Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Ова књига посвећена је успомени на једног од највећих српских и светских мислилаца нашега доба – Михаила Марковића. Успомену на њега чини трајном, наравно, пре свега његово импозантно научно и филозофско дело, које сублимира све кључне проблеме и недоумице епохе у којој је живео (20. век и прва деценија 21–ог). А оно по свему, бесумње, има трајан значај. Зато ова књига нема претензије да представља било какав сажетак тога дела. Нити њено приређивање треба схватити као намеру да се, у било ком смислу, са свестраног мисаоног опуса Михаила Марковића, фокус редуцира искључиво на тематику садржану  овде.  Напротив.

Међутим, Београдски форум је сматрао  својом обавезом према овом великом мислиоцу  да приреди књигу у којој ће бити осветљен његов друштвени и интелектуални ангажман у последњој деценији живота. И то, исказан првенствено кроз његове активности у раду овог  Форума. А, у раду Београдског форума Михаило Марковић је имао врло активну улогу од самог његовог оснивања. Био је један од оснивача, члан Управног одбора и председник Програмског савета Форума. Учествовао је у свим активностима Форума, посебно у раду многобројних трибина и „округлих столова“, које је Форум током година организовао – а тицале су се  кључних питања нашег друштвеног живота у данашњем времену и  наших односа са светом.

2. У књизи су садржана, најпре, иступања Михаила Марковића на скуповима које је организовао Београдски форум о широком дијапазону тема, релевантних за друштвени и политички развој Србије данас и судбину српског народа у будућности. Од питања избеглица на почетку 21. века; циљева друштвеног развоја у нашој земљи; „догме приватизације“; приоритетних националних и државних интереса српског народа; одговорности интелектуалаца у времену кризе; о смислу и последицама агресије НАТО на Југославију и (како је он говорио) „плану за трајну окупацију Космета од стране сила глобализма“. До незапослености и сиромаштва у свету и код нас; тзв. „невладиних организација“ у Србији и свету; левице у данашњем свету и  код нас;  новог Устава Србије. И до истине о антифашистичком покрету у Србији 1941–1945. и  агресивне релативизације и оспоравања те истине на нашој друштвеној и политичкој сцени данас; односно покушаја неких наших „транзиционих реформатора“ да у произвољној накнадној ревизији историје нађу потврду наводног „демократског“ легитимитета за сопствену „лидерску“ улогу у Србији на њеном путу у тзв. “евроатланску будућност“.

Ова његова иступања, која су и научно фундирана и истовремено активистичка, посвећена су текућим развојним проблемима и странпутицама с којима се суочавало наше друштво у току протекле деценије. Али су трајно инспиративна и инструктивна и за одговорно промишљање о суштинским проблемима и изазовима с којима се српски народ и српска држава суочавају и у годинама које ће следити. Као  и   за  размишљање о могућностима избора рационалнијег пута у сигурнију и хуманију будућност. Та излагања  презентирана су хронолошким редом  како су саопштавана – од 2002. до 2009. године.

У други део књиге укључено је неколико текстова и интервјуа, насталих и објављених у овом периоду Михаиловог живота, који се баве сличном тематиком и одишу истим активизмом. Ту је, најпре, говор на испраћају Слободана Милошевића у Београду из марта 2006. године, после његове програмиране смрти у Хашком трибуналу. Затим, интервјуи: Слобода се мора бранити и силом (објављен у недељнику Печат, фебруара 2008)  и  Да ли је цивилизација жива? (емитован на ТВ Кошава, априла 2009);  као и његов разговор с Ноамом Чомским  под насловом На прелому епохе, из априла 2009 (објављен у јуну те године). Ту су и ауторски текстови: Учити од Маркса (објављен у НИН-у, фебруара 2009.) и Сви српски суноврати  (објављен у Печату, септембра 2009).

Укључен је, такође, и опсежан, досад необјављени теоријско–истраживачки рад Проблем Косова, у коме је  анализирана вишеструка сложеност овог вишевековног проблема, и указано на разне могућности и немогућности његовог решења данас. Овај рад је написан у августу 2006. године,  у јеку тзв. „преговора“ о статусу Косова и Метохије, које је влада Србије водила с косовским Албанцима уз америчко „посредништво“ Мартија Ахтисарија. Написан је на енглеском језику и  био намењен америчкој јавности, с намером да се објави у неком америчком часопису. Међутим, и поред својих дугогодишњих познанстава с многим значајним интелектуалцима у Америци, сва  настојања Михаила Марковића да овај текст објави бар у једном америчком часопису завршила су се неуспешно. Тако се овај његов рукопис, у преводу на српски језик, сада први пут објављује у овој књизи!

У последњем делу књиге објављују се опроштајни говори:  проф. др Петра Шкундрића (на Комеморативној седници поводом смрти Михаила Марковића, која је  одржана у седишту Социјалистичке партије Србије, 10. фебруара 2010. године);   проф. др Зорана Јевтовића и академика Косте Чавошког (на сахрани, истога дана).  Као и беседа преседника Београдског форума Живадина Јовановића  на Првој филозофској академији  „Михаило Марковић“, одржаној 24. фебруара 2010. у Београду;  и говор академика Добрице Ћосића на комеморацији у Српској академији наука и уметности, одржаној 17. марта 2010. године.

То је учињено зато што, по свом садржају, ти говори далеко превазилазе уобичајене пригодне  комеморативне иступе и представљају праве мале студије о личности и делу, односно о научном и друштвеном ангажману Михаила Марковића, те у пуној мери кореспондирају с његовим текстовима садржаним у овој књизи и са њима представљају природну целину.

           3. Наслов књиге – Како је говорио Михаило Марковић, условљен је природом њеног садржаја. У њој су, у првом реду, његова излагања („говорења“) на трибинама и „округлим столовима“ које је организовао Београдски форум; као и поједини разговори (на пример, с Ноамом Чомским) и интервјуи, емитовани на телевизији или објављени у појединим нашим гласилима, посебно у часопису Печат, коме дугујемо посебну захвалност што се спремно сагласио да те интервјуе (и ауторске текстове Михаила Марковића, које је објављивао) преузмемо и укључимо у ову књигу.

Али, још важније: на такав наслов је упућивао и садржај онога што је говорио и на шта је указивао Михаило Марковић. Луцидна критичка, научна и филозофска анализа друштвене, политичке и интелектуалне стварности   данашње  Србије  и  света  око нас –  која одликује све текстове у овој књизи – истовремено садржи и консеквентна указивања на могућа (и, по његовом мишљењу, неизбежна) хуманистичка решења тешких проблема савременог доба, како у нашем друштву тако и у данашњем свету.  Указивала је, такође, и на погрешне и промашене, погубне  потезе српских (и других) „транзиционих реформатора“ – легионара глобализма,   који су на  сопственом народу, лицемерно и безобзирно, спроводили увезене „шок терапије“ и „операције без анестезије“. И водили га у суноврат и драстично осиромашење; у првобитни капитализам  19. века, уз безобразно пљачкашко богаћење уског слоја тзв. „транзиционих добитника“, међу којима су наравно, пре свега, били они сами.

           И,  најављивала је та анализа, на самом почетку тзв. „демократске транзиције“ и појединих фундаменталистичких „транзиционих реформи“ које је она подразумевала,  какав ће морати да буде њихов исход.  Тако, на пример, још 2002. године – а било је то време приватизационог фанатизма и еуфоричног либералног тржишног фундаментализма, коме се није смело ништа приговорити – Михаило Марковић је, говорећи о догми приватизације,  далековидо указивао да (цитирам) „треба већ сада (дакле, 2002. године) упозорити да ће све неоправдане приватизације, пре или после, бити преиспитане и у великој мери укинуте“! И, већ данас, само деценију касније, преиспитивање и укидање тих  „неоправданих“ (тј. криминалних) приватизација постало је политичка тема дана у нашој земљи!

У том смислу, незастариво су инструктивна његова упозорења и о многим другим питањима „транзиционе судбине“ која је задесила Србију после тзв. „октобарске револуције“ из 2000. године.  И  када је реч о њеној регресивној идејно-теоријској основи, и када су у питању запањујуће суровости нехумане практично-политичке збиље која је из ње настајала.

Укратко, текстови Михаила Марковића, садржани у овој књизи, инспиративни су и инструктивни  за промишљање  друштвених проблема и данас, скоро три године после његове смрти. А биће инспиративни и инструктивни још дуго.

Зато, наслов књиге  Како је говорио Михаило Марковић  и упућује на потребу да јој се стално изнова враћамо.
(Излагање на промоцији на
Коларчевом универзитету, 05. 12. 2012.)