Поштовани,

Памтимо, Не заборављамо, Не опраштамо...

И данас, на обележавање тринаестогодишњице од почетка Нато бомбардовања Републике Србије памтимо и памтићемо сурову машинерију за убијање живота и свих облика слободе.
 Не заборављамо. Не заборављамо јер смо ми,  на најтрагичнији начин осетили монструозност снаге моћника.
Не опраштамо. Не опраштамо трихиљаде невино страдалих и преко хиљаду несталих Срба на Косову и Метохији.
Не опраштамо независност плаћену људским органима.
Не опраштам им и никада им нећу опростити 25. јун 1999. године, дан када ми отеше брата.

Ову песму  посветила сам њима,  онима које до сада није дотицали брутално кршење људских права над Србима, али  их је  итекако дотицало да учествују у спровођењу политике дуплих стандарда.  За њих,  Нато агресоре, представнике такозваних међународних судова правде, борце за људска права нити је икада, нити данас ишта представља чињеница о хиљадама невино страдалих, отмицама људи, трговини људима и њиховим органима...о погибији трогодишње Милице Ракић која је сведочанство невиног српског страдања.

БОРЦИ ЗА ЉУДСКА ПРАВА

Шта згрешисмо. Шта згрешисмо, шта скривисмо да нас прогањају да нама, народу српском-Србији, самарџије вековима самаре праве, не би ли могли што више злочина, кривице, срама народу и овој напаћеној земљи на плећа да натоваре.

Докле ћемо да трпимо? Докле ћемо на ногама да носимо ланце тешке тираније?
Докле ће голобраду децу српску да прекрива зелена трава?
Тешко нама!  Тешко до Бога, што их свакодневно убија и гази душманска,
злочиначка нога.

Успели су. Успели сте борци за људска права.
Успели сте да презентујете и сервирате неистину, искривљену слику о једној земљи, народу,  злочиначком  како нас назвасте. Успели сте да ваши поклисари поруке горке истине претворе у ваше лажи. Шта после свега,  овај скопнели народ да од вас очекује и тражи?
 
Успели су. Успели сте борци за људска права. Успели сте браниоци, моћници, миротворци да се у многим српским домовима не подиже слава...

За шта смо криви?

 А, ако смо и криви, криви смо само себи и својима.
Ако смо грешни, грешни смо само себи и својима што памтимо мало или мало знамо.

Али оно, па макар и мало, што сигурно знамо, то је да православље и српство душманима никада нећемо да дамо.

 И оно, па макар и мало што исто тако знамо, то је да ће се на данашњим српским згариштима, на светој српској земљи која вековима јеца, очувати православље. И са вером у Бога наставити да се рађају и српска деца.