Проф. др Радош Смиљковић

                         
Сажетак: Осма седница је зауставила суштинско цепање Србије започето између два светска рата. Спречено је подржављење покрајина које је водило убрзаном отцепљењу. Тако је започело спасавање државе Србије. Које траје и трајаће дуго.
    Осма седница је испољила и карактеристике тог типа седница, али то не умањује њен историјски значај, што покушавају незналице, плиткоумни и слуге антисрпских центара на западу. Разбијачима Србије је и даље мука када помисле на наше другове који су је маестрално извели. Ми актери знамо колико је то био сложен и тежак посао. Претили су нам и хапшењима пре седнице. Покушаји актуелних естрадних  политиканата како год се званично титулисали, унапред је осуђено на „пси лају а ветар носи“.

   Ово је историјски озбиљна тема која захтева подсећање и на хронологију догађања,  како због поштеног односа преме историји, тако и због млађих гнерација које ступају на политичку сцену државе Србије. Само тако се може разумети континуитет градње и очувања Србије кроз хиљадугодишњи период. Такође и због охрабрења наших људи који су искрено заложили део свог живота у тај процес. Цео југоисток Европе и северне Африке испуњен је Зејтинлицима и Јасеновцима наших предака чијем се патриотизму дивио цели свет. Одговорни смо да се то више не понови.

      Током протеклих тридесет година после Осме седнице/крај септ. 1987/ нестала је Социјалистичка Федеративна Југославија у грађанском рату у Хрватској и БиХ. Србија је преживела агресију НАТО-а - најсилније и најкрволочније војне алијансе у новијој историји. Порушена и опљачкана, она наставља да  се и даље бори. Да би одбранила свој суверенитет и интегритет, своју територијалну целовитост Србија је све своје снаге усмерила ка обнови економије разорене током агресије НАТО и опљачкане током приватизације и изласку из економске кризе. Бранећи се истовремено од притисака  некадашањих савезника и окупатора у прохујалим временима, чини  све да ојача као стуб мира и сарадње на просторима Балкана. У тој борби Резолуција Савета безбедности УН 1244 темељно јача њену снагу у сучељавању са противницима мира на Балкану.

   Очекујемо од РТС-а да нам после три деценије пружи један целовит осврт на дубину промена које је изазвала Осма седница ЦК СКС. Надамо се да ће РТС испунити та очекивања, јер је недавна емисија само почетаак. Да би млађе генерације могле да извуку рационалне закључке како да се даље боре у контексту дубоких промена у глобалном распореду моћи и све већег заоштравања међународних односа од стране оних који су  извршили агресију  не би ли нас трајно претворили у колонију западног крупног капитала на челу са САД-ом. Иначе, свеколики српски народ је запрепашћен понашањем западних сила, јер смо  на њиховој страни  гинули у оба светска рата. Наш безрезервни пријатељски однос је највише дошао до изражаја у време Хладног рата. Иако водећа држава међу несврстанима, превише смо толерисали западну страну светске политике.

   Нажалост, у недавној дводелној емисији ТВ РТС-а, људи који себе сматрају губитницима на Осмој седници све су свели на сукоб два некадашња велика друга: Ивана Стамболића и Слободана Милошевића. При томе  је, по њима, победио онај који није заслуживао јер га је побеђени довео на челно место у Партији, а тиме и у  држави. Две трећине  ове емисије на телевизији државе Србије су протекле у доказивању колико је Слободан Милошевић био лош, а колико је Иван Стамболић био добар па је зато морао да изгуби  власт. Да би доказали да су у праву, бавили су се у емисији и анализом Слободанових менталних карактеристика, личних особина и склоности.  

    Урадили су нешто незамисливо, и то после трагичног краја оба српска челника млађе генерације. Пренебрегли су историјске чињенице да је Слободан Милошевић у хашком казамату положио живот за Србију, доказавши пре тога пред тзв. међународним судом, заједно са највишим руководствима српског народа какав је злочин Алијанса направила. Из ове емисије и неких текстова који су се у међувремену појавили као подршка њеној садржини произилази да је Алијанса имала право да нам нанесе сва зла, укључујући и нападе уранијумским пројектилима. Невероватно је да тако пишу људи у време док се на Западу појављује све више критичких написа и озбиљних књига у којима се агресија на СР Југославију осуђује и документовано доказује да је отворила пандорину кутију за нове сепаратизме и ратове.
Покушавајући да докажу колико је Иван Стамболић био бољи све више су га закопавали у земљу као врховног главара Србије који наставља титовску националну политику. Нико да се осврне на питање зашто је Иван Стамболић погрешио у кључном кадровању. Историја је већ показала да му је Слободан Милошевић био најбољи друг и најбоље кадровско решење за Србију тога времена. И то баш зато што је радикално прекинуо са политиком решавања косовско-метохијског питања на штету Срба и Србије. Односно све заоштренијег односа Срба и Шиптара/Албанаца/. Петар Стамболић је у последњој изјави признао да није знао да је Фадил Хоџа, иначе најближи Титов сарадник са КиМ, био сепаратиста.  

   Осећајући да је тешко на тај начин доказати Слободанову неподобност да постане челни човек Србије позвали су у помоћ и пензионисаног Дражу Марковића. Жалили су што га нису послушали па уместо Слободана њега изабрали за председника ЦК СКС како бисмо данас сви били срећни и задовољни. При томе, наравно, пропустили су да кажу да је исти претходних пола века са Ивановим ујаком Петром ведрио и облачио у Србији. Уз њихов пристанак  је КиМ заједно са Војводином у Уставу 1974. год. добило елементе државности. Изгубила је Србија право да интервенише силом ако би преко Косова кренуо напад на њен централни део, на ужу Србију - како се тада незванично ословљавала. А Срби су све брже напуштали своје куће  у нашој јужној Покрајини под притиском шиптарских сепаратиста и шовиниста. Српски и југословенски оријентисани Албанци су све теже опстајали и бранили себе и своје породице. Много је доказа да су они постали  прве жртве албанско-шиптарског тероризма.

    Осма седница је била јавна. Први пут у историји једна комунистичка партија је пред целим светом расправљала о најважниијим питањима државе Србије и српског народа. Превасходно оним која су се тицала решавања српског националног питања у будућности која је још тада увелико почела. На седници се расправљало и о одговорности тадашњег председника Србије и председника Градског комитета СКС Београда. Негативне оцене о њиховом раду су дате на основу критичке расправе о друштвенополитичкој кризи у Србији. Одбачено је настављање превазиђене политике неефикасног решавања конкретних проблема са којима се суочавају Срби и Црногорци заједно са југословенски оријентисаним Албанцима.
Централну тему седнице  претстављало је сучељавање двеју концепција за решавање вишедеценијског заоштравања српског националног питања. Незадовољство решењем српског националног питања у новоствореној Социјалистичкој Југославији из године у годину после Другог светског рата је све очигледније потврђивано погоршавањем положаја Срба на Косову и Метохији. Огромна већина чланова ЦК гласала за предложене закључке који су експлицитно изражавали подршку концепцији коју је званично представљао Слободан Милошевић.

  За познаваоце ситуације то није случајно, јер је у питању била концепција која је предуго припремана, не само у Савезу комуниста Србије већ у српском народу. Иначе, како би било могуће објаснити да су на поменутој седници главну улогу одиграли генерал Никола Љубичић, Душан Чкребић, Добривоје Баја Видић, челни људи Србије и Југославије у претходном периоду. Ове личности су ранији председници Србије и носиоци других највиших функција. Подсетио бих да је генерал Љубичић био уз Тита, до краја његовог живота. Подсетио бих на покушај књижевника  Добрице Ћосића и историчара Јована Марјановића на Десетој седници ЦК СКС 1968. да се предузму озбиљне мере како би се зауставило прогањање Срба са КиМ. У ствари, да би се зауставиле припреме отцепљења КиМ. Њихова иницијатива је одбијена, а они партијски кажњени. Дакле, ни на највишем партијском нивоу није било дозвољено разговарати о томе јер ће то у западним републикама и друг Тито схватити као српски шовинизам.

   Истини за вољу корени погрешне политике су дубоки. Утемљени су још у Краљевини Југославији да би онда били настављени  преко одлука комуниста  у рату и после рата. За разбијање Југославије су, подједнако са усташама, били Фашистичка Немачка, Италија, Ватикан и Коминтерна. У извесном смислу, може се рећи да семе Осме још тада посејано.

   Чланови ЦК СКС су знали да се више ништа не може учинити на основу старе споре и неефикасне политике према којој је било најважније не замерити се друговима у другим републикама. Постало је јасно и малој деци да парола „што слабија Србија то је јача Југославија“ са којом се изашло из рата води коначној пропасти Југославије и Србије. Концепција иза које је стајао Слободан Милошевић, са друговима, је била  за одлучно, брзо и ефикасно решавање кључних проблема и заустављање даљег разједињавања, слабљења и растакања Србије. Та концепција је имала  покриће и у последњим одлукама ЦК СКЈ али ништа није урађено да би оне биле спроведене. Уместо тога у Стамболићево време владања покушај групе најугледнијих српских научника да направе тзв.“ Меморандум“ о заостајању економског развоја Србије у односу на остале републике  проглашен је као нови српски национализам. Да би се додворили, не знам коме јер је Тито умро, Српску академију наука и уметности прогласили су највећим националистичким злом и забранили јој да прослави 120 годишњицу свог оснивања. После Осме седнице у име Партије сам се јавно извинио Академији и свим другим највиђенијим интелектуалцима према којима се грешило. Уствари, проглашен је за национализам текст недовршеног рукописа из кога је требало да настане докуменат групе српских академика који су важили за најугледније научнике у земљи и иностранству.
Лично ми је жао што је такве  одлуке морао да спроводи градски комитет Београда на челу са Буцом Павловићем, човеком који се због тога није осећао узвишено. Али проклетство вечитог додворавања западној страни Југославије на рачун достојанства  и интереса Србије и Срба уопштте,  доживело је на Осмој седници осуду. Критичари Осме седнице су пренебрегли чињеницу да је цео народ Србије на митинзима дао подршку политици која је утемељена на тој седници. Дакле, није у питању само подршка Слободану Милошевићу већ превасходно новој политици. 

   На Осмој седници је проговорио и победио српски народ јер су донети закључци на основу којих је морало хитно и храбро да се делује како би опстала држава Србија и цео српски национални корпус. Томе су озбиљно допринели и противници усвојених закључака јер је огромној већини у ЦК постало јасно да Србија мора бити под хитно реинтегрисана да бисмо са што мање жртава преживели разбијање Социјалистичке Федеративне Југославије. На таласима српске народне воље да опстане појавио се Слободан Милошевић као њен извршилац. Иначе, како би се могла објаснити општенародна подршка новом курсу одбране српског народног интереса изражена на никад масовнијим митинзима, од којих би посебно подсетио на Ушће и Газиместан на којима се, под ведрим небом, сакупио цели српски национални корпус. На тим таласима је стигао Слободан Милошевић заједно са друговима.

   Да подсетим:  јасно и гласно је изражена жеља да се сачува Југославија као заједница равноправних народа и народности. Српске вође нису тражиле ништа више него што већ уживају други. У свом говору на Ушћу у име комуниста Београда говорио сам да ћемо наставити да се боримо за такву вишенационалну државу. С обзиром на партијску функцију изразио сам наше опредељење за јачање социјално-политичких услова у којима ће свако моћи да живи као слободан човек од свога рада.

   Србија, дакле, ни на Осмој седници, ни икада после те седнице, није за себе тразила ни привилегије, ни посебан утицај, већ право на државно јединство, положај и права каква су имале друге чланице федерације. Захваљући ефикасној реализацији одлука Осме саднице убрзо је дошло до промена Устава Србије. Покрајине су постале коначно аутономије уместо дотадашње позиције држава у држави. Захваљујући превасходно ангажовању Слободана Милошевића покрајине су изгубиле право на отцепљење што је универзални принцип. Подсетио бих да су сепаратисти Хрватске и Словеније здушно помагали сепаратистима на Космету да први крену у том правцу. Сепаратистички врх Хрватске је у тој функцији Албанији дао велики новац да купе храну у иностранству, а да за узврат подигну устанак на Косову и Метохији. Проф др Здравко Томац, потпреседник Туђманове владе, у једном бечком листу, изразио жаљење што Албанци нису испунили обећање.  

   Реинтеграцијом Србије после Осме седнице тј. враћањем покрајина у статус њених аутономних чинилаца спречено је њихово отцепљење које би изазвало унутар српски сукоб несагледивих последица. Присетимо се изјаве америчког пом. ДС-а. Американци би да се пролије српска крв у унутарнационалном сукобу као у Другом светском рату на четничко-партизанској основи. Србија је тако могла да своје снаге и средства употреби за помоћ угроженим сународницима у БИХ и Хрватској и пружи незапамћени отпор НАТО агресији.

   Ово је прилика да подсетимо заговорнике одговорности Србије за разбијање Југославије,  да су је директно припремали антисрпски центри на Западу са сепаратистима Словеније и Хрватске и  БиХ. Подсетио бих на ангажовање америчких војних стручњака на припремању хрватске војске за извођење „Олује“ током које је 250.000 Срба, грађана Хрватске протерано са њихових вековних огњишта. Шиптарска терористичка организација ОВК је годинама припремана на Западу у директном аранжману страних обавештајних служби. Уосталом, запитајмо се шта се догодило са др Зораном Ђинђићем када је одбио да настави владавину Србијом даљим одрицањем од српских националних интереса и права над Косовом и Метохијом. Западњаци су заборавили, чак и његову подршку НАТО бомбардовању СР Југославије.

    Први председник независне државе Хрватске др Фрањо Туђман је више пута изјавио „ да хрватска није хтјела рат рата не би било“. А лидер Бошњака, стварања бошњачке нације и државе је у свом идеолошком уџбенику записао да се велика национална и социјална решења догађају у крви народа. На наговарање Кире Глигорова од Милошевића и другова да Македонија остане у смањеној Југославији са Србијом, Црном Гором и  БиХ и да он буде њен први председник одговорио је као и остали републички лидери, да неће пропустити шансу да Македонија постане самостална држава. Колико је самостална и стабилна најбоље види и осећа – народ.