Хиљаде Албанаца са Косова и Метохије данима хрли преко Ниша и Београда илегално прелазећи српско – мађарску границу. Не помажу ни радари, ни ноћне камере, ни појачана контрола границе. Само на мађарској територији, како јављају медији, ухапшено их је око шест хиљада. Ухапшени се враћају Србији, нови и повратници поново су на граници и преко ње. У ЕУ узбуна, посебно у Мађарској и Немачкој. На границу се убрзано шаљe нова техника, нова појачања полиције, жандармерије. Мењају се агенде и сазивају хитни састанци полиција Србије, Немачке, Мађарске. Грчевито се траже спасоносна решења, ако их има. Јер, они који илегално беже преко границе, ако су вољни да говоре за медије, тврде да то чине из принуде – беже од незапослености, неизвесности и беде. Додуше, круже разне приче, како о разлозима, тако и о „спонтаности“ овог покрета без преседана од времена грађанских ратова и агресије НАТО.

Истовремено, највиши представници Владе Србије и приштинских власти, уз посредовање комесарке ЕУ за безбедност и спољну политику, Федерике Могерини, у Бриселу преговарају о спровођењу тзв. Бриселског споразума и новим темама. Колико је реч о преговорима, а колико о уценама, тешко је прецизно оценити, али кад је некоме сав верују у „отварању поглавља“, није тешко разазнати ко је притом која страна.

Атмосфера за српске представнике свакако није сјајна, без обзира са које стране се посматра. Зато јој, по свој прилици, и не смета, да изјави да су преговори били тешки, да су документа потписана, али зато је извесно да ће се та фамозна поглавља отворити. Када? То ће се још видети. Наши се још чувају лицитирања са датумима. Оно што је сасвим сигурно, то је да су потписали интегрисање судског система у северном делу Покрајине у систем Приштине. Можда им је то било лакше и због тога што је Уставни суд Србије рекао да је Бриселски споразум политички, а не правни акт и тако Влади Србије дао бланко меницу да потписује све што се од ње тражи за Приштину и за Федерику Могерини, то што се у Бриселу потпише, су међународни правни документи, старији су од сваког закона па и Устава Србије, а за Владу Србије, док не буде признала, то су за сад тек политички текстови.

Истовремено, док се највиши Владини представници муче у Бриселу, трчећи по сваку цену ка поглављима, док се у Украјини и даље разбуктава – у Београду вест о распродаји „превазиђене“ војне технике, односно оружја. Ту су тенкови, топови, хаубице, калашњикови, шта све – не.

Ићи све на јавну продају, па ко да више, имаће шансу да купи. Званични представници, а и неки војни аналитичари, тврде да је то логичан потез јер је техника превазиђена, тврде да те тенкове поседују само неке сиромашније земље Африке. Има додуше и оних, који кажу, да војна техника која се спрема за распродају, није „формацијски потребна“ јер је бројно стање војске толико смањено да нема смисла држати толико оружја и технике. Други признају да је војска формацијски готово занемарљива, али да оружје које се распродаје ипак нарушава одбрамбени потенцијал Србије. Тенкови су на пример, и даље употребљиви. Неки подсећају да је амерички „стелт“ 1999. године оборен захваљујући најстаријем моделу радара којим је војска тада располагала. Трећи малициозно питају, да ли војна техника коју Србија сада распродаје, легитимно, после спроведеног конкурса, по принципу да робу добија који понуди најбољу цену, може наћи пут и до нових оружаних снага Косова, додајући, да је мало вероватно да би се таквом „дилу“, Американци или Немци, на пример, супроставили.

Тешкоћа на претек. И преговори са америчким „Есмаком“, неочекивано су се искомпликовали и продужили. Не зна се тачно зашто је то тако, нити како ће се завршити након што је изгледало да је током разговора српског премијера и представника „Есмака“ у Лондону, пре више недеља, јавности било представљено, као, мање више, све договорено. Конкурс који је потом врло глатко прошао и на коме је „Есмарк“ био једини уредан понуђач, такође је прошао у оптимистичком расположењу. И јавност је, захваљујући ТВ камерама, могла видети да је понуда „Есмака“ била лепо запакована у великој коверти која није била оштећена ни са лица ни са наличја. Као и увек, и око овога су се већ појавили коментари, да је, можда, „Есмак“ бацио око на сав тај технолошки превазиђени војни арсенал и да би желео да га по кратком поступку, претопи у челичне коцке или полуге. Они који читаву ствар виде упрошћено, говоре да је то најлакши и најјефтинији начин за добијање врхунског челика, односно, да је далеко исплативији него мукотрпна екстракција метала из прљаве руде. А и еколошки је чистије, него горети кокс и правити нове планине шљаке у Смедереву. Неки подсећају да је „УС Стил“, који је био претходни привремени власник, готово закупац, Железаре у Смедереву, сличну операцију завршио када је протеклих година такође топио тенкове, топове и другу војну технику преосталу после НАТО- ве реформе војске Југославије, односно Србије. Претопио, продао, узео то мало пара што је зарадио и – отишао. Да ли се „Есмак“, следбеник свог земљака „УС Стила“, спрема да понови ту познату операцију, или су то само злонамерна нагађања доконих?

Из Новог Пазара било је разних изненађења. Од откривања тајних скровишта оружја, преко дефилеа зелених беретки, до разних ватрених изјава тамошњих верских вођа. Сада чујемо да такорећи дојучерашњи члан Владе Србије, Сулејман Угљанин, тражи да се Рашка област, или како он ту област зове – Санџак, претвори у Оландска острва. Заиста, необична иницијатива, јер мора ни од куда, а острво без воде је тешко замислити. Таква је бар реакција обичних, не увек добро обавештених људи. Међутим, ко зна шта је све могуће, а шта није. Јер, ваља подсетити на чињеницу која умиче пажњи – постоји у Београду тзв. група „пријатеља Санџака“, а њу не чини било ко. У њеном саставу су амерички, немачки, британски, француски, италијаснки амбасадор. Према томе, изненађења, попут идеје о Оландским острвима на Пештеру и не морају бити немогућа.

А онда тек, распродаја над распродајама. Представници Владе најављују да су одлучили да продају „Телеком“, „ЕПС“, „Дунав осигурање“, „ПКБ“, пољопривредно земљиште, руднике, воде и друго што је још преостало. Председник Владе је рекао да ћемо бити изненађени како добру цену ћемо постићи за „Телеком“. Има највећу одговорност и ред је да највише зна. Е сада круже различити коментари и реакције. Једни тврде да ћемо све то распродати и појести преко буџета, као што смо појели и све до сада што је продато. Други тврде да је и то део цене за отварање поглавља и некакве аранжмане са ММФ-ом. Трећи, мање упућени у државничке муке, кажу да је лако онима да распродају што су генерације стварале, јер они, нису у животу имали прилике да било шта стварају, не знају за муке стварања. Осим тога, наметнути су им некакви саветници из иностранства попут Гузенбауера, Тони Блера и других који не разумеју потребе Србије и склони су да због тога премијеру предлажу потезе који нису у најбољем интересу Србије. У сваком случају Влади не треба замерати, јер други су одговорни за оно што она чини или потписује. Има чак и екстремиста који кажу – ако се распрода све то што је, колико толико, профитабилно шта ће уопште остати од слободе и независности земље? Могу ли, заиста, страни власници свега што је вредно у Србији имати веће разумевање за њену слободу и независност, него што га имају званичници Србије.

Невена Таушан Ергић,
Политиколог и члан Београдског форума за свет равоправних