Поводом текста „Не удварам се публици”, недеља, 19. августа 2012.

У сазнавању прошлости једино је легитимна и пожељна научна ревизија (дограђивање). Но, она понајмање утичена друштвену свест. Медији и слика предњаче. Интервјуи поводом претпремијере филма „Кад сване дан”, са режисером Паскаљевићем, глумцима Ејдусом и Надаревићем, те Филипом Давидом косценаристом, у садржају имају произвољности којезамућују слику једне од најосетљивијих тема Другог светског рата – холокауста. Неколико тврдњи завређује коментар: да је уништено 30.000 Јевреја у Београду; да је само место логора Сајмиште било и стратише („где је страдало ...”); да је „Недићева полиција (је) послала седам хиљада људи у Топовске шупе и да није било његове сарадње са колаборационистима (?) логор Сајмиште не би био пун.”

Према респектабилним историчарима за ову тему (Б. Божовић, В. Маносчек, М. Кољанин, М. Ристовић и други) у Београду је пред рат било између 11.000и 12.000 домаћих Јевреја и нешто странаца, у Банату под немачком Окупационом управом Србија још око 4.000, у Моравској бановини 843 и на Косову 550.„Кладовски транспорт” од 1.200 Јевреја из Европе био је углавном у Шапцу. У Бачкој, до рата је живело око 14.000. Према мађарским историчарима ту суубијена 743 Јеврејина, а 1944. послато у Аушвиц 16.034 (заједно са пребезима из НДХ).

У августу 3.300 банатских Јевреја транспортовано је у Београд. Представништво јеврејске заједнице део размешта по становима, а део иде у Топовске шупе. Пројекат уништавања Јевреја у Србији био је немачки пројекат коме се поред Гестапоа, Министарства вањских послова прикључио и Вермахт. У намере, одлуке и егзекуцију нису дозвољавали мешање локалних снага. Логори ће бити под њиховом командом. Дошли су са готовим тракама за обележавање. Већ 16. априла плакатирали су пописивање под претњом смртне казне и обавили од 19. до 22. те од 28. до 30. априла регистрацију оних који су приступили (око 9.000). Регистрацију су извели сарадници Јеврејског реферата Гестапоа под командом ес-еспотпоручника Фрица Штракеа у згради Пожарне команде на Ташмајдану (накнадно на Калемегдану). Израђене су три картотеке. Када је у мају формирана српска Специјална полиција имала је седмоодељење „Јеврејско” са пет службеника, четвртополитичко за антифашисте (46 службеника и агената) које ће до 1944 открити неколико стотина припадника укључујући Јевреје и трећеза налажење одбеглих Јевреја. Оно је до краја успело да приведе неколико десетина. Тој полицији се накнадно до краја јула пријавило 286 одраслих, 127 младића, двадесетородеце и 147 странаца. Од 688 Јевреја (385 из Београда) који су били под надзором Гестапоа на Бањици, 44 је тамо упутила Специјална полиција. Не постоје подаци колико је иста претходно упутила Гестапоу. Жандармерија је учествовала у прикупљању Рома.

Трагично страдали Јевреји, мушкарци били су обмањени позивом да се јаве на радну обавезу у Топовске шупе, где су и до тада долазили, али су се и враћали кућама. Рампа је пала 22. августа. Било је то недељу дана пре успоставе такозванесрпске владе генерала Недића. Овај логор постаје Данкелманов, а касније и Бадеров резервоар за стрељање талаца (5.000).

Око три стотине преживелих мушкараца и унутрашња „управа” пребачени су из Шупа у логор Сајмиште. Наредбом Ајнзац групе СИПО и СД (пуковник ес-есВ. Фукс), 8. децембра 1941. позвани су жене, деца и стари да се 12. децембра јаве у двориште Специјалне полиције за Јевреје (Гестапо) у ЏорџаВашингтона. Једном броју су достављени позиви (преко домаћих органа), остали су обавештени преко плаката и наредби у новинама. Резигнирани, како бележе Немци, приступили су без отпора поневши обележене кључеве својих станова, постељину и храну за један дан.

Само тло логора Сајмиште у првој фази до истребљења јеврејских заточеника није било место егзекуције изузев неколико примера казни ради застрашивања. Умирало се од болести и изнемоглости. Егзекуција је извршена у пролеће 1942. у специјалном камиону-душогупци на путу за Јајинце где су умрли тајно сахрањивани. Сва стрељања су обављана у Јајинцима. Из логора Сајмиште страдало је тако око 6.400 Јевреја. Поред Јајинаца стратишта су била Ледине на Бежанији и околина села Јабуке близу Панчева. Осим стотинак умрлих Рома, остатак од 500 жена и деце је пуштен.

Тек после маја 1942.на Сајмишту су вршена масовна убијања и мучења у „Рибарској бараци”. Антифашисти, ратни заробљеници и интернирци били су овде на пролазу. У јесен 1943. доведена је већа група Јевреја из Сплита (стрељани у Јајинцима).

Са простора Југославије од 145 носилаца јеврејске медаље „Праведника”, 75 носилаца овог почасног звања је из Србије. Било је кућа кроз које је прошло од 80 до 98 особа. Често су ухваћени имали лажне легитимације на српска имена издавана од домаћих власти. Да ли би то било довољно за једну српску верзију „Шиндлерове листе”?

Историчари су већ скретали пажњу (Ј. Бајфорд) да је деведесетих отпочео један тренд ревизије ове историје са политичком позадином. Посебан напор су уложили неки хрватски историчари да докажу да су српски колаборационисти били директно укључени у егзекуције Јевреја, да изједначе праксу НДХ са оном у Србији. Лекар Филип Коен постао је икона тог тренда својом књигом „Тајни рат Србије ...”. За те заслуге одликовао га је председник Туђман.        

Историји не треба ни додавати ни одузимати. На слободној савести уметника је да види драму човека у прошлом, па и народа у коме је поникао, али, дозволите нам иронију, да не буде по цену измишљене наредбе српске Врховне команде да се богаљи и болесни регрутују и истуре у прве редове или да се говор југословенског капетана на граници са Италијом из 1940. (архивски докуменат) умеће у уста српском мајору из 1914. и уз мала краћења, прилагођава неким данашњим политичким контекстима.

Научни саветник

Др Миле Бјелајац

Објављено у „Политика“: 03.09.2012.