Поштовани господине Јовановићу,

Како Ви, имајући у виду Вашу веома дугу професионалну каријеру, и богато политичко искуство, оцењујете тренутно политичко, економско и социјално стање у Србији, једном речју, стање нације?

Живадин Јовановић: Нација је дубоко подељена географски, социјално и политички. Она је и даље  заморче експериментисања твораца тзв. новог светског поретка у нестајању. Умртвљене су снаге и могућности Србије у култури, науци, технологији, привреди. Друштвену свест карактеришу урушен национални морал, немоћ и чекање. Србија верује у помоћ и спасење од оних који су се вековима уздизали отимајући туђе! Српски интелектуалци, углавном, ћуте као да је то као да је такво стање богомдана неминовност и најважнија одлика демократизације. Визија и интереси Империје, постали је врхунски кредо многих. Док институције, Устав и политичка одговорност постоје само на папиру, токове и судбину друштва одређује комбинација волунатаризма, ауторитарности и политичке незрелости.
Отвореност према суседима, Европи и свету нису спорни. Али, је итекако спорно то што је Србија велике економске и природне ресурсе, будзашто, препустила другима, спорно је, уопште узев, зашто потцењује себе и своје а прецењује друге и туђе. Спорно је, заиста, и зашто Србија данас више цени и поштује оне који су је, пре само 13 година, разарали, убијали, тровали, обогаљивали, који је и данас јавно третирају као трећеразредну државу, а Србе као народ ниже расе, који Србију и на почетку 21. столећа черече и понижавају, него  оне који је поштују, подржавају и бране, који је никада нису разарали, или пнижавали. О којој скали вредности, о каквом коду се ту ради? Време је да Србија одбаци синдром немоћи, колективне кривице и вазалства, да отчепи закречења у свести и чепове у организованости друштва. Време је да се отворена Србија коначно окрене и себи!

Након политичких промена у Србији после 2000. године, Ви сте са групом колега, сарадника и политичких истомишљеника, пре свега, се ангажовали у Београдском Форуму за свет равноправних. Како оцењујете рад, политичке домете    и резултате Форума?

Живадин Јовановић: Београдски форум је добровољно, независно, непрофитно удружење, није ни странка, ни тзв. НВО, и тако треба да остане. Основала га је пре 12 година група српских интелектуалаца међу којима су, поред других, били академици Михајло Марковић, Иван Максимовић и Коста Михајловић, публицисте и књижевници Радош Калајић, Чедомир Мирковић и многи други који су својим  стваралаштвом оставили трајни траг у науци, култури и јавном животу. Форум и данас окупља велики број интелектуалних стваралаца из Србије, окружења и српског расејања. У страним медијима више се пише и говори о активностима Форума него у Србији. Форум се бори се за ширење истине,  равноправност људи, народа и држава, уважавање интереса Србије. И поред медијске блокаде, Форум се и унутар Србије, све више афирмише као остециште и извор слободне, независне мисли. Поштовање људских права у складу са концептом УН који обухвата и социјална, економска, права на здравље, културу, образовање – такође је један од циљева Форума. На међународном плану, Форум се бори за поштовање међународног права демократизацију међународних односа, за укидање страних војних база, а против милитаризације, хегемонизма и војног интервенционизма. О свему томе сведочи и садржина   преко 70 књига политичке, економске, безбедносне, спољно-политичке садржине које су написали и издали чланови и пријатељи Београдски форума.
У Форуму се руководимо резоном – да јадиковке немају вредност, да се углед и права не стичу пљувањем по другоме, да зато свако треба да ради оно што најбоље зна и уме. И још нешто, да своју зловољу и интелектуалну инертнтност не објашљава тезом – да је немоћан, да од њега ништа не зависи. Човек се не сме предати.

Ви сте заузимали важне и одговорне функције у Републици Србији, били сте Министар спољних послова у једном тешком и сложеном времену, када је наша земља била изложена бомбардовању и агресији земаља НАТО пакта. Имајући у виду поменуто искуство, као и протекло време, односно историјску дистанцу, као и спољну политику која се води после петог октобра, реците нам шта сматрате за врлине политике док сте били министар спољних послова, а шта за евентуалне слабости? Да се поново нађете у истој позицији као тих година 1998., 1999. и 2000., да ли бисте нешто променили?

Живадин Јовановић: Успех или неуспех политике, укључујући спољну политику, одређеног раздобља  тешко могу оцењивати њени актери. То што многи не одолевају искушењу да себе хвале а да на на своје претходнике бацају љагу, не значи да им треба повлађивати. Нико не може заменити па ни убрзати суд историје. Откривање истине, правих узрока, актера и циљева догађања 90-тих година прошлог века убрзано напредује, али још нема услова да се ефекти стравичне антисрпске пропаганде отклооне и прихвате објективне оцене. Тек се однедавно шире разуме и прихвата да у Рачку није било „масакра цивила“, да САД нису желеле договор у Рамбујеу већ оправдање за агресију, да на Косову и Метохији није било „масовног кршења људских права Албанаца“, да је егзодус избеглица настао тек после почетка агресије НАТО, да је „план поткове“ наручен за потребе немачке владе и њеног министра одбране Шарпинга у операцији придобијања јавности за учешће Немачке у првом рату у Европи после Другог светског рата. Итд. Итд.
У дипломатији сам био професионалац. Почео сам 1964. као приправник, прошао све „чинове“ напредовања и завршио 2000. као министар. С обзиром да у то време још нису постојали Асанж и Викиликс могао бих да говорим и о „врлинама“, како ви кажете. Поготову зато што се од 2000. до данас о том времену и актерима говори само најгоре. Ипак, не могу подлећи таквом искушењу.
Увек сам водио рачуна, да су спољна политика и дипломатија важан део државног система и снажна полуга за одбрану и остваривање државних интереса. Настојао сам да дипломатија увек функционише као систем, у коме се цени способност, професионализам, а не личне или страначке лојалности. За време док сам био министар по јавном конкурсу су примљене три генерације младих дипломата,л основана је Дипломатска академија која и данас функционише.
Проблеми у Србији данас, проблеми у спољној политици и дипломатији, не могу се објаснити само грешкама „бившег“ режима и последицама светске кризе, како се то још увек чини. Много је ближе истини да су привредни, финансијски, социјални проблеми, феудализација државних функција, „дворска“ кадровска политика у дипломатији и другим областима, великим делом, резултат изворног „доприноса“ власти од 2000. до данас.

Ви сте се преко Форума за свет равноправних, организације Фонд дијаспора за матицу, као и кроз друге акције, веома активно укључили у борбу за Косово и Метохију, односно у борбу за одбрану територијалног интегритета Србије. Како видите тренутно стање у нашој јужној покрајини, и каква, по Вама, треба да буде политика и државе али и читавог српског друштва, како бисмо одбранили нашу свету српску земљу?

Живадин Јовановић: Нема чињеница које би указивале да постоји државна стратегија за решавање проблема Косова и Метохије. Када је у јавности постављено питање зашто је српски предлог резолуције за ГС УН напрасно замењен текстом ЕУ, одговорено је - зато што се Председник Републике тако договорио са Ешдауновом! Од става да су статус Покрајине и односи са ЕУ два одвојена, независна процеса, одједном се прешло у директну трговину – Србија да прихвати: „интегрисану“ контролу која укључује албанске царинике и полицајце, да уклони барикада које су за Београд најпре биле „логична реакцја“ угрожене слободе Срба, а онда одједном, реликвија, вид антидржавног деловања, „слободу кретања“ КФОР-а и УНМИК-а на Северу, све то и још које шта, у замену за Кандидатуру. Вашингтон, Берлин и Приштина правовремено су схватили колико Кандидатура значи за опстанак Гарнитуре. Зато, из дана у дан, цена Кандидатуре вртоглаво расте. ММФ није одобрио линију од милијарду и пар сто милиона долара, цена Кандидатуре расте. Едити Тахири се кваре два авиона из Беча за Брисел, преговори се одлажу за цео дан, час Одлуке о  се приближава. Цена даље расте. Немачком МИП-у Вестервалеу ни снег ни авион нису проблем. Док  Борко Стефановић дежура у Брислу, Вестервале изненада слеће у Београд са новом, још већом ценом.
При садашњим односима у Европи и свету проблем Косова и Метохије тешко се данас може решити праведно за Србију. Ти односи се мењају у правцу стварања бољих услова за заштиту интереса Србије. Србија не би смела да жури са било којим решењем, поготову са таквим које би је лишило могућности обнове процеса решавања у будућнисти. Везивање било којег решења, чак и фазе решавања, за кандидатуру, или било какав статус Србије према ЕУ, свакако би била кобна грешка. Јадна би утеха била, ако би неко аконто кандидатуре добио који глас више. Ако би добио. Србија, би свакако изгубила.
То што сада САД и Немачка настоје да наметну решење на штету виталних интереса Србије, не може бити ни реално, ни трајно, нити у интересу мира и безбедности, јер се користе суштински исте методе као 1998. и 1999. Данас је важно не прокоцкати, очувати све правне и друге аргумент у прилог заштите суверенитета и територијалног интегритета Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу.  То, пре свега, значи да је неопходно сачувати неокрњену резолуцију Савета безбедности УН 1244 као  део међународног права и докуменат трајног значаја. По мом мишљењу, не би требало прихватити изједначавање третмана  резолуције Савета безбедности која је обазвезна за све чланице УН и необавезне резолуције Генералне скупштине, или саветодавног мишљења Међународног суда правде. Та документа нису ни приближне вредности. Тзв. четири тачке (безбедност преосталих Срба на Косову и Метохији, посебан статус споменика српске духовности и културе, државна и приватна својина и статус Сев ера Покрајине) треба(ло) проширит петом тачком - обавеза Приштине и тзв. међународне заједнице да обеѕбеде слободно, безбедно и достојанствено враћања 250.000 протераних Срба и других не-Албанаца у своје домове, а свих илегално усељених имиграната из Албаније и Македоније у пребивалишта њиховог порекла. Позицију треба квалификовати  - да „план од пет тачака“ није замена за решавање питања статуса Покрајине у складу са резолуцијом СБ УН 1244.
Срби на северу Косова и Метохије су, по мом мишљењу, одржали легалан, легитиман, демократски референдум. Његови резултати, шта год ко говорио, осуђивао, или претио – имаће трајну вредност и историјски значај. Могу разумети да референдум не одговара интересима по некога у Приштини, Београду, Брислу или другде, али рећи да тај референдум слаби Србију, је претерана, несувисла тврдња.
Најзад, с обзиром да ускоро предстоје избори, да неке институције не функционишу, друге отаљавају смањеним капацитетом, треба размотрити вишемесечну паузу у преговорима, бар до формирања нове владе. Тако би поступила свака власт којој је до одговорности и демократије.

Како оцењујете појаву партије Југословенска Левица – ЈУЛ и  да ли је то имало утицај на Социјалистичку Партију Србије, чији сте Ви члан? Односно, да ли је то допринело умањивању јединства државе и народа које је у високом степену постојало почетком деведесетих година, посебно током ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини?

Живадин Јовановић: Откада сам половином 90-тих постао члан руководства СПС-а затекао сам, мање или више изражену резервисаност руководећих структура СПС према политици и пракси руководства ЈУЛ-а. Касније сам се и сам уверио да су руководиоци ЈУЛ-а тежили да обезбеде ЈУЛ-у далеко већи утицај у политици и удео у власти, привреди, култури, медијима који су се тешко могли довести у склад са распололжењем и подршком грађана, или са критеријумима стручности. Део руководства ЈУЛ-а постављао се као елита коју други треба следе. Било је систематских настојања да ЈУЛ оствари директан утицај на кадровску политику у дипломатији, да добије некакву квоту. Борио сам се против таквих настојања. Мени коме ни једна лествица у каријери није била поклоњена, коме ни министарска фотеља није била опсесија већ тешка дужност у још теже време, било је веома страно тражење незаслуженог, нечега што није у функцији посла, ма са које стране стизало.
Све речено, ипак, сматрам да никог, па ни бившу председницу ЈУЛ-а Мирјану Марковић не треба политички прогањати.   

Господине Јовановићу, имајући у виду Ваше богато дипломатско и политичко искуство, Ваш углед који сте стекли како једним принципијелним и етичким ставом, и као стручњак и као патриота, реците нам шта, по Вама, треба да чинимо у овом тренутку (на тактичком плану), а шта треба планирати и делати у будућности (на стратешком плану)?

Живадин Јовановић: Србији је потребна државна и национална стратегија.
Први и најважнији посао је враћање самопоуздања нацији, достојанства и вере у себе. За то нису потребни „стратешки партнери“ и стране инвестиције. Потребна је  државничка храброст. Да ли је има у Србији?
Заштита суверенитета и територијалног интегритета захтева сагледавање свих опасности од дробљења државне територије и националног корпуса и утврђивање превентивне политике.
Активна национална политика захтева одлучнију аштиту делова српског народа који живе изван Србије, културно, духовно, привредно и национално повезивање Срба у окружењу. Стварна, не вербална, помодна и страначка - брига о српској дијаспори као делу националног корпуса који, поред осталог, представља највећи и најоптималнији извор прихода за Србију.
У економском развоју, Србија треба да се окрене себи, својим људским, научним природним и економским потенцијалима и да их активира у сарадњи са оним партнерима који се не служе уценама и не постављају политичке предуслове. То су пре свега, производња и извоз хране, електгричне енергије, обнова индустрије. Стратешки развојни потенцијал представња Дунав као саобраћајница која Србију повезује са Северним и Средозменим морем. Зашто тај потенцијал није активиран – не може се објаснити недостатком инвестиција.
Уравнотежена спољна политика и војна неутралност, из фазе пуке прокламације за „домаћу потрошњу“ треба да се преведе у свакодневну праксу. Крајње је време да се схвате и државни интереси и нова стварност у Европи и унутар ЕУ и да се престане говорити о ЕУ као „једином путу“. ЕУ ни за Немачку, Француску, поготову за Велику Британију, више није „једини пут“, нити једина и вечита алтернатива.