Бранка Митровић
Београдски форум за свет равноправних

Нормализација односа

Јучерашњи (Савиндан 2016. године) састанак у Бриселу на највишем нивоу представника администрације из сва три града, тихо и неупадљиво отворио је нову страницу наше историје. Почео је као најновија рунда разговора Београда и Приштине уз посредовање ЕУ, али је завршен изјавом шефице дипломатије ЕУ у којој је представила резултате састанка за грађане Србије и Косова, укључујући договор о директним авио и железничким везама „између Косова и Србије“.
(https://www.eeas.europa.eu/statements-eeas/2016/160127_02_en.htm)

Интерни превод интегралног текста изјаве Ф. Могерини

„Премијери Александар Вучић и Иса Мустафа и њихове делегације придружили су ми се данас на још једној рунди разговора у склопу Високог дијалога о нормализацији односа између Београда и Приштине. Разговор је протекао у веома доброј атмосфери. Сагледали смо спровођење споразума постигнутих у Дијалогу, и то: Споразума о прихватању универзитетских диплома и Споразума о слободи кретања из 2011. године, Првог споразума из априла 2013. године, и више споразума из августа 2015. године.
Данас је потврђено да узајамно признање образовних и стручних диплома и сведочанстава постаје стварност. На основу тога, студенти ће бити у могућности да наставе студирање а стручњаци да побољшају своје изгледе на запошљавање, како у Србији тако и на Косову. Такође смо направили значајан напредак у спровођењу Споразума о слободи кретања, посебно у делу везаном за регистарске таблице.
Затим, дискусија је била усмерена на посвећеност обе стране да раде на спровођењу Споразума о оснивању Асоцијације/Заједнице српских општина, на основу до сада потписаних споразума.
Обе стране су се договориле да започну разговоре о директним авио и железничким везама између Косова и Србије.
Желим да захвалим премијерима Србије и Косова на њиховој трајној посвећености даљој нормализацији њихових односа у оквиру дијалога. Данашњи састанак је показао њихову спремност да се напредује врло конструктивним приступом. Свима нам је на уму потреба да донесемо директне и конкретне користи свим људима у Србију и на Косову који желе напредак на свом европском путу.
ЕУ ће наставити да подржава пуну реализацију данашњег договора о претходним споразумима и о даљем напретку у нормализацији.“

Ова трансформација разговора Београда и Приштине у односе Србије и Косова, изречена са тако високог нивоа, није добила никакав званичан коментар Београда, али се очекује реаговање Србије, институционално, на друштвеним мрежама, и на изборима.

Речник политичког новоговора се шири. Више и не размишљамо шта то значи кад на јавном сервису и у медијима слушамо устаљене флоскуле као што су „косовски премијер“ или „председница Косова“. Преиспитивање било чега што има одредницу „европско“ постало је јерес. Да ли је ова изјава Могеринијеве увод у постепено увођење, затим паралелну употребу и каснију замену фразе „Београд и Приштина“ одредницом „Косово и Србија“?

Колико заиста знамо о функционисању Европске уније

Није јасно колико ће грађани Србије имати прилику да непосредно одлучују о било чему другом осим о томе да ли ће изаћи на изборе и шта ће заокружити. Као грађани евентуалне будуће чланице ЕУ, имамо легитимно право и дужност да тражимо јасан одговор на нека од најбитнијих питања о европском путу. Основно достојанство грађана као субјекта у политичким процесима захтева, уместо препричаних верзија са унапред дефинисаним закључцима, да свако од нас самостално сагледа објективне разлоге за и против и да их самостално оцени. Зато је нужно да нам буде дата прилика да сазнамо и разумемо суштинске одлике „европског пута“.

Како време пролази, Европска унија све теже остварује сагласност држава чланица, чак и у важним стварима. Примера је много. Не улазећи у оцену конкретних потеза појединих влада, намера овог текста је да укаже на крупне недоследности и нејединство реаговања Европске уније на масовни талас избеглица и миграната из Африке и Азије.

Миграције ових размера биле су непредвиђен фактор, који је ипак био лако предвидив као логична последица дуготрајне и интензивне умешаности (политичке, финансијске, оружане) Запада, укључујући ЕУ, у дешавања у земљама миграната и избеглица. Блиско је памети да се сваки проблем најлакше решава на месту настанка уклањањем узрока, а најтеже или никако на локацијама секундарних и терцијарних појавних облика његових последица.

Чији пример да следимо

Прво се намеће питање ко, и на основу чега, у име Европске уније одлучује о томе која држава чланица доноси прихватљиве, а која неприхватљиве одлуке и мере?

Орбанова Мађарска оштро је и са свих страна критикована кад је, у одбрани националних интереса и реда у земљи, била прва чланица ЕУ која је стопирала пријем азијског таласа миграната и то подвукла подизањем ограде. Касније смо видели да су и друге земље, оне које се сматрају окосницом ЕУ или „старом ЕУ“, примениле нешто другачије варијанте такве заштите. Да ли то значи да је Орбан био у праву, само прерано? Шта бива кад неко уради праву ствар пре него што бриселска администрација оцени да су се стекле околности?

Исто питање протеже се и на Варшаву. Пољаци су следили стару мудрост „помози сам себи па ће ти и Бог помоћи“, делујући институционално. Шта бива ако и друге чланице ЕУ почну институционално да реагују на нове околности те ретроактивно и вероватно прећутно, фактички оповргну кривицу коју сад намећу Пољској?

За разлику од Пољске, грађани неких других чланица ЕУ (на пример, Финске) оценили су да ниво друштвене опасности не може да чека на реаговање институција; удружили су се у грађанске страже да одбране најосновније вредности као што су безбедност дома и породице, сигурност на радном месту и у јавности. Наличје такве акције су знатно повећан ризик од сукоба и растућа ксенофобија.

Не чекајући на будуће неизвесно финансирање из фондова ЕУ, практични Данци одлучили су се на принудну партиципацију за трошкове пријема и издржавања миграната и избеглица. Поставили су горњи лимит имовног стања миграната, преко којег се имовина одузима и слива у наменски фонд. Тиме ће неизоставно драстично смањити број оних који наведу Данску као дестинацију. Није немогуће, временом, да и друге земље примене сличне мере. Иако потиче из другачијег контекста, на западу се верује да „ништа не успева као успех“.

Шведски министар полиције рекао је, на Савиндан, да Шведска намерава да протера до 80.000 избеглица пристиглих 2015. године, чији захтеви за азил буду одбијени. Само у 2015. години у Шведској је 163.000 избеглица поднело захтев за азил. Шведска планира да прими избеглице из Сирије (око 90%), око 35 % из Авганистана и 20% из Ирака.

Земље Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) јасно и чврсто бране став да не допусте наметање квоте миграната које морају да приме. Неке од њих изјасниле су се да желе да приме само хришћане избеглице.

Велика Британија је одувек била чланица ЕУ са најмање ентузијазма за ЕУ, у којој још од Черчила влада став да је Европска унија одлична за Европљане – читај: континент. Они су, заједно са Данском, успели да изнуде уступак од ЕУ и свој евроскептицизам формализују као опцију „opt-out“ тј. могућност да не прихвате оно што не желе, као на пример евро. Остаје да се види како ће питање миграната, утицати на резултат референдума о изласку из ЕУ, најављеног за 2017. годину. Подсетимо да се убиство познатог редитеља Теа Ван Гога од стране верског фанатика 2005. године директно одразило на негативни резултат тадашњег референдума о Уставу ЕУ у Холандији.

Јуче, на Савиндан, управа лондонског округа Хаверинг прва у Британији гласала је за излазак земље из ЕУ, на предлог члана Савета локалне управе Најџела Фериџа из евроскептичне Партије за независност Уједињеног Краљевства.

Француска је на једвите јаде, збијањем редова других странака, успела да у другом кругу избора избегне победу десног Националног фронта Марин ле Пен. Међутим, време ради за национално опредељене учеснике политичке сцене, нарочито оне који нису нимало ради новим таласима миграције.

Немачка под кормилом канцеларке А. Меркел била је најчвршћа заговорница неусловљеног и бројчано неограниченог пријема миграната. Политички контекст обухватао је солидарност, људска права али и недостајућу радну снагу. Међутим, политички рачун је стигао на наплату у виду растућег противљења канцеларкиној политици од стране грађана, опозиције, коалиционих партнера па чак и из њене странке. Велико је питање шта ће донети наредни избори у земљи, какав ће бити курс (највероватније) пост-меркеловске Немачке у свим релевантним питањима и да ли ће Немачка остати најутицајнија чланица, политичка окосница и економски динамо Европске уније.

Због свега наведеног и због (не)извесних политичких промена у блиској будућности у већини чланица ЕУ, сасвим је оправдано поставити барем ова питања: Коју земљу - и из ког периода - треба Србија да следи као узор на свом европском путу? И зашто?

Затим, да ли Шенгенски споразум још важи? Да ли је Даблински споразум још на снази? Да ли систем Европске уније и даље функционише? И најважније: каква ће бити Европска унија сутрашњице? Јер једно је сигурно, неће остати иста.