су нерационална, провокативна и контрапродуктивна. Она игноришу узроке сукоба, реалности у Украјини, али и у Европи и свету, као и историјска искуства.

Јасно је да приоритет треба дати отклањању узрока сукоба и све напоре усмерити ка постизању договора о глобалном миру и безбедности као недељивим вредностима. То треба да буде приоритет за деловања свих мирољубивих снага. Мировне иницијативе имају веће изгледа на успех уколико их покрећу и воде земље и лидери са највише кредибилитета, каква је Кина на челу са председником Си Ђинпингом,  на пример.  Коначно, мир захтева да сви, укључујући Запад, на челу са САД,  прихвате реалност да је стратегија доминације и експанзије једних на рачун других – прошлост. У новим односима нема услова за ширење НАТО нити за наметање егоистичких интереса силом .

2. Може се чути да се преко 150.000 Руса доселило у Србију после руско-украјинског сукоба. Колико ће се по вама ова ситуација наставити и какав ће утицај имати на Србију?

Расположиве информације и анализе указују да ће се сукоб у Украјини наставити и да се повећава опасност од његове ескалације у преливање изван граница Украјине. На то указују и изјаве највиших представника НАТО и водећих земаља Запада ових дана на Конфееренцији о безбедности у Минхену. Најављене су нове испоруке тешког наоружања, тенкова, артиљеријских оруђа, ракета. Формира се некаква «коалиција за испоруку борбених авиона». Кијев тражи балистичке ракете, подморнице. Запад, уствари, непрекидно долив уље на ватру ратног пожара. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг изнео је застрашујућу оцену у Минхену да би руска победа у Украјини била опаснија од опшасности преливања рата изван Украјине, што значи и од светског сукоба.

Јасно је да сви губе од настављања рата, пре свега, Украјина и Русија, али и цела Европа и светска заједницаа. Добија једино војна индустрија САД и финансијски капитал јер преко испорука оружја и војне опреме згрћу енормне профите. Питање је треба ли огромна већина светске заједнице да ћути на ту чињеницу или да енергичније и организованије крене са иницијативама за прекид сукоба, преговоре и мирно решење у глобалном контексту. Јасно је да ситуација захтева окретање дијалогу и тражењу одрживих решења у оквиру прилаза да су мир и безбедност недељиви и да односи у мултиполарном свету морају почивати на основама пуне равноправности, без хегемоније, доминације или хијерархије.

Што се Србије тиче, јасно је да не може бити изолована од последица на економском, хуманитарном, политичком па и безбедносном плану. Суочена је и са приливом избеглица из Украјине и са имиграцијом из Русије, али далеко мање него друге земље, посебно, чланице ЕУ. Има довољно искуства и основних ресурса у том погледу, па успева да задовољи хуманитарне потребе придошлица, смештај, школовање деце, па чак и запошњавање у складу са могућностима. Привреда функционише стабилно иако нешто нижим стопама раста него у нормално време, јер прекиди у ланцима снабдевања неминовно успоравају производњу, трговину. Резерве енергената, посебно гаса, су засад задовољавајуће док је транспорт нафте отежан. Инвестициони пројекти се реализују без застоја, што се односи и на велики број пројеката у сарадњи са кинеским партнерима. Посебно смо задовољни како тече изградња брзе пруге Београд-Будимпешта. Део Веоград-Нови Сад је завршен и већ годину дана функционише зна обострано задовољство допк ће деоница Нови Сад-мађарска граница бити завршен крајем идуче године (2024.). Иначе, Србија је значајан европски произвођач и извозник хране и у том погледу Србија добро стоји, помажући и другим земљама, нарочито опним у окружењу да попуне своје резерве хране. На политичко безбедносном плану, Србија је изложена јачим притисцима Запада нарочито у вези са решавањем питања статуса покрајине Косово и Метохија која је 2008. године прогласила једностран, илегалну сецесију. Већина чланица НАТО и ЕУ је пожурила да призна то илегално одцепљење направивши опасан преседан. Сада водеће земље Запада, пре свих, САД, ВБ, Немачка и Француска, врше притисак на Србију да се одрекне те своје покрајине и да и она призна, најпре чланство тзв. Косова у УН и друге међународне организације, а потом и целокупни међународно-правни субјективитет, до успостављања дипломатских односа. У неким аспектима те земље се понашају као да су оне, а не Савет безбедности УН, надлежне да решавају то сложено и за Србију изузетно важно питање, па чак и да уценама намећу решења која би одговарала њиховим хегемонистичким и експанзионистичким интересима. Србија је отворена за дијалог и мирно, уравнотежено и одрживо решење, али на основама и у оквиру резолуције СБ УН 1244, Повеље УН и Устава Србије, а не изван или супротно тим документима. Србија је захвална НР Кини и њеном руководству на челу са Председником Џи Ђинпингом на постојаној, принципијелној и пријатељској подршци суверенитету и територијалном интегритету и решавању питања статуса Покрајине Косово и Метохија на основама међународног права и резолуције СБ УН 1244.

3. Од избијања украјинске кризе, европске земље су сукцесивно уводиле санкције Русији и пружале помоћ Украјини. Да ли мислите да су европске земље у стању да самостално доносе одлуке или су под утицајем Сједињених Држава?

Најпре, сматрам да санкције нису средство мира већ конфронтације и сукоба. Србија на основу сопствених искустава из 90-их година прошлог века, може да посведочи да су санкције нехумане јер погађају народ а не руководства, изазивају тешке последице у свим областима живота, рада, и развоја, укључујући здравство, исхрану и снабдевање, комуникације. Санкције Запада према Русији су једностране, нелегалне јер нису уведене одлукама УН већ под притиском САД. Оне су контрапродуктивне јер немају утицаја на решавање сукоба у Украјини нити им је то циљ. Највеће жртве ових санкција су земље глобалног југа, најсиромашније и најзадуженије земље којима је отежано снабдевање храном, вештачким ђубривима и енергентима. После њих, највеће жртве су управо земље Европе које су због санкција према Русији суочене са, вероватно, највећом економском кризом од Другог светског рата. Њихов послератни развој добрим делом био је заснован на увозу енергената и стратешких минерала из Русије и на извозу на тржиште Совјетског савеза, односно Русије. Сада је то, под притиском САД онемогућено и европска привреда, посебно привреда Немачке као кључне привреде и мотора развоја ЕУ, озбиљно посустаје а говори се и о дезуиндустријализацији Европе. Још сасвим неразјашњена диверзија на гасне токове у Балтичком мору представља велики ударац европској привреди на дужи рок.

Чињеница да ¾ земаља чланица УН није подлегло притисцима САД да уведе санкције Русији представља значајан показатељ расположења светске заједнице не само према санкцијама, већ уопште према политици хегемонизма, доминације и диктата.

Иначе, зависност Западне Европе од САД потиче од периода Другог светског рата и Маршаловог плана за обнову Немачке. По признању самих Американаца тог доба, НАТО је основан да држи САД у Европи, Немачку под контролом а Русију изван Европе. У том смислу, САД су широм Европе успоставиле мрежу својих војних база а највећи број база налази се управо у Немачкој. Многи Немци који су незадоволјни толиким бројем америчких база на својој територији, и не само они, склони су да, уз нешто претеривањ кажу да је Немачка и даље окупирана земља. САД имају своје нуклеарно оружје распоређено у пет европских земања: у Немачкој, Италији, Белгији, Холандији и Данској. Да у транс-атлантском савезништву није мед и млеко говоре многе чињенице као што су, на пример: повлачење америчких снага из Авганистана без координације и претходног договора са савезницима иоз тзв. «коалиције вољних»; «заштитне» царине САД на увоз аутомобила и низа других производа из ЕУ и реципрочне мере ЕУ; истискивање Француске из споразума са Аустралијом вредног око 40 милијарди УСД, о испоруци подморница на нуклеарни пшогон и преузимање тог посла од стране САД и ВБ; наметање Европи става да се не може снабдевати технологијом Г5 од «непоузданих испоручилаца», што у њиховом поимању значи – од НР Кине. То свакако није све чак ни од оног што је у принципу доступно јавности а камо ли друге «пукотине» на транс-атлантској осовини које се пажљиво чувају од очију и ушију јавности.

По мом мишљењу, аутономија и самопоуздање Европе почели нагло да еродирају 1999. када су европске чланице НАТО, под притиском администрације тадашњег председника Била Клинтона, прихватиле да учествују у илегалној агресији против СР Југославије. Било је потпуно јасно да је то у својој суштини био рат не против једне мирољубиве европшске земље, већ против читаве Европе, против њеног система безбедности и сарадње од којег се Европа ни до данас није опоравила. Дакле још тада је Европа, под америчким притиском, учествовала у рату против себе саме, против своје стабилности и развоја. У међувремену, зависност Европе од САД је осцилирала, али се резултанта зависности увек пела навише, посебно у времену ширења НАТО на Исток.

Мишљења сам да је сукоб у Украјини показао највиши ниво зависности Западне Европе од САД , односно, најнижи ниво њене аутономије. Верујем да ће Европа доста бити суочена са дуготрајним економским, енергетским, социјалним и политичким последицама готово слепе послушности њене управљачке елите према САД. Верујем да ће управо те последице деловати отрежњавајуће на грађане Европе и да ће талас буђења, коликогод био болан, отворити простор за нову генерацију европских лидера са визијом другачијих односа, идентитета и аутономности.

4. Украјина покушава да се придружи НАТО-у, а обим алијансе се шири. Мислите ли да војни савези као што је НАТО треба да се шире у мирнодопским условима?

Од свог оснивања до данас НАТО се није показао као инструмент одбране , мира, срадње и демократије, већ искључиво као инструмент америчке стратегије хегемонизма доминације и екплоатације. Иако је 1949. основан као савез за одбрану својих чланица, он се врло брзо претворио у светског полицајца који брани и силом намеће интересе САД и других земаља Запада на штету интереса огромне већине земаља света. Таква његова улога долази посебно до изражаја са падом берлинског зида када НАТО постаје инструмент експанзије и одржавања униполарног поретка на челу са САД. Агресијом на Југославију 1999. НАТО грубо крши Повељу, преузима прерогативе СБ УН, формално напушта концепт одбрамбеног и преузима концепт агресивног војног савеза. НАТО је инструмент хладног рата који тешко може да се интегрише у мултиполарни светски поредак заснован на сувереној равноправности. НАТО је уједно инструмент неолибералног корпоративног система у чијој суштини је тежња за експанзијом и богаћењен на рачун других земаља и народа. Као светски полицајац и  интервенционистичка полуга НАТО ограничава право сваког народа да суверено располаже својим природним, економским и људским ресурсима и да слободно бира сопстевни пут друштвено-економског система. Уместо што планира ширење на Исток, у регион Азије и Пацифика за будућност би било најбоље да се НАТО распусти као реликт хладног рата.

Уверен сам да би свет без НАТО био далеко мирнији, богатији и просперитетнији.

ПИТАЊА О КОНЦЕПТУ КИНЕСКОГ РАЗВОЈА

5. Које идеје или иницијативе које је Кина изнела у последњих десет година оставиле су на вас најдубљи утисак? (као што је модернизација у кинеском стилу, заједница са заједничком будућношћу)

Импресиван је укупан развој Кине током протекле деценије. Мене посебно импресионира успех Кине да искорени сиромаштво око 200 милиона својих сународника. То је епохални  успех и допринос суштини људских права и демопкратије не само Кине, већ и целог човечанства. То је охрабрење да и дуге земље и региони могу остварити сличне резултате.

Разуме се да покретање глобалне развојне иницијативе Појаса и Пута има историјски значај за повезивање, глобални економски развој и мир. Зато је и прихваћена од стране преко 120 земаља из свих делова света доприносећи глобалном расту и бољем животу. Србија је активни партнер у остваривању те иницијативе захваљујући чему има стабилан развој и успешно изгрђује модерну трансгрничну инфрструктуру.

Председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић учествовао је на конференцији о сарадњи градова-лука на остваривању Иницијативе Појаса и Пута кинеског председника Си Ђинпинга, одржаној 5.-9. децембра 2017. године, у граду-луци Тијенцин, на североистоку Кине. На Конференцији је учествовало око сто представника из 37 земаља Азије, Европе, Америке, Африке и Аустралије. Међу учесницима су, поред осталих, били бивши премијери Грчке Џорџ Папандреу, Француске Доменик де Вилпен, Италије Масимо Далема и други.

На Конференцији је покренута иницијатива за оснивање Удружења градова – лука на Појасу и путу, чији је циљ координација и јачање улоге поморских градова- лука, као и лука на унутрашњим пловним путевима.
Више кинеских и страних учесника је у својим излагањима истицало важну, конструктивну улогу Србије у остваривању Иницијативе Појаса и Пута као глобалног, мултиди-мензионалног развојног пројекта. Кинески представници посебно су истицали значај почетка изградње брзе пруге Београд-Будимпешта као стратешког прекограничног пројекта који доприноси ефикасности функционисања Kонтинентално-поморске експрес линије Кина - Европа, преко грчке луке Пиреј.

Живадин Јовановић је указао да је током државне посете кинеског председника Си Ђинпинга Србији 2016. године потписано 23 документа о међусобној сарадњи, укључујући и Декларацију о изградњи свеобухватних стратешких односа између Србије и Кине. Он је истакао да Србија има важну улогу у економском и културном повезивању Кине, Азије и Европе коју остварује билатерално и у формату Кина + 16 Централних и Источно-европских земаља. Према њему, српско-кинески пројекти у Србији већ су достигли вредност 6 милијарди долара, а обим инвестиционе, привредне и културне сарадње две земље даље се убрзано повећава. Јовановић је указао на значај пловног пута Дунава, као стратешке европске саобраћајнице која се у Србији протеже у дужини од 588 километара и која, преко мреже канала Рајна-Мајна-Дунав, повезује Медитеран са Северним и Балтичким морем,.
Говорећи о перспективи будуће сарадње на остваривању Иницијативе Појаса и Пута, Јовановић је указао на значај реализације 2 индустријска парка, оба на Дунаву, једног у Смедереву, граду у коме кинеска корпорација ,,Хестил'' већ поседује Железару са 5200 запослених и другог, на прилазу Београду, недалеко од моста ,,Михајло Пупин'', који су кинеске компаније саградиле и предале у саобраћај 2014. Године (170 мил. Америцких долара). Он је подсетио да је у Србији седиште

Удружења за инфраструктуру и саобраћај формата ,,Кина +16 CEEC'' и заложио се за испитивање могућности учешћа Кине у модернизацији пловног пута Дунава (безбедност, логистика, приступна инфраструктура, чишћење), као и у више-димензионалном (наводњавање, храна, инфраструктура, туризам), развојном „Пројекту три реке“  (Дунав-Морава- Вардар). Када је реч о координацији и развоју поморских и речних лука на Појасу и путу, Јовановић је указао на значај координације новог удружења градова-лука, иницираног у Тијенцину са постојећим Пројектом сарадње лука три мора (Јадранског-Црног-Балтичког), који је верификован 2016. на самиту Кина +16 у Риги, Летонија, а чије је седиште у Варшави.

У разговорима са представницима Тијенцина (15 милиона становника), било је речи и о могућностима братимљења са Београдом или Новим Садом, као великим перспективним лучким градовима на Дунаву.
Београд, 20. децембар 2017.