У јануару текуће године у издању Evrobook-a објављена је на српском књига професорке Московског института за међународне односе при Министарству спољних послова Руске Федерације, Јелене Георгијевне Пономарјове, „Разбојничка држава: Косово у светској политици“. Сам назив књиге имплицира да се њен садржај, пре свега, односи на савремену историју Косова и његовог положаја у данашњим, савременим, светским односима, но, нису заобиђени и сажети историјски аспекти. Књига писана за руску публику даје преглед познатих и непознатих појединости из западног процеса отимања Косова.

Књигу писану једноставним, јасним и сваком читаоцу пријемчивим језиком, професорка Пономарјова започиње историјом Косова од раног средњег века, преко времена светских ратова до косовског питања у социјалистичкој Југославији и самом распаду Југославије. У овом делу она обрађује и питање настанка албанске државе. Историјски увод у књигу објашњава сложене историјске односе Срба и Албанаца на Косову до деведесетих година двадесетог века, њихове сукобе, смањивање српске популације Косова од готово апсолутне већине у средњем веку до трагичне мањине почетком деведесетих. Цео тај историјски период, како она показује, прожет је тежњом да се Косово етнички очисти од Срба, а та тежња је конкретизована оснивањем Призренске лиге 1878. године којом је као циљ свих Албанаца постављено стварање Велике Албаније. Истине ради, помињу се и српски „греси“ као што је био колонизаторски однос спрам Албанаца на Косову почетком двадесетог века.

Други део књиге под називом „Ослободилачка војска Косова – разбојници у служби „господара историје““ бави се историјом настанка, финансирањем и развојем ОВК. У овом делу она даје и биографије злочинаца Адема Јашарија, Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Агима Чекуа, који се злочинима над Србима истакао и током рата у Хрватској када је учествовао у убијању сто педесет Срба у Госпићу у лето 1991. године, посебно у акцији у Медачком џепу 1993. када, по сведочењу страних мировних припадника који су ушли у Медачки џеп посе, нису оставили ни стоку ни кућне љубимце у животу. Све је било спаљено са земљом.

Трећи део књиге је део који нам открива многе ствари са којима је српска јавност, углавном, уопштено упозната, осим експерата који се стручно и детаљно баве конкретним темама. Уједно, он је и најпотреснији. Ова област књиге анализира албанску мафију као сегмент међународног криминала, а посебно елементе трговине наркотицима, сексуалног ропства, трговином органима, као и структуром албанске мафије. Професорка наводи многе доказе о апсолутној свесности већине земаља Европе као и САД, Интерпола и међународних организација о распострањености албанске мафије у Европи и САД. Албанска дијаспора која броји око пет милиона људи, а највише их има у Италији и Немачкој, затим Швајцарској и САД, прожета је криминалом. Она наводи и бројне примере хапшења припадника албанаксе мафије широм Европе и САД због различитих кривичних дела. Косово и Албанија су, по свим доказима, центар албанско-европске мафије.

Албанска мафија је главна по сексуалном ропству у Европу, а оно подразумева да младе девојке, углавном, из Молдавије, Румуније, Бугарске, Украјине, па чак и Русије, заводе примамљивим понудама у Европу где од њих праве сексуалне робиње. Она наводи и податке да су припадници албанске мафије „креативни злочинци“: наиме, они терају жене да затрудне, а онда их шаљу за одређену тарифу свакојаким садистима који их подвргавају разним мучењима. Ове мучене девојке коришћене су и за рађање, како би се новорођенчад продавала породицама, углавном, у Енглеској, Италији и Немачкој где је највећа потражња за усвајањем деце у Европи. За албанску мафију продаја новорођенчади постала је уносан бизнис. О борделима на Косову излично је говорити, углавном их држе бивши припадници ОВК. Професорка наводи и податке како НАТО војници на Косову користе услуге проституки.

Вађење органа је посебна ставка анализе где Професорка као једног од главних људи за ову злочиначку работу означава Хашима Тачија и наводи да је он заштићен само из разлога што целокупан овај криминал, чији је он покровитељ, одговара и његовим западним заштитницима. Вађење органа обављало се и у Албанији и у Приштини, а према подацима преко 500 људи је нестало у периоду од јуна 1999. до 2003. године, од чега око педесет Руса који су дошли да се боре на страни Срба, и завршило свој живот као инкубатори органа. Албанска мафија има(ла је) и метод нуђења велике своте новца сиромашним људима за органе, а онда би их преварили. За једног Канађанина и једног Немца као жртва су искоришћене две девојке из бившег СССР од којих је једна Ана Русаленко. Њој је узет бубрег, а обећаних 20 000 евра није добила. После је пребачена у Истанбул, а како је окончала свој живот.

На крају, поред отмица за вађење органа, бавили су се (и баве) отмицама жена које продају у робље или користе у секс индустрији. Тако је први јавни доказ отмица жена за коришћење у секс индустрији пронађен у марту 2001. године у случају несрећне Еле Милутиновић, двадесетогодишње ученице београдске медцинске школе, која је отета у јуну 2000. године. Претворена је у сексуалну робињу коју је те године силовало више од 300 НАТО војника. У марту 2001. успела је да побегне и обратила се органима правде. Судски процес је одржан у Приштини, а њу је 24 часа дневно чувао цео вод војске и полиције. Случај се окончао кажњавањем четворице мањих преступника. Нико од вођа албанске мафије и натоваца није одговарао.

Нека Ела Милутиновић и Ања Русаленко буду два најбитнија разлога због којих свако треба да прочита књигу професорке Јелене Георгијевне Пономарјове.