КО ЈЕ ВОЉАН ДА УМРЕ ЗА ИМПЕРИЈУ?

Не желим да говорим о ономе што је било, то сви знамо, али премда ме неки  оптужују да сам у текстовима превелики песимиста, сада желим да кажем нешто оптимистички. Историја се убрзава и више није могуће правити пројекте који ће бити остваривани по темпу и замисли Стејт дипартмента, Савета за националну безбедност и стратегију НАТО-а, из простог разлога, што једначина има све више варијабли, све више непознатих. Свет је био монополаран између 1991. и руског контраудара на Сакашвилијеву агресију у Јужној Осетији августа 1998. Мислим да тај датум можемо узети као карај монополарности. У току је мултиполаризација света, а та мултиполаризација је неминовна јер не постоји ниједна империја у историји света која је своју доминацију заснивала на обезвређеној валути. Америка има 16000 милијарди долара јавног дуга, и није способна да своје мономанијакално пројектоване такозване обавезе настави да испуњава као што је то до сада чинила, а притом има сулуду стратешку доктрину, која представља глобалну експанзију Брежњевљеве доктрине, уз једну малу разлику: у Брежњевљевој доктрини, „ограничени суверенитет“ је постојао само за чланице лагера и тај свет је престајао на реци Елби, а свет беневолентне глобалне хегемоније, како је зову амерички неоконзервативци, не престаје нигде, нема границе. Њима је подједнако витални и легитимни интерес и оно што се догађа у Јужном Кинеском Мору и на 38. паралели Корејског полуострва, на појасу Газе и Западне обале реке Јордана, на Косову, у Рашкој и у Војводини. Све су то витални интереси САД  „и то је један облик неурозе који сада мора да научи да има своју меру“. Дакле, проблем је сада како Америка да схвати да мора имати меру, а да притом не изазове рат крупних размера. Историја нас, такође, учи да империје у силазној линији вуку хазардне потезе. Када је почео прилив јужноамеричког злата и сребра у шпански трезор, почела је и декаденција Шпаније. Ефекат је био исти као инфлација и у тренутку своје слабости или своје растуће слабости, Шпанија је повукла свој хазардни потез стварањем велике армаде, чији је крах означио и крах Шпаније као велике силе. Аустоугарска у својој силазној путањи почетком 20. века вуче хазардне потезе на Балкану. Врши анексију БиХ, преваривши руског министра спољних послова и хазардно креће у тзв. превентивни рат против Србије. Сада ће бити 100 година томе, након победе у Првом балканском рату, што, поменимо узгред са једном малом пахуљицом, ова држава не планира да обележи нити на било који начин искаже почаст својим жртвама у том рату, да не говоримо о јавним скуповима, научним симпозијумима и књигама. На другој страни, Турска припрема читав програм збивања који ће Отоманску империју приказати као мултиетничку, беневолентну, толеранту, претечу Европске уније, а то што су отимали децу и слали их у јаничаре, то је био еквивалент стипендија за Харвард, Кембриџ или Оксфорд.

Убрзавање темпа мултиполаризације света је очигледно чак и у стратешкој доктрини коју је Обамина администрација објавила почетком јануара месеца, а у коме каже „способни смо да водимо један већи рат и истовремено да потенцијалног агресора држимо под контролом на другом месту“. Бушова стратешка доктрина из 2002. године је имала постулат симултаног вођења два велика рата, значи већ почиње процес сагледавања лимита сопствене моћи. Глобалним интервенционистима не цветају руже. Упркос хистеричној „путинофобији“ западних медија, Владимир Владимирович је изабран са тако уверљивом већином, да они који су прижељкивали руско пролеће, имају разлога да поједу свој шешир. Господин Мајкл Мекфајл је два дана након предаје акредитива примио другу Русију, еквиваленте Србљановићке, Кандићке и друштва око Б 92. Мислим да ће и та господа да зажале, што су код амбасадора Мекфајла долазили на канабе, јер ће им пресести ти канабеи, скупо ће их коштати у перцепцији оних Руса који су свесни да Запад аплаудира само онима који Русију воде путем суноврата и пропасти. Они не би волели ништа више него да Русија поново има „демократију“ какву је имала 90-тих година, у време Бориса Јелцина и када је Русија доживела колапс и државе и економије и распродају руских ресурса страним лешинарима и домаћим олигарсима. Наравно, људи попут Њемцова и Гајдара за њих постају узорне демократе. Као друго, не цветају им руже ни у Сирији, јер Башар ал Асад се показао тврђим орахом него што су мислили, из простог разлога што Сиријци, не само Друзи, шити, хришћани и други, попут Телавита, већ и сунитски муслимани схватају да је једина алтернатива ал Асаду на крају баладе - муслиманско братство под овом или овом фирмом, а то им се не допада много јер су видели шта се десило у Ираку од тренутка „ослобођења“ 2003. године. То нас подсећа на ону стару изреку, „ослобођење на амерички начин“ - уништили су све и прогласили мир, мир на гробљу, у коме више нема ни хришћана, који су уживали какву такву подршку и заштиту под Садамом и у коме је на дуге стазе обезбеђен терен за иранске геополитичке интересе. Још увек не желе да прихвате чињеницу да је Ердоганова Турска јавно кренула путем реисламизације и одбацивања Кемал Ататурковог наслеђа. Још увек се праве да је Турска витални савезник НАТО-а и мост између Запада и муслиманског света, а нису свесни да више куче не маше репом, него турски реп маше атлантским кучетом.

И на крају, оно што је најважније, пошто живим у Америци, могу да вам са пуном одговорношћу кажем, да једна империја која није изнутра солидна и која нема обједињавајући вредносни систем, не може да функционише. Британска империја је то могла докле год је задовољавала потребе индустријског развоја 19. века, јер је то била комерцијална империја. Али умрети за империју, то су могли Римљани, то су могли Византијци, то су могли чак и Шпанци. Ко је данас вољан да умире за империју „Мекдоналдса“, за империју шопинг центара и за империју „Бритни Спирс“? Кључни проблем америчке империје је да она нема културне и духовне моделе вредне реплицирања у белом свету, културне и духовне моделе који чак могу бити обједињујући фактор саме америчке нације.  Американци су некада били нација, данас то више нису, данас су атомизовани амалгам међусобно не претерано заљубљених група где, уз све приче о мултикултурализму, толерантности, заједништву, ју ес веј, таузентајбс, џи виз, гуд олд ју ес веј – међу етничким, верским и другим заједницама има све више зазирања и неповереља. Не бих  даље улазио у детаље, довољно је рећи да се људи не мешају, већ остају у својим етно-верским енклавама у којима се осећају комфорније.
И последње, можда не најмање важно, јесте да империја која је престала да ствара нову вредност, која више скоро ништа не производи, јер се деиндустријализовала и пребацила своје капацитете у Кину, Мексико или Бразил, та империја не може на дуге стазе да опстане, јер се њена економија своди на рачуноводствени хокус-покус.  Доћи ће тачка када ће и Русима и Кинезима досадити да финансирају неутољиву склоност америчког трезора за повећање јавног дуга, када ће рећи доста! Тог тренутка почиње суноврат.  Руси, Кинези и други, држе кључ тог суноврата у својим рукама. Довољно би било да изнесу америчке обвезнице на тржиште и дошло би до колапса долара. Дакле, историја се убрзава. У мртвој трци између суноврата Србије и декаденције глобалне империје, лажно назване међународна заједница – треба видети ко ће први да пропадне.
Бојим се да темпом којим Србија пропада, на жалост, када дође до колапса на глобалном нивоу оних који су Србију бомбардовали пре 13 година, отрежњење може да буде касно. Молимо се Богу да не буде тако.