Агресија НАТО 1999. године, против Србије (СРЈ) био је просторно и временски ограничен рат са глобалним циљевима и глобалним последицама. Прво, покренуо га је и водио НАТО као глобална војна организација, најмоћнијих и најбогатијих земаља Запада. Друго, рат је вођен у оквиру, глобалне доктрине експанзије NATO-a на Исток, ка границама Русије, Каспијском басену, Централној Азији и Блиском Истоку. «Рат против Југославије је вођен, да би се исправила грешка Двајта Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо, из стратешких разлога, накнадно морају стационирати амерички војници» - забележио је познати немачки политичар Вили Вимер став САД изложен на конференцији НАТО априла 2000. у Братислави (Писмо канцелару Герхарду Шредеру од 2. маја 2000., Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, 2007.). Треће, за спровођење стратегије војне експанзије САД-у, као кључној сили Алијансе, био је потребан преседан оружане интервенције без сагласности Савета безбедности, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Париске Повеље и међународног права уопште. «Разуме се да се ради о преседану који ће се користити увек када затреба» - саопштили су представници САД на истој Конференцији у Братислави.

То што је Европа, укључујући све чланице ЕУ тога времена, прихватила диктат САД да учествује у незаконитом, неправедном рату на сопственом тлу, и то у савезу са једном терористичком, сепаратистичком и криминалном организацијом каква је ОВК (КЛА), представља кључ за разумевање велких пропуштених шанси и грешака Европе у периоду који траје већ 20 година. Учешће Европе у том рату против Европе допринело је ерозији њеног идентитета, морала и самопопуздања. Ништа мање, то је и кључ за разумевање садашњих проблема и подела, од Брегзита, мигрантских квота и санкција према Русији, до несагласности о коридорима за снабдевање гасом, трговинског рата са САД, издатака за наоружавање, ширења тероризма, сепаратизма, вехабизма, оживљавања неофашизма и много другог.

Навикнута од 1999. да беспоговорно следи САД и њихове геостратешке интересе, Европа се данас тешко враћа себи, свом идентитету и својим изворним интересима а још теже долази до усаглашене визије свог развоја и улоге у глобалним односима у будућности. На конференцијама у Минхену, Давосу, Паризу, Брислу, Берлину, Софији лидери ЕУ вербално се изјашњавају за окретање себи, за бригу о демократији, правно заснованим међународним односима и посвећености интересима народа, у пракси и даље јачају  популизам, партикуларизам и сепаратизам  а управљачка елита је све удаљенија од народа и живота. На Косову и Метохији ЕУне само да остаје верна пројекту илегалне независности чији су носилац  САД, већ га и даље, највећим делом, финансијски покрива не водећи рачуна о томе да илегално, неправедно, наметнуто решење на штету Србије тешко може бити одрживо и у функцији трајног мира и стабилности.

Што је силом и кршењем основних принципа започето тешко је поправити, готово, немогуће претворити у успех.

Агресија НАТО 1999. од самог почетка није се одвијала према очекивањима планера из Вашингтона, Лондона и Брисла. Одбрана Србије (СРЈ) показала се далеко снажнија и жилавија него што су била њихова предвиђања. Паралелно, унутар Алијансе дошло је до размимоилажењајер амерички генерали нису много држали до мишљења својих колега из армија европских савезника о управљању операцијама, избору циљева и другим питањима.

На медијском плану Запад је дожовљавао промашаје због лажи и измишљотина попут «Плана потковице» и других. У тим условима, НАТО-у и владама земаља чланица, постајало је све теже да одрже подршку јавности. Протести су се множили не само у пријатељским земљама, посебно у Русији и Кини, већ и широм западне хемисфере. Југославија је преко Уједињених нација захтевала акцију Савета безбедности да осуди кршење Повеље УН и наложи прекид агресије. И у другим међународним центрима, као што су Женева (УН), Беч (ОЕБС), Париз (УНЕСКО), Хаг (Суд правде), Најроби (УНЕП) водила је одговарајуће акције са циљем да се агресија и агресори осуде, да се зауставе разарања, страдања људи, тровање и уништавање природе. Наша дипломатија је широм света инсистирала на осудама незаконитог напада истичући посебно опасност од  преседана који би довео у питање читав систем безбедности деценијама стрпљиво грађен на тековинама Другог светског рата. Све то није имало директног утицаја на одлучивање у међународним форумима, али је итекако било значајно за разобличавање лажи и за ширење незадовољства и отпора у међународној, посебно, у јавностима водећих чланица НАТО. Ни политичари ни команданти НАТО нису могли све то да игноришу. Политичаре су поред разних афера, пратиле и оптужбе да су покренули рат без одобрења парламената, кршењем националних устава па и самог оснивачког акта НАТО из 1949.

У тим условима, од и преко Русије, такорећи од самог почетка агресије, стизале су ницијативе за изналажење начина за окончање рата. Окретање авиона Премијера Јевгенија Примакова над Атлатиком 24. марта 1999., његово одустајање од договорене посете Вашингтону и заказаних разговора са потпредседником Ал Гором, када је сазнао да почиње агресија на Србију (СРЈ), изненадило је и наљутило администрацију Била Клинтона која је била навикнута на високи ниво коооперативности Москве. То ће бити разлог што ће Ал Гор и Клинтон нешто касније, тражити од Јељцина да за свог лчичног изасланика и посредника у преговорима са Слободаном Милошевићем, именује Виктора Черномирдина, никако Примакова иако би то био добар и логичан потез.

Наиме, Милошевић и Примаков су се веома добро познавали, један другог су поштовали а низ година су директно водили разговоре како о питањима билатералних односа, тако и о  решавању питања Косова и Метохије. Осим тога, првих пар седмица агресије НАТО, Примаков је у име Русије одржавао сталне контакте са премијерима Немачке (Герхардом Шредером), Француске (Лионел Жиспеном), Британије (Тони Блером), Италије (Масимо Де Алемом), као и са представницима Администрације САД. Примаков је, дакле, био најпотпуније обавештен руски државник о свему што је значајно у вези са питањем Косова и Метохије. Није помогло. Американци  нису желели Примакова него Черномирдина, а Јељцин је држао до мишљења Американаца.

Черномирдин је, с једне стране, водио разговоре са представницима америчке администрације, пре свега, са потпредседником Ал Гором и замеником државног секретара Строубом Талботом, са Мартијем Ахтисаријем који је имао својство представника ГС УН и ЕУ и са лидерима важнијих земаља Запада, а с друге стране, са председником Слободаном Милошевићем. Током агресије, Черномирдин је четири пута посетио Београд и водио разговоре са Милошевићем. Тим разговорима су присуствовали Милан Милутиновић, председник Србије, Никола Шаиновић, потпредседник Савезне владе, Живадин Јовановић, СМИП и други.

После више рунди преговора уз посредовање Черномирдина, 2. јуна 1999. у Београд су допутовали Марти Ахтисари и Виктор Черномирдин, са својим вишечланим делегацијама. Они су Слободану Милошевићу уручили текст документа о окончању рата. Текст од две странице на енглеском језику, умножен је одмах, подељен члановима наше делегације и дат да се преведе на српски језик. Папир без заглавља, датума и потписа биће касније познат као Београдски докуменат Милошевић-Ахтисари-Черномирдин. Док су се чланови делегација скупљали, и с ногу разговарали у салону Белог двора, пажљиво сам читао текст, подвлачио поједине фразе и на маргинама бележио примедбе.

Током разговора у сали, која је, иначе, пројектована као трпезарија, југословенска страна је настојала да се у текст документа унесу одређене измене у циљу већег уважавања интереса Србије и Југославије, али без резултата. На питање које сам упутио Черономирдину зашто се текст позива на примену главе 7. а не главе 6. Повеље УН, како је договорено у претходним рундама преговора, Черномирдин је ћутао а Марти Ахтисари је, театрално пребацујући руку преко рамена Черномирдина, одговорио: «Зато што смо се ја и мој брат Черномирдин тако договорили»! Наредног дана. 3. јуна 1999. Народна скупштина Србије је одобрила договор о условима прекида рата а Ахтисари и Черномирдин су напустили Београд. Бомбардовање је настављено све до 10. јуна када је Савет безбедности УН усвојио резолуцију 1244 са договором Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, као анексом.

Сутрадан, 4. јуна, на основу Документа Милошевић-Ахтисари- Черномирдин, на југословенско-македонској граници успостављени су контакти, а потом отпочели преговори о постизању Војно-техничког споразума. Преговори су трајали до 9. јуна 1999. Одвијали су се у условима непрекидног бомбардовања земље и, по сведочењу чланова наше делегације, били су изузетно тешки. Због опречних ставова, на моменте су прекидани због потреба консултација једне, или друге стране.

У једном од таквих тренутака наша делегација је уручила супротној страни папир следеће садржине:

«1. Југословенска страна изјављује да је, у складу са тачком 2. и 10. документа Ахтисари-Черномирдин спремна да започне са повлачењем снага са Косовао и Метохије у складу са Планом који је усаглашен на састанку војних представника одржаном 05. јуна 1999. године, између делегација које су предводили генерали Благоје Ковачевић и Мајк Џексон. Почетак повлачења сходно документу Ахтисари-Черномирдин подразумева суспензију бомбардовања.

2. Сва остала питања везана за решавање кризе су, сходно плану М. Ахтисари-В. Черномирдин, у надлежности Савета безбедности УН».

И овај детаљ илуструје не само ток преговора и однос поштовања између преговарачких страна већ и чврст и јасан полазни став југословенско-српске стране да, осим техничких ствари, сва остала питања везана за политичко решавање кризе, у складу са документом Ахтисари-Черномирдин,  морају бити у искључивој надлежности Савета безбедности УН те да не могу бити предмет преговора са представницима НАТО, односно, КФОР-а. Такав принципијелан став и потреба његовог доследног афирмисања ни до данас нису изгубили свој значај. Напротив.Тај принцип испреговаран, усаглашен и одбрањен у време трајања оружане агресије не може се напуштати или гурати под тепих у време мира и «дилова» ма колики били текући притисци и замке.

Војно-технички споразум, познат као Кумановски споразум,  у име југословенско-српске стране потписали су генерал-пуковник ВЈ Светозар Марјановић и генерал-п.пуковник полиције Србије Обрад Стевановић, а у име КФОР-а британски генерал-п.пуковник Мајк Џексон.

Током преговора о том споразуму Слободан Милошевић је имао и дужи телефонски разговор са Ахтисаријем. Стицајем околности, тада сам се затекао код Милошевића и сећам се да је током разговора инсистирао да Војно-технички споразум ни у чему не може бити неповољнији од онога што је записано у документу од 3. јуна, као и да КФОР, са мандатом УН, мора бити гарант једнаке безбедности свих грађана на Косову и Метохији.

Одмах након потписивања Војно техничког споразума у Куманову, 9. јуна 1999., у вече,  свим амбасадама, мисијама и конзулатима СРЈ отпремљена је хитна информација и упутство, са следећим елементима:

Војно-технички споразум представља конкретизацију  дела документа Ахтисари-Черномирдин од 3. јуна 1999. Предвиђа фазно повлачење наших војних и безбедносних снага уз синхронизовано распоређивање безбедносног присуства УН (КФОР). Водили (смо) рачуна да не дође до безбедносног вакума који би терористи искористили за угрожавање грађана на КиМ. Текст је без политичких садржаја које супротна страна настојала да наметне.

- Руководство и Влада СРЈ су остали доследни циљевима одбране земље од агресије и мирном политичком решењу.

- Са колосека агресије и разарања НАТО, решавање је пренето у ОУН на колосек права и принципа. ОУН преузимају велику одговорност, имају прилику да, после три месеца потпуне суспензије и блокаде, поврате део изгубљеног престижа и поверења.

- ОУН имају посебнбу одговорност да осигурају безбедност свих грађана на КиМ, да елиминишу тероризам и терористичку ОВК, разбију илузије у могућност остваривања сепаратистичких идеја и пројеката, створе услове за политички процес и преговоре о аутономији на основама поштовања равноправности свих грађана и националних заједница, суверренитета и територијалног интегритета Србије и СРЈ.

- Чврстина и ефикасност наше одбране, јединство снага одбране, народа и  руководства задивили су свет. Највећа војна машинерија у историји која је пошла у „хируршку операцију“ и „блицкриг“ није успела да покори земљу спремну да се брани. Наш народ је морални победник.

- Свет је постао свестан опасности  које носи стратегија НАТО као светског полицајца.

- Шире разарајуће ефекте агресије НАТО против суверене европске земље, грубог кршења Повеље ОУН и међународног права уопште, наметања силе изнад закона - време ће показати.

- НАТО и снаге иза њега – немају чиме да се похвале, осим обманама, цивилним разарањима и масакрима, криминалним коришћењем пројектила са  осиромашеним уранијумом и изазивањем хуманитарне катастрофе у име «заштите људских права».

- Уместо да «блиц» операцијом „сачувају образ“, пред целим светом су открили ко је разбијач светског правног поретка, носилац хегемонизма и извор глобалне дестабилизације.

- Преузете обавезе наша Влада ће доследно извршавати. Од свих других очекујемо исто. Посебно, да поштују суверенитет и територијални интегритет Србије и СРЈ. Отворени смо за сарадњу са другим државама и МО, уз поштовање равноправности.

- Захтевамо и борићемо се за: а) утврђивање одговорности наредбодаваца и извршилаца агресије као злочина против мира и човечности; б) накнаду ратне штете за разорену привреду, инфраструктуру, јавне службе, градове, села и све друго; в) укидање свих санкција и враћање суспендованих чланских права у МО.

- Редослед је: моментална суспензија агресије, окончање агресије (са повлачењем са КИМ) за 11 дана.

- У току је расправа о резолуцији СБ. У изради нацрта резолуције СБ УН нисмо учествовали. Низ одредаба за нас је неповољан, одражава настојања агресора да накнадно оправда (легализује) агресију и злочине. Одражава глобални однос снага, укључујући слабости Русије. Ипак, документом се окончавају агресија, разарања и увећавање људских жртава; решавање проблема статуса Покрајине узима се из руку НАТО и ставља у надлежност СБ УН; отвара се могућност боље заштите легитимних интереса земље; потврђује се поштовање суверенитета и територијалног интегритета земље; иде се у сусрет политичком процесу и решењу статуса Покрајине као аутономије и самоуправе, у оквиру Србије, уз гарантовање равноправности свих националних заједница; осуђује се тероризам и утврђује обавеза разоружања терористичке ОВК; предвиђа се враћање контигената наше војске и полиције; отвара се могућност убрзане обнове и реконструкције, како на КиМ тако у целој СРЈ и региону.

- Помињање „RambouilletAccords“(„Спразума из Рамбујеа“) у документу од 3. јуна и у нацџрту резолуције СБ управо је једна од илустрација настојања САД и других да покажу како су, тобоже, у праву, да пласирају тезу о континуитету својих «мировних» настојања и да оправдају агресију. То се, међутим, односи само на принципе о самоуправи и аутономији, који за нас нису били спорни, а не на папире у целини, посебно не на поглавља II,V, и VII. Рамбује је био  покушај обезбеђивања алибија за спровођење плана о оружаној агресији.

Шта рећи данас, 20 година после?

Прво, да је Војно-технички споразум једно од упечатљивих сведочанстава о времену доминације политике силе у глобалним односима која ни Србији, ни Европи, ни свету није донела ништа добро. Србија је била прва жртва стратегије доминације и интервенционизма који после 1999. и 2000. поприма глобални карактер. У међувремену народи многих земаља су на својој кожи искусили право значење „хуманитарних“ интервенција, „права на заштиту“, оружаних похода против «оружја за масовно уништавање», „демократизације“ путем „обојених револуција“. Ера пирамидалног, хијерархијски заснованог светског поретка имала је свој зенит и постепено се, попут слегања тла после вулканске ерупције,  ближи крају. У току су најдубље и најсвеобухватније промене светског поретка од окончања Другог светског рата. Изградња новог, мултиполарног светског поретка заснованог на принципима равноправности, узајамности интереса и веће улоге међународног права, незадрживо крчи пут отварајући простор за демократизацију међународних односа. Отпори западних центара моћи и настојања да се, по сваку цену, очувају привилегије и стари превазиђени односи, представљају извор великих опасности по мир и стабилност у свету. Признавање новог распореда моћи на светској позорници, разумевање нових реалности и прихватање партнерства као основе односа како међу најмоћнијим силама тако између великих и малих,  једини је пут мира, спаса и напретка цивилизације.

Друго, Војно-технички споразум је интегрални део мировног пакета чији су основни делови Докуменат Милошевић-Ахтисари-Черномирдин, од 3. јуна и резолуција Савета безбедности УН 1244, од 10. јуна 1999. Та три документа суштински и формално чине целину и ни један се не може оцењивати изоловано од других. Поред Устава, за Србију су то једини поуздани и постојани параметри за оријентацију у процесу преговарања о статусу Косова и Метохије и избегавања замки у условима великих изазова, дубоких промена и пометњи. Они, можда, нису довољни, али од њих бољих ослонаца у напорима за постизање праведног и одрживог решења нема. Удаљавање од те принципијелне, кристално јасне правне платформе, значило би излазжење Србије на брисани и неомеђени простор и препуштање моћницима једног дела света који не признају никога и никаква правила, осим силе и својих огољених себичних интереса. То би било равно хазардерству. Мудрост и храброст су синоними за одбрану, не за испоруку права и интереса стечених борбом и великим жртвама претходних генерација.

Државни и национални разлози искључују сваку једностраност, упрошћавање, потцењивање идентитета, националне историје  духовности, а поготово – трговину вековним наслеђем. Величање донација, инвестиција и доброчинастава оних земаља и лидера чија је политика 90-тих година нанела огромну штету српском народу – његовим цепањем, сатанизацијом, санкцијама, бомбама, радио-активним оружјима, на крају, и бестијалним економским разарањима –није у складу са бригом за очување националног идентитета, достојанства и боље будућности нације.

Треће, овај мировни пакет је интегрални део система међународног јавног права, има најшири опште-обавезујући правни карактер. Императивни карактер резолуције СБ УН 1244 даје овом мировном пакету највећу правну снагу у хијерархији правних аката па се зато, не може изменити, поништити или умањити било каквим новим правним или политичким актом, осим новом резолуцијом СБ УН истог ранга. Не сме се губити из вида чињеница да су у процес стварања овог мировног пакета биле директно укључене све највеће силе савременог света, укључујући Русију и Кину, све сталне чланице СБ УН, све чланице Г-8, Европска унија и НАТО. Дакле, тај мировни пакет представља компромис интереса свих тих земаља и групација, али и обавезу свих према свима да ће се договорено и одлучено поштовати. Дакле, није реч о документима заснованим на вољи, или интересима једног ужег дела светске заједнице који би могао арбитрарно да мења или поништава оно што је усвојио, већ о одлукама које имају универзални карактер јер одражавају вољу и интересе светске заједнице оличене у систему Уједињених нација. По својој генези, садржини и правној хијерархији мировни пакет из јуна 1999. је интегрални део система европске и светске безбедности. Зато уколико има покушаја његовог игнорисања, заобилажења или омаловажавања то не би могло да прође без озбиљног угрожавања светског система. О бумеранг ефектима да се и не говори. У том смислу, питање је да ли би чак и Србија о чијем се суверенитету и територијалном интегритету ради, могла одустати од суштинских одредаба мировног пакета иза којег је својевремено стала цела светска заједница, а да то не произведе озбиљне реакције, штету и поремећаје. Ово се посебно односи на хипотетичко, изричито или прећутно, одустајање од резолуције СБ УН 1244, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет као принцип универзалног значаја.

Четврто, Србија која је «bonafideѕ” испоштовала и извршила све своје обавезе према свим документима из мировног пакета, укључујући и обавезе према Војно-техничком споразуму, има право и моралну обавезу да настави да тражи да и сви други, у доброј вери, изврше своје још увек неизвршене правне обавезе у складу са тим документима, а пре свега: да испоштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије са Косовом и Метохијом као најширом аутономијом у свом саставу (у Споразуму се, поред осталог, наводи да ће КФОР «обезбеђивати одговарајућу контролу граница СРЈ» према Албанији и БЈРМ, чл. 2, тач. под «х» ); да испоштују њене међународно признате границе; да прихвате преговоре о враћању делова војске и полиције у Покрајину; да обезбеде услове за слободн, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца; да гарантују безбедност свим грађанима у Покрајини, укључујући Србе; да гарантују нерикосновеност власништва над имовином Срба, Србије и СПЦ. Уколико то друге стране опструирају, не желе или не прихватају то се не сме разумети као отежавајуиће за позицију Србије или као њена обавеза на узмицање већ као апсолутно неприхватљиво понашање. У том случају, Србија треба да размотри које јој друге правне, политичке и дипломатске опције стоје на располагању.

Пето, документа мировног пакета, укључујући и Војно-технички споразум, нису била посебно повољна за Србију. Ипак, ратни и други услови у којима су тим документима заштићени важни интереси Србије, а пре свих, суверенитет и територијални интегритет земље, били су далеко тежи него данашњи. Унилатерални светски поредак био је тада на врхунцу моћи. О глобалној равнотежи или озбиљнијем отпору, није било ни помисли. Данас није тако, а трендови учвршћују мултиполаризацију као основу новог светског поретка.  Тачно је да Запад и данас користи методе претњи, уцена и обмана. Међутим, то не значи да може бити оправдања за одустајање или одрицање од права и интереса признатих  Србији од светске заједнице док је Србија (СРЈ) била под бомбама, ракетама и пројектилима са осиромашеним уранијумом НАТО 1999. Колико су се ствари промениле говори и чињеница да се данас се и Запад све чешће позива на потребу поштовања правно заснованих (rule based) међународних односа. Брзина и дубина промена глобалних односа допринеће да се у наредном периоду Запад још чешће позива на међународно право. Не рече ли немачка канцеларка Ангела Меркел прошле среде у Бундестагу да је Г-7 «дефинисана чланицама које поштују међународне законе» («Политика», 7. јуни 2018.)! Национални и државни разлози у решавању питања статуса Косова и Метохије не допуштају позивање на грешке бивших режима, маколико тих грешака било. И бивши режими су своје одлуке објашњавали као резултат одговорне, предвидиве, про-европске политике, у интересу „бољег живота народа“. Да не говоримо да су и они за такве, по Србију штетне, одлуке добијали комплименте европских и других комесара и ментора - за политичку храброст и окретање будућности и европским вредностима.

Шесто,  у одбрани права Србије на Косово и Метохију њен Устав, Повеља УН, Завршни докуменат ОЕБС-а, и међународно право су најважнији аргументи и ослонци. Мировни пакет из 1999., посебно резолуција СБ УН 1244 имају незаменљив, трајни значај који у свакој прилици треба афирмисати, не поводити се ни жељама, ни очекивањима па ни било каквим притисцима, са било које стране, за удаљавање и потискивање тих докумената у страну. Та документа  се не смеју ни на који начин подредити или обезвредити било каквим новим «правно обавезујућим документима» чији је једини циљ задовољавање себичних геополитичких и економских интереса водећих земаља Запада на штету Србије и српског народа. Те земље тврде да је питање статуса Косова и Метохије решено иако добро знају да то није тачно. Реч је о лицемерној тактици чији је циљ да се статус реши тако што ће Србија «међусобним признањем» признати илегалну тзв. Републику Косово на делу своје силом отете територије, одрећи се те територије, легализовати агресију НАТО, злочине и етничко чишћење Срба. Коначно, водеће чланице ЕУ рачунају да српско признање илегалног отцепљења помогне јединству ЕУ по том питању. У датим условима за одбрану српских државних и националних интереса битно је држати се принципијелног става – да је за Србију питање статуса Косова и Метохије отворено, да је Србија спремна да се мирним путем, преговорима постигне решење које је у складу са резолуцијом СБ УН 1244, Повељом УН, Завршним документом ОЕБС-а и Уставом Србије.     

Седмо, Косово и Метохија не сме се третирати као изгубљено јер није изгубљено. Трговина по формули – Косово и Метохија за чланство у ЕУ - која се нуди тзв. преговарачким поглављем 35, притисци и уцене потврђују да је и Запад свестан чињенице да Косово и Метохија и припадају Србији и да се тражи начин да се Србија приволи да се одрекне тог дела своје државе. Није реалност само оно што отежава и ограничава Србију, њену преговарачку позицију. То је редукована реалност коју нам понављају комесари из Брисла, Вашингтона,  Лондона и Берлина и која одговара геополитичким интересима Запада. За Србију је реалност много шира и комплекснија. Уместо дефетистичких изјава којима се несвесно ојачава позиција и непопустљивост Приштине потребно је више напора и креативности у истраживање праваца и простора за јачање преговарачке позиције Србије. Оставимо се ружења српске историје и њених вођа јер је то нечасно, штетно за Србију а корисно противницима и непријатељима. Да је другачије и други би то радили. Имамо довољно знања и искустава да бисмо схватили да се чланство у ЕУ користи као полута за изнуђивање непрекидних концесија Србије, да ЕУ није статусно неутрална, да њена улога, капацитет и утицај рапидно опадају. У пракси је дала превише доказа да немамо права да се ослањамо ни на какве њене  гаранције и обећања. То би нас могло довести до тога да Србија испоручи све и да не добије ништа. Компромис је могућ,

али само у оквиру, никако изван мировног пакета и резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије.