Излагање на Округлом столу одржаном у Прес центру Удружења новинара Србије 23. априла 2024, поводом покретања питања «Геноцида у Сребрници» пред ГС УН.

Однос политичког Запада према Србији и РС не може се разумети изван контекста глобалних геостратешких циљева Запада у Европи и свету. Експанзија ка Русији, Сибиру и Централној Азији је најважнији геостратешки циљ Запада, на челу са САД, па и најновији потези Запада према РС, Србији, укључујући КиМ, су интегрални део те стратегије.

Покретање питања „геноцида у Сребрници“, најпре у СБ УН, а када тамо то није прошло због вета Русије, онда се то «сели» у ГС УН, део је концепта западних центара моћи предузимања свеобухватних мера притисака, претњи и уцена према српском народу на Балкану, а пре свега, у КиМ и Републици Српској због неувођења санкција Русији, непризнавања једностраног отцепљења Приштине и војне неутралности. Притисци се одвијају синхронизовано коришћењем различитих средстава и праваца.

Најважнији видови и правци су: интензивирање ревизије Дејтонско-париског споразума и угрожавање опстанака РС, у ком првцу је посебно ангажован илегални Високи представник Кристијан Шмит, из Немачке; безобзирно кршење резолуције СБ УН 1244, посебно, делова који се директно тичу права и легитимних интереса Србије и српског народа, а пре свега, кршење одредби о поштовању суверенитета и територијалног интегритета Србије; пракса двоструких стандарда у примени тзв. Бриселског споразума од 2013. и на њему заснованих других докумената; интензивирање етничког чишћења преостлих Срба са Косова и Метохије; потпуно занемаривања обавезе гарантовања слободног и безбедног враћања преко 230.000 Срба и других неалбанаца.

Процес пријема тзв. Косова у Савет Европе одвија се изван свих норми и стандарда. Услови за пријем су лукаво измишљени. Запад настоји да их што скупље „прода“ Србији, посебно формирање ЗСО, да би замаглио чињеницу да, тзв. Косово нема право на чланство у било којој међународној организацији држава, па ни у СЕ. Прво, зато што је то територија под мандатом СБ УН, а СБ нити је консултован, нити је дао сагласност за то; друго, што питање статуса, као најважније, још увек није решено нити садашњи формат дијалога води томе; и треће, што резолуција СБ УН 1244 као исход преговора предвиђа аутономију Ки, у оквиру СРЈ, односно, Србије, као правне наследнице, и ни један други статус.Толико о праву.

Што се тиче, тзв. „правила“ на која се представници Запада често позивају, добро би било уколико би СЕ, у складу са својим мандатом, извршио њихову кодификацију и оставио вредно сведочанство арбитрарности, дуплих станбдарда и самодовољности, у наслеђе будућим генерацијама. Синхронизација свега тога са иницијативом за усвајање декларације ГС УН којом се српски народ жигоше као геноцидни, ствара за српски народ, Србију и Републику Српску ситуацију без преседана.

Уз све речено, «Политбиро ЕУ», по директиви са вишег места, врши  једнострану измену преговарачког поглавља 35 којом се, као неотклоњивим условом (sine qua non), Србији издаје диектива да призна илегално одцепљење КиМ. У име демократије, људских права и као доказ привржености «заједничким европским  вредностима», од Србије се захтева да се одрекне суверенитета и територијалног интегритета и да сарађује у кршењу међународнпог права и резолуције СБ УН 1244! Није ли то обновљен захтев Србији да капитулира, «у име виших циљев»? Какав је, какав треба да буде, њен одговор?

Српска политика и дипломатија улажу велике напоре да се последице овог концентрисаног напада политичког Запада смање, уколико се не могу избећи, и ти напори заслужују подршку. Ипак, остаје питање може ли се после овога наставити исто као да оптужбе српског народа за геноцид није ни било и то од стране за коју везујемо суштински део спољно-политичке стратегије?

Ако Немачка влада, као влада водеће чланице ЕУ, води акцију за проглашење српског народа за геноцидни, ако њу у томе прати и подржава већина влада других чланица ЕУ, поставља се неизбежно питање, може ли Србија имати поверења у добре намере немачке владе и руководства ЕУ, у њихова обећања, критике или комплименте? Можемо ли са њима равноправно преговарати док нам над главом, као „Дамаклов мач“, држе нови “Act Order“ у виду новог поглавља 35?

Ово сигурно није ситуација када можемо још једном рећи – да је оптужба за геноцид само још једно у низу питања о којима Србија и Немачка, односно ЕУ, имају различите ставове, и ништа више од тога?!

Чини ми се да нас је садашњи, могу рећи, одлазећи, ешалон политичке елите ЕУ и Запада, са ретким али часним изузецима, својим синхронизованим нападима, принудио на преиспитивање и прилагођавање. Без тога, тешко је очекивати да ће нас и пријатељи и противници озбиљно схватати.

Потпуна контрола Балкана од стране САД/НАТО је један је од циљева западне стратегије експанзионизма. Балкан је чвориште чвориште  Медитерана, Блиског Истока, Истока, Централне Азије и Африке. За САД/НАТО контрола тог чворишта није потпуна нити поуздана без потпуног покоравања Србије и БиХ. Оно што Запад сада чини у вези са Сребрницом само је један од тзв. асиметричних напада ради сламања отпора увлачењу Србије и БиХ у НАТО и његову стратегију експанзије на Исток.

У Украјини и око ње, перспективе западне стратегије су су све друго осим успех. Економски, развојни и социјални пад је стварност. Африка се дугорочно оријентише на партнерство са Кином и Русијом. Глобална већина све одлучније одбија неоколонијализам неолиберално-корпоративног и униполарног модела и хвата корак са мултиполарним поретком.

Приближавање  европскихи америчких избора уноси неизвесност и страх у редове досадашље политичке елите. Извесно је да ће на таласу незадопвољства маса због инфлације, стагнације и осетног пада животног стандарда, доћи неке нове снаге. Зато су на Западу данас најчешћа питања  у пару: „шта ако Зеленски изгуби“ и «шта уколико Доналд Трамп победи». То свакако, није показатаљ самопоуздања, јединства нити оптимизма.

Англо-Амерички, англо-саксонски фактори воде дугорочну политику слабљења, дробљења и неутралисања српског народа као политичког фактора на Балкану. Смета им што се српски народ не мири са политиком доминације, што показује отпорност и непокорност, чак и у условима када су други „легли на руду“, а неки се чак и грабе за улогу у кампањи против Србије.

Западу поготову смета процес јачања специјалних, паралелних односа Србије и РС, њихово инфраструктурно повезивање, координација у привреди, култури, образовању и у међунородним односима; смета им што не успевају да заваде Београд и Бањалуку, што Србија и РС релативно брже напредују у развоју од других.

Водећим земљама Запада посебно смета што руководство РС руководећи се универзалним принципима међународног права и својим виталним интересима, не жели да се одрекне права записаних у Дејтону, да се сагласи са увођењем једностраних, илегалних санкција Русији и што следи политику војне неутралности Србије, спречавајући на тај начин да БиХ уђе у НАТО;

Империја не заборавља и не опрашта. У Савету безбедности је Русија спречила усвајање општеобавезујуће резолуције о Сребрници. Враћање тог питања у модификованој форми у Генералну скупштину УН, има двоструки карактер – узвраћања Русији и жигосања српског народа. Сви напади са Запада на српски народ увек су имали и антируски, антисловенски карактер. Данас је то чак и видљивије него раније.

Ескалација сукоба у Палестини, масовног убијања цивила, деце, подршка Запада, пре свега, САД и других водећих земаља Запада, Израелу, спречавање СБ УН да предузме делотворне мере ради прекида израелске инвазије – изазивају потребу за „покривањем“ таквих догађаја, заоштравањем „незавршених послова“ на Балкану;

Западни центри моћи су, не једном, подметали пожаре и подизали димне завесе на Балкану да би након тога махали својим заслугама за «стварање исламске државе у срцу Европе», да одвраћали пажњу исламског света и светске јавности уопште, од злочина које чине, или које подржавају на Блиском Истоку, да би маскирали стратегије манипулисања и грубе експлоатације арапских и других народа исламске вере. То и данас чине, «вадећи из рукава» карту «геноцида у Сребрници» да би одвратили пажњу од израелске инвазије у Гази. Када им затреба, Западне силе једну националну мањину прогласе за већину и онда јој признају «право на самоопрецдељење» као што ратни злчочин на територији једне општине, прогласе за геноцид!

Изабрли су Немачку да буде предводник подмукле антисрпске акције знајући добро да је Немачка целу југословенску кризу обилато користила да би одбацила тесно одело које су јој савезници поклонили по окончању Другог светског рата, знајући добро да Немачка непрекидно тежи да баци у сенку геноцид нацистичке хитлеровске Немачке, да жели да награди своје савезнике из Другог светског рата и казни српски народ и Србију, као и да, уз све то, претендује на «право пречега» на Балкану. Реч је о хазардерској «интерној» игри Запада чији су мотиви у основи исти од разбијања СФРЈ и оружане агресије 1999, али о чијим се последицама, очигледно, не размишља.

Живадин Јовановић