Жири за награду «Печат времена» за науку и друштвену теорију 2018. године имао је слатке муке да између дведесетак веома квалитетних дела приспелих на конкурс, да одабере оно што је најбоље. Учини је то тако што је, најпре, одабрао њих четири у ужи избор и то: «Српска црква у комунизму» Јована Јањића, «Југословенски 1. децембар» Влада Стругар, «1244 кључ мира у Европ» Живадин Јовановић, «Државна животиња - Политика и људи у причама Радована Белог Марковића» Слађана Илић. Вагајући све аргумента за и против, те имајући у виду интенције или крактер награде, као и опште друштвени и држани значај афирмисања и подстицања стваралаштва у домену опште националне и друштвених вредности и интереса, избор је пао на два дела која ранвноправно деле награду и то: «Југословенски 1. децембар» академика Влада Стругар и «1244 кључ мира у Европ» Живадина Јовановића.

Као што то и сам наслов најављује, књига академика Стругара је написана у спомен на стоти јубилеј уједињења Јужних Словена. Посвећена је официрима и војницима српске војске који су то уједињење донели на својим бајонетима. Текст посвете је и по језику и по садржају симболички, врло необичан и истовремено врло емотиван, па ћу га цитирати:
«СТОЈАДИНУ МИЛИЋУ и свим официрима и воницима у одбрани отаџбине по оцени Врховне команде – борби названој Велики рат Србије за ослобоеђење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914-1918, родољуб дужан особито поштовање, чедан однос, поносан благослов, увек захвалност; све китицом речи свечано означење части и славе ових јунака».

Награђени аутор, Владо Стругар, спада у ред најзнаменитијих историчара нашег народа. Написао је преко 30 књига и студија, од којих неке на руском и немачком језику. Рођен је у близини престоног града некадашње српске Спарте, која је то данас на жалост све мање. На Цетињу је завршио Гимназију, а потом ступио у НОР у којима је учествовао од његовог почетка до краја. Дипломирао је историју, магистрирао и докторирао. Докторат историјских наука стекао је на Институту Словенске академије наука Совјетског савеза у Москви. Највећи део свог радног векао провео је на истраживању у Војно-историјским институту ЈНА. Владо Стругар је академик три академије наука и то Црногорске од оснивања (1973.), Македонске од 1981. и САНУ од 1994. године. Како се опробао и у литералној прози, члан је Удружења књижевника Србије по позиву. Иначе, Стругар је и пуковник војске.

Награђено дело академика Стругара обима је 280 страна  и опремљено са 648 фуснота. У њима су цитирана бројна документа из домаћих и страних архива и наведено преко две стотине имена страних и домаћих аутора разних струка: историчара, правника, филозофа, политичара, државника и великих војсковођа. Посебну документациону вредност овој књизи даје педесетак фотографија знаменитих личности: владара и војсковођа, са подацима о њиховим политичким и војним улогама и доприносима, токовима и исходу тзв. Великог рата.

Као што се из наслова може закључити, књига се бави уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а написана је у спомен 100-годишњем јубилеју тог чина. О уједињењу Јужних Словена написане су целе библиотеке књига, тако да би се могло помислити да се ту нема шта више ни рећи, нити написати. Па ипак, дело академика Стругара у којем он обрађује уједињење као процес, а не као догађај, делује свеже и публицистички и књижевно, а емпиријски веома уверљиво и утемељено. У делу се на нов и оригиналан начин сучељавају друштвено-историјске околности у којима је дозревала ујединитељска идеја, са победничком мисијом српске војске и њене Врховне команде у стварању услова за уједињење и за одбрану те идеје и тог програма од небројених изазова и сметњи које су им стајале на путу, од оних унутрашњих до оних спољних.
Као што је то већ речено, уједињење је остварено искључиво као тековина бриљантних ратних похода победничке српске војске, од Солунског фронта и Кајмакчалана, преко Битоља и Ниша, до Београда, Новог Сада, Осијека, Загреба, Сплита, Дубровника, Подгорице и црногорског приморја. Слободу и уједињење су та славна војска и њен страдални народ платили небројеним погибијама и другим страшним последицама. Те ратне подвиге и доприносе су јој признавали сви јужнословенски народи које је та војска ослободила дуговековног робијања под аустроугоарском царевином. У прилог томе Стругар наводи бројне и дирљиве изразе захвалности које су представници тих народа и покрајина изражавали српској војсци, од Љубљане и Загреба, до Сплита, Сарајева и Дубровника. Илустрације ради, навешћу само једну од тих захвалница. Када је 20. новембра 1918. године улазио у Сплит 2. батаљон 13. пешадијског пута Тимочке дивизије, дочекало га је на пристаништу преко 20 000 људи поклицима «Живјела српска војска, живјела Југославија». Тог часа, Јосип Смодлака, вођа Хрватске пучке странке, узвикнуо је поздрав «Браћо срцу нашем најмилија, неумрели витезови српски, добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, дико наша, поносу наш, цвијете наш најмилији. Јача и силнија од побједе оружија, била је она ваша победа над срцима нашим, над клонулости нашом,над очајем нашим», како ли ове речи разумети данас у контексту недавне јурњаве за српким младићима по сплитској риви који су дошли да играју ватерполо, а спашавали су живу главу од помахнитале руље која је хтела да их линчује, тако што су скакали у ледено море.
Иако је несумњиво био и остао горљиви поклоник идеје уједињења Јужних Словена, академик Стругар није остао и некритички заробљеник те идеје. Он је свестан чињенице да је, остајући верна уједињењу, Србија готово изгубила цео двадесети век, у којем је требало да жање плодове својих великих ратних победа, извојеваних на правој страни историје. Уместо тога, Србија је своју државност и велике ратне губитке поклонила Југославији, која ће се показати као илузија, па и заблуда и нестати у крви, највише управо оних који су је стварали, а то су били Срби. О свим екстерним и интерним контроверзама, слабостима и противуречјима пред којима се нашла нова држава од њених првих дана, а који ће радикално ометати њено функционисање и стабилност, академик Стругар је нашироко и надугачко писао. Када се то има у виду, остаје нејасно како је Југославија  уопште стала, макар и на тако климаве  ноге , какви су били темељи те нове државе.

Посебан куриозитет који одликује ову књигу академика Стругара, а који је иначе веома необичан за данашње време, нарочито када су у питању сувопарна казивања, каква су несумљиво историјска и историјографска дела је језик којим је она написана. Иако смо Стругар и ја рођени на раздаљини од неколико десетине километра, иако памтим дуго, готово колико и он, мени је тај његов језик непознат. Тај избор речи из неких давних времена, њихово фино слагање у реченици на један посве необичан начин, језик и стил Стругарове књиге чини колико оргинланим, толико мелодичним и поетским. Усуђујем се рећи да Стругар, својим писањем па и усменим беседама, ствара неки свој језик, опет Радована Белог Марковића у српској књижевности, ако ја смем ту да нешто упоређујем.

Други аутор са којим академик Стругар дели ово престижно признање је Живадин Јовановић, каријерни дипломата, вишегодишњи амбасадор наше земље у разним државама света, од Африке до Канаде. За време оружане агресије НАТО пакта Јовановић је био министар иностраних послова наше земље. Данас је он веома успешан председник Београдског форума за свет равноправних, невладине организације коју нико из иностранства не финансира, нити јој програмску концепцију диктирају страни фактори. Његово награђено дело се зове „1244 кључ мира у Европи“. У делу су штампани текстови који су настали у време када су Запад и НАТО припремали агресију, као и текстови настали током агресије и током њеног наставка другим средствима у протекле две деценије 21.-ог века. У тим текстовима су дата аутентична сведочења из прве руке, без ичијег посредовања и „фризирања“. Реч је о сведочењима аутентичног судионика свих догађаја о којима сведочи, и то са једне од најзначајнијих државничких функција тога времена.

Централна тема ове књиге је Косово и Метохија. То родно место сваког Србина кроз векове и данас, ма где се он налазио и живео. Косово и Метохија је историјско, културно, цивилизацијско и идентитетско средиште наше државе и народа. Без Косова и Метохије ми Срби не бисмо били то што јесмо. Управо из тих разлога Живадин Јовановић се пита као не изгубити Косово да не бисмо изгубили себе; како га и у ком формату сачувати; како остати и даље истрајати на тзв. европском путу, уз сталне претње отимањем Косова и уз сталне уцене да је цена европских интеграција одрицање од Косова и Метохије.
У одговору на ова питања Јовановић нам нуди оно што нам је већ дала светска организација, а то је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Та Резолуција нам нуди суверенитет над Косовом и Метохијом. Позивом на тај документ светске организације једино смо ми власни да одбијемо сваки захтев, сваку уцену и претњу којима се тражи да пристанемо на губитак тог најзначајнијег дела наше државе. Залажући се за стриктно поштовање Резолуције 1244, Живадин Јовановић упућује оштре али добронамерне критике нашим властодршцима због континуираног ружења народа и понављања да смо Косово изгубили у рату, да оно није наше и да није увек кроз историју било наше итд. Јовановић с правом сматра да такво понашање слаби преговарачку позицију наше земље и у народ и у јавно мњење уноси збуњеност и конфузију у погледу тога што ми можемо очекивати да добијемо из преговора о решавању тако виталног државног и националног питања.

Јовановић се не задржава само на критици, већ сугерише и оптимално понашање и залагање. Он тврди да питање Косова није ни демократско, ни хуманитарно, ни економско, ни територијално, ни демографско, већ еминентно геополитичко питање. Зато се проблем Косова и Метохије не може решити изван глобалне геополитичке игре великих центара моћи који су одувек имали кључну улогу у замршеном балканском геополитичком чвору, у којем је КиМ централна територија. Зато Јовановић предлаже нашим преговарачима да боље него што су то до сада чинили простудирају нова гибања на позорници светске моћи, на основу тих проучавања треба да уоче промене које су ту у току и које ће се наставити и даље, те да из тих анализа и проучавања на време закључе да светска кретања раде за нас и да нема потребе да се жури са изнуђеним решењима када је још увек однос на глобалном плану на нашу штету, а могао би ускоро да тај однос буде у нашу корист. До тада се ваља чврсто држати Резолуције 1244 која нам гарантује суверенитет над целином наше државне територије.

У својој књизи Живадин Јовановић врло снажно наглашаа државотворни карактер наше националне егзистенције. Он у неким деловима књиге чврст наглашава, не само правни аспект субјективитета државе коју представља као амбасадор и као министра, него и суштинску државотворну димензију српског народа, која не прекинуто траје од Карађорђа, преко стицања независности 1878, све до ових дана када се цео Запад труди да нам оспори државотврни статус наше јужне покрајине и да нас примора да  се са тиме сагласимо. Јовановић сматра да нити морамо, нити смемо то прихватити. Тиме што смо то одбили 1999. године и због тога искусили и издржали оружану агресију, исказали смо као народ да нас није напустила државотврона, национална идеја, нити да ју је лако искоренити из историјске свести нашег народа, макар какве претње и опасности се пред нас поставиле. Дакле, није у основи наше бробе за Резолуцији 1244 само несумљива правна утемељеност овог документа, него иза того стоји снажан државотворни импулс који је српки народ испољио у 19. веку и који га је довео до позиције да може да се бори и за интересе на Косову и Метохије и за своје интересе, за друге крајеве српских земаља као што су Република Српска и Црна Гора. И на те српске земље наш народ је пренео државотворну димензију.

Посебан квалитет награђеном делу Живадина Јовановића дају двадесетак прилога штампаних на крају књиге. Реч је о резолуцијама, плановима, декларацијама, писмима угледних и утицајних политичара и државника итд. Сви ти прилози односе се на разне аспекте политичке и државне кризе наше земље везано за оружану агресију НАТО и њене последице, укључујући статус  Косова и Метохије. Подаци, ставови, опредељења и сугестије садржане у тим документима могу бити солидна емпиријска грађа за нека нова истраживања наше блиске прошлости.  То награђено дело чини још актуелнијим и значајнијим. На крају, у име жирија, лауреатима желим најпре, да нам поживе, а онда и да нас дарују  неким својим новим писанијама.

Председник жирија за награду „Печат времена“
Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији