Коментар: ДР Станислава Стојановића
Бивши Амбасадор СФРЈ и СРЈ у Прагу

Пошле недеље (20. јануара 2011.) у краткој посети Београду боравио је чешки Председник Вацлав Клаус. Била је то једна необична, нестандарна посета једне личности од несумљивог моралног и интелектуалног интегритета.  Личности која је, као политичар (а у врху чешке политике налази се још од времена „нежне револуције“, изведене пре више од двадесет година), своју принципијелност посебно исказивала и кроз  свој однос према Србији и српском народу – још од времена разарања СФРЈ, и све до данас. То, наравно, за Србију има и посебан значај; а могло се очекивати да се, са наше стране, томе посвети и одговарајућа пажња за време ове његове посете те српска јавност управо на то потсети. А, да ли се то и десило? Или је управо то било  скрајнуто током  Клаусовог кратког боравка у Београду – не само „форматом“ ове посете, него,  изгледа, и нашим наступом у незваничним политичким разговорима који су госту уприличени?!

Председник Чешке допутовао је у Београд на позив Српске академије наука и уметности, која га је (ценећи његов научни ангажман у области економије) изабрала за свог иностраног члана и позвала да му уручи Повељу о том избору. Са тим је коинцидирало и недавно објављивање на српском језику  његове скорашње књиге „Европа и Европска унија“ (најављено је и објављивање њених делова у фељтону „Политике“).

Али, наши званичници, са своје стране, очигледно нису имали интереса да посета Председника ове пријатељске земље по било чему  изиђе из тих оквира, вероватно зазирући од његове репутације „евроскептика“ (иако се налази на челу  једне земље чланице Европске уније) и стрепећи од (вероватних) прекора из Брисела; односно бојећи се да пред бриселском бирократијом не  „компромитују“ своје безалтернативно опредељење за „европски пут“. И, Клаус је имао само кратак (у суштини, узгредни) сусрет с Председником Србије Борисом Тадићем, који је потом, са другим државним званичницима, присуствовао  уручивању Повеље о избору Вацлава Клауса  за иностраног члана  САНУ.

После овог сусрета, Клаус је изјавио да „његова земља подржава европски пут Србије и да  разуме њене амбиције да постане нормална европска земља“, али и упозорио да не треба занемарити проблеме који сада постоје у Европској унији. А Борис Тадић је, како је објављено, изразио „захвалност на подршци Прага на путу Србије ка Европској унији“ и указао да је Клаус велики пријатељ Србије; и –  „честитао му на Повељи о избору за иностраног члана САНУ“.  И то је све! Као да наши званичници нису имали потребу (или немају храбрости?) да се барем мало одређеније одреде према Клаусовом односу према сецесији  Косова!

А, Вацлав Клаус је, да потсетим,  био једини шеф државе у свету који се јавно оградио од одлуке сопствене владе да призна независност Косова 2008. Тада је, у разговору с Амбасадором Србије, рекао да „се стиди такве одлуке чешке владе“; и то је тада објављено и у чешкој и у нашој штампи, а да се тим поводом нико од наших званичника није огласио, нити су наши медији томе посветили неку већу пажњу. Тај став Клаус је, такође јавно, исказао и за време ове посете Београду, када је изјавио да – Чешка неће имати амбасадора на Косову док је он Председник, иако је у Приштини отворила амбасаду!

И, као и тада, 2008. године, тако и данас наши званичници – ћуте! Или, немуштом фразом о „великом пријатељу“, скривају своју неспремност да се изричито и јавно изјасне о, за Србију веома релевантним, изричитим исказима једне светске личности од интегритета у вези с неприхватљивом сецесијом Косова! То је тада просто игнорисано (ваљда, као безначајно!?); иако се заклињало да се никада неће признати независност Косова, а „летећа“ српска дипломатија по читавом  свету тражила подршку за наш став против  сецесије Косова. А, ево, игнорише се и сада (када се поменуто заклињање све ређе чује) – ваљда, из страха да би јавно одавање признања за истрајну подршку чешког Председника територијалном интегритету Србије (иако је то елементарна цивилизацијска норма у односима међу људима који држе до себе) разгневило наше „европске покровитеље“; или да би, можда, могло  пореметити припреме за предстојеће разговоре Београда и Приштине?!? То и сада, у истој мери, занемарују и медији: „Политика“ је, на пример, објавила само једну  кратку нотицу о овој Клаусовој изјави датој у Београду, и то –  као вест једне наше агенције добијену из Прага!

Тешко је нашем човеку да ово разуме, али још теже да прихвати овакво понашање наших званичника у овом конкретном случају, без обзира на политичке разлоге којима је оно било условљено. И, ако је Вацлав Клаус могао да се постиди одлуке своје владе о признању „независног Косова“ и да, остајући  при томе и три године касније,  у Београду ових дана изјави да у Приштини неће бити чешког амбасадора док је он Председник; да ли ми можемо да се не постидимо оваквог „ћуталачког“ односа наших званичника према таквом његовом ставу?! И, да ли треба да се стидимо „ћутке“? Зар баш толико морају и баш у свему да буду тако безгранично снисходљиви према онима  чија је улога у насилној сецесији Косова и Метохије од Србије била одлучујућа?!