Аутор: Владислав Јовановић

Пре 15 година једна помахитнала регионална војна организација извршила је назапамћен злочин против мира.

Одметнут од међународног правног и политичког поретка, кукавички и невидљиво, НАТО је скоро три месеца садистички бомбардовао и пустошио СР Југославију.

Преседан и инспирацију за своју оружану агресију нашао је у агресији фашистичке Италије против Абисиније 1935. године.

Као што Италија није за своју оружану акцију имала одобрење тадашњег Друштва народа, тако и НАТО није за своју „хуманитарну интервенцију“ имао сагласност Савета безбедности нити ослонац у Повељи светске организације.

Последице обеју акција биле су, у сучају Италије, смртни ударац Друштву народа, а у случају НАТО, девалвирање и маргинализовање ОУН, чија овлашћења је НАТО узурпирао и злоупотребио.

Агресија НАТО на СРЈ подрила је борбу против тероризма као општег зла, јер је направила поделу између доброг и лошег тероризма, при чему је тзв. добар тероризам - ОВК служио као пешадија током ваздушне агресије. Једна од важних последица агресије јесте да су мале и средње земље схватиле поруку да их само поседовање нуклеарног одбрамбеног капацитета штити од војног интервенционизма САД и НАТО. 

Водеће земље НАТО настоје да се њихово злодело прекрије заборавом и да Србија њихову војну интервенцију прихвати као корисну и за себе. 

Оне су нарочито осетљиве на масовну употребу оружија са осиромашеним уранијумом и све чине да то заувек остане под оловном плочом ћутања. Али истина је незаустављива. НАТО је, бацајући свој нуклеарни отпад на СРЈ, наводно безопасан јер је осиромашен, изазвао еколошку катастрофу и све очигледније и масовније геноцидне последице за садашњу и будуће генерације у Србији, укључујући и КиМ. НАТО је то учинио свестан последица које изручени осиромашени уранијум има или може имати за људе и здраву околину када загади ваздух и продре у тле. Ирелевантно је да ли је реч о директном или евентуалном умишљају.

Безобзирност водећих земаља НАТО према страдању других народа током њиховим војних интервенција није нова појава. Она вуче корене из сурових колонијалних освајања и срамне трговине црним робљем. Коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, као и завођење свеобухватних економских санкција и демонизација читавог народа ради постизања политичких циљева, само су савремени израз такве безосећајности.

Демонизација Србије и Срба као народа превазишла је, по обиму и нискости, колективну мржњу која је током Другог светског рата била исказивана према Јапанцима и Немцима као ратним непријатељима. Бројни су случајеви говора мржње о Србима (Ширак: Срби су подврста људи. Кинкел: Србе треба бацити на колена. Ахтисари: Срби су криви као народ. Клинтон: Срби су изазвали оба светска рата.). Аутори ових изјава нису били осуђени због отвореног исказивања нетрпељивости према српском народу нити су били јавно прозивани од стране западних медија и многослављених НВО. 

Објашњење да је акција бомбардовања Србије предузета ради заштите косметских Албанаца од српске репресије, демантовано је каснијим изјавама истакнутих званичника САД да је оно предузето због отпора Србије Новом светском поретку, тј. из стратегијских разлога. А једнострано проглашена независност Косова, изведена уз благослов и активну сарадњу водећих држава НАТО, потврђује да је насилно одвајање Космета од Србије био главни циљ агресије на СРЈ.

Ваздушна агресија НАТО није остала изолован случај. НАТО је током њеног трајања и формално напустио свој дотадашњи дефанзивни карактер и јавно поручио да ће интервенисати свуда где то буду налагали интереси и вредности тзв. слободног света.

На нови случај оружане интервенције НАТО није се дуго чекало. Било је само питање: „Ко је следећи?“. Авганистан, Ирак и Либија били су еклатантан одговор на то питање, а Сирија и Иран су фиксирани као потенцијалне мете. 

Између тих демонстрација тзв. тврде моћи учестало је примењивање и тзв. меке моћи путем „ненасилних“ промена режима (арапско пролеће, Украјина и Грузија, као и неуспели покушаји у Венецуели, Белорусији, Киргистану и Таџикистану). После 11. септембра 2001. године председник Буш млађи је навео да су четрдесетак држава, за које се сумња да пружају уточиште Ак Каиди, потенцијални циљеви оружаних интервенција САД.

Све учесталију примену своје тврде и меке моћи водеће земље НАТО облаче у лажно хуманитарно рухо и позивају се на непоштовање политичких права и слобода у циљаним државама. Оспоравају традиционални принцип суверенитета држава и не устручавају се да то износе и у Светској организацији. Резолуцију Генералне скупштине ОУН о одговорности за заштиту угрожених грађана у другим државама арбитрарно тумаче и злоупотребљавају у агресивној политици према државама које им нису по вољи.

Закономерни процес глобализације света компромитован је политиком глобализма, тј. мешањем у унутрашње послове других држава ради њиховог стављања под контролу САД односно других водећих чланица НАТО. Изазивање, контролисање и управљање локалним кризама служи као параван за наметање страних решења. 

Због такве хегемонистичке политике и стратегије САД и НАТО многа места на планети су постала опасна за живот. Авет хладног рата почиње да се надвија над међународне односе. Срећом, поновним настајањем мултилатералног света, унилатерални марш тзв. новог светског поретка принуђен је да успори свој корак, али САД и водеће земље НАТО не одустају од глобалних циљева и доминације. Репризирано „дешавање народа“ у Украјини опомиње да и успоренији корак новог светског поретка није безопасан. Лишен свог природног непријатеља из времена хладног рата, НАТО очајно настоји да нађе нова оправдања за своје даље постојање. Опасивањем Кине војним базама и јачањем војног присуства САД на Далеком истоку, као и ширењем НАТО на Исток према јужним границама Русије, геополитика САД и НАТО прераста у војно-стратегијску политику са свим ризицима које она носи.

Јавно признање Герхарда Шредера, канцелара Немачке у време агресије НАТО, да бомбардовање Србије није било легално јер је извршено без одобрења СБ ОУН, руши грађевину лажи коју су САД и НАТО систематски градили да би прикрили свој злочин против мира и српског народа, за који нису судски одговарали нити су надокнадили причињену ратну штету. 

Да су САД и друге водеће државе НАТО заиста привржене међународном праву и моралу, оне би одмах следиле признање Шредера и прихватиле одговорност за противправни чин бомбардовања СРЈ. Признање и извињење због противправног поступања чин је храбрости и моралности. Многе земље су, иако са закшњењем, смогле снаге да то учине: ВБ, Француска, Немачка, Холандија и Русија извиниле су се због својих злочина у Индији и Кенији, Алжиру, Намибији, Индонезији, Катинској шуми. Шредер је отшкринуо врата изласка из кривице: на осталим државама НАТО је да их широм отворе и прођу кроз катарзу и очишћење. 

Агресија на СРЈ била је круна десетогодишњег анатемисања српског народа и његове државе кроз демонизацију, изолацију и свеобухватне економске и друге санкције без преседана у модерној историји. Нехумани учинак тих безобзирних мера је трагичан и још увек видљив. 

Интереси очувања мира и безбедности у свету налажу да се листа забрањених активности коју је донела Светска организација хитно допуни забраном демонизације народа било које државе, као и забраном завођења свеобухватних економских и других санкција појединим државама, јер су оне уперене искључиво против невиног становништва тих земаља.
Ти интереси такође налажу да се међународна конвенција о забрани геноцида у оружаним сукобима новелира увођењем забране геноцида и у миру, као последице одложеног деловања оружја са осиромашеним уранијумом које настаје тек престанком ратних сукоба и траје хиљадама година.

Хвала на пажњи.