Проф. др Мира Радојевић и академик Љубодраг Димић
лауреати прве награде за историју „Иларион Руварац“, коју додељује Матица српска

Аутор: Доц. др Ђорђе Ђурић

У присуству више академика САНУ, историчара, научника, културних и јавних радника, у Матици српској у Новом Саду, 25. јуна 2015. године, уручена је Прва награда за историју „Иларион Руварац“, за 2014. годину. Награду су добили Проф. др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић, за књигу „Србија у Великом рату 1914 - 1918“, у издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге. На свечаности су говорили Проф. др Драган Станић, председник Матице српске, академикЉубомир МаксимовићпотпредседникСАНУ, председник жирија за доделу награде, Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске, аутори иЖивадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних, у име издавача.

О садржини књиге, Доц. др Ђорђе Ђурић је рекао:

„Праотац српске научне историографије архимандритЈован Рајићу предговору своје Историје разних словенских народа... записао је још 1768. године, да ту историју пише да буде на услузи своме роду и да жели "као што су се сви други народи већ потрудили да своју прошлост са славом опишу" и он тако поступи. Посебно је себи у задатак ставио да треба да побије оне приче о Србима које су писане с "гађењем и клеветама". За то је развио један помало чудан метод, који се није увек у потпуности поклапао санаучним методом како га ми данас схватамо. Век касније један други архимандрит, Иларион Руварац, једнако патриотски настројен, по узору на своју епоху и принципе Леополда Ранкеа увео је у српску историографију доследно примењен критички метод. Прикупљање и строга критика извора и борба против прихватања мита као историјске чињенице, били су по њему најважнији послови који су стајали пред историчарем. Нису сви савременици (ни последници) са задовољством и одобравањем прихватили ове принципе (чему је, поштено речено, допринео и начин на који је Руварац заступао своје идеје). У сваком случају несумњиво је да је дело Илариона Руварца означило прекретницу у увођењу Критичког метода у српску историографију.

У претходна два и по веканије било много генерација српских историчара које, стварајући своја дела, нису морале да троше енергију оповргавајућиинтерпретације настале "с гађењем и клеветама" према српском народу и историји (како је то рекао Рајић). Можда је једна од ретких која је била лишена овог бремена била генерација учитеља данашњих лауреата, која је неоптерећена овом врстом борбе (о бројним другим искушењима која су била пред овим нараштајем нећемо овај пут) па су могли да се, на Руварчевом трагу, посвете развојуметода и заната историчара.(Они су уосталом били савременици Фрица Фишера).

Достојни баштиници генерације својих учитеља наши лауреати проф. Др Мира Радојевић и дописни члан САНУ Љубодраг Димић (обоје су професори на одељењу за историју Филозофског Факултета у Београду) у свом еснафу су познати по доследној примени метôда научне историографије и мајсторскимвладањем занатом историчара.

Можда је пред оволико историчара прозаично рећи било шта о понављању историје, али свако ко је последњих година, ма и површно пратио западноевропску историографску продукцију о питању ратне одговорности за избијање Првог светског рата и о Првом светском рату уопште, не може се отети утиску да су околности у којима је Рајић написао ону своју тврдњу о писању странаца о српској историји са гађењем и клеветањем готово исте. Истине ради, морамо рећи да "лажи и опадање" нипошто нису став научне историографије на Западу, већ да су она дела која су писана на такав начин добијала велики публицитет, несразмеран њиховим научним дометима.

То су биле околности у време настајања књиге Србија у Великом Рату 1914-1918, Кратка историја. Оваква клима била је велика замка и искушење за ауторе Миру Радојевић и Љубодрага Димића. Без трунке патетике можемо рећи да су они држећи се поменутих принципа и метôда научне историографије и мајсторским владањем занатом историчара успели да ову замку избегну и напишу научно поуздану синтезу о Србији у Великом рату.

Да би се написала књига о једној од највећих епопеја у српској историји требало је сакупити ипроучити (у случају Мире Радојевић и Љубодрага Димића тачније је рећи познавати) ванредно велику количину извора и литературе. Пратећи напомене, али и садржину ове књиге јасно је да су аутори користили сво расположиво наслеђе српске историографије, настајало од 1920-их и 1930- их година 20. века (дела савременика и учесника рата): издвојимо само нека из овог периода као што су књиге: Валадимира Ћоровића, Јована Јовановића, Живка Павловића, збирка Велики рат Србије за ослобођење и уједињење од преко 30 томова коју је издавао генералштаб краљевине СХС и Краљевине Југославије. Ипак значајније упориште за писање ове књиге била су дела настала од 60-их до 90-их година 20 века. Поменимо опет само нека: Андреја Митровића, Владимира Дедијера, Милорада Екмечића, Ђорђе Станковића, Чедомира Попова дела војних историчара Скока, Опачића и Томца, као и збирке српске дипломатске грађе. Свему томе треба додати велики број дела страних аутора (енглеских, француских, руских и немачких), од савременика рата извештача из Србије и страних дипломата, преко страних историчара Фишерове генерације до наших савременика као што је рецимо Анико Момбауер.

Књига је подељена у шест поглавља, од којих је прво посвећено развоју Србије као независне државе од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, док свако од преосталих обрађује по једну ратну годину (уз мања хронолошка одступања, када је то било нужно због синтетичког начина излагања). На крају следи закључак који носи наслов Југословенско уједињење.

Без намере да се упуштамо у препричавање садржаја књиге, ради илустрације начина рада аутора наводимо како је обрађена, из напред поменутих разлога, посебно значајна тема: Питање Сарајевског атентата и ратне одговорности. Излагањем ове проблематикеаутори су се бавили у последњем одељку првог поглавља насловљеном са Виновници рата и Краљевина Србија и првом одељку другог поглавља чији је наслов Сарајевски атентат и Јулска криза (стр. 40-111). Супротно очекивању, на ових70 страница аутори не полемишу са ревизионистичком историографијом, шта више ова синтагма није употребљавана у књизи осим у предговору. Језгровито су приказани главни правци спољне политике великих сила и настанак и даља изградња њихових савеза кроз неколико општеевропских криза почетком 20. века; Посезање за светском моћи савеза високе пећи и племићког поседа у Немачкој и њено виђење Балкана и Србије у том контексту; Аустроугарске аспирације на Балкану, као једином преосталом пољу њеног ширења и зебња од Србије као Пијемонта Јужних Словена. Може ли се сажетије и јасније описати однос Аустроугарске према Србији уочи Првог светског рата него што је то речено на 50. страници "Србија је положајем и политиком коју је водила објективно била препрека настојањима Аустроугарске да контролише цео Балкан и запоседне његове централне делове".

Контекст и сам чин Сарајевског атентата који се догодио у току аустроугарских војних маневара на Видовдан 1914, при чему аутори подсећају на поређење енглеског историчара Тејлора, да је то исто као када би британски краљ парадирао улицама Даблина на дан Светог Патрика, описан је на основу мноштва извора, судских списа, сећања савременика и учесника и поуздане литературе. Мира Радојевић и Љубодраг Димић не прећуткују ништа што доносе извори, као што је чињеница да је Драгутин Димитријевић Апис вероватно био умешан у организацију атентата. Међутим, јасно наглашавају да извори показују да српска влада и генералштаб нису имали никаве везе са тим чином. След догађаја у време Јулске кризе (период од атентата 28. јуна до почетка рата 28. јула) јасно показује да су Немачка и Аустроугарска атентат искористиле само као повод, како је то први написао још у току рата кнез Карл Макс Лихновски, високи немачки дипломата и немачки амбасадор у Лондону од 1912. до 1914. године.

Питања ратних циљева Србије и стварања Југословенске државе зналачки је обрађено кроз више поглавља у књизи. Тема изузетно значајна за историју Срба у 20. веку, за коју су аутори у најмању руку експерти (а овај израз не употребљавамо без преке потребе).

Посебне похвале у награђеној књизи заслужује мера и складан однос између приказивања војне и политичке, друштвене, економске и културне историје Србије у Великом рату, које се добро укомпоноване претварају у једноставно речено историју (да избегнемо појам тотална историја).Иако књига носи наслов Србија у Великом рату довољно пажње је посвећено општој, тј. у овом случају европској историји. Као шири контекст приказани су најзначајнији токови и догађаји на војном и политичком плану током читавог рата у Европи, што је искорак у односу на нашу ранију литературу.

Да закључим:Мира Радојевић и Љубодраг Димић дали су у години обележавања стогодишњице почетка Великог рата, на поузданим изворима засновано, критички проверено, модерно инерпретирано, језгровито и стилски савршено написано српско виђење историје Србије у великом рату. Тиме су испунили своје позвање да нашој и страној јавности предоче резултате српске научне историографије.

¹ Да је доба Великог рата једна од највећих епопеја српске историје не треба посебно доказивати. Наша историја тога доба садржи све елемете великих епова: и немилост богова (великих сила) и неправедно приписивање греха и одлучност хероја да се бори против несразмерно веће силе, пошасти налик библијским – епидемија 1915, и егзодус и славни повратак итд...
²Наравно да овде не могу набројати сва релевантна дела. Овај кратки избор је направљен само ради илустрације.