Кардиоктомиа као колатерални бизнис у хуманитарном рату

Маја 2013 у Паризу, код једног од најпознатијих француских издавача, Фајара (Fayard) објављена је досад најпотпунија студија о Косову и улози НАТО савезника под насловом: Косово: ”праведни” рат за мафијашку државу (Kosovo. Une guerre « juste » pour un Etat mafieux). Угледни француски публициста-истраживач, Пјер Пеан, направио је изузетно важну и савесну синтезу великог дела објављених, као и необјављених теекстова и извештаја дипломатских и обавештајних извора коју допуњава његова анкета са терена и разговори са важним учесницима и савременицима. Уз 458 страна основног текста, придодате у 45 страна већим делом ексклузивних и поверљивих докумената.

Ова несвакидашња књига почиње стенограмом сведочења УЧК војника објављеног од стране Б92 10 септембра 2012 у досијеу под насловом Анатомија злочина. Вођена уживо и без анестезије од стране Албанца лекара и приученог припадника УЧК, до несхватљивости стравично вађење срца из живог српског младића од 19-20 година, превазилази страхоте 20 века и враћа на кардиоктомију коју су масовно вршили жреци ацтечког импрератора Монтезуме с почетка 16 века.

Веродостојност извештаја Дика Мартија о ”бизнису” људским органима код више стотина српских заробљеника , али и албанских жртава, Пјер Пеан верификује анкетом и разговорима са неким од најупућенијих француских дипломата и обавештајаца.

Сценарио западне ингеренције и ратние интервенције стављен је у мећународни контекст у коме НАТО, САД, Велика Британија, Француска и Немачка имају водећу улогу.

Иницијална улога крајње ратоборне предводнице америчке дипломатије Мадлен Олбрајт и стерилни ”пацифизам” француског председника Жака Ширака, монтажа ”масакра у Рачку” од стране америчког агента Вилијама Волкера, познатог по умешаности и прикривању масакра језуита у грађанском рату у Салвадору 1988; псеудо дипломатска маскарада у Рамбујеу у коме земља домаћин има споредну улогу статисте и чије услове ”ниједна земља не би могла да прихвати такво колонијално потчињавање” (стр. 96-97); досад непозната сведочанства иза кулиса француске улоге у даљем развоју догађаја, међу којима и она најпозванијих француских обавештајаца задужених за обучавање обезбеђења Хашима Тачија. Дипломата и одговорних функционера који негирају сазнања о уделу о мафијашкој и злочиначкој делатности УЧК и потоњег албанско руководства Косова. Корак по корак, докуметима и сведочењима, Пеан показује како је распад Југославије и удео западних савзника у њему, у првом реду интервенцијом 1999, био оркестриран у циљу одржавања НАТО као водећег инструмента одржавања америчке хегемоније насупрот међународном праву и свим правилима цивилизованог мирнодопског и ратног понашања. Улога Бернара Кушнера, о чијој улози је Пеан објавио посебну књигу после које је бивши француски хуманитарни активиста и министар нагло нестао са јавне сцене, показује како су фрацуски социјалисти били анимирани на страни УЧК и против дотадашњег француског ђака и штићеника Ибрахима Ругове.

У делу посвећеном НАТО интервенцији (започетој на неколико дана пре 50 годишњице од оснивања Североатланског савеза) и првом рату вођеном од његовог оснивања, Пеан посебну пажњу посвећује медијској обради која ће постати модел условљавања јавности у каснијим ратовима те организације на Средњем Истоку. Без мандата Савета безбедности и кршењем члана 5 оснивачке повеље НАТО-а, војна интервенција 1999 против Србије и Црне Горе представља преседан у кршењу међународног права и Повеље УН, као и устава неких од земаља учесница. Без обзира на тражење социјалистичког посланика и председника скупштинске комисије за народну одбрану, Пола Килеса, крајем 1998, да се Народна скупштина изјасни у случају интервенције на Косову, тако је дошло до грубог кршења члана 35 француског устава који обавезује на гласање Парламента у случају учешћа Француске у рату (стр. 145-146).

Цитирајући еуфоричне изјаве чешког председника Хавела у корист преседана хуманитарног рата (стр. 147-148), Пеан потсећа на десетине хиљада масакрираних курдских цивила у Турској 1997 на које невине жртве је у потпуности изостала међународна осуда и хуманитарна солидарност (стр. 149). Са Колумбијом најпривилегованија земља за снабдевање наоружањм, Турска је од 1952 чланица НАТО пакта (заборавља се да је тада је то била и Југославија). На питање новинарке Либерасиона на ту врсту двоструких стандарда у време бомбардовања 1999, немачки министар Јошка Фишер је не трепнувши цинично одговорио: ”Нису све жртве једнаке. Ако се не може помоћи свуда то не значи да не треба помоћи нигде” (стр. ).

Почев од 9-ог поглавља, под насловом: Рат (нелегални), стр. 143-159) Пеан даје кратак преглед обима и војних, цивилних, материјалних и осталих последица дејствовања војне авијације НАТО-а. Поклањајући највише пажње и простора западној медијској обради тих збивања где се натоизација медија и кретенизација јавног мнења одвија уз изобилну логистику добромислећих, у првом реду француских интелектуалаца (Ратна дезинформација и медијско застрашивање, (стр. 161-177); набрајајући контрадикције између ратних билтена Џиме Шеа и осталих медијских жречева, о броју уништених тенкова и остале технике српске војске, које су се показале више од десет или двадесет пута мање (6% уместо најављених 20 и више процената; броја албанских жртава, од којих је после извештаја међународних екипа форетичара и и хуманитарних организација, требало одузети бар две нуле (од пола милиона до неколико хиљада), (”Мир”, стр. 179-204); броја и огољених околности које су довеле до бројних српских цивилних жртава, као што су 16 убијених у РТС које Амнести интернационал наводи као драстични случај ратног злочина (стр. 203), за чију одговорност нема никаквих изгледа да одговара било ко од починиоца; до циничног дискурса задојеног западним цивилизацијским ”вредностима”, незапамћене оргије говора заслепљеног најотровнијом мржњом која враћа у најмрачнија времана европске ближе и даље прошлости. Све до ”банализације и обесмишљавања жртава нацистичких холокауста и геноцида” (стр. 151), паклене и крвожедне, злослутне мржење која будећи најниже нагоне позива на погром и линч, која је условљавала и оправдавала освајање, истребљење и уништавање, читавих раса, континената и народа, у име цивилизацијских и етичких вредности којима се њихови наследници бестидно хвалишу и надимају.

Поглавља од 12 до 14 (стр. 205-244) дају необично веродостојну слику о стању насталом после успостављања НАТО протектората на Косову и Метохији, у првом реду виђену очима француских специјалаца, војника и жандара, која се допуњава исказима српских монахиња. Руковођени људском и војничком савешћу и професионалном етиком, тако су првоприспели специјалци предвођени пуковником Хогардом, који је срећом ”заборавио” да оде по детаљније инструкције код генерала Рондоа, шефа војне обавештајне службе, наступили енергично против УЧК пљачкаша на северу Косова и у драматичним конфронтацијама с британским војним снагама, одлучујуће допринели да се очува српсака енклава на том делу КиМ (стр. 205-218). Исказ игуманије Девича мати Анастасије и луцидна смелост мати Макарије, дају суморну и сирову слику страдања и злостављања монахиња којим се времаплов враћа на прве векове хришћанства у завршној обради војника до сад у историји најмоћније војне и цивилне силе (стр. 219-227). Неостварљиву мисију француских жандара у Косовској Митровици и њеној околини осветљава сведочење једног од њихових команданата Жислена Хузела, који сведочи о лажној и перфидној улози вишег командног и политичког кадра на челу са Кушнером и његовим УС помоћником, уствари спонзором, Џок Ковејом (стр. 229-244).

Следећа три поглавлља, од 15 до 17 (стр. 245-278), говоре о судбини не-Албанаца, у првом реду Срба, у време успостављања НАТО протекстората на КиМ. Прво од њих је највешћим делом компилација недвосмислено експлицитних извештаја ОСЦЕ и УН о систематском насиљу Шиптара и Албанаца масоно приспелих из Албаније према Србима, Ромима, Горанцима и осталим мањинама, као и о неспремности КФОР-а да се озбиљније супротстстсатави злочинима и принудном исељавању не албанског становништва. Према извештају ОСЦД , који говори о ”амбијенту генерализованог терора”, житељи села Старо Грацко ”застрашени сталним насиљем, у више наврата су тражили заштиту КФОР-а која им је била ускраћена под образложењем помањкања снага реда” (стр. 251, 254). Као извештач УН, Јири Диенстбир указује на: ”165.000 Срба и Црногораца су напустили Косово” пошто су се уверили да КФОР не обезбеђује њихову заштиту, као и егзодус половине од 12.000 до 150.000 Рома (стр. 256); ”да су мањинске групе становништва постале жртва кршења људских права на Косову данас”; што се добрим делом односи на ”подухвате чишћења који циљају на Србе само зато што су Срби” (стр. 259); до 14 августа ”КФОР је потврдио да су 280 убистава почињена на Косову почев од 15 јуна” (стр. 260); ”веома је забрињавајуће да снаге КФОР-а још увек нису у стању да пруже ефикасну заштиту угроженим заједницама” (стр. 263). Друга два су потресни искази најбиже родбине жртава пострадалих у тим првим погромима, масакр 14 Срба жетелаца, узраста од 14 до 60 година, 23 јула 1999 у селу Старо Грацко код Липљана и три зверски искасапљена српска младића у селу Пасјане код Гњилана, под покровитељством и под одговорношћу НАТО савеза. Један од убијених жетелаца, 16-годишњи Новица Јанићијевић, нађен је са телом из кога су били извађени унутрашњи органи, родбине других жртава одбиле су да говоре о болном догађају. Ови и други наведени оркестрирани злочини имају заједнички именитељ у организацији УЧК уз пуну подршку америчких и енглеских снага КФОР-а које се веома грубо и окупаторски односе према преосталом српском становништву.

Под насловом: ”Криминалци и мафијаши врше терор” поглавље 18 (стр. 283-304) је посебно значајно јер даје прецизне податке о косовским мафијашким клановима заштићеним од њихових НАТО савезника и нарочито о њиховим западним покровитељима. Као што су Кхавит Халити и Хашим Тачи које је Мадлен Олбрајт наметнула за преговараче у Рамбујеу (стр. 288). ”Албанска мафија је ушла на Косово пратећи у стопу НАТО снаге”, наслов из Albanian Daily News од 3 септембра 1999, ”Косово постаје Колумбија у сред Европе”, пише у наслову Коха Диторе у исто време. Председник немачког синдиката полиције Норбер Спинрат даје 19 децембра 1999 изјаву за Шпигл: ”УЧК је криминална организација (,,,) УЧК отима и држи људе у казаматима, краде, пљачка, врши уцене, ућуткује сведоке и убија (...) понаша се као мафија” (стр. 285). Извештај немачке обавештајне службе БНД који цитира Пеан закључује своју анкету: ””Крииналне албано-косоварске организације представљају данас као и јуче потенцијал високог степена који угрожава Европу и оне настављају да шире свој утицај. Земље Западне Европе су и остаће за албански организовани криминал, истовремено логистичка база, простор за припрему и за отступницу и тржиште за шверц дроге и за целокупну њихови криминалну делатност” (стр. 303). ”Преко водећих чиниоца који су Халити, Тачи, Харадинај и Лјука, врло тесне везе су настале између политичког и привредног с једне стране и криминалних организација с друге које делују на међународном нивоу почев од Косова. Криминалне мреже које дејствују из сенке доприносе политичкој нестабилности. Оне немају никакав интерес да допусте стварање функционалне државне поретка који би могао само да шкоди њиховим уносним пословима (...), ”стога би се могло показати као веома тешким за међународну заједницу успостављање на Косову заиста демократских структура у правног поретка. Косово и укупно с њим читави Западни Балкан наставиће да имају одлучујућу улогу као главно упориште за усмеравање наркотика према Западној Европи. Косово је за организовани криминал централа почев од које се његове активности разграњавају према читавој Европи” (стр. 304) .

Када је у питању посебна врста односа која постоји између УЧК, владе Косова и албанске мафије с једне стране, према с друге стране међународној заједници у виду НАТО, КФОР, УНМИКА и УН, од посебног је значаја поглавље које се односи на суђења Рамушу Харадинају пред ТПИ у Хагу, под насловом: ”Неких 60.000 војника, полицајаца, административаца и судија ”заборављају” на право и допуштају завођење мафијашког поретка” (стр. 335-362). Питање на које није лако дати категоричан одговор, посебно ако се има узме у обзир изјава специјалног изасланика председника УН Сорен Јесен Петерсон који у време суђења пружа безрезервну подршку дотадашњем председнику владе, предводнику УЧК и мафијашком босу: ”Важно је да сад останемо мирни и достојанствени у овим тешким данима” (стр. 354) . ”Судски поступак се одвија у својеврсним условима терора” (стр. 360), уз бар 9 убијених сведока оптужбе која је тражила најмање 20 година робије за ”ратне злочине и злочине против човечности” (стр. 361), ТПИ је Харадинаја ослободио кривице. Питање Карле дел Понте и Пиера Пеана на кога је алудирао Петерсен када је позивао ”да останемо мирни”, остаје засад без недвосмисленог одговора. Целокупна Пеанова књига усмерена је притом ка тражењу одговора на то узнемирујуће питање: шта може да значи у више наврата изречена безрезевна подршка специјалног изасланика Генералног Секретара УН, човеку кога суд основан од стране УН суди за ратне злочине са најтежим оптужбама ? Осим ако није дошло време да се појасне и редефинишу улоге и односи између НАТО и ОУН, као и да се постави питање стварног односа снага између КФОР-а и других институција међународног протектората у односу на неформалне и формалне албанске центре моћи на Косову ?

Погром од 18-19 марта 2004 Пеан истражује под насловом: ”МИНУК опећи ћеш се од УЧК”... Линч неалбанских мањина марта 2004”. Користећи, у првом реду, извештаје Хуман Рајт Вач од јула 2004, поверљиви Извештај Института за Европску Политику из Берлина од 2007 , Извештај немачке обавештајне службе из 2005, он показује како снаге КФОРА готово ништа нису предузеле да заштите Србе, Ашкалије и друге мањине од насиља разјарене шиптарске руље од неких 50.000 појединаца које је добрим делом организовала косовска албанска, наводно и српска мафија. Масовно насиље, линч сиромашних грађана и цивила, нереди, пљачке, паљевине, минирање цркава и манастира, били су оркестрирани од стране клана Рамуша Харадинаја да би се омогућило несметано допремање из Албаније већег броја тона наркотика. Карактеристична је изјава Хашима Тачија, у посети САД, којом дословно оправдава погром и даје подршку насиљу, као и његова друга изјава којом практично зауставља талас насиља и показује ко је газда на Косову уз пркс КФОР-у и ОУН-у.

Своју исцрпну студију Пјер Пеан завршава поглављима о Извештају швајцарског сенатора и раније јавног тужиоца Дика Мартина, његовим претходницима и следбеницима у истраживању најсвирепијег злочиначког бизниса, трговине људским органима. Истраживања једне независне новинарске екипе, потом Карле дел Понте, подтстакли су Савет Европе да повере обимнију анкету Дику Мартију који је већ био познат по анкети о ширењу мреже нелегалне репресије, мучења и противзаконитих отмица и робијања америчких затвореника ван територије САД након 11 септембра. Обављен савесно и врхунски професионално, Мартијев извештај је готово једногласно прихваћен 25 јануара 2011 од стране Савета Европе који је тим поводом затражио од ЕУЛЕКСА да спроведе исцрпну кривичну истрагу о злочиначком подухвату са трговином људским органима на Косову и у Албанији. За главног истражиоца је однекуд Савет Европе одредио Американца Џона Клинта Вилиамсона, човека који је од 2003 и 2006 радио за НСЦ – Савет за националну одбрану, служба која је под непосредном контолом председника САД. До сад најобимнија истрагу о том предмету води Бруно Векарић, помоћник државног тужиоца Србије за ратне злочине. Пеан даје и неке ексклузивне податке из Векарићевог истражног досијеа с почетка 2013 године.

Компилацијом 143 аутентичних сведочења међу којима је и не мали број директних учесника и починиоца, упоређивањем конвергентних и подударних елемената досадашњих истраживања, Пеан долази до приближне цифре од 400 жртава, претежно српских цивила узраста од око 20 до око 50 година, уз мањи број младих жена и девојака из источне Европе, међу којима је било и Албанки намењених такође тржишту сексуалних услуга, који су током неких десет година убијани приликом вађења њихових виталних органа (стр. 423-427). Медикус клиника у Приштини од које су почеле првобитни истражни поступци, била је један од кључних делова морбидног диспозитива , док је позната Жута кућа код Бурела у северној Албанији била само један, и то не најважнији, од десетак ”клиника” и сабирних пунктова ове злочиначке делатности, једине која се сматра профитабилнијом од трговине наркотицима .

Без обзира на уништавање доказног материјала од стране ЕУЛЕКСА и других грозничавих интерференција и опструкција , све се дешава као да се круг сужава око америчких штићеника и њихове непрекидне злочиначке делатности, коју Стејт департмент и амерички политички и војни кругови тако упорно и неумољиво подржавају и прикривају вршећи систематску опструкцију сваком трачку светлости која би могла осветлити наличје њихове цивилизацијске и хуманитарне фасаде. Остаје да се види хоће ли доиста ЕУ и даље допуштати стварање и одржавање латино-америчког синдрома из времена хладног рата у југоисточном осетљивом делу Европе.

Пеанова књига даје одговоре на нека веома осетљива питања од којих су неки веома категорички и прецизни, у овом прегледу је било могуће навести само неке елементе из њих. Она притом такође посатвља нека незаобилазна питања на чији одговор се не би требало дуго чекати: ”како је могуће да ЕУЛЕКС није могао наћи тужиоца за истрагу у Европи, Француза или Немца ? Хоће ли Вилиамсон својим извештајем покушати да оспори, ублажи или амортизује Мартијев извештај ? Хоће ли импутирати помућене и разводњене одговорности ? Хоће ли косоварским званиницима бити суђено како налаже доказни материјал ? Или Векарићева препорука за стварањем ад хок специјалног суда остаје само пуста жеља ? (стр. 448) Већ само посатвљање оваквих питања отежава посао пословођама новог опскурантизма. Или ће њихов успешно обављен задатак потврдити да је суморна визија Џорџа Орвела подбацила само за неколико година ?

Епилогом, под насловом ”пакс Американа”, Пјер Пеан завршава, колико је нама познато, досада најобимнију и највалитетнију студију о Косовском питању у његовом регионалном, историско-геостратешком контексту. Набрајајући бројне антеседане америчког прагматизма у знаку начела да циљ оправдава средство, он потсећа на неке од контрапродуктивних и поразних последица те врсте кратковидих импровизација. Звршавајућ- и споразумом потписаним 19 апрла 2013 између Ивице Дачића и Хашима тачија (главног протагонисте његове књиге, како сам тврди) под уцењивачким условима за Србију, он указује на безизлазни процеп у који је она доведена - не остављајући много наде у повољан исход.

Упоредо са минуцциозном и скрупулозном истраживачком анкетом, Пеан анализира и медијску хајку и хистерију која је пратила међународно ратно и политичко ангажовање, што представља драгоцен допринос познавању условљавања јавности у војним, дипломатским и квази хуманим ингеренцијама. Тако се може пратити неравноправна и мање позната борба неколицине водећих француских интелектуалаца, Режиса Дебреа, једног од водећих социолога Пјера Бурдјеа, угледног филозофа Алена Бадјуа, Сержа Халимиа, познатог историчара Марк Фероа, Бенсаида и осталих против густо збијених легиона апологета натоизације јавног мнења предвођених Бернар Ханри-Левијем, Ален Финкелкраутом, Гликсманом и осталим небројеним ратним хушкачима и поклоницима НАТО хуманизма. Већина елита је ипак остала по страни овог несвакидашњег излива медијског комформизма, док је прва група прошла недовољно запажено збок дотад невиђене контроле и уређивачке цензуре медија. Као један од бројних примера може се навести интернет анкета коју је ТФ 1, први канал француске телевизије, водио током бомбардовања, све док није нагло прекинута када је разлика између против и за НАТО интервенције нарасла на више од 150.000 гласова против више него за интервенцију. Пеан с разлогом помиње текст Режиса Дребреа у Монду после његове једноседмичме посете Београду и Косову током бомбардовања, коментаришући само уобичајени цинизам БХЛ-а, али пропушта да наведе и десетак других текстова у истом броју водећег упоришта католичке левице, који су невиђен пример хајке и вербалног линча милитантног и кретенизованог једноумља.

Употреба мафије од стране адмтарниминистрације САД, почев од случаја с Лакијем Лућианом 1943, доводи до непосредних (грађански рат за отцепљење Сицилије 1944-5) и трајних последица – неразрешиви чвор мафијашких мережа које Италија ни после пола века не успева да санира. Употреба тероризма и мафије као у случају ложе П2 и осталих импликација, само је још један од делића те безобзирне борбе за доминацијом по сваку цену и без икаквог зазора и уздржавања од цивилних штета и жртви.

У све већем страху од губитка своје привилеговане позиције у свету, свесни да је она добрим делом заснована на рачун и на штету осталих делова човечанства који неће увек допуштати доминацију опадајућег хегемона, САД и њене експозитуре су у положају да све мање бирају средства за одржање тог све анахронијег положаја.

Косово је дакле само једна од најексплицитнијих метафора за односе снага у свету који тежи све бржим променама, упркос неизмерним средствима уложеним да се свака даља еволуција односа снага заустави и спречи. У недостатку далекосежније стратегије користи се све више импровизација у виду антиципације које иду у сусрет долазећим локалним променама. Тако се бира савезник који има јачу демографску и тржишну перспективу. Штите се монархије, као у арапском свету, док се републикански и лаички режими препуштају исламизму са којим се хвата копча по сваку цену. Војни и други хуманитарни интервенционизам постаје празна флоскула коју јавност, иако и даље инструментализована све теже може толерисати, Ако се има у виду предвиђање једног од обавештенијих европљана, Жака Аталија , о долазећих (али већ присутнних, по његовом казивању), 30 година општег и све већег хаоса, где државне институције и њихови извршни органи губе смисао и функцију коју преузимају мафије, финансије, тржиште и други центри моћи, у том случају је Косово и његово најближе окружење управо карикатурални модел тог новодолазећег светског поретка коме име последњег крвожедног императора Ацтека Монтезуме понајбоље пристоји.

Скитес, 7 јул 2013
Бошко Бојовић

****
1 ”За Косово, воде се до данас као 521 нестало лице, који не могу бити уписани ни као живи ни као мртви. Постоје јаки разлози да та нестала лица представљају жртве трговине лудским органима. 2006 године 500 узорака су уништени у Хашком трибуналу. Тај доказни материјал, послат ТПИ-у од стране МИНУК-а показивао је да су Албанци, а не Срби, примењивали узимање органа од српских заробљеника и да су их продавали. Бројне организације и личности могу да потврде ове чињенице, ИНСТИТУЦИЈЕ СУ САВРШЕНО У ТОКУ О ОВИМ СТРАХОТНИМ ПОСТУПЦИМА, СВЕ ЈЕ УЧИЊЕНО ДА ИСТИНА О ТОМЕ БУДЕ САКРИВЕНА. (...) Политички интереси су веома, исувише присутни (стр. 305).

2 ”Наша трагедија је много већих размера него што то покаују пописи међународне заједнице”, сведочи Наташа Шпановић, председница координације организација за нестала лица у ратовима бивше Југославије (стр. 307).

3 У даљем излагању Пеан на основу обимне њему доступне документације тврди: ”сви међународни фактори су савршено обавештени о мафијашким поступањима УЧК, а да притом та сазнања нису нимало ометала деловање албанске мафије, док француска жандармерија поседује још увек и данас најбоље базе података које су редовно ажуриране, о албанским, али и српским, мафијама које дејствују на Косову...” (стр. 320).

4 Ова ”скандалозна и недвосмислена изјава Сорен Јесен-Петерсена против ТПИ изражава у ствари праву природу односа снага која је успостављена поступно после доласка Бернара Кушнера, између бивших вођа УЧК и МИНУК (међународне администрације КиМ), стр. 363.

5 Који извештај закључује: ”Насупрот очевидности интеретничких конфликата, међународна заједница наставља да јавно прокламује своју приврженост мултиетничком Косову. Тај став је последица политичког притиска који доводи до систематске негације постојећих тензија, по принципу: Оно што не треба да постоји не може постојати” (...) Фикција коју поред осталих одржавају и они ”који имају финансијски интерес да се окористе од овог или оног програма помоћи” (стр. 380-381).

6 Не спонтани већ оркестрирани карактер насиља констаовали су и Генерални секретар НАТО Жак ле Хоп, у посети КиМ 22 марта, као и шеф МИНУК Хари Холкери (376-377).

7 Власник те клинике, Луфти Дервиши, идентификован је током истраге као лекар који је руководио кардиоктомијом коју Пеан описује у уводном поглављу његове књиге, стр. 9-13, 448.

8 Турском младићу који се 2003 онесвестио на аеродрому у Приштини, да би се открило да му је у клиници Медикус у Приштини одстрањен бубрег којим поводом је дошло и до прве истраге, обећано је било 13.000е, цена трансплантације органа креће се око 100.000 евра.

9 Тужилац ЕУЛЕКС-а Вилиамсон одржава готово свакодневни контакт с Векарићем, који треба да њему првоме преда коначни извештај о истрази, али не жели да у јавност продре сазнање о природи њихове сарадње, стр. 446-447.

10 Ј. Attali, Breve histoire de l’avenir, Paris 2010 (српски превод: Кратка историја будућности, Београд 2012).

11 Монтезума или Моктезума, последњи владар Ацтека (поч. 16 века), убијен је каменом из руке једног од његових поданика који су протествовали због његове предаје власти шпанским завојевачима. Био је оплакан од стране његових шпанских пријатеља као што доликује, према једној од верзија о смени цивилизација у Мексику на почетку Новог века. Ацтечка цивилизација је иначе позната по највећем степену свирепости у приношењу, некад по десетина хиљада људи на жртву – често по ритуалу вађења још куцајућег срца рукама жреца из распорениг груди ратних заробљеника и других жртава.