Др Миливоје Павловић

Да ли је Србији потребно петнаест врста буквара са често различитим ортографским решењима, и сме ли се уџбеник третирати као обична роба, а не као сложен производ од чијег садржаја зависи лице сутрашњег друштва?

У многим дечјим рукама уџбеник је прва, темељна књига на коју се, касније, надовезују друга штива и друга знања. У бројним породицама, уџбеник је језгро будуће кућне библиотеке. Новија наставна учила, па и електронска, не могу да замене својства уџбеника, нити да покрију разноликости индивидуалних способности ђака. Кад су добро дидактичко-методички обликовани, уџбеници успешно воде ђаке ка вишим ступњевима образовања и самообразовања, обезбеђујући везу са светом знања и по хоризонтали и по вертикали.

Као предмет свакодневног ишчитавања, уџбеник није само „складиште информација”, већ сложени инструментаријум којим се битно утиче на трајне представе о свету и систем вредности.

Тако је у сваком друштву, па и у српском, где издавање уџбеника има двестагодишњу традицију. Прве српске уџбенике створио је Вук Караџић, утемељитељ многих наших наука. Године 1814. написао је прву српску граматику, 1818. „Српски рјечник”, а 1827. први српски буквар.

Српска држава одувек је бринула о издавању школске литературе и поверавала тај посао од посебног интереса специјализованој јавној установи. Од 1957. то је обавеза Завода за уџбенике, националне установе која представља темељ оног што је најквалитетније у домаћем образовању, науци и учености. Од оснивања до данас, нема иоле озбиљнијег домаћег научника и истраживача који није на списку Заводових аутора или рецензената, као што нема детета или одраслог човека који се нису образовали на неком од 400 милиона примерака уџбеника досад припремљених и објављених у овој кући.

Упркос овим одликама својих издања, Завод последњих година послује с великим тешкоћама и непринципијелним притисцима истискује се из школа. Удруженим снагама приватних издавача, од којих су многи с иностраним оснивачким капиталом, Заводове књиге гурају се на маргину. Остављен му је простор (и обавеза) да издаје малотиражне уџбенике за стручне школе, за децу с посебним потребама и за припаднике националних мањина. Тзв. јавни интерес националног издавача изгубио се под коруптивним и неетичким притисцима приватне иницијативе, која није толико оптерећена дидактичком димензијом уџбеника колико тиражним ефектима и могућношћу да се интерпретацијом наставне грађе утиче на лице сутрашњег друштва.

О томе сведоче повремене медијске афере о инцидентима с појединим уџбеницима и лекцијама – од избацивања Десанке Максимовић до грубог (у основи погрешног) третирања писаца с двојном националном припадношћу, попут Владана Деснице, дубровачке књижевности, и сл. На делу су и реликти „јевропејских” претензија, али не онако како их је Вук замишљао. Суочени смо с последицама које не познају друге земље: тржишно учешће националног издавача десет пута је мање од приватног и иностраног…

Уџбеници су књиге с великим тиражима, али овде није реч само о комерцијалном интересу.

Кључна промена у области наставне литературе у Србији настала је наопако изведеном либерализацијом тржишта, као да је уџбеник обична роба, а не веома сложен производ. Тај процес започео је 2003. досовски министар Кнежевић, а наставили су потоњи челници министарства. С образложењем да треба демонополизовати положај Завода за уџбенике и обезбедити слободан проток свих идеја у вези са школом и образовањем, на тржиште су уведени – потом и фаворизовани – приватни и инострани издавачи с маркетиншком службом оперисаном од етичких препрека. Сада у Србији скоро свако може да објављује уџбеник и „напада” школе. Актуелни закон предвиђа да наставнички колективи бирају уџбенике у договору са саветима родитеља, а у пракси то најчешће изгледа овако: одлуку доноси директор школе, неретко у зависности од додатних материјалних стимуланса којима државни издавач (Завод), и кад би хтео, не може да се служи.

Агенција за борбу против корупције била је 2016. основала радну групу која се бавила злоупотребама у школама приликом набавке уџбеника. Истим закључком Министарство просвете позвано је да покрене прекршајне поступке, али је променом министра прекинута активност радне групе формиране због овог задатка.

Наопако схваћена либерализација тржишта умножила је број издавача (сада их има око седамдесет), али није донела квалитетније уџбенике нити ниже цене. Напротив. Стање је близу хаотичног, јер школе чешће обилазе накупци и прекупци него просветни инспектори. У неким областима околности су скоро риплијевске: у Србији је, од различитих издавача, одобрено за употребу петнаест врста буквара, што би било много и за научно и економски знатно развијеније државе. У неким букварима писана и штампана слова азбуке нацртана су различито, због чега се Вук окреће у гробу. Наставничка већа и директори школа не могу да разрешавају ортографске дилеме нити да се баве ликовним решењима која нарушавају јединство српског језика и његовог писма. Не могу да улазе ни у идеолошку профилисаност појединих уџбеника. Због тога је сасвим уместан захтев, који је подржало Одељење историјских наука САНУ (уз сагласје Извршног одбора Академије) да се новим законом бар издавање књига из тзв. идентитетског пакета повери државном издавачу.

А што се тиче буквара, новом министру просвете смо (в. д. директора Завода др Милорад Марјановић и долепотписани председник Надзорног одбора) предложили да бар подржи идеју о јединственом српском буквару за све школе у Србији, Републици Српској и дијаспори (ако буде среће, и у Црној Гори).

Можемо ли обједињеном научном, културном и народносном енергијом доћи до основне књиге (буквара) која би сву српску децу на исти начин увела у азбуку због које смо, још у Вуково доба, били уврштени у народ с културом, а не само с историјом?

У вези с уџбеницима питања има још, а ниједно, нажалост, није наградно…

Професор Факултета за културу и медије и председник Надзорног одбора Завода за уџбенике

Извор: politika.rs