Излагање на годишњој Скупштини Београдског форума за њсвет равноправних

Током 2016. настављене су и убрзане дубоке промене у глобалним међународним  односима захватајући саме основе и структуру светског поретка означивши почетак новог доба цивилизације. Светски поредак организован по моделу пирамиде у коме се сви повинују једном центру моћи,  неповратно одлази у историју. Успоставља и јача мултиполарни светски поредак чија је полазна основа поштовање принципа суверености,  равноправности и партнерства. Водеће земље глобалних промена и успостављања новог светског поретка су Русија и Кина
Сведоци смо убрзаног раста значаја нових међународних интеграција, институција и иницијатива као што су БРИКС, Шангајска организација за сарадњу, Евро-азијска унија, Нова развојна банка, глобални мега-пројекат «Један пут – Један појас» и друге. Група – 20 која обухвата и земље растуће економске и политичке моћи, потискује ексклузивност Г-8.

Мигрантска криза је изазвала да на површину испливају прикривени егоизми чланица ЕУ и крхкост одређених принципа и достигнућа са којима се ЕУ поносила. Брегзит је продубио системску кризу Европске уније уздрмавши и њене темеље. Док криза траје и продубљује се, политичке структуре су и даље без решења и одговора како даље. Експанзија тероризма је довела до ванредног стања у многим земљама Европе а дсадашњи начин борбе против те глобалне показује се неефикасним. Долазак Доналда Трампа на место Председника САД, иако са противречним порукама, представља нови ударац елитама и елитизму. Да ли је он популиста, или није, шта је суштина популизма у условима дуготрајне отуђености елита од маса и непрекидног продубљивња социјалне провалије између елите и маса није пресудно за тренд који је свима препознатљив. Посебну пажњу привлаче ставови председника Доналда Трампа да САД неће другима силом наметати свој модел и ставове, да свака земља има право да ставља своје интересе на прво место, као и да је омн за дијалог са Русијом а не за конфронтацију.
Ново доба не  рађа без инерције старог, снажних отпора, па и опасности од унутрашњих потреса и нових кризних жаришта. Отпор пружају моћне глобализоване структуре мултинационалног корпоративног либералног система, сви који се не мире са губљењем стечених привилегија и неизбежношћу прерасподеле богатства. Исход предстојећих избора у низу кључних земаља ЕУ (Немачка, Француска, Италија, Холандија) показаће карактер, ширину и интензитет промена у Европи.

Могући елементи нове нормалности

Да би се дошло до оптималног концепта који, с једне стране, одражава трајне виталне државне и националне интересе, а с друге стране, уважава ново доба и нову структуру Европе и света, неопходно је отворити широк демократски дијалог у друштву. То треба да буде национални дијалог у коме најпозванији стручњаци и научници, људи који нису ограничени страначком припадношћу, слободно и независно износе своје идеје и предлоге о виталним питањима нације. Велико ограничење представља широко присуство догматизма идеологије неолибералног капитализма. За Србију су осебно опасне и штетне догме о свемоћи тржишта, «једином путу», апсолутној приватизацији, идолопоклонству према страним вредностима, страним инвестицијама и сличне. Креативна друштвена мисао и истраживање путева развоја су на забрињавајуће ниском нивоу.
Обнову друштва ваљало би започети враћањем националног самопоштовања, достојанства и самопоуздања. Без тога биће тешко покренути стваралачку енергију и елан. У све што је у Европи кроз историју било и остало најбоље, а пре свега, у њену слободу и културу, уграђен је и огроман допринос Србије и српског народа. Враћање самопоштовања и достојанства, у великој мери, зависи од порука и држања стратешких нивоа државе, од стања науке, културе, образовања и медија. Нацији се не сме свакодневно бомбардовати тезама да је незахвална, заробљена у социјалистичком самоуправљању, окренута прошлости и да јој судбина, готово искључиво, зависи од инвестиција и помоћи са Запада. Тезе да је Србија изгубила један или, чак, два века своје новије историје, да је била на погрешним странама, да је непотребно ратовала, па чак да је скривила и злочиначку агресију НАТО-а 1999., представљају недостојне, отровне и мучке, подвале «апостола» преваспитавања српског народа.

Потребно је обезбедити доградњу и функционисање државног система са институцијама које ће нормално функционисати у складу са принципом поделе власти. Држава је у низу области урушена, ограничена, закочена, загушена - не функционише. (Ни најсвежији пример да Србија нема ледоломаца иако има најдужу деоницу Дунава, није безбачајни показатељ стања. Колико је нормалних ствари које недостају у држави?) Чини се да је главни узрок нефункционалности страначка подела државних послова од највиших до обичних радних места, односно, партократија. Док положај и сигурност функционера и запосленог у државној служби ј јавном сектору зависе од лојалности странци, а не од стручности и ефикасности, тешко да може бити напретка друштва. Функционисање државе угрожено је и допуштањем опасног мешања страних фактора у унутрашње послове Србије. Уместо спречавања и одлучне осуде, оно се прикрива, охрабрује па чак и велича.
Србији је потребна стратегија дугорочног економског развоја. Дугорочно и јасно утврђивање приоритета заснованих на сопственим привредним, природним и људским ресурсима треба да обезбеди најповољнију и најпрудуктивнију привредну структуру, стабилност и синергију свих фактора развоја. О томе не могу бринути ни страни инвеститори, ни ММФ, ИБРД, ни страни саветници или менаџери. То је посао за државу, домаћу науку и струку.

Снажан, модеран и профитабилан јавни сектор битна је претпоставка економског суверенитета, безбедности и одбране земље, људских права и очувања животног стандарда грађана. Зато тај сектор треба ојачати, модернизовати, страначка руководства заменити високо-професионалним. Тај сектор не треба разбијати, крчмити и слабити, не треба га држати на стубу зато што је грађен у време социјалистичкког система, како би се што јефтиније распродао. Београдски форум као и многе независне партнерске организације диже глас против распродаје «Телекома», ЕПС-а, ПКБ, «Дунав осигурања», лука на Дунаву, пољопривредног земљишта, вода, шума, као и природног богатства уопште. Та добра и системе за углед и понос Србије, наследиле су, стварале, сачувале и проследиле послератне генерације не да би на њима профит убирали странци и домаћи тајкуни, већ да би трајно служиле грађанима и да би остали под њиховом контролом. Распродаја наведених система и добара било би неодговорно и кратковидо одрицање од последњих ослонаца економског суверенитета, модерног технолошког развоја и услова безбедности и здравља.
Охрабрити српско расејање да инвестира у привредне капацитета. Ствар је стручних анализа, консултација, изучавања и предлога мера да би се дошло до резултата. Ако расејање годишње дозначи у Србију око 3,5 милијарди евра, онда је то озбиљан индикатор потенцијала за инвестиције. Зашто смо то маргинализовали? Бар у јавности, медијима, у јавним иступањима политичара, о томе се не пише и не говори? Уместо што на све могуће начине претерано, често и снисходљиво, угађамо страним инвеститорима, било би добро да бар паралелно, пштујући исте критеријуме, угађамо и инвеститорима из српског расејања.
У септембру ове године ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Београдски Форум и партнерске независне организације, залажу се да се ступање на снагу тог Закона одложи за 10 година, након чега би се питање поново размотрило. У сваком случају, Србија, која није чланица ЕУ, и не зна се да ли ће и када постати, не би смела и у том погледу да чини веће уступке бриселској бирократији него што су то учиниле многе чланице ЕУ (Мађарска, Словенија, Пољска, Чешка, Хрватска). Оранице, производња хране и речни токови су стратешке предности Србије у односу на већину европских земаља којих се, ни по коју цену, не бисмо смели лишити, односно, пренети у власништво странцима. У супротном, Србија би угрозила сопствену безбедност, јавно здравље и економски суверинитет.
Сматрамо да је потребно завршити досадашње аранжмане са ММФ. ММФ-у су пренета овлашћења  одлучивања о животним питањима грађана Србије и преузете обавезе чије извршавање угрожава економски суверенитет земље, као и  положај и права будућих генерација. Већина, ако не све земље којима је ММФ «помагао» има негативна искуства због тога што ММФ не води рачуна о стндарду грађана и независности земаља већ о сигурности кредитора и интересима мултинационалних корпорација, по цену држања дужничких земаља у положају трајне зависности.
Потребно је учвршћивати политику неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјских искустава Србије. Иако је то увек питање суверене одлуке Србије, треба рећи да и нови трендови у развоју глобалних односа  представљају повољнији амбијент за такву одлуку.

Односе са суседима Србија треба да гради стрпљиво, стриктно поштујући принцип узајамности и реципроцитета. Политика једностраних концесија, посебно према Хрватској и Словенији, нанела је и наноси велике економске, политичке, моралне штете. Србија у пракси мора показати да није спремна да приложи сваку жртву на олтар европске (ЕУ) оријентације. Заштита права делова српског народа у суседним земљама, остваривање права избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак на своја вековна огњишта, морају бити приоритетан, интегрални део политике према суседима, а не успутни, мање важан посао.
Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцији СБ УН 1244 и Устав Србије према којима је Покрајина Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. У грађењу политике не сме се одбацити ни  могућност постепеног распада ЕУ што прогнозира све већи број озбиљних аналитичара стратешких кретања. Зато би настављање досадашње политике бесконачних, једностраних уступака Србије према ЕУ могло да буде кобно, да доведе до тога да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!
Са избором Доналда Трампа за Председника САД указују се могућности нормализације односа и сарадње на основама заједничких интереса. Таква перспектива је изгледнија због новог концепта којег је Доналд Трамп изнео у инаугурационом говору према коме ће САД поштовати право сваке државе да на прво место стави своје интересе, да САД никоме неће силом наметати своје погледе и да ће са Русијом, уместо досадашње конфронтације, прећи на дијалог и партнерство. Све су то промене од глобалног значаја које уједно побољшавају и оквир за будуће односе и сарадњу Србије и САД.
Потребно је исправљати, а не продубљивати, наслеђене и наметнуте неравнотеже у распореду економских, политичких и безбедносних интереса земље, успостављене у време власти ДОС-а и настављене касније. То се може постићи уклањањем видљивих и невидљивих баријера у сарадњи са Русијом, Белорусијом и земљама Евро-азијске уније, ширењем сарадње са Русијом, Кином (Један Појас – Један Пут), Индијом, са БРИКС-ом у целини, са традиционалним партнерима из Азије, Африке и Латинске Америке. За земљу која држи до свог достојанства и идентитета, која своју будућност сагледава изнад опортунитета тзв. транзиције, није нормално да на исти начин третира најпстојаније пријатеље и стратешке партнере, на једној, и оне који су нас у недавној прошлости разарали, тровали, сатанизовали и отимали државну територију, на другој страни. Поготову, није нормално да потоњима дајемо предности и привилегије у односу непоколебљиве стратешке савезнике и пријатеље. 

НАТО је агресивни војни савез, остатак хладног рата, полуга униполарног поретка и инструменат доминације. Обавезе које је Србија прихватила споразумима као што су, СОФА и ИПАП, представљају ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије. Покушаји правдања таквих концесија реципроцитетом потцењују здрав разум. Као независној, мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО а неке од прихваћених обавеза вређају национално достојанство. Тај савез носи одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао 1999. Србија има право, али и моралну обавезу према људским жртвама, према сиротињи коју је НАТО произвео разарањем десетина хиљада радних места и домова, да постави званични захтев, за накнаду ратне штете. То се посебно односи на захтев за накнаду штете од последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом. НАТО не може претендовати на место гаранта безбедности Европе.
Поставити захтев ЕУ и НАТО-у да обезбеде слободан, безбедан и достојанствен повратак око 250.000 Срба и других не-Албанаца у своје домове на Косову и Метохији на исти начин како су то право обезбедили избеглицама и расељеним лицима других националности. Србија не сме даље толерисати дискриминаторски однос тзв. међународне заједнице према српским избеглицама и расељеним лицима. Принципијелно решење тог питања има за Србију стратешки значај. На односу тзв. међународне заједнице (читај: НАТО, ЕУ,  Немачка, ВБ, САД) према праву протераних Срба на слободан и безбедан повратак на своја огњишта и имања, огледа сама суштина њихових циљева према српској нацији и Србији.
Београдски форум подржава руководство Републике Српске, на челу са Председником Милорадом Додигом у одбрани Дејтонско-париског споразума и свих стечених изворних права и надлежности Републике Српске како су договорене и потписане у Дејтону и потом ратификоване у Савету безбедности УН. Осветничке санкције бивше Администрације САД имају за циљ да охрабре заговорнике ревизије Дејтона и унитаризације и дестабилизације. Форум очекује да ће нова администрација председника Доналда Трампа укинути санкције и отворити простор за дијалог, у интересу мира, стабилизације и сарадње у свим правцима, укључујући ефикаснију борбу против исламског екстремизма. Високи представник остатак зстарелог схватања, да је део проблема, а не део решења и да га треба што пре укинути као анахрону и веома скупу појаву.
Потребно је вратити у центар пажње резолуцију СБ УН 1244 која представља најважнију, незаменљиву и трајну међународно-правну основу за мирно и одрживо решење статуса. Од тог документа се не сме одступати, као што се, у свим преговорима, Устав Републике Србије мора поштовати. Удаљавање од те резолуције или њена релативизација су веома штетни сигнали другима – противницима, њиховим покровитељима, али и нашим пријатељима који помно прате сва наша колебања и недоследности независно од тога како се то образлаже у јавности. Не смемо се удаљавати ни од окриља УН. За резолуцију СБ УН 1244 гласали су сви стални чланови – САД, Русија, Кина, ВБ и Француска, а у свему томе, као чланице Контакт Групе, учествовале су још и Немачка и Италија.
Поптребно је целовито, суштински размотрити резултате тзв. «Бриселских преговора» од 2013. до данас. Потребно је оценити: шта је Србија постигла у остваривању својих полазних циљева, од 2013. до данас, а шта није и због чега; какав је однос других, пре свега ЕУ и Еулекса,  према српским интересима. Пре или касније, бићемо суочени са питањем - може ли настављање преговора о Косову и Метохији у досадашњем формату гарантовати најбољу могућу заштиту српских интереса, или је непходан нови?
Однос Запада према Србији у вези са Косовом и Метохијом је историја континуираних великих превара. Деведесетих година прошлог века Запад је осуђивао тероризам тзв. ОВК  и држао је на листи терористичких организација. Када је оценио да му може користити за обарање легитимне власти у Београду, Запад ју је прогласио за ослободилачку и узео за савезника током агресије НАТО 1999. То је прва велика превара  Запада.
Јуна 1999. Запад је у СБ УН једногласно гласао за резолуцију 1244 којом се Србији (СРЈ) гарантује суверенитет и територијални интегритет, а статус за КиМ одређује као широка аутономија у оквиру Србије (СРЈ). Међутим, одмах по усвајању, Запад је почео да ради на њеном кршењу. Измештање питања Косова и Метохије са колосека УН на колосек ЕУ је трећа велика превара  Запада, истина, спроведена у сарадњи са експонентима интереса Запада у Београду.
Потписивање тзв. Споразума о принципима 2013. године у Брислу, представља четврту велику превару Србије од Запада. Време је да преваре престану, да почне нова нормалност.