Willy Wimmer

Kо каже да Вашингтон не би био у стању да отклони опасност од рата коју је сам изазвао? Током годинама рата у Ираку, започетог лажју и противно међународном праву, више пута се очакивала команда за напад на Техеран. А, сада, гле, ево Лозане! Је ли то први корак ка деактивирању онога што је могло да нас све почисти са лица Земље? Нешто попут Минска 2. Након што су француски председник Оланд и немачка канцеларка Меркел, заједно са руским председником Путином и тренутним председником Украјине, дословно одстранили ударну иглу из европске кашикаре, сваке вечери се обрадујемо што личности које су учествовале у овим преговорима стижу у свој дом сигурне и неугрожене. Јер, чак и у немачкој НАТО-штампи наилазимо на наговештаје о томе које снаге глођу споразум из Минска, све у нади да се одржи жељена конфронтација са Руском Федерацијом, па и започне рат против ње.

Све ово је гурнуто у други план драматичним питањем које је амерички председник Обама треснуо у лице свом рођеном народу и целом свету: Шта хоћете: преговоре како би се деескалирала експлозивна ситуација која може да доведе до светског рата или ћeте Мекејнову земљу снова? Наручени рат? War on demand? Да заратимо пре него што свет буде гурнут провалију? Aко смо случају “Минска 2” морали да задржимо дах због неизвесног исхода, тек се у Вашнингтону оцртава спор који задобија библијске димензије. Као у библијском Армагедону ратоборни републиканци стоје наспрам демократа који су поново открили појам одговорности. Ово стање природно продубљује и то што је израелски премијер Нeтањаху моћан састојак једног суштински унутарамеричког спорења.

Да ли је у случају централног питања, које се не односи само на Блиски Исток, реч поново о дипломатији, а не о убијању и разарању? Да ли је то Америка донела одлуку у корист својих америчких приоритета? Изгледа да је тако када узмемо у обзир димензије вашингтонског спора. Ако се 47 сенатора, који желе да америчког председника ставе под политичко старатељство, буду питала, свет ће имати прилику да сасвим јасно разликује снаге рата од оних које желе споразумевање. Ово је јасан сигнал из Вашингтона који ће морати да препозна не само Москва, већ и ми сами. Није ли ипак председник Обама тај који се сада труди да да нимало лаку легитимацију Нобеловој награди за мир која му је додељена?

Управо су преговори у Лозани показали да се, хтели ми то или не, без Сједињених Држава не може. Ако је, пак, то закључак који смо научили у Лозани, не морају ли и немачка и европска политика такође да коначно извуку свој закључак. У чему би се он састојао? На ово питање морамо дати прецизан одговор: Проблеме морамо јасно да дефинишемо, морамо да посигнемо консензус са суседима и партнерима о томе да се спољна политика врати на дипломатију иницијативе и бушовима и мекејновима и њиховим апологетама у Вашингтону марамо да беспоговорно окренемо леђа. Није овде реч о недостојној политици повлађивања, овде је реч о томе да се сенатору Мекејну и њему сличнима забани улазак у Европу и Немачку.

(Превод са немачког: Бранка Јовановић)