Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

Беседа на свечаном обележавању 100-те годишњице почетка Првог светског рата и 96-те годишњице Подгоричке скупштине, Подгорица, 26.11.2014.

Живадин Јовановић

Часни оци, Браћо и сестре, Даме и господо,

Позив Српског националног вијећа Црне Горе и његовог председника Др Момчила Вуксановића, да вечерас будем заједно са свима Вама у овом величанстевном Храму представља за мене изузетну част. Такво осећање тим је дубље што је овај велики српски сабор посвећен 100-тој годишњици почетка Првог светског рата и 96. годишњици одржавања Подгоричке скупштине.

Наша је света дужност да и овом приликом одамо почаст великим српским жртавама палим током Првог светског рата, херојима одбране слободе и достојанства нашег народа. Са посебним пијететом одајемо почаст палим херојима Мојковачке битке који нису штедели своје животе да би обезбедили одступницу српске војске пред налетом аустроугарског агресора. У спомен тим хероијима српско расејање је помогло подизање меморијалног храма у Мојковцу да будуће генерације подсећа на јединство у одбрани слободе. Заветовани смо да памтимо патње и жртве за идеале слободе и достојанства. И више од тога. Наша је дужност да се, заједно са свим другим мирољубивим народима, боримо за мир и мирно решавање свих проблема како до ратних катастрофа сличних Првом светском рату, никада више не би дошло. Цену мира, ретко који народ је тако скупо платио као српски народ. Зато је је српски народ увек посвећен миру, равноправности и напретку за све земље и народе. Зато је увек било и остало битно да на време препознамо изворе угрожавања мира и да, заједно са другима, покрећемо механизме за спречавање сукоба, разарања и људских катастрофа.

Поглед на крипту Храма Преображења

Подгоричка скупштина представника српског народа у Црној Гори одржана на данашњи дан пре 96 година о уједињењу Црне Горе и Србије је светао историјски догађај од огромног значаја. Са поносом обележавамо тај датум уверени да ће бити трајни извор надахнућа данашњим и будућим поколењима. Одлука о уједињењу израз је вековних тежњи српског народа да своје право на самоопредељење оствари уједињењем, да би уједињен, попут других европских народа, потпуније остваривао своје легитимне националне интересе, штитио своје биће и идентитет, у складу са опште-прихваћеним принципима. Увек за своје добро, никад на штету других. Српски историчар светског гласа, академик Милорад Екмечић каже:

„Подгоричка скупштина 1918. је историјски на овом простору остварила глобални принцип међународног права о самоопредељењу народа“. Академик Екмечић даље каже:

„Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у озир чињеница да одлуке Скупштине не може довести у питање политички, или научни појединац. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво , позвано на свет да одлучи о судбини целог народа. Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим телима која су 1918. и наредне године обарала старе монархије и стварала нове демократске државе, основане на општепшрихваћеном принципу самоопредељења народа“.

Данас Србија и Црна Гора постоје као одвојене државе. Не улазећи ни у која друга питања, добро је да се оне међусобно уважавају, да сарађују, бар толико колико међусобно сарађују друге државе. Никако не може бити добро уколико би се десило да Србија и Црна Гора наносе штету једна другој, политичку, економску или било коју другу, ради некаквих краткорочних, или привидних користи, или ради угађања трећима. Имајући у виду историју, посебно, историју балканских ратова, Првог и Другог светског рата, исту судбину у преломним периодима, затим, заједничку културу, језик и многе друге заједничке одлике и искуства, Србија и Црна Гора имају велике предности да развијају блиске, братске односе, да негују солидарност и сарадњу без неспоразума, вештачких ограда, или препрека. То је уједно предност и када је реч о односима са трећим земљама и организацијама. То је оно што и народ обе државе очекује и чему тежи.

Суочавамо се са тезама да смо превише окренути историји и да је, у интересу „бољег живота“ потребно да се окренемо будућности. Са разних страна стижу поруке да нам је историја била погрешна. Не ретко и политичари преузимају посао историчара, што свакако није прихватљиво, чак може бити врло штетно. Морамо се запитати зашто је то тако и коме је у интересу да кривотвори историју? Коме је у интересу да оптужује Србију и Русију као наводне виновнике Првог светског рата? Коме је у интересу да Гаврила Принципа проглашава за терористу? Историја је учитељица живота, а не слушкиња политике! Ако је некоме у интересу да кривотвори историјске чињенице, наша је дужност, не само да су уздржавамо да не учествујемо у томе, већ да чувамо и узносимо истину. Једино тако можемо бити достојни потомци хероја одбране слободе и милиона жртава.

Ако би историја била неважна прошлост, откуда толика настојања, толико новца и енергије да се она ревидира, кривотвори. Годинама већ, ако не и деценијама, осећамо снажна настојања да се изврши ревизија историје не само Првог и Другог светског рата, већ историје Европе читавог 20. века. Годишњице које управо обележавамо неки центри користе да појачају кривотворење историје. Јасно је да то води продубљивању неповерења међу народима и државама. Ревизија историје може се показати као предсобље за ревизију граница.

Какве нам поуке долазе из историје Првог светског рата?

Велики рат је почео ултиматумом Србији. Србија нити је желела, нити је била спремна за рат. После исцрпљујућих балканских ратова, свакоме је јасно да је Србији најпотребнији био мир, окретање развоју.

Да ли је то био и крај метода ултиматума, уцена и двоструких стандарда? Свакако не. Најпре је крајем 90-тих година прошлог века СРЈ, била суочена са ултиматумом у Рамбујеу који је једнако био неприхватљив, као и ултиматум из јуна 1914. Захтевано је прихватање окупациј целе државне територије СРЈ – Србије и Црне Горе, од стране НАТО. Новијег је датума ултиматум Србији из Брисла у виду тзв. Споразума о Косову и Метохији. Тај текст је, по мом личном уверељу, ништаван јер је супротан резолуцији СБ 1244, принципима Завршног документа из Хелсинкија од пре 40 година и Уставу Србије.

Империјалистиче силе Аустро-угарска, Немачка ослањале су се 1914. на грубу војну и економску силу – прва, у нади да ће силом зауставити опадање своје моћи и слабљење контроле над туђим окупираним територијама, друга, да ће опредметити своју нараслу економску и војну моћ освајањем територија суседа, успостављањем контроле правца Берлин – Багдад, а затим и целе Европе, и Африке. Искуство говори да ослонац само на силу, непоштовање права и интереса других нација и ароганција, нису предност, већ велика слабост. Да ли се то искуство данас уважава, или свет клизи ка новим великим сукобима?

Готово смо поверовали у „пророчанство“ западних мислилаца и стратега да је дошао крај историје. Уместо тога, добили смо множење тзв. регионалних сукоба, глобализацију „обојених револуција“ и интервенционизма. Нажалост, и даље има оних који верују да се људска права, демократија, благостање и мир могу извозити милионима долара, ракетама, дроновима и множењем војних база. Каква заблуда да је то пут ка „бољем животу“, „новом светском поретку“!

У очи Великог рата одвијала се жестока трка у наоружавању. Предњачила је уједињена Немачка, али ни неке друге силе нису заостајале. Милитаризација је била видљива и по низу других обележја. Није било иницијатива да се сулуда трка у наоружању заустави. Потцењивана је опасност од великог сукоба. Европа се уљуљкивала у веровању да је мир трајно стање. Разумемо ли данас опасности од глобализације интервенционизма започетог агресијом НАТО на Југославију 1999. као тачком преокрета? Тада је Савет НАТО произвео себе у надређеног Савета безбедности УН.

Војни издаци у свету данас приближавају се износу од два трилиона долара и расту убрзаним темпом. На недавном самиту НАТО у Велсу усвојен је захтев САД да се војни издаци повећају и да свака чланица издвоји најмање 2% општег домаћег производа (GDP) за наоружавање. Корак по корак, свет је ушао у нову спиралну трку у наоружању. Хоћемо ли покренути иницијативе да се она заустави, или ћемо поново, као у очи Првог светског рата, уљуљкивати наивним веровањем да је мир загарантован и допустити да нас то увуче у нову катастрофу?

Милитаризација је видљива у енормном расту броја страних база на тлу Европе. Данас у Европи има више страних војних база него што их је било на врхунцу хладног рата. Зашто? Од базе „Бондстил“ изграђене на Косову и Метохији 1999. године, америчке војне базе су ницале као печурке после кише – 4 у Бугарској, 4 у Румунији, Пољској, Балтичким републикама и тако редом. Старим се додају нове - тзв. антиракетни системи, пет нових база за ротирање трупа (5-10.000 војника) за брзе интервенције. Све ближе руским границама. Доктрина „Drang nach Osten” коју смо готово заборавили, добила је ново издање. Процес политичког одлучивања такође се деформише у правцу смањивања утицаја парламената. Медији, чак и у земљама најстарије демократске традиције, имају све мање слободе, све више су под контролом војно-индустријског комплекса.

У свету се у узаном кругу привилегованих концентрише енормно богатство. На другој страни, шире се беда, сиромаштво, болести, екстремизам и тероризам. Како у условима растуће беде, сиромаштва, незапослености младог света – ширити људске и цивилизацијске вредности и права, схватамо ли да опасност од кључања социјалног незадовољства? Схватамо ли да су досадашње методе сузбијања међународног тероризма искључиво војном силом имале за последицу убрзано његово јачање и ширење?

Беда великог дела човечанства није последица растућег броја становника на планети, већ растуће неправде у расподели, у економском поретку који брани привилегије богатих и спречава развој сиромашних. Егоизам, ултиматуми, лицемерје, непризнавање и гажење интереса других народа довели су до Првог и Другог светског рата. Наметање интереса силом, непризнавање равноправности других народа и земаља, пред свима нама је изронила као основа за глобални интервенционизам, ауторитаризам и неофашизам.

Међународни правни поредак успостављен после Првог и Другог светског рата од почетка 90-тих година прошлог века доживљава ударац за ударцем. Најтежи ударац том систему задао је НАТО 1999. када је кршећи све основне норме међународног права, без сагласности Савета безбедности УН, извршио оружану агресију против Србије, односно, ондашње СР Југославије. Ни 15 година после тога систем Уједињених нација није се опоравио од тог ударца. Шта више, тај систем је даље дерогиран. Шта онда остаје од његове и од функције ОЕБС-а за превентивно деловање, за решавање спорова мирним путем? Нису ли се тиме политика силе и двоструких стандарда отргли од сваке контроле као дим из отворене боце?

Један од циљева агресора у Првом светском рату био је – прерасподела колонија. Шта су циљеви империјалистичких сила данас?

Личности од несумњивог утицаја на креирање америчке стратегије - Бжежински и Олбрајтова јавно тврде да природна богатства Сибира не припадају само Русији, већ тзв. међународној заједници, тј. САД! Захтеви за прерасподелу природних богатстава на планети су јасни. Бивши командант НАТО у Европи, генерал Весли Кларк је изјавио да у Пентагону постоје планови ѕа војне интервенције по свету, признајући да је један од могућих мотива и контрола извора нафте.

Опасност по свет данашњице произилази из чињенице да постоје центри моћи који верују да су предодређени да управљају светом, да им је ту мисију поверило провиђење, а да су сви други на планети дужни да их слушају и да се управљају по задатом једином обрасцу. Такви центри и данас реагују логиком и условима с краја 80-их и почетка 90-их верујући да се мултиполаризација светских односа и ток историје могу силом зауставити, а униполарни поредак повратити. То није разлог само за забринутост, већ пре свега, за дејство разума и снага мира.

Браћо и сестре,

Деобе појединих народа, разбијање суверених држава, изазивање неповерења, националних, племенских, или верских сукоба – одувек су били саставни део империјалистичких, колонијалистичких и хегемонистичких стратегија. „Подели па владај“ је мотода освајача стара више хиљада година. Из наше перспективе, из наших искустава, посебно оних током 90-их година прошлог века, изгледа као да је нова, свежа, тек од јуче. Можда је на разбијању наших држава и дробљењу српског народа,та метода усавршена утолико што је њеним експонентима пошло за руком да део нашег народа увере како смо ми сами одговорни за њихова злодела, за агресију 1999. , за тровање осиромашеним уранијумом, за отимање Косова и Метохије, за производњу патуљастих држава и вазалних режима! Хоћемо ли у тој апсурдној тврдњи помагати, њиховим медијима, „аналитичарима“ и њиховим НВО, или ћемо се држати здравог разума?

Српски народ је стари европски народ који је за одбрану циљева европске цивилизације и њену слободу дао већи допринос и поднео веће жртве од многих, далеко већих држава и нација. Српски народ никоме ништа не дугује, чак не потражује ни оно на шта, по светским законима, има права. Дељен је, разаран и пљачкан, када силом, када уценама, када преварама, када лицемерним комплиментима. Туђи интереси и данас му се потурају као његови сопствени. Трпи пљачку, понижења. Како директно из одређених центара моћи, тако и од њихових експонената у региону. Присутне су информације да су од 2002. западне банке и компаније изнеле из Србије неколико десетина милијарди долара! Како и зашто, на то питање није целисходно да одговарати, вероватно ѕбог процене да би се наљутили они од који нам зависи брзина кретања на „једином путу“. Иако, руку на срце, мало више обазривости па и спорија вожња и на „европском путу“ може бити предпоставка веће безбедности интереса Србије. При свему томе, српски народ, ипак, успева да сачува самосвест, здрав разум и, што је вероватно најважније - осећање потребе за националним, културним и духовним јединством.

Историјски догађаји који су повод нашем окупљању, обавезују нас да се запитамо коме и чему смета праведно решавање српског националног питања као јединог нерешеног у овом делу Европе? Шта су прави разлози и циљеви дрбољења српске нације и Србије? По којим начелима се насилно отимање Косова и Метохије од Србије проглашава доприносом миру, демократији и европским стандардима, а српском народу у БиХ, не само да се ускраћује право на самоопредељење већ се на њега врши невиђени притисак да прихвати укидање Републике Српске и насилно утапање у унитарну, „функционалну“ и „европску“ БиХ, све то кршењем Дејтонског споразума, односно, међународног права? Ко и ради којих циљева, дуже од две деценије, врши константан притисак да се српски народ одрекне свог националног идентитета и својих легитимних националних и државних интереса? Да би се подмерили апетити свих других? Да ли је то европска визија мира, стабилности и напретка коју Србија треба да подржи и да јој се придружи?! Европа је учинила и, нажалост, наставља да чини велике грешке према Србији и српском народу. Европа због тога већ има велике штете. Када Европа уважити легитимне интересе српског народа, да ли ће и када, престати да Србију третира као зависника који је принуђен да жртвује све што се неком прохте?

Сведоци смо да се слабљење и цепање српског националног бића наставља. А да се при томе тзв. европски пут, обећање чланства у ЕУ и„бољег живота“, већ еценију и по, користе као средство за колективну анестезију народа.

Време је да се замислимо над историјским искуствима, не само из времена Првог и Другог светског рата, већ и из новијег периода, посебно из 90-их година прошлог века. Имамо ли још права на лакомисленост и поводљивост?

Време је да схватимо дубоке промене у светским односима и у Европи и да се прилагодимо. Процес израстања нових центара економске, финансијске и политичке моћи, стварања вишеполарног света, не може се зауставити, као што се ни историја, ни развој цивилизације не могу подредити егоизму једног центра. За почетак, престанимо са са свакодневним молитвама комесарима политбироа у Брислу. То ће нам ослободити бар мало времена и снаге за размишљање.

Остајући отворени за сваког ко нас искрено прихвата као партнера, ко жели мир и напредак, време је да се окренемо себи и око себе, да партнере бирамо не по томе шта нам говоре, већ по томе шта нам раде. Ко је кога и како подржавао када је Србији било најтеже, уз неке изузетке, углавном,знамо. Покушајмо да разумемо, али у равни чињеница не реторике, ко, кога и на који начин данас подржава?

Време је да брат уважи брата, савезник савезника, пријатељ пријатеља. Пријатељство се не стиче преко ноћи, не гради се кад затреба. Пријатељство помаже када се навек чува и негује;

Време је да се сетимо пријатељских порука Арчибалда Рајса који је, убрзо након Првог светског рата, уочио склоност српске елите да бившим непријатељима поставља црвене тепихе, а пријатеље и савезнике „ногом ћуши“. Упозорио је – ако тако наставите, зло вам се може поновити. Није погрешио, зло се поновило.

И најумнијег из српског народа, Петра Петровића Његоша: „Спуштавах се ја низ њино уже, умало се уже не претрже“!

Богати нису богати зато што дају, већ зато што су до савршенства развили методе како да узимају. Зато, још једном – окренимо се себи, поштујмо се, поштујмо наше корене, духовност, културу. Поштујмо поруке наших предака и доказаних пријатеља, њихову мудрост и добре побуде. То је прави начин да се одужимо херојима Првог светског рата и Мојковачке битке и народним представницима Подгоричке скупштине. Хвала.

Живадин Јовановић са Подгоричанима