Др Иван Радовић

Ове године навршава се тачно 200 година од рођења Петра Петровића Његоша, националног и универзалног генија, највећег песника у историји рода српског и једног од највећих људи у историји рода људског. Ове године је и 41 година откако је Његошу, пророку ослобођења и уједињења Српства, завет погажен, храм порушен, гроб оскрнављен, а његов и српски Ловћен нагрђен.
На велики хришћански празник Цвети, пре 77 година, 5 априла (по грегоријанском) односно 23 марта (по јулијанском календару) 1936, рођен је мој драги пријатељ Комнен Бећировић, заветни борац за Ловћен Његошев, човек који мисли јасно, говори гласно и живи часно.
Имао сам прилике, хвала Богу, да током двогодишњег (2002-2004) стручног усавршавања у Лабораторији за металуршку физику CEA (Commissariat à l'Énergie Atomique) Saclay у Паризу лично упознам и спријатељим се са тим аристократом духа, човеком који из "града светлости" већ пола века неуморно шири светлост духовних вредности српског народа и затомљене истине о њему, залажући се истовремено и за друге народе, жртве истог зла, као што су ирачки, либијски и сиријски народ.
До нашег сусрeта дошло је, прво, преко његове величанствене књиге Борба за Ловћен Његошев, изашлe у издању Светигоре 2002, поводом тридесете годишњице рушења Његошеве капеле на Ловћену. Та Комненова књига једна је од најзначајнијих књига које сам прочитао у свом досадашњем животу. Добио сам је на читање, недуго по објављивању, у цркви Светог Саве у Паризу, од благородног, честитог и побожног протојереја-ставрофора Николе Шкрбића, родом из страдалне српске Крајине. Касније сам од аутора добио књигу са предивном посветом. Та књига о највишем: о Његошу и Ловћену, односно о Његошу и његовој задужбини, цркви Светог Петра Цетињског на Ловћену, свакако је најчитанија књига у мојој личној библиотеци.

Комнен Бећировић рођен је у горским Љевиштима, под самим извором Мораче, у старој ускочкој породици из братства Требјешана који су, крајем XVIII века, пребегли од турског зулума из Херцеговине у морачке врлети да би одатле са осталим Ускоцима и Морачанима, током многих деценија, војевали на Турке. Та сеоба Требјешана и њихов отпор злу саставни је део морачке епопеје коју је Комнен примио са мајчиним млеком. То је и тема његовог опсежног Казивања о извору и догађајима око извора Мораче, објављеног у Београду 1982. Наравно, ту је присутан и Комненов блиски рођак, славни бард Радован Бећировић Требјешки, чијим се стиховима почео напајати још пре него што је научио читати и писати.
Већ у гимназији у Никшићу, у подножју предачке му Требјесе, затим и на Философском факултету у Београду, Комнен Бећировић посебно се одушевљава француским ауторима, читајући Русоа, Балзака, Стендала, Игоа и учећи напамет, за време летњих распуста на Лоли планини, хиљaде стихова Виктора Игоа, Бодлера, Рембоа, Валерија...
Након завршених студија Светске књижевности (1960) добија стипендију за постдипломске студије, а затим једно време и место професора, баш у земљи својих омиљених аутора. Ту ће срести неке од великих класика и са њима, током шездесетих година прошлог века, водити своје чувене разговоре објављене углавном у недељнику Нин, али и у другим публикацијама.
Ево тих имена, онако како их њихов саговорник представља: романсијер Франсоа Моријак, добитник Нобелове награде; философ егзистенцијалиста Жан-Пол Сартр, такође добитник Нобелове награде коју је одбио; философ материјалиста Роже Кајоа који је у неким творевинама природе видео највећу уметност; песник Луј Арагон, национални песник у време Покрета отпора који је потрошио пуно свог огромног дара у слављењу комунизма; песник Жак Превер, изузетно популаран својим једноставним (често као пословице) стиховима у време кад је поезија постала ствар елита; велики природњак, биолог Жан Ростан, син Едмона Ростана, творца Сирана од Бержерака; славна књижевница Симона де Бовоар, Сартрова сапутница; романсијерка Елза Триоле, руска Јеврејка, велика Арагонова љубав, као што је њена сестра Љиља Брик била велика љубав Мајаковског; романсијер и есејиста Пјер Гаскар, добитник престижне Гонкурове награде; драматург Артур Адамов, родом са Кавказа, који није праштао Достојевском због његових тамних пророчанских визија надолазећег комунизма; биограф знаменитих људи (међу којима Бајрон, Иго, Балзак) Андре Мороа; историчар књижевности и естетичар Гаетан Пикон; најизразитији представник такозваног новог романа Ален Роб-Грије; теоретичарка тог покрета Наталија Сарот, руског порекла, ауторка есеја Времена сумње у коме управо доводи у сумњу класично приповедање; романсијер, песник и есејиста Мишел Битор, аутор великог интелектуалног замаха, посебно тумач Монтења; песник, романсијер и књижевни критичар Ален Боске, пореклом Јеврејин из Одесе, који у свом роману Потреба за несрећом описује трагичну смрт нашег песника Бранка Миљковића. У тој плејади аутора је и латино-амерички нобеловац Мигуел Ангел Астуријас који је тих година био амбасадор своје земље Гватемале у Паризу.
Међу тим сусретима посебно место заузима сусрет Комнена Бећировића са писцем, ратником и државником, у то време Министром културе у Влади Шарла де Гола, Андре Малроом, аутором Људске судбине, Наде, Метаморфозе богова, Гласова тишине... Сусрет до кога је дошло у Краљевској Палати, Palais Royal, 5 маја 1969, којом приликом је Малро рекао свом младом српском саговорнику да су његова претходнo упућена питања врло високог нивоа и да се, за одговор на њих, припремао и чак белешке направио.
Слично признање је Комнену, неку годину раније, одао и Луј Арагон, написавши му, на крају њиховог разговора, као посвету своје чувене антологије Игоовог песништва Avez-vous lu Victor Hugo? Јесте ли читали Виктора Игоа?, следеће: Комнену Бећировићу, коме се то питање не поставља, Луј Арагон.
Осим у Нину, разговор са аутором Људске судбине емитован је са великим одјеком на Београдској телевизији, а од недавно налази се на глобалној мрежи: https://www.youtube.com/watch?v=EW-EdcArKwc. Иначе, из тог сусрета настаће прелепа књига Комнена Бећировића André Malraux ou la grandeur humaine, Андре Малро или људска величина, објављенa у Паризу у јесен 1996 приликом преношења праха овог великог писца из градића Веријер Лебуисеон, близу Париза, где је умро у дворцу Вилморен 1976, у Пантеон у коме почивају земни остаци многих француских великана.
Ипак, ова прича не би била потпуна када бих изоставио један догађај који се десио пре четири године. Наиме, како Комнен казује, 4 фебруара 2009, поводом пола века од оснивања француског Министарства културе, уприличен je симпозијум у великом амфитеатру Музеја азијских уметности Гиме, на тему Андре Малро и Азија. Један од највећих познавалаца Малроа, професор Клод Трави, отворио је скуп рекавши да је тај наслов одабран на основу изјава које је Малро дао једном југословенском новинару 5 маја 1969. Затим је неколико минута наводио шта је новинар питао Малроа поводом Азије и шта му је Малро одговорио. Кад је отворена дискусија, Комнен Бећировић први се јавио за реч, рекавши: "Господине Трави, југословенски новинар коме је Андре Малро пре четрдесет година говорио о Азији, а кога сте цитирали, налази се овде међу вама, то сам ја!". Показавши своју књигу о Малроу, наставио је: "Речи које сте навели налазе се у овој књизи, Андре Малро или људска величина, чији сам аутор. Осећам се бескрајно почаствован и поносан овим што сам данас доживео!". Речи које су биле поздрављене аплаузом од око бар две стотине присутних људи...

Да се вратимо у далеке шездесете године када је Комнен Бећировић већ увелико био ушао у париске књижевне и, уопште, интелектуалне кругове, а такође био је веома присутан и у југословенској јавности. Међутим, он управо те 1969 доводи у питање ово друго и ризикује далеко више. Наиме, Комнен Бећировић не само да са огромном већином српских интелектуалаца (и понеким хрватским) диже глас против зла које се надвило над једним од највиших знамења његовог сопственог и националног идентитета, Његошевим храмом на Ловћену, већ се одлучује да ствар изнесе пред међународну културну јавност. А то је онда у очима овдашње власти било равно највећем преступу, будући да је свака критика на рачун владајућег једнопартијског режима од стране наших људи у иностранству била поистовећивана са непријатељском делатношћу и жигосана као издаја најгоре врсте.
Комнен Бећировић, потомак морачких хајдука, није се нимало двоумио. Написао је обиман текст под називом Угрожено ловћенско светилиште и послао га, или лично предао, са сликама Његоша и његовог храма, медијским посленицима и угледним интелектуалцима, успевши веома брзо да заталаса светску јавност за судбину српског Парнаса и Патмоса. И, заиста, паклена намера да се скрнави и руши Његошева задужбина на Ловћену запрепастила је сав културни и цивилизовани свет. Међу знаменитим личностима које су се, приватно или јавно, обраћале тадашњим југословенским властима (па и самом Јосипу Брозу), како би се поштедела црква Светог Петра Цетињског са Његошевим гробом, треба истаћи четири гласовита Француза XX века: Жана Касуа, песника, романсијера и есејисту а, уз то, осведоченог пријатеља ондашње Југославије самим тим што је бранио Тита од Стаљина 1948 и зато био жестоко нападан од стране француских комуниста; Андре Малроа о коме је већ било речи, а који је без оклевања, већ трећи дан, здушно одговорио на обраћање Комнена Бећировића; затим Пјера Емануела, песника Орфејевог завештања, члана Француске Академије и тадашњег председника Међународног Пен клуба који је лично писао Јосипу Брозу и црногорским главарима; Габријела Марсела, великог хришћанског философа, члана Француског Института. Њима треба додати и кардинала Ежена Тисерана, такође члана Француске Академије, који je једини од великодостојника у Ватикану снажно дигао глас против геноцида над Србима у усташкој Хрватској током Другог светског рата.
У ствари, захваљујући Комнену Бећировићу, Париз је почетком седамдесетих година прошлог века постао светска престоница за одбрану Ловћена Његошевог. Баш у том смислу је Лоренцо Боки, дописник највећег италијанског листа Коријере дела сера, и насловио свој чланак од 18 маја 1970: Париз брани прах песника Његоша, Parigi difende le spoglie del poeta Njegos. Додајмо да је баш у то време објављена монументална теза Крунослава Спасића Петар II Петровић Његош и Французи, одбрањeна на Сорбони, као и теза професора Мишела Обена Историјске и политичке визије у песничком делу Петра Петровића Његоша.
Од мноштва страних листова који су писали о невиђеном злочиначком подухвату против Ловћена, треба издвојити: Фигаро, Монд, Комба, Летр Франсез, Трибин де Женев, Коријере дела Сера, Ентернејшенел Хералд Трибјун, Сандеј Тајмс, Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, Ди Пресе, Лос Анђелес Тајмс, Асахи Шимбун и Тајмс оф Индија.
Кампања је почела интервјуом Комнена Бећировића америчкој новинарки и писцу Мери Блум, који је под насловом Црногорци се боре за спас светилишта изашао, илустрован ликом Његоша и његове капеле, у листу Ентернејшенел Хералд Трибјун од 19 марта 1970. Затим су се ређали чланци, да поменемо само најважније: Жака Мадола, врсног дантeолога, За гроб једног песника, у комунистичком недељнику Летр Франсез од 22 априла; чланак самог Комнена Бећировића, Југославија: опасност над ловћенским светилиштем, скраћена верзија његовог поменутог текста из кога је произашла већина осталих, у Трибин де Женев од 13 маја; Лоренца Бокија, Пaриз брани прах песника Његоша - Један глас за спас једног гроба у Коријере дела сера од 18 маја; Габријела Марсела, Насртај на светињу у коме указује на јединствено у модерном добу тројство Његошеве личности, песника, владике и владара, у десничарском дневнику Фигаро oд 12 јуна; Гија де Бошера, писца и песника Планина Ловћен у опасности од загађења - Угрожена једна црногорска светиња у дневнику леве оријентације Комба од 23 августа 1970. Већина ових, и других чланака изашлих касније, били су илустровани ликом Његоша и његовог храма, као савршеног двојства у које није требало дирати. Наравно да је то била не мала утеха за Комнена Бећировића и његове саборце: видети како се Његош и његова задужбина, коју злотвори хоће да заувек затру, већ прославља и узноси широм света. Славно мрите кад мријет морате, како је рекао сам свети Владика.
Све ово изазвало је омразу и гнев Брозовог режима према Комнену Бећировићу. Огласио се, лично, Владимир Дедијер, Брозов биограф или тачније речено хагиограф. У свом чувеном писму, упућеном јавности средином јула 1970 са Иванових Корита, оптужио је "неке југословенске интелектуалце", алудирајући на Комнена Бећировића, који "шире по светској штампи неистине о Ловћену и Његошу", насрћу на "братство и јединство југословенских народа", спречавају да "велики хрватски вајар плете венац црногорском владики", итд. Још се заклињао да ће он о томе просветлити међународну јавност, што не само да није никад учинио, него се, пред крај живота, исповедао новинару Милу Глигоријевићу како је то урадио по наговору самог Броза који му је, такође, сугерисао да своје ауторске хонораре приложи за изградњу Мештровићевог казамата на Ловћену. У сваком случају, немилост у којој се Комнен налазио погоршала се његовим чувеним реквијумом над Ловћеном, насловљеним Збогом светилишту у Монду од 6 децембра 1972, у коме је именовао починиоце непочинства на Ловћену, тако да му је онемогућен долазак у Југославију наредних 5 година.
Седамнаест година након невиђеног злочина према Његошу и Ловћену, када се чинило да је злочиначка антисрпска и антиправославна аждаја на издисају, 10 децембра 1989, појавило се у недељнику Нин чувено Слово о Ловћену Комнена Бећировића. Иако наднасловљено као лични став аутора, огромна већина српске интелигенције га је одушевљено прихватила као свој став. Тиме је питање "једног од највиших олтара Српства и свијета" поново било отворено.
Ускоро је Комнен Бећировић, са неколико својих сабораца, основао Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта, у који је ушло око четрдесет најугледнијих Срба из разних области кулуре а на чијем челу се налазио новоизабрани Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, док је почасни председник био велики његошолог и борац за спас ловћенског храма, Љубомир Дурковић-Јакшић. И да није убрзо дошло до трагичног распада Југославије, силни слободарски талас који се дизао у српској души након вишедеценијског комунистичког ропства, како Комнен лепо написа, однео би 40 хиљада тона антихришћанског ужаса и проклетства са Његошевог Ловћена, свете српске планине.
Поводом 200 година од Његошевог рођења (ове 2013 године) и прошлогодишњих 40 година од рушења Његошеве задужбине на Ловћену, Комнен Бећировић припремио је књигу на француском језику под насловом Борба за светилиште у којој отвара велику причу, у ствари праву епопеју, прво његових настојања да се Његошев храм спасе, а затим, кад му више није било спаса, да се обнови. Он ту доноси све чланке изашле у светској штампи на разним језицима, као и своју преписку са знаменитим личностима које су га у његовим напорима подржале. Имао сам привилегију да прочитам рукопис те изванредне и дубоко потресне књиге из које, уосталом, потиче знатан број информација у овом тексту.
Друга Комненова књига која би требало ове године да угледа светлост дана је зборник његових Далеких сусрета, Rencontres lointaines, са француским писцима у два тома: први, насловљен Преко понора година, у коме аутор навелико евоцира свој пут од забачене, средњовековне, патријархалне Мораче до велике модерне светске метрополе Париза; други, насловљен Дијалози, који садржи искључиво његове чувене интервјуе.

Наравно да бих учинио велики пропуст када не бих истакао ходочашћа Комнена Бећировића по српским манастирима у другој половини седамдесетих година прошлог века, која су резултирала низом Писама из српских светилишта, објављених углавном на страницама Монда. Већ сами наслови неких од њих довољно говоре, као Писмо из Острога - Душа и судбина, Писмо из Студенице - Вечна Србија, Писмо из Хиландара - На изворима једне нације. Милешевом и Сопоћанима бавио се у једној својој беседи насловљеној Побожност српског народа, а своје виђење са преподобним Авом Јустином Ћелијским, пред крај његовог земаљског живота, описује у свом опсежном Сусрету с оцем Јустином на француском и српском језику, преведеном и на грчки.

Поред тога што је заветни борац за Ловћен Његошев, Комнен Бећировић је и неустрашиви борац против чудовишног пројекта потапања долине Мораче са њеним непроцењивим природним и цивилизацијским благом, ради градње неколико хидроелектрана. Истовремено је био у току сличан пројекат потапања долине Студенице, чије би остварење значило смрт мајке српских манастира. И ту је Комнен развио акцију националних и интернационалих размера, покренувши европско јавно мнење преко личности највећег еколога нашег доба, Франца Вебера, који се преко своје Фондације, у граду Монтреу у Швајцарској, осим за спас Студенице здушно заузео и за спас величанствене епске земље Мораче и њених чудеса: кањона старих десетинама милиона година, најчистије реке на континенту, исконског биља јединственог на планети, лавре Немањића на њеној обали посвећене Успењу Пресвете Богородице... У ствари, сва Угрожена вечност Мораче, L’éternité menacée de la Moratcha, како је Комнен управо насловио своју књигу о Морачи на француском, изашлу 1997 у Паризу.
Већ су у народ ушле речи које je Франц Вебер, нашавши се у априлу 1988 са Комненом Бећировићем у кањону Мораче у коме је хучала бело-тиркизна стихија надошла од топљења снегова, одушевљено рекао: "Морача је Бетовенова симфонија", а за њен величанствени кањон: "Морача је катедрала вечности", и на крају за њену лавру: "Молитва обликована у камену настањеном духом". Мисли на које се враћа у предговору за још једно врхунско дело Комнена Бећировића Одбрана Мораче од потопа, изашло у издању Светигоре 2002 поводом 750-те годишњице манастира Мораче.
Франц Вебер је за своје племенито залагање за спас Мораче и Студенице, затим за спас споменика српске цивилизације на Косову и Метохији, као и за своје непoштедне осуде агресије Нато-а на српски народ 1999, одликован од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Орденом Светог Саве који је примио на Велику Госпојину 2004 из руку Митрополита Амфилохија у порти манастира Мораче. Том приликом био је Комненов гост у Љевиштима, што сам и сам имао част да будем.
Међутим, иако је Комнен Бећировић својом херојском борбом током четврт века раскрилио Морачи врата Унеска ради уписа у светску баштину, црногорска власт наставила је да се острвљује на Морачу, смерајући чак и да је да Турцима да је потопе, иако вековима нису могли да је покоре. То је инспирисало нашег Комнена да у духу морачких рапсода, старца Милије и његовог брата и барда Радована, изромори величанствену поему Авет потопа над Морачом, изашлу 2010, а која се већ уз гусле поје.
Како причати о Комнену Бећировићу а не задржати се на његовој борби за истину о српском народу? Уочи самог распада Југославије, предосетивши како се на Србе ваља океан зла, упутио је преко Монда од 18 октобра 1990 вапај Justice pour les Serbes, Правда за Србе, вапај који није престао да буде трагично пророчански у наредне две деценије и све до дана данашњег. А кад су избили први сукоби између Срба и Хрвата у Крајини, огласио се такође у Монду од 28 маја 1991, апелом За помирење, Pour la réconciliation, у коме се посебно обраћа папи Јовану Павлу II да смири хрватске братоубилачке демоне који су, након пола века релативног затишја, опет стали да се комешају и воде крваво коло. Папа не само да није услишио ову молбу, него је, напротив, дао благослов својим Хрватима да наставе њихово кобно деловање да би тек касније, кад је већ беснео рат, узвикнуо: "Боже, шта смо учинили!" (мада је одлично знао шта су учинили). А на Комнена се од стране Хрвата у Француској, као и на Мондшто јe такав чланак објавио, oборило дрвље и камење, тако да више није могао ни једног реда објавити у том листу.
Убудуће ће то чинити у дневнику Котидјен де Пари, додуше далеко мањег домета, текстовима чији су наслови довољно речити: Југославија: бродолом савести, Косово: питање цивилизације, Искушење зла, Запад и антисрпска граја, На прагу апокалипсе до које ће и доћи 1999 године. А кад је тај лист престао да излази, наставио је у часопису Balkans-Infos који је основао са неколико српских и француских пријатеља на челу са великим публицистом и ветераном француског новинарства Лујем Далмасом, како би засијало колико толико светлости у медијском мраку који је, у односу на Србе, завладао у "граду светлости".
Истовремено, укључује се у борбу за српску ствар великог геополитиколога, историчара, хероја из Другог светског рата, блиског сарадника Шарла де Гола, теоретичара француске нуклеарне моћи, генерала Пјер-Мари Галоа (Pierre-Marie Gallois) који ће се, упркос својим дубоким годинама, неуморно оглашавати у прилог Срба и тиме постати једна од ретких савести Запада током југословенске драме. Као што ће и његов дом бити увек отворен Србима и Русима и њиховим пријатељима.
Комнен Бећировић одао је признање нашем великом пријатељу у неколико својих текстова, посебно у беседи Генерал Галоа или верна Француска, изреченој на промоцији Галоиних мемоара Пешчаник века, у Југословенском културном центру у Паризу 20 априла 2000. Она се може наћи, међу мноштвом Комненових радова, на https://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/sve.html.
Међу тим радовима посебно треба истаћи велику посланицу браћи Русима под насловом Демократија као проклетство, упућену након Јељциновог удара, поздрављеног правом халабуком западних политичара и медија, на Парламент Русије, октобра 1993. У тој посланици коју је објавила Љитературнаја Росија, а делимично Политика и Новости, Комнен упозорава на употребу демократије, од стране Запада, као тројанског коња за разбијање Русије и ширење Нато-а на Исток. Он ће се и касније оглашавати поводом те психопатске острвљености Запада на Русију, посебно маестралним текстом Збигњев Бжежински, Мефисто Америке, назвавши тако идеолога америчке хегемоније над светом и учитеља српске злотворке Медлин Олбрајт, звери апокалипсе, како је Комнен описује у својим текстовима.
Међу осталим текстовима посебно место заузима његова величанствена Апологија Његоша оптуженог да је геноцидни песник од стране тројице француских Хрвата, Мирка Грмека, Невена Шимца и Марка Ђидаре у њиховој клеветнчкој књизи Етничко чишћење - српска идеологија, објављеној у Паризу крајем 1992. Наводно, Његош је био настројен против ислама и позивао на борбу и истребљење мирних и невиних Турака. Оптужба коју је недавно лансирао и несрећни Новак Килибарда, додавши томе још и Његошево антитурство! Чудне ли речи! Комнен је извргао руглу хрватске клеветнике, давши у својој апологији славопојке које је Његошу упутила читава плејада знаменитих Хрвата међу којима Иван Мажуранић, бан Јосип Јелачић, Људевит Гај, бискуп Јурај Штросмајер, Владимир Назор, Антун Барац, Густав Крклец, Иван Мештровић чије је дивљење Његошу постало кобно по Ловћен. Како су у тој књизи, поред Његоша, дошли под удар за наводно исти грех и други српски великани, као и неке народне песме, Комнен Бећировић је реаговао великим полемичким списом, Tentative d’assassinat de la mémoire serbe, Покушај убиства српске меморије.
Слично је било и са нашим нобеловцем Ивом Андрићем кога су босански муслимани оклеветали, а њихови француски пријатељи, као тужни Пол Гард, одмах преузели, да је оцрнио доба турске владавине у Босни. Комнен Бећировић том приликом изнео је маестралну одбрану Андрића названу L’ombre de révisionnisme sur l’œuvre de Ivo Andritch, Сенка ревизионизма над делом Ива Андрића, наравно доступну са осталим његовим радовима на француском и српском језику на глобалној мрежи.
Дуго би требало да се наброје сви значајни радови Комнена Бећировића, али не можемо изоставити његову оптужницу на рачун антисрпских медијских злотвора, насловљену Le fléau de la pensée unique, Пошаст једноумља где прозива неке најгневније међу њима, као што су Бернар Анри-Леви, Aлен Финкиелкраут, Андре Глуксман, Франсоаз Жиру, Жак Жилијар и, наравно, Бернар Кушнер кога косовски Албанци сматрају својим националним херојем.
Како не поменути и његов проглас против рата, изашао у Фигару од 15 марта 1999, дакле само девет дана пре агресије Нато-а на Србе, проглас који су потписали писац Владимир Волков и византолог Андре Гију, у коме се указује на злочине против људи, цивилизације и природе које ће рат донети и до којих је, на несрећу, убрзо и дошло. Не можемо а да не поменемо и Комненово разобличавање клевета и лажи на Србе у западној штампи од стране албанског писца, несуђеног нобеловца, Исмаила Кадареа, насловљено Les Impostures d’Ismaïl Kadare, Лажи Исмаила Кадареа, објављено у три дела у у часопису Balkans-Infos, пролећа 2000 године.
Нису сви текстови Комнена Бећировића полемичког карактера, има их и чисто књижевних, као његово сјајно штиво о Мицкијевичу и Србима, Mickiewicz et les Serbes, мада је и оно настало након једног варничења на симпозијуму посвећеном двестогодишњици рођења Адама Мицкијевича, одржаног од 17 до 21 децембра 1999 на Колеж де Франс на коме је, 1840-1843, пољски бард држао своја чувена предавања посвећена историји и књижевностима словенских народа. Иако је велики песник у тим предавањима посебно место дао српској народној поезији, посебно Косовској епопеји и Женидби Максима Црнојевића, уздижући их до небеса, у програму није било никаквог експозеа о Мицкијевичу и Србима! Разлог је, наравно, била општа антисрпска хистерија у којој није било подобно рећи ишта добро о њима! Запрепашћен, Комнен је устао и поставио, у вези са тим, питање председавајућем, професору Мишелу Масловском, што је наишло на одобравање свих присутних у сали, док се Масловски нашао на муци и покушао безуспешно да се оправда.
Међу те радове спада и велики текст посвећен Солжењицину под насловом Soljénytsine le Liberateur, Солжењицин Ослободилац, објављен у специјалном броју часописа Le Messager orthodoxe марта 2009, након упокојења Александра Исајевича у августу претходне 2008. Ту Комнен, између осталог, евоцира како је доживео хајку на Солжењицина након објављивања Архипелага Гулага крајем 1973, у којој су учествовали неки француски интелектуалци левог опредељења, његово прогонство из Совјетског Савеза те сусрет са њим априла 1975 у Паризу. Сусрет у друштву његовог земљака и друга из далеких школских дана у манастиру Морача, кога од тада није видео, јеромонаха, касније Митрополита црногорско-приморског, Амфилохија, тада професора на париском Православном Институту.
Сви Комненови текстови полемичког карактера, како нас аутор обавештава, већ дуго чекају да буду укоричени у књигу Le combat avec l’hydre, Борба с аждајом. Каквих размера је била та борба, може се видети и из бројних наступа и окршаја Комнена Бећировића са својим противницима, на разним телевизијским каналима, доступних на https://www.youtube.com/user/KBecirovic.
Без сумње, круна делатности и стваралаштва Комнена Бећировића је његова величанственa Косовска трилогија, Trilogie kossovienne, коју чине Le Kossovo dans l’âme (2001), У души Косово, где су ауторови чланци, беседе, интервјуи и обраћања током деведесетих година; Le Kossovo de l’absolu (2007), Косово апсолутног, где је реч о сакралној уметности српских манастира на Косову и косовској епопеји, посебно о њеном пријему у Француској и Le Kossovo sur le calvaire (2009), Косово на голготи, где се на основу обимних српских и страних историјских извора показује како су Албанци, у сенци разних тиранија, османлијске, фашистичке, комунистичке и мондијалистичке, oвладали Косовом. Те књиге, интегрално доступне на интернету, биле су предмет промоција на Сорбони, најстаријој и најславнијој европској универзитетској установи, којом приликом су, осим одржаних беседа, приказивани и филмови о страдалном Косову, рецитовани и певани уз гусле стихови из Косовске епопеје. И, заиста, посебна заслуга Комнена Бећировића је што су српске гусле, приликом промоције његове књиге Косово апсолутног, априла 2007, први пут зајечале у осмовековној историји тог светилишта европске културе које представља Сорбона.
Имао сам изузетну прилику да присуствујем једном таквом скупу, 26 марта 2004, само девет дана након погрома српског народа на Косову и Метохији. Амфитеатар Милн Едвардс био је те вечери претесан да прими све оне који су желели да дигну свој глас против зла над српским народом, у срцу Европе, пред очима те исте Европе. Остаће ми у сећању Франц Вебер који је, на позив Комнена Бећировића, специјално за ту прилику допутовао из Швајцарске и који се на почетку свог говора извинио што не може да говори разумом већ мора да говори срцем, опчињен лепотом српских цркава и манастира на Косову и Метохији и згрожен рушењем, скрнављењем и паљењем, како рече: "најлепших и најзначајнијих хришћанских светиња у том делу Европе". Остаће ми вечно у сећању и документарни филм Нинослава Ранђеловића, професора философије и теологије из Београда, о етничком чишћењу Срба на Косову и Метохији, извршеног пред очима међународних чувара, 17 марта и наредних дана те године. Док камера показује срушене, оскрнављене и попаљене српске светиње, у позадини, уз звуке хармонике, хор Срба пева стару предивну песму о Видовдану и Косову, у којој се, између осталог, каже: "Куд год да кренем, теби се враћам поново, ко да ми отме из моје душе Косово". Ни ми, а ни наши драги пријатељи Французи, нисмо могли да сакријемо сузе у тим тренуцима.

Прича о Комнену Бећировићу из Горње Мораче, неустрашивом витезу вере, части, поштења и културе, о његовим књигама, текстовима и интервјуима, узвишена је прича о части, слободи и људском достојанству.
Као што је у рукама Мандушића Вука свака пушка убојита, тако је и свака реч Комнена Бећировића храбра, отворена, духовита и лековита, увек у славу Божију и за спас и част свога народа. Гледајући праве подвиге које је Комнен направио, на памет ми падају две народне изреке: "Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака" и "Бој не бије број, већ сој".

Драги Комнене, нека Вас Господ молитвама светитеља свог, Светог Петра Цетињског, молитвама прославитеља свог, генијалног Његоша, као и молитвама оца нашег, Светог Саве, чији орден ћете, ако Бог да, добити кад једног дана ступите у Небеску Србију, увек чува и штити љубављу својом, на радост вашу и ваших, као и на нашу радост!

Аутор, др Иван Радовић, виши је научни сарадник Института за нуклеарне науке "Винча"