У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.

Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:

«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).

Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?

Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности, да се та моћна фирма која је и стратешки ослонац привредног развоја земље, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:

Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијали, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници стручњаци или саветници боља и већа гаранција за напредак Телекома и Србије, него домаћи;

Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно, поред осталог, баштине и достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не као део јавног сектора било које стране државе чији привредни и други интереси, логично, нису и не могу бити једнаки са интересима Србије.

Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би да Влада Србије потцењује ризике за шире државне интересе и заштиту важних људских права грађана уколико се тај систем прода страном власнику;

Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.

Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно тврдити да би се новац од продаје јавног сектора инвестирао у друге секторе. То је обмана. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпрофитабилнијег и најперспективнијег система у неке друге секторе?

Нико не спори начелну потребу да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози за продају најбоље, стратешки значајне домаће компаније туђој државној компанији, страној држави, већ разлог више да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера.

Апсолутна приватизација је апсурд. То није начин да се исказује лојалност, предвидивост ни према ЕУ, ни Немачкој (уочи посете Ангеле Меркел), ни ММФ-у, ни НАТО-у (упркос обавези потписаној ИПАП-ом). Најмање – према Србији. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на процене «квалчитетних одитора» и цену, или сматра да је то излишно, да је тржиште једини регулатор и гарант напретка? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?! Логика да су странци, страни стручњаци, страни саветници, страни власници, страни медији, стране банке, страни учитељи и проценитељи - да је све страно, посебно ако долази са једне, одређене стране света - боље за Србију него домаће, могла би нас довести у апсурну ситуацију да и директно управљање судбином Србије као државе, предамо у руке «паметнијих» странаца.
Често из врха чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! А знамо ли шта се то обећава, односно, шта се и коме може обећати? Може ли се, на пример, другоме обећати комад јавног сектора, реке, језера, државне територије? Може ли се коме обећати промена Устава, федерализација или кантонизација Србије?
Уместо грађане, Влада више слуша стране саветнике попут Тони Блера, или Гузенбауера и тзв. цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, него своје грађане и српске стручњаке! Недавно, успут, чусмо и то да у државном врху имамо и саветнике из Немачке! Откуда тај нагон наше елите да се хвалише странцима, страним саветницима, да представнике најутицајнијих чланица НАТО-а јавно производи у највеће пријатеље Србије и српског народа?! Није ли то мало превише? Водимо ли рачуна о логици, чистоћи и јасноћи српског језика у коме се одувек зна по чему се разликују пријатељи од непријатеља, како се стичу пријатељи, а како постају непријатељи? Шта су нам представници оне огромне већине других земаља које српски државни врх не стиже ни да помене – ни по добру, ни по злу? Шта смо ми њима? Кога и шта ценимо?

Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Продаја српских државних фирми страним државама – тешко се може назвати приватизацијом. Такве продаје јесу у државном интересу, али страних држава, не Србије!

Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијамапоставља се питање – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Продаћемо или ликвидирати и «Радио Србију». Оставићемо страним државним медијима као што су, на пример, ББЦ, Глас Америке, Дојче Веле да и даље шире «истину» о Србији, о Косову и Метохији, о Републици Српској, људским правима. И тако су се показали и даље се показују добронаклоним, пријатељским и објективним према Србији и српском народу!

Ако је све напред овлаш поменуто за српску власт превазиђено, из старог вредносног система, откуда нам онда модрице по лицу и цеваницама, откуда несвестица и несаница? Ко нам и одакле ових дана шаље злослуте поруке – у виду савета, резолуција и каменица? Ко Србију и за чији рачун омекшава, ко је и зашто кињи и кажњава? Докле? Пријатељи, хуманисти, избавитељи!?

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.