Проф.Др.Рајко Долечек, ДрСци. Острава, Чешка, Никољдан, 21.12.2011.

Размишљање поводом смрти бившег председнíка Чешке републике Вáцлава ХАВЕЛА, гледано из Чешке

У недељу 18.децембра 2011. је у својој 75.години умро бивши председник Чешке, а пре тога и Чехословачке републике, Вáцлав Хавел. Као најпознатији дисидент, уз масовну подршку стотина хиљада градјана, је после „сомотске револуције“ у новембру 1989.године изабран за председника Чехословачке. Одмах после његове смрти је медије поплавила бујица похвала, права апотеóза, уз величање његових заслуга за „ослободјење земље од јарма комунизма, како је земљу вратио у демократију, у крило Запада и прославио њено име по свету не само политички, већ и уметнички, како је примљен уз десетине стојећих аплауза у представничком дому САД „, итд. Хавел је био друштвен, лако је стицао нове пријатеље, не увек подједнаке вредности. Много је пушио (до úспешне операције рака на плућима деведесетих година), доста је пио, нарочито пре. Волео је жене. Чак су га сравњивали у нечем са првим председником Чехословачке, незаборавним Масариком, који је био велики пријатељ Југославије и за разлику од Хавела и Срба, шта је у чешким медијима сада сасвим прећутано.

Хавел се родио у једној од најбогатијих породица Прага. Био је активан дисидент, драмски писац, радник у пивари, кулисар и драматург у једном позоришту, боем. Није му било омогућено вyсокошколско образовање, али његовом брату Ивану јесте. Провео је са прекидима око пет година у затвору уз велико интересовање и бригу западних државника и медија за његову судбину. Хавелова смрт и догадјаји после ње, његова спектакуларна сахрана, очарани медији, су недвосмислено показали, да је код немалог дела Чеха стално веома популаран.

Али ипак, после његове смрти, је било и критичких (чак и врло оштрих) осврта, највише на интернету, на разним сајтовима, у неким новинским чланцима, упркос релативно „глајхшалтованим“ чешким медијима - скоро сва чешка штампа је у немачким рукама. Било је то ради Хавелове свесрдне подршке „хуманитарног бомбардовања“ од 78 дана НАТО агресором Савезне републике Југославије (СРЈ), специјално Србије, у 1999 години, уз огромна разарања, убијање и сакаћење хиљада цивила, укључујући децу. Еколошке и економске последице су биле недозирне. Био је критикован и ради његове потпоре за агресију Запада против Ирака, за његово одобравање напада на Либију. Хавел је одговоран за велико погоршање традиционалних, братских веза Чеха и Срба, био је апсолутно про немачки и про амерички. Али је 12.јануара 1997. изјавио, да је захвалан за помоћ Србима, као дисиденту, пошто је у априлу 1966 београдско позористе “Атеље 212”, као једно од првих у свету, спремило Хавелово „Другарско вече“ и уредно му слало хонораре. Чак је примио и Весну Пешић, као дисидента против Милошевића, која онда у ствари није представљала тако рећи никога.

Иако су признавали Хавелову улогу за повратак демократије у Чецхословачку, његови критичари су јасно говорили, да је тај повратак био могућ само ради тога, што је у то време био у СССР на власти Горбачов, који је са председником Реганом договарао крај хладног рата - али и као последицу тога распад СССР - као и стварност, да су после „плисане револуције“ и на највишим државним местима били још неко време и понеки водећи чланови комунистичке партије Чехословачке. Само они „најозлоглашенији“ су морали одмах да оду.

Неки су критиковали Хавела, што није спречио, као председник републике, страховиту пљачку државне имовине, наводно од скоро хиљаде милијарди, тј. билиона, чешких круна (1 еуро=25 круна), током приватизације у деведесетим годинама, када су се као последица пљачке државне имовине родили чешки мултимилионери, па чак и милијардери, после тако зване плисане револуције у новембру 1989, која га је довела на власт. Неки су му оштро замерали, што је као наводни човек-миротворац лакомислено ликвидирао експортно успешну Чецхословачку индустрију наоружања, која се највећим делом налазила у Словачкој, што су радо примили њени конкуренти из Британије, Француске, Немачке, САД, а што је ради губитка запослења хиљада радника наљутило становнике Словачке. Хавел је после доласка на власт наредио амнестују, у којој је ослободјено око 20 000 (!) затвореника, који су се, без идовољно избора, неочекивано нашли на улици без одговарајућих средстава усред јануарске зиме, као „чопор гладних вукова“, како је то онда било коментарисано.

Хавел је врло оштро иступао током конфликта у Југославији против Срба, називајући Војску Републике Српске бандом кољача, убица, употребљавајући најгоре изразе за председнíка Караџића и генерала Млáдића, док су за њега, очевидно, Фрањо Тудјман, Алија Изетбеговић и Милан Кучан и њихови сарадници били „добри момци“. О злочинима против Срба није говорио. Крајем апрíла 1993, приликом отварања Музеја (споменика) холокауста у Вашингтону, он је рекао, да треба бомбардовати српске положаје у БиХ. Ондашњи председник чешке владе (а садашњи председник републике) Вáцлав Клаус је одмах изјавио:

-То је превише поједностављена процена догадјаја у Југославији, пошто је тамошња ситуација много сложенија и није тако лако одредити кривца…“

Хавел је Србе највише увредио Србе током спектакла „Месец Босне и Херцеговине“ почетком јесени 1995 у Прагу. Србе из Републике Српске нису позвали а оних неколико Срба, који су учествовали, нису представљали баш никога. Говор окорелог непријатеља Срба Отто вон Хабсбурга том приликом је био пун дрских примедби на рачун Срба. Председник БиХ Алија Изетбеговић је био примљен са великим почастима. Председник чешке владе В.Клаус је одбио да се са њиме састане. Ради тога је отпутовао ван Прага, уз изјаву:

-„Мој став је став аналитичара, који воли да чује све чињенице, укључујући и оне, које нису намерно изабиране током једностраног просудјивања…Чини ми се страшно поједностављено, кад се изјављује, да су Срби пост-комунисти, док су остали демократи…“

Током операција „Бљесак“ у мају, и „Олуја“ у августу 1995, када је хрватска војска уз помоћ војске босанских Муслимана (и стратешко планирање пензионисаних америчкиг генерала-плаћеника и извидјања НАТО авиона) напала Републику Српска Крајина, опљачкала и истерала око 250 000 Срба из њихове вековне постојбине, уз масовна разарања српских насеља и покољ стотина, који нису избегли, Хавел није имао за њих речи саучешћа. Изјавио је: „Нисам баш срећан ради тих догадјаја… Хрватска је реинтегрисала своје изгубљене територије. Није то била она дивља Караџићева војска“. Званична ОУН је ћутала.

Хавел, као наводно хуман човек и државник, који се бори против неправди, који је позвао уз кинеске протесте у Чешку Далај-Ламу, који се толико бринуо за дисиденте у Кини и Бурми, који је толико говорио о етици и о страдањима недужних, чија је лозинка некада била, за време „плисане револуције“ у 1989 „истином и љубављу против лажи и мржње“, тај човек је требало да тражи истину насупрот многим лажима о Србима, да барем нешто каже о колективној неправди и колективном кажњавању српског народа, на пример, о објави санкција ОУН 30.маја 1992, после муслиманске провокације у Сарајеву 27.маја 1992, (експлозија у улици Васе Мискина), или кад су СРЈ и Република Српска биле суспендоване из Светске здравствене организације (WХО) у мају 1993, уз несагледиве последице (повећани морталитет) за цео народ, особито за одојчад, децу, дијабетичаре, хронички болесне, старе људе, људе са малигним оболењима…Ту се Хавел, који је врло често уз свој потпис цртао и мало црвено срце, показао као лицемер. У то време не баш мала чешка хуманитарна помоћ за Босну и Херцеговину је скоро сасвим заобилазила Републику Српску, што су аутору са чудјењем рекли људи из њене владе. У то време је био одговоран за разну хуманитарну помоћ (СОС дете, СОС Сарајево, Човек у тескоби, итд.) „Хавелов човек“ Шимон Пáнек. Медији нису јављали, да је доста хуманитáрне помоћи за БиХ нестајало у џеповима без дна људи као на пример Мушан Топаловић-Цацо, командант 10.муслиманске брдске бригáде, један од организатора стратишта Срба „Казани“ на Требевићу. А у сенци свега тога је стајала и Хавелова пријатељица, доцнија америчка министарка иностраних послова Маделеине Албригхт (пореклом из Чешке, која релативно добро говори чешки), непријатељ Срба без скрупула, коју је чак Хавел предлагао, да буде председница Чешке Републике.

Када је рец о неприхватљивом односу Хавела према Србима, аутор овог текста је у једном од својих разговора са генералом Младићем то поменуо а генерал је подужу дискусију закључио приближно овако:

-„Нажалост, председник Хавел није никако Србима помогао. Пропустио је своју велику прилику да покаже, да је стварно велики државник и хуманиста за све оне, који су у невољи а не само за неке, који су били изабрани од његових идеолошких газди. Он никада није те своје „велике газде“ критиковао…“

Људи, које је председник Хавел са собом довео, су исто тако иступали анти-српски. Најважније место медју њима данас заузима Карел (Карло) Сцхwарзенберг, садашњи министар иностраних послова Чешке. Он је из старе, богате, католичке аристократске породице, са идеологијом бивше Аустро-Угарске, увек анти-српски. Његова породица је током „тридесетогодишњег рата“ (1618-1648), заједно са католичким племством, помогла династији Хабсбурга да дефинитивно дограби власт у Чешкој и да погубí, протера и опљачка некатоличко чешко племство. Управо је Карло Сцхwарзенберг, у ствари преваром, 21.маја 2008 издејствовао да Чешка призна тобожњу државу Косово. Бивши чешки дипломата Мирослав Полреицх у својој књизи („Скривена активност иза кулиса”, Праг, 2009) показује, како су два Хавелова човека (Сцхwарзенберг и Саша Вондра, садашњи министар народне одбране) одбили, после консултације са Немачком, посредовање договора медју Србима и релативно умеренíм представником косовских Албанаца Др.Ибрахимом Руговом. Била је то његова (Руговина) хитна молба, да се предупреди конфликт. А то званична Немачка, као непријатељ Срба, а пријатељ и зáштитнíк анти-српских косовских Албанаца и њихових терориста, није имала у плану. Она је желела да што више [тете нанесе Србији.

Ко прочита све ово мораће да се барем делимично сагласи са тиме, да догадјаји и личности из историје, укључујући Хавела, нису црно-бели, и да стара латинска узречица, да О МРТВИМА ТРЕБА ГОВОРИТИ САМО ДОБРО (De mortibus nihil nisi bene) није увек исправна, да је вероватно боље рећи О МРТВИМА ТРЕБА ГОВОРИТИ САМО ИСТИНУ (De mortibus nil nisi vere). Лепо је то рекао и француски филозоф Ренé Десцарт, говорећи о филозофији, о тражењу истинě,
да О свему треба сумњати – De omnibus dubitandum est.

Влáда председнíка Вáцлава Хавела и његових блиских сарадника је веома оштетила традиционáлно братске односе медју српским и чешким народом и постала послушни слуга других сила против интереса српског народа, упрос настојања пřедседнíка Клауса. Садашња влáда Републике Србије својом пřевише сервилном и неуспешном делатношћу у односу са Западом, Европском унијом и САД, исто тако веома штети интересима свога народа.